Архива

Posts Tagged ‘izbori’

U SRBIJI DRŽAVA MORA BAŠ U SVE DA SE MEŠA; ČUVARI NARODA ILI DEMONSTRACIJA SILE!??

13. октобра 2014. Коментари су искључени

 

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije. Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A, ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta. Izgleda da je neko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi toliko uticajan da može da komanduje i policijom i toliko bahat da određuje ko će i zašto da uđe u crkvu.

 

                     I. Milanović

 

Više se ne zna da li je država crkvena ili je crkva državna. Raščinjavanje i hapšenje monaha Antonija i prebijanje Dejana Nestorovića pred očima patrijarha i episkopa, rečito govori o duhovnom sumraku u SPC i diktaturi u državi.

Monah Antonije (Davidović) svojevremeno je raščinjen jer je ostao verni sledbenik takođe raščinjenog vladike Artemija. Taj unutarcrkveni spor koji trebaju da rešavaju nadležne institucije Srpske pravoslavne crkve, neko je planski pretvorio u spor u koji su upleteni državni organi. U Srbiji, po svemu sudeći, država mora u sve da se meša.

Da bi bilo jasnije šta se dešava, treba reći da je Monah Antonije bio organizator krsnog hoda – litije, koja je 27. septembra trebalo da ide od Saborne crkve u Beogradu do zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici. Skup je uredno bio prijavljen u policijskoj stanici Stari Grad, koja je mesno nadležna i koja ga nije zabranila.

Monah Antonije je dobro poznat ne samo po svom protivljenju nekim dešavanjima u SPC-u, već i kao protivnik gej parade koja je bila zakazana i održana dan kasnije, 28. septembra. Sloboda govora nije jednosmerna ulica, ali ni to ne važi u Srbiji. Litija je bila odobrena, isto kao i gej parada, ali je monah Antonije bio nepoželjan ispred zgrade Patrijaršije i Saborne crkve, pa je zato i skup, faktički, onemogućen.

Zbog toga su pripadnici Protivterorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova uhapsili monaha Antonija Davidovića, još na samom početku mirnog i dozvoljenog skupa. Uhapsili su samo njega, a ostale učesnike nisu dirali, što pokazuje da je jedino monah Antonije bio sporan.

Samo hapšenje (koje su prisutni u prvom trenutku shvatili kao otmicu, jer pripadnici PTJ-a nisu bili uniformisani, nisu se ni legitimisali, a preko lica su navukli vunene kape) izveo je Predrag Maćešić, nekadašnji pripadnik JSO, a sada PTJ, poreklom iz sela Krnjak u Krajini, ali je on bio puki izvršilac, jer je naređenje stiglo sa daleko višeg nivoa. Oko ponoći istog dana prekršajni sudija je oslobodio monaha Antonija.

Srpska pravoslavna crkva ima ne samo snažan upliv u državna posla, već uživa i državnu oružanu zaštitu. Neko u SPC je toliko iznad i izvan svih zakona, da čak daje sebi za pravo da određuje ne samo ko će da bude na ulici ispred Patrijaršije, već i ko sme da uđe u crkvu.

U isto vreme kada su privodili monaha Antonija u Beogradu, u Novom Sadu pripadnici ličnog obezbeđenja patrijarha Irineja i članova Svetog Sinoda prebili su Dejana Nestorovića na ulazu u tamošnju Sabornu crkvu. Saradnik „Tabloida" Đorđe Višekruna, koji je bio očevidac ovog događaja, tvrdi da je litiji koja je održana u organizaciji SPC-a prisustvovalo pedesetak bezbednjaka. Skoro da ih je bilo koliko i vernika. U prvom momentu je izgledalo da su oni iz nekog privatnog preduzeća, ali će se ubrzo videti da su radnici MUP-a.

Kada je Dejan Nestorović krenuo za litijom u Sabornu crkvu, na njega je skočilo pet-šest članova obezbeđenja i počelo da ga besomučno tuče. Sve se odigravalo na desetak metara od Patrijarha i sveštenika, od kojih su se neki na trenutak okrenuli, pogledali nemilu scenu, a zatim skrenuli pogled i nastavili dalje, kao da se ništa ne dešava.

Nestorović je nekoliko dana ranije na jednoj televiziji iz BiH pričao o duplom moralu koji vlada u vrhu SPC-a. Posle toga su stizali anonimni preteći pozivi njemu i njegovom ocu koje je on prijavio policiji. Ni na kraj pameti mu nije bilo da će neko pokušati da ga spreči da uđe u crkvu i to u prisustvu samog Patrijarha, jer crkva nije Patrijarhova niti sveštenikova imovina, već dom Gospodnji. Bar tako smatraju vernici.

Ubrzo je ispred Saborne crkve u Novom Sadu stigla pozvana patrola policije koja je uzela izjave od Nestorovića i nekolicine očevidaca. Skrenuta im je pažnja i na činjenicu da je kamera sa obližnje prodavnice sve snimila, ali snimak policiju nije interesovao. Nije ih interesovalo ni ko su počinioci batinanja koji su i dalje mirno stajali ispred ulaza u crkvu, jer su dobro znali da su i oni službena lica.

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije.

Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

13. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Kriminalne aktivnosti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, dostigle su takve razmere, da je pitanje dana kada će i Vlada i sve njene institucije biti predate na upravljanje ovom finansijskom čudovištu. Da bi bilo jasnije u kakvom se ropstvu Srbija nalazi, dovoljno je reći da EBRD ovde već odavno nije razvojna banka nego investitor, odnosno, kupac svih najvažnijih državnih preduzeća i svih vitalnih resursa bez kojih država više nije država.

 

            Milan Malenović

 

Ropski položaj u koji je EBRD stavlja Srbiju, doveo je do likvidacije nacionalne ekonomije. To je i bio cilj osnivača i vlasnika ovog globalističkog monstruma.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) po originalnom nazivu na engleskom: European Bank for Reconstruction and Development osnovana je 1991. godine. Ideja o stvaranju jedne međunarodne banke, preko koje bi se finansirali privatizacioni procesi u bivšim zemljama realnog socijalizma, rodila se još osamdesetih godina prošlog veka, kada je Svetska trgovinska organizacija dala preporuku da se privatizuju sva preduzeća u kojima je država većinski vlasnik.

Bio je to poznati cilj reganomike i tačerizma, političko-privrednih ideologija tog vremena, nazvanih po svojim tvorcima: Ronaldu Reganu i Margareti Tačer. Ideja vodilja bila je "što manje države, što više privatne inicijative".

U međuvremenu se usled globalne privredne krize najvećim delom odustalo od ove politike, čak i u zemljama u kojima je ona ponikla. Sa druge strane, u zemljama u tranziciji insistira se na njenom doslovnom sprovođenju.

I sama vlasnička struktura EBRD-a je u koliziji sa pomenutom ideologijom, jer su njeni vlasnici i osnivači države, bilo direktno, bilo preko svojih centralnih banaka. Najvećim delom i poslovna politika ove banke nema ničeg zajedničkog ni sa "obnovom i razvojem", ali ni sa sopstvenim statutom.

Jedan od osnivača EBRD-a i njen prvi predsednik bio je Žak Atali, svojevremeno specijalni savetnik tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana, i čovek koji je u visoku politiku uveo svog dobrog prijatelja – Fransoa Olanda, sadašnjeg predsednika Francuske.

Njegova karijera na čelu ove banke kratko je trajala, jer je već posle dve godine morao da ode zbog nameštene mu afere navodnih zloupotreba. Kasnije ga je sud oslobodio ovih optužbi usled nedostatka dokaza.

Među predsednicima EBRD-a nalazimo svetski poznate ličnosti, kao što je, na primer, Horst Keler, kasniji predsednik S. R. Nemačke. Pošto je kritikovao nemačko učešće u okupaciji Avganistana, Keler je morao 2010, pre isteka mandata, da ode sa funkcije nemačkog predsednika.

Jedan od njegovih naslednika na čelu EBRD-a je i sadašnji predsednik, Suma Čakrabarti, koji za razliku od Kelera ne da nije bio protiv ratova na Bliskom Istoku, već ih je i aktivno podržavao. U vreme invazije na Irak Čakrabarti je bio saradnik premijera Velike Britanije, Tonija Blera, a 2009. je među prvima saslušan od strane Komisije britanske vlade za ispitivanje uzroka rata u Iraku.

Još najmanje dva predsednika EBRD-a imaju posredne veze sa Irakom. Žak de Larosier i Žan Lemier su po napuštanju predsedničke funkcije u EBRD-u prešli da rade za privatnu francusku banku BNP Paribas. Za vreme sankcija Irak je pod Sadamom Huseinom smeo da izvozi izvesnu količinu nafte i da od prihoda kupuje hranu i lekove.

Sve uplate su išle isključivo preko BNP Paribasa, koji je zatim novac preusmeravao na druge račune, od kojih neki ni do danas nisu identifikovani. Nikada nije do kraja razjašnjeno pitanje da li su sredstva, koja su tada bila preko potrebna siromašnim Iračanima, do kraja namenski potrošena.

Iza komplikovane vlasničke strukture BNP Paribasa poznavaoci nalaze finansijsku grupaciju okupljenu oko bankarske dinastije Rotšild, dok je sama agresija na Irak inspirasana poslovnim potrebama Rotšilda i Rokfelera. Samim tim može da se smatra da i iza projekta EBRD-a stoje Rotšildi.

Zvanično je poslovna politika EBRD-a finansijsko pomaganje projekata privatizacije državnih preduzeća. Banka u tom slučaju daje do najviše 35 odsto potrebnih sredstava. Nezvanično, ova banka je kalsična investiciona banka koja za potrebe svojih osnivača i upravljača iz senke kupuje cele strateški važne privredne grane neke zemlje i tako tu zemlju stavlja u ropski položaj u odnosu na strane investitore.

EBRD je postao meta kritičara kada je objavila da će finansirati izgradnju Ombla hidrocentrale u Hrvatskoj, Termoelektrane Šoštanj u Sloveniji i da će kupiti rudnik zlata Kumtor u Mongoliji.

Od pomenutih projekata EBRD je odustao jedino od finansiranja u Ombli, ali je zauzvrat stekao dominantan položaj u hrvatskom agraru. Naime, dok je hrvatska javnost bila zaposlena diskusijama o potrebi i štetnosti hidrocentrale, EBRD je u potpunoj tišini završio svoje preuzimanje poslovne grupe Agrokor, ali i Atlantik grupe, koja osim u Hrvatskoj ima velike investicije i u slovenačkom agraru.

Proteste javnosti izazvala je i najava EBRD-a da će finansijski podržati projekte kompanije Monsanto, najvećeg svetskog proizvođača genetski modifikovane hrane. I od ovog posla je na kraju EBRD morao da odustane, bar zvanično.

Gotovo da nije moguće utvrditi gde sve ova finansijska hobotnica sa milion pipaka ima plasiran svoj kapital. Na zvaničnoj prezentaciji EBRD-a stoji, između ostalog, u rubrici "Sa kim sarađujemo" i sledeće: "…Organizacije civilnog sektora (takozvane nevladine organizacije – prim. autora) u zemljama u kojima se EBRD angažuje nisu samo uticajne ciljne grupe, već i partneri."

Preko razgranate i nepregledne mreže privrednih društava i udruženja građana EBRD kontroliše privrede većine zemalja u kojima deluje. Svoj uticaj EBRD, međutim, ne koristi da bi narodu bilo bolje, već da bi vlasnici krupnog kapitala imali više prihode.

Uprkos tome što je deklarisani cilj EBRD-a "tranzicija u pravcu otvorene i demokratske tržišne ekonomije", jedno istraživanje iz 2006. je pokazalo da 67 odsto ispitanika veruje da je u njihovim zemljama korupcija ostala ista ili se čak i pogoršala u odnosu na vreme pre dolaska EBRD-a. Posle toga, ovakve studije više nisu rađene, ili banka nije publikovala njihove rezultate.

Nedavno su domaće brokerske kuće objavile da je EBRD zainteresovan za kupovinu srpskog Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla" i osiguravajućeg društva "Dunav".

Sva tri pomenuta preduzeća su u većinskom vlasništvu države Srbije.

Mateo Patrone, predsednik EBRD-a za Srbiju, izjavio je kako je banka zainteresovana "…da uđe u koinvesticiju sa drugim strateškim investitorima, da učestvuje u kupovini akcija tih preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital".

Iz ovoga se jasno vidi da EBRD želi, ako je to potrebno, da i sam uđe u kupovinu pomenuta tri preduzeća, što nema nikakve veze sa proklamovanim ciljem finansijske pomoći privatizaciji. Na delu je klasično preuzimanje i to udela daleko većih od zacrtanog maksimuma od 35 odsto. U suštini, radi se o stopostotnoj investiciji, ako se posmatra samo deo učešća koji se privatizuje.

Tri pomenute firme su strateški važne, ali EBRD ne želi da se u Srbiji ograniči samo na njih. Patrone je najavio i preuzimanje Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije, Železnice i drugih javnih i komunalnih preduzeća.

Interesantno je da su upravo EU i Međunarodni monetarni fonda, ali i sam EBRD, svojevremeno tražili da se razdvoje EPS i EMS, navodno zbog pospešivanja konkurencije. Sada oba ta preduzeća treba da se ponovo objedine, samo ovog puta pod plaštom EBRD-a!?

Odmah posle katastrofalnih poplava u Srbiju je doputovao lično predsednik EBRD-a Suma Čakrabarti, koji je na kraju posete 22. maja izjavio kako je "…u Srbiji sa visokim zvaničnicima razgovarao o hitnoj pomoći koju EBRD može da uputi Srbiji za otklanjanje posledica poplava i o dugoročnom reformskom planu…".

O konkretnim rezultatima tih razgovora Čakrabarti i Patrone su izneli načelni dogovor o privatizaciji "Telekoma", Aerodroma i "Dunava"?! Kakve veze ima pomoć poplavljenim područjima sa kupovinom ovih preduzeća? Očigledno je da EBRD bezdušno pokušava da iskoristi tragediju celog naroda kako bi još više zaradio.

Komercijalna banka je druga po snazi banka u Srbiji (iza Intesa banke), odnosno najveća banka u kojoj srpska država ima vlasnički udeo. U toj banci i EBRD ima 25 odsto učešća.

Po međusobnom dogovoru, Srbija može i te akcije da otkupi nazad, ali po fiksnoj ceni od 3.500 dinara po komadu, što je za oko tri puta skuplje od prosečne cene koju one postižu na Beogradskoj berzi. Samo u ovom poslu EBRD zarađuje oko 11,5 milijardi dinara!

U narednom periodu je EBRD za zemlje Balkana planirao svotu od 2,5 milijardi evra, od čega nešto manje od polovine dobija Rumunija, dok je Srbija na drugom mestu, sa očekivanim investicijama u visini oko četvrtine pomenute svote.

Teško je i zamisliti da bi od tih para EBRD mogao da kupi Telekom, Aerodrom i "Dunav", mada nije nemoguće da se uđe u privatizaciju po modelu Komercijalne banke, gde bi EBRD za sitne pare odradio dokapitalizaciju, a zatim se povukao uz trostruku zaradu, dok bi Srbija prvo privatizovala, pa zatim opet podržavila ova preduzeća. Nešto slično je sa Telekomom već učinjeno dosta ranije.

Srbija je EBRD-u pristupila posle petooktobarskog puča, a bilans prvih 12 godina saradnje izgleda tako da je EBRD u našu zemlju zvanično uložio 3,3 milijardi evra kroz preko 170 projekata.

Poznato je da je u Viktorija grupu EBRD investirao 140 miliona evra, a pretpostavlja se da je polovina te sume otišla Ružici Đinđić za kupovinu njenog udela u pomenutoj poslovnoj grupi, koji je držala preko Stanka Popovića, a moguće i za otkup njenih akcija u Sojaproteinu. koje je kupio još pokojni Zoran Đinđić.

Interesantno je da najveći dužnik u Srbiji, Farmakom MB, kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića ne duguje ništa EBRD-u. Farmakom srpskim bankama i državi Srbiji, kao i mnogobrojnim dobavljačima, duguje skoro pola milijarde evra, ali se EBRD dobro pazio da mu nikada ništa ne pozajmi.

Nije ni čudo, kada se zna da je pomenuta firma iz Šapca služila bivšem državnom vrhu iz Demokratske stranke za pranje para, a da su isti ti političari bili i na platnom spisku EBRD-a, zbog čega nisu od ove banke tražili kreditiranje Bogićevićeve propale imperije.

Veliko je, međutim, pitanje da li EBRD zaista nije uložio ni dinara u Farmakom, jer ova banka rado posluje i na jedan drugačiji način. Krajem jula 2011. godine, saznalo se kako je EBRD banci Intesa u Srbiji odobrio kreditnu liniiju u visini od 10 miliona evra za kredite privredi. Sredstva su odobrena u okviru programa "Western Balkans Private Sector Support Facility" (Zapadno-balkanska kreditna linija za podršku razvoju privatnog sektora).

Ništa tu ne bi bilo čudno, da Intesa prethodnu godinu nije završila sa čistim dobitkom od skoro 7,742 milijarde dinara, dok je u toj 2011. ostvarila još preko 9,728 milijardi dinara dobiti. Sredstva dodeljena od strane EBRD-a su joj, dakle, bila potpuno nepotrebna.

Radi se o tome da EBRD na ovaj način plasira sredstva bez da preuzima i rizik. Dužnik prema EBRD-u je domaća banka, a ne krajnji korisnik kredita. Ako je EBRD dao u okviru jednog većeg finansijskog programa sredstva banci Intesa, kojoj ona nisu bila potrebna (banka raspolaže ukupnim kapitalom od skoro četiri milijarde evra), pitanje je koliko je dao para srpskim bankama koje su zatim kreditirale Farmakom, ali i druge gubitaše. To se zove poslovanje bez rizika, jer ceh u krajnjoj liniji plaćaju poreski obveznici Srbije.

 

     A 1.

   Niko ne kontroliše šta radi EBRD

Članice EBRD-a koje imaju pravo da dobijaju finansijska sredstva su sledeće zemlje: Albanija, Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Mađarska, Jordan, Kazahstan, Kirgizija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Mongolija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukraina i Uzbekistan.

Posle "Arapskog proleća" EBRD je otvorio poseban fond za Bliski Istok i Severnu Afriku i prihvatio finansiranje: Egipta, Jordana, Maroka i Tunisa. Pre revolucionarnih pokreta, Egipat i Maroko su bili na spisku zemalja – davalaca para?!

Članice EBRD-a koje daju novčana sredstva su: Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Kipar, Češka (do 31.12. 2007. korisnik), Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Izrael, Italija, Japan, Luksemburg, Malta, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, kao i Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Začuđuje da EBRD veoma često radi poslove jednog od svojih osnivača: Evropske investicione banke (EIB). Razlika između investicione i razvojne banke leži upravo u tome što ova prva ulaže u preduzeća otkupljujući jedan njihov deo ili cela, kao i što daje komercijalne kredite. Razvojna banka ne kupuje preduzeća, već im povoljnim kreditima pomaže da se razviju.

Posle finansiranja niza kontroverznih projekata (između ostalog i renoviranja Gazele u Beogradu) EIB je dospela u žižu javnosti, i Evropska unija je ovu banku stavila pod kontrolu svog ombudsmana, kome svako može da uputi predstavku.

Za razliku od EIB-a, EBRD nije ni pod čijom kontrolom, ponajmanje ombudsmana, tako da preko nje mogu i dalje da se odvijaju mutni poslovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

PARE I SRBI: GLAVNI AKTERI TV REDAKCIJE NA SRPSKOM JEZIKU SU „IZDAJNICI KOJE ALBANCI RADO PLAĆAJU ALI I PREZIRU“

7. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Kosovska (albanska) vlada u Prištini otvoreno se ruga zahtevu međunarodne zajednice da u srpska zajednica ima svoj televizijski kanal. Da bi zadovoljila formu, ali ne i suštinu, Tačijeva vlast je osnovala Radio televiziju Kosova (RTK) na srpskom jeziku i tamo zaposlila najgore diletante, nemoralne poluinteligente i zalutale lumpenproletere, spremne da glorifikuju i ovu lažnu državu i njene samozvane vođe. Naš izvor u Prištini, poslao je svoje viđenje stanja u marionetskoj Radio televiziji Kosova. Redakcija bez skraćenja prenosi njegov tekst.

 

 

 

O neverovatnim dešavajima na RTK 2 , tačnije, novoosnovanom TV programu Radio-televizije Kosova na srpskom jeziku, mogao bi se napisati kriminalni roman. Šta je uopšte RTK 2?

Naime, takozvana međunarodna zajednica je na inicijativu Društva novinara Kosova i Metohije (DNIKM) i Udruženja novinara Srbije (UNS) inicirala otvaranje nezavisnog kanala na srpskom jeziku.

Izdajnička samostalna stranka (SLS) sa predsednikom Slobodanom Petrovićem, bivšim portirom u kulturnom centru „Boro i Ramiz" u Prištini, a sadašnjim zamenikom premijera Hašima Tačija, podržala je u Skupštini Kosova da se srpski kanal pripoji Radio-televiziji Kosova (RTK), koja je poznata po najcrnjim lažima o ubistvima albanske dece, i izazvala masovni pogrom nad Srbima 2004. godine.

Tu perverznu i antisrpsku ideju podržao je i Petar Miletić, anonimni, propali novinarčić, lokalnog kalibra, sadašnji potpredsednik Skupštine Kosova koji je inače od albanskih institucija zadužen da nadzire i cenzuriše taj virtuelni program. Oko 10% budžeta RTK, što je oko 110.000 evra mesečno, trebalo bi da se ulaže u program na srpskom, ali stvarnost je očajna, pare se kradu nemilice.

Što kroz nameštene nabavke, što kroz beskrupolozno upošljavanje članova porodice Joksimović, njihovih rođala i trabanata. Albanci su napravili kablovski kanal koji se vidi samo u nekim srpskim sredinama, Srbi ga uglavnom ne gledaju, na internetu ga nema, a služi kao paravan za pranje novca i upošljavanje ljudi s manjkom inteligencije ili obrazovanja.

Za direktora ovog monstruoznog projekta postavljen je čovek koji slovi za izdajnika srpskog naroda, a pamte ga i Albanci kao tužnog beskičmenjaka koji je jedno vreme koristio i Miloševićevom RTS, kao marginalni, lokalni novinarčić, nepismen čovek koji je pod sumnjivim okolnostima, pod stare dane, diplomirao novinarstvo u Kosovskoj Mitrovici. Godine 1999, i ranije, kao istaknuti član SPS-a, dizao je hajku na Albance, ali sada je njihov najbliži saradnik, koji se trudi da medijski blati i pomaže na taj način gašenju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji.

Kažu i Albanci za njega da "po ličnoj potrebi menja četničku kokardu i albanskog orla na grudima". Među kolegama je poznat kao lažov i bolesnik, koji godinama vara pristojnu i smernu suprugu sa izvesnom Aleksandrom Jovanović, koja je jedva završila srednju školu, a u starom sistemu je dobila i psihijatrijsku dijagnozu, što se pažljivo krije od javnosti.

Svoju švalerku je zaposlio kao urednicu deska RTK 2, a ona maltertira sve kolege koje su takođe rođaci ili prijatelji Žarka ili kosovskih moćnika. Ona urniše pogotovo žene, o čemu priča cela Priština.

Nije tajna da je novinarka RTK 2 Sonja Ristić završila na psihijatrijskom lečenju jer je imala slom živaca od torture kojoj su je izložili manijaci Aleksandra Jovanović i Žarko Joksimović, a nedavno je ta ugledna i nagrađivana novinarka dala otkaz.

Međutim, nisu oni vrh piramide zla. Iza svega stoji generalni direktor RTK Mentor Šalja, i njegova zamenica Anamari Repić koja je kobajagi Srpkinja a javno proklinje sve što je srpsko a veliča ubice Srba, kako i ne bi kada skoro nema albanskog političara na Kosovu koji zna da je spremna na intimu sa svakim za položaj i oko 5.000 evra koliko nezvanično prima, samo osnovna neto plata joj je 1.800 evra (a gde su devizne dnevnice, i krađa preko „tala" za nabavku programa, po sistemu pola meni, pola tebi, kao i mesta u albanskim upravnim odborima?).

Kupila je Anamarija od svoje impozantne plate stanove u Budvi i Beogradu. Što na svoja, što na tuđa imena. Po inkasiranju ne zaostaju ni Žarko Joksimović i njegova životna manijakalna pratilja Aleksandra Jovanović.

U ekipi  su i Aleksandar Bojanić i njegova žena Ana Jorgić. Prvu ženu i dvoje dece taj bivši robijaš ostavio je bez alimentacije u užoj Srbiji, zna se i da je tukao do krvi zbog čega se razveo, a sada ne izdržava prethodnu iako mu je sa srednjom školom, i robijaškom „diplomom" plata više od 1.000 evra, a kažu i da hiljade evra izvlači i na javnim nabavkama, kao i kroz dnevnicu i plate svoje nove žene Ane Jorgić.

Potvrdu da nije osuđivan je lažirao. U ekipi ovih opasnih lopova je i Marija Milijić, trećerazredna novinarka iz Niša koja je izbačena sa katedre psihologije u Nišu jer je dekan ustanovio da je nemoralni, nevaspitani psihopata sa bipolarnim poremećajem.

Nju neosnovano smatraju najobučenijim kadrom, iako nema nikakav fakultet iza sebe, a ni iskustvo osim rada na petorazrednoj niškoj lokalnoj televiziji. Specijalitet joj je da za RTK 2 ide da izveštava iz rodnog Niša i da uzima 150 evra deviznih dnevnica po danu, kao da je u stranoj zemlji a ne kod kuće.

I to je moguće, jer igra važnu ulogu: uporno poriče da su otetim Srbima 1999. godine na Kosovu vađeni organi, pa je glavni kadar za izdajnicu koju Albanci rado plaćaju ali i preziru. Kolege pričaju da je došla iz Niša nedavno, a da se toliko ulizuje Albancima da koristi svaku priliku da se verbalno ispovraća po svemu što predstavlja Srbiju i srpstvo.

Uz nju lepo ide i novinarčić koji u Srbiji ne bi bio ni kafe kuvarica na TV B 92, večiti student ekonomije Marko Zakić, koji je zadužen da u programu forsira antisrpske sadržaje, uz takođe srednjoškolca zanatske škole Siniše Kostića koji je godinama prodavao srpsko ime i prezime Radio Kforu za nešto manje od 2.000 evra mesečno, kako bi učestvovao u zaglupljivanju srpskog naroda.

Tu je i autentična izdajnica, Milica Stojanović, sestra gradonačelnika Gračanice, Branimira Stojanovića, koja u Gračanici viče da je Kosovo Srbija, ali, dok uređuje vesti u RTK, za velike pare, onda je Kosovo nezavisna država. Tu se pojavila i izvesna Tatjana Slavić koju je Radio Kfor isterao pošto im se smučilo njeno asocijalno i problematično ponašanje.

U društvu potkupljenih i prodatih duša je i Marija Stanojković, mlada, zgodna novinarka koja je švalerka pomenutog portira, a sadašnjeg zamenika premijera Kosova, Slobodana Petrovića.

Srpska javnost bi se iznenadila i činjenicom da web sajt TV Kosova, pored žigola Anamari Repić, Ivana Novakovića, za albanski novac radi i Andrija Igić, dopisnik RTS-a s Kosova! O svemu tome je u više medijskih nastupa govorio osvedočeni profesionalac, izbačeni glavni i odgovorni urednik RTK 2, Zoran Ćulafić, koji je preduzeo sve mere da pomenuti banditi odgovaraju.

Da je Srbija ozbiljna zemlja sve bi ih optužila za veleizdaju i zabranila bi im da prelaze administrativnu liniju koju ti izdajnici nazivaju granicom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MORALNO POPUŠTANJE ILI SVA DELA I LIKOVI ALEKSANDRA VULINA

6. јуна 2014. Коментари су искључени

 

O ličnosti i (ne)delu bivšeg jurišnika Jugoslovenske levice, Aleksandra Vulina, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

              Predrag Popović

 

Poznati novosadski filozof dr Đura Veljin u svom traktatu „Načela političke kauzalnosti i moralne destrukcije" iznosi smelu tvrdnju: „Majmuni su stvorili čovečanstvo, majmuni će ga i uništiti". Taj zaključak ilustrovao je fotografijom Aleksandra Vulina.

Greši dr Veljin. Dobro, Vulin je ranije zaista izgledom, kao sada ponašanjem, davao povoda za takve ocene. Ipak, čak i da su njemu nalik preci doprineli stvaranju čovečanstva, on je preslab da ga uništi, jer se njegove psiho-fizičke mogućnosti iscrpljuju na tome da postane simbol nesreće koja četvrt veka uništava Srbiju. Zaslužio je to.

Više od 20 godina Vulin s građanima deli i zlo i dobro. Građanima je pripalo zlo, njemu dobro. Čim je počelo ratno razaranje SFRJ, dok su mnogi gubili glave, kuće i sudbine, on je stekao solidan politički status, moć, uticaj i pare.

Profesor Dragomir Drašković, udbaš starog kova, instalirao je mladog Vulina u Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, dao mu člansku kartu i brojanicu sa srebrnim lobanjama. Brojanica mu je dobro poslužila. Mogao je da pipka i miluje minijaturne ljudske glave dok s prozora svog apartmana u Hajatu setno gleda prema Manjači i zavičajnom Zmijanju, odakle su nadirale kolone izbeglica.

Dirnut mukom svojih zemljaka, bez snage da gleda zabrađene bosanske babe u crnini, stres je lečio u Indiji, na izboru za Mis sveta, dahćući na golišave lepotice. Ni sankcije nisu mogle da ga zaustave. Kao sekretar minorne vanparlamentarne partije imao je diplomatski pasoš. I ostalo što sleduje uz komunističke brojanice: pištolj, pancir, pejdžer i pajero. Avantura u SK-PJ nije dugo trajala.

U oktobru 1992. u Sjeverinu je oteto i ubijeno 16 muslimanskih civila. Pojedini političari, među kojima je najglasniji bio tadašnji četnički vojvoda Tomislav Nikolić, tvrdili su da su taj teroristički čin izvršili pripadnici Državne bezbednosti i Saveza komunista. Pod teretom tih optužbi ili iz nekog drugog razloga, partija je tiho nestala s političke scene, ali njen vođa, profesor Drašković, nije zaboravio da udomi svog mladog miljenika. Transferisao je Vulina u JUL, pravo na mesto zamenika Mire Marković.

U JUL-u Vulin je dobio sve što je mogao da poželi. Čak i kuma. I to ne makar kakvog, nego baš Željka Mitrovića. U toj simbiozi, Vulin je pomogao kumu da dođe do Mire i da, kao vrstan distributer tuđe moći, iskoristi priliku da napravi svoju televizijsku imperiju. Nije mi poznato kakvu je sve korist Vulin crpeo iz tih kombinacija, ali, znajući ga, siguran sam da se nije zadovoljio druženjem s trećeligaškim pevaljakama.

U Mirino interesno udruženje, JUL, Vulin je kao miraz uneo jedino što je imaoimidž. Odnosno, karikaturu imidža latinoameričkog revolucionara Če Gevare. Da bi ličio na idola, mladi novosadski maneken komunizma pustio je kosu i obuo vojničke čizme. U kabinetu je, pored kubanske i jugoslovenske zastave, držao fotografiju Čea i Tita.

El commandante u razdrljenoj vojnoj uniformi, u ruci mu tompus, na licu dosada; maršal u belom odelu, s tankom dugačkom cigaretom u pozlaćenoj muštikli i širokim osmehom. U toj pozi, Vulin se slikao s Mirom. Ikonografija ista, razlika je samo u suštini. Suprotno latinoameričkom borcu, Vulin svetsku revoluciju nije predvodio u šumama, nego u medijima, ističući se u stalnim gerilskim akcijama po beogradskim noćnim klubovima.

Zbog nekog fizičkog nedostatka bio je oslobođen služenja vojnog roka u JNA, ali to mu nije smetalo da forsira army-fazon opasnog momka. I na košarku je dolazio sav u crnom. Đaci na školskom igralištu bili su fascinirani njegovom pojavom. Nemo su ga posmatrali dok se skida i pod košem slaže kožnu jaknu, futrolu s pištoljem ispod pazuha, pancir, mobilni telefon, ključeve od džipa i kutiju s Kohiba cigarama. Samo vojničke cokule nije izuvao.

Ne znam čime je bila fascinirana Mira Marković. Uglavnom, ljubav je trajala do 24. marta 1998. Stvaranje crno-crvene koalicije SPS-JUL-SRS Vulin je shvatio kao izdaju komunističkih ideja i prakse. Ne želeći da sarađuje sa četnicima Šešeljem, Nikolićem i Vučićem, pokupio je pinkle, napustio JUL i napravio presedan u političkoj karijeri – na najkonkretniji način pokazao je da ima bar zrno morala.

Sa 26 godina, od kojih je šest proveo uživajući u blagostanju koje donosi vlast ili njena blizina, odrekao se članstva u dvorskoj sviti, statusa najbližeg saradnika najmoćnije žene u Srbiji, stana na Dorćolu, apartmana u Hajatu, medijske promocije, slave i para.

Osnovao je Partiju demokratske levice u koju je iz JUL-a preneo samo svoj verbalni idealizam. U retkim javnim nastupima nije kritikovao bivšu drugaricu i šefovicu Miru. U privatnim razgovorima vrlo detaljno je opisivao njene mentalne i moralne devijacije.

– Mira se predstavljala kao skromna osoba, nezainteresovana za materijalne stvari. Verovao sam joj, ali vremenom sam počeo da uviđam pravu istinu. Jedna moja devojka prva mi je skrenula pažnju na Mirin hedonizam. Kad je počela da mi nabraja koliko koštaju Mirine bluze, tašne i cipele, shvatio sam u kakvoj zabludi sam bio. Iza njene priče o levici nema ničeg osim ogoljene pohlepe – pričao je Vulin kroz dim Kohibe koja košta više nego prosečna radnička plata.

Iako je naglašavao da je Mira sitničava, zla i osvetoljubiva, nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje glasine o tome da je ona lično naredila da se, za kaznu, Vulinov otac smeni s mesta direktora neke beočinske firme. Ipak, bez obzira na taj razlaz, Vulin je očuvao vezu s mnogim julovcima, naročito sa svojim kumom Mitrovićem.

U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, njih dvojica su kreirali junački multimedijalni otpor agresoru. Tuđim telima branili su mostove, organizovali koncerte i smišljali propagandne trikove. Među mnogim besmislenim idejama, najmonstruozniju je smislio lično Vulin. Dok je posmatrao snimke kratera na zgradi Generalštaba, nezadovoljan što nema dovoljno krvi predložio je da formira jedinica koja će zaklati sve pse u beogradskim azilima, pa da njihovu krv prospe po asfaltu kako bi zločinački udari izgledali uverljivije. Na njegovu žalost, pokazalo se da među slobistima ima i normalnijih likova, koji su sprečili realizaciju tog bolesnog plana.

Plodove svojih karakternih poremećaja Aleksandar Vulin je nastavio da širi samo na medijskom i političkom nivou. Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag, ugasio je Pokret demokratske levice i učlanio se u Socijalističku partiju Srbije.

Ako nije mogao da petooktobarske revolucionare spreči u hapšenju i izručenju Miloševića, pokušao je da od haškog suđenja spasi majora Veselina Šljivančanina. Bez pištolja, ali s pancirom, suprotstavio se policiji, koja je, ipak, izvršila zadatak. Šljivančanin je završio u Ševeningenu, Vulin u beogradskom Centralnom zatvoru.

Iako je kažnjen zbog remećenja javnog reda i mira i ometanja službenih lica tokom vršenja dužnosti, uživeo se u ulogu političkog zatvorenika. Robijaško iskustvo od nekoliko dana predstavljao je kao dokaz iskrene posvećenosti borbi za slobodnu Srbiju, protiv globalizma, Haga, Vašingtona i Brisela, a naročito protiv domaćih izdajnika i slugu okupatora. Ljut zbog Dačićeve podrške Koštuničinoj vladi, napustio je SPS i formirao Pokret socijalista.

U Pokret je uložio sve svoje snage i sposobnosti. Vredno je, u džipu Frenkija Simatovića, špartao Srbijom, gde god bi izbio štrajk radnika. Ne objašnjavajući otkud mu vozilo bivšeg šefa DB-a i osnivača „Crvenih beretki", vatrenim govorima stimulisao je proleterski otpor pljačkaškoj privatizaciji, lopovskom režimu Tadića i Koštunice, pa i lažnim opozicionarima Vučiću i Nikoliću.

Kao feminizirani Če, Vulin je preduzimao zanimljive propagandne akcije i političke performanse, organizovao je štandove na kojima je prolaznicima poklanjao med u teglama s nalepnicom „EU? Ne hvala, nisam budala!"

Možda tada nije bio budala. Ali, onda se promenio. Muka ga je naterala. Uzalud je kritikovao i vlast i opoziciju, birači mu nisu verovali ni kad je upozoravao na izdajničku predstavu koju su igrali Vučić i Nikolić posle puča u Srpskoj radikalnoj stranci i stvaranja konvertitske Srpske napredne stranke.

U Vučićevim dnevnim novinama „Pravda", krajem 2009, objavio sam dve Vulinove kolumne u kojima je najžešće kritikovao Vučićevu spremnost da na lokalu pravi koalicije s Dačićem i Nikolićevu „patološku opijenost mirisom oznojenog pazuha Milutina Mrkonjića". E, tada je Vučić lupio šakom o sto i odlučio: „Vulin je pokvareni prevarant, zaslužio je da bude moj najbliži saradnik".

Kao Radovan Treći, koji je posle strašne borbe protiv Vilotića, na kraju prešao na stranu neprijatelja, Vulinov moral je popustio pod pritiskom pohlepe. Umoran od ideoloških tričarija, pridružio se Vučićevom kartelu, zaboravljajući da ga je nazivao izdajnikom, političkim oceubicom, Canetovom najjeftinijom prostitutkom i tragi-komičnim psihopatom.

Kao i uvek, i u ovoj narodnoj nesreći – dolasku SNS-a na vlastVulin je profitirao. U poslednjem razgovoru, 16. aprila 2011, kad je Tomislav Nikolić počeo samoubilački štrajk infuzijom, smireno je prihvatio moje upozorenje da će, pre ili kasnije, zažaliti što se prodao Vučiću.

– Znam, u koaliciju sa SNS-om uneo sam čast, a to je Vučiću potpuno stran i nepotreban pojam – rekao je i požalio se: – Evo, na mitingu, među 20 govornika, samo sam ja pominjao Kosovo. Vučić je svima zabranio da to radimo, ali nisam izdržao. Ako mu toliko smeta podsećanje na okupaciju srpske teritorije, neka me najuri.

Vučić mu je priredio mnogo goru osvetu. Kaznio ga je tako što mu je dao da vodi tzv. kancelariju za Kosovo i Metohiju, čime ga je provukao kroz blato i naterao da sa žandarima u civilu sprovodi nasilje nad Srbima u Kosovskoj Mitrovici i okolnim enklavama, uterujući ih u državni sistem Tačijeve nezavisne republike. Za zasluge u realizaciji te prevare proklamovani ateista je dobio orden Svetog Save. Što da ne?

Kakav god bio, Vulin je veći i ozbiljniji vernik od patrijarha Irineja, Irineja Bulovića i sličnih biznismena u mantiji. Pored zajedničke vere u evro i ostale konvertibilne valute, Vulinov Partenon je mnogo bogatiji, u njemu su klanjao mnogima: Miri, Slobi, Mitroviću, Vučeliću, Stanišiću, Simatoviću…

Od svog najnovijeg božanstva, Vučića, umesto limene medalje, na poklon je dobio ministarstvo rada. Savršen cinizam: 42-godišnjeg ultra-turbo-levičara bez dana radnog staža naterati da piše zakon kojim će se radnicima ukinuti mnoga prava koja u civilizovanom svetu postoje još od početka 19. veka.

Vulin će, siguran sam, temeljito izvršiti i taj zadatak voljenog diktatora. Ako mu je za utehu i uspomene na mladost provedenu u revolucionarnom utopizmu, Vulin će imati priliku da, za ljubav Vučića, u delo sprovede staru Marksovu teoriju o potrebi odumiranja države.

Na kraju, priznajem da mi je žao Vulina. Mogao je da bude političar velikog formata, no Vučić ga je ispresavijao i prepakovao u džepno izdanje. Možda grešim, ali utisak mi je da je Vulin imao kapaciteta za više i bolje.

Uz javnu demonstraciju ljudskog kvaliteta, kao što je izlazak iz JUL-a, imao je i druge osobine koje su ga izdvajale iz gomile. S Vulinom sam 20 godina održavao korektne odnose, na koje nikada nisu uticale trenutne okolnosti. Kontaktirali smo istim intenzitetom nezavisno od toga u kojoj je on stranci ili ja u novinama, jednako kad je on bio u vrhu JUL-a, a ja u „Dnevnom telegrafu" ili, kasnije, on u PDL, a ja u „Nacionalu".

Gde god sam radio, objavljivao sam njegove tekstove, kao i tekstove protiv njega. Uvek korektno, bez ikakvih obaveza, osim drugarskih. I danas, posle svega, verujem da Srbiji nedostaje političar kakvim se on predstavljaomlad, moderan, s afinitetom prema Alanu Fordu i Džoniju Štuliću.

Samo, šteta što se identifikovao sa Superhikom, likom iz kultnog stripa, a stihove legendarnog zagrebačkog rokera „gluperde lutaju daleko, sram i blijeda zauvijek" pretvorio u ličnu himnu. Takav, posramljen i bedan, neka luta zauvek, ionako će ga put, pre ili kasnije, odvesti tamo gde mu je mesto. U CZ. A, to nije Crvena zvezda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZLATIBOR LONČAR KAO DIREKTOR URGENTNOG CENTRA KCS JE VAŽIO KAO STRUČNJAK ZA PROVIZIJE A NE ZA VIZIJE U RUKOVOĐENJU ZDRAVSTVENOM USTANOVOM!!

 

Grupa lekara zaposlenih u najvećoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, Kliničkom centru Srbije (KCS), uputila je otvoreno pismo Aleksandru Vučiću. Pismo je upućeno i redakciji, kako bi najšira javnost shvatila vezu između dr Zlatibora Lončara i Vučića. U pismu prepunom gorčine zbog stanja u KCS, autori između ostalog javno poručuju Vučiću: "…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada nas je 97 odsto protiv SNS!".

 

 

„Ovog pisma možda ne bi ni bilo, da nije bilo televizijske emisije pod imenom „Odluka 2014". U njoj je Vaše interese zastupao dr Zlatibor Lončar, inače polupismeni klinički asistent iz KCS (najniži rang doktora). Već na samom početku "angažmana", bilo je očigledno da nijednu knjigu lektire nije pročitao još od srednje medicinske škole. Sve što je rekao bilo je nepismeno, nemušto i svodilo se na: "OK" i "…Ja ću to rešiti".

Ali, mi njega i dalje, svakog dana, gledamo kako tupim nožem i glavom doslovno masakrira Klinički centar. A, kako misli da promeni zdravstveni sistem, sistem koji ni u čemu sem u kriminalu nije dobar, to ga ne zanima. Bitno mu je da zna "…ko, šta, koliko i kako radi…". Kod njega nema nikakve vizije. Ima samo provizije

Gospodine Vučiću, nemojte nam reći da ne znate da je dr Zlatibor Lončar ovih dana kupio luksuzno vozilo BMV 6, i to za keš! Pravi džip za prvog transplantera Srbije! Isti takav ima i njegov prethodnik i uzor Đorđe "Džo" Bajec.

Auto je kod njih statusni simbol, a ne stvar para. Para ima koliko hoćeš. Samo je u Beču plaćao 3.000 evra dnevno čitavih 60 dana bolnicu za novorođeno dete-nedonošče. Odakle, kad više nema ni Duće ni Kuma? Pa, tu je lečenje u inostranstvu.

Bivši ministar, Tomica Milosavljević, lečio se u inostranstvu tri dana, a ovaj vaš Lončar leči dete 60 dana. Proveravali smo da li je to platio RFZO. I izgleda da nije. Ko je onda platio? Pitamo vas kao njegovog šefa? Nadamo se da znate da mu je prvo dete umrlo njegovom krivicom. I zbog loših procena njegove miljenice dr Snežane Rakić, sada nezasluženo direktorke Instituta Narodni front. I njenog dečka Nikole Antića.

Kako vam je ovaj tupan postao novi Gospod Bog za medicinu? U Kliničkom centru ima 211 profesora Medicinskog fakulteta. Mnogi bi od njih rado postali vaši savetodavci i saradnici. I bili bi vam lojalni. I sposobni i učeni i ugledni i lojalni. A vi baš na Lončaru insistirate! Ponižavate dalje našu ionako uniženu struku. Postavili ste kaplara za generala!

Ne ide to tako g. Vučiću! Zar ne znate da je Zlatibor postao klinički asistent tek kad je došao na vlast? A imao je tri bolja protivkandidata. Gde bi mu bio kraj da je bar docent? Doktorat mu rade ovih dana, jer on ranije nije imao vremena. A nema vremena ni sada. Ima mnogo preča posla. Mulja.

Nazvali su ga doktor Smrt! Tako je svedočio Dejan Milenković – Bagzi. Ubrizgao je insulin Vesku Božoviću po nalogu Dušana Spasojevića Duće. Kao nagradu je odmah dobio Audi A6. Svi to znamo.

Pravdao se da je priča neozbiljna, jer Božovića nije video, operisao, ni lečio, a injekcije ne daje on već sestre. Tačno, nije mu dao injekciju, već samo ubrizgao smrt preko plastične cevi infuzije! A, taj Bagzi, kod Duće i Kuma nije bio ništa sem vozač. Vozio je i njega, kad zatreba. Tužio je novine i dobio. Niko nije mogao da dokaže to ubrizgavanje. Trajalo je svega 5 sekundi. Nije bilo svedoka. Nije ga ni dodirnuo, a kamoli ubo. Samo cevku plastičnu.

Sad on ima i sudije i kadije. Sa njim nema šale. On je smrt za one koji ne podviju rep. Zamislite šta se sve ovde pričaDa on ne zna da operiše. Da mu hirurzi iz Hrvatske govore šta da radi na transplantaciji. To nije istina, jer on njima govori šta da urade! Samo oni rade. On se obuče i posle svuče. Uđeš izađeš i gotovo!

U medicini ovakve uspehe, još niko nije postigao kao on. Bojić je bio malo dete za njega. Ovde će mu za života spomenik podići. Jer nikada nije video transplantaciju, pre nego što je ušao u salu da napravi prvu. A, mašta o tome da jednom uradi sam sve organe: srce i jetru i pluća i pankreas i creva i oba bubrega. Ovako kako je do sada radio, može sve da uradi, ali tako što u operacionu salu uđu gostujući hirurzi iz Hrvatske, i šiju, a on zapoveda i plaća.

Odakle, bre, g. Vučiću? I koji to marketing ovaj prodaje? Važna je dobra organizacija. A za dobru organizaciju važno je da te se plaše. A njega se svi plaše. Mnogo ga se plaše. Ko je jednom ubijao može uvek da ubije!

On takođe može da napravi proveru za svakoga. Onakvu kakvu poželi! Pozove Saleta (Aleksandra Đorđevića, direktora BIA, prim. aut.) i sve je tu. On priča da je Saleta postavio, zajedno sa sabratom Nikolom Petrovićem (direktorom Elektromreže Srbije). Kao i predsednike sudova, tužioce, direktore, sekretare, državne sekretare, ministre.

Ko ne sluša, oni njega slušaju. Samo pozove Saleta i taj je "na merama". Ko je taj Sale koji može sve da nas sluša? Kako sme to da radi? Jeste li mu vi to omogućili ili Zlatibor?

Lončar priča drugim doktorima kako on i vas leči od svih bolesti. Daje vam infuziju u Vladi. Usta su vam zdrava, ali vam on radije daje infuzije. Ekspert je za infuzije. Da ne smarate usta! Njemu je lakše! Voli da vas gleda nemoćnim. Iscrpljenim i umornim. Ubrizgava vam injekcije. On uvek može da ubrizga šta hoćeš! Infuzije se ne daju, g. Vučiću, onome ko može da pije. To rade samo diletanti!

On je direktor Urgentnog centra – gospodar života i smrti! Gospodar prstenova! Može da rokne svakoga! To je mnogo puta urađeno od strane Risa (dr Risović, anesteziolog "za overe", prim. aut.) i njega. Krljali su se, jer je bio malo bliži Dući i Kumu. Zato je on pobegao, a ovaj ostao. Zbog neprirodne blizine smrti. Zato su Zlatibora prozvali dr Smrt!

Zlatibor ne čita knjige! Sve je već pročitao što je planirao. Zato ima siromašan rečnik. A dubok džep. Radove mu pišu neki ljigavi profesori. Pa se dopisuju kao koautori, da bi drugima pokazali koliko su bliski sa njim. Rečito i slikovito!

Odjednom, on i dr Vladimir Đukić odoše u Beč. I ugovore da se tamo rade transplantacije za nas. Izvozićemo organe, ako ne možemo proizvode! A tek su ovde počeli da rade transplantacije. Takoreći osam transplantacija u jednom danu. To je dobro za rejting, ali nije za budućnost. Transplantacije treba da se rade svaki dan. Svakako ne jednom mesečno po osam organa.

Đukić je takođe karikaturalna pojava. Velika mu je preporuka što može da pojede 50 ćevapa. A poslušan. Imenovao je Zlatibora za direktora Urgentnog centra.

Zlatiborov naučni napredak je počeo pre godinu i po. Imao je sam samo jedan rad i to kao deveta rupa na svirali (deveti autor). A 2013. godine objavljena su mu tri. Plan je da u ovoj godini objavi još 30 radova. Čitava biblioteka. Vidite, stavio ga Hadžija tj. Pejčić, kao urologa. Pa Mića Petrović i njegova žena u rad o imunoscintigrafiji.

Pa, Ana Vidović, u hematološki rad, koji ne može ni da protumači na šta se odnosi. Tako je ove godine postao i hematolog i urolog i nuklearni stručnjak. Jedino nema pojma o medicini. Bruka jedna!

U KCS on odlučuje, a Miljko (Ristić) odgovara. Takva je podela posla. Jednog dana kad neko vikne zatvor, pustiće da ga zatvore. Direktor, a ustvari pomoćnik. Pomoćnik, a ustvari direktor. Takav je ovaj vaš poredak. Tu mu je i prof. Gaga (dr Gradimir Dragutinović).

Sin nešto radi u nabavkama i okolnim prljavim radnjama. Pa zar vi nemate prijatelja, koji bi vam to ispričao? Zar vama treba ovakva ekipa? Lončarova kuma, Lana Novak, direktorka je javnih nabavki u KCS. Ej, bre, pa to nema ni u Severnoj Koreji! Nesposobna mlada žena. Sve izvršava kako joj ovaj kaže.

A kako gazduju u Kliničkom centru? Lepo da lepše ne može biti. Ima dosta para. Fond im na posluzi. Protočni bojler. Naplaćuju grejanje od drugih ustanova oko njih. Sve proizvode iz „svoje" kotlarnice prodaju. Tako se besplatno greju. To su prave uštede.

A uskoro sve stvari uzimaju u svoje ruke. Niko neće da se pita sem njega. Mora i Ministar da bude. I kineske lekove će da uvozi. I direktor Kliničkog centra i direktor fonda će da bude. A kakve će tek uštede da napravi, kad počne izvoz organa preko Eurotransplanta. Sve je u pripremi za posle 16. marta.

Najveći uspeh Kliničkog centra je otvaranje odeljenja na Kopaoniku. Klinika prava. Helikopter na usluzi. Medicina budućnosti. Kad dođu radnici i sirotinja, da ima ko da ih zbrine. Mogu da padnu sa skija, sa žičare…Svašta može da im se desi.

Ovde, na gastroenterologiji, epidemija šuge. Na ortopediji epidemija klostridije! Nema kupatila. Nema uslova…Ali, nije to obična šuga, već norveška. Mi njima izvozimo organe, od njih uvozimo šugu!

Što se TRLI (ishrana i pranje veša) tiče, to im je ćerka firma. Napravili su ćerku u obliku firme. Vanbračno dete tj. nezakonito. A mnogo košta. Ćerka mora da se finansira…

I docent će da postane. Mada bi mnogo bolje bilo, da bude odmah profesor. Takav kalibar…Postavio je svoju ženu, advokata Vesnu Lončar, za Predsednika Upravnog odbora PTT. A šta će biti posle izbora samo on zna. Ona je dobila zastupanja firmi, da se lova meri bajkama. Baš dobar raspored. Ne daju da drugi kradu. Krenulo im je. Potop pravi!

Ne znamo šta ćete ovim povodom uraditi gospodine Vučiću…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada?“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZNANJE, PLJAČKA, BAHATOST I NEMORALNOST KRASE PONAŠANJE ČELNIKA AGENCIJE ZA OSIGURANJE DEPOZITA

2. априла 2014. Коментари су искључени

 

Razočarani simpatizeri Srpske napredne stranke koji su zaposleni u Agenciji za osiguranje depozita u okviru Narodne banke Srbije, poslala je redakciji pismo u kome opisuju šta se u ovoj instituciji sve dešava od kada je na njeno čelo došao Zoran Obradović. I ovaj funkcioner voli lepe žene, udobne kabinete i vožnju "Mercedesom". Ali, više od svega voli preduzeća u stečaju.

 

 

 

„Srpska napredna stranka je početkom oktobra 2013.godine doveo na čelo Agencije za osiguranje depozita Zorana Obradovića (titula „dr" mu je namerno izostavljena iako on na njoj insistira od prvog dana, čak je dao i uputstvo kojim se slovima piše ), preletača iz G17 i Dinkićeve dugogodišnje desne ruke.

Odmah je smenio neke direktore sektora, doveo nove ljude od poverenja iz Privredne banke Beograd u stečaju, decu svojih prijatelja, ali i „prijateljice" – u svaki sektor smestio je po jednog da špijuniraju zaposlene i da mu svakodnevno podnose izveštaje.

Plate primaju preko banaka u stečaju, na teret stečajne mase. Promenio je logo Agencije, kupio svima zastavice koje zaposleni moraju da drže na stolovima, štampao je nove vizit karte čak i novim ljudima kao da su zaposleni u Agenciji, kupio nov tepih, jer je stari (persijski) već pohaban, a na teret Agencije je kupio i nove službene mobilne telefone. Da ne pominjemo svakodnevne ručkove sa prijateljima i „prijateljicama".

Na teret stečajne mase Agrobanke i drugih banaka je „zakačio" dvadesetak ljudi, dao im mesečne plate po oko 100.000 dinara, a traži da se otpuste radnici koji su socijalno ugroženi. One koji imaju još dve godine do penzije šalje na biro gde će na teret budžeta primati nadoknadu do penzije.

Svoje ljude od poverenja je već „namestio" da kod dužnika banaka u stečaju, tamo gde su usvojeni Planovi reorganizacije, vrše nadzor za mesečnu nadoknadu od 700 evra.

Koliko je zainteresovan za posao i kojim znanjem raspolaže, govori činjenica da je, dok su pri zatvaranju Univerzal banke zaposleni u Agenciji bili angažovani prekovremeno, on bio nedostupan na mobilnom telefonu i viđen je kako pije sa prijateljima u restoranu.

Vrhunac njegove bahatosti je „naredba" da u restoranu njegovog prijatelja koji je otvoren u zgradi Agrobanke, zaposleni u Agenciji i stečajni poverenici sa svojim ljudima proslave Novu godinu i da pri tom svako plati po 1.500 dinara. Kako bi restoran nastavio da radi, omogućio je poseban lift koji ide samo do restorana i van radnog vremena, a da bi promet bio što veći, smislio je da Agenciju i sve banke u stečaju preseli u zgradu Agrobanke, koja inače nema projektnu dokumentaciju, upotrebnu dozvolu, a o primeni Zakona o zaštiti od požara i da ne govorimo.

Pri tom je Upravnom odboru Agencije izneo lažan podatak da je preseljenje u funkciji smanjenja troškova iz stečajne mase banaka! Naravno, kao i svakom iskompleksiranom čoveku, za oko mu je zapeo i prelep kabinet, a i automobil marke "Mercedes". Ipak je „mečka" statusni simbol svuda u svetu!

Do njegovog dolaska, banke u stečaju su direktno osiguravale imovinu preko Dunav osiguranja, a po njegovom dolasku, preko posrednika, opet njegovog prijatelja, uz dodatni namet od 15 odsto. On je jedan osion, tvrdoglav, sujetan, nemoralan i iskompleksiran čovek. Ponaša se kao da su Agencija i banke u stečaju njegova privatna imovina. Inače, mali čovek iz Trstenika je i „švaler u pokušaju"!

Ženu koja je radila u jednoj banci u stečaju i sa kojom ima vanbračnog trogodišnjeg sina je naterao da da otkaz čim su o tom nedužnom detetu počele da kruže priče po gradu. Toliko i o njegovoj moralnost. Viđa se po gradu sa raznim mladim devojkama zaposlenima u Agenciji i bankama u stečaju.

Moglo bi se još mnogo toga reći , kao na primer da još nije sproveo zamenu u nadzornom odboru Adrija banke (inače je mesečnu nadoknadu od 8.500 evra primala i još uvek prima Ljubinka Lovčević, bivši stečajni upravnik Beogradske banke, a sada direktor bivše Kredi banke Kragujevac, u koju je, gle slučajnosti, ovih dana dao na oročenje milion evra iz tek formirane stečajne mase Univerzal banke!).

Naravno, desna ruka mu je i bivša sekretarica Nada Mirčeta koja zajedno sa sestrom radi u Agenciji, koja ima nekoliko stanova i kuću na kojoj bi joj svako pozavideo. Nada je svih ovih godina služila Dinkiću, a sada je u Obradovićevom jatu.

Pričajući sa ljudima koji rade u firmama gde se na čelu nalaze ljudi iz redova SNS-a, uočava se da je usvojen jedan model ponašanja koji se ogleda u pljački, neznanju , bahatosti, nemoralnosti…“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAMO JEDNOM SE ŽIVI: TURISTIČKI REZULTATI VELIKIH TROŠADŽIJA ATAŠEA SRPSKE POLICIJE PO SVETSKIM METROPOLAMA

 

Skandalozni izbor takozvanih ekspertskih kadrova direkcije policije koji su zaduženi za reformu i integracije srpske policije sa Evropskom unijom i njihovi enormni troškovi, predstavljaju pravu sliku raspada državnih institucija. U pismu koje je dobila redakcija iz vrha MUP-a Srbije, opisani su i "kadrovi" i njihove mesečne potrebe koje se mere desetinama hiljada evra. Pismo objavljujemo  u celosti.

 

 

 

„Nekada su srpska i savezna policija sarađivale sa svim ostalim policijama, ne samo u regionu nego i šire. Ta saradnja je bila na veoma visokom nivou, jer su je obavljale školovane i stručne osobe sa velikim policijskim iskustvom do određenog perioda, kada nastaje kolaps u međunarodnoj policijskoj saradnji, prouzrokovan dovođenjem partijskih, neškolovanih, neiskusnih kadrova, za koje nisu važile bar osnove nekih međunarodnih kriterijuma izuzev partijskih knjižica, prijateljstva sa rukovodiocima, krevetskih usluga…

Ali pođimo redom od načina na koji su započeli tu svoju karijeru vezanu za EU integracije, lažne oficire za vezu, policijske atašee i eksperte. Policijskih atašea i ostalih eksperata Srbija ima, ili je imala u nekoliko zemalja i to u: SAD, Ruskoj federaciji, Italiji, Mađarskoj, Makedoniji, Francuskoj, Rumuniji, Sloveniji, sedištu EU u Briselu, našoj ambasada u Briselu i povremeni kvazipolicijski eksperti na raznim školovanjima i poluprivatnim obukama, a koje u enormno velikim deviznim iznosima plaćaju poreski obveznici Srbije, a čiji su profesionalni rezultati, izuzev turističkih, na najnižem mogućem nivou.

Krenimo prvo od njihovog šefa Biroa za međunarodnu saradnji gospodina Igora Perića zvanog Masonski prasac, kadra SPS koji je u MUP došao 2009. godine iz Kancelarije za pridruživanje EU, iako ga niko od tamo zaposlenih nikada nije ni video.

Gospodin Perić nema ni višu školu, već završenu neku francusku večernju školu menadžera u Parizu, gde je i živeo neko vreme. Izuzev aktivnosti sa jednim državnim sekretarom u masonskoj loži njegove stručne kvalifikacije su ravne nuli. Kada je došao u MUP najviše rukovodstvo je preko noći izmenilo sistematizaciju, jer nije ispunjavao uslove za to radno mesto. Sve je to tada skockao gospodin Željko Kojić „sumnjivi" pomoćnik ministra i kadar SPS-a.

Policijski ataše u SAD je gospodin Srđan Spasić zvani Spale, iz Medveđe, koga je SG1S direktno preporučio na to mesto, iako nikada nije obavljao operativne poslove. Naime, on je obavljao poslove neuspelog specijalca i ceo svoj radni vek je samo hapsio, odnosno lišavao slobode lica, a posle radnog vremena je privatno radio kao čuvar u firmi STANKOM na Banovom Brdu, kod čuvenog Žike Muštikle.

Nije čak ni imao završen fakultet, već višu školu, jer za tu vrstu visoko intelektualnog posla nije bio ni potreban. Preko veze je završio osnovni kurs FBI-a, i to iskoristio da sebe lažno predstavi kao najvećeg policijskog stručnjaka. On boravi sa svojom porodicom u Vašingtonu, sa suprugom i decom u luksuznom stanu u elitnom kraju, i koristi službeni skupoceni džip.

Njegov dosadašnji posao, izuzev svog privatnog, se zasnivao na dočekivanju visokog rukovodstva MUP prilikom odlaska u SAD i razgledanju gradova i znamenitosti Amerike. Nijedan zvaničnik, čak ni lokalne policijske stanice u Americi, ne zna da država Srbija ima svog policijskog službenika tamo, iako se gospodin Spasić konstantno hvali na prijemima da svakodnevno ide u FBI, DEU, DIU i sl.

MUP Srbije izdvaja mesečno preko 12.000 evra za troškove stana, školovanja dece i održavanja skupocenog službenog vozila koji gospodin Spasić koristi.

U Ruskoj Federaciji je do skoro boravio i radio gospodin Dragan Grbović zvani Grba, koji je jedini imao stručne i profesionalne karakteristike za obavljanje tog posla kao iskusni, obučeni i školovani operativac nekadašnje službe državne bezbedosti.

Vraćen je ekspresno iz Rusije, zato što je okarakterisan od strane rukovodstva MUP kao kadar SNS i pored njegovih izuzetnih rezultata i svih pohvala od strane ruskih bezbednosnih službi.

U MUP-u se priča da se zamerio državnom sekretaru Vanji Vukiću, i da nije hteo po njegovom nalogu da dočekuje kojekakve devojke, ljubavnice, švalerke i „poslovne partnerke" najviših rukovodilaca MUP-a i SPS, i da je otkrio njihove razne nezakonite poslove i sumnjive kontakte. Njegovi mesečni troškovi su takođe bili oko 10.000 evra.

U Italiji posao policijskog atašea obavlja najbolji drug jednog od državnih sekretara MUP-a, izvesni Dragan Đorđević zvani Doca, koji je inače radio kao priučeni medicinski tehničar na VMA i u SAJ-u, a koji je u međuvremenu završio MEGATREND fakultet, i nekoliko mastera na istom fakultetu.

Izuzev previjanja rana i pružanja prve pomoći bolesnim licima, ostalih umnih i fizičkih kvalifikacija nema. U međuvremenu je takođe zahvaljujući SPS drugovima prebacio svoju suprugu sa VMA u Ministarstvo spoljnih poslova, tako da i ona prima visoku deviznu platu.

Živi sa porodicom u elitnom delu Rima, i koristi skupoceni auto koji je takođe platio MUP. Njegov posao se zasniva na dočekivanju supruga i devojaka funkcionera MUP i SPS-a na vikend-šoping ture u Rimu i ostalim gradovima Italije, kao i posetama skupocenim hotelima i letovalištima.

Mesečni izdaci koje MUP izdvaja na stanarinu, plate, školovanje dece i ostale reprezentativne troškove gospodina Đorđevića iznose preko 12.000 evra, ne računajući plaćene avionske karte svakog meseca za Beograd, za njega i njegovu porodicu.

U Sloveniji je policijski ataše, a na predlog SPS i PUPS bila gospođa Zorana Katić, koja je inače sudski tumač za engleski jezik, i koju je u MUP, kao eksperta, dovela 2006. godine njena školska drugarica i tadašnji državni sekretar Mirjana Orašanin.

Gospođa Katić nema ama baš nikakve veze sa policijskim i operativnim poslom, a tako je dobro obavljala četiri godine taj posao u Sloveniji, da slovenačka policija nije ni znala da Srbija u njihovoj zemlji ima policijskog atašea!

Živela je u skupoceno iznajmljenom stanu u elitnom delu Ljubljane, a o njenim mesečnim troškovima i profesionalnim rezultatima je suvišno govoriti – troškovi su iznosili oko 6.000 evra.

U MUP-u se pominje da na njeno mesto dolazi "još veći policijski ekspert“, istetovirani inspektor Dejan Marinković zvani Mića, koji je trenutno načelnik Službe za ratne zločine, i školski drug državnog sekretara.

On je na to mesto postavljen kao kadar DS, u Kragujevcu, gde je radio važio je za jednu pravu ošljaru i spletkaroša. Sve češće se hvali da je kućni prijatelj sa predsednikom Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem.

U službi se prema svojim radnicima ponaša kao sa stočnim fondom, konstantno ih ponižavajući. Živi u ekstra nameštenom službenom stanu u strogom centru Beograda za koji ne plaća nikakve dažbine.

 

     Troškovi "reprezentativnih aktivnosti"

 

U sedištu EU u Briselu, kao policijski ekspert srpske policije i koordinator za razmenu poverljivih podataka sa EU i NATO nalazi se Ljilja Spasojević, zvana Retkoserka, takođe iz Medveđe, kadar SPS-a i sestra od strica pokojnog Dušana Spasojevića – vođe zemunskog klana, koji je učestvovao u ubistvu premijera Zorana Đinđića!

Ona je prethodno radila kao administrativni radnik u jednoj policijskoj stanici, zatim kao obični referent za međunarodnu saradnju, a koja o toj problematici ne zna ama baš ništa. Pošto je kupila na kredit veliki stan u elitnom delu Beograda – Dedinju, prešla na skupoceneu ultra slim cigarete, a prvenstveno zbog njenih prekovremenih „intimnih aktivnosti", rukovodstvo MUP i SPS ju je nagradilo slanjem u Brisel.

U međuvremenu ova „klečeći sposobna žena" je uspela da i svog muža, inače takođe zaposlenog u MUP-u, privremeno prebaci da radi u MSP kao vozača – pratioca u našoj ambasadi u Briselu, što nije do sada pošlo za rukom nikom od mnogo većih karijernih diplomata. MUP joj je odmah kupio skupoceni službeni automobil, a ona je sa porodicom iznajmila skupoceni namešten stan u najelitnijem delu Brisela.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za troškove gospođe Spasojević i njene porodice za stanarinu,plate, školovanje dece, i njene „reprezentativne aktivnosti" iznose preko 15 000 evra bez plaćenih avionskih karata na mesečnom nivou.

O njenim rezultatima i vrstama „poslova" koje tamo obavlja, sa kim i za koga, je suvišno pisati. Takođe u Brisel je upućena i druga osoba, ali kao policijski ataše Zorana Lazarov, po zanimanju pravnik, kadar SPS, zaposlena u Birou za međunarodnu saradnju bez ijednog dana rada u operativnom sastavu policije!

Razlog njenog ubrzanog slanja u Brisel kao policijskog atašea (iako je već tamo Ljilja Spasojević kao policijski ekspert, ali niko ne zna za šta) je što je njen suprug gospodin Lazarav kao nekadašnji kadar DSS radio u BIA i MSP, a sada je kao kadar SPS sa srednjom školom dobio radno mesto u protokolu naše ambasade u Briselu. Njihovi troškovi sa nameštenim stanom vozilom i školovanjem za decu će premašivati mesečno 15.000 evra.

Već drugi mandat od pet godina u Makedoniji se nalazi takođe policijski ataše gospodin Milan Petrović, koji je na to mesto postavljen zahvaljujući svojim privatnim vezama sa jednom međunarodnom organizacijom, sa kojom je sarađivao, ali zarad ličnog interesa. Njegov posao sem privatnog, zasniva se na dočekivanju i razvoženju funkcionera MUP i SPS i njihove rodbine i ostalih, pogotovo za vreme letnjih odmora i proputovanju do Grčke ili do Ohrida. Nekada je radio u graničnoj policiji, a sa ovom vrstom posla se susreće po prvi put. Takođe poseduje skupoceni službeni auto i živi sa porodicom u elitnom delu Skoplja.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja za ovog policijskog atašea su oko 10.000 evra. Njegovi rezultati na poslovnom planu su ravni nuli.

Policijski ataše u Mađarskoj je izvesni Darko Matić iz Sente. Imao je samo završenu srednju školu, ali je preko noći završio neku privatnu strukovnu školu, a mađarski jezik ne razume niti govori. Njegove najveće kvalifikacije za to radno mesto su bile njegove aktivnosti u Policijskom sindikatu i u komisiji za tumačenje kolektivnog policijskog ugovora.

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS i MUP posebno dobar, zbog njegovih tadašnjih aktivnosti u protivrečnosti sa ostalim sindikatima. Zvaničnici mađarske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on dospeo tamo, jer se on samo bavi privatnim poslom i švercom hrane i hemije iz Mađarske i cigareta iz Srbije u Mađarsku.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog ekspertskog policijskog atašea iznose ireko 10.000 evra.

Policijski ataše u Francuskoj je izvesni Tomislav Toma Radovanović, nekadašnji komandir beogradske interventne jedinice, koji je takođe kadar SPS-a (kadar Nemanje Đorđevića i Aleksandra Antića).

Nikada u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri nije obavljao ni slične poslove, ali je sa rukovodstvom SPS-a i MUP-a posebno dobar, zbog njegovih aktivnosti na privatnim racijama ugostiteljskih objekata koji su konkurencija Nemanji Đorđeviću i ostalim ugostiteljskim biznismenima SPS-a.

Zvaničnici francuske policije još ne mogu da se načude čudu kako je on, kao prosečan uniformisani policajac dospeo na to mesto, pošto je jedva završio neke obuke u Francuskoj o lišavanju slobode lica i gušenju uličnih nemira, jer nije znao niti jednu reč francuskog niti engleskog jezika.

Mesečni troškovi koje MUP izdvaja na ovog policijskog atašea iznose preko 10.000 evra.

 

     Intimne drugarice u klečećem položaju

 

Pomoćnik direktora policije i glavni pregovarač u ime direkcije zadužen za evrointegracije je gospodin Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik Policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto predložio savetnik predsednika Republike, i vlasnik firme TRGOMEN, koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj, jedino je razlika u nijansi fasade. Bogoljub Živković ima veze sa evrointegracijama kao što srpska policija ima sa poreskom policijom Kostarike ili Burundija.

Pri tome ne zna nijedan strani jezik, čak ni na osnovnom nivou. Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici MAGNOHROM, gde više nema šta da se ukrade.

Kako se lažno predstavljaju, savetnice direktora policije za međunarodnu saradnju sa EU, sa svega devet godina radnog iskustva su silikonske sestre Marija i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je držeći ih za ručice i nogice u MUP doveo Dragan Šutanovac, a koje su radile kao foto modeli i prodavačice na beogradskom sajmu!

Njihova treća sestra je Slađana Tomašević, koja je voditelj Beogradske hronike, i koja je uvek „intimno prisna“, kao i njene sestre, sa „moćnim političkim ljudima“ u Srbiji. O njenom bahatom ponašanju i o njenim „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama.

Veljko Popara, po zanimanju pogonski pravnik, nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju ili praćenje. Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije. Zahvaljujući "tajnim specijalnim zadacima" koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje.

U sedištu EU na sastancima je od strane evropskih eksperata izazivao samo čuđenje i podsmeh, uz konstataciju da je taj ekspert tamo očigledno zalutao.

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastavnik geografije i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom SEPKA je takođe bitna karika u EU integracijama i reformi srpske policije. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Posebno su se isticali sa starim metalnim rimskim novčićima, koji su na volšeban način nestali, kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima.

U zadnje vreme intezivno trenira trčanje, plivanje i ronjenje za vreme radnog vremena, da bi imao više kondicije od svoje, druge po redu, znatno mlađe supruge, koja je konstantno u svakom položaju u „top formi".

Dejan Radenković, priučeni profesor ONO i DSZ, takođe pomoćnik za kriminal je od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS kadrovima, sa Banovog Brda preko radnog mesta načelnika PU Leskovac i Požarevac, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih džipova, ranjavanju nedužnih stanovnika kao da su preprodavci droge, zahvaljujući rukovodstvu, vrlo brzo doživeo kosmički uzlet na pomenuto radno mesto.

Gospodin Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji.

Slavica Jokanović je načelnica za analitiku, sociolog koja je nekada radila u upravi analitike MUP-a, na evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto. Posebno je u „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, načelnikom SBPOK-a.

Vozi novi skupoceni službeni automobil, i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve proverene, a i one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta. To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima.

Radoslav Đinović je takođe načelnik u direkciji, zadužen za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri glumio Gurijevog ekstra obaveštajca i kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada oko mnogih zaplena naoružanja su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije i političkih struktura.

Putuje svakodnevno službenim vozilom iz Smedereva, i uvek glumi nadmenog čoveka, ali ta nadmenost mu ne može prikriti tanku intelektualnu osobinu. On inače o EU integracijama i reformama ne zna ama baš ništa, a od stranih jezika govori samo srpsko- hrvatski.

Aleksandra Marković japanolog, ili prevodilac japanskog jezika po zanimanju je takođe jedna od ključnih zaposlenih za EU integracije, a koja se godinama unazad zajedno sa ekspertom Tatjanom Kljun lažno predstavljale kao oficir za vezu tadašnjeg UBPOK-a. One su zahvaljujući znanju stranih jezika pokupile više sertifikata i licenci nego što ima cela direkcija policije, iako nemaju, niti su ikada imale veze sa policijskim poslom.

Tatjana Kljun je zahvaljujući toj prevari i odlasku na svetski kongres analitičara u San Francisku u međuvremenu postala šef pregovaračkog tima u SAJ-u, a Aleksandra Marković je otišla na tromesečni kurs policijskih istražitelja visokog ranga u Švajcarskoj, što predstavlja sramotu za srpsku policiju i njene stvarne profesionalne kadrove, ali malobrojne koji ne mogu da dođu na red od gore pomenutih policijskih "eksperata". Povremeno, privatno za novac, prevode tekstove za mnoge inostrane organizacije, a sve vreme se vode da su na poslu.

Gore pomenutim „ekspertima“ se u poslednje vreme takođe pridružila i zanosna plavuša, pomoćnica načelnika uprave granične policije, po zanimanju rumunolog, ili prevodilac rumunskog jezika, koja je preko noći postala pravni ekspert, iako su njeni kvaliteti zasnovani na „klečeće-ležećim stavovima", posebno sa pojedinim načelnicima granične policije u PU Beograd. Za nju bi samo rekli da njene noge ne dotiču zemlju.

Na žalost države Srbije, eksperti iz EU će vrlo brzo uvideti sa kim i kakvim profesionalcima turističkog karaktera imaju posla, što će se loše odraziti na brzinu pristupa Srbije EU, kroz poglavlja koje treba ispuniti.

Odgovornost za to treba da snose oni koji su ove "eksperte" delegirali i postavili na pomenuta visoko rangirana rukovodeća radna mesta, i ako njima još dodamo rumunologe, turizmologe, menadžere i ostale, onda je svaki dalji komentar suvišan.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: