Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > SRBIJA: KO JE SVE DOPRINEO DA DOĐE DO VELEIZDAJNIČKOG POTPISA DEVETNAESTOG APRILA?

SRBIJA: KO JE SVE DOPRINEO DA DOĐE DO VELEIZDAJNIČKOG POTPISA DEVETNAESTOG APRILA?

29. априла 2013.

 

Nastavljači političkog i državnog banditizma koji je sprovodio Boris Tadić sa Demokratskom strankom, dobili su svoju priliku da pokažu kako je politika "najstariji zanat", stariji čak i od prostitucije. Bivše patriote iz devedesetih, oni koji su Kosovo iskoristili za stvaranje svojih političkih karijera, zbog kojih je Srbija proglašena okupatorom u sopstvenoj zemlji, uradili su ono što Tadić nije stigao da uradi; priznali su postojanje albanske separatističke države na teritoriji koja je srpska po svim božjim i zemaljskim zakonima!

        Nikola Vlahović

NI KOSOVO NI EVROPA-TACI-7abb

 

U predvečerje, 19. aprila 2013. godine, u Briselu, srpske vlasti su potpisale dokument kojim je Kosovo praktično priznato kao nezavisna država. Ovaj datum ostaće upamćen kao jedan od najsramnijih u novijoj istoriji Srbije, a protagonisti tog banditskog i protivustavnog akta ostaće zabeleženi kao veleizdajnici koji su, bez milosti, odredili Srbima na Kosovu ubrzano iseljavanje ili albanizaciju.

Iza politikanskih parola o "istorijskom kompromisu", stoji istorijska kapitulacija koja će skupo koštati narod u čije ime je pregovarano, ali će odgovarajuću cenu morati da plate i "pregovarači" koji su spremno prihvatili svaki ultimatum.

Na žalost, to neće vratiti Kosovo, niti će spasiti Srbe koji tamo žive okupirani i izolovani kao nijedan drugi narod u savremenoj Evropi. Propuštene su sve prilike u poslednjoj deceniji da Srbija pregovore o Kosovu drži isključivo u Ujedinjenim nacijama pod pokroviteljstvom Rusije, Kine, Brazila, Indije, Španije, Slovačke i drugih zemalja koje su od početka bile jasne u pogledu albanskog separatizma.

Da li je politika izbegavanja da u Rusiji pronađu strateškog saveznika za sva vremena, dovela do potpunog poraza državne i nacionalne politike u Srbiji? Zar to, na indirektan način, nije rekao i Dmitrij Medvedev u Moskvi, prilikom poslednje posete srpskog predsednika vlade Ivice Dačića Rusiji? Niko od vlastodržaca u Beogradu nije hteo da čuje ni vrlo jasnu poruku koju je, samo nekoliko dana uoči sramnog potpisivanja dokumenta kojim je priznato albansko Kosovo, uputio iz Kosovske Mitrovice ruski ambasador Čepurin:

„Ukoliko sutra priznaju Kosovo, ne treba računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji. Mi nismo čarobnjaci, ali ćemo učiniti sve što možemo, kako bismo pomogli Srbima i zaštitili njihove interese…Nepriznavanje Kosova znači suprotstavljanje velikim državama, koje žele da to pitanje bude rešeno, a slične pritiske može da izdrži samo nekolicina zemalja, među kojima su i Rusija i njeni bliski saveznici koji su i prijatelji Srbije, i Kina. Srbiji je neophodno da se prisajedini životnoj sili Rusije, pošto EU ne može da joj obezbedi brz ekonomski razvoj".

 

     Kako je Srbija stigla do dna?

 

Kad je na Đurđevdan 2012. godine postalo jasno da je Demokratska stranka konačno izgubila vlast u Srbiji, bilo je već kasno. Boris Tadić i njegovih dva mandata u crno su zavili Srbiju, bacili je na kolena, opljačkali, rasprodali i ponizili. Poništena kao država, bez ijednog traga suverenosti, od Srbije nije ostalo ništa, ona se pretvorila u najobičniju lešinu koju komadaju hijene iz Evropske unije, Amerike i NATO pakta.

U tome im je nesebičnu pomoć dala Demokratska stranka i Boris Tadić, koji je u dva predsednička mandata vodio spoljnu politku na principu "sa svakim fino, ni sa kim iskreno", što je konačno dovelo do toga da je Srbija ostala bez ičije podrške u najtežem trenutku svoje novije istorije.

Ovaj bezumnik je odlazio u Moskvu, nudio Rusima prijateljstvo i obećavao ekonomsku saradnju bez ograničenja, a po povratku kući, odmah zaboravljao na sve dogovore. Na kriminalan način je, preko Miodraga Rakića i svojih ljudi u Čikagu (Vladimira Petrovića, sina nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Borivoja Petrovića) pomogao predizbornu kampanju Baraka Obame, milionima dolara iznetim iz Srbije, zbog čega je kasnije kongresmen Milorad Rod Blagojević (kao posrednik) platio zatvorom.

Udvarao se Tadić i zemljama članicama pokreta Nesvrstanih, ali samo zbog toga što je za sebe i svoje podanike tražio zemlju pogodnu za pranje para, ili za bekstvo u slučaju nevolja u Srbiji. Obilazio je Tursku i Azerbejdžan, nudeći im Srbiju i njene resurse, sve dok nisu uvideli da ih laže.

Odnosi sa Nemačkom, kao centralnom silom Evropske unije, došli su na najnižu tačku zbog toga što je kancelarka Angela Merkel u njemu prepoznala najobičnijeg klovna, koji je na sve načine pokušavao da dođe do nje, ne bi li joj objasnio da je "Srbije lider u regionu", i da je on na čelu tog liderstva. Nemci su pokušali da ga se otarase pa su mu dali i jedno besmisleno odličje i lepo ga zamolili da se više ne bavi politikom nego da sedi u stranci i "radi sa mladima". Ni to nije pomoglo. Onda su ga, jednostavno makli.

Njegov dolazak u zgradu britanske vlade, završio se pre nego što je i počeo. U Parizu ga je bivši predsednik Sarkozi isterao na zadnja vrata, pa mu je jedan prisutni lakej pokazao prstom u kom pravcu treba da ode. Bio je to kratak sastanak na kome su Tadić i Dragan Šutanovac objašnjavali Francuzima kako su Libiji prodali oružje i šta su tamo dalje nameravali da rade.

Ukratko, gde god je Tadić bio, tu za Srbiju više nije bilo mesta. Srpske diplomate su zbog svega toga primane na najnižim nivoima (neke uopšte nisu nigde primane!), a spoljna politika Srbije više nije ni postojala. Bez ikakve ideje, osim ideje sopstvene promocije, postao osoba koju je svaki ozbiljan državnik na svetu izbegavao.

Unutar države, Tadić je sa svojim skakavcima očerupao i poslednju travku. Mlađan Dinkić, čovek sa statusom ekonomskog ubice Srbije, bio mu je desna ruka. Između njih dvojice trajala je mrtva trka, ko će više da slaže, ko će više propalih investicija da otvori, ko će više da uništi bivših državnih i društvenih preduzeća. Tadić je zajedno sa svojim bivšim đakom Vukom Jeremićem potrošio više para na preskupa putovanja po svetu, nego ijedna ranija vlast, a sve sa opravdanjem da "lobira za Kosovo u Srbiji".

Istovremeno, Tadić je sve učinio da Euleks dođe na Kosovo, zbog čega su Ujedinjene nacije praktično prestale da se bave ovom temom. Na taj način je Rusiji i njenim saveznicama onemogućeno da u okviru UN brane status ove srpske pokrajine zacrtan Ustavom. Uprkos tome, Rusija je pozvala Srbe na Kosovu da sami odluče o svojoj sudbini, dajući garanciju da će ih pomoći u svakoj odluci koju donesu. Pametnome je i to bilo dovoljno, ali ne i lažnim beogradskim demokratama.

Kako se bližio neizbežni pad Borisa Tadića i njegovog političkog preduzeća, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Unutrašnji i spoljni dug su dostigli granicu nepodnošljivog, svi preskupi krediti su otišli na servisiranje deviznih rezervi i održavanje veštačkog kursa dinara, a broj gladnih i nezaposlenih je dostigao svoj istorijski maksimum. Nikada pre u svojoj prošlosti, čak ni u vreme otomanskog feudalizma, Srbija nije bila ovoliko očerupana i obespravljena!

 

     Tadić počeo, oni dovršavaju

 

Konačno, kad je u maju mesecu 2012. godine, došlo do neizbežnih izbora, i kad su Tadić i Demokratska stranka dobili jasnu poruku, šta narod misli o takvoj politici, pojavilo se zrno nade da će Srpska napredna stranka doneti promene, i da će se obračunati sa pljačkašima kakve pod ovim nebom istorija nije zapamtila.

Ubrzo, sve je palo u vodu. Mada je u predizbornoj kampanji to obećao, prvi potpredsednik tek stvorene vlade, Aleksandar Vučić, nijednog visokog funkcionera Demokratske stranke (i njenih satelita) nije doveo do suda, niti je iko iz prethodnih srpskih vlada izveden na optuženičku klupu, uprkos činjenicama koje bi ih odvele u zatvor po kratkom postupku. Nestao je, nigde ga nema, najveći uništitelj srpskog zdravstva, Tomica Milosavljević, ministar u četiri mandata, odgovoran za pljačku više milijardi evra iz zdravstvenih fondova i za ulazak farmaceutske mafije na velika vrata.

Ućutao se, više ništa ne govori, bivši predsednik vlade Mirko Cvetković, odgovoran za više od 80 kriminalnih privatizacija. Niko još nije ni pomislio da pozove bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, jednog od glavnih ideologa "liberalne pljačke" državne imovine koji je, isto kao i propali ekonomski ekspert, Božidar Đelić, iskoristio svoju funkciju i obogatio se na nezakonit način.

Mada je Aleksandar Vučić, kao novi ministar odbrane morao da hitno procesuira svoga prethodnika Dragana Šutanovca i sve njegove vojne liferante i švercere naoružanja i opreme, ni to se nije desilo. Zbog kriminalizovanog pravosuđa niko nije odgovarao.

U takvoj atmosferi, gde je kompletan prethodni državni vrh na čelu sa Borisom Tadićem morao da se nađe na jednoj, podugačkoj optuženičkoj klupi, vođe Srpske napredne stranke pribegle su kolektivnoj amnestiji Demokratske stranke. Ali, to je manje zlo od zla koje je usledilo: vrh Srpske napredne stranke je nastavio da vodi politiku Borisa Tadića, i to na način koji je sušta kopija njegove ideologije "sa svakim fino, ni sa kim iskreno".

Potpuni poraz Srbije kao države, nastavio je da se dešava sa perverzijom koju niko nije mogao ni da zamisli pre godinu dana. Dolazak "prijatelja", šeika El Zajeda iz Emirata, bio je najbolji znak da su ideje, započete još u vreme Zorana Đinđića, preuzeli Naprednjaci. Ovih dana, kompanija "Al Dahra" iz Emirata kupila je luku u Pančevu, a ugovor je potpisao grobar srpske privrede i ekonomije Mlađan Dinkić koji će za taj novac kupiti brodove.

Tako će Emirati dobiti besplatno i prevoz za žito koje će preko Dunava i Crnog mora voziti u svoju zemlju. Šta ima Srbija od toga? Za koga je to Mlađan Dinkić radio svih ovih godina, ako je jasno da je radio protiv Srbije? Za koga su svi oni koje je predvodio Boris Tadić radili, ako je jasno da je Srbija planski opljačkana? Čime može, posle godinu dana da se pohvali Aleksandar Vučić, ako su svi pljačkaši "demokratske provinijencije" ostali na svom mestu, zaštićeni od sudskog progona?

Svako je mogao da zaključi, i pre nego što je u predvečerje, 19. aprila 2013. godine stavljen potpis na dokument koji Srbiju svodi na granice iz 1912. godine, da će sadašnja vlast učiniti ono što Tadićeva vlast nije, jer je bila zauzeta pljačkom. Sa pravom, narod treba da se pita-za šta su nam preci ginuli kod Kumanova? Zašto u današnjoj "naprednjačkoj" Srbiji nikome ne smeta što razni "građanski" teoretičari, javno, na državnoj televiziji, bezočno lažu kako je Kosovo u Balkanskim ratovima postalo srpska "kolonija"?

U ovom zlu ima jedno dobro: otkriveno je duplo dno "srpske platforme za Kosovo" koja je na brzinu pisana u kabinetu Tomislava Nikolića. Niko više ne može da opravda užasno mrcvarenje Srbije ovakvim i sličnim prevarama. "Omladinci iz devedesetih" udruženi sa nekim novim momcima, bez biografije, radnog staža i životnog iskustva, očitali su opelo svojim slavnim precima koji su ginuli za oslobođenje celog Balkana od otomanskog jarma. Kosovo je predato Albancima, a NATO pakt je učvrstio svoje položaje, od Kopaonika do i Jarinja pa sve do Prizrena.

Zvuči nadrealno, ali je srpska delegacije koja je potpisala "istorijski kompromis" (zapravo, predaju Kosova) sastavljena od najžešćih "nacionalnih radnika" iz vremena vladavine Slobodana Miloševića! Sve sami prvoborci iz devedesetih kojima su bila puna usta patriotizma, koji su se kleli da sve rade za srpskog naroda, i koji su napravili svoje političke karijere na retorici o srpskom Kosovu "koje nikad nećemo predati".

Današnja Srbija ima cinične okupatore. I Vašington i Brisel su pribegli metodologiji gaženja nacionalnog ponosa, preko potkupljivih, verolomnih i vlašću impresioniranih ljudi kojima je dovoljno deset dana boravka u Americi da promene svaku ideologiju.

Znajući ovo, angloamerička sila je shvatila da će Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, zbog opstanka na vlasti i zbog pljačke, zanemariti pitanje Kosova i pitanje Srba na Kosovu. Sve su učinili da ništa ne učine! Aplaudirali su svome narodu iz Beograda i držali preko svoga pregovarača Borka Stefanovića, "status kvo". Ali, to nije moglo u nedogled. Trebao im je neko "kooperativan", i dobili su ga. Dokument o priznavanju državnih atributa albanskog Kosova je potpisan, ali, kako će ga potpisnici sprovesti u praksi, drugo je pitanje…

Albanci vrlo dobro znaju da će to teško ići, pa je po savetu jednog generala NATO pakta, bivši komandant OVK, Agim Čeku (danas ministar u vladi Kosova), uputio poruku da "ni u kom slučaju neće silom ići na Srbe, građane Kosova".

 

     Epilog koji nije predviđen u Briselu

 

Vreme pred nama pokazaće svu trulež dosadašnje politike prethodnih srpskih vlada i njenih današnjih nastavljača. Srbija je i gladna i besna. Srbija je i skraćena i poražena. Srbija je svedena na kontinentalnu rupu, okružena je državicama koje su i same u teškim ekonomskim i političkim problemima. Srbija mema više nijednog prijatelja u svetu, osim Rusije, koja to nesumnjivo jeste, mada je srpski vlastodršci izbegavaju, jer sa velikima se nije šaliti. Ovdašnji političkim klovnovi sa razlogom se plaše ozbiljnih država.

Potpis koji je stavljen u Briselu, neće zaživeti onako kako misle njegovi potpisnici, a Srbi sa Kosova postaće faktor pobune protiv dosadašnjih vlasti u Srbiji. Budu li krenuli u kolektivno iseljavanje, epilog nije teško predvideti, jer i ovde i tamo, narod je očajan i nema šta da izgubi.

U slučaju da kosovski Srbi sami ostanu da brane svoje porodice od albanizacije, sa idejom da sačuvaju svoj jezik, veru, kulturu, svoja ljudska i građanska prava, život, potpisnici ovog sramnog "kompromisa" mogu očekivati brzi odlazak u političku prošlost, ukoliko budu imali sreće da se sve završi "na sudu istorije" a ne na linčovanju…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
  1. Bojan
    29. априла 2013. у 10:15

    Ovoj prici treba dodati i Vojiclava Kostunicu,ima i on velike zasluge oko svega ovoga bez obzira sto se sada predstavlja kao patriota,njegove zasluge ne smeju da se zaborave.

    Свиђа ми се

  1. No trackbacks yet.
Затворено за коментаре.
%d bloggers like this: