„АРАПСКИ НАТО“ У НОВОЈ ТРАМПОВОЈ ВИЗИЈИ: НОВИ САВЕЗ У ЦИЉУ ВЕЋЕ ШТЕТЕ НЕГО КОРИСТИ!??

 

Током свог првог путовања у иностранство након што је изабран за председника, Доналд Трамп није ни покушавао ни намеравао да јавно промовише демократију и људска права у Саудијској Арабији, већ је и изјавио да он није тамо да држи лекције. У Израелу и на Западној обали није помињао америчку дугогодишњу подршку за „решење две државе" и као да је оставио Израелцима и Палестинцима да се сами међусобно договоре.

У Европи Трамп је „изгрдио" НАТО савезнике јасно их подсећајући на њихов финансијски пристанак на веће учешће у трошковима. Такође није хтео да отворено подржи одбрамбену доктрину „један за све, сви за једног", доктрину која је током деценија била камен темељац транс-атлантске одбране.

Он јесте изгледом подсећао на типичног америчког председника, али његови ставови, његова, а америчка, спољна политика није овог пута били типична. Типично је Трампово спровођење свега онога што је обећао у предизборној кампањи својим гласачима. Током свог пута није одржао ни једну конференцију за штампу, а то се догодило по први пут у оваквим ситуацијама, пише Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.

 

                   Милан Балинда

 

Када је председник Трамп стигао у Ријад он је изнео своју визију за регионалну одбрамбену структуру. У Белој кући то су незванично назвали „Арапски НАТО" који би требало да се бори против тероризма и да одврати Иран од агресивних намера.

Као темељ те конструкције, Трамп је потписао са Кућом Сауди највећу продају оружја у историји. Након година разочарења са Обамином администрацијом, Ријад је био више него спреман да закључи посао са Америком. Тим Беле куће уручио је Саудима листу Трампових приоритета позивајући краљевство да појача своју борбу против радикалног ислама, против Исламске државе и да подели одговорност регионалне безбедности.

За тај процес са америчке стране сада је задужен државни секретар Рекс Тилерсон, а главни циљ је да се уобличи план и основни принципи за коалицију држава Сунитаl што би створило ситуацију за касније основану формалнију организацију НАТО стила.

Идеја „Арапског НАТО" постоји већ годинама и увек је имала јаку подршку Сунита, али до сада то није отворено подржано од Сједињених Држава.

Извештаји из региона о почетним разговорима указују да би осим Саудијске Арабије у коалицији били укључени Уједињени Арапски Емирати, Египат и Јордан, док би Америка подржавала и помагала у организацији, али би остала ван те коалиције.

Међутим, многе земље у региону историјски имају доста несугласица и, примера ради, када је Египат 2015. покушао да оснује пан-арапске борбене снаге то није успело због размирица између земаља региона. Најконкретнији део договора је америчка мамутска продаја оружја Саудијској Арабији.

Приликом посете Трампа потписан је купопродајни уговор у вредности од 110 милијарди долара, а планира се да током следећих десет година та цифра достигне до 350 милијарди. Продаја укључује модернизацију саудијске армије и морнарице и садржаће неколико борбених бродова, ТХААД ракетни одбрамбени систем, блиндирана и наоружана возила за превоз трупа, ракете, бомбе и миницију.

Делови производње и склапање оружја радиће се у Саудијској Арабији, али ће већи део бити произведено у Сједињеним Државама. Америка нарочито инсистира на јачању саудијске морнарице сматрајући да би се на тај начин смањиле могућности за сукоб са Ираном. Поређења ради, Обамина администрација је током последњих осам година продала Арабији оружје у вредности од 100 милијарди, сума коју је Трамп постигао у року од неколико дана.

Уопште, идеја о војном савезу Блиског истока промовисана је педесетих година прошлог века од стране Британије и позната је била под називом Багдадски пакт. Тај пакт је требао да промовише војне и економске циљеве. Чланови су били Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Укинут је 1979. због Иранске револуције.

Можда би нова арапски савез представљао проблем за Израел. Неке од арапских земаља, као Египат и Јордан, имају формалне везе са Израелом, па се поставља питање да ли би Израел у новом савезу играо неку улогу, или би био „изван игре".

С друге стране, Ирак у последње време има све јаче везе са Ираном и не зна се на чијој страни стоји Багдад. Друга је ствар што многи аналитичари тврде да нови војни регионални савез не би функционисао у пракси и да би могао да нанесе више штете од користи.

Ријад такође има намере да покуша да у овом, или било ком, блискоисточном савезу буде укључена и Русија, али то неће ићи много глатко. Прво, Кремљин не жели никакво супротстављање Ирану. Русија може да не воли све аспекте иранске регионалне политике, као што је, на пример, однос Техерана према Израелу, али билатерално односи нису помућени с било којим већим изазовом.

То је супротно у односу Москве и Ријада због помоћи коју Арабија пружа терористичким групацијама. Укратко – Москва не верује Ријаду. Да ли ће се нешто променити након најављене посете краља Салмана Москви, остаје да се види. Нова војна коалиција, ако се оформи, пресликавала би НАТО у детаље, укључујући и Члан 5, члан који гарантује да ће остатак коалиције бранити било коју земљу из савеза уколико је неоправдано нападнута.

Нови савез би размењивао безбедносне информације са Израелом. Ипак, Русија може да буде спремна да помогне Саудима у неким њиховим кризама као што је рат у Јемену. Једно је сигурно, Ријад је кренуо у свеобухватну дипломатску мисију и кренуо је у велики трошак јер су Сауди проценили да је сада најбољи тренутак да повећају снагу, утицај и престиж свог краљевства.

А након огромне куповине најмодернијег оружја и софистициране опреме, интересантно је да се Израел уопште није побунио. Не смета им ни нове ракете, ни авиони, ни радари, а све то говори у прилог да се ситуација на Блиском истоку променила. Односно, чим се реши ситуација у Сирији, а како ће се решити остаје да се види, Блиски исток ће бити „под контролом".

У ултраконзервативну муслиманску Саудијску Арабију амерички председник је царски примљен. Домаћини су Трампу све време ласкали и општи утисак је био да се њему то више допало него како се према њему опходе у самој Америци. Стигавши у Мараба палату на краљевску вечеру, Трампа је дочекало на стотине Арапа у дугачкој белој одећи играјући традиционални плес Арда, махајући мачевима и сабљама

Тај плес се изводи за време националног празника и у част веома високих специјалних гостију. Трамп им се придружио и клати се с мачем уруци заједно са осталим плесачима и званицама. Није баш ухватио ритам, али то се није ни очекивало.

Ријадова веома срдачна добродошлица указивала је на решеност Сауда да побољшају односе са Сједињеним Државама, односе који нису баш били добри за време председника Обаме. Приметно је било и ћутање америчке делегације о људским правима у Саудијској Арабији, о правима жена и о неселективном бомбардовању Јемена од стране Ријада.

Доналд Трамп је такође одликован највећим саудијским одликовањем за странце. Док су Трамп и краљ Салман часкали након церемоноје одликовања, могло је да се чује да је краљ Трампу рекао и следеће: „Сирија је такође била једна од најразвијенијих земаља. Ми смо доводили професоре из Сирије. Служили су нашем краљевству. Нажалост, и они су сами донели разарање своје сопствене земље. Можеш да уништиш земљу у пар секунди, али је за то потребно много напора".

Врхунац Трампове посете Ријаду било је његово обраћање пред самитом арапских лидера а односило се на ислам. И док је током своје кампање Трамп екстремно лоше говорио о муслиманима, он је у Ријаду говорио о толеранцији позивајући Арапе да се прикљуће борби Сједињених Држава против исламских терориста и „злу у региону".

Он је борбу против радикализма назвао „борба између добра и зла". „Ово није борба између различитих вера, различитих секти или различитих цивилизација", рекао је амерички председник. „Ово је борба између варварских криминалаца који теже да униште људски живот и пристојних људи из свих религија који се труде да га заштите. Ово је борба између добра и зла".

А потом је у понедељак, 22. маја, Трамп стигао у Израел. Одлазећи на ручак са израелским премијером Бењамином Нетањахуом, рекао је да је открио при свом доласку у регион, у Саудијску Арабију, да „има много присутне љубави". Објашњавао је свој став о коалицији у којој би и Израел и сунитски Арапи сарађивали са Америком у заједничкој борби против радикалног исламског тероризма и утицаја на Иран.

Савез између Израела и Саудијске Арабије, земаља које немају дипломатске односе, у односу на Иран као њиховог смртног непријатеља, није ништа ново. Ипак, Сауди су сигнализирали своју спремност за блиску сарадњу са Израелом, али обе стране знају да питање Палестинаца поставља границе тој сарадњи.

Трамп је направио и кратку посету палестинском лидеру Махмуду Абасу, али са њим није разговарао никакав план о евентуалном договору Израела и Палестине. Трамп није ни у једном тренутку говорио о „решењу две државе" по којем би се Израел и Палестина међусобно признали као суверене државе. Није чак поменуо никакав облик палестинске територије.

Можда су неки наивно очекивали да ће амерички председник извршити неку врсту притиска на Израел да пристане на компромис, али то се уопште није догодило. Ипак, игнорисао је захтеве да јасно призна израелски суверенитет над источним делом Јерусалима, дела који је пре тачно 50 година, у јуну, прешао у израелске руке.

Израелски лидери нису позвани да му се придруже посети Цркви Светог Гроба и Западном Зиду у јерусалимском Старом Граду. Такође није показао никакве индикације да је спреман да испуни своја предизборна обећања да премести америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Таква одлука о амбасади покварила би све односе са сунитима, са Саудијском Арабијом и са Арапима генерално.

Ипак је током своје 24-часовне посете Израелу Трамп имао лепе речи за Нетењахуеве уши. Можда је највише музике носила његова изјава да „ирански лидери свакодневно призивају на уништење Израела – не са Доналдом Трампом. Верујте ми!" Једно име које се није помињало у Израелу је било име бившег америчког председника Барака Обаме.

У једном тренутку Трамп је упоредио своје односе са Израелом у поредјењу са бившом администрацијом рекавши да је то „велика, велика, прелепа разлика". Истина је да се Обама и Нетењаху нису много „готивили", мада односи две земље нису били уопште лоши. Нарочито америчка војна помоћ и дељење безбедносних информација. Претходна америчка администрација је такође радила оно што су све Беле куће покушавале већ деценијама, да склопе уговор између Израелаца и Палестинаца и у томе нису успели, као ни претходници.

Из Израела Трамп је стигао у Рим и тамо се срео са Папом. До тог тренутка један о другом нису имали лепе речи. Папа је корио Трампа због његових намера да гради зид на граници са Мексиком јер „то није хришћански", а Трамп је одговорио на себи својствен начин – „Папа је срамотан".

У Америци католици представљају око четвртину гласача и било је велико питање за кога ће они гласати. Али, 24. маја током сусрета са бискупом Рима, Трамп је био веома љубазан. Описао је получасовни састанак у папиној приватној канцеларији као „велики" и „фантастичан". Кратки ватиканско саопштење описао је сусрет као „пријатељски", а додата је и нада да ће бити сарадње са америчком администрацијом по питањима „здравствене заштите, едукације и помоћи имигрантима".

Папа, који је продају оружја назвао „индустријом смрти", највероватније да се није сложио са мултимилионским договором о продаји оружја Саудијској Арабији. Има и других разлика између становника Ватикана и Беле куће.

Папа је својевремено назвао новац „ђаволском балегом", цени скромност, а председник Трамп и не баш. Због свега тога и много више, обојица су се држали безбеднијих тема. У ватиканском саопштењу стоји да су обојица за „живот" (без обзира на своје либералне ставове по многим питањима, Папа је против абортуса), слободу религије и против прогона хришћана на Блиском истоку. Сусрет са Папом, односно пријатан сусрет са њим, било је важно Трампу и због чињенице да је, након што је Обама 2008. и 2012. добио већину католичких гласова, он, Трамп, добио је 52 одсто тих гласова а Клинтонка само 45. Трампу је однос са католицима важан због тога што му популарност у земљи није на завидном нивоу. Иначе, међу америчким католицима већина од 87 одсто гледају на Папу с позитивним осећањима.

При крају сусрета двојица лидера измењали су поклоне. Амерички председник дао је Папи прву едицију комплета књига Мартина Лутера Кинга. Папин поклон Трампу састојао се од неколико ствари: медаља са гранчицама маслине и копије његовог личног писања. Ту је била књига Евангелии гаудиум, у којој је осудио економију слободног тржишта и Лаудато Си, његови текстови о промени климе у којима критикује скептике и њихово „порицање". Трамп је приликом примања поклона рекао да ће књиге прочитати.

Трампово међународно путовање од девет дана и пет заустављања наставило се слетањем у Брисел у среду, 24. маја. Стигао је у град који је током предизборне кампање назвао „рупа пакла". Тада је рекао: „Ако идеш у Брисел – ја сам био у Бриселу, пре много времена, пре 20 година, тако лепо, све је тако лепо – сада изгледа као рупа пакла".

При тој изјави Трамп је мислио да велики број муслиманских избеглица. Стигао је у Белгију, поздравио се са краљем и краљицом, разговарао накратко са премијером те земље и започео састанке са лидерима земаља НАТО пакта.

Разговор о НАТО није ишао много глатко. Председник Трамп је испред нове зграде НАТО пакта „одржао лекцију" чланицама савеза да не плаћају свој део трошкова. Рекао је да „23 од 28 чланица још увек не плаћају онолико колико би требало, што би требало да плате за своју одбрану… Ово није фер према људима и пореским обвезницама Сједињених Држава… Многе од ових држава дугују масивну количину новца из претходних година и не плаћају за те године", између осталог рекао је Трамп. Европски лидери нису се осећали веома комотно, обашка што је Трамп побркао договор да свако користи два одсто свог националног бруто дохотка за војне трошкове, али то није повезано са НАТО савезом.

Доналд Трамп је такође рекао да није никада питао и да неће да пита колико кошта нова зграда НАТО у Бриселу, али да је „прелепа". Иначе, то здање коштало је тачно једну милијарду долара.

Проблем који имају европске чланице НАТО савеза је то што нови амерички председник никад није имплицитно потврдио Члан 5 НАТО конституције о „сви за једног, један за све". Касније је амерички државни секретар рекао да Трамп наравно подржава Члан 5.

Доналт Туск, који преставља лидере 28 чланица као председник Европског Савета, осветлио је чињеницу да је било неких нерешених проблема: „Нека питања остала су отворена, као климатске промене и трговина… И нисам 100 одсто сигуран да би могли данас да кажемо да имамо заједничку позицију, заједничко мишљење, о Русији".

Председник Трамп је такође подвукао да он мисли да би морало много строже да се контролише колико имиграната и избеглица улази у Европу: „Имате на хиљаде људи који улазе у ваше земље, ширећи се по Европи. У многим случајевима ми немамо појма ко све улази…"

А након што је Трампово путовање завршено, немачка канцеларка је пред неких две хиљаде људи у Берлину изјавила да Европа у овом тренутку не може више да се ослони на Велику Британију и Сједињене Државе : „Времена у којима смо могли комплетно да зависимо од других нестају. Приметила сам то током неколико последњих дана. Ми Европљани заиста морамо да узмемо нашу судбину у сопствене руке". Интересантно је да је она рекла „Европљани" а не „Немци".

Неповезано са изјавом Ангеле Меркел, пет министара спољних послова нордијских земаља састали су се на Исланду прошлог априла да продискутују свој војни савез. Три од пет нордијских земаља су чланице НАТО савеза, Норвешка, Исланд и Данска, а Финска, Шведска и Данса су чланице Европске Уније.

Без обзира на те чињенице многа су мишљења да војни савез ових земаља, налик НАТО не би био контрадикторан. Тај савез из више разлога не би било једноставно остварити, али је веома могућ. Могућ је макар исто толико колико је могућ Арапски НАТО.

Последњи крак Трампове прве међународне посете водио је на састанк Групе Г-7 на Сицилији. Одатле су се он и његова супруга Меланија 27. маја укрцали на Ваздушна снага, један авион у америчкој поморској бази Сигонела и упутили за Америку.

Стигавши натраг у Америку Трамп је прво потврдио договор Америке и Вијетнама о трговинској размени. По уговорима Вијетнам би купио робу и услуге америчких компанија у вредности од 15 до 17 милијарди долара. Само договор са Џенерал Електриком одразио би се у куповини генератора, авионских мотора и услуга у висини од 5,58 милијарди долара. Вијетнам је тражио да Америка престане са престрогом контролом увоза сомовине из Вијетнама, а обе земље су изразиле забринутост због кинеске војне присутности у зони Далеког истока.

Након тог пословног договора, председник Трамп је из баште Беле куће објавио да Америка излази из Париског договора о клими. Већи део света и њихових лидера нису ту његову објави примили са симпатијама. Неки аналитичари тврде та топљење леда на Артику само може да одговара Русији јер отвара нове пловне путеве и могућности за нове гасне и нафтне бушотине.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

„Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купио „Митросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SABIRNI CENTAR SRBIJA: POLITIKA „OTVORENA VRATA“ MIGRANTIMA, MOŽE DA BUDE DEBELO NAPLAĆENA PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!!?

 

Dok Vučićeva propaganda na sve načine pokušava da sakrije zastrašujuće činjenice o broju migranata koje je Srbija udomila i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila dodatnu pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji!

Mađarski graničari su od početka prošle godine do danas vratili u Srbiju preko 150.000 migranata. Ako ih je po nekim informacijama oko 50 hiljada vraćeno u Grčku ili u Tursku, gde je onda nestalo oko 100 hiljada migranata? Gde su oni sada?

Gde je nestalo 40 miliona evra namenjenih za njihovo zbrinjavanje, gde su druge donacije, novac UNHCR-a, novac stranih humanitarnih fondova koji je Vučićeva vlast uzela? Zbog čega je još uvek aktuelan projekat izgradnje najvećeg evropskog centra za migrante u Srbiji?

 

                     Nikola Vlahović

 

Američki dnevnik "Vašington post" objavio je 6. oktobra ove godine, vest da se "…u Srbiji nalazi na hiljade mladih Avganistanaca", koji ne mogu doći u zemlje Evropske unije. Novinar "Vašington posta" citira izjavu Radoša Đurovića, iz nevladinog Centra za zaštitu azilanata u Srbiji, (inače, opasnog režimskog promotera ideje da se migrantima ponudi Srbija kao "siguran dom"), koji je za ovu novinu rekao: "…azilanata iz Avganistana ne smeju biti odbijeni…").

Čitalac "Vašington posta" u komentarima elektronskog izdanja novine, pita se: zašto bi bilo ko prihvatio azilante iz Avganistana, u trenutku kad je Međunarodna donatorska konferencija obezbedila čak 15 milijardi dolara pomoći za sređivanju prilika u ovoj državi?

Da bi politika Vučićevih "otvorenih vrata" za pridošlice iz islamskiih zemalja bila jasnija, treba se setiti njegove prošlogodišnje izjave (10. avgusta 2015.), kada se pohvalio domaćim i stranim medijima, da je "…migrantima iz Avganistana Srbija pružila gostoprimstvo i toplinu kakvu nisu nigde sreli" i najavio da će, imajući u vidu da dolaze hladni dani, za njih biti podignut poseban prihvatni centar!

Meseca dana pre ove izjave, 15. jula, u prepodnevnim satima, u opštini Preševo, iznenada se pojavio i Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao migrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, i poželeo im je da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Brižno se raspitao kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…Na kraju se i fotografisao sa njima i pozvao međunarodnu zajednicu da finansijski pomogne Srbiju, "a Srbija će smestiti više migranata nego ijedna druga tranzitna zemlja" .

Skoro u isto vreme, britanski BBC je u svojim vestima citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji je upozorio svet da ekstremisti takozvane Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana. Njegova upozorenja su se pokazala više nego tačnim. Uskoro su počeli masovni napadi na građane Pariza, Brisela, Minhena, Berlina, Marselja…Duga ruka islamskog fašizma i terorizma danas je svugde , pa i u Srbiji.

A, Vučićeva "otvorena vrata" za migrante, nude sve mogućnosti: od toga da u Beogradu ili nekom drugom urbanom centru u Srbiji dođe do podmetanja eksploziva ili masovne egzekucije od strane džihadista, pa do nepredvidljivih individualnih napada, silovanja (čega je već bilo u Beogradu i Subotici!), širenja zaraznih bolesti i drugih, još uvek teško zamislivih posledica.

Uprkos svemu tome, danas, 2016. godine, stanje u Vučićevoj Srbiji sa migrantima je takvo, da se za njih, van očiju javnosti, spremaju i projekti modernih sabirnih centara, a moguće čak i čitavih specijalnih urbanih blokova u većim gradovima i drugim urbanim naseljima.

Da je u pitanju ozbiljan plan stvaranja najvećeg centra za prihvat i smeštaj migranata na evropskom kontinentu, govori i podatak da je bivši predsednik skupštinskog odora za bezbednost, Momir Stojanović, postao "bivši", nakon što je srpskoj javnosti saopštio da "…Evropska unija traži od Srbije hitnu izgradnju prihvatnog centra za 400 hiljada migranata".

Njegovu izjavu Vučićev "trbuhozborac", Aleksandar Vulin, nazvao je "neopreznom"! Nakon toga su uspostavljene sve mere opreza, posebno one medijske…

Mada su se migranti već dobro odomaćili u Srbiji, i dalje im se ne zna ni broj ni zdravstveno stanje (zarazne bolesti i slično), etnički sastav ni finansijsko stanje. U Beogradu već postoje desetine manjih ugostiteljskih objekata gde sede isključivo migranti i gde više nema "domaćih gostiju".

O broju ilegalno iznajmljenih stanova u Beogradu, Nišu, pa čak i Subotici, u kojima živi neutvrđen broj migranata, nigde u srpskim medijima nema ni reči. Poznato je, i građanima glavnog grada svakodnevno vidljivo "golim okom", da ih je veći broj zakupio stanove uglavnom na Novom Beogradu.

Te nove "komšije" nigde nisu registrovane. Ali, očito je da se radi o vojno sposobnim mladim muškarcima (žena ima znatno manje), da su stalno putem interneta i mobilne telefonije na vezi sa porodicama, plemenskim vođama, raznim verskim ili paravojnim "autoritetima" i da imaju neke svoje ciljeve. Ti ciljevi su, kako se vidi iz svakodnevnih informacija koje stižu, direktno upereni na rušenje kulturnog, etičkog, verskog i moralnog temelja na kome još uvek nekim čudom stoji cela hrišćanska Evropa.

Avganistanci u Srbiji, prema pisanju Vašington posta u broju od 6. oktobra ove godine, čine više od polovine svih "vidljivih" migranata i imaju svoju grupu pod imenom "Zajednički put napred".

Prema američkim informacijama, od Preševa do Subotice ima ih oko 6.000 (a, novi, bez obzira na priče o zatvorenim granicama, stalno odnekud pristižu) i međusobno su u komunikaciji, imaju svoje male "političke ćelije", svoje "oficire", i ideologe.

Finansijeri su im "tamo daleko" i sa njima održavaju vezu isključivo tako što mesečno preko srpskih pošta (putem mreže za uplatu-isplatu novca "Western Union") dobijaju određene sume dolara i evra, na svoje ime. To govori da svako od njih negde i nekome polaže račune. I da će ih jednog dana isplatiti. Neki od njih i "uslugom", tačnije terorističkim aktom, kad dobiju signal za to.

Zbog ovako dramatičnog stanja, 24. septembra ove godine, održan je sastanak šefova vlada Nemačke, Austrije, Grčke, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Albanije, Mađarske, Bugarske i Makedonije, dok je iz Rumunije doputovao ministar unutrašnjih poslova. Tema sastanka lakonski je nazvana: "Migrantska kriza i kako je prevazići".

Ali, na ovom skupu, iza javne scene, svašta se dešavalo, a otvorena su i pitanja od kojih zavisi i dalja sudbina celog evropskog kontinenta…

Naime, Austrija je početkom ove, 2016. godine, oštro odstupila od naivno prihvaćene Nemačke politike "otvorenih vrata", za migrante sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, a takozvana Balkanska ruta je zvanično zatvorena početkom marta. Ministar spoljnih poslova Austrije, Sebastijan Kurc, svakodnevno je na vezi sa mađarskim vlastima, pa su čak na scenu stupili i neki davno zaboravljeni bezbednosni i pogranični mehanizmi iz vremena Austro-Ugarske monarhije.

Uprkos tome što je 24. septembra bila suočena sa ovim i brojnim drugim neprijatnim činjenicama, nemačka kancelarka Angela Merkel  je obećala dalju finansijsku pomoć Italiji i Grčkoj samo uz uslov da prime još migranata!

Istovremeno je i Evropska agencija za obezbeđivanje granica "Frontex"  u nameri da proširi svoje polje delovanja (zahtevala je još novca za aktivnosti koje planira).

Grčka je tražila i da joj se dodatno pomogne u obezbeđivanju granice prema Makedoniji, što je Merkelova nevoljno prihvatila. Ukratko rečeno, atmosfera na sastanku je dobila drukčiji tok od o onoga koji je Merkelova zamislila, kad je predsednik Evropske komisije, Donald Tusk, rekao i ovo: "…Moramo praktično i politički da obezbedimo da Balkanska ruta ostane zauvek zatvorena za ilegalne migrante". Prema strogim Vučićevom instrukcijama, srpska delegacija je ćutala i čekala šta će Merkelova reći (o novcu i prihvatu migranata).

Kad je postalo jasno da zemlje duž Balkanske rute neće dobiti praktično ništa osim uopštenih i maglovitih obećanja da "neće biti same", odmah je u režimskim medijima u Srbiji puštena vest da će "Srbija i dalje postupati po savesti", što će reći da će i dalje primati migrante i lažno prikazivati njihovo realno brojno stanje. Vučićeva strategija je takva da je spreman i na otvaranje velikih sabirnih centara, da inscenira nepodnošljivu situaciju, nakon koje bi neko ipak dao novac na koji on i njegova mafija čekaju.

I zaista, tokom pregovora održanih 24. septembra, nemačka televizijska mreža N-TV pomenula je i mogućnost finansijske pomoći zemljama izvan EU koje su najviše pogođene migrantskom krizom.

Sa Turskom je u martu ove godine sklopljen jedan takav sporazum, a Merkelova je u pokušala da istu pomoć pruži i drugim zemljama, na prvom mestu onima na Severu Afrike, gde se pretpostavlja da se nalazi preko pet miliona ljudi spremnih da krenu u osvajanje Evrope.

Slično bi bilo dato, kažu komentatori Nemačke televizijske mreže N-TV, i zapadno-balkanskim državama koje nisu članice EU, na prvom mestu Srbiji i Makedoniji.

Ovo je izgleda isprovociralo komesara EU za proširenje, Johanesa Hana (o čemu je pisao i nemački nedeljnik "Špigl"), koji je intervenisao kod šefa kabineta Merkelove, Petera Altmajera, rekavši da je kontraproduktivno iznositi poređenje Turske sa ostalim zemljama (misleći na srodnost religija i mentaliteta migranata iz Sirije, Iraka i drugh zemalja).

Da zlo bude veće, u nedelju 9. oktobra, kancelarka Merkel je počela pripreme za turneju severnom Afrikom, tokom koje želi da ostvari svoj plan da se izbeglice zadrže u takozvanim "tranzitnim" zemljama poput Srbije, a da se vladama tih država daje finansijska pomoć.

Nije teško pretpostaviti da će Vučićev režim prvi prihvatiti migrante iz severne Afrike, čim krenu, jer ih više niko neće primiti.

U Italiji, na ostrvima Sicilija i Lampeduza, stanje je već dve godine vanredno. U Turskoj se, prema nemačkim izveštajima, nalazi oko 2,7 miliona izbeglica iz Sirije i do milion migranata iz ostalih zemalja Srednjeg i Bliskog Istoka, kojima je ulazak u Evropu do daljnjeg onemogućen. Zajedno sa izbeglicama koje treba da stignu iz Severne Afrike, to će biti brojka od skoro deset miliona ljudi koji će se naći ubrzo pred vratima Evrope!

Na sve to, stiže i vest suprotna željama Angele Merkel, da je stav Evropske komisije da je dalje finansiranje boravka migranata u "tranzitnim" zemljama nemoguće, a to samo znači da će oni pasti na teret zemalja u kojima su se zatekli!

I dok Vučićeva propaganda krije ove zastrašujuće činjenice i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji.

Čak su i Bugarskoj data sredstva, kako bi se hitno postavila bodljikava žica zbog potpunog zatvaranja 100 kilometara duge granicu prema Turskoj. Uprkos tome, migranti i dalje u velikom broju preko te zemlje stižu u Srbiju, a kako, to znaju udružene bugarsko-srpske mafije.

Odbijanje Evropske komisije da finansijski pomogne zapadnobalkanske države, Srbiju i Makedonije, nemački list "Di Cajt" ocenjuje kao prepuštanje tih zemalja njihovoj sudbini: "…Jasno je da Srbija i Makedonija ne mogu same da se izbore sa migrantskom krizom", stoji u članku od 8. oktobra, "Za razliku od njih, članice EU imaju mehanizme koji im stoje na raspolaganju da zatraže solidarnu pomoć ostalih članica."

Merkelova, očigledno, više ne drži pod kontrolom zle duhove koje je pustila širom otvarajući vrata migrantima kako bi ih iskoristila u globalnom sukobu Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

Sirijci su samo zato bili dobrodošli u EU, jer je za građanski rat u njihovoj zemlji okrivljavana Rusija. Do koje granice ide dekadencija trulih evropskih liberala, govori i podatak da je Evropska Komisija za ljudska prava, u svojoj direktivi broj 2004/83/EG, utvrdila kako pravo na zaštitu od progona zbog religioznih stavova imaju svi oni koji u svojoj zemlji ne mogu slobodno da vrše verske obrede.

Među njima su čak i milioni islamskih fanatika, ahmadijaca iz Pakistana. Međutim, odlukom EU da se granice zatvore za migrante sa pakistanskim pasošima, svi uskraćeni za azil koji su se zatekli u Srbiji, ostali su u Srbiji! Tu, naravno, ima i pripadnika ahmadijskog pokreta.

Izbeglice iz Sirije su i dalje prihvatljive za EU, jer se preko njihovih leđa vodi propagandni rat protiv Rusije, ali stvarno progonjeni )poput sirijskih hrišćana) su ostavljeni ispred vrata, jer su neinteresantni za propagandnu mašinu EU i NATO pakta.

Nemački list "Di Cajt" tvrdi da će sada sve one zemlje duž takozvane Balkanske rute, "…koje su, verujući naivno u obećanja Nemačke i Evropske Unije, prihvatile milione izbeglica", biti prepuštene same sebi.

Ovo je, očigledno, jedan od načina da se ostvare planovi pojedinih nemačkih političara, da se migranti ostave u nekom sabirnom centru izvan EU (po svemu sudeći, Srbija je tu glavni kandidat, jer ih uskoro Turska i Grčka više neće zadržavati!) gde bi, eventualno, po ugledu na UNHCR, razne evropske komisije procenjivale ko je podoban da dobije azil i zatim puštan na teritoriju EU.

Većina će, kako u nemačkoj štampi procenjuju, ostati tu gde su se zatekli! Vučić se još nada da će mu Evropska komisija odobriti milionske sume za otvaranje takvog sabirnog centra (ili više njih). Do tada, njegovi lažljivi mediji i njegove privatne polu-tajne službe, činiće sve da sakriju pravi broj migranata koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije i mračne planove o izgradnji najvećeg prihvatnog centra za migrante na evropskom kontinentu.

Šef predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji, Hans Fridrih Šoder, oglašava se veoma retko, a ima i razloga: to je čovek kome je glavni zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja.

Na vidiku je nova, još neviđena vrsta izolacije Srbije, čim projekat prihvata novog talasa migranat bude realizovan. A, Vučić je, uprkos ozbiljnim ekonomskim problemima u koje je doveo celu državu, i dalje spreman na to, što potvrđuje i jedna Šoderova izjava da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi problem migranata bi rešen!

Kako stoje stvari, te "mere" i njihove posledice, uskoro će skupo platiti građani Srbije. Vučićevi mediji tvrde da će "zimovanje" migranata po minimalnim cenama koštati 9 miliona evra. Naravno, reč je o podmetnutoj dezinformaciji, jer migranata u Srbiji ima znatno više od prikazanog broja.

Razrađen je čak i mehanizam "privremene prijave do 72 sata", koji migranti plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju". Takav "posao" Vučićev režim i njegovi lokalni mafijaši, prirodno, ne žele da odbace.

Nemački mediji, pozivajući se na obaveštajne izvore, označili su teritorije opština Tutin, Novi Pazar i albanizovani deo juga Srbije, kao regrutna mesto za borce takozvane Islamske države.

Takođe, reč je o prostoru na kome je, zbog iste vere i sličnih običaja, relativno lako prikriti veliki broj neregistrovanih migranata. To se poslednjih par godina intenzivno i dešava. Na sceni je "solidarnost sa islamskom braćom", pa su mnogi mladi ljudi iz pomenutih opština oduševljeno krenuli u Siriju i stali na stranu vojnika takozvane Islamske države.

Srpske bezbednosne službe imaju malo podataka o tome ili ih prikrivaju "da se Vođa ne uvredi". Ali, čuje se i poneki glas razuma. tako je otac jednog od odbeglih mladih Vehabija, Mustafa Crnovršanin, pričao domaćoj javnosti šta mu se desilo: „…Istim švercerskim kanalima kojima se ilegalno prebacuju migranti iz Sirije i sa Bliskog istoka u Srbiju i dalje do Evrope, moj sin je iz Novog Pazara stigao u Alep sa ženom i decom. Iste te ljude pozvao je i platio im da ga vrate nazad kada su ga pozvali u akciju. On je selafija. I bio je u Alepu pre nego što se vratio u Srbiju, gde je deset dana nakon povratka uhapšen".

Valja podsetiti da je preko 70 milijardi dolara iz Saudijske Arabije od 1994. godine došlo u Evropu i na Balkan samo za finansiranje širenja islamske vere, izgradnje džamija i medresa, agitovanje u medijima, plaćanje troškova porodicama koje su spremne da se naseljavaju na Balkan i u zemlje Evropske unije. Nijedan migrant nije krenuo prema najbogatijim zemljama arapskog zaliva. Cilj je Evropa.

A, Srbija je danas najkurentnija stanica na tom putu! Vučić najpovoljniji "džoker" preko koga ideolozi iz Emirata i iz Rijada, ostvaruju svoje mračne ciljeve. Na tog "džokera" više niko drugu ne računa. Čak ni SAD.

 

     A 1. Srpske kuće Alahovim sledbenicima

Srbija je zvanično saopštila da je, samo u ovoj godini, u Preševu registrovano 92.000 migranata, a da ih u Srbiji ima samo 6.000 hiljada.

Gde odoše 86.000 hiljada “tražilaca azila“, kada je mađarska zatvorila granice, a ni Hrvatska ih ne prima? Da li će Srbija dobiti nove gradove za migrante, hoće li Vučićeva kamarila otimati kuće, imanja, čitava sela i poljoprivredne kombinate i fabrike da bi u njih smestila migrante, koji će udobno živeti od para iz siromašnog srpskog budžeta?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVNA GUŽVA: ARAPSKO-SRPSKI AVIO-PREVOZNIK UGROŽAVA INTERESE AMERIČKIH KOMPANIJA!??

 

Američke avio kompanije Delta, Ameriken i Junajted, besne su zbog činjenice da je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić na mala vrata američkog vazdušnog tržišta uveo arapsku avio komaniju Etihad, koju oni već godinama optužuju za nelojalnu konkurenciju!

Sve je počelo onog momenta kad je Etihad u kriminalnom karakteru Aleksandra Vučića pronašao baš ono što mu treba: čoveka spremnog da im pokloni srpsku nacionalnu avio kompaniju, kako bi sa njom kao "trojanskim konjem" leteli za Ameriku. Zbog toga danas u SAD na Air Srbiju gledaju kao na nezvanog gosta.

 

                      Vuk Stanić

 

Hladan doček aviona Air Srbije koji je posle mnogo godina prvi put leteo na relaciji Beograd-Njujork, bio je najbolji znak da nešto nije u redu sa tom u Srbiji spektakularno najavljenom linijom. Nije bilo američkih zvaničnika da pozdrave otvaranje nove linije, čak ni njihovih lokalnih političara.

Treba podsetiti da je Rudi Đulijani, jedan od najpoznatijih među bivšim njujorškim gradonačelnicima, svojevremeno dolazio u Beograd da podrži Vučića u kampanji za gradonačelnika Beograda.

Ovom prilikom nije bilo ni Vučića u avionu, niti Đulijanija na aerodromu! Kada je sleteo, činilo se kao da svi okreću glavu od srpskog aviona koji, ustvari, i nije srpski već avion italijanske Alitalije, na koji su zalepljene oznake Air Srbija.

Mnogo je pitanja vezano za partnerstvo Etihada i Vučića, pitanja koja u našoj zemlji verovatno niko neće postavi i na koja verovatno niko ne bi ni dobio odgovor, čak i kada bi pitao…

Pitanje iznad svih pitanja je zašto je Vučić najavljivao da će biti u srpskom avionu, na letu za Njujork, a onda ipak nije bio u mašini? Rat američkih avio kompanija i Etihada nije počeo sa Vučićem, već mnogo godina ranije.

Naime, Etihad je firma iza koje stoji sumnjivi kapital koji je ovoj kompaniji u prošlosti omogućio da uprkos krizi nastavi da posluje i onda kada je njihovo poslovanje bilo bez ikakve tržišne opravdanosti.

Američke aviokompanije su prošle godine pokrenule spor u kome je dokazano da je Etihad primao protivzakonite subvencije! Kompanije Golf eirlajns emirati, Etihad i Katar primile su 39 milijardi dolara ilegalnih subvencija, dokazalo je istraživanje koje su sproveli američki istražni organi.

U izveštaju piše da su neke vlade sa bliskog istoka uložile napore da masivnim subvencijama podstaknu rast svojih avio kompanija. U istom se izveštaju navodi i da su subvencije sistematski knjigovodstveno prikrivane, u cilju maskiranja kršenja propisa koji su uspostavljeni međunarodnim sporazumom: "Sporazum o otvorenom nebu"

U pitanju je čitava mreža banaka koje su u vlasništvu "zalivskih" država, državnih institucija i drugih firmi sa državnim kapitalom, koje su u kompanije ulagale putem kredita bez kamate, koji su potom otpisivani, pozajmicama koje su davale državne firme, besplatnim uslugama, ali i direktnim keš donacijama. Dokazane su bliske veze između kompanija i država, a tim državama i kompanijama upravljaju iste porodice, čak ponekada i isti pojedinci, navode američki istražitelji, a prenose njihovi mediji.

Naravno, niko ne može državama iz Arapskog zaliva da brani da ulažu u avio kompanije, ali je problem nastao kada su te iste kompanije pokušale da preuzmu i prevoz putnika unutar Sjedinjenih Američkih Država. I to u trenutku kada je kompletna civilno američka avio industrija u krizi.

Tamošnjim kompanijama niko ne daje subvencije, a njihova propast značila bi desetine hiljada nezaposlenih. Istovremeno je sporazumom predviđen reciprocitet u prevozu putnika sa stranim kompanijama, ali sa onim koje ne primaju ilegalne subvencije država. Istina, više puta je kroz prste progledano evropskim, azijskim, latinoameričkim avio kompanijama koje tamo posluju za manje subvencije, ali 39 milijardi subvencija je previše!

-Toliko subvencionisanje je zapravo nelojalno dampingovanje cena i usluga radi stvaranja budućeg monopola – objašnjava za Magazin Tabloid dobro upućen izvor u ovo dešavanje i objašnjava putem primer:

"…U Americi se za damping često navodi primer dve teksaške železničke kompanije koje su početkom prošlog veka vodile borbu za prevlast u prevozu goveda. Stalno su spuštale cenu kako bi jedna drugoj uzele posao. Na kraju je jedan od gazda počeo da prevozi goveda potpuno besplatno i radio je tako dok konkurencija nije bankrotirala. Na kraju kada je ostao jedini u poslu, počeo je da diktira takve cene prevoza da su i mnogi farmeri bankrotirali. On je pokupovao tada i njihove farme i postao vlasnik biznisa prevoza i proizvodnje goveda."

Nenormalne subvencije od skoro 40 milijaridi dolara koje prima i Etihad, ali i njihovo preuzimanje delova drugih evropskih kompanija Eirberlin, Alitalija, Eirserbija, je nelojalno širenje u cilju stvaranja svetskog monopola u aviosaobraćaju-objašnjava naš sagovornik i navodi da možda sada deluje da je kupovinom udela u švajcarskoj avio kompaniji, Alitaliji, Eirberlinu i Eir Serbiji, Etihad, omogućio da se uštedi tako što će jedna kompanija drugoj u najam davati pilote, avione, kabinsko osoblje, osoblje na zemlji, ali u stvarnosti su sve te kompanije Etihadu dale svoje sigurne poslove, dok Etihad nije preuzeo njihova dugovanja.

–Dugovanja Alitalije i Air Srbije, preuzele su Srbija odnosno Italija, a sigurni poslovi u prevozu italijanske i srpske dijaspore postali su deo Etihadovaog poslovanja. Razmena pilota i aviona naravno sada funkcioniše jer to odgovora Etihadu, ali šta ako Air Srbija u kojoj je naša država većinski vlasnik pokuša da napravi neki drugi dobar dil koji ne ide u prilog Etihadu.

Onda će arapski manjinski vlasnici jednostavno uticati da Alitalija ovaj put ne da svoj avion, a vi će te shvatiti da ste sve što vredi u vašem avio poslovanju uložili u zajedničku firmu u kojoj ste samo zvanično većinski vlasnik – objašnjava sagovornik Magazina Tabloid iz Sjedinjenih Država.

Podsetićemo da je Air Serbia nastala tako što je država Srbija preuzela sva dugovanja JAT, potom je profitabilno siguran prevoz srpske dijaspore i svu imovinu investirala u zajedničku kompaniju sa Etihadom, koji je širokogrudo dao kredit za pokretanje poslovanja.

Još tada su stručnjaci rekli da je na ovaj način mogla da se osnuje i sto odsto državna kompanija, a da je kredit mogao da se dobije zalogom imovine ili garancijom države.

Neko je tada procenio da je bolje da Etihadu poklonimo 49 odsto JAT-a i da im pomognemo da se ušvercuju na američko tržište, gde protiv našeg povratka ne bi imali ništa, ali sada kada dolazimo kao paravan za poslove Etihada, na nas tamo gledaju kao na nezvanog gosta.

Treba istaći da je Etihad manjinsko vlasništvo u našoj kompaniji nameravao da koristi na drugačiji način od direktnih letova za Njujork. Menadžment arapske kompanije je prošle godine procenio da Srbi nisu dovoljno bitni da bi direktno leteli za Njujork, već je po njihovom planu Er Srbija za Njujork trebalo da leti preko Abu Dabija.

Arapi su nam isplanirali, a Vučić se složio, da treba da prvo letimo više od hiljadu kilometara u suprotnom pravcu, odnosno na jugo istok pre nego što nam dozvole da krenemo za Njujork, odnosno na drugu stranu sveta.

U skladu sa ovim arapskim predlogom Er Srbija je prošle godine podnela zahtev regulatornim vlastima Sjedinjenjih Američkih Država da za Njujork letimo preko Abudabija?! Jasno je da Amerikanci nisu naivni, tražili su da im iz Srbije dostave podatke sa kojim mašinama ove letove planiramo da obavimo.

Kada smo dostavili sve što su tražili, Amerikanci su shvatili da nismo toliko velike budale da želimo da letimo iz Beograda za Njujork preko Abu Dabija. Nismo budale ali jesmo prevaranti koji su pokušali da Amerikancima podvale u prevozu putnika.

Er Srbija je trebalo da bude paravan za ilegalan prevoz putnika u Ameriku i to za račun Etihada. Ovoj kompaniji je ranije zabranjeno da zbog ilegalnih subvencija putnike iz evropskih gradova vozi u Ameriku, a srpski zahtev je bio upravo to, odnosno: dajte nam dozvolu da iz Beograda putnike prevezemo do Abu Dabija i da onda te iste ljude ukrcamo u Etihadove avione, gde će ih Etihad sa tom dozvolom koju ste nama izdali potom voziti u Ameriku.

Ovaj zahtev je odbijen!

Ta vest međutim nije dobila mnogo prostora u našim medijima. Jer da jeste neko bi možda opet pitao šta će nam Etihad. Istovremeno ta vest objašnjava kako je Vučić navodno uspešno isposlovao da Arapi budu manjinski vlasnici u Er Srbiji. Zapravo da je procenat obrnut, da je Etihad vlasnik 51 odsto akcija, nama Amerikanci ne bi dozvolili ni da iz Beograda letimo za Njujork…

Treba podsetiti da je Magazin Tabloid u ranijem istraživanju u tekstu otkrio da je srpski predsednik Vlade od američkog biznismena Marka Krendala, čiji je otac blizak američkoj Republikanskoj stranci, tražio da svoje poslove u Srbiji proda njegovim prijateljima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata: “…Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, zaratio je sa američkim republikancem Markom Krendalom (Mark Crandall), vlasnikom firme Kontinental Vind Partners, koja u Srbiji pravi vetroparkove, za proizvodnju struje. Od ovog sukoba štetu bi mogli da imaju i građani Srbije. Markov otac je osnivač i suvlasnik Ameriken erlajnsa.

Krendalovi u Americi važe za uglednu porodicu naklonjenu tamošnjoj Republikanskoj stranci. Pretpostavlja se da su ljudi bliski američkim demokratama podstakli sukob Vučića i Krendala. Krendal je protiv Vučića organizovao proteste u Vašingtonu. Vučić je ovog Amerikanca preko domaćih medija označio kao čoveka koji pokušava da “reketira Srbiju“, – objavili smo ovu tvrdnju u tekstu u broju 348 Magazina Tabloid.

Očigledno je da je srpski premijer sada na crnoj listi američkih vlasti i centara moći. Uskoro ćemo saznati i kakve su razmere sukoba Vučića i uticajnih krugova u američkom svetu biznisa i administraciji. Njemu se, sigurno je, ne piše dobro.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije