Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > BORIS TADIĆ – VASKRSNUĆE IZDAJNIKA

BORIS TADIĆ – VASKRSNUĆE IZDAJNIKA

18. априла 2012.

 

Povezujući pravoslavni praznik Vaskrs sa sudbinom Srbije, u Jabučju  je doskorašnji predsednik rekao, „da veruje u uskrsnuće Srbije„, odnosno, veruje u trenutak kada će ona „ponovo stati na noge i postati stabilna i razvijena zemlja na sreću svih svojih stanovnika„.

 

Izdajnik

 

Da bi neko ili nešto uskrsnulo, najpre mora da izdahne. Da li je Srbija izdahnula? Da li su Srbija i njen narod, u svesti Borisa Tadića, već sahranjeni (pogrebeni)? 

 

Veoma je zanimljiva hiperaktivnost predsednika Demokratske stranke, koji „vaskrsava“ na svim mogućim stranama izdišuće zemlje. Teško je predvideti gde bi se taj „čudesni“ čovek sledećeg dana mogao pojaviti.

Dobija se čak utisak, da nema građanina u Srbiji, koji bi se naročito iznenadio, ako bi mu ovih dana Boris Tadić „vaskrsnuo“ na vratima stana.

Pored toga što je kandidat za predsednika Boris Tadić obilazio seoska domaćinstva i „uspešna mala preduzeća“, on je učestvovao na otvaranju gotovo svakog novog pogona u Republici Srbiji.

Naravno, reč je o stranim „investicijama“, koje su „pohrlile“ u Srbiju, upravo sada pred izbore, jer, eto, zahvaljujući „ogromnim naporima predsednika DS-a„, ova raspeta i, po ideološkom obrascu „srpskih prijatelja“, eshatološka zemlja, „uspela je da dobije status kandidata“.

 

Novinari u Srbiji u stopu prate predsednika demokrata kao da je on i dalje predsednik Srbije. Izgleda da ne postoji nijedna ozbiljnija medijska kuća u zemlji koja sumnja da stari predsednik države neće biti novi predsednik.

Vera u njegovu pobedu toliko je snažna, da nikome u DS-u ne pada na pamet da u „vatru“ predizborne kampanje ozbiljnije uključi bilo kog njihovog drugog političara.

Zašto? Pa zato što je Boris Tadić, u stvari, Demokratska stranka. Boris Tadić je Srbija (ona sahranjena što čeka vaskrsnuće), Boris Tadić je emanacija božanstva, koje se žrtvovalo za narod i koje vaskrsava za svoj treći (antiustavni) mandat.

 

Postoje ljudi koji ne žele baš mnogo da rade, već imaju potrebu samo da kukaju„, rekao je u subotu predsednik DS-a i dodao: „Od kuknjave nema koristi, potrebno je raditi, raditi i samo na taj način možemo nešto učiniti za sebe, za svoju porodicu i za svoju zemlju.“

O kakvoj prostačkoj demagogiji, pa i najobičnijoj sprdačini je ovde reč, potvrđuje i Tadićeva „konstatacija“ da „izbore treba iskoristiti na valjan način, kako bi se ljudi obučili i osnažili novim znanjima i kako bi im se pomoglo da pronađu posao„.

Zapravo, ono što nam poručuje Boris Tadić u ime „sigurnosti“ i „bolje budućnosti“ sasvim se kosi sa zdravim razumom. Sigurno je da su uvek postojali (a i danas postoje) ljudi koji „ne žele mnogo da rade“ i to nije nikakva novost, ali Boris „zaboravlja“ da je u Srbiji trenutno bez posla više oko milion i po ljudi i da približno toliko ljudi radi pod ropskim uslovima, mesecima bez plate ili sa platom od koje ne mogu da prežive kao ljudi. 

Kako li se, posle ovakve Tadićeve „obuke“ i „osnaživanja novim znanjima“, osećaju stotine hiljada nesrećnika u Srbiji, eufemistički nazvanih „tranzicionim gubitnicima“, čija su preduzeća nasilno uništena, a radna mesta zatvorena?

Biće zahvalni Borisu, koji im je, eto, otvorio oči: Snađite se ljudi kako znate i umete! U se i u svoje kljuse! Ko radi ne boji se gladi! Raditi, raditi i samo raditi!

 

Cinizam predsedničkog kandidata

 

Jasno je da sit gladnome ne veruje. Tako je bilo oduvek. Ipak, jedno je neverovati, a sasvim je drugo kada te gladne neko pokušava da ismeje i napravi ih budalama. A Boris Tadić upravo to radi: ismejava izgladneli i obespravljeni narod.

U subotnjem izdanju lista Politika, predsednik DS-a objašnjava kako je njegovo obećanje iz predizborne kampanje pre četiri godine (2008), o otvaranju novih 200.000 radnih mesta, zapravo ispunjeno, primer je još neviđenog cinizma na političkoj sceni Srbije. U pomenutom intervjuu Boris Tadić doslovno kaže:

Мi јеsmо оtvоrili 200.000 nоvih rаdnih mеstа, аli је krizа zаtvоrilа 400.000. То јеstе nајvеći nеdоstаtаk, tоgа smо svеsni i rеšаvаnjе tоg prоblеmа zаtо mоrа biti primаrni cilј nоvе vlаdе.“

 

Predsednički kandidat Demokratske stranke tvrdi kako je za vreme njegove vladavine „pacifikovana Srbija“, a takva „pacifikacija“ se ogleda u tome što njemu danas niko „ne preti smrću“. A, veli on, pretili su mu „oponenti“ na izborima za predsednika 2004. godine.

Koji „oponenti“? Valjda misli na ondašnje srpske radikale, od kojih su neki danas u SNS?

Dakle, stepen civilizovanosti srpskog čoveka ogleda se u njegovom odnosu prema Borisu Tadiću, čoveku koji je svoj narod tretirao kao maloumnike sa mesta predsednika, kao i danas sa mesta kandidata za predsednika. 

Uz to, teško je setiti se o kakvom „aerodromu“ predsednik DS-a govori, na kome je, navodno, zbog „potpisivanja SSP-a“, trebalo da ga dočeka (da li i ubije?) Tomislav Nikolić.

Uostalom, kakve je veze predsednik Srbije imao sa SSP??? To nikada nije bilo u opisu poslova predsednika države.

O SSP-u odlučivala je vlada Srbije. Konačno, taj sporazum sa EU, u ime Srbije, potpisao je tadašnji potpredsednik vlade, Božidar Đelić.

 

Naravno, prava istina je da je Borisu Tadiću pretila smrću nekakva nepoznata „srpska patriotska organizacija“. A i neka deca na Fejsbuku.

Ništa od toga nije se moglo uzeti za ozbiljno, a jedina moguća „ozbiljna pretnja“, koju su mu uputili „oponenti“, mogla bi da bude kletva Vjerice Radete, da „Bog kažnjava izdajnike do sedmog kolena“. Ali, to se dešavalo 2008. godine, nakon hapšenja Radovana Karadžića.

 

Tadićevo podsmevanje zdravom ljudskom umu

 

U subotu, u Knjaževcu, predsednik DS-a Boris Tadić nastavlja, svesno ili nesvesno, da se podsmeva zdravom ljudskom umu:

Evropska unija je predstava o cilju koji treba da dostignemo„, kaže on, ne trepnuvši, kao da mu srpski jezik nije maternji i kao da ne zna kakvo značenje ima srpska reč „predstava“.

Predstava je predodžba, saznanje, shvatanje, pojam, slutnja o nečemu ili nekome i, iz konteksta u kome je Boris Tadić upotrebio sintagmu („predstava o cilju“), postaje jasno da je čitava ujdurma, oko „EU koja nema alternativu„, u potpunosti zavela njegov um na stranputicu.

Zapravo, „predstava o cilju“ je fantom, jer jedno je kada se čovek trudi da dostigne cilj, a sasvim drugo ako traga za predstavom o cilju.

 

Drugim rečima, sam kandidat za predsednika, koji neustavno „trči“ svoju treću predsedničku trku, potvrđuje nam da je Evropska unija Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Samo u državi – u kojoj je ustavni zakon stariji akt i od samog ustava– i u kojoj su svi zakoni izigrani i postavljeni naglavce – moguće je da se šef države poistoveti sa samom državom („država to sam ja!“).

 

Materijal:Koreni

#Geto Srbija 

Creative Commons лиценца

Advertisements
%d bloggers like this: