Архива

Posts Tagged ‘kule’

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

16. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

POLITICKO PLIVANJE U LAZIMA DO GRLA3

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine;Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

28. маја 2015. Коментари су искључени

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

MITO ZA OBNOVLJIVU ENERGIJU

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

25. маја 2015. Коментари су искључени

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

SPREMAN ZA SMENU

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: