Архива

Posts Tagged ‘strancima’

BEZ KONTROLE, BUŽETSKE PARE DAVANE PREVARANTSKIM FIRMAMA: KAUBOJSKO I PRLJAVO POSLOVANJE STRANIH KOPAČA ZLATA U RUDNICIMA SRBIJE!!!

8. марта 2017. Коментари су искључени

 

Grupa američkih i nekoliko multinacionalnih korporacija ("Atlas Copco", "Kapital driling", "Drilex international", "Freeport") koje se širom sveta bave otimačinom rudnih bogatstava u najsiromašnijim državama sveta, došle su pre nekoliko godina i u Srbiju.

Svaka od njih je po ugovoru imala zadatak da vrši bušenje (ispitivanje) rudnih nalazišta i za to dobijaju ogroman novac iz republičkog budžeta. Umesto toga, one taj novac preko fiktivnih faktura šalju na takozvane of-šor račune.

Pomenute kompanije u Srbiji ostvaruju multimilionske profite, ne plaćaju porez i niko ih ne kontroliše čak ni kad uvoze prastare i polovne mašine pod stavkom "privremeni uvoz". Mnogi od "menadžera" ovih kompanija su ljudi sa kriminalnim dosijeima u više država, a Srbija, zbog ovakvog "poslovanja", dugoročno gubi milijarde dolara čistog profita.

 

                    Piše: Insajder E-9

PROFIT STRANIH KOPACA ZLATA

 

Vlada Srbije platila je više od 50 miliona evra za istraživanje rudnih rezervi stranim kompanijama u okolini Bora, na dubini od 2.000 metara, a istraživanja ni do danas nisu sprovedena.

Nekoliko multinacionalih kompanija za istraživanje i eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su "Atlas Copco", “Kapital driling", "Drilex international", "Freeport", koje inače imaju svoje ispostave širom sveta, upletene su u ilegalni uvoz mašina za bušenje i ispitivanje zemljišta u Srbiji.

Ali, nijedna od pomenutih kompanija nije uvezla mašine kojima je moguće ispitivati zemljište na dubini od 2000 metara i dublje, iako je ugovorom sa Srbijom tako nešto bilo predviđeno i zbog čega su uredno dobijale novac iz budžeta, tačnije, iz džepova svih građana. Tako lako dobijeni novac iz budžeta Srbije, otišao je još lakše na račune of-šor kompanija, takozvanih poreskih rajeva, putem fiktivnih faktura uz izbegavanje plaćanje poreza na dobit.

Ove kompanije koje isisavaju pare iz budžeta, koriste se još jednom metodom kako bi otele što više novca iz opljačkane Srbije. Naime, ovi maheri uvoze mašine za bušenje rudnih nalazišta iz vozila za transport radnika u rudničkim kompleksima, pod stavkom "privremni uvoz".

Sa tablicama o privremenoj registraciji koje po zakonu služe za izlaganje na sajmovima, one ovde obavljaju transport radnika i tako državu oštećuju za PDV i carinu koji ostaju ne plaćeni. Sve ovo im završava špediter "Ekstrašped".

U poslu sa njima su i kompanije "Rakita" i "Geops", kao i kanadska firma "Nefsun". Svi oni zajedno dovoze radnike sa Filipina i iz Mongolije, koji neprijavljeni rade u Srbiji i Bugarskoj, a to im omogućava vlasnik "Geopsa" Vasil Andrejev , čiji je otac u Bugarskoj u Plovdivu načelnik policije.

Andrejev je u posao uveo i bugarsku firmu "Euromax commences driling and geophsical programs", a vlasnik ove firme je takođe Bugarin, Dmitar Dimitrov. Ta firma je po dolasku u Srbiju odmah počela da krši ovdašnje propise iz oblasti Zakona o radu.

Doveli su bugarske radnike da rade u okolini aerodroma u Boru i niko nije ovde prijavljen, svi rade na crno. Inspektorka rada iz Bora koja ih je uhvatila u zakulisnim radnjama, je kasnije pocepala prijavu, ali je zato odnedavno postala vlasnik nekoliko stanova u Boru!

Sve pomenute firme ne plaćaju doprinose i porez na dobit, a carinski inspektori utvrdili su i da se mašine za radove na istraživanju rude ne uvoze već se u papirima vode kao da su rentirane od bugarskih firmi.

Kompaniji "Capital Driling" je čak uspelo da u Srbiju na taj način doveze mašine iz Južnoafričke republike. U ugovorima o rentiranju spominju se različite cifre 500 dolara dnevno, za neke bušilice fiktivno rentiranje se plaća 800 ili 1000 dolara dnevno.

Osim mašina iz Južnoafričke republike, "Capital driling" fiktivno je uvezao i mašine iz Čilea, sa kojima su radili u vreme diktatora Pinočea i stare su 15, 20, a neke i 30 godina! Sve su tehnički zastarele i sa njima je moguće bušiti do 1.200 metara, dok su se obavezali prema Srbiji da će istraživanja raditi na dubinama do 2.000 metara.

Kako ih u Srbiji niko ne kontroliše i posluju krajnje kaubojski, to će biti još jedan posao u kome su građane Srbije nasamarili domaći političari i državni službenici u saradnji sa stranim kompanijama. Istina, pomenute kriminalne korporacije ne plaćaju porez ni u Bugarskoj gde sve spomenute firme takođe imaju poslove.

Ove kompanije toliko prljavo posluju da čak i gorivo koje im država daje po povlašćenoj ceni toče u većoj meri nego što im treba i to tako što imaju posebno ugrađene rezervoare na malim kamionima. Prekrivaju ih ciradom, a za 50 evra naši radnici okreću glavu i puštaju ih da toče više nego što treba.

Vlasnik Drileksa jedne od pomenutih kompanija je Australijanac Ričard Rouz, koji je pobegao iz Malezije, gde su mnogi eksploatisani radnici tražili da glavom plati zbog zla koje im je naneo, a ostao je dužan i ogroman novac za porez nadležnim državnim institucijama Malezije.

Vlasnik firme Capital koja na sličan način učestvuje u pomenutim poslovima istraživanja rudnih rezervi u Srbiji je takođe Australijanac Brajan Rud, protiv kojeg se u Australiji vodi postupak za utaju poreza.

U Srbiji je spomenuta firma Drilex za deset godina prihodovala čak 40 miliona evra, a nisu platili jedan jedini dinar poreza.

Firma Capital za godinu dana je prihodovala dva miliona dolara i nije platila porez na dobit, a nisu plaćeni ni porezi ni doprinosi na plate. Firma Geops Vasila Aleksandrova je imala promet od 50 miliona evra i oni takođe nisu platili ni dinar poreza u Srbiji.

Krovna kompanija svih ovih prevarantskih firmi je Američka korporacija "Friport MekMoran" sa kojom su kako Bugari, tako i Australijanci povezani na ovaj ili onaj način. Ta kompanija ima većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u donjoj zoni rudnog ležišta bakra i zlata "Čukaru Peki", u neposrednoj blizini Bora.

Nedavno su saopštili da "Friport Mek Moran" zadržava većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u velikoj porfirijskoj Donjoj zoni ležišta "Čukaru Peki", u okviru projekta "Timok".

Ovo ležište deo je zajedničkog projekta "Timok", čiji je vlasnik kompanija "Rakita Eksplorejšen" Bor, u kojoj američka kompanija "Friport Mek Moran" ima 55 odsto udela, a 45 odsto je u vlasništvu kompanije Reservoir Minerals iz Vankuvera u Kanadi.

Nalazište "Čukaru Peki" pored aerodroma u Boru, prema dosadašnjim istraživanjima je jedno od bogatijih rudom bakra i zlata, a Friport se prava na eksploataciju domogao najvećoj tišini. U tom poslu država Srbija je dugoročno izgubila nekoliko milijardi dolara…

U ovom rejonu, prema proverljivim podacima, ima 65 miliona tona rude bakra sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, iz kojih je moguće dobiti 1,7 miliona tona bakra i 98 tona zlata. Istovremeno državna kompanija RTB Bor je u katastrofalnom stanju, u koje je dovedena da bi kasnije bila bagatelno prodata.

Investicija u topionicu je kolosalan promašaj, domaća ruda se ne eksploatiše, tajno se uvozi i prerađuje toksična uvozna ruda po štetnim ugovorima i truju se građani Bora. Direktor ove kompanije Blagoje Spaskovski sve ovo želi da sakrije od građana Bora i Srbije.

Pomenuti Blagoje Spaskovski je bio direktor RTB Bor i u periodu od 1990. god. do 2000. godine. U tom periodu je u investicije u RTB Bor uloženo 150 miliona američkih dolara, od čega je u RTB uloženo 120 miliona USD, odnosno 80 odsto. Posebno treba napomenuti investiciju u rudnik „Cerovo" u iznosu od 55 miliona USD, kao i najveću propalu investiciju u istoriji RTB Bor – transportni sistem jalovine u Velikom Krivelju u iznosu od 31 milion USD.

Te i ostale investicije nisu dale očekivane efekte i zbog toga je počelo urušavanje RTB Bor. Ako se tome dodaju jalove investicije u Majdanpeku u iznosu od oko 36 miliona dolara, zatim u borsku jamu u iznosu od 14 miliona dolara, onda se može videti mera rasipništva i nedostatka kvalitetne vizije, jer sve te investicije nisu bile uspešne.

Bukvalno, tadašnja vladajuća i rukovodna struktura je nepromišljenim i nestručnim potezima i čuvenom SPS-ovskom površnošću, bahatošću i rasipništvom gurnula RTB Bor u propast. Zašto su Mlađan Dinkić, Petar Škundrić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić baš ovom ekonomskom ubici dali da vodi RTB Bor, je pitanje na koje nije teško odgovoriti: sva rudna bogatstva Srbije moraju ispod cene biti predata novim kolonijalnim upraviteljima Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA POSLOVNA LOGIKA: NA KONCESIJU I DAVANJE STRANCIMA U RUKE OBJEKAT OD STRATEŠKOG ZNAČAJA ZA SRBIJU!????

6. марта 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim, osećajući da je došao poslednji čas, pokušava da opljačka sve što je još preostalo u Srbiji. Na red je došao i Aerodrom „Nikola Tesla", koji Vučić hoće da ponudi na koncesiju, uprkos činjenici da ovo preduzeće donosi milionske sume u budžet. Ali, Vučić ovde ima i lične razloge…

Sklapajući ugovore koji se odmah proglašavaju "državnom tajnom" vlastodržac istovetno, kao svojevremeno u slučaju „Beograda na vodi", faktički prebacuje vlasništvo Aerodroma na svoj kriminalni klan, da bi u narednim decenijama mirno ubirali stotine miliona evra prihoda bez ikakvih daljih investicija.

 

                    Igor Milanović

PRODAJA KAO POKLON2a

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je sredinom meseca pokušao da objasni javnosti kako se Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu u koncesiju daje, navodno, zato što mi njime ne umemo da upravljamo! Da je to, zaista, razlog, uveo bi se novi menadžment, po potrebi sastavljen od stranaca, a ne bismo se odricali „koke koja nosi zlatna jaja". U suštini je ovo pronalaženje odgovora na pitanje zašto vladajući režim otima Aerodrom, a koji se nalazi u jednoj drugoj rečenici koju je Vučić izgovorio:

"…Mi računamo da unapred možemo da uzmemo 350 do 400 miliona evra, što ovako ne bismo mogli da uzmemo za 14 godina." Pošto je svestan toga da još 14 godina neće moći da pljačka Srbiju, rešio je da pokupi sve što može, dok još može.

Davanje Aerodroma u koncesiju biće odrađeno na isti način kao što je urađen projekat „Beograd na vodi", odnosno u punoj tajnosti, to je već sada više nego evidentno.

Naime, kada su radnici zaposleni na određeno na Aerodromu 11. februara došli da potpišu produžetak ugovora, dobili su primerak u kome je u kontekstu člana 1 pominjan i termin „državna tajna" određena od strane „nadležnog lica koje je bilo na potpisivanju ugovora". Kako prenosi stručni sajt „Tango6", predstavnicima sindikata, koji su zapitali kako mogu da potpišu nešto što nisu ni pročitali, odgovoreno je kako ni ne mogu da budu upoznati sa članom 1, jer je on već proglašen državnom tajnom?!?

Isto se tako radilo i u projektu „Beograd na vodi". gde je u početku sve bilo pod velom državne tajne, da bi se na kraju ispostavilo kako je sklopljeni ugovor više nego štetan po Srbiju.

Podaci koji su do sada poznati javnosti nikako ne govore u prilog potrebe da se Aerodrom da u koncesiju, zbog čega vlast i pokušava da potpiše ugovor koji će kao državna tajna odmah biti sklonjen u neki sef.

Kako je dobro obavešteni „Bloomberg" procenio, poslovni prihod Aerodroma u prošloj godini je iznosio 75 miliona evra, a neto dobit bi trebalo da bude 25 miliona evra, od čega država može da uzme 85 odsto (21.500.000 evra) na ime dividendi. U slučaju davanja u koncesiju Srbija bi godišnje dobijala samo polovinu ove sume. Ostatak bi koncesionar ulagao u proširenje poslova i povećanje sopstvene zarade.

Pomenuti stručni sajt „Tango6" na primerima dokazuje kako bi uz minimalna ulaganja čak i ovakav, kako Vučić tvrdi „nesposobni" menadžment mogao da udvostruči broj putnika, pa samim tim i prihoda, što bi bilo dovoljno za nastavak razvoja Beograda narednih 10 godina.

Prema dostupnim procenama cene te rekonstrukcije, koncesionar bi ulaganjem 1,5 puta veće sume (oko 40 miliona evra) od one koja je prošle godine bila čist prihod, rešio sve tehničko-razvojne probleme za narednih 10 godina u kojima bi ostvario prihod od preko pola milijarde evra!?!

Upravo zbog ovakvih jednačina Vlada pokušava da ugovor o koncesiji proglasi državnom tajnom. Aerodrom „Nikola Tesla" je prošle godine ostvario promet od oko pet miliona putnika i posle budimpeštanskog i bukureštanskog aerodroma je najvažnija vazdušna luka u ovom delu sveta.

Zagrebački i aerodrom u Ljubljani su u poređenju sa Surčinom „slepa creva", pa ipak je pre nekoliko godina aerodrom u glavnom gradu Slovenije podat za 234 miliona evra, dok je privatizacioni savetnik srpske Vlade za Aerodrom „Nikola Tesla", francuski „Lazard" (u kome je i Božidar Đelić), baratao knjigovodstvenom vrednošću od oko 200 do 250 miliona evra. Zbog ovako niske vrednosti došlo se i do pogrešnog zaključka o neophodnosti davanja u koncesiju.

Netačna je i Vučićeva tvrdnja kako Surčinu hitno treba još jedna pista sa još jednim terminalom zbog očekivanog porasta broja putnika. Nova pista bi, uz planirani porast broja putnika i letova, bila potrebna tek za nekih dvadesetak godina, možda i tek za 30. Na „Nikolu Teslu" sada godišnje sleće pet miliona putnika, a na ženevski aerodrom 16 miliona, pa on i dalje funkcioniše sa jednom pistom, isto kao i londonski „Stansted" (23 miliona putnika godišnje) ili istanbulski „Sabiha" (28 miliona).

Izgradnja terminala „D" bi koštala do 100 miliona evra, što je četvorogodišnji čist prihod Aerodroma, i mogla bi da se finansira povoljnim kreditima. Jedan od sufinansijera bi morao da bude „Er Srbija", koji insistira da dobije terminal samo za sebe. Isto važi i za neophodni hotel koji bi sigurno bio građen o trošku nekog drugog, a ne Aerodroma.

U suštini, ne postoji nikakva poslovna logika koja bi potkrepila potrebu davanja aerodroma u koncesiju, osim jedne, a to je logika punjenja privatnih džepova.

Naprednjačka vlast se ubrzano urušava i Vučićeva kamarila pokušava da što je moguće više para prebaci na sopstvene račune prodajući sve što je preostalo od srpske ekonomije,. U isto vreme devedesetih kada je za predizborne potrebe izmišljen „Evropolis", koji danas imitira „Beograd na vodi", osmišljen je i projekat proširenja „Nikole Tesle" kockarnicama i kladionicama, odnosno stvaranje svojevrsnog „Las Vegasa na Balkanu". Oba ova projekta su u ono vreme trajala samo koliko i izbori za koje su lansirani.

Isto kao što je iz fijoke izvukao prašnjavi „Evropolis", Vučić je izvadio i „Las Vegas na Balkanu". Sada mu je još samo potrebno da, isto kao na Savamali, atraktivno zemljište preko niza tajnih ugovora sa fantomskim firmama iz arapskog poslovnog polusveta stavi u sopstveni privatni posed, kako bi kasnije decenijama mogao da ubire prihode. Zbog toga svi ugovori moraju da ostanu „državna tajna".

Ne treba smetnuti sa uma, da Aerodrom ima još jednu dodatnu dimenziju koju Savamala nema. Aerodrom u Nišu ima veoma ograničeni međunarodni karakter i potrebna su velika ulaganja u njega da bi dosegao nivo „Nikole Tesle". Samim tim, surčinski aerodrom ima i stratešku važnost za Srbiju, tako da ne može ni da se zamisli haos koji bi nastao ako bi koncesionar odlučio da ga privremeno zatvori, makar samo za neke letove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

ISPUNJAVANJE OBECANJA3

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

15. априла 2016. Коментари су искључени

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

MANDAT ZA PRODAJU6

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JOŠ JEDNA KOBNA NAMERA: SLUĐENOM POLITIKOM DRŽAVNOG VRHA, U PLANU JE I PRODAJA FABRIKA NAMENSKE INDUSTRIJE SRBIJE STRANCIMA!!?

22. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Sudbina srpske namenske industrije već duži niz godina nalazi se u rukama vladajućih klanova. I Vučićev režim, kao i onaj Tadićev, nadao se velikoj zaradi od prodaje naoružanja i vojne opreme.

Sklapa poslove da on i njemu bliski ljudi uzmu milionske provizije od prodaje opreme i naoružanja. Da bi to ostvario, svih sedam fabrika namenske proizvodnje stavio je u robovlasnički položaj. Ni to mu nije dovoljno, pa se sprema da ih rasproda strancima.

 

                          major Goran Mitrović

PRODAJA NAMENSKE INDUSTRIJE SRBIJE

 

Krajem prošle godine, sada već bivši ministar odbrane, Bratislav Gašić, optimistički je najavio da će tokom narednih dva meseca biti uložena "značajna sredstva" u razvoj domaćih fabrika namenske industrije, te da su rezultati posete Rusiji veoma dobri, te će ta okolnost pomoći da se unapredi odbrambenu sposobnost zemlje kao i operativna i funkcionalna sposobnost odbrambenog kompleksa.

Pomenuo je Gašić i razgovore sa ruskim „Kamazom" i ostalim fabrikama koje značajno mogu da pomognu Srbiji u povećanju kapaciteta i proizvodnje u našoj namenskoj industriji…

Slučajno ili ne, tek Gašić je ubrzo potom upao u zamku javne kompromitacije, zbog dijaloga sa jednom novinarkom, a njegov premijer se potrudio da ga što brže stavi na stub srama. Ostalo je da lebdi pitanje, da li je to bila nečija osveta zbog korisnih razgovora koje je vodio sa Rusima ili zbog "etičkog kodeksa" u odnosima sa medijima…

Gašić je u međuvremenu smenjen a na njegovo mesto je, na opšte iznenađenje, privremeno doveden ministar finansija Dušan Vujović.

Tako je javnost ostala prilično uskraćena za nekoliko važnih činjenica koje su obeležile posetu srpske delegacije Moskvi, gde je planirano tehnološko podizanje svih sedam fabrika namenske industrije u Srbiji, zapošljavanje još 1.000 ljudi, te proizvodnja haubice tipa "Nora" za koju ruski "Kamaz" izrađuje šasiju. Veliki broj ruskih vojnih eksperata, takođe je prošle godine tokom pomenutog susreta, najavio svoj dolazak u Srbiju. Ali…

Činjenice govore da je tokom 2013. 2014. i 2015. godine iz budžeta ulagano u fabrike namenske industrije, da su fabrike i same izdvojile značajna sredstva, te da je „Milan Blagojević" Lučani, završio novi pogon za duplo veću proizvodnju a uloženo je i u proizvodnju „Prve iskre" iz Bariča. U decembru je trebalo da bude postavljen kamen temeljac za izgradnju fabrike streljačke municije.

Kad god je bio u prilici, Vučić je isticao svoju "istorijsku" ulogu, besramno lažući kako u remontne zavode vojska nije ulagala "punih pedeset godina". Ali, od njegovog misionarskog ludila „da možemo da vršimo remont od 50 do 100 helikoptera na godišnjem nivou", došlo je dotle da Srbija praktično nema dovoljno stručnjaka za takav poduhvat. Da su oni najbolji ili u penziji ili u inostranstvu, a mnogi više i nisu međi živima.

Ministarstvo odbrane je, uprkos tome, napravilo spisak više od 1.300 mladih inženjera, mašinskih inženjera, hemičara, fizičara koji su bili pozvani na sastanak da bi im bio ponuđen posao u fabrikama namenske industrije širom Srbije.

Ali, ta "operacija" je propala odmah, jer niti je reč o iskusnim i dovoljno stručnim ljudima niti su im ponuđeni uslovi zbog kojih bi promenili mesto boravka. Neumereni optimizam pokazao se i na slučaju remontnog zavoda "Moma Stanojlović"  , jer je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Na žalost, sve se svodi na činjenicu da polovinu ukupnog izvoza ostvaruje "Prvi partizan"  u Užicu, a drugu polovinu sve ostale fabrike namenske proizvodnje.

Vučić se nadao većoj zaradi od prodaje naoružanja i vojne opreme, ali činjenice govore da bez velikih ulaganja neće biti ni profita. Zato je odlučio da pribegne proverenoj metodi, prodaji fabrika! Nedavno je najavio kako će Vlada uskoro da razmatra novi Zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme koji će omogućiti strane investicije u tom sektoru. Nije teško pogoditi, opet je spreman da svoje "arapske prijatelje" podmetne javnosti kao najbolje rešenje, čak i kad je proizvodnja vojne opreme i naoružanja u pitanju.

Uprkos očiglednoj težnji Vučićevog režima, da za što kraće vreme uzme što više poslova na stranim tržištima, namenska proizvodnja u Srbiji nema taj kapacitet da odgovori takvim zahtevima.

Izjava general-majora Bojana Zrnića, načelnika Uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane, koji je, pozivajući se na novi zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme, oduševljeno konstatovao da će on omogućiti da strani partner bude većinski vlasnik što sada nije bilo dozvoljeno, dovoljno govori o izdajničkoj politici koju vodi vladajući režim.

Naime, fabrike namenske proizvodnje ni u kom slučaju ne bi smele pasti u ruke stranaca, a razloga za to ima sasvim dovoljno. Jedan od njih je i pitanje suverenosti države i proklamovane vojne neutralnosti. Samo jedan potpuno poremećen sistem može da donese odluku da prodaje svoju vojnu industriju strancima koji imaju princip: uzmi kredit, uloži ga u proizvodnju, plasiraj proizvod i naplati. Kad vrate kredit ostaje im fabrika, proizvod i kupci. Zašto ovo isto ne uradi i naša država? Zato što neće ili joj je NATO pakt rekao da ne sme?

Ali, kakvo je stvarno stanje u namenskoj industriji, to najbolje govori činjenica da su prošlogodišnje režimske pohvale na račun preduzeća "Prva petoletka-namenska", obična fasada iza koje se krije istina da su plate radnika na ovako delikatnim zadacima, iznosile od 24.000 do 34.924 dinara, mada je ova robovska radna snaga za samo godinu dana napravila preko milijardu dinara prometa.

Vučić se na sva usta hvali kako je baš ovo preduzeće "značajan deo namenske industrije Srbije". O čemu Vučić govori? Na račun ovih mučenika koji rade za afričke plate, on pregovara sa "Erbasom" i obećava (bez pokrića) da će čak i helikoptere remontovati!

Takođe, zbog sluđene politike državnog vrha, namenska industrija u Srbiji je prilično u "rasutom stanju" i orjentisana na razna tržišta, bez neke ozbiljne strategije. Tako, recimo, fabrika municije "Prvi partizan" polovinu svog izvoza šalje na tržište Sjedinjenih Američkih Država, i to u konkurenciji gde nema šta da traži (dominantne su tamo američke firme Federal, Remington i Vinčester).

 

       Očajnička je potraga za kupcima u Keniji, Bangladešu, Iraku, Alžiru…

 

Vučićev režim se nadao da će zaraditi velike pare od izvoza municija malih, srednjih i velikih kalibara, raketnih sistema sistema tipa "Bumbar", školskog aviona "Lasta", bespilotne letelice "Vrabac" i "Pegaz" …To sve jesu domaći proizvodi i imaju svoju vrednost, ali količina proizvedenog ne može podići namensku industriju na noge kako to Vučićeva propaganda tvrdi.

Recimo, ugovor sa Emiratima, vredan 200 miliona evra o razvoju i proizvodnji rakete "Alas", samo je mrtvo slovo na papiru, zahvaljujući Vođinim sumanutim idejama. Niti je taj projekat završen do kraja, niti će ga Emirati kupiti u meri koja bi ostvarila ozbiljnu zaradu i koja bi pomogla jačem oporavku srpske namenske industrije. Ali, za razne profite posrednika i njihove provizije, uvek ima prostora. naravno, ukoliko su bliski režimu ili ako su deo njega.

Evidentno je i nasilje nad menadžmentom u fabrikama namenske proizvodnje. Tako su proteklih dve godine fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, više puta ostale bez saglasnosti Vučićeve vlade da zaposle nove radnike, iako su im bili preko potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje.

Fabrici "Zastava oružje" je odbijen zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, odnosno mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija… Naime, i pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, država ih tretira jednako kao i javna preduzeća koja su korisnici budžeta, i otuda im već duže ne dozvoljava da zapošljavaju nove radnike.

U jednom trenutku su zaposlenima u fabrikama OIS (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) ionako jadne plate bile smanjene za 10 odsto!

Ukratko, režim koji sistematski iscrpljuje sve resurse, pa i one najvrednije, ljudske, hoće da profitira na čistom robovlasničkom odnosu prema zaposlenima. To je suština i sva istina u vezi sa pravim stanjem stvari u srpskoj namenskoj industriji.

 

P.S. Potpisivanjem sporazuma IPAP sa NATO paktom marta meseca 2015. god, koji predstravlja najvišu stepenicu pred učlanjenje u NATO pakt, između gomilu obaveza koje je Srbija preuzela na sebe da iscrpljuje već iovako kritične sopstvene resurse, ciljano je napisano i da se izvrši „Okončanje programa restruktuiranja firmi u državnom vlasništvu i promena strukture vlasništva, tj. okončanje procesa privatizacije.

A naglašeno je da za Vojnotehnički institut – odbrambena industrija Srbije da se istraže mogućnosti međunarodne saradnje“!!!

I kada tome dodamo da su Narodni poslanici Skupštine Srbije, pre samo nekoliko dana nametnuli dodatne obaveze našoj državi kroz usvajanje Sporazuma Srbije i NATO u vezi logističke podrške snagama NATO koje se budu našle na teritoriji Srbije, zaključujemo da je još samo i zvanično potrebno doneti zakon o prodaji namenske industrije Srbije, koji će se opet izdajnički izglasati u državnom Parlamentu, a kojim će na kraju i zvanično biti “sahranjena” nekada namenska industrija Srbije!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: