Архива

Posts Tagged ‘u inostranstvo’

PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

20. марта 2017. Коментари су искључени

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

STVARNOST U SRBIJI2

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, BošNemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIŠ: KRATAK OSVRT NA DEO POSTIGNUTIH REZULTATA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI…

31. августа 2016. Коментари су искључени

 

Beograd i Srbija nalaze se na korak od nove islamizacije i kolonijalnog porobljavanja. Arapska (islamistička) baza na ovom delu Balkana ima isti cilj koji je nekada imala Otomanska imperija: osvajanje i islamizaciju evropskog kontinenta.

Samozvani Vođa koji samostalno upravlja sudbinom države i njenih građana, širom je otvorio vrata za ulazak islamskog fašizma i šerijatskih pravila. Tim povodom, predsednik Centra za ljudska prava i demografiju "Clamp" iz Niša, Dragan Krstić, osvrnuo se u svom autorskom tekstu na dramatičnu situaciju u kojoj je Srbija pod Aleksandrom Vučićem danas nalazi i na opasnosti pred kojima se nalazimo.

 

                   Dragan Krstić

U SUSRET PRIJATELJIMA PREDSEDNIKA VLADE1

 

Svima nam je poznato da samozvani Vođa Aleksandar Vučić ima bliske (i "duboke") odnose sa šeikom iz Emirata, Bin Zajebom. Naime, Vučić kod njega (a nešto i u švajcarskim bankama) čuva novac koji je opljačkao i izneo iz zemlje, a sada ga, zamaskiranog u "strane investicije", vraća u Srbiju za svoje mutne poslove. Za uslugu pranja novca, Vučić crnom Arapinu poklanja državnu imovinu, hotele, oranice, fabrike, daje subvencije, zida zgrade za već započetu kolonizaciju Beograda i cele Srbije…

Vođa, dakle, ima nameru da od Srbije napravi islamski kalifat u kome će "pravna država" biti uređena šerijatom. Spreman je Vučić na sve.

Prodaće, izdaće, prevariće, ubiće…Srbe biološki ubija svojim bolesnim "reformama". Otpuštanjima, krađom plata, penzija, trudničkih i porodiljskih naknada. Dizanjem parafiskalnih nameta. Nametanjem raznih akciza na sve i svašta. Pljačkom preko računa za struju, za obnovljive izvore energije, koju njegovi kumovi i bliski tajkuni dobijaju. Uz podsticaje za radna mesta, kredite iz fonda za razvoj. Namičući ovom jadnom i napaćenom narodu omču oko vrata i jaram za buduće naraštaje.

U njegovom mandatu, nikad veća smrtnost i negativni prirodni priraštaj nije bio. Rekord je 2015. godina sa minusom većim od 38.500 više umrlih. Nikada veći egzodus i stampedo ka izlaznim graničnim prelazima. Sa kupljenom kartom u jednom smeru. Mlade pametne, vredne, i obrazovane, niko do sada nije tako puno izgonio i isterivao. Kao ovaj dušman i albanski kurvin sin.

Trutov i parazit, ratni huškač, šovinista, mrzitelj svega, čovek sa tajnom haškom optužnicom za zapaljive govore mržnje, sejanje straha, proterivanje, slanje paravojnih formacija po raznim ratištima gde su činili najveće gnusobe i zločine. Čovek koji je ceo svoj život parazitirao na tuđim budžetskim jaslama, ništa konkretno u životnom i radnom veku nije stvorio, privredio i osmislio. Osim sto je uzimao pare od zapadnih obaveštajnih struktura, koje su ga dopingovale, pripremale, usmeravale, navodile šta da radi, kako da vara, obmanjuje, izigrava rodoljuba, i za to plaćale.

Čovek koji vređa srpsku decu da su neradnici, lenjivci, paraziti, nesposobni. Dok njegovog sina, batu, mamu i tatu, čuva batoljon "Kobri". Koje plaćamo svi mi "neradnici i džabalebaroši". Dok njegov sin se bahati po skupim mondenskim mestima i prebija nedužne građane, deca običnih normalnih ljudi u konvojima napuštaju zemlju. Time se lažno friziraju podaci o padu nezaposlenosti.

Vođin mali je nosio gajbice, pa je postao milioner. Cena jednog njegovog večernjeg izlaska je minimum 500 evra. Tri mesečne plate dece "neradnika, lezilebovića, nesposobnjakovića". Tata je kao dvoglavi Arapin sa neverovatnim sposobnostima: sa 1.000 evra mesečno, servisira dve žene, dva stana, dve alimentacije, dve skupe škole i privatne koledže.

U međuvremenu, dok Vođa servisira svoje žene i decu, iz Niša je samo u zadnjih mesec dana za Slovačku otišlo 500 mladih ljudi, dece tako reći, da rade u eksploatatorskim fabrikama Korejanaca, Kineza…Agencije ih vode kao moderne janjičare , usput za ugovor na 2 do 3 meseca uzimaju 100 evra. Kombi plaćaju po 35 evra i 10 evra autobus do Beograda. Daju im neki buđav hostel i bednu satnicu od 2,5 evra.

Slovačka tim eksploatatorima ne daje 10.000 evra po robu. Slovaci za te bedne uslove neće ni da rade. Jer je prosek tamo 800 evra. Ta deca rade najteže i najprljavije poslove po 12, 14, 16 sati. Oni koji su radili u Vučićevim kolhozima u Nišu za bednu nadnicu, ni 200 evra mesečno, nisu imali vremena da odu ni u toalet, nego su morali da nose Pampers pelene!

Za takve bedne, ponižavajuće uslove, robovski rade srpska deca uz enormne troškove puta i logistike. Tamo bivaju degradirana, šikanirana, tučena. Psuju ih i vređaju , a kad se usude da pozovu konzulat i ambasadu Srbije, imaju trtman kao da su državni neprijatelji ili ih potpuno ignorišu. To je slika jadne Srbije danas. "Budućnost u koju verujemo" (robovlasništvo, eksploatacija, poniženje) i "ujedinjeni možemo sve" (u pljački, otimačini, bezvlašću).

U međuvremenu, Vođa otvara širom vrata Arapima za ponovnu islamizaciju Srbije . Oranice su već kupljene-zakupljene na višedecenijski period, za smešno mali novac.

Uskoro se očekuje gradnja, za početak montažnih kuća, baraka. Sve uz pomoć raznih "dobročinitelja" , "usrećitelja" i fondacija… Počelo se kupovati i po jugu Srbije, hoteli na Vlasini u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Leskovcu, Nišu već su u njihovim rukama. Sinhronizovana i koordinirana akcija uz jaku logistiku.

A, kako Arapski "investitori" uvode šerijat, tamo gde dođu i kako sprovode svoja pustinjska pravila, govore slučajevi iz susedne Bosne i Hercegovine (područje Federacije BiH), gde ih ima dosta i gde se ponašaju vrlo agresivno (ima tuča s lokalnim stanovništvom, silovanja, i raznog drugog nasilja). Šta očekivati od ideologije zla koju je izmislio skitnica, pljačkaš karavana, otmičar žena, pedofil koji je razdevičio devetogodišnju devojčicu Ajšu i uzeo je za drugu ženu.

Dok su se naši slavni preci, pre samo 150 godina oslobađali tursko-arapsko-islamističkog jarma, orijentalnog smrada, lojave zaostavštine, danas 2016. godine, psihopata i bolesnik, samozvani Vođa, baca nas ponovo u kandže i ropstvo onih koji su nas 400 i kusur godina nabijali na kolac i srpskim glavama kitili Kalemegdan. I danas bi to činili isto, kao u vreme kada su Beograd zvali "Darol džihad" ("Kuća ratova"), dok je trajao pohod Osmanlija ka "neverničkoj" Evropi, Beču, Budimu, Pešti…

Podsetimo se lekcije iz istorije da bi razumeli današnjicu: Beograd je 1660. godine imao skoro 100.000 stanovnika, od čega je samo 20% bilo hrišćana. Bio je islamiziraniji čak i od Sarajeva. Bio je pogranični grad za invaziju, pljačku i razaranje srednje Evrope.

I danas bi radili isto, samo im treba dati priliku, kao što im Vođa Vučić daje  …Smemo li da ćutimo o pošasti koja nam je već ušla u sred kuće? Imamo li pravo da prepustimo ono što su nam preci životima platili kako bi nam ostavili slobodnu Srbiju, oslobođenu od islamskog jarma?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: