ULOGA BATE SANTOSA KAO NOVOG ŠEFA TAJNE SLUŽBE I ČOVEKA KOJI ĆE „ŠTITITI“ SRBIJU; DO NJENE PREDAJE….!!?

 

Dana 29. maja 2017. godine, bezbednosno informativna agencija (BIA), doživela je novi udarac, možda najteži od svog osnivanja. Naime, tog dana je, na sednici Vlade Srbije, kojom je poslednji put predsedavao Aleksandar Vučić, za šefa ove službe, izabran Bratislav Gašić, diplomirani keramičar.

Sa novcem zarađenim švercom kafe iz Grčke (u kojoj je duže vremena živeo, radeći nezakonite poslove), vratio se u Srbiju i kad je formirana Srpska napredna stranka, kupio je političku karijeru velikom donacijom koju je isplatio Aleksandru Vučiću "na ruke". Reč je o 2,5 miliona evra, u krupnim apoenima. To je bila prva isplata, kasnije je Vučić voleo da prima koverte, kao “mali znak pažnje“, ali ne tanje od 100.000 evrića.

 

                       major Goran Mitrović

 

Tako je Gašić dobio i visoku funkciju u stranci, a kasnije i mesto ministra odbrane u Vladi Republike Srbije, 5. februara 2014. godine, i na toj funkciji je bio sve do 6. decembra 2015. godine, kada je smenjen zbog uvrede novinarke televizije B92 Zlatije Labović. Vučić ga je stavio "u stanje mirovanja", a onda ga 29. maja ove godine počastio jednom od tri najznačajnije funkcije u državi!

Vučić je iskoristio banalnu priliku da smeni Gašića, ali da ostavi mogućnost da ga posle “partijske kazne“ vrati u igru, kada mu bude potreban. Gašić mu je smetao kao opasan čovek, koji je pošteno platio svoje mesto u Vučićevom pljačkaškom timu, o čemu je imao i potvrde, ali nije smeo da ga se otarasi, da ga Bata ne povuče sa sobom. Zato ga je i vratio na velika vrata, za direktora BIA. Ne da očisti službu, nego da za njega odradi mnogo prljavih poslova, o čemu ćemo pisati u narednim brojevima.

Formalno, Gašić je prethodno zamrznuo članstvo u Srpskoj naprednoj stranci i funkciju u Predsedništvu SNS, zbog najave da će biti izabran za šefa BIA.

Govoreći o primedbama da nije kvalifikovan za tu funkciju, jer nije čovek iz struke, izjavljivao je da je upoznat sa sistemom bezbednosti jer je dve godine bio ministar odbrane Srbije.

Odgovarajući na pitanje da li je spreman da predloži otvaranje tajnih dosijea iz prošlosti, Gašić je zbunjeno počeo da se preznojava i govori kako je još rano pričati o dosijeima i da to nije odluka samo jednog čoveka, već da je za tako nešto potreban društveni konsenzus.

Na dan imenovanja, prva rečenica koju je sa te funkcije izgovorio izgleda je je ovako: "…Jedan od prvih zadataka na ovom mestu biće jače povezivanje svih bezbednosnih službi, odnosno BIA sa Vojno-bezbednosnom i Vojno-obaveštajnom službom…Zadatak je da se aspekt komunikacija podigne na viši nivo. Ne kažem da on nije dobar ali može biti i bolji…"

Ko god je stručnjak za ovu oblast, dobro zna da nikakvog "povezivanja" ne može i ne sme biti, ne na način kako je to Gašić rekao. Cilj takve ideje je da se sve službe stave pod komandu Aleksandra Vučića!

Idiot koga građani pamte kao potpredsednika naprednjačke skupštine, sada u svojstvu predsednika Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti, Igor Bečić, odmah je požurio da se udvara Gašiću pa je izjavio: "…Gašić ima veliko iskustvo, unaprediće službu! To je čovek velikog iskustva u sektoru bezbednosti i odbrane!"

Bratislav Gašić, zvani Bata Santos, je bio i potpredsednik Srpske napredne stranke, gradonačelnik Kruševca, kratko vreme poslanik u Narodnoj skupštini i glavni partijski glavoseča koji najavljuje koga sve treba smeniti ili najuriti.

Rođen je 1967. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu školu i kako on zvanično ističe “gimnaziju – smer tehničar za visokogradnju.“

Potom je radio kao keramičar u fabrici "Trajal". Prema sopstvenim tvrdnjama, on je 2003. godine završio i Ekonomski fakultet u Nišu, ali studenti te generacije ne sećaju se da su ga ikada videli na fakultetu, niti njegovog imena ima u spisku studenta ovog fakulteta. Što nam je zvanično potvrdio i Ekonomski fakultet u Nišu.

Možda je Gašić i vlasnik diplome nekog lakog univerziteta, jer su naprednjaci, dolaskom na vlast, kupili za potrebe svojih nepismenih jurišnika oko 14.000 hiljada diploma o završenoj srednjoj, višoj školi, ili fakultetu, kao i diplome o master studijama magistraturi i doktoratu. Gašić se zadovoljio samo lažnom diplomom fakulteta. O njegovom školovanju govori pristupnica Srpskoj radikalnoj stranici iz 2008. godine, u kojoj je on, svojeručno napisao da je keramičar po obrazovanju.

Više od dvadeset godina Gašić vodi privatno preduzeće "Santos", u čijem sastavu funkcioniše Televizija "Plus" i "Santos" proizvodnja čaja i kafe . Pored toga bavio se i prometom derivata i vlasnik je dve velike benzinske pumpe. Bio je suvlasnik "Grand kafe" jednog od najvećih srpskih proizvodnih brendova.

Istaknuti je sportski radnik. Vodio je ženski odbojkaški klub "Kruševac Santos" do Prve B lige, a četiri godine je bio direktor fudbalske škole "Napredak".

Pare je stekao devedesetih godina prošlog veka u jeku sankcija i hiperinflacije. Od izvesnog Grka pod imenom Salco kupio je i u Srbiju uvezao šleper sirove kafe. Cenu je uredno platio. Posle je od istog Grka Bata Santos naručio još dva šlepera sirove kafe, koje je takođe dobio, ali ovu isporuku nikada nije platio. Nesrećnog Grka je infarkt sprečio da se revanšira, ali sadašnji prvi čovek Kruševca nije siguran da to neće da učine njegovi naslednici.

Gašić se u skorijoj prošlosti za Vučićevo ime i račun, bavio i ucenama. Kao najizdašniji među donatorima svome Vođi, u decembru 2012. godine, sa položaja gradonačelnika Kruševca, ovaj gramzivi, ali ambiciozni uvlakač, počinje da shvata važnost finansijske potpore stranci i njenom vođi, pa u svoj kabinet dovodi znatno krupniju ribu od sebe, tajkuna Miroslava Miškovića!

U svom kabinetu se i fotografisao sa njim, pa je ta fotografija postavljena na zvaničnom sajtu grada, a ubrzo je počela da kruži i društvenim mrežama kao prvorazredna senzacija, jer je Vučić već uveliko pretio Miškoviću da će ga strpati u zatvor.

Dan kasnije, Gašić skida tu fotografiju sa gradskog sajta (ali je dva sata kasnije vraća) i saopštava da je o susretu sa Miškovićem na vreme obavestio Vučića! Da ne bi bilo nikakvih nedoumica, Gašić je potvrdio lokalnim novinarima u Kruševcu, da je sastanak sa Miškovićem dogovorio uz pomoć Aleksandra Vučića, a preko Jelene Krstović, potpredsednice „Delta holdinga", te da je razgovarao sa Miškovićem o privatizaciji preduzeća „Deva" i „Ravnište".

U nadi da će Miškovićeva "Delta" uložiti u ova dva propala preduzeća, Gašić se pozvao na činjenicu da "Delta" u Kruševcu ima svoje ogranke, „Delta fungi" i „Moto komerc", i pomenuo da su najveća zaduženja dva kruševačka javna preduzeća kod Univerzal banke. To je, valjda, trebala da bude neka vrsta "preporuke" kako bi Mišković "ušao u posao".

Gašić je kasnije uporno tvrdio da ništa od onoga što je dogovoreno na tom sastanku nije poštovano, te da u momentu kada je sastanak održan nije znao da se protiv Miroslava Miškovića vode predistražne radnje!

Dva bivša službenika gradske vlade u Kruševcu, u nepotpisanom pismu, pokušali su preko dnevne štampe da obaveste javnost u Srbiji da je Gašić Miškoviću tražio pare za račun Vučića i da tu nikakvog biznisa nije bilo, te da je Vučić preko Gašića "dao Miškoviću poslednju priliku"!

Šta se ovde zaista desilo, nikada sasvim nije istraženo, ali je činjenica da je Gašić nakon toga naglo "porastao" u nomenklaturi stranke i na kraju stigao i do pozicije ministra odbrane. Izvesno je da Vučić nagrađuje poslušne gradonačelnike, ali, Gašić je unapređen bolje nego ijedan njegov kolega iz lokalne samouprave. Nije teško zaključiti zašto.

Februara 2014. godine, Gašić je proglašen za ličnost godine Rasinskog upravnog okruga, od Regionalne privredne komore Kruševac i poslovne grupacije "Media invent"

Decembra meseca 2012. godine, Upravni odbor NALED-a dodelio mu je specijalno priznanje za ostvarene reforme u gradskoj administraciji i doprinos unapređenju privrednog ambijenta. Priznanje mu je dodelila sadašnja premijerka Ana Brnabić, koja je u to vreme bila potpredsednik Upravnog odbora NALED-a

Gašić je još u Miloševićevom režimu, 1998. godine, od Grada Kruševca proglašen za menadžera godine u ovom grad. Kako se tada "ovenčavao" titulama, tako to i danas radi, samo uz pomoć svoga neprikosnovenog Vođe.

Dolaskom na mesto šefa BIA Gašić očekuje da oživi svoj biznis, a od Vučića očekuje zadatke na priznavanju Kosova kao Republike, povećanje špekulativnih poslova sa Arpaima, obračun sa opozicijom.

O tome u narednim brojevima.

 

     A 1. Enciklopedija Wikipedia o Gašićevom obrazovanju

"…Obrazovanje Bratislava Gašića postalo je predmet kontroverznih afera nakon što je postao ministar odbrane. Naročito je sporno Gašićevo srednjoškolsko obrazovanje. Naime, u različitim izvorima navodi se da je završio Gimnaziju u Kruševcu, Gimnaziju u Nišu ili smer tehničar za visokogradnju u obrazovanom centru „Bosa Cvetić". Ova afera još uvek nije razjašnjena…"

 

     A 2. Tata Bata, Don Korleone!

Dana 23. novembra 2016. godine, na društvenoj mreži Instagram, osvanuo je video prilog, na kome se vidi kako srednji sin Bratislava Gašića, Milan, inače neuspešan fudbaler, peva pesmu koju je sam komponovao i u kojoj je dominantan stih: "…Gašiću care, ti si kruševački Don Korleone" i "…Gašiću, care, Gašiću, care hvala ti za asfalt i za trotoare! Gašiću, kralju, najjača si faca u ovom našem kraju".

 

     A 3. Šta sve imaju Bratislav, Irena i Vladan Gašić

Gašići poseduju medij i u Nišu. Medijske firme, koje značajna sredstva dobijaju iz lokalnog budžeta, Gašići imaju i u Nišu. Sin Bratislava Gašića, Vladan, stoprocentni je vlasnik firme Zona Plus, registrovane u martu 2012. godine za proizvodnju kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskog programa.

Tokom 2012. i 2013, prema podacima APR-a, firma nije zabeležila nikakav promet. Međutim, 31. oktobra 2014. godine Uprava grada Niša, u kojem je na vlasti takođe SNS, potpisala je sa Zonom plus ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, kojim je predviđeno da se tom preduzeću iz budžeta Grada za pet meseci uplati ukupno 3.600.000 dinara.

U Ugovoru se, između ostalog, precizira da se Zona plus obavezuje da svakodnevno proizvodi i emituje informativne ili specijalizovane televizijske programe u kojima izveštava o događajima od značaja za Grad Niš. U sastavu Zone plus je i istoimena gradska televizija. Poslovi sa kafom, čajem, gorivom i obezbeđenjem…

Gašići poseduju i firme čija delatnost nije u vezi sa medijima. Prema podacima APR-a, firma Saco, koja je vlasnik kruševačke TV Plus i čija je delatnost prerada čaja i kafe, osnovana je krajem 1994. godine.

Saco ima četiri ogranka: SACO-SECURITY, za usluge u sistemu obezbeđenja, Špedicija SACO, za delatnosti u saobraćaju, SACO COCA COLA, trgovina pićima na veliko, i SACOPETROL, trgovina na malo gorivima.

U APR-u se kao zastupnik tih ogranaka vodi Bratislav Gašić. Gašić je preko firme Saco vlasnik i preduzeća Avia – Saco, koje je registrovano za trgovinu na malo motornim gorivima u specijalizovanim prodavnicama, a prema podacima APR-a, nalazise u stečaju. Preradom čaja i kafe bavila se i firma Saco-Nuts, koja je brisana iz privrednog registra.

I preduzetnička radnja Santos Gašićevog sina Vladana Gašića registrovana je za preradu čaja i kafe, a prema podacima APR-a, vodi se kao aktivna. Vladan Gašić suvlasnik je i lokalne Sportske TV iz Kruševca. Ta televizija dobila je dozvolu za emitovanje u julu 2014, a u registru Republičke radiodifuzne agencije vodi se i pod nazivom Udruženje građana Lastavica iz Kruševca. U istom registru Vladan Gašić naveden je kao jedan od pet vlasnika i kao glavni i odgovorni urednik te televizije.

Novac koji su firme porodice Gašić zarađivale iz budžeta znatno se uvećao od dolaska SNS-a na vlast, a među finansijerima se pojavljuju i razni državni organi i javna preduzeća.

Taj trend je nastavljen i nakon što je Gašić postao ministar odbrane u Vladi Srbije. Tako se iz izveštaja Uprave za trezor Ministarstva finansija može videti da je ADD Production u 2012. godinisa 2,02 miliona dinara gotovo udvostručio prihod iz budžetskih sredstava u odnosu na prethodnu godinu.

Sledeće godine dobili su 4,76 miliona dinara, a u devet meseci 2014. godine – 3,06 miliona dinara. Preduzeće BNZ-Higijenic dobijalo je manje novca iz budžeta u odnosu na ADD Production, ali su iznosi značajno uvećani nakon dolaska SNS-a na vlast, pa su uplate u 2014. porasle 20 puta u odnosu na 2012. Prema podacima Uprave za trezor, niška firma Gašićevog sina Vladana, Zona plus, u 2014. godini je prihodovala 2,7 miliona dinara budžetskog novca, odnosno 2,1 milion u 2015. godini. Ukupno, najviše novca od državnih institucija i ustanova, slilo se na račun firme supruge Bratislava Gašića, Irene Gašić. Privatni biznis i državne pare Gašić, ADD Production – više od devet miliona od 16,1 koliko su pomenuta tri preduzeća prihodovala iz budžeta u nepune tri godine vlasti SNS-a. Od 2012. godine uvećani su iznosi, ali i broj državnih institucija i organa koji su izdvajali budžetska sredstva za usluge te firme.

    Fenomen nove srpske despotije: jedan čovek, jedan grad, jedna pravila

Blagajna kod Bate Santosa

(Kako je Bratislav Gašić vladao spahilukom zvanim Grad Kruševac, Magazin Tabloid broj 301)

U Kruševačkoj gradskoj skupštini Bata Santos je uveo ličnu diktaturu. Naredio je da nema komentara u skupštini grada posle njegovog izlaganja, a on se za reč javlja svaki čas i komentariše sve živo što opozicija predloži. Znači – replika na njegove tirade ne postoji. Demokratija na njegov primitivan način. Uveo je i obavezno "reketiranje", i to svima redom i lično se svuda pojavljuje, i kod privatnika i kod kriminalaca. Sve radi pod parolom da skuplja pare za stranku: "Aleku treba!". Deo para i predaje Aleksandru (Aleku) Vučiću, ali dosta stavlja i u sopstveni džep.

Prema rečima svih iz Kruševca, kadrovi koje je doveo Bata Santos su "tiha jeza". Ali, što su oni gori, njemu je bolje, jer se tako ne primećuje njegovo neznanje.

Krajem prošle godine je uhapšen dr. Branislav Katančević, osnivač Pokreta za Kruševac, koji je formirao kada se sukobio sa tadašnjim čelnikom DS-a iz Kruševca, Miodragom Đidićem. Tada je Katančević napustio demokrate, ali je ostao direktor bolnice "Ribarska banja". Na poslednjim izborima je njegov pokret imao najbolje rezultate na gradskom nivou i očekivalo se prema njegovom predizbornom obećanju da postane gradonačelnik. Međutim, tu funkciju ustupio je Bratislavu Gašiću, a ovaj njega zauzvrat postavlja za svog savetnika, a sina mu postavlja za predsednika Upravnog odbora "Toplane". Obe funkcije su dobro plaćene.

Posle presabiranja u DS-u, Katančević prihvata ponudu Dragana Đilasa i postaje predsednik DS-a u Kruševcu, pošto se Đidić bio priklonio Dušanu Petroviću i njegovoj stranci, i svoj Pokret za Kruševac uvodi ponovo u redove demokrata. Sledi kazna Gašića i Pokret sa dr. Katančevićem se izbacuje iz vlasti. U Kruševcu je SNS u koaliciji sa SPS-JS-om i DSS-om, što čini većinu.

Kako bi na izborima u Kruševcu SNS prošao daleko lošije nego što agencije govore o trenutnom rejtingu ove stranke u republici, Gašić je u dogovoru sa Vučićem odlučio da eliminiše konkurenciju i poslao istražnu ekipu u "Ribarsku banju", koja je za dva sata "pronašla" nepravilnosti u vođenju bolnice oko raspisanih tendera. Moguće da je bilo nepravilnosti, ali je to rađeno u doba kada su Katančević i Đidić tesno sarađivali, pa su se tako i pare opredeljivane za bolnicu delile po dogovoru.

Sada dr. Katančević, bivši savetnik Gašićev, smeta daljem napretku naprednjačke stranke i mora u ‘aps. Đidić, sa druge strane je u Petrovićevom pokretu Zajedno za Srbiju, koji već sada tesno sarađuje sa Srpskom naprednom strankom, a posle sledećih izbora, pod uslovom da uđe u Skupštinu, Aleksandru Vučiću će davati potrebnu većinu u Skupštini Srbije. Zbog toga u ovoj aferi niko ne spominje Đidića, ali ni Batu Santosa koji ima daleko više kriminalnih dela u svojoj dosadašnjoj karijeri od pritvorenog Katančevića.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

DOMAĆE BERZANSKE MUĆKE: PRLJAVI POSLOVI FANTOMSKIH FIRMI NA BEOGRADSKOJ BERZI!!!

 

Ilegalno zarađeni novac iz Srbije odlazi tajnim kanalima, ali se zatim vraća preko fantomskih firmi registrovanih u poreskim rajevima i ulaže na Beogradskoj berzi. Novac dobijen od dividendi na ove akcije je čisti i može da se dalje ulaže.

Jedna od osoba koja nikada ranije nije trgovala na berzi, a danas obrće desetine miliona evra nepoznatog porekla već je više puta prijavljena nadzornim organima, ali bez ikakvih sankcija posluje i dalje, jer upravlja parama funkcionera stranaka na vlasti.

 

                 Igor Milanović

 

„Beogradska berza" je izuzetno malo tržište hartijama od vrednosti, pa se skoro svi učesnici međusobno poznaju. Dolazak novog investitora, pogotovo ako ulaže veće količine para, iz tih razloga ne može da ostane neprimećen. Zbog toga je brzo uočen dolazak investitora „Sempiola investa Ltd" sa Kipra, a ubrzo se pojavila i sumnja da ovo do tada nepoznato preduzeće služi isključivo da bi se oprao ilegalno zarađeni novac.

Po javno dostupnim podacima „Sempiola Invest LTD" je registrovana 15. oktobra 2013. godine u kiparskom gradu Lefkosi, Diagorou 4, sprat 6, apartman 601. Direktorke su Reveka David i Ortodoksia Perekleus. Sekretarske poslove za ovu firmu obavlja „Indi Secretarial Ltd"  prijavljen na istoj adresi, dok među direktorima ovog preduzeća nalazimo Renu David i Doksu Perikleus.

Na istoj, pomenutoj adresi u Lefkosi nalaze se i firme: „Gepsart Ltd", „Beatra Ltd" i „VT International Ltd" (direktorka Ortodoksia Perikleus, sekretarske poslove obavlja „Indi Secretarial LTD"), kao i „Champart Ltd" (sekretarijat je opet „Indi", a direktorka Reveka David).

Reveka David je 1997. bila direktorka „Sheffield Trading Co Ltd"-a, preduzeća koje je očigledno fantomsko, jer godinama ne postoje nikakvi izveštaji o njegovom poslovanju. Istu gospođu David nalazimo i na mestima direktorke i sekretara „Latan Corporation Lzd", takođe sa sedištem u Lefkosii, ali na drugoj adresi u odnosu na „Sempiolu".

Iz svega ovoga je očigledno da je „Sempiola Invest Ltd" obična, takozvana „firma- poštansko sanduče", odnosno da centrala na Kipru nema drugi značaj osim da preusmerava poštu na pravo, ali prikriveno sedište kompanije. Kipar je za zvanično sedište odabran iz dva razloga: ne postoji obaveza javnog objavljivanja vlasnika (kao što je slučaj sa Srbijom), a i porezi su simbolični.

Već je sve ovo snažna indicija da je „Sempiola" mašina za pranje ilegalno zarađenih para. Sve postaje još jasnije kada se pogleda ko zastupa ovu kompaniju u Srbiji.

Po izveštaju „Beogradske berze", poslove za „Sempiolu" u Srbiji, između ostalih vodi preduzeće „Kor Real BP" doo  iz Bačkog Petrovca, prijavljeno na adresi ulica Komenskog 37 u Bačkom Petrovcu. Na istoj adresi nalaze se i preduzeća „Kor Field" doo i „Sent 011 International" doo.

„Kor Real" i „Kor Field" imaju istog vlasnika: „Kor Business Ltd" iz Velike Britanije, dok je vlasnik „Senta 011" kiparska firma „Kor Business Ltd". Očigledno da sva tri preduzeća imaju istog konačnog vlasnika.

Direktor u sva tri pomenuta preduzeća je Marijan Triaška iz Bačkog Petrovca, dok je u „Kor Realu" pored njega još jedan direktor, Roman Minarik iz Nemačke. Pomenuti Triaška je takođe u ime osnivača potpisao Osnivački akt za „Kor Field" i „Sent 011".

Marijan Triaška živi u naselju Maglić u Bačkom Petrovcu i slovačke je nacionalnosti. Republika Slovačka finansijski pomaže svoju manjinu u Vojvodini, ali taj novac ni izdaleka nije dovoljan za sve investicije koje je Triaška obavio samo na „Beogradskoj berzi". Rođen je 07. oktobra 1983. godine u Bačkom Petrovcu i uglavnom je ranije prihodovao od poljoprivrede. Pre više godina je bio aktivan u „Centru za unapređenje znanja u ruralnom turizmu", projektu finansiranom iz IPA fondova Evropske Unije, odnosno iz para koje je kao deo takozvane prekogranične saradnje izdvajala Hrvatska.

Nije bio nikada siromašan, ali ni preterano bogat, a poznat je i po tome što voli dobro i obilno da popije.

U međuvremenu je stekao imetak – više nekretnina koje izdaje, a u selu je poznat i po tome što ima preduzeće za uvoz i izvoz, mada niko ne zna ni jedan posao te vrste koji je preko pomenutog preduzeća obavio. Očigledno je da Triaška krije pravu namenu svojih firmi i od sugrađana i komšija.

Kao mladić bio je aktivan u omladinskom hrišćanskom pokretu YMCA  sa sedištem u Švajcarskoj, koji je u 19. veku osnovan u Velikoj Britaniji. Njegov mobilni telefon 069780811 služio je ne samo kao kontakt sa pomenutom verskom organizacijom, već se pojavljivao i u nizu oglasa kojima se u najam nudio poslovni prostor u Bačkoj Palanci i to na adresama na kojima su bila registrovana preduzeća kojima je Triaška upravljao. Isti broj je i kontakt za pomenuta tri preduzeća koja investiraju na „Beogradskoj berzi".

Ništa od ovoga ne daje obrazloženje zbog čega je on naprasno postao navodni stručnjak za berzanske poslove, kome je povereno upravljanje novčanim fondovima vrednim milione evra. Moguće da je poverenje određenih krugova stekao zahvaljujući delovanju svoje supruge Make (Makka) Triaške koja je veoma aktivna u Srpskoj naprednoj stranci kojoj pomaže u organizaciji skupova u Bačkom Petrovcu.

Evidentno je da se Marijan kao značajan investitor na „Beogradskoj berzi" pojavljuje tek od 2013. godine, a da su dve od tri firme preko kojih posluje osnovane tek 2014. godine. Sve se dešavalo posle dolaska SNS-a na vlast. Pre toga Triaška se pojavljuje samo u jednom iole značajnijem poslu, a to je pokušaj kupovine građevinskog zemljiušta u Bačkom Petrovcu.

Nakon što je opštinska vlast odlučila da pod izuzetno povoljnim uslovima proda građevinsko zemljište u industrijskoj zoni Bačkog Petrovca, lokalni mediji su 10. aprila 2008. objavili da je konzorcijum koji su činili Marijan Triaška, Diana Čelar i Slobodanka Bosnić iz Novog Sada i preduzeća "Terming" i z Beograda i "Paks" iz Novog Sada kupio jednu od parcela na kojoj će graditi fabriku za preradu smrznutog voća i povrća.

Od celog posla nije bilo ništa, pa je Opštinsko veće Bačkog Petrovca na svojoj sednici održanoj 30. septembra 2016. ovlastilo Javno pravobranilaštvo da pokrene postupak raskidanja kupo-prodajnog ugovora.

Berzanski uspon Marijana Triaške se podudara sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke i aktivnim učešćem njegove supruge u lokalnom delovanju ove partije. On se na berzi prvi put otvoreno pojavio krajem februara 2013. i to preko jedne veoma nespretno izvedene transakcije.

„Sojaprotein" ad  iz Bečeja je poznat po tome što su tu okupljeni kontroverzni tajkuni i međunarodne finansijske institucije sumnjivih namera. U februaru 2013. je „Raifeisenbanka" ad sa jednog od svoji kastodi računa (račun čiji se vlasnici javno ne pojavljuju) svoje akcije ove kompanije prebacio britanskoj firmi „Kor Business Ltd".

Pošto se radilo o ukupno 7,18 odsto deonica „Sojaproteina" berzanski trgovci su se zainteresovali za ovu do tada nepoznatu kompaniju iz Velike Britanije i veoma brzo otkrili da nju zastupa anonimus iz Bačkog Petrovca, Marijan Triaška, zajedno sa svojim kompanjonom Romanom Minarikom koji, takođe, nije poznat u berzanskim krugovima ni u zemlji niti u inostranstvu.

U međuvremenu je pomenute akcije preuzelo preduzeće „Sent 011 International" doo i daljom kupovinom steklo ukupno 10,75818 odsto kapitala „Sojaproteina", čiji je većinski vlasnik „Victoria Group". Pa saznanjima berzanskih insajdera, „Sent 011" deluje kao produžena ruka „Victorie" koju sadašnji vlasnici pokušavaju da prodaju.

„Victoria" sama poseduje 50,93814 odsto „Sojaproteina", a sa povezanim licima, računajući tu i „Sent 011" dolazi do ukupno skoro 80 odsto vlasništva ove perspektivne kompanije.

Izbor akcija koje su preduzeća pod kontrolom Triaške kupovala pokazuje da iza njega stoje veoma uticajne osobe. Samo nerazumni hazarder, ili neko sa moćnim zaštitnicima bi ulazio u preduzeća gde su većinski vlasnici „Victoria" ili „Invej" iza koga stoji Predrag Ranković Peconi, kao i drugi takozvani „kontroverzni biznismeni", a upravo to radi Triaška.

U portfoliu preduzeća kojima je on na čelu u međuvremenu se nalaze akcije sledećih firmi: „Sojaprotein", „Milan Blagojević", „Tehnogas", „Galenika Fitofarmacija", Kompanija „Takovo", „Metalac", „Informatika" iz Beograda, „Univerexport-Trgopromet", „Tehnogas", „Autoventil" iz Užica…

Svojevremeno je Triaška bio i suvlasnik „Luke Dunav" u Pančevu, ali je uz zaradu svoje akcije prodao „DM Grain-Corn" doo  u vlasništvu kontroverznog Dušana Bjelopetrovića, što dokazuje da on nikako nije bez zaleđine.

Akcije koje poseduju Triaškina preduzeća imaju dobru perspektivu rasta vrednosti, pa je očigledno da se radi o špekulativnom kapitalu, što samo po sebi nije krivično delo. Zanimljivo je, međutim, da uprkos jasnim indicijama da se radi o pranju para zarađenih na nelegalan način, ni jedan državni organ do sada nije reagovao.

Jedino je Centralni registar hartija od vrednosti u jednom slučaju najavio pojačanu kontrolu daljeg prometa akcija, ali samo zato što je postojala sumnja da je Triaška bio skriveni zastupnik većinskog vlasnika, a ne da je prao nečiji ilegalno zarađeni novac.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno …

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ГУБИТАК ЗА ДРЖАВУ: ДОКАПИТАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА УСПЕШНИХ ФИРМИ ПО ЖЕЉИ СТРАНИХ ИНВЕСТИТОРА!!?

 

У већ озбиљно уништеној „Комерцијалној банци", режим Александра Вучића упорно је приказивао лажни биланс успеха како би се прикрило одливање новца и затрли трагови "коначних корисника".

Вучић такође крије и списак акционара Аеродрома "Никола Тесла" који је само у овој години донео преко 40 милиона евра чистог прихода у буџет. Упркос томе, биће продат "пријатељима" из Емирата. Вучићева мафија користи последње тренутке уочи продаје, да из њих покраде што је могуће више пара.

Коначни цех ће, као и увек, платити републички буџет, односно већ опљачкани грађани…

 

                   Милан Маленовић

 

Афера о којој се скоро уопште не говори у јавности, а која најбоље показује како се одабрани понашају када им се укаже прилика, свакако је намештање биланса „Комерцијалне банке" а.д, једне од последњих великих банака у Србији у којој држава има значајан власнички удео.

„Комерцијална банка" је годинама у назад исказивала добит, због чега су директорима на крају године, сходно уговорима, исплаћивани високи бонуси, а акционарима одговарајуће дивиденде. Онда је дошло до ревизије пословања и „чишћења" биланса, па је утврђено не само да банка све ово време није правила тако високе добитке, већ напротив – да је правила високе губитке. Само у првих шест месеци ове године до јуче наводно „успешно" руководство успело је да направи минус од чак 2,6 милијарди динара, односно више од 20 милиона евра.

Интересантна је у овом случају чињеница да Србија није једини акционар поменуте банке. Поред наше државе, која је власник 41,74316 одсто акција, следећи на списку власника је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која има 24,43484 одсто, а за њом следе Међународна финансијска корпорација (ИФЦ)  са 10,14874 одсто и Немачки инвестициони фонд (ДЕГ) који поседује 4,59539 одсто акција.

После њих на списку акционара долазе још и други страни инвестициони фондови, али прва три акционара иза Републике Србије имају један заједнички именитељ: они су акције купили сходно договору између ЕБРД-а и српске Владе о докапитализацији „Комерцијалне банке".

Не треба, такође, заборавити ни да су ЕБРД и ИФЦ, уз ММФ и Светску банку, управо оне међународне институције које врше највећи притисак на српске власти да јавне финансије доведу у ред. При томе, оне саме, као акционари који делегирају чланове контролних тела „Комерцијалне банке", нису успеле, или нису смеле да примете како су биланси лажирани. Ако не могу да воде законито и успешно једну у светским мерилима малу банку, како мисле да среде финансије у једној држави?

Колико милиона евра је исцурело из банке кроз лажне билансе и незаслужене бонусе морала би да утврди истрага, али за сада не постоји политичка воља у Србији да се она и покрене.

Познаваоци банкарског сектора се сећају како је ЕБРД са саинвеститорима у „Комерцијалну банку" ушла још у време Млађана Динкића, када је речено како је банци потребан свеж капитал. „Комерцијална" у то време уопште није стајала толико лоше да би јој била потребана докапитализација у висини и на начин како је то спроведено, а после најновијих догађаја постаје јасно како је све и урађено једино да би тако унет новац могао да буде пласиран у послове који доносе губитке, али кроз које се средства „перу" за познате клијeнте.

„Комерцијална банка" тако постаје најочигледнији пример пословања властодржаца који користе последњу прилику да пре коначне приватизације извуку још пара.

Слично би могло да се догоди и београдском "Аеродрому Никола Тесла" (АНТ) за који Влада упорно најављује скору приватизацију, иако је тако нешто потпуно непотребно.

Влада Републике Србије је дана 9. децембра 2010. године донела Одлуку бр.023-9103/2010-1, према којој су право на пренос 16,85 одсто власништва Друштва стекли грађани Републике Србије, запослени и бивши запослени Друштва.

Након преноса права бесплатних акција на грађане, запослене и бивше запослене, Република Србија поседује 28.511.988 обичних акција, што представља 83,15 одсто од укупног акцијског капитала друштва.

Решењем о пријему акција на Листинг А-Приме маркет 04/4 број 478/11 од 28. јануара 2011. године, акције овог друштва су примљене на Листинг А Београдске берзе. Трговина акцијама Аеродрома "Никола Тесла" на Београдској берзи је отпочела 07. фебруара 2011. године, али се у Централном регистру хартија од вредности не види која је власничка структура друштва данас, односно коме су мали акционари продавали своје акције.

Већ је оваква тајновитост неуобичајена и указује да се спрема нешто незаконито.

По билансу успеха за 2015. годину Аеродром „Никола Тесла" а.д. је остварио приход пре опорезивања у висини од 3.953.930.000 динара, да је за ту годину платио порез у висини од 607.090.000 динара, као и да је остварио нето добитак од 3.291.026.000 динара.

Тренд успешног пословања наставио се и у овој години. Како је почетком децембра објавило руководство, у првих десет месеци 2016. остварени пословни приходи износе 58,9 милиона евра, док је нето добит била 21,6 милиона евра, односно за 22 одсто већа од оне остварене у истом периоду прошле године.

С обзиром на овакво стање, процењено је да у републички буџет може да буде уплаћено додатних 300 милиона динара као такозвана "међудивиденда", односно као аконтација за очекивану дивиденду за ову годину. Међудивиденда је, међутим, уплаћена само држави, као највећем акционару, док остали морају да чекају још пола године да добију свој новац.

Поменутих скоро три милиона евра, заједно са сличним уплаћеним аконтацијама на очекивану добит, послужили су председнику Владе Александру Вучићу да се похвали наводним буџетским суфицитом.

Оно што забрињава не само мале акционаре ове успешне компаније, већ и све грађане Србије, јесте предстојећа приватизација која се припрема за очигледно већ данас познатог купца.

Као прво, АНТ спада у ред најуспешнијих предузећа у Србији и не постоји никаква тржишно оправдана логика која би објаснила зашто се продаје ова "кока која носи златна јаја". Чак и предвиђена проширења и модернизација Аеродрома нису никакви ваљани изговори, јер компанија располаже са довољно сопствених средстава да то финансира.

У случају да је Аеродрому потребно више пара од остварене добити, може да се узме комерцијални кредит код банке, или да се приступи докапитализацији у којој би биле издате нове приоритетне акције од чије продаје би се прикупила потребна средства, а које не би мењале управљачку структуру компаније.

Све ово је у сваком случају за државу корисније од продаје власничког удела.

Међутим, оно што је за државу добро није увек у интересу властодржаца и њихових пријатеља из света крупног капитала.

Наиме, када је арапском "Етихаду" поклоњено 49 одсто власништва у српском авиопревознику "Аир Сербиа", Александар Вучић је на критике како је склопио у суштини лош посао по Србију, одговарао да је једна од добити договорене сарадње са компанијом из Емирата то што ће београдски аеродром постати регионални центар за путнички и карго авио-транспорт, тако да ће кроз дивиденде од ове компаније Србија имати више користи  него што би могли да износе евентуални губици "Аир Сербие".

Таман када се кренуло у стварање регионалног центра за ваздушни саобраћај на Аеродрому "Никола Тесла" Влада планира да прода компанију!?!

Очигледно је да су српски властодршци закључили како је последњи час да се њима блиским људима буд зашто продају акције Аеродрома које ће у будућности доносити вишеструко увећану дивиденду. Због тога се и срља у потпуно непотребну, по државу чак и штетну приватизацију нечега што у овом тренутку доноси добит и што ће и убудуће доносити приходе.

 

     А 1. Ко је ко у руководству Аеродрома "Никола Тесла"

Генерални директор Аеродрома "Никола Тесла" а.д. је Саша Влаисављевић, док су остали чланови борда директора: Раша Ристивојевић, Сенка Јеленковић, Дејан Миловановић и Зоран Стојковић.

Генерални директор "Комерцијалне банке" а.д. је аустријски држављанин Александер Пикер, док су остали директори: Јелена Ђуровић, Слађана Јелић, Дејан Тешић и Драгиша Станојевић.

Чланови Управног одбора су: Владимир Круљ, Оливера Матић-Брбора, Мила Коругић Милошевић, амерички држављанин Косров Замани, Швеђанин Матс Кјаер, француски држављанин Филип Делпал, Немац Андреас Клинген, Мирјана Ћојбашић и Љиља Јовановић.

 

     А 2. Иза збирних рачуна, интереси тајкуна

Приватизација губиташа још би могла да буде оправдана, под условом да се не ради о стратешким ресурсима, али се за компаније које производе губитке по правилу не налазе заинтересовани купци.

"Фабрика аутомобила Прибој" је после вишегодишње агоније прошла стечајни поступак и из државног предузећа постала – државно предузеће. Изгубљене су године у неуспешном експерименту приватизације овог некадашњег гиганта. Милиони евра су дати "приватизационим саветницима" и осталим мешетарима, да би се на крају послушао пре много година дат савет стручњака да се ФАП уклопи у наменску индустрију. Радници који годинама нису примали плате добиће такође акције, али ће их одмах продати општини Прибој по унапред договореној цени.

Годинама Александар Вучић није смео да каже како наводни купац ФАП-а из Финске у суштини није заинтересован за тај посао, а исто то се дешава и са земунским "Икарбусом" који пропада највише захваљујући томе што председник Владе и даље сањари о томе да ће ту компанију да преузме немачки "Мерцедес".

Земунски произвођач аутобуса преживљава само тако што не уплаћује порез и доприносе на плате радника, а држава та потраживања конвертује у власничке уделе. Свако нормалан би у таквој ситуацији одавно започео реорганизацију, али је проблем "Икарбуса" што у врху његове власничке структуре постоје чак три кастоди рачуна анонимних акционара: "БДД М&В Инвестментс " а.д. има 8,01101 одсто акција, а два збирна рачуна "Социете генерал банке" а.д. имају по 3,36293, односно 2,26729 одсто акција.

Иза збирних рачуна најчешће се крију домаћи тајкуни блиски власти, који покушавају да "Икарбус" државним парама одрже у животу док се не појави неко ко би откупио све акције. Док не показују интересовање за српске посрнуле гиганте, страни инвеститори су итекако заинтересовани за куповину овдашњих стратешких ресурса, тако да чак 80 одсто флаширане воде која се продаје на српском тржишту потиче из домаћих извора чији су власници странци.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POSEBAN TRETMAN U PANČEVU: ZARADA KROZ POSAO NELEGALNOG ODLAGANJA OPASNOG INFEKTIVNOG MEDICINSKOG OTPADA?!?

 

Povodom poslednjih natpisa u Magazinu Tabloid, o sumnjivim odlaganjima infektivnog medicinskog otpada u Srbiji, gde je u negativnom kontekstu spomenut Remondis Medison d.o.o za kojeg nadležni tvrde da radi posao u skladu sa zakonom, obratila nam se grupa građana iz Pančeva, jasno ukazujući na, najblaže rečeno, problematična poslovanja sličnih privatnih firmi.

Redakcija pismo objavljuje u celosti…

 

 

 

„Privatna firme Medical Wave d.o.o iz Beograda iz Lošinjske ulice br. 4, koja, neuspešno, ne birajući sredstva, pokušava da zbrine medicinski otpad. Počev od prvih vlasnika Medical Wave, Aleksandra Ćirića – Pečurkara i Andreja Zikova, do sadašnjih gazda predvođenih estradnim umetnikom Predragom Todorovićem, alijas Tomom Bombasticom, strategija ove firme bazira se na korupciji, manipulaciji, ucenama, lažima i prevarama. Medical Wawe rentirani mobilni uređaj za tretman infektivnog otpada locirao u Pančevu, na poziciji Stare Utve.

Uređaj su obezbedili preko valjevske firme Kemis bez i jednog jedinog dinara ulaganja. Uprkos „gomili napora" koje ulaže, Medical Weawe još uvek nije dobila dozvolu za rad od nadležnog Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine.

To im ne smeta da „snalažljivošću" dolaze do državnih službenika u Ministarstvu, gde su, bez ikakvih problema, dobili dozvolu za tretman u Pančevu. Lokalna samouprava u Pančevu koja je trpela žestoke pritiske od pojedinaca iz Ministarstva da im se omogući rad, presavila je „tabak", pa je republički inspektor za zaštitu životne sredine 2014. godine zabranio obavljanje delatnosti firmi Medical Wawe.

Nakon prividnog mira, Mister Bombastic i nekolicina njegovih saradnika u martu 2015. godine, žestoko kreću u „osvajanje" tržišta. Ignorišući lokalne samoprave kao i zabranu rada od strane nadležnih inspektora, konkurišu na javnim nabavkama, gde, kao od šale, potpisuju ugovore, i dobijaju „poslove".

Dovodeći veliki broj zdravstvenih ustanova u zabludu, kreću punom parom nelegalno u posao. Nakon svega nekoliko meseci, lokalna samouprava u Pančevu staje na put nelegalnoj raboti Medical Weave, gde lokalni list Pančevac iznosi brojne optužbe na njihov neadekvatni tretman izuzetno opasnog i otrovnog medicinskog otpada.

Krajem prošle godine, u „moru" nadležnih korumpiranih pojedinaca, časni pokrajinski inspektor uz pomoć pojedinaca iz nadležne inspekcije, proverava poslovanje Medical Weave. Posle samo nekoliko dana, usledila im je zabrana rada. U skladu sa zakonom, pokreće se postupak oduzimanja dozvole za rad, čime bi se stavila tačka na njihov nelegalni rad.

Aprila ove godine, zvanično je zabranjen rad firmi Medical Wawe, ali vlasnici ne odustaju, i izvlače nove „kečeve iz rukava". Uz pomoć Saše Mihajlovića i Ilije Đorđevića,"legendarnih" lobista nelegalnog iz Privredne komore „Zelena Srbija" i još nekih u nadležnom Ministarstvu koje ćuti i ne oglašava se, „diluju" sa jednom srpskom bolnicom bez dozvole za obavljanje tretmana infektivnog otpada, i nastavljaju nelegalnu rabotu. Kao nelojalna konkurencija i uz pomoć korumpirano – dežurnih lokalnih samouprava, uprkos overenoj zabrani rada, Medical Wawe tu i tamo, „otkine" neki unosniji „poslić".

Zahvaljujući „specijalnim agentima" u Ministarstvu, firmi Medical Wave kojoj je oduzeta dozvola za tretman medicinskog otpada, produžava se dozvola za sakupljanje i transport istog?!? Trenutno, Medical Wave, „tu i tamo", tačnije transportuje otpad u smederevsku bolnicu Sveti Luka.

Za proširenje otrovnog biznisa, sklapa se i ugovor sa Institutom za javno zdravlje Batut. Cilj je jasan, preuzeti profitabilno tržište odlaganja medicinskog otpada i sprečiti lojalnu konkurenciju da legitimno obavlja ovaj delikatan i složen posao.

Javna je tajna da Batut ima male kapacitete sa delimično obrađenim otpadom, gde ne radi mašina za drobljenje. Da ujdurma bude još veća, a po zdravlje ljudi opasnije, u maloj garažici Batuta pored koje svakodnevno prolazi na stotine studenata, samo se delimično tretira medicinski otrov.

Na ovakav način, Batut je otvorio vrata za transportere medicinskog otpada, gde se na dnevnom nivou odlaže na tone. Na upit nadležnima u Batutu da pojasne zašto se na nelegalan način delimično sanira otrovni otpad, usledio je odgovor da su oni budžetska ustanova, da poslovne minuse neutrališe budžet, čime prestaje potreba za medicinskim i ekonomskim analizama?!? Nazdravlje.

U pretposlednjem broju lokalnog lista Pančevac, navodi se da je lokalna samouprava 29. maja ove godine donela rešenje o oduzimanju dozvole za tretman infektivnog medicinskog otpada u mobilnom postrojenju firmi Medical Wave na lokaciji Stare Utve. Time se sprečava nelegalna sanacija medicinskog otpada, jer su kapaciteti mašine autoklav u pančevačkoj bolnici, uz obavezujuće drobljenje, dovoljni za njihov tretman.

Na kraju, izvori Redakcije navode, da se korupcija u profitabilnom biznisu odlaganja infektivnog medicinskog otpada može zaustaviti, ako nadležni rade svoj posao. U slučaju firme Medical Wave, „energija" za nelegalni biznis je ogromna, što automatski zbližava zainteresovane za „lak biznis".

Uprkos direktnom ugrožavanju zdravlja ljudi i prirode,od čega pojedinci izvlače velike profite, problem rešavaju nadležni iz Ministarstva, koji bi, da je sreće, pameti, časti i hrabrosti, i uz korektnu primenu zakona, za deset minuta eliminisali profitere i direktnu opasnost za zdravlje građana.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije