Архива

Posts Tagged ‘djuric’

ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

21. јануара 2018. Коментари су искључени

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

NEMA RAZLOGA ZA ZADOVOLJSTVO1a

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ASIMILACIJA KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA KROZ ALBANSKE INSTITUCIJE UZ AMINOVANJE VLASTI SRBIJE!!?

24. марта 2017. Коментари су искључени

 

Dok sa TV ekrana vlastodršci u Srbiji i njihovi izaslanici na sav glas proslavljaju sopstveno „zalaganje" za interese srpskog naroda u južnoj srpskoj pokrajini, istovremeno sa uzročnicima stradanja, albanskim separatistima i njihovim zločincima, vode pregovore čineći im do skoro nezamislive ustupke na štetu tog istog naroda. I ne samo to već imenuju i kadar u srpskim redovima koji će činiti sve suprotno od onoga što od njih čujemo.

 

                         Ivan Maksimović

ASIMILACIJA SA FUNKCIJE

 

Od okupacije NATO pakta 1999. godine , srpski narod na Kosovu i Metohiji sam se borio za svoj opstanak. Vraćajući i osnivajući institucije koje će mu pomoći u organizovanju života i istrajnosti da opstane. Zavidne mogućnosti su ostvarene, uprkos čestom protivljenju i srpskih državnih vlasti. Mahom su proradile škole i opštinska administracija. A onda su se vratili oni koji su znali da će svojim metodama i računajući na dobroćudnost izmučenog naroda, moći da se "ostvare". Za to im je bila potrebna podrška vlasti te mahom prilaze strankama, vladajućim naravno.

"…Dok je na vlasti bio SPS uglavnom su svi bili članovi SPS-a. Kad je pobedio DOS, svi su prešli u DOS. Zatim su postali članovi Srpske radikalne stranke, pa DSS-a, DS-a, JS-a…Kad su počeli da se organizuju izbori na KiM od strane novoformiranih albanskih kvazi-institucija naprasno smo dobili članove SLS-a, pa onda i članove ‘Srpske liste’ i na kraju članove Srpske napredne stranke (SNS). I kad su sa grbače Srba sjahali Albanci uzjahali su janjičari…" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Njihov život danas opisan je jednostavnom izjavom Srbina iz Kosovske Kamenice, varošice koja se oslanja na Bujanovac, Vranje i Leskovac, o kojoj će biti reči u ovom tekstu:

"…Mi, Srbi na KiM uvek smo bili pod nekim pritiskom. Kad je taj pritisak dolazio od naših vekovnih neprijatelja Albanaca opirali smo se na različite načine. Taj pritisak smo doživljavali kao nešto normalno pa smo katkad gunđali, katkad govorili a bogme ponekad ćutali i trpeli.

Od najnovije okupacije 1999. godine Albanci su nas kidnapovali, ubijali iz zaseda, maltretirali a onda se zasitili i prestali. Sad nas povremeno maltretiraju preko institucija koje grade ali se nad nama nadvilo novo zlo, zlo iz našeg naroda. Narasla je nova generacija kojoj ništa sem novca nije sveto. E, takvi danas preuzimaju institucije i što uz pomoć Albanaca, što uz pomoć novca države Srbije prete da bace pod noge svu borbu za opstanak od 1999. do sada i da nas definitivno dokusure. Ono što vekovima nije uspelo Albancima uspeće poarbanašenim Srbima bez morala, znanja, sposobnosti, pa ni elementarne kulture…".

Vlast koja omogućava „superiornost" kroz strahovladu, iako tek na lokalnom ili nivou određene institucije, glavni je pokretač i snaga beskrupuloznih bandita kojima na koncu to uvek obezbeđuje vrhovna vlast, vladar. U ovom slučaju – „vrhovni Vođa" srpskog naroda, Aleksandar Vučić. Osnivač i guru "Srpske liste" koji u društvu sebi sličnih na KiM kroz nasilje, strah i mržnju ka i najmanjem otporu, obezbeđuje podršku za sopstveni položaj.

U okviru priprema za održavanje kvazi-izbora na KiM, a na opštem nivou kako je to dogovoreno u Briselu, ukinute su srpske Opštine i formirani Privremeni opštinski organi kojima je, uzgred, validnost istekla posle tri meseca kada je Skupština bila dužna da po Ustavu raspiše nove lokalne izbore što ni posle 3 i po godine nije učinjeno.

Po osnivanju "Srpske liste" kojom je SNS (čitaj Vučić) želela da uspostavi kontrolu na terenu putem ljudi koje je uhlebila u srpskim ali i kvazi-institucijama albanskih separatista, članu stranke Jedinstvena Srbija, Milošu Filiću je, prema koalicinom dogovoru, pripalo mesto predsednika privremenog organa opštine Kosovska Kamenica.

Pomenuti Miloš Filić je sin Branimira Filića, predsednika Opštine do 1999. godine koji je odmah po dolasku NATO snaga i UN misije prodao svoju imovinu, kuću i, kako ovde kažu, "oteti stan" i odselio se za Niš da bi nešto kasnije došao u Vranje i to na mesto operativca BIA-e.

Tvrde upućeni da je stariji Filić, na mestu operativca BIA-e jedino efikasno postizao da svojim rođacima „omogući nesmetano bavljenje kriminalom" kao posrednicima u poslovanju srpskih sa albanskim biznismenima svih nivoa i vrsta.

Za vreme bombardovanja, Miloš Filić je svake noći je, kažu upućeni, „operisao" po Kosovskoj Kamenici opremljen automatskim oružjem upadajući u albanske kuće i stanove, pljačkajući ih a onda i paleći. Imao je samo 15 godina ali je bio „prvoborac" sa grupom vršnjaka. Zbog njegovih aktivnosti preko 60 Srba u opštini je ubijeno u znak osvete. Mali je porastao, završio srednju školu i upisao pravni fakultet koji nikad nije završio ali živimo u vreme koje nas uči da je, izleda, tako i bolje".

Pod velikim pritiskom ljudi koji ovde žive i rade, sa mesta predsednika privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica pre nekoliko meseci Miloš Filić je smenjen a na tu poziciju imenovan je član SNS-a, Slađan Jordanović.

Tokom medijskog haosa izazvanog opasnim cirkusom na šinama poznatim kao "Crkveni voz" i potonjom navodnom „odbranom potpornog zida" u Kosovskoj Mitrovici januara ove godine, kada je pažnja javnosti bila usmerena na te događaje, usledila je „kruna bezakonja" vlasti iz Beograda, kako ovde kažu.

Filića je Marko Đurić ugovorom o delu, a pod maskom inicijative Kancelarije za Kosovo i Metohiju, van svih zakonskih propisa što ovoj instituciji nije ni malo strano, privukao nezvaničnom, polukriminalnom ali brutalnom miljeu koje je Srpska napredna stranka razvila na Kosovu i Metohiji od dolaska na vlast. Filić je vraćen na mesto predsednika privremenog organa Kameničke Opštine ali pod uslovom da „promeni boje svog kluba" Palmine Jedinstvene Srbije i zaigra za SNS. Filić je to, naravno, prihvatio. Uslov je uobičajen jer Aleksandar Vučić ne podnosi da bilo ko, ako nije član njegove stranke bude na iole uticajnom mestu, pa makar se radilo i o nekom zabačenom selu.

Ipak, promena nije protekla glatko. Izneveren od svoje stranke, neočekivano smenjeni predsednik privremenog organa Slađan Jordanović, ušao je u otvoreni sukob sa Markom Đurićem jer je zahtevao da umesto Filića budu uhlebljeni neki drugi stranački aktivisti koji su krvožedno čekali svojih pet minuta vlasti na tronu ove varošice i njenim izmrcvarenim Srbima nad kojima ovde jedino mogu imati vlast.

Miloš Filić je istovremeno i odbornik opštine Kamenica ispred separatističkih kvazi-institucija. Pozicija mu je donela prilično dobar deo kolača lokalne vlasti jer je „u ovdašnjim školama po sopstvenom nahođenju menjao i imenovao kadrove po podobnosti, ne po stručnosti. Gde god je mogao zaposlio je svoje ljude" što u okruženju u kome za Srbe kod Albanaca posla nema a od državnih institucija jedino škole i, simbolično, opštinska administracija još uvek funkcionišu, i te kako mnogo znači.

Marko Đurić se nije složio sa takvim mišljenjem, čak ga nije ni zanimalo te duboko revoltirani ovakvim potezom i njegovom samovoljom, više članova stranke napustilo je naprednjački tabor. Zbog čega je onda vlast tako istrajna u Filićevom slučaju?

Poznajući narav aktera o kojima govore žitelji Kosovske Kamenice razlog regrutovanja kadrova sa izraženim kriminalnim dosijeom objašnjavaju namerom Marka Đurića „da iz državnog budžeta plaća ljude na terenu da rade i lobiraju za račun SNS-a pred predstojeće predsedničke a možda i parlamentarne izbore. Baš takvi ljudi koji ne prezaju ni od čega, garant su pribavljanja glasova ovoj stranci" što je već dokazala ne samo na Kosovu i Metohiji već i u ostatku Srbije.

Nakon što je na zahtev ovdašnjeg naroda smenjen pa od Đurića vraćen na mesto predsednika privremenog organa, Filić je i dalje ostao odbornik albanske „opštine" a njegova uprava nad Školskim odborima u najmanju ruku je krajnje avanturistička.

Tako je u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović" nekoliko puta menjao Školski odbor dok ga nije podesio da glasa za direktorku Jadranku Vasić, rođenu Nikolić.

Njen suprug, Negovan Vasić, profesor geografije u Gimnaziji od 01. septembra 2016. godine nalazi se na mestu direktora Osnovne škole „Desanka Maksimović", imenovan od strane kvazi-institucija kosovskih separatista. Tako je udešeno da bračni par vodi jednu školu a svako od njih na čelu po jednog od sistema.

„Uz pomoć Dalibora Jevtića, tzv. ‘ministra u kosovskoj vladi’, renoviraju gotovo sve školske zgrade. Svaki projekat koriste da se ‘ugrade’ , da zapošljavaju ili otpuštaju, reketiraju i otimaju a nastavnici škrguću zubima ili ćute ali i dalje iz straha od gubitka posla, podržavaju" kaže naš sagovornik i dodaje kako je brat Jadranke Vasić, Dejan Nikolić, kao srednjoškolac bio sitan diler droge dilujući uglavnom „travu"vojnicima KFOR-a.

Dejan je predavao Geografiju u Gimnaziji a kada su mu prosvetne vlasti to zabranile jer nije imao neophodno obrazovanje i stručnost, izdejstvovao je sebi mesto direktora Gimnazije ispred kvazi-institucija separatista pomažući im da i tu ustanovu podvedu pod svoj uticaj.

Poslušni profesori lako se nađu na spisku za evro koji isplaćuju separatističke vlasti a nad čime Nikolić ima vlast da raspolaže. Ako neko pokaže mrvu nelojalnosti ili kritičke misli, odmah biva izbrisan sa spiska. Oni malobrojni preostali časni profesori ne smeju da se pobune jer Nikolić ne preza ni od fizičkog zastrašivanja. Pored jedne profesorice je na ulici prošao kolima u punoj brzini, drugoj je odlazio kući, na vrata, pretio.

Zajedno sa zetom Negovanom Vasićem i Dragišom Savićem, muževima njegovih rođenih sestara, mesečno uberu od reketa radnika oko 5 hiljada evra koje dele sa predsednikom separatističke "opštine Kamenica", Albancem Begzadom Sinanijem. Pred izbore se uglavnom posvete ucenjivanju i to primaoca socijalne pomoći prisiljavajući ih da im daju glas.

Negovan Vasić je osuđivan za šverc cigareta, zaposlen je kao direktor ispred paralelnih institucija separatista u Osnovnoj školi u Strezovcu  , profesor Geografije, takođe član SNS. I njemu je svojstvena pretnja u situacijama kada deci svojih prijatelja ne mogu regularnim putem da obezbede dobre ocene ili uspeh.

Dragiša Savić je još jedno šarenilo u kompoziciji gotovo nestvarnih likova. Do skora je bio, kako kaže naš izvor, „polupismen čovek, instruktor vožnje". Učešće u albanskim paralelnim institucijama donelo mu je uticaj koji ga čini „dodatnim predsednik Opštine Kamenica" po sistemu separatista. Kako je i njegov slučaj primer čoveka sa potpunim nedostatkom stručnosti on obavlja funkciju „službenika departmana za obrazovanje" u tzv., „kosovskom sistemu" ali i člana privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica u sistemu Republike Srbije.

Kolaž ne bi bio potpun bez pominjanja Nebojše Simića. Sa KiM je izbegao 1999. godine da bi se u svojstvu „povratnika" vratio u velikom stilu. Ispočetka kao profesor hemije u Tehničkoj školi, a kasnije istovremeno i direktor te iste škole ispred paralelnih „kosovskih institucija". S obzirom na svoje slobodno vreme i kapacitet kojima je procenio da poseduje, osnovao je Nevladinu organizacije „Centar za depolitizaciju kosovskog društva". Skup ovih aktivnosti pomaže mu da sa svim pomenutim akterima „obrće novce odobravajući projekte onima koji pristaju da mu od toga vrate polovinu".

Izlaz iz ovakvog stanja gotovo se i ne vidi. Kao preporuka može se uzeti reklamni natpis iz Sarajeva, već dugi niz godina aktuelan na društvenim mrežama: „Advokat Alija Zaklan u dvorištu".

Vreme vapaja za pravdom, u kome se bezakonje zacarilo naspram izrazite nemoći sasvim običnog čoveka, kao da neku od ovih reči nameće za moguće rešenje…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

22. августа 2016. 1 коментар

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

POSLOVNI PROJEKTI KANCELARIJE ZA KIM

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: