DEMONSTRACIJA SILE: VLADARSKA NEBESA I BRATOVSKE VEZE!?

 

Gmizavi i ljigavi ministar policije u vladi Aleksandra Vučića, Nebojša Stefanović, nedavno je javnosti verno preneo jednu "državnu tajnu". Naime, govoreći o bezbednosti premijera i njegovog brata (za koga tvrde da je ugrožen od "nepoznatih" zaverenika) Stefanović je rekao: "…Sve bezbednosne službe, koje su radile Aleksandrov i Andrejev profil, mogu da potvrde da oni imaju samo jednu slabu tačku – jedan drugog!"

Nema sumnje da je ta slaba karika, danas glavni problem u Srbiji: ko se zameri Aleksandru, imaće posla sa Andrejom. Ako se Aleksandru dopadne neka firma, opljačkaće je Andrej. Ako treba nekoga ili nešto kupiti, potkupiti, zastrašiti, prebiti, pa čak i likvidirati, tu je Andrej. Nije ni čudo da Andreju prete "nepoznati" likvidatori. Jer su Aleksandrovi apetiti iznad njegovih mogućnosti. Dugovi su narasli a bes prevarenih i opljačkanih veliki.

 

                   major Goran Mitrović

 

Pre dve godine, tačnije, u noći između 24. i 25. oktobra 2014. godine, nakon dugotrajnog govora Aleksandra Vučića u Skupština Srbije gde je pozivao na naplatu poreza "svim sredstvima", neko iz opozicije okuražio se da postavi Vođi jedno obično poslaničko pitanje: „…Kako da se naplati porez od tajkuna, kad je firma Andreja Vučića, vašeg brata, već dve godine u blokadi koja iznosi 22 miliona dinara?!"

 

       “Ukradeni identitet“!

 

Nastala je opšta galama među poslanicima Srpske napredne stranke, a premijer-Vođa, pobesneo je, počeo je da hukće, koluta očima, gleda u plafon i oblizuje se, kao tele kad čeka da mu neko ponudi šaku soli da poliže. Kad je došao sebi, stao je za govornicu i melodramatičnim tonom obećao ostavku, rekavši:

"…Ako se ispostavi da je moj brat Andrej vlasnik te fantomske firme (‘Asomacum’, primedba redakcije) odmah podnosim ostavku!". Na njegov neuspeo blef, već sutradan su neki internet portali objavili dokaze iz Agencije za privredne registre, da je kao vlasnik pomenute firme upisan baš taj Andrej Vučić, rođen 9. aprila 1972. godine, za koga je nepobitno utvrđeno da je brat Aleksandra Vučića, pa makar bio i "brat po materi".

Ubrzo, Vođa je izmislio aferu "Krađa identiteta", a njegova propaganda je objavila neverovatno smešnu i providnu vest da je "čak 16 ljudi imalo falsifikovanu ličnu kartu na ime Andrej Vučić". Tako je konačno postalo jasno da su "braća po materi" odavno zagazili u veliki kriminal. Da su talentovani za pljačku, ali i da su loši glumci.

Ko je, ustvari, Andrej Vučić, zbog koga je samozvani imperator Aleksandar pozvao čak i američki Federalni istražni biro (FBI) u Srbiju, kako bi "pomogao pri izgradnji institucija", a zapravo sačuvao svoga "brata po materi" od osvete svih onih koje je prevario, ojadio i u grob oterao?

 

       Čuvaju ga “Kobre“

 

Ko je Andrej Vučić da ga čuvaju vojne jedinice "Kobre"? Ko je Andrej Vučić da na dan gej-parade krene u provociranje niškog odreda Žandarmerije govoreći im "…Rasformiraću vam jedinicu!" i "Znate li vi ko sam ja"?

Mnogi odgovori na mnoga pitanja vode ka samo jednom zaključku: Andrej Vučić je običan zemunski bilmez koji je u ranoj mladosti pokušao da bude uspešan košarkaš, ali mu nije pošlo za rukom, koji je ekonomista, ali nema nikakvih predstava o ekonomiji, koji je pokušao da bude čak i navijački vođa, ali su prave vođe i njega i njegovog brata Aleksandra prepoznale kao "grebatore" i "cinkaroše".

Dobro upućeni u njihovu uličarsku prošlost, kažu da su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, Andrej i Aleksandar, išli na sve utakmice "Crvene Zvezde" u nadi da će se nekako približiti Željku Ražnjatoviću-Arkanu i njegovim batinašima sa stadiona.

Nudio se Andrej svim "Zvezdinim" tadašnjim navijačkim vođama, Vladimiru Šaviji, Velibor Dunjiću, Draganu "Gagi" Vasiću, ali je bio nepoznat, nebitan i niko ga ni pogledao nije. Ipak, Andrej se sa Aleksandrom prikrao jednoj odbačenoj grupi "kokošara", za koju se sumnjalo da sarađuje sa običnom, gradskom policijom.

Baš je Andrej Vučić upamćen kao akter jedne krvave tuče na severnoj tribini Marakane, koja je obeležila njegov dalji život, a koja se završila tako što su i on i njegov brat završili razbijenih noseva i glava. Naime, Andrej Vučić se, prema tvrdnji njemu nekada bliskih ljudi, uz pomoć brata Aleksandra, poslednjih godina osvetio barem dvojici (Dunjiću i Vasiću), tačnije da on stoji iza njihovih likvidacija, jer nikad nije zaboravio kakve je batine dobio od njih i njihove navijačke grupe.

Od kako se "brat po materi" izdigao do vladarskih nebesa, Andrej je na sebe preuzeo ulogu glavnog nasilnika i "šibadžije" koji zastrašuje članstvo naprednjaka po unutrašnjosti Srbije, reketira privrednike, pljačka državna i društvena preduzeća, otima…

Počeli su da ga redovno viđaju po srpskim varošicama, selima i opštinama , u vreme vanrednih lokalnih izbora, na kojima silom "uteruje" psolutnu naprednjačku većinu. Opozicija se žalila da su ta glasanja prolazila uz pretnje, zastrašivanja, negde, kao u Vrbasu u Mionici, i prebijanja opozicionara, a glavni akteri incidenata su uvek bili ljudi dovučeni sa strane, iz naprednjačkih odbora širom Srbije.

Andrej je viđan na licu mesta čak i uoči izbora za savete mesnih zajednica u vojvođanskim selima (poput Perleza kod Zrenjanina, Kljajićeva kod Sombora i drugim bačkim, banatskim i sremskim selima). Javno je kupovao glasove siromašnih građana paketima brašna, ulja i šećera i zajedno sa bratom gradonačelnika Beograda Siniše Malog bio konsultant jednog kineskog investitora, kome su hteli za bagatelu da prodaju "Vršačke vinograde".

 

       Oteo i medije

 

Andrej kupuje za male pare i velike površine obradivog zemljišta, uglavnom blizu velikih putnih pravaca. Kupuje i čitava sela, preduzeća, medije…Kupio je Studio B, pokrenuo je dnevnik Srpski Telegraf, kupio je TV Moja, postao vlasnik fudbalskih i košarkaških klubova…

Ali, tako ostrašćena otimačina imala je loš ishod: Andrej je za Aleksandra i sebe, za njihovu kliku, krenuo da pere narko-novac i da se profitom neovlašćeno koristi. Čuvari mafijaškog kapitala spremno su mu stali na put. Ispostavilo se da je mafija braće Vučić znatno manja od njihove. Uostalom, Aleksandar je priznao da nema "kapaciteta" da savlada ni fudbalsku mafiju (kojoj, eto čuda, i sam pripada!).

 

       Kovnica štampa za Andreja

 

Andrej Vučić je zvanično zaposlen u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca na Topčider, a tamo, po sopstvenom priznanju, radi već dve decenije. Vlasništvo nad stotinama firmi se ne računa. Kovnicom novca rukovodi Andrej, mada nije njen direktor. Dolazi u blindiranom automobilu, sa pratnjom kao da je Obama.

U “noti“ koja je isporučena iz Vašingtona i Brisela, ime brata premijera stavlja se u prvi plan. Andrej je štampao akcizne markice, ne registrujući ih kao štampane, koje je, u vrednosti od jedne milijarde, prodao za 600 miliona evra Albancima, švercerima duvana!

Ogromna je to para, pogotovu kada se dobije u kešu. Takve, recimo, u SAD-u FBI-a danonoćno nadgleda, dok im ne uđe u trag novcu. Sa takvim novcem, koji je van kontrole državnih institucija, banaka, poreske i finansijske policije, može se naručiti ubistvo svakog čoveka na svetu, srušiti skoro svaka vlada i u srednje razvijenoj zemlji.

Andrej ima prednost što mu je brat Aleksandar premijer, i što je sin Fahri Musilua, Albanca iz Prizrena (liče ko’ jaje jajetu!), a Aleksandar se tako i oseća, i što u Albaniji, Kosmetu i u Makedoniji sa Albancima razvija poslove i oko trgovine narkoticima. Kartel Andreja Vučića je među najsnažnijim na Balkanu, jer ima logističku podršku i zaštitu srpske policije i tajnih službi.

Da podsetim da je u Beograd 13, septembra došao državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihael Rot i šef nemačke kriminalističke policije Harmut Šefer, da nadgledaju akciju hapšenja narko dilera u Beogradu. Prethodno je nemačka krim policija mesecima utvrđivala ko su članovi kriminalnih narko bandi u Srbiji. Andrej je bio na prvom mestu.

U noći između 13. i 14. novembra srpska policija je po dobijenom spisku izvršila noćni prepad u stanove osumnjičenih, koji su bili obavešteni da pobegnu, ili da unište sve tragove. Od 120 osumnjičenih policija je sudiji privela samo devetoro “sumnjivih“, i to za posedovanje male količine droge za ličnu upotrebu. Ipak, ministar Nebojša Stefanović je, da bi zavarao Nemce, pohapsio i 9 pripadnika policije, koji su kasnije pušteni, jer njihovo hapšenje trebalo je da pokaže ozbiljnost srpske policije.

Nemci su bili šokirani prevarom. Državnog sekretara iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, Mihaela Rota, Vučić je primio kao značajnog državnika i prijatelja, nudeći mu se, jer je i gospodin Rot homoseksualac, ali je on sa gađenjem odbio lične susrete.

Nemačka obaveštajna služba BND ostavila je svoja dva tima da nadgleda srpsko narko tržište , naročito Andreja Vučića.

Braća Andrej i Aleksandar Vučić postali su pretnja po bezbednost Balkana i Evrope.

U velikom problemu su braća Vučić, jer su pokušali da prevare prijatelje iz Crne Gore, koji su dolazak Aleksandra na vlast platili velikom svotom pozajmljenog novca. Braća su namirisala da na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori Milo Đukanović može da izgubi vlast. Tako bi oni mogli da ne vrate dug, a da sve legalne poslove koje imaju crnogorski biznismeni, a i kontroverzni pojedinici u Srbiji, prisvoji za sebe.

Više nema sumnje da je na Mila Đukanovića Vučić poslao svoje ljude, sa ciljem da izazove nerede . Aleksandar se branio, izjavljujući da svojom čašću može garantovati da uhapšeni Srbi, na čelu sa bivšim komandantom Žandarmerije Bratislavom Dikićem nisu otišli sa lošim namerama. Poznato je da je Dikić bio veliki prijatelj sa Nebojšom Stefanovićem, koji ga je sačuvao od progona kojem ga je izložio tadašnji direktor policije Milorad Veljović.

Da bi smanjio pritisak iz Crne Gore, Vučić je izmislio i atentat na sebe. Ali, dugovi moraju da se vrate.

Tako je 2. novembra Aleksandar Vučić izjavio da iznenada tog dana prekida sve aktivnosti koje je imao i susrete koji su bili zakazani. BIA je registrovala njegov celodnevni susret u Beogradu sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem, u kojem je Đukanović upoznao Aleksandra sa njegovim aktivnostim na rušenju vlasti u Crnoj Gori.

Andrej je među svojim mafijašima-biznismenima pričao da je Đukanović gotov, i da on i njegov brat treba sada da kontrolišu Crnu Goru, po nalogu iz Vašingtona! Đukanović je tražio je da mu vrati novac u kešu koji mu je pozajmio da bi se on učvrstio na vlasti.

Ako su naše pare mafijaške, reko je Milo, odmah ih vrati. Ukupna suma je 38 miliona evra, mada je nešto Vučić i vratio. Očigledan je razlaz između njih dvojice. Aleksandar se pravdao da nema novca, kao ni njegov brat, što je izazvalo smeh kod gospodina Đukanovića.

BIA je dalje registrovala da je Aleksandar naložio svom “biznismenu“ Zoranu Milojeviću-Zelji da sakuplja novac od kosovskog kartela i drugih biznismena. Biznismen Predrag Ranković Peconi je “priložio“ samo 100.000 evra, nije imao više, što je razljutilo i Vučića. Koliko je skupljeno novca i da li je i koliko vraćeno duga, istraživač Magazina Tabloid još nije dobio informacije.

 

       Hara i po Banatu

 

Jedna od omiljenih varoši u kojima Andrej Vučić rado hara i čini kriminalne radnje je i Pančevo sa okolinom. Zašto baš Pančevo, postaje jasnije ako se zna za njegovo prisno prijateljstvo sa izvesnom Ivanom Popović i grupom ljudi od kojih svako ima podebeli policijski dosije. Poznato je njegovo, takođe prisno prijateljstvo sa Dejanom Simeunovićem Simketom, čovekom koji je izvršio mnoštvo krivičnih dela i jedno ubistvo. Andrej se uvek spektakularno, pred "publikom" izljubi i izgrli, da bi mu dao na značaju.

Andrej Vučić je za svog starijeg brata Aleksandra glavni poverenik za Vojvodinu. U toj pokrajini on kadruje, postavlja i premešta funkcionere, ali je najviše zadužen da od privrednika uzima novac. Tako je za načelnika Južnobanatskog okruga postavio Zorana Tasića, člana Srpske napredne stranke koji je nekada radio u policiji ali je otpušten 2003. godine iz nje, zbog krivičnog dela koje je zajedno sa svojom suprugom počinio.

Oboje su bili uhapšeni zbog prevare nekoliko stotina Pančevaca dobro poznatom metodom piramidalne štednje. I mnogi drugi "kadrovi" Andreja Vučića imaju kriminalnu prošlost. Tačnije, kod njega je to jedina dobra preporuka: da "kandidat" ima kriminalni dosije.

Bahatost i drskost Andreja Vučića, postala je još veća od kad je njegov brat po materi prigrabio svu vlast. Svestan da niko ne sme da ga hapsi, ponaša se kao čovek iznad svih zakona, i božjih i zemaljskih. Ali, u realnom životu nikad nije kako to silnici hoće. Nekad im neko stane "na žulj".

Tako je jedan savesni saobraćajni policajac iz Pančeva, Stole Margetić, tri puta pisao prijavu Andreju Vučiću: dva puta što mu vozilo nije registrovano, a jednom što nije imao pojas. I svakom prilikom bi ovom revnosnom policajcu Andrej pripretio da se ne šali, jer je on brat Aleksandra Vučića.

To pomenutog policajca Margetića nije zastrašilo. Međutim, nijedna od prijava nije došla na realizaciju. Andrej nikada nije po tom osnovu kažnjen. Umesto toga, nad pomenutim saobraćajcem je izvršena tortura, on je ekspresno prebačen "iz saobraćaja u poredak", kako se to u policijskom žargonu kaže.

Odmah potom, morao je da ode na bolovanje, sa ekstremno visokom pritiskom i povišenim šećerom u krvi, a povrh svega, došao je zbog tog slučaja u sukob sa tadašnjim komandirom saobraćajne policije, izvesnim Mitkovićem, inače dokazano korumpiranim policijskim službenikom.

Kad je Margetić prvi put napisao prijavu Andreju Vučiću, uzgred mu je, u skladu sa zakonom, skinuo i tablice sa automobila. Odmah je stigla intervencija iz Vlade i sve je bilo odmah rešeno. Andrej se i dalje bahato ponašao i za njega zakon ne važi, već samo demonstracija sile.

U Vojvodini Andreju Vučiću redovno prilažu, kao “znak male pažnje“ veće svote novca kontroverzni biznismeni Petar Matijević, Vojislav Gajić, Mirko Dubroja i svi oni koji imaju veći prihod, ili firmu, a da za to Andrej i njegova banda sazna.

 

       Pelješe i RTB Bor

 

Otac Anđelko, sin Andrej i "brat po materi", zajedno sa kriminalcem koji opstajava četvrt veka na čelu RTB Bor, surovo pljačkaju ovaj gigantski rudarsko topioničarski kompleks. To rade preko češke firme Bradfiled nevešto se krijući iza još nekoliko firmi koje sarađuju sa Bradfiled-om.

Istina, u poslednje vreme se više i ne kriju, pa je vidljivo da su u Upravnom odboru ili na drugim važnim funkcijama ove firme Nikola Petrović, Aleksandrov kum, kao i Andrej Vučić, "brat po materi". Andrejev otac Anđelko uveliko se bavi preprodajom koncentrata iz RTB Bor, a to je i razlog zašto pokrivitelj svih njihovih poslova, osvedočeni kriminalac, Blagoje Spaskovski, ne može biti smenjen sa funkcije generalnog direktora (što su ovih dana potencijalni kupci iz Kine izričito zahtevali).

Ova „tabu" tema organizovanog kriminala, već je odavno na stolu istražnih organa u sedištu Evropske unije, ali je i predmet obrade ruskih i američkih obaveštajnih službi. Jer, RTB Bor je već internacionalizovan kao problem, a Vučići ga, očito, smatraju svojim vlasništvom.

Koreni lopovskog duha Vučića nisu od juče. Vučići generacijski štampaju novac u Srbiji. Naime, i Andrejev otac Anđelko Vučić je pre penzionisanja radio u centrali NBS-a i u Zavodu. Andrej se bacio na zdravstvo! Tako je postao i vlasnik jedne privatne klinike u Beogradu, gde je upisan kao komercijalni direktor (ali je ustvari vlasnik).

U posao je uvukao i nekoliko penzionisanih lekara sa VMA i zajedno sa njima započeo zajednički posao-pružanje privatnih medicinskih usluga. Andrej Vučić danas sedi i u Nadzornom odboru Udruženja osiguravača Srbije. Mnogi kriminalci u više zemalja peru njegov prljavi novac i za to uzimaju solidnu proviziju. Izvesni Dragoslav Joksimović (za koga je Andrej tvrdio da mu je "ukrao identitet"), ustvari je njegov "perač para", koji je taj posao za Andreja radio čak i preko firmi u Kini!

 

       Andrejeve pljačke i u Tamnavi

 

Nakon majskih poplava 2014. godine, u sred užasa koji je zadesio Srbije, Andrej Vučić je zarađivao na nasreći postradalih. Naime, EPS je u to vreme raspisao tender za ispumpavanje vode iz ugljenokopa Kolubare i Tamnave, a tender je dobila privatna firma „Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i Andrejev prisni poslovni partner. Tačnije, saradnik u pljački.

Taj posao je dobijen na nameštenom tenderu, a reč je bila o običnom jednokratnom iznajmljivanju pumpi! Međutim, EPS je uzeo kredit od 30 miliona dolara, kako bi platili firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića za to iznajmljivanje pumpi, koje vrede najviše dva miliona dolara. Kredit Srbija i danas isplaćuje!

 

       Život i stambeno pitanje

 

Uprkos tome što je Andrej Vučić u međuvremenu postao multimilioner, jedna od misterija sa kojima su se suočili pojedini istraživači (poput "Krika") je i njegovo "stambeno pitanje".

Naime, Andrej je još 2008. godine kupio stan sa tadašnjom suprugom u vrednosti od 200.000 evra, i to tako što su odmah dali 100.000 a ostatak isplatili od kredita koji su uzeli od banke. Za kredit od 156.000 švajcarskih franaka, koji je Andrej podigao, založili su pomenuti stan. Već 2012. godine, kad je "brat po materi" preuzeo svu vlast u Srbiji, Andrej je bio uhvaćen "u nepriličnom druženju" sa seksualno "srodnim" čovekom. Tačnije, supruga ga je, prema svedočenju jednog od njegovih bivših prijatelja, uhvatila u kompromitujućem položaju sa drugim muškarcem. Bio je to povod za razvod.

Ubrzo, nastupile su i neke imovinsko-pravne posledice, pa je septembra 2012. godine, uplatio bivšoj supruzi 40.000 evra kako bi ostao u istom stanu sa svojim novim partnerom. U dosijeu BIA Andrej se opisuje kao promiskuitetni homoseksualac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVENE USLUGE U MAJDANPEKU NALIK NEKOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH ZEMALJA AFRIKE!!

 

Opštoj bolnici u Majdanpeku, osim osnovnih sredstava za rad, nedostaju i lekari specijalisti pedijatrije, hirurgije i anesteziologije. Postoji opasnost da bolnica prestane sa radom, a najbliža zdravstvena ustanova tog tipa udaljena je 100 kilometara. U kakvom stanju je bolnica u Majdanpeku, govori i pismo grupe lekara i medicinskih sestara upućeno redakciji, u kome oni iznose razloge zbog kojih je to tako, pominjući i ulogu direktora ove ustanove, dr Zorana Miloševića, kao najodgovornije ličnosti.

 

 

 

Mnogo smo se obradovali kada nam je cenjeni ministar zdravlja, doktor Zlatibor Lončar došao u posetu. Čovek od prakse, iskustva, očekivali smo neki razgovor sa našim direktorom, smernice ka što boljem radu, ali i promene na bolje. Na žalost, to se nije desilo.

Ružno je i bode oči da u ovakvom vremenu,gde nema posla, plate su takve kakve jesu, gde se po zakonu ne mogu primati radnici u zdravstvenim ustanovama, kod nas ipak primaju nemedicinsko osoblje, a u isto vreme se stalno priča da imamo viškove tog kadra; zar nije logičnije preraspodeliti postojeće ljude?

I nije reč o tome koja radna mesta se popunjavaju, nego ko i kako dolazi na ta mesta! Na primer, na mestu magacionera, zaposlen je izvesni Dejan Kostić, partner bivše-sadašnje glavne sestre hirurgije (ne znamo više u kom je svojstvu čvrsta SPS-ovka ).

Po sličnom principu, zaposlen je Dejan Glišić na mestu domara. Takođe, i suprug sestre iz ORL ambulante, predsednice sindikata sestara, Boban Bilav, kao vozač saniteta, sa vrlo malo vozačkog iskustva, inače suprug sestre direktorove (dr Zoran Milošević) supruge alijas "paša"…

Ako u Zakonu o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13-ispravka), u članu 27 e piše da "Korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine", zašto su ta lica primljena?

Da krenemo dalje od odeljenja…

Na Internom odeljenju, na preglede kod specijaliste-interniste, pacijenti čekaju satima, dok se naš dragi kolega, bivši direktor, smiluje da radi. Njegove metode lečenja bi trebalo ispitati, jer je smrtnost kod pacijenata velika, broj bolesničkih dana veliki, terapija nejasna…Ukratko, čoveka bi trebalo poslati na edukaciju. Inače, bi trebalo bi poraditi na dogrevanju odeljenja, jer ide zima i na odeljenjima je hladno.

Na Ginekologiji rade dva ginekologa, a direktor dr Zoran Milošević i dr Radiša Arsić, mada poštuju radno vreme, sa etikom ne stoje nikako…Leče zavisno od raspoloženja, od dana u godini, vremenskih prilika…Dr Radiša Arsić se često neartikulisano obraća osoblju, kolegama. Ko zna, možda ga treba uputiti na pregled kod ORL?

Dečije odeljenje, uz interno, više puta spominjano u novinama, čak i na televiziji, mislimo da je sada bolje, ima i novih koleginica na stažu, pa će dr Marija Stefanović, moći mirna da ode u zasluženu penziju.

Hirurgija je posebno zanimljiva, jer je tu načelnik istovremeno i jedini hirurg. U normalnim okolnostima, on, dr Branko Vranješ, nikada ne bi bionačelnik, jer je u pitanju osoba koju jednostavno mrzi da radi svoj posao, dolazi u sedam sati ujutro, a odlazi u 11 ili 12, najkasnije oko 13 časova. UZ objašnjenje da je "imao naporan dan".

Molimo da ubace jednog hirurga sa iskustvom, koji bi da znao da vodi ovu službu kako treba, jer je tamo, čini nam se, najveće rasulo: bivša-sadašnja glavna sestra Nena Abdulić se za sve pita, svime rukovodi, čak i ako je otišla na odmor i bolovanje.

U odsustvu je postavila za svoju zamenicu, izvesnu Jelenu Đorđević, sestru bez iskustva, željnu novca, iskompromitovanu, sa bratom bivšim narkomanom i ocem alkoholičarem. I takva osoba treba da rukovodi lekovima (i terapijskim narkoticima) i drugim trebovanjima?

Medicinski tehničar sa hirurgije Bojan Pavlović , za koga se ne zna da li je završio ili kupio diplomu. Naime, čovek trguje diplomama iz Prokuplja, kao na pijaci, zavisno šta kome treba. Radno vreme mu je klizno , pre podne, od 8 do 12, jer je "potreban u stranci". Niko ne zna kojoj, a ni gde, jer stranka sigurno nije u lokalnom kafiću…

Po kazni je u hirurškoj ambulanti. Inače, tog čoveka niko ne viđa, ali, u određenom periodu nestanka Trodona, intezivno se družio sa onim koji su zavisnici od ovog narkotika. U prosekturi, frižider ne radi…

Neko bi konačno morao da dovede u red ovu bonicu, jer su i rad i pružanje zdravstvenih usluga, nalik nekoj od najsiromašnijih zemalja Afrike.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda Srbije…Fond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ANTISRPSKA PROPAGANDA DVOJICE, BOGATO SPONZORISANIH, LAŽNIH AUTONOMAŠA KROZ DRUŠTVO VOJVOĐANSKIH NOVINARA!!!

 

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli. Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad.

 

                      Arpad Nađ

Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina – Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskiju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Nema nikakve sumnje u to da je Vojvodina bila i ostala višenacionalna zajednica, ali i da je ta idilična slika opstala zahvaljujući činjenici što su vojvođanski Srbi oduvek živeli u harmoniji sa svima kojima je panonska ravnica istinska domovina.

Ovu notornu činjenicu, skoro dve decenije negiraju perjanice Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, dvojica antisrpskih agitatora koju su se početkom devedesetih godina doselili u Novi Sad iz zaraćene Bosne i Hercegovine.

Naime, Sabahudin i Nedim, godinama, u svakoj prilici, na ovaj ili onaj način, uporno tvrde da su Srbi genetski zločinci i neizlečivi ksenofobi i šovinisti, istovremeno uživajući sve društvene privilegije koje ova država, često maćehinski, ne daje ni istinskim herojima, koju su ovu zemlju zauvek zadužili velikim delima.

Mada je u pitanju njihova podmukla, antidržavna propaganda, koja traje od ranih devedesetih godina, Sabahudin i Nedim nikada tako otvoreno nisu pokazali šta misle o državi koja ih je širokogrudo udomila, kao nedavno, kad su jedan drugom "dodavali loptu" na hrvatskom Internet portalu zanimljivog imena (www.lupiga.com).

Sabahudin je za ovaj portal napravio intervju sa Nedimom. Nedim je tamo predstavljen i kao urednik separatističkog sajta "Autonomija", glasila Društva nezavisnih novinara Vojvodine.

Sabahudin-Dinko, poznat po tome što je u jednom "nadahnutom" šovinističkom ispadu nazvao Srbe "genetskim škartom", kojima su „noge sve kraće, a pogled sve tuplji", postavljao je pitanja svome seizu Nedimu, kao da je reč o preživeloj žrtva iz koncentracionog logora, a ne o podgojenom bilmezu koga je Srbija udomila, a srpski neprijatelji izdašno platili.

Odgovarao je Nedim na Sabahudinova pitanja, onako kako se očekivalo od ovoga mašala-vezira, koji veze po sastancima gej aktivista u Vojvodini, Srbiji i širom regiona. Govorio je kako će Srbija zauvek biti optuživana i prokazivana kao zemlja u kojoj se „žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva", jer je Srbija „hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma".

Hrvatski Internet portal http://www.lupiga.com, morao je Nedimu biti privlačan za svakojaki divan, ako ni zbog čega, ono zbog imena (lupiga). Po čemu nego po njegovoj preširokoj zadnjici, kojom već godinama sebe integriše u sve moguće i nemoguće "europske inicijative".

Da bi što bolje opisali svoju "epohalnu" ulogu u "spasenju" Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ova dva bosanska dođoša, "zakitili" su portal ovog udruženja neviđenom pohvalom samima sebi, pa su napisali: "…Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Društva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, NDNV je od tada do danas uspeo da povrati ugled pa sada ponovo predstavlja relevantno novinarsko udruženje sa oko 450 članova…".

Drugim rečima rečeno, da nije bilo ova dva bosanska jarana, propalo bi u Vojvodini i novinari i njihovo udruženje! Ali, ispod svega, krila se njihova misija, da se "instaliraju" u stranim medijima.

U tome su uspeli, zahvaljujući dekadenciji novosadskih autonomaša, spremnih da udome i crnog đavola, samo ako podržavaju njihove separatističke ideje. Postali su Nedim i Sabahudin dopisnici Radija Slobodna Evropa, Radija Dojče vele i agencija Rojters i Frans pres…

Takođe, shvatili su, vrlo brzo, da ako se preobuku u autonomaše, mogu da pričaju protiv Srba i Srbije šta god ih je volja. Sa novom reputacijom dopisnika uglednih medija, počeli su da sebe promovišu kao osvedočene borce protiv "države ortodoksne teokratije", tačnije, pravoslavne Srbije.

Počela su da stiži i priznanja, ali i pare. Za njih se nesebično otvorio i specijalni fond američkog US Aid-a, a za njim i svi drugi angloamerički i evropski fondovi. Pozvali su Nedima u London i to na Kembridž!

Odatle je ovaj savremeni Elvija Čelebija, špijun i "putopisac", sve zapisujući šta mu se usput dešavalo, krenuo u Bristol, tamo gde obično odmaraju gospoda iz britanske obaveštajne zajednice.

Kažu poznavaoci njegove misije, da je tom prilikom poslao Sabahudinu i razglednicu iz Bristola, da njegov dični sabrat vidi kakva je to ljepota od čaršije. Hvalio se Nedim, da bolje zna Bristol od rodne Tuzle. Toliko su ga tamo našetali, da su ga noge izdale, ali ne i njegova impozantna zadnjica, koju su stručnjaci sa Kembridža, slične orjentacije, odmah uočili.

Osim "zapisa" od službenih "hodža" iz Londona, Nedim je tokom boravka, napisao, mašala, poveliki dnevnik događaja. Između ostalog, u njemu piše i ovo: "…Nedelja, 16. septembar…Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED...Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično ‘strani plaćenik’ – nikoga se ne tiče…".

Dakle, bez bilo kakvih konsultacija ili odluke novinarskog udruženja kojim upravljaju. Samo njih dvojica se "usaglašavaju" ne pitajući nikoga da li je to u redu ili nije. Istina, i sponzor im je dao odrešene ruke.

Da rade šta oni hoće, a za pare da ne pitaju. Samo da na svakom koraku rade protiv Srbije, makar i u formi lažnih autonomaša. Jer, da se Nedim i Sabahudin pitaju, odavno bi Vojvodina bila evroislamska džamahirija, u kojoj bi imalo mesta za svakoga, samo ne za onoga ko se izjašnjava kao Srbin. Zato im ne fali ni evra ni dolara. Kaplje na sve strane.

Osim NED-a (američka Nacionalna zadužbina za demokratiju ili National Endowment for Democracy), Sabahudin i Nedim "opskrbljuju" se direktno iz fondova Kongresa SAD. To podrazumeva puno poverenje u korisnika takvog budžeta. A, Sabahudin i Nedim su se dokazali. Toliko puta su govorili o Srbiji kao naslednici "koljača i ubica", kao o zemlji koja je"silovala Bosnu", i slične "stilske figure", da su stekli ugled kod svojih gazda. Zašto onda Sabahudin spava sa svojim "silovateljem"?

Paralelno sa antisrpskim akcijama, Sabahudin i Nedim su odskočili na društvenoj lestvici u Srbiji! Ovaj paradoks je moguć samo pod srpskim nebom. Da su neki Srbi, recimo, Miloš i Marko, došli u Sarajevo ranih devedesetih, i počeli da govore o tome kako Alijini mudžahedini zaklaše sve srpsko, bili bi kraći za glavu. Ne bi stigli do Sarajeva! Nezamislivo je i danas i u budućnosti, da neki Srbi, Miloš i Marko, budu prvi ljudi novinarskog udruženja u Sarajevu i javno prozivaju Bošnjake nazivajući ih "bolesnim i neizlečivim mrziteljima drugih naroda".

Sa druge strane, zna se šta bi se desilo i kako bi reagovala srpska novinarska udruženja pa i srpsko tužilaštvo, ako bi neko napisao da se „u Sarajevu i Federaciji mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva"?

Ili, da je narod bošnjački, tamo u Federaciji BiH, „hronično obolelo od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma"? Ima li boljeg dokaza da je Srbija neopisivo ponižena, a da su joj ovakve "Zumbul-age", zamotane u evropske čadore, samo prirodna posledica samoporicanja, odsustva samopoštovanja i neviđene autodestrukcije izazvane evroameričkom mržnjom prema Srbima.

Istraživač lika i dela Sabahudina Dinka Gruhonjića, Lazar Janićijević, pita se, u jednom od svojih tekstova, sasvim logično: "…Zaista, zbog čega je Gruhonjić ostao u Srbiji? Šta ga to drži u zemlji za koju tvrdi da tu niko ništa naučio nije, jer je ‘nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga’?"

Nije teško pogoditi. Srbija, koju Sabahudin naziva "Silovateljem Bosne", širokogruda je i poslovično sklona zaboravu. To mu je sasvim dovoljno da se ne brine za svoju budućnost u ravnoj Vojvodini.

Ostalo su organizovale i platile obaveštajne zajednice iz Vašingtona i Londona. Njegovom bratu u Alahu, Nedimu, nekako je i prirodno da bude u krevetu sa "silovateljem". Kad je jednom osetio slobodu urbanih nastranosti u Novom Sadu, više ga odatle niko nije mogao isterati. A, Sabahudin mu dođe kao ideološko pokriće za njegove "nasušne potrebe".

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

UVOZOM OTROVNE HRANE, NEPAŽNJOM NADLEŽNIH SRBIJA OD ZDRAVIH GRAĐANA PRAVI ARMIJU INVALIDA!!!

 

U novosadskim obdaništima histaminom je otrovano više od sto mališana. Ova vest odmah je ublažena, pa su po zahtevu "drugova" zaduženih za izveštavanje deca kojima je osip trajao kraće od vremena koje su proveli u vrtiću, skinuta sa liste. Roditeljima te dece je saopšteno da kod njih nije bilo reakcija. Samo ona deca čije zdravlje je bilo ugroženo i koja su zbog gušenja, jakog svraba i osipa morala da budu medicinski zbrinuta zvanično su proglašena otrovanom njih četrdeset petoro. U naredna dva dana, "samo za medije", otrovanih je bilo dvadeset i šestoro!

 

          Vuk Stanić

 

Medijsko zataškavanje broja otrovane dece u novosadskim obdaništima, obavili su vladini službenici, kako bi istina o trovanju naroda na kojoj zarađuju domaći i strani tajkuni, ostala tajna. Naime, do novosadskih vrtića, nekako su stigle otrovne sardine uvezene iz Tunisa, a uvezlo ih je preduzeće iz Zemuna. Privrednik je deo robe prodao novosadskim obdaništima, a deo je pušten u maloprodaju.

Kada su urađene analize sardina koje su deca jela za doručak ispostavilo se da je na kilogram sardina prisutno 400 miligrama histamina. Sve preko 40 miligrama je opasno po zdravlje. U pitanju je bio eliza test, a uradio ga je Novosadski naučni institut.

Uvoznik nije verovao rezultatima i zatražio je da se obavi super analiza. Super analiza je ponovo pokazala prisutnost od 400 miligrama na jednom kilogramu. Uvoznik je sada okrivio proizvođača iz Tunisa i uputio mu je nalaze mejlom i faksom i zahtevao da ovaj uzme robu nazad kao neispravnu.

Proizvođač mu je rekao da nema problema, ali da prethodno mora da mu dostavi razultate analize nacionalno referentne laboratorije Srbije. Pošto je takva laboratorija ne postoji, proizvođač nije priznao neispravnost robe i ona nije vraćena u Tunis.

Za laboratoriju je EU ranije donirala opremu, ali je oprema ukradena iz Batajnice. Ona se sada nalazi na Novosadskom univerzitetu i njome je do imenovanja na mesto ministra upravljao profesor Dragan Glamočić, kako je tamo završila Glamočić bi trebalo da objasni.

Roba koju privrednik nije mogao da vrati u Tunis, trebalo je da bude zaplenjena i uništena, ali uprava to uradila samo sa jednim kontigentom robe dok su četiri druga ostala u prodaji. Riba zaražena histaminom izaziva alergijske reakcije, u ekstremnim slučajevima može doći i do gušenja i smrtnih ishoda.

Iz materijala koji nam je dostavila profesorka Veselina Pelagić koja je ovaj slučaj opširno komentarisala na društvenim mrežama ispostavilo se da i po našim propisima sanitarni i veterinarski inspektori moraju mnogo odlučnije da reaguju.

Ko je kriv što je takva riba uvezena iz Tunisa? Kriv je Siniša Kotur načelnik odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju u ministarstvu poljoprivrede. Njegov posao je da u zemlju ne ulaze otrovne namirnice. Nije Kotur jedini krivac, njegovi šefovi Zoran Mićović, direktor uprave za veterinu i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, krivi su što se ova situacija konstantno ponavlja. Stalno se u Srbiju uvozi zdravstveno neispravna roba. Ko je kriv što sva riba nije zaplenjena i uništena pre ulaska u novosadske vrtiće?

Krivi su načelnici republičke i beogradske veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin i Dušan Ljuština. Ljuština jer je riba krenula neispravna iz Zemuna koji je u njegovoj nadležnosti, Čelebićaninova što je neispravna riba servirana deci za doručak u Novom Sadu.

Krivi su i roditelji koji sede u savetima roditelja u vrtićima i školama širom Srbije, ako ćute o ovakvim događajima. Krivi svi koji prihvataju provizije da ovako neodgovornim privrednicima dozvole snabdevanje vrtića hormonskom piletinom, neispravnom ribom, viršlama punjenim mašinski otkošenim mesom treće kategorije u kome su kosti bubrezi, pluća i trtice životinja i drugi otpatci kojima u EU više ni mačke ne hrane.

Krivi su svi u Ministarstvu zdravlja koji se prave da ovo nema veze sa njihovim ministarstvom. Kriva je ministarka Slavica Đukić Dejanović jer ćuti dok od zdravih građana otrovnom hranom prave prave armiju invalida.

Krivi su Sudovi koji oslobađaju trovače naše dece ili odugovlače postupke, krivi su tužioci koji nemaju hrabrosti da pokrenu krivične postupke kada im policija dostavi dokaze.

Da li nezavisnost rada sudova i samostalnost tužilaštva znače da će deca sudija i tužilaca morati da piju mleko sa povišenim nivoom afla toksina, da jedu piletinu sa hormonima i antibioticima, govedinu zaraženu šmalenbergom, svinjske šnicle od crknutih prasića, pršutu od svinja obolelih od svinjske kuge…

Da li su plate sudija i tužilaca dovoljne da se njihove porodice hranom ne snabdevaju u Maksiju, Amanu, Idei i drugim prodavnicama gde se masovno prodaje nezdrava hrana?

Vreme je i da nam Aleksandar Vučić, objasni kakva je to borba protiv korupcije, kada ljudi koje plaćaju tajkuni sede u Ministarstvu poljoprivrede i dozvoljavaju da nas masovno truju. Zar tim ministarstvom ne upravlja čovek koga je on predstavio kao velikog stručnjaka?

Prošle godine veterinarski inspektor Momčilo Cvetković podneo je prijavu Tužilaštvu protiv odgovornih u Upravi za veterinu Zorana Mićovića, Sanje Čelebićanin, protiv ministra poljoprivrede i svih šefova okružnih odseka veterinarske inspekcije.

Prijavom su obuhvaćene i tri firme za proizvodnju hrane, a koje su distribuirale proizvode štetne za ljudsko zdravlje u prodavnice širom Srbije.

Cvetković je dostavio sve dokaze koje postupak zahteva, sada se postavlja pitanje da li treba rad redovnih sudova i tužilaštva koji posao ne umeju ili ne žele da urade, da zamene narodni sudovi, gde bi narod uz pomoć motki i kamenica po kratkom postupku sudio pokvarenim kapitalistima i njihovim plaćenicima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTETOČINE I LAŽNI ZAŠTITNICI U CENTRIMA I ZAVODIMA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA NA KOSOVU I METOHIJI

 

Šta su paraziti i ko zapravo jedino ima korist od navodne zaštite spomenika kulture na Kosovu. Ko stoji iza bizarne nevladine organizacije Mnemosyne. Gde se nalaze nepostojeći muzeji. Ko su eminentni saradnici Mnemosyne. Zašto je ovoj bizarnoj NVO smetao individualni rad. Ko je frizirao terenske izveštaje sa Kosova. Ko su autori raskošnih slikovnica o spomenicima Kosova. Koje eminentne etnologinje su mešali sa kafanskim pevaljkama. Ko je za preduzimačku firmu Koto angažovao konzervatore. Zbog čega je namešten tender UNESCA. Ko je decenijama dobijao poslove po liniji Demokratske stranke. Čije se sve prostorije nalaze u ulici Radoslava Grujića 11. Ko je zajednički imenitelj za sve korisnike prostora i na koga se može primeniti poslovica spram sveca i tropar?

 

           Stanislav Živkov

 

Parazitizam (grčki: đαράσιτος = čankoliz, ulizica), predstavlja tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu domaćina. U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle.

Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu, a među njima, po svom stepenu parazitizma posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne, kao nevladina , nepolitička i neprofitna organizacija, okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike koji imaju iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj ​​doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije. individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski.

Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999 godine učinili sami konzervatori.

Glavna osoba koja je samu sebe odredila za svojevrsnog cenzora terenskih izveštaja bila je dr Milka Čanak Medić, penzionisana konzervatorka i profesorka arhitektonskog fakulteta a o stepenu njenog štetočinstva najbolje govori njen isfriziran izveštaj o stanju crkava Pećke Patrijaršije po kome je jedino bilo potrebno očistiti oluke i rešetke kišne kanalizacije kako bi se rešio problem stalnog vlaženja zidova crkava!

Naime tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine ustanovljen je pravi obim štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. Godine kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati, a tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije.

Naime, pod njenim rukovodstvom tada se, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković.

Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, vrši iskopavanja u crkvi i oko nje, kako bi ustanovili ranije građevinske faze na čijim su ostacima podignute sadašnje crkve. Tada su izvedeni radovi na ponovnoj sanaciji krova i izradi novih drenažnih kanala za vodu oko temelja. Oko kompleksa su izvedeni novi otvoreni betonski kanali, ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima".

Tako je u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona, a tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama. Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa!

Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena!

Naravno, o svemu ovome se ništa nije znalo jer je o stanju pećkih crkava Milka Čanak-Medić u svojoj knjižurini Arhitektura prve polovine XIII veka, sveska II, str 24, objavila pravi pravcijati falsifikat. Naime, ni na crtežima ni na fotografijama nema stvarnog izgleda temeljne zone, jer su namerno objavljene fotografije stanja iz vremena radova Đurđa Boškovića kako bi se po svaku cenu izbeglo prikazivanje stvarnog stanja!

 

     Obruč oko crkvi

 

Štaviše, ni na presecima crkava nisu prikazani temelji, iz čega proizilazi da su sve Medićkine knjižurine zapravo neutemeljena nauka! Naravno, "nevina" poput francuske sobarice, Medićka je svoju krivicu kao kukavičje jaje podmetnula tada uveliko pokojnom Boškoviću, navodeći u intervjuu za Politiku od 13. marta 2006. kako je… trebalo znati da su između dva svetska rata sve crkve bile obuhvaćene betonskim obručima. Takav jedan obruč spušta se do temelja same crkve!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika.

U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine!

Naravno ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta , koji za proteklih 15 godina jedva da je napisao par naučnih radova.

Naravno tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

Naravno u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi na žalost fantomskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova.

Naravno za proteklih petnaest godina izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne Mirjane Menković koja prima plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja, kao saradnici navedeni Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor eminentne ustanove Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića.

Još je eminentniji sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja dečja pesmica: Kolariću Paniću, vrtimo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, odnosno u prevodu: ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević direktorke skarednog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta nekadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme.

Naravno tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu Siniše Zekovića za koga bi bilo jako zanimljivo saznato u kom svojstvu je zastupao firmu Koto, tj. Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata Koto dоо Beograd; aktivno privredno društvo sa ograničenom odgovornošću i matičnim brojem 07805896 i sedištem u Vojvode Stepe 466 u Beogradu i PIB-om 101735058.

Još je zanimljivija činjenica da je ovo preduzeće osnovano 19.7. 2005. a šifra delatnosti je 4120, odnosno izgradnja stambenih i nestambenih zgrada u stopostotnom vlasništvu izvesnog Zlatana Tomića sa JMBG 0103959710019! Sve postaje jasnije ako se zna da je od osam poslova na Kosovu, koliko je bilo raspisano, Koto dobio šest a sve je finansirala ruska vlada donacijom od dva miliona evra!

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da firma Koto uopšte nije registrovana za zaštitu kulturnih dobara a poseduje sve licence osim konzervatorskih (400 – Odgovorni izvođač radova objekata visokogradnje i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 410 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 411 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, 415 – Odgovorni izvođač radova saobraćajnica, 418 – Odgovorni izvođač radova drumskih saobraćajnica, 430 – Odgovorni izvođač radova termotehnike, termoenergetike, procesne i gasne tehnike, 450 – Odgovorni izvođač radova elektroenergetskih instalacija niskog i srednjeg napona, 469 – Odgovorni izvođač radova u sistemima telekomunikacionog saobraćaja i mreža, 470 – Odgovorni izvođač radova saobraćajne signalizacije; 300 – Odgovorni projektant arhitektonskih projekata, uređenja slobodnih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 310 – Odgovorni projektant građevinskih konstrukcija objekata visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 381 – Odgovorni inženjer za energetsku efikasnost zgrada).

 

     Naša Evropa, njihova Srbija

 

Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić , kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

Štaviše, ako se zna da je organizator čitavog posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture!

Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCA a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Naime na samom sajtu Koto-a doslovce piše sledeće:

Koto d.o.o., privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata, osnovano je 1992. godine u Beogradu. Osnivač i vlasnik je Zlatan Tomić, dipl.inž.građ.Preduzeće preko dvadeset godina uspešno radi na poslovima izvođenja, revitalizacije, sanacije, rehabilitacija i projektovanja.

Osnovne delatnosti preduzeća su, od osnivanja do danas, proširivane u skladu sa potrebama i zahtevima klijenata! Kada se pogleda lista izvedenih poslova vidi se da je KOTO bio neka vrsta režimske firme Demokratske stranke pošto je najveći broj izvedenih poslova rađen za naručioce koji su doskora bili na kadrovskoj listi DS-a, odnosno za gradske zavode u Beogradu (Restauracija bedema Beogradske tvrđave, kompleksa Zindan kapije, Kralj kapije, na unutrašnjoj Stambol kapiji, Sava kapije u Donjem gradu, radovi na Malom stepenišnom silazu, Restauracija obodnih zidova Velikog barutnog magacina, radovi na obnovi Flanke priobalnog polubastiona, radovi na obnovi Unutrašnje kurtine, Restauratorski radovi na Velikom Ravelinu jugoistočnog fronta i na Bastionu Savske padine, te redovno održavanje javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu, Istraživački i pripremni radovi na čeonoj fasadi zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, Sanacija, restauracija i adaptacija objekta Muzeja Vuka i Dositeja), Pančevu, Zrenjaninu, Republički zavod u Beogradu, Ministarstvo spoljnih poslova (takođe bilo na listi DS-a)itd.

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara! Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina.

Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, zagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

 

     U nastavku se bombastično tvrdi sledeće:

 

Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu.

Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa. Ubeđeni smo da svako od nas pojedinačno i svi zajedno, treba da budemo aktivni čuvari naše zajedničke baštine. Cilj Udruženja je stavljanje nasleđa u centar pažnje javnosti na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i uticanje da nasleđe bude prioritet zakonodavstva.

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESKO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija; pružanje podrške kampanjama koje za cilj imaju zaštitu ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa; stimulisanje međusektorske saradnje i povezivanja civilnog, javnog, društvenog i privatnog sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom i državnom nivou u Srbiji radi jačanja njihovog akcionog kapaciteta; promovisanje vrednosti, značaja i diverziteta kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije kao bitnog faktora u procesu evropskih integracija i značajnog činioca održivog kulturnog i ekonomskog razvoja; razvoj svesti i edukacija građanstva u cilju povećanja akcionog kapaciteta radi aktivnog učestvovanja u zaštiti, unapređenju i identifikaciji problema kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije; rad sa mladima kao nosiocima zaštite i razvoja kulturnog i prirodnog nasleđa u budućnosti; prenošenje iskustava i dobrih primera iz prakse u zemlji i inostranstvu na zaštiti, planiranju i razvoju kulturnog i prirodnog nasleđa, angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana.

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale. Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-„Serbia Nostra" osnovanom 10.9.1996. a stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, sa jmbg 0607956710032, sadašnji pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar, odnosno u prevodu ugasili smo ga!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI ĆE SRBIJA OSTATI BEZ PIJAĆE VODE ZBOG NEBRIGE DRŽAVE I GRADOVA, I REŠITI PROBLEM DAVANJEM KONCESIJE STRANCIMA I PRIVATIZOVANJEM???

 

Užice nije jedini grad u kome se godinama pila otrovna voda iz gradskog vodovoda. I najveći broj naselja u Vojvodini kao pijaću koristi podzemnu vodu sa visokim sadržajima arsena, natrijuma, amonijaka, organskih materija, minerala, bora…čije korišćenje donosi brojne zdravstvene probleme, a najčešći je – kancer. Tri decenije traju ispitivanja da bi se našlo rešenje za prečišćavanje vode i uklanjanje štetnih i opasnih materija iz nje, ali Vojvođani i dalje piju vodu opasnu po život.

 

          Arpad Nađ

 

Voda je osnov života, ali često i glavni izvor zaraznih bolesti. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine u svetu pet miliona ljudi umre od dijareje i drugih bolesti izazvanih zagađenjem vode.

U sektor vode u celom svetu bi godišnje moralo da se investira 180 milijardi dolara, ali se trenutno ulaže tek 80 milijardi, odnosno manje od polovine potrebnih sredstava. Srbija zbog svoje ekonomske osiromašenosti, ali i tradicionalne nebrige vlasti za zdravlje stanovništva, leži čak daleko ispod ovog svetskog proseka.

Tako je po podacima Instituta Batut samo pet odsto centralnih vodovoda u Vojvodini potpuno ispravno. U centralnom delu Srbije, računajući i Beograd, taj broj iznosi 62 odsto. Prosek poboljšavaju veliki gradovi, na prvom mestu prestonica Beograd, gde se kvalitet vode redovno kontroliše i gde se najviše i ulaže u poboljšanje stanja. Manja mesta i ruralne sredine su prepuštene sebi i – sreći.

Srbija je bogata hidropotencijalom, ali siromašna kvalitetnom vodom za piće. Glavni razlog za ovo jeste potpuno odsustvo brige države za stanovništvo, ali i bezgranična strast za profitom privatnih proizvođača pitke vode. Jedino su vodovodi u Novom Sadu i u Beogradu relativno sigurni, a stanovnici ostalih krajeva se doslovno snalaze.

Žalosni ali istiniti zaključak je da Srbija leži na vodama, ali da se njeno stanovništvo ili truje ili je primorano da bude žedno. Da bi se ovo izmenilo potrebno je bar udvostručiti finansijska sredstva koja se danas ulažu u preradu pitke vode.

Skoro 70 odsto pijaće vode u centralnoj Srbiji potiče iz podzemnih izvora, dok su oni jedini snabdevač u Vojvodini. Velike, posebno one međunarodne reke nisu i ne mogu da budu značajan izvor pitke vode, jer su neretko i namerno zagađene. Fekalne, kanalazacione vode skoro svih naselja u rečnim tokovima izlivaju se u reke, a priroda sama po sebi još nije našla način da se izbori sa ovolikom količinom štetnih materija.

Više od 30 godina u AP Vojvodini se bezuspešno pokušava doći do rešenja za prečišćavanje podzemne vode sa obezbeđenjem standarda kvaliteta vode za piće.

Veoma dugo ukazujem da se radi o neprofesionalnim radovima. Za svako od pilot ispitivanja (realizovano ih je preko 20) unapred se znalo, ili se moralo znati, da ne može odgovoriti na postavljeni zadatak: obezbeđenje parametara za projektovanje uređaja za prečišćavanje vode za piće.

Ne postoje pouzdani podaci o frekvenciji pojave kancera u vezi sa korišćenjem vode sa visokim sadržajima arsena u Vojvodini. Sadržaj arsena u nekim podzemnim vodama je dvadeset puta veći od utvrđenog standarda (10 mikrograma/l) te je, prema normativima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) rizik od pojave nekog od oblika kancera (mokraćne bešike, pluća, kože, bubrega, nosnog prolaza, jetre i prostate) sa 1:500 povećan na "jednog od 25" korisnika neprečišćene podzemne vode koja se isporučuje stanovništvu u Vojvodini.

Duže od tri decenije traju bezuspešni pokušaji da se nađe metoda za uklanjanja štetnih i opasnih materija iz podzemnih voda. Testirana su brojna, i najkompleksnija, rešenja: koagulacija sa separacijom floka, ozoniranje, apsorpcija na AU, reversna osmoza…

Unapred se znalo da se na taj način ne mogu obezbediti zahtevani efekti uklanjanja najštetnijih materija. Pri tome se sve vreme ignoriše zabrana primene ozona pri tretmanu vode sa povećanim sadržajem bromida, budući da se njihovom oksidacijom generiše bromat (jak kancerogen).

U Vojvodini kao poljoprivrednoj regiji, izražen je i problem zagađenosti vode od veštačkih đubriva i pesticida. Sve ono što odlazi u vazduh ili je bačeno na zemlju, delimično dospe i u vodu koju većina ljudi u ravničarskim krajevema (ali i drugde u ruralnim područjima) kasnije zahvataju iz bunara.

Prema jednom nedavnom istraživanju, urađenom pre manje od pet godina, čak polovina od ispitanih škola na teritoriji AP Vojvodine koristi neispravnu vodu. Mnoge od njih se nalaze u ruralnim sredinama sa sopstvenim vodovodom koji se snabdeva iz centralnih bunara odmah uz samo naselje, ali neke od njih, međutim, nemaju nikakav priključak na vodovod, već vodu zahvataju iz bunara u školskom dvorištu. Tako đacima daju visokorizičnu vodu jer je niko ne kontroliše.

Uvođenjem mesnih vodovoda, stari bunari su postali nepotrebni kao izvor vode za domaćinstva, pa se neko nekada dosetio da ih koristi kao kolektore za otpadne vode. Pri tome se zanemaruje činjenica da su svi bunari podzemnim tokovima međusobno povezani, pa ono što sipamo u sopstveni bunar mora u nekom procentu da se pojavi i u centralnom bunaru iz koga se ceo vodovod snabdeva vodom.

 

     Znaju li da čitaju

 

Suprotno brojnim literaturnim podacima i tridesetogodišnjem dokazivanju na pilot-modelima u Vojvodini, ipak se u novom dokumentu (Strategija vodosnabdevanja i zaštite voda u AP Vojvodini) usvojenom u Skupštini APV 2010, planira nastavak traženja rešenja ovog tipa na neodređen rok, što je sa ljudske i stručne strane – neprihvatljivo!

Iako je u Srbiji arsen (As) još 1998. ograničen na 10 mikrograma/l, do danas nije učinjeno ništa na planu obezbeđenja ovog standarda. I odnos nadležnih prema ovom zadatku je neprimeren. Sanitarna inspekcija, primera radi, izda zabranu korišćenja vode za piće u nekim gradovima (Zrenjanin, na primer) ali sa tim nije postignuto ništa. Sredstva informisanja obaveštavaju javnost da “arsen rastvoren u vodi nije toksičan“ (izjava profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu u dnevnom listu Politika!).

Kao plod višegodišnjih studijskih i istraživačkih radova prečišćavanja sirovih voda tipa podzemnih voda u Vojvodini, formiran je novi postupak unapređene koagulacije – P-2005/0606 – sa kojim se na tehno-ekonomski i ekološki optimalan način rešava ovaj kompleksni višedecenijski problem. U tom procesu uklanja se arsen i organska materija sa efikasnošću od preko 98 odsto, odnosno 85 odsto, čime se i za naročito opterećene podzemne vode u Vojvodini postiže najbolji standard kvaliteta vode za piće.

Metod P-2005/0606 je bez primene skupih, a neefikasnih procesa: ozoniranja (te nema štetnih i opasnih produkata ozoniranja), reversne osmoze (pa nema gubitka vode) i aktivnog uglja, pa su investicioni troškovi niži za više od tri puta.

Primenom ovog metoda u Novom Bečeju, gde se sada na prečišćava podzemna voda sa sadržajem arsena od 200 mikrograma/l, postiže se uklanjanje As ispod četiri mikrograma/l te je i rizik od pojave kancera smanjen za 100 puta!

Ipak Opštinske vlasti ne zanima da se uvere u efikasnost ove metode na pilot modelu!

Smanjenje rizika od pojave kancera kao i drugih zdravstvenih rizika i obezbeđenje zdrave vode za piće na resursu sa skoro apsolutnom zaštitom od antropogenih uticaja, sa malim investicijama i pogonskim troškovima, a uz istovremeno smanjenje emisije štetnih i opasnih supstanci u životnu sredinu, daje ovom zadatku prvorazredni značaj sa najvišim stepenom hitnosti.

Problem u snabdevanju većine stanovnika Vojvodine vodom za piće sa enormnim sadržajima pomenutih štetnih materija mora da zabrine, tim pre što za ovakvo stanje ne postoji nijedan objektivan razlog (ako se izuzmu lični interesi malog broja ljudi zaduženih za rešavanje ovog problema) i – jer se može efikasno rešiti.

 

     Ma, ne zanima ih…

 

Ali, evo nekih komparativnih podataka o svetu i Srbiji:

Ne može biti da samo u Srbiji ne važi od SZO ustanovljena zavisnost frekvencije kancera i sadržaja arsena u vodi za piće. Opet, nema države u svetu u kojoj se bez prečišćavanja građanima isporučuje voda za piće sa sadržajima arsena i preko 0,200 mg/l, (na nekim lokalitetima oko Zrenjanina čak i 0.351 mg/l).

Nema države u svetu u kojoj se više od 30 godina pokušava na pilot-modelima (uz enormna novčana ulaganja) “pronaći’ postupak uklanjanja As, Na, B, NH4 i organskih materija iz sirovih voda kao što se radi u Vojvodini!

Nema u svetu države u kojoj se uporno insistira na pronalasku rešenja prečišćavanja na način za koji svako u struci unapred zna da je neprimenjiv!

Nema države u svetu u kojoj se, posle trideset godina bezuspešnih pokušaja "nalaženja" rešenja, ozvaniči nastavak postojeće prakse "traganja" za rešenjem, na neograničeno vreme, kako je učinjeno u pomenutoj "Strategiji" Skupštine APV.

U sredstvima informisanja se tvrdi da je rešenje izuzetno skupo. Kako se može tvrditi da je skupo rešenje koje još nije ni "nađeno"!

Nije poznato da bilo gde kao u Vojvodini odbijaju da se upoznaju sa rešenjem, za koje je utvrđeno da u danu njegove primene može da se obezbedi standard kvaliteta vode za piće! Kako to izgleda naspram više od 30 godina pilot "istraživanja"!

Pomenuto tehnološko rešenje je izuzetno jeftino, odnosno tehno-ekonomski i ekološki optimalno. To znaju i autori "Strategije", jer duže od pet godina postoji dokumentovano i u stručnim glasilima publikovano rešenje P-2005/0606, autor je dr Mileta Perišić, diplomirani inženjer tehnologije iz Beograda. Problem je tehnički rešiv u kratkom roku i sa malim investicijama (i preko pet puta manjim od brojnih prognoza koje se pojavljuju u stručnim i dnevnim glasilima).

Efikasno rešavanje uklanjanja arsena iz sirovih voda navedenim postupkom dobijeno na jar-testu obezbeđuje se i na pilot modelu, što je dokazano u pilot ispitivanjima uklanjanja arsena iz sirovih voda izvorišta na Rudniku. Sadržaji arsena u sirovoj vodi, u periodu izvođenja eksperimenta, su se bili u opsegu 0.075 – 0.095 mg/l.

Efikasno uklanjanje na vrednosti ispod 0.004 mg/l postignuto je u prvim satima po puštanju u rad pilot modela i isto obezbeđeno tokom petodnevnog perioda testiranja. Pored kontrola sadržaja arsena na licu mesta vršena je i kontrola sadržaja u sirovoj i prečišćenoj vodi od strane tri ovlašćene laboratorije.

Oficijelna kontrola efikasnosti prečišćavanja vršena je u tri laboratorije: Istražno-razvojnom centru Spektar i Zavodu za javno zdravlje, obema iz Čačka, i Institut za javno zdravlje Srbije Batut iz Beograda. Podaci o rezultatima kontrole efekata prečišćavanja su pokazali da je prečišćena voda potpuno zdrava za piće.

Ovim testiranjem rešenja P-2005/0606 dokazano je da se efekti prečišćavanja koagulacijom, dobijeni u na laboratorijskom modelu postižu i na pilot modelu, odnosno instalaciji. Drugi, još značajniji podatak je vezan za period testiranja, dokazivanja efikasnosti ove metode. Zahtevani efekti prečišćavanja dobijeni su u prvim satima rada uređaja.

Šta to znači u poređenju sa praksom traženja rešenja u AP Vojvodini? Koliki su uzaludni troškovi učinjeni u ‘traženju’ rešenja na pilot modelima tokom više od trideset godina? Šta znači izloženost riziku od pojave kancera stanovništva koje konzumira podzemnu vodu sve vreme bez prečišćavanja?

 

    A. 1

Šta je sa profesijom?

Ranije su vršene revizije projekata. Jedan primer ocene programa namenjenog definisanju parametara za projektovanje postrojenja za prečišćavanje vode za piće Kikinde iz 1998. godine po mnogo čemu odslikava stanje u ovoj oblasti. Komisija za reviziju programa ocenila je da se sa realizacijom predloženih ispitivanja ne mogu dobiti parametri za projektovanje uređaja ze prečišćavanje vode za piće, te je ova aktivnost obustavljena. Kasnije su ovi radovi ipak realizovani.

Prema podacima iz monografije "Prirodne organske materije u vodi" (prvi autor dr Božo Dalmacija), između ostalog stoji da je Komisija u sastavu: dr Mileta Perišić, dr Luka Knežić, mr Milka Vidović i mr Miša Golicin "napisala jedan neobjektivan i zlonameran izveštaj".

Rezultati ispitivanja na pilot-modelu nisu omogućili izradu validnog projekta, čime je potvrđena korektna ocena Komisije za reviziju.

Obimnija istraživanja isti autor je nešto kasnije realizovao u Zrenjaninu.

Budući da je isti autor i autor navedene "Strategije", u kojoj se planira dalji nastavak radova na traženju rešenja za prečišćavanje podzemnih voda u APV jasno je da je osnova celog problema u neprofesioanalnom pristupu rešavanja ovog, naizgled, složenog problema.

 

    A. 2

Voda za pokoj duše

U Srbiji se flaširana voda troši dvostruko manje nego u evropskim zemljama poput Nemačke, gde svaki stanovnik godišnje popije u proseku oko 157 litara, ili Italije u kojoj svaki stanovnik potroši 196 litara.

Kritični sastojci u vodi su: arsen (ova otrovna materija može da izazove rak i ošteti genetski materijal u ćelijama!), uran (već u neznatnim količinama može da ošteti jetru i bubrege), bor (može da utiče na razvoj i reproduktivnost), mangan (važan je za stvaranje kostiju i zgrušavanje krvi, ali prekomerne količine mogu da izazovu neurološke smetnje), fluorid (u tragovima je od životnog značaja za čovekov organizam, ali povećana doza može da uzrokuje prebojenost zubne gleđi i gubitak elastičnosti kostiju).

 

    A. 3

Veština masovnih prevara

Mada je i taj podatak prikrivan, u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna Nemačka, jedna francuska i jedna holandska kompanija, i glavni su monopolisti u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije imaju različite strategije i različit pristup interesantnim svetskim tržištima, ali ih odlikuje jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna korupcija i veština baratanja masovnim prevarama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MAHERI ZA PROMENU RADNIH MESTA I LIČNO BOGAĆENJE U ELEKTRODISTRIBUCIJI BEOGRAD

 

Grupa zaposlenih u Elektrodistribuciji Beograd ne želi više da ćuti, pa se otvorenim pismom obratila Ministarstvu energetike, generalnom direktoru EPS-a i Agenciji za borbu protiv korupcije. Dok su cene električne energije sve više u EDB-u se nemilice troše milioni na prohteve male klike rukovodilaca povezanih zavičajem. Veliki broj njih nema nikakve kvalifikacije osim partijske preporuke. Tabloid prenosi ovo otvoreno pismo bez komentara.

 

 

Preduzeće "Elektrodistribucija-Beograd" (EDB) ove godine proslavlja 120 godina svoga rada i svoga postajanja. U toku svog dugog perioda razvoja, ista se sukobljavala sa brojnim problemima, ali ih je sa uspehom savladavala i pobeđivala, zahvaljujući prvenstveno svojim zaposlenima, koje je negovala, obučavala i usavršavala. Preduzeće "Elektrodistribucija-Beograd" je oduvek bila sa najjačom kadrovskom bazom u okviru sistema Elektroprivreda Srbije, što je i razumljivo s obzirom na mesto i ulogu koju je imala.

U ovom privrednom društvu ima preko 300 zaposlenih sa fakultetskom diplomom, a od toga nekoliko njih sa zvanjem doktora nauka i par desetina sa zvanjem magistra nauka raznih zanimanja. Svi oni su novim kadrovskim kombinacijama i nakaradnim političkim odlukama do te mere poniženi i uvređeni da je to zaista neviđeni skandal i neviđena bruka i sramota.

Na čelo pet najznačajnijih funkcija u ovom društvu postavljeni su kadrovi koji su došli sa Kosova. Kakva slučajnost. Na četiri ključne funkcije postavljeni su izvršioci sa diplomama "prestižnog prištinskog koledža". Nije nam poznato da bilo ko u svetu priznaje ove diplome. O njihovom znanju i stručnosti suvišan je bilo kakav komentar.

Ono što je kod svih zaposlenih u ovom društvu izazvalo neviđeno zaprepašćenje i ogorčenje jeste nerazumna, nakaradna i skandalozna odluka da se tri ključne funkcije u društvu (direktor privrednog društva, pomoćnik direktora za tehnička pitanja i pomoćnik direktora za ekonomska pitanja) popune sa osobama iz jedne rasturene, uništene i opljačkane firme, u čijem su uništavanju isti imali zapaženu ulogu.

Radi se o firmi "Elektrokosmet" koja je oduvek bila nerešiva enigma i nerešiv problem za svaku rukovodeću garnituru Elektroprivrede Srbije. Najveći problem uvek su predstavljali rukovodeći kadrovi, koji su za sve nedaće uvek optuživali albansku stranu, a istovremenu su sebi obezbeđivali neviđeno bogatstvo i po Beogradu i drugim mestima Srbije kupovali stanove i druge nekretnine u kojima danas udobno žive.

Dok su im radnici završavali u izbegličkim kampovima i u srpskim enklavama na Kosovu, oni su odseli u komfornim stanovima u Beogradu i to mahom u krugu dvojke.

Ko je i na bazi kojih kriterijuma, pored toliko stručnih, časnih i sposobnih kadrova u EDB-u predložio gospodina Zorana Rajovića na mesto direktora EDB-a? Zašto se nije išlo na javni konkurs?

Verovatno zato što tim putem ne bi došao, ne samo na to, već ni na daleko niže radno mesto. Da li je jedini kriterijum bio taj što je označen kao "zapaženi aktivista stranke"?

Šta je i gde je gospodin Rajović radio u poslednjih 12 godina? Platu je redovno primao od EPS-a, a istovremeno je posedovao privatnu firmu koja je u međuvremenu propala i iza koje su ostala velika dugovanja. Zna li gde su mu ostali radnici i imovina sa kojom je rukovodio? Bitno je da je on sebi obezbedio pozamašnu imovinu i da ga u opšte nije ni malo dotakao egzodus bede i sirotinje sa Kosova.

Koje firme je on bio tehnički direktor kad više od 10 godina ne postoji ni firma ni njena imovina? Za "izvanredne zasluge" još je nagrađen i funkcijom člana u Upravnom odboru EPS-a. Na bazi kojih kriterijuma i kojih konsultacija je gospodin Rajović izvršio kadrovska pomeranja u EDB-u i sa kim je ta razmeštanja dogovorio? Jasno je svima da je taj plan skovao "vrhovni štab" u trojnom sazivu: Rajović, Stevanović, Vujanac.

Kadrovski raspored izložila je i predložila gospođa Kaćuša (Slavica Stevanović) inače kuma gospodina Rajovića. Ona je u početku svakoga dana trčeći, ne dodirujući tlo, sa fasciklom punom dokumentacije, pod miškom, i tašnom okačenom o ramenu odlazila u pravcu Zelenog venca, i ako ranije tuda nikada nije išla, a gde bi drugo nego kod kuma na sednicu štaba.

Izgleda da je kum bez bilo kakvih primedbi prihvatio sve njene predloge, tako da su kuma i gospodin Branislav Vujanac zauzeli prve položaje, odnosno prvi ešalon. Kuma je odmah postavljena za pomoćnika direktora za ekonomske poslove, a Vujanac za direktora Direkcije distributivnih usluga, da bi odmah posle toga bio postavljen za pomoćnika direktora za tehnička pitanja.

U tom krugu donose se sve ključne odluke u EDB-u. Kolegijum direktora koji je ranije odlučivao o svim bitnim pitanjima sada je u potpunosti istisnut iz tog procesa. Glavnu reč o svemu sada vodi Slavica Stevanović u duetu sa "vrsnim" pravnikom Sonjom Milojević.

Ona je mnogo poznatija po svojim bujnim ljubavnim avanturama nego po znanju iz prava. Gospodin Vujanac je odmah zaposlio svog sina, a gospođa Stevanović svoju ćerku i zeta. Posao je obezbeđen i bližoj i široj rodbini uprkos zabrani zapošljavanja.

Svima je poznato da je gospodin Vujanac 1996. godine, zbog bahatog ponašanja i rasipanja sredstava Elektrokosmeta smenjen sa mesta direktora. Zbog pretnji koje su upućivane pobegao je, gde bi drugo nego u Beograd, gde je imao već obezbeđenu solidnu imovinu i gde se odmah zaposlio u Direkciju za distribuciju električne energije. Ni tu nije ostao dugo, jer su svi želeli da ga se što pre reše, jer više od 70 odsto radnog vremena je provodio van radnog mesta. I tada mu je bitan bio privatni biznis.

Utrapili su ga kome drugom nego EDB-u. Ni u tu se nije proslavio kao veliki radnik. I ovde je više od pola svog radnog vremena provodio van radnog mesta, zbog čega nam nije jasno šta ga je preporučilo za ovakvo radno mesto. Izgleda da su ovim namirivana neka međusobna dugovanja iz prošlosti, za šta se pružila izvanredna prilika.

Što se tiče gospođe Stevanović njen najveći posao, kao izbeglice: tračarenje, ogovaranje i produkovanje laži, zbog čega je postala jedna od najomraženijih osoba u EDB-u. Za svakog direktora koji je odlazio govorila je sve najgore, a o dolazećem sve najbolje. Gazila je preko leševa da bi se dokopala odgovarajuće pozicije na koju se bila nameračila.

Sa dolaskom kuma na čelo društva to joj je konačno i uspelo. Kod kuma ima poseban tretman i posebne nagrade. Putuje gde poželi Nedavno je bila i vođa grupe na poseti sajmu tehnike u Hanoveru.

Pored toliko nas inženjera i tehničara primat su dobili novozaposleni "zapaženi aktivisti stranke" iako sa tehnikom nemaju nikakve veze. Kuma, kažu neki koji su bili na sajmu, nije ni bila tamo. Išla je u šopingovanje i da uzme dnevnice, a ne da bi prisustvovala sajmu.

Da bi još bolje ojačali svoju poziciju za zamenika direktora stiže još jedan od plejade stručnjaka sa Kosova. U Beogradu i u Elektroprivredi Srbije nije bilo kadra već je on angažovan da dolazi iz Pančeva za šta mu je obezbeđena i kupljena, bez postupka javne nabavke, novo vozilo, Škoda Oktavija Super B koju je u međuvremenu slupao i na istoj napravio štetu od preko pola miliona dinara. Sve o trošku EDB-a.

Za ovakve štete ostali bez problema dobijaju otkaz. Pošto je prešao iz Findomestik banke sa sobom je doveo i jednu bitangu koju je smestio u Sektor materijalnog snadbevanja, verovatno da bi lakše sprovodio neke prljave radnje.

Sa sobom je istovremeno doveo i kompletnu građevinsku operativu iz Pančeva i to bez postupka javnih nabavki. Takođe je depozite iz nekih od banaka, sve bez javnog tendera, prebacio u korist Findomestik banke. Ovim su se želele kompenzovati neke od pristiglih, a neizmirenih obaveza po kreditima koje su privatne firme, vlasnika sa Kosova uzimale, a nisu vraćale.

Nakon prijema članova sopstvene familije i članova bliže i dalje rodbine usledila je prava najezda gusara i pirata svih mogućih zanimanja i nivoa stručne spreme na zauzimanje radnih mesta na kojima su godinama radili izvršioci koji su korektno i pošteno radili svoj posao. Svi su se predstavljali kao "zapaženi aktivisti stranke".

Dovoljno je pogledati njihove biografije i čuti mišljenje zaposlenih iz sredina iz kojih su odlazili pa da do kraja bude jasno o kakvim se prevarantima i hohštaplerima radi.

Oni su samo maheri za promenu radnih mesta i zauzimanje što povoljnijih položaja na kojima se može ugodno živeti bez rada i znanja.

Na kraju je započeo progon svih onih koji su stekli uslov za odlazak u penziju po osnovu radnog staža, tako da je onaj koji je radio u Mladenovcu sada radi u Obrenovcu, onaj koji je radio u Obrenovcu sada radi u Mladenovcu, onaj koji je radio u Sopotu sada radi u Grockoj i obrnuto. Sve se ovo radi da bi posao našao još jedan broj ličnih prijatelja i poklonika stranke.

Na ovaj divljački način kažnjeno je više od 100 zaposlenih. Od ovog procesa izuzeta je kuma, iako ima 40 godina radnog staža, kao i još nekoliko ljudi. Radi se o "perspektivnim" kadrovima od 60 i više godina starosti. Svi novopostavljeni dobili su na ličnu i privatnu upotrebu i nove Škode za koje društvo plaća sve troškove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKE LAŽNE INVESTICIJE KAO HRANA GRAĐANIMA I UDOVOLJAVANJE LIČNIM ŽELJAMA STRANACA

 

Od obećanih sto milijardi investicija, koje su najavili naprednjaci pretprošle godine, nema ništa. Ali vođe naprednjaka idu dalje – obećavaju nove milijarde investicija, koje će nam doneti, niko drugi do šeici iz islamističkih zemalja, sa kojima nas ništa ne veže, niti imamo diplomatske odnose.

 

          Mersiha Hadžić

 

Megalomansko ludilo čelnika Srpske napredne stranke nije od juče. Još u vreme predizborne kampanje, ni Tomislav Nikolić ni Aleksandar Vučić nisu se ustezali da obećavaju kako će, čim oni preuzmu svu vlast, u Srbiju biti uloženo 100 milijardi evra stranih investicija!

Slepo prateći šizoidnu propagandu svojih političkih šefova, nedavno je naprednjački ministar Milan Bačević šokirao javnost navodnim kineskim investicijama od 10.000 milijardi evra u zemlje jugoistočne Evrope i regiona kome pripada i Srbija, senzacionalno otkrivši kako će Beograd biti sedište nepoznatih kineskih „dobrotvora".

Mada je Bačević već sutradan demantovan, on se pravdao „lošim prevodom" i počeo da upada u tragikomično tumačenje cifre sa kojom nije mogao da izađe na kraj. Zbog toga su ga napale i stranačke kolege, među prvima ministarka energetike Zorana Mihailović, ali, nije prošlo ni dva dana, epidemiju megalomanije vrha SNS-a potvrdio je i Aleksandar Vučić.

Naime, tek što se cirkus oko Bačevićevih faraonskih fantazija stišao, „prvi potpredsednik" je stao pred srpsku javnost i samouvereno najavio kako je već ugovorena investicija od 3,1 milijarde evra za projekat „Beograd na vodi", a da će šeik iz Emirata, Mohamed Al Abar, čovek koji je izgradio najveći deo Dubaija i Abu Dabija, sve da sredi. Vučić je ovu senzacionalnu vest ovako sročio:

„…Njegov (Al Abarov) idejni plan je da počistimo sve odatle, da to bude jedini zadatak Srbije. On obezbeđuje tri milijarde i 100 miliona dolara za izgradnju svega. Onda treba da vidimo kako ćemo i mi da se naplatimo prodajom toga kad se završi…".

Dakle, da bude srušeno sve pored beogradskih obala Save, pa će onda šeik možda nešto da gradi. A kako ćemo i da li ćemo „da se naplatimo", videćemo…

Tako je ona prethodna Bačevićeva izjava o deset hiljada milijardi evra kineskih investicija, data u okolnostima njegovog posleprazničnog mamurluka, odmah postala samo mala humoristička epizoda naprednjačkog pozorišta za decu i omladinu. Vučić je za razliku od Bačevića spreman da sruši pola Beograda i pokloni pola Srbije, ako treba!

Mafija demokratske provinijencije kojoj Vučiću odano služi (i oni njemu), odmah je priskočila u pomoć. Naime, predsednik Privremenog gradskog veća Beograda, Siniša Mali, „pojasnio" je rušenje ovog dela Beograda: „…Ceo projekat je rađen po uzoru na gradove koji su sličnog položaja kao Beograd – nalaze se na rekama. To su Kopenhagen, Linc, Mančester". Gde je Mali video taj projekat? Zašto nije predstavljen javnosti ako postoji? Koliko će to da košta Srbiju? Hoće li se Beograd zadužiti još neku milijardu evra?

Pravi je trenutak da se srpska javnost priseti kako je Aleksandar Vučić „vozao" preko reke Save bivšeg gradonačelnika Njujorka, mafijaškog sina, Rudolfa Đulijanija. Tom prilikom je Đulijani i predložio da se ovaj deo takozvanog savskog platoa „očisti".

Valjda zato što ga NATO bombardovanje 1999. godine nije sravnilo sa zemljom. Arapski šeici su navikli da grade na pesku, pa je ovaj deo Beograda neko namerio da prethodno pretvori u pustinju. A, šta će biti posle toga i da li će biti, nije važno.

Ideja „silaska Beograda ne reke" nije od juče. Daleko pre Vučićevog "preporoda", još 1995. godine, napravljen je projekat „Europolis – Beograd na Savi", autora Darka Tatića, sina Rajka Tatića, jednog od autora kompleksa Sajmišta.

On je predlagao da se u međunarodni konkurs uvrsti i obnova kompleksa Staro sajmište. I to je ondašnja vlast iskoristila u svrhe predizborne kampanje. Vlasti DOS-a posle 5. oktobra 2000. godine, takođe su nudile „projekte" za izgradnju takozvanog savskog amfiteatra.

Zbiru neverovatnih, nebuloznih i ničim utemeljenih izjava u vezi sa „investicijom vrednom tri milijarde", svoj doprinos je dao i sadašnji direktor projekta "Beograd na vodi", Srđan Rupar. On je pokušao da umiri javnost izjavom da će sve ovo projektovati i graditi srpske firme:

"…Govorim o milion i po kvadratnih metara novih površina i prostoru od oko 90 hektara koji treba infrastrukturno opremiti, a to su, saobraćajnice, pešačke staze pristupne staze, biciklističke staze, velike zelene površine".

Šeik Mohamed Al Abar izgleda uopšte ne misli tako, barem kad je projektovanje u pitanju. On ima svoj projekat. Vučić i sam tvrdi da se od Srbije očekuje samo da „očisti teren" a ostalo će Al Abar da sredi.

Malo detaljnijom pretragom Interneta, lako je ustanoviti da je šeik Al Abar u svetu poznat kao "ugledni gej". Ako je njegov izbor da sarađuje sa srpskim vlastima, onda je izabrao pravo mesto. Toliko njemu srodnih duša, kao što ima u srpskoj izvršnoj vlasti, nigde neće naći!

Ali, čak i ako se u nekoj dalekoj budućnosti desi da neko baci novac na izgradnju novog lica savskog platoa u Beogradu, treba znati da je najmanje pet odsto zemljišta i objekata (ostalo je u posedu države) potrebno regulisati kroz eksproprijaciju. A to ovde zna da traje godinama.

Idu izbori, to je sad već izvesno. Novi izbori, nove fantazije. Beograd jeste na vodi, ali su mnogi Beograđani samo na hlebu i vodi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

MAHINACIJE U REEKSPORTU ROBE PREKO LEŽARINE U CARINSKIM MAGACINIMA

 

Dok kukaju kako je budžet prazan, ministri istovremeno ne žele uopšte da se pozabave mahinacijama koje se dešavaju u Upravi carina, gde se godinama, uvek na isti način, novac umesto u budžet preusmerava u privatne džepove. Zavođenjem reda u ovoj upravi u državnu kasu bi se slilo dovoljno para da se kupe deficitarni lekovi i izleče hiljade bolesnih građana Srbije. Ali, interes "važnih ličnosti" u državi je iznad toga.

 

          Mersiha Hadžić

 

Uprave carina u svetu koriste kako bi se sprečavao ilegalni uvoz i punio državni budžet naplatom carine i drugih taksi iz njihove nadležnosti. U Srbiji je suprotno: Uprava carine ovde štiti interese svojih zaposlenih koji odlično zarađuju saradnjom sa onima koji bi da zaobiđu uvozne formalnosti. Tako pojedinci voze nove džipove, dok pošteni radnici sa istom stručnom spremom i na identičnim radnim mestima primaju jednokratnu pomoć od 10.000 dinara kako bi obezbedili ogrev i nešto hrane za svoju decu.

Jedan od omiljenih načina ilegalnog bescarinskog uvoza jeste fiktivni reeksport. U ovom slučaju zakon predviđa da se roba formalno ne uvozi, već se u Srbiji samo privremeno lageruje da bi se prevezla konačnom kupcu u inostranstvu. Pošto se roba ne stavlja u slobodan promet u Srbiji ne plaća se ni carina, niti porez, a jedini trošak reeksportera svodi se na ležarinu koju plaća za korišćenje magacina.

U srpskoj praksi sve ovo izgleda drugačije. Naime, prema spisku Uprave carina Republike Srbije koji je dostavljen redakciji Tabloida, pojedina roba duže od pet godina, navodno, čeka u nekom od magacina da bude dalje transportovana.

Najstarija sa ovog spiska je količina od preko pet tona težine koja je na lagerovanje data još 10. aprila 2008. godine. Po izjavama zaposlenih ne zna se ni šta tačno sadrži ova roba, niti gde se nalazi. Jedino je poznato da je zvanično njen status – oslobođena carine.

Fond Princeze Katarine je, po pomenutom spisku, radi reeksporta 23.. marta 2010. lagerovao preko dve tone robe, a istu količinu iz istog razloga je predao i 31. marta 2010. Nije poznato gde se pomenuta roba nalazi, a i ona nosi oznaku "oslobođeno carine". Navodno, ona već duže od tri godine čeka na transport do konačnog odredišta u inostranstvu!?

Obe isporuke nose istu šifru: 99999. To je, prema verodostojnim izjavama zaposlenih, dobro poznata lozinka pomoću koje podmićeni carinski radnici ulaze u kompjuterski sistem Uprave carina i zavode robu koja potom, neocarinjena, ulazi u Srbiju radi navodnog reeksporta, dok u stvarnosti ostaje ovde. Svima je to poznato, ali niko ne reaguje. Unutrašnja kontrola UC-a na svaku prijavu odgovara uvek istom rečenicom: "Predajte sve to policiji".

Jednostavnom proverom samo robe zavedene pod pomenutom šifrom, inspekcija bi brzo utvrdila ko je i koliko robe ilegalno uvezao u Srbiju i ko je iz Uprave carina to omogućio.

Po zakonu bi pri skladištenju robe za reeksport morao da bude poznat konačni korisnik. Da bi se ispunila ta formalnost, špediteri predaju falsifikovane ugovore sa krajnjim kupcem. Pomoću nepotpisanog i nepečatiranog ugovora iz novembra 2013. sklopljenog, navodno, između kompanije iz Rusije i jedne iz Poljske, domaće preduzeće Terra Srbija d.o.o. je radi "reeksporta" na skladištenje predalo robu u vrednosti od 55.000 evra kojoj se zatim gubi trag.

Kod podmićenih funkcionera Uprave carina prolazi i neuredna dokumentacija špeditera koji su znali kome i koliko treba da plate.

Tako je, na primer, Inter Hermes trade d.o.o. iz Beograda predao fotokopiju ugovora od 10. decembra 2013. sklopljenog sa slovenačkom firmom Skiro Inženjering d.o.o. o reeksportu nepoznate količine robe nepoznate vrednosti, poreklom sa Šri Lanke. Savesni carinski radnici su utvrdili da je predati ugovor neuredan, a i da nije ne bi mogao da bude prihvaćen u fotokopiji. Uprkos tome, potplaćeni šef Carinske ispostave lično odobrava reeksport, a robi se gubi trag.

Slične špekulacije se rade i sa robom i opremom unetom u zemlju za potreba sajamskog nastupa. U većini slučajeva sve uneto, protivno zakonu, ostaje u Srbiji i to bez plaćanja carine i poreza na dodatnu vrednost. Ova prevara funkcioniše već godinama unazad, svima je poznata, ali niko ne želi ili ne sme da reaguje.

Koliko se para obrće u ovom poslu i za koliko je oštećen državni budžet može da se proceni na osnovu slučaja slovenačkog preduzeća Primorje koje je još u danas zaboravljena vremena radi navodnog reeksporta lagerovalo građevinske mašine u vrednosti od tadašnjih 22.000.000 dinara. U međuvremenu je Primorje u Sloveniji likvidirano, a ovde posluje neki njegov fantomski ogranak zaveden u Agenciji za privredne registre.

Iako su pomenute mašine, između ostalih i bager, zvanično bili u magacinu čekajući dalji transport, u stvarnosti su obavljale poslove za domaće kompanije. Kada je kontrola došla da proveri gde se oprema nalazi, ona je privremeno povučena sa gradilišta, postavljena na neko poljanče, a zatim ponovo iznajmljena domaćim građevincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije