Архива

Posts Tagged ‘naselje’

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

22. августа 2016. 1 коментар

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

POSLOVNI PROJEKTI KANCELARIJE ZA KIM

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMEĆE ŽIVLJENJA: VELIKE SPOSOBNOSTI SKROMNOG KOMESARA ZA IZBEGLICE

 

Sadašnji prvi čovek Komesarijata za izbeglice i migrante nikada nigde drugde nije radio, ako izuzmemo đubrišta po kojima je sakupljao sekundarne sirovine. Uprkos tome, Vladimir Cucić danas poseduje četiri kuće i dva restorana u Beogradu, kao i hotel na crnogorskom primorju. U životu je promenio skoro sve partije koje postoje na srpskoj političkoj sceni, i uvek je pravovremeno prelazio u stranku koja dolazi na vlast.

 

                  Igor Milanović

KOMESARCINA2

 

Vladimir Cucić je rođen 1959. godine u Beogradu, gde je završio školu i diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Danas je komesar Komesarijata za izbeglice i migrante Republike Srbije, a njegov životni put bi mogao da se opiše kao ostvarenje sna o putu od deponije do imperije.

Kao mlad momak, ali i kada se oženio, živeo je u dvosobnoj kući svog očuha u Kaluđerici, najvećem divljem naselju na Balkanu. U istoj kući živeli su i Vladmirova majka i očuh. Onda je došlo proširenje porodice.

Da bi preživeo i prehranio ženu i decu, Cucić je devedesetih odlazio na deponije đubreta, gde je sakupljao staklenu ambalažu i prodavao je kao sekundarnu sirovinu. Ubrzo je, međutim, naučio da niko nije toliko siromašan da ne može da bude opljačkan. To se posebno odnosilo na ljude u nesreći, kao što su izbeglice i interno raseljena lica o kojima je on trebalo da vodi brigu.

Cucić je od početka karijere funkcioner u Komesarijatu za izbeglice, gde je promenio skoro sve funkcije pre nego što se popeo na sam vrh.Platu ne prima samo od ove države, već i od nekih iz inostranstva. Bio je na platnom spisku i USAID-a, takozvane „nevladine" organizacije koja za pare i interes američke vlade uspostavlja i održava kolonije po celom svetu.

Kao tadašnji visoki službenik u Komesarijatu, Cucić je nesrećnicima, koji su iz Hrvatske pobegli glavom bez obzira, omogućavao smeštaj u kolektivnom prihvatilištu, ali isključivo za novčanu „donaciju" od 500 tadašnjih nemačkim maraka. Ko neće da plati može da nastavi da noći na prikolici traktora kojim je pobegao pred ustaškim koljačima, ili da se vrati u Hrvatsku. Posle se rat proširio po celom prostoru nekadašnje Jugoslavije i Vladimir je imao sve više klijenata spremnih da mu dobro plate samo da što pre dobiju adekvatni smeštaj za sebe i članove porodice.

Cucić nije znao za milost, jer je kod kuće imao gladnu porodicu koju je trebalo nahraniti. A i okućiti.

Dvosobna očuhova kuća je postala tesna za celu porodicu, pa se Vladimir odlučio da kupi susednu parcelu i tu je počeo da zida kućicu za sebe i ženu Vesnu Dželetović Cucić, danas sudiju Višeg suda u Beogradu. Bila je to u početku obična kuća, jer su prihodi bili mali i nedovoljni za neki luksuz. Jednog dana je u njoj buknuo požar u kome je izgorelo jedno odeljenje.

Srećom, porodica Cucić je pre paljevine sklopila osiguranje protiv požara, pa je uspela da naplati odštetu koja je bila izuzetno visoka, kao da su u vatrenoj stihiji izgorela originalna umetnička dela Rembranta i Da Vinčija. Posle ovoga su na toj i susednoj parceli, koju su Cucići takođe kupili, počela da niče raskošna kućerina. U međuvremenu skromni komesar za izbeglice i skromna deliteljka pravde tu imaju tri velelepne kuće, a četvrtu su za ćerku i zeta podigli u Leštanima.

U dvorištu porodične kuće u Kaluđerici, bračni par Cucić još uvek drži stari auto žute boje, model koji se nekada popularno nazivao „peglica", koji je Vladimir ranije više gurao, nego vozio. Vozilo je podsetnik koliko su bili siromašni pre nego što su počeli vredno da uzimaju mito. Danas svaki član porodice ima sopstvenu limuzinu sa vozačem. Koliko je poznato, Cucićevi nikada još nisu produžili registraciju za neki od svojih auta – čim registracija istekne oni procene da je auto zastareo, pa nabavljaju novi.

Devedesetih, kada je narod bežao od bombi NATO agresora i jeo korenje da bi preživeo, Cucićevi su svoje kučiće hranili paštetama i mesnim narescima iz humanitarne pomoći. To i danas rade, a kao nagradu nekome ko im pomogne oko imanja često umeju da daju obuću ili odeću. Jednom je za klanje prasadi Vladimir mesaru platio sa pet pari novih patika koje je za izbeglice poslao Crveni krst.

Bračni par Cucić ima troje dece. Njihov sin Vuk je, kao i svaki partijski kadar kome treba uhlebljenje bez obaveza, bio i na dobro plaćenom radnom mestu savetnika u Ministarstvu pravde.

Vladimiru moral nikada nije bio prepreka. Od radnog iskustva, osim sakupljanja flaša po deponijama đubreta, ima još samo plodonosno ulaganje novca uzetog od izbeglica. Pored tri kuće u Kaluđerici i jedne u Leštanima, on ima još dva restorana u Beogradu: „Korčagin" i „Maršal" iz koga svake godine na nekadašnji Dan mladosti kreće štafeta za davno umrlog Josipa Broza.

Zbog ove nostalgične svetkovine u restoran često navraća Aleksandar Vulin, proleter sa Dedinja, u čijoj ministarskoj ingerenciji je i Komesarijat za izbeglice. Možda je to jedno od objašnjenja odakle Cuciću toliko para i tolika zaštita od krivične odgovornosti.

Komesar za izbeglice poseduje i dva hektara šume u Slankamenu na kojima se bavi sakupljanjem lešnika za konditorsku industriju, a na crnogorskom primorju ima hotel sa 54 apartmana uređena po najvišim evropskim standardima.

Rat je za većinu ljudi nesreća neviđenih razmera. Za Vladimira Cucića, rat je mogućnost da se još više obogati, jer ljudi tada beže i stižu u kandže Komesarijata na čijem je on čelu, a kome se zatim prebacuju milioni evra za pomoć izbeglicama. Ta pomoć u velikoj meri završava u Kaluđerici, u dvorištu kuća Cucićevih.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: