MILIKINA VREMENA: LOGISTIČKA PODRŠKA ZA OPERACIJU NA KASI KLINIČKOG CENTRA SRBIJE!!?

 

Počinje "trogodišnji investicioni ciklus" u Kliničkom centru Srbije (KCS). U narednom periodu na revitalizaciju zgrade najveće zdravstvene ustanove u Srbiji biće utrošeno 300 miliona evra. Na ovaj impresivni budžet zinula je Vučićeva družina. Mogućnosti otimačine su nesagledive.

Da bi pljačka uspela, smenili su doskorašnjeg direktor KCS, profesora Miljka Ristića, koji je već oborio dva tendera, preko kojih je trebalo da mafija iz ministarstva opljačka milione evra. Kao "pouzdan čovek", na njegovo mesto je doveden docent (koji ne ispunjava uslove) Milika Ašanin, iz Nikšića. Ovaj crnogorski stručnjak za "kombinacije", dobio je životnu priliku: uključiće se u pljačku i odobravaće nameštene tendere. Ako na kraju bude previše tražio, i njega će da nameste!

 

                       Milica Grabež

 

Vlada Srbije je 4. avgusta smenila profesora Miljka Ristića sa mesta direktora Kliničkog centra Srbije, na predlog Alekse Jokića, savetnika predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Kako je navodeno u saopštenju Ministarstva zdravlja, novi direktor Kliničkog centra Srbije biće dosadašnji direktor Urgentnog centra KCS-a, docent Milika Ašanin.

Odlukom Vlade Srbije, saopštilo je ministarstvo, dosadašnji direktor KCS profesor Miljko Ristić prelazi na mesto glavnog koordinatora za transplantaciju srca i kardiohirurgiju za Beograd, Niš, Kragujevac i Užice.

Profesor dr Miljko Ristić je vrhunski kardiolog, ugledni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ministarstvo zdravlja je, u saopštenju, zahvalilo Ristiću na svemu što je do sada učinio kao direktor najprestižnije zdravstvene ustanove u Srbiji i na uspešno sprovedenim planovima i programima, koji su realizovani u proteklom periodu.

Ali, licemerju Ministarstva zdravlja nikad kraja. U saopštenju je navedeno: "…Očekujemo da će profesor Ristić, kao vrhunski stručnjak, svojim iskustvom i znanjem na novom mestu pružiti veliki doprinos unapredjenju zahtevne oblasti i doprineti podizanju transplantacije na viši nivo u Srbiji".

Ko je docent Milika Ašanin, i zašto je, baš on, postavljen na ključno mesto srpskom zdravstvu? Prema Statutu Kliničkog centra Srbije, za direktora se može izabrati lice koje ima zvanje univerzitetskog profesora medicinskih nauka. Postavljeni Milika Ašanin je docent, i ne ispunjava te, formalne uslove.

Zašto je smenjen profesor Miljko Ristić?

Revitalizacija zgrade Kliničkog centra, koja treba da se osposobi za funkcionisanje, predviđa da se za tri godine izvedu svi građevinski radovi i usele raštrkane klinike i instituti, koji su u sastavu Kliničkog centra.

Vrednost radova opredeljena je na 300 miliona evra. Lepa para, može se dosta od tog budžeta staviti u džep. A period od tri godine je dug. Zgrabi pa živi, rukovode se tom prostačkom logikom funkcioneri ministarstva zdravlja.

A profesor Ristić je oborio dva tendera, kojima su budžet iz Ministarstva zdravlja Srbije planirale milione da stave sebi u džep. Predviđena je kupovina 10 novih skenera, ukupno će se izdvojiti i platiti za njih 10 miliona evra!

A šta sa skenerima za te tri godine, dok zgrada Kliničkog centra Srbije ne bude “revitalizovanma". Nema veze, uzeće se provizija, a skenere će prebaciti da se “ne ukvare“ u privatne ordinacije. Zaradiće se lepe pare. E, zato je bio potreban Milika Ašanin.

Na dan kada mu je uručeno rešenje da je novi direktor Kliničkog centra Srbije, dato mu je da potpiše svoje prvo rešenje sa tog mesta – da asistenta Marka Ercegovca postavi za direktora Urgentnog centra KC Srbije!

Poslušni Milika se dugo vrpoljio. Našao se u neobranom grožđu, i ličilo je da će da odbije ponudu koja se ne odbija. Ipak, drugovi su imali jače argumente, i Milika je, no što će jado, no potpisao!

Marko Ercegovac je po univerzitetskom zvanju asistent. A direktor Urgentnog centra KC Srbije može biti samo lice sa zvanjem profesora medicine. Nema veze, Erceg ume da ćuti, i potpisuje.

Smenom profesora Miljka Ristića, zdravstvenoj mafiji otvaraju se neslućene mogućnosti za poslednju pljačku u zdravstvu, posle koje neće ostati ni konca za zašivanje rana.

Nakon smene, profesoru Ristiću, tvrde izvori Redakcije, telefonirali su i predsednik republike Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, uveravajući ga da oni "nisu bili obavešteni o njegovoj smeni“.

Nije nikakva tajna da je zdravstvena mafija smenu profesora Miljka Ristića sprovela uz logističku podršku Alekse Jokića, savetnika Aleksandra Vučića. Ovaj čovek iz senke servisira najjaču organizovau kriminalnu grupu u kojoj su Nikola Petrović, Andrej Vučić, Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije i još nekoliko Vučićevih “bliskih prijatelja“.

Ko je Aleksa Jokić, čovek iz senke ? Po čemu se pamti ovaj čovek?

„Mog Vučića mnogi bi voleli da vide mrtvog" – izjavio je pre dve godine za dnevni Kurir, u neobično familijarnom tonu Aleksa Jokić, tada šef kabineta, savetnik i najbliži saradnik prvog potpredsednika Vlade.

Kao osobe koje „srpskom Eliotu Nesu" rade o glavi, Jokić je markirao „Miškovića, Beka i njihove medije sluge", koji su „Srbiju opljačkali, razorili i moralno uništili". Šefovanje Vučićevim kabinetom otprilike je deseta važna funkcija u bogatom Jokićevom „višepartijskom" angažmanu – od Saveza komunista, preko SPS, SRS do SNS…

Od 1974. do 1984. godine, radio je u policiji, zatim obavljao više javnih funkcija u Valjevu, bio je načelnik Kolubarskog okruga (od 1990. do 1994), potom istovremeno ministar saobraćaja u vladi Mirka Marjanovića i načelnik Kosovskog okruga (94-97), da bi od tada do Petog oktobra obavljao funkciju direktora JP PTT Srbije.

Za vreme te poslednje funkcije za njega se vezuju mnogi skandali – sindikat Nezavisnost optužio ga je 2000. godine da je naložio upravnicima svih pošta da na radnom mestu i u radno vreme organizuju prikupljanje potpisa za listu SPS-JUL i Slobodana Miloševića.

Zatim, da je dva puta tokom svog mandata od PTT Srbije dobio stanove, prvi put jedan od 165 kvadrata u Beogradu, za koji je ustupio svoj prethodni dvosobni u Valjevu. Za tročlano domaćinstvo (supruga i sin), Jokić je od firme dobio i drugi stan, ovog puta od 252 kvadrata.

Nikada nije rasvetljena Jokićeva uloga u prodaji dela „Telekoma Srbija" Italijanima i Grcima iz juna 1997. godine, koji je pokojni premijer Đinđić nazvao „najštetnijim ugovorom po državu ikada napravljenim".

Nedeljnik Vreme, svojevremeno je objavio reportažu o Valjevcu koji je na plećki istetovirao likove Mire, Slobe i – Alekse Jokića! Navodno mu je ovaj obećao neku uslugu, pa je rešio da ga iscrta na koži.

Jokić je rođen u selu Divci kod Valjeva, gde je posle mioničkog zemljotresa državnim parama izgradio osnovnu školu kojoj bi pozavideo i Beograd. Niko, istina, ne zna šta će selu tolika škola.

Da brine o rodnom selu, dokazuje i prošlonedeljna izjava Velje Ilića na valjevskoj TV o investicijama u taj kraj: „…Evo Aleksa Jokić je poluprivatno tražio i zamolio me da obezbedim novac za vodovod u Divcima i dobio je 19 miliona".

Osim što osmišljava strategiju pljačke, i pokriva mafiju iz Vučićevog okruženja, Aleksa Jokić, čovek bez ikakvog morala, radi i o glavi “moga Vučića“. Ako je uzme, oprostićemo mu sve krađe, lopovluke.

Dug je spisak stambenih jedinica površine od nekoliko ari u vlasništvu gospodina Jokića. Koliko duša Jokić nosi na svojoj duši, tek treba da se istraži.

Smena profesora Miljka Ristića, i postavljanje Milike Ašanina iz Nikšića za direktora najveće zdravstvene ustanove na Balkanu, loš je znak. A, to znači da dolaze vremena poslednje, i najsurovije pljačke u zdravstvu. Milikina vremena mnogi neće preživeti.

Prošle godine u avgustu je smenjen direktor Klinike za infektivne bolesti, veoma poznati stručnjak, profesor Dragan Delić, uz obrazloženje da je u sukobu interesa. U januaru ove godine profesor Delić je podneo neopozivu ostavku na mesto direktora Lekarske komore Srbije zbog haosa u ovoj ustanovi. Od tada na Klinici za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije radi kao klinički lekar!

Promovisanje nesposobnih, nestručnih, netalentovanih, ali poslušnih, na rukovodeće pozicije u zdravstvu, ugrozilo je zdravlje nacije. Korupcija, krađa i otimanje novca iz budžeta, Srbiju predstavlja zemljom u kojoj dobar deo lekara postaju ubice nedužnih građana koje traže pomoć lekara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

 

„Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara…

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Priboj – postoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROV, PRIMITIVAN I NASILAN DIREKTOR OPŠTE BOLNICE U JAGODINI, I UZ TO JOŠ NEDODIRLJIV!!!???

 

Opšta bolnica Jagodina je primer kako partijska kadrovska selekcija donosi pustoš u institucije sistema. Tim povodom, grupa lekara i medicinskih sestara Opšte bolnice u Jagodini, obratila se pre dva meseca najodgovornijim ljudima srpskog zdravstvenog sistema, direktoru RFZO-a i ministru zdravlja, iznoseći neoborive argumente o mafijaškom rukovođenju ovom ustanovom od strane dr Darka Miletića, koga zaposleni, očito sa razlogom, zovu i dr Darko Maniti. Na njihovo pismo niko od zvaničnih institucija nije reagovao, uprkos tome što je Miletić za svoga mandata, zadužio bolnicu 26 puta više nego što je ona bila dužna prilikom njegovog dolaska. Redakcija objavljuje ovo ogorčeno reagovanje jagodinskih lekara, u nešto skraćenoj formi.

 

 

 

Prošlo je 6,5 godina od kako je klasičnim političkim nasiljem za direktora Opšte bolnice u Jagodini postavljen dr Darko Miletić. Kažemo političkim nasiljem, jer dotični osim partijske knjižice po zlu čuvene stranke G-17, odnosno, Ujedinjeni regioni Srbije (URS) nije imao nijednu drugu referencu koja bi ga činila pogodnim za to mesto.

Njegov primitivni i vulgarni vokabular je ispod nivoa štal majstora. Naravno da su žrtve njegove surove prirode i primitivnog i nasilnog ponašanja zaposleni, i to skoro svakodnevno. Mnogi od tih nesrećnih ljudi na koje je on usmerio svoju divlju prirodu, završili su na psihijatriji.

Dr Miletić je poznat i po tome što je jedan od najgorih studenata u istoriji Medicinskog fakulteta u Nišu. Medicinu je završio posle 15 godina studija. Da su poštovana pravila Ministarstva zdravlja a ne njegove partije, on ne bi mogao biti izabran za direktora Opšte bolnice, budući da je specijalista opšte medicine koja nije klinička specijalnost i ne postoji u sistematizaciji radnih mesta u Opštoj bolnici. Kao takav, on je stručno nekompetentan za direktora Opšte bolnice.

Dr Miletić je i jedan od najpoznatijih jagodinskih kockara, a kockanje nije vrlina i nešto što bi dolikovalo funkciji direktora Opšte bolnice. Bez obzira na sve gore rečeno tadašnji Upravni odbor od sedam članova od kojih su iz minorne i fašistoidne stranke (nekadašnje G-17) sa rezultatom 4:3 izabrao je najgoreg od prijavljenih kandidata i jedinog koji ne ispunjava uslove za direktora Opšte bolnice u Jagodini!

I naravno, kao svaki siledžija, i ovaj je odmah pokazao šta znači kad se neko primitivan i nasilan dokopa vlasti. Svima je bez ustezanja stavio do znanja da ga poštovanje zakona ne interesuje jer kako reče "Ko u ovoj zemlji poštuje zakone", i još: "U ovoj ustanovi sam ja zakon jer je mene postavio moj ministar". Dakle, ministar zdravlja RS je njegov ministar a ne ministar svih zaposlenih!

Ono što je u startu rekao tako se u praksi i ponašao.

Kompletno rukovodstvo je vrlo brzo posmenjivao i doveo naravno sebi slične stručno nekompetentne ali bezuslovno poslušne. Tako je za menadžera za ekonomske, pravne, opšte i tehničke poslove postavio stručno nekompetentnu osobu Milicu Pavlović koja na poslovima za koje se postavlja za direktora nije imala ni dana iskustva.

Naravno da gospođa ne bi bila postavljena da nije imala sposobnosti koje on traži, a to je da radi kako on kaže bez osvrtanja na zakon i da surovo kažnjava sve one koji se tome suprotstave do sadističkih razmera.

Od običnog lekara u Domu zdravlja, koji je kao i svi mi teško živeo od rada, postao je nedodirljiv i enormno "sposoban", naravno za sebe. Za godinu dana je "zaradio" automobilmarke "Mercedes" i to ne običan nego S klase.

Koliko li je tek "zaradio" za preostalih 5.5 godina? Od kako je na funkciji direktora Bolnice uspeo je da ovu ustanovu zaduži do neverovatnih razmera. Obaveze bolnice je povećao sa 14 miliona na oko 360 miliona, odnosno, za 26 puta. Podatak dovoljno govori sam za sebe.

Ovako nešto je bilo moguće samo u uslovima nefunkcionisanja institucija sistema pre svega institucija kontrole poslovanja. Prvih nekoliko godina nakon njegovog postavljenja niko iz Filijala RFZ-a nije dolazio u kontrolu.

Čim je došla prva ozbiljnija kontrola, primitivni i nasilni direktor ih je uz salve najpogrdnijih psovki najurio iz ustanove kao da je to njegova dedovina a ne državna institucija od posebnog značaja. Oni koji su prisustvovali tome kažu da je bilo poražavajuće i gledati i slušati kako neko ko je postavljen da štiti zakonitost poslovanja ustanove, ponižava i omalovažava one koji su ispred ovlašćene državne institucije došli da to provere , stavljajući sebe i svoje mahinacije iznad svega.

Svima je tada bilo jasno da navedeni direktor-siledžija ima političku zaštitu i da može da radi šta mu je volja bez ikakvih posledica. Nakon ispadanja njegove stranke iz Vlade, bilo je očito da mu je političku zaštitu uz određene uslove pružio i još uvek pruža Dragan Marković Palma.

Naravno da kod Palme sve ima cenu, pa je ovog puta morao da pristane da zapošljava one koje mu Palma pošalje, pa makar ti i ne dolazili na posao po nekoliko godina. Važno je da su redovno primali platu od Bolnice iz sredstava RFZ-a.

Ovakvih slučajeva je bilo nekoliko. Oni predstavljaju strašnu sramotu i za Ministarstvo zdravlja i za RFZ čija je direktorka bila i još je iz DS- a, ali ne i za direktora koji je radi održanja na vlast spreman na sve. O tome da je imao političku podršku Palme govori i činjenica da je Palma na njegovu molbu odbio da mu naredi smenu po zlu nenadmašnu njegovu glavnu saradnicu već pomenutu Milicu Pavlović i ako je dobio peticiju za njenu smenu, koju je potpisalo preko 90% zaposlenih.

Nakon propale peticije za smenu zloglasne Milice Pavlović, tandem dvoje neljudi kakvi se retko sreću, mogao je da nastavi devastiranje Bolnice i šikaniranja zaposlenih.

U centru svega su stavili sebe. Nabavili su sigurnosne sisteme za svoje luksuzno opremljene kancelarije, da niko bez video nadzora i njihovog odobrenja ne može ni da im priđe.

Bojali su se da će na njihovo siledžijsko i nezakonito ponašanje uslediti prirodna fizička reakcija zaposlenih čija su elementarna prava gazili. Između sebe i zaposlenih su postavili takav odnos kao da su vanzemaljci i božji izaslanici.

Jasno je da ozbiljnih promena nema i ne može biti bez smene ovakvih "kadrova" koji su Opštu bolnicu Jagodina devastirali do neslućenih razmera. Samo smena, bez preispitivanja njihovog rada za vreme trajanja mandata, značila bi nepošteno aboliranje od odgovornosti koja je evidentna.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NEZAKONITE I KORUPTIVNE RADNJE BIVŠEG DIREKTORA KBC „BEŽANIJSKA KOSA“

 

Zahvaljujući informacijama svojih saradnika, Redakcija je u ranijim pisanjima ukazala javnosti na kriminalne aktivnosti Predraga Stevanovića, direktora KBC Bežanijska kosa. Ovaj podmukli čovek u belom mantilu nije demantovao objavljen članak u listu, ali zato ubrzo po objavljivanju članka podnosi neopozivu ostavku, zastrašen činjenicom da je raskrinkan i da mu ne gine višegodišnja robija. Dok ubrzano pakuje kofere i odbrojava poslednje dane u nekada renomiranoj bolnici čiji je ugled srozao, a finansijski devastirao, uništava ili pokušava da prikrije dokumentaciju koja ga kompromituje. Sve ovo čini u jadnom pokušaju da pobegne i izbegne neminovno – osudu, presudu i zatvor. Zaposleni mu poručuju da neće pobeći od ruke pravde.

 

 

 

Spisak nezakonitih i koruptivnih radnji je dugačak, a ono što ga ipak ističe od drugih ljudi u belom mantilu je što je za godinu dana svoje "vlasti" zaposlio 20 ljudi bez obavezne saglasnosti Ministarstva zdravlja i kadrovskog plana, i na teret sopstvenih prihoda bolnice.

Postoje svedoci (već su slučaj prijavili policiji) da je radno mesto naplaćivao po 10.000 ili 20.000 eura, zavisno da li se radi o lekaru ili nemedicinskom radniku. Svi lekari su primljeni bez, po zakonu, obaveznog konkursa. Jedan broj primljenih lekara je bez ijednog dana radnog iskustva primljeno na specijalizovana odeljenja, kao što su kardiologija i anestezija!?

Naravno, izuzetak za prijem u stalni radni odnos činio je kada mu telefon okrene neko od glavonja iz SNS – tada je morao po partijskoj liniji da udomi npr. snaju predsednika ekonomskog saveta SNS-a i izvršnog direktora za finansije Telekoma Milenka Dželetovića.

Posebna priča su nemedicinski radnici, u smislu koliko ih je zaposlio u vreme svog mandata, i kakva je njihova struktura.Uglavnom su to ljudi zaposleni bez potrebnog radnog iskustva ili stručne spreme, bez adekvatnog razloga za radno angažovanje, i bez ikakvih referenci.

Primera radi, postavio je Zorana Šimšića pomoćnika direktora za investicije u bolnici, koja u njegovom mandatu nije imala nijednu investiciju, a za pomoćnika direktora za finansije Milana Ivoševića, klinca sa nekoliko godina radnog staža i koji nikada nije kročio u bolnicu, osim kada je kao mali imao zauške.

Za šefa tehničke službe imenovao je Zorana Gošića, čoveka pred penzijom i bez sata radnog iskustva sa medicinskom opremom, a za načelnika službe kontrole Mariju Jelisavac, osobu sa diplomom Megatrenda koja je došla iz banke, gde je radila kao PR. Za "šefa kabineta" postavio je Darija Alagića, mašinskog tehničara sa prethodnim radnim iskustvom u kafiću i turističkoj agenciji.

Svi pomenuti imali su svakog meseca 30% veću zaradu od ostalih zaposlenih u bolnici, najverovatnije da lakše i brže povrate svoju investiciju za radno mesto. Ljudi, pa ovaj čovek je izmislio "koruptivni lizing", zar ne?

Vrhunac je radno angažovanje mladog pravnika Milana Božovića koga je doveo iz propale građevinske firme, na mesto šefa javnih nabavki. Nesrećni mladić primljen je bez dana radnog iskustva na poslovima javnih nabavki, i bez zakonski obavezne licence za rad na tim poslovima. Ovo je posebno interesantno, jer bolnica godišnje sprovede javne nabavke u vrednosti od 800 miliona dinara, ili 7 miliona eura!

Na ovaj način, i ovim metodama, Predragu Stevanoviću, višestranačkom preletaču i neafirmisanom anesteziologu, bilo je lako da manipuliše vrednostima javnih nabavki, odabirom dobavljača, plaćanjem (kome, koliko, kada)…

Operativnim radom i vanrednim kontrolama dokumentacije bolnice, policija dolazi do frapantnih podataka da je Predrag Stevanović samo za godinu dana i samo po osnovu javnih nabavki bolnice, za sebe inkasirao milion evra (ne računajući cifru od blizu 200.000 evra za prijem radnika na nepotrebna i izmišljena radna mesta).

Nesrećni mladić, diplomirani pravnik bez sertifikata i licence, za ono što je radio, upleten u klupko zla i korupcije, već očajnički traži status zaštićenog svedoka, u nekoliko postupaka koje policija trenutno procesuira. Da li će u tome uspeti?

Afera o kojoj će se tek pisati je uvođenje u bolnicu informacionog sistema "Heliant". Nikome nije jasno kako je uveden u bolnicu, pod kojim uslovima, i koliko košta održavanje sistema?

Kako je moguće da ne postoji zapisnik o primopredaji softvera, niti su definisane međusobne obaveze između dobavljača softvera i bolnice kao korisnika? Kako je moguće da je fakturisanje nadoknada za korišćenje softvera odmah počela, bez uhodavanja, uvažavanja primedbi korisnika i bez unapređenja sistema?

Pri tome, kvalitet elektronske usluge u delu koji se odnosi na fakturisanje zdravstvenih usluga prema RFZO je katastrofalan, ali se o tome puno ne priča… Javna tajna čijom je zaslugom ovaj nekvalitetni softver nasilno implementiran u preko 180 domova zdravlja i bolnica, ali ako ovaj broj zdravstvenih ustanova pomnožimo sa cifrom koja se kreće, zavisno od veličine zdravstvene ustanove, od 10.000 do 50.000 evra za godišnje izdržavanje, dobićemo cifru od 5(pet) miliona eura, cifra oko koje se za solidan procenat od softverske firme vredi pomučiti.

Na ovu mahinaciju Redakciji je ukazao u jednom od svojih prethodnih brojeva (članak pod nazivom "Džabe, za milion evra: kako firma Seneco preko ETF-a prazni državnu kasu"). Međutim, tada osim privatne firme Soneco doo i ETF nisu bili poznati svi akteri ove pljačke, na koju ovim tekstom ukazujemo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ANTISRPSKA PROPAGANDA DVOJICE, BOGATO SPONZORISANIH, LAŽNIH AUTONOMAŠA KROZ DRUŠTVO VOJVOĐANSKIH NOVINARA!!!

 

Nikada u svojoj istoriji, od kako su je Srbi pod Arsenijem Čarnojevićem naselili, Vojvodina nije doživela da joj glavni ideolozi budu dva bosanska "dođoša", dve antiintelektualne protuve, koje skoro dve decenije diktiraju medijska i građanska pravila i cinkare, i javno i tajno, svakoga ko "zastranjuje" i drukčije misli. Već punih 18 godina, sa perspektivom doživotnog mandata, Društvom nezavisnih novinara Vojvodine predsedava Sabahudin-Dinko Gruhonjić, dok njegov sabrat, Nedim Sejdimović, svojom ogromnom zadnjicom zauzima mesto predsednika Izvršnog odbora ove novinarske organizacije, osnovane 1992., mnogo pre nego što su oni prvi put u životu videli Novi Sad.

 

                      Arpad Nađ

Za skoro dve decenije od kako pišu novinske članke, štampaju knjige, vrše dužnosti dopisnika najvećih evropskih medija iz Vojvodine, drže konferencije za štampu, tribine i gostuju u svim televizijama i radio stanicama, učinak ove dvojice odmetnutih Bošnjaka, bio je više nego poguban za informativni i kulturni prostor "prečanskih Srba".

Ali, ko je Srbima u Vojvodini podmetnuo Sabahudina – Dinka i Nedima? Kako se desilo da im Vojvodina olako dopusti da godinama ideološki truju i informativno izoluju ovu, nekada "najevropskiju" regiju u Srbiji? Čiju istinu njih dvojica čuvaju, i od koga?

Nema nikakve sumnje u to da je Vojvodina bila i ostala višenacionalna zajednica, ali i da je ta idilična slika opstala zahvaljujući činjenici što su vojvođanski Srbi oduvek živeli u harmoniji sa svima kojima je panonska ravnica istinska domovina.

Ovu notornu činjenicu, skoro dve decenije negiraju perjanice Društva nezavisnih novinara Vojvodine, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, dvojica antisrpskih agitatora koju su se početkom devedesetih godina doselili u Novi Sad iz zaraćene Bosne i Hercegovine.

Naime, Sabahudin i Nedim, godinama, u svakoj prilici, na ovaj ili onaj način, uporno tvrde da su Srbi genetski zločinci i neizlečivi ksenofobi i šovinisti, istovremeno uživajući sve društvene privilegije koje ova država, često maćehinski, ne daje ni istinskim herojima, koju su ovu zemlju zauvek zadužili velikim delima.

Mada je u pitanju njihova podmukla, antidržavna propaganda, koja traje od ranih devedesetih godina, Sabahudin i Nedim nikada tako otvoreno nisu pokazali šta misle o državi koja ih je širokogrudo udomila, kao nedavno, kad su jedan drugom "dodavali loptu" na hrvatskom Internet portalu zanimljivog imena (www.lupiga.com).

Sabahudin je za ovaj portal napravio intervju sa Nedimom. Nedim je tamo predstavljen i kao urednik separatističkog sajta "Autonomija", glasila Društva nezavisnih novinara Vojvodine.

Sabahudin-Dinko, poznat po tome što je u jednom "nadahnutom" šovinističkom ispadu nazvao Srbe "genetskim škartom", kojima su „noge sve kraće, a pogled sve tuplji", postavljao je pitanja svome seizu Nedimu, kao da je reč o preživeloj žrtva iz koncentracionog logora, a ne o podgojenom bilmezu koga je Srbija udomila, a srpski neprijatelji izdašno platili.

Odgovarao je Nedim na Sabahudinova pitanja, onako kako se očekivalo od ovoga mašala-vezira, koji veze po sastancima gej aktivista u Vojvodini, Srbiji i širom regiona. Govorio je kako će Srbija zauvek biti optuživana i prokazivana kao zemlja u kojoj se „žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva", jer je Srbija „hronično obolela od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma".

Hrvatski Internet portal http://www.lupiga.com, morao je Nedimu biti privlačan za svakojaki divan, ako ni zbog čega, ono zbog imena (lupiga). Po čemu nego po njegovoj preširokoj zadnjici, kojom već godinama sebe integriše u sve moguće i nemoguće "europske inicijative".

Da bi što bolje opisali svoju "epohalnu" ulogu u "spasenju" Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ova dva bosanska dođoša, "zakitili" su portal ovog udruženja neviđenom pohvalom samima sebi, pa su napisali: "…Na inicijativu nekolicine članova Nezavisnog društva novinara Vojvodine pokrenuta je akcija revitalizacije Društva. Izborna skupština je održana 29. maja 2004. godine, NDNV je od tada do danas uspeo da povrati ugled pa sada ponovo predstavlja relevantno novinarsko udruženje sa oko 450 članova…".

Drugim rečima rečeno, da nije bilo ova dva bosanska jarana, propalo bi u Vojvodini i novinari i njihovo udruženje! Ali, ispod svega, krila se njihova misija, da se "instaliraju" u stranim medijima.

U tome su uspeli, zahvaljujući dekadenciji novosadskih autonomaša, spremnih da udome i crnog đavola, samo ako podržavaju njihove separatističke ideje. Postali su Nedim i Sabahudin dopisnici Radija Slobodna Evropa, Radija Dojče vele i agencija Rojters i Frans pres…

Takođe, shvatili su, vrlo brzo, da ako se preobuku u autonomaše, mogu da pričaju protiv Srba i Srbije šta god ih je volja. Sa novom reputacijom dopisnika uglednih medija, počeli su da sebe promovišu kao osvedočene borce protiv "države ortodoksne teokratije", tačnije, pravoslavne Srbije.

Počela su da stiži i priznanja, ali i pare. Za njih se nesebično otvorio i specijalni fond američkog US Aid-a, a za njim i svi drugi angloamerički i evropski fondovi. Pozvali su Nedima u London i to na Kembridž!

Odatle je ovaj savremeni Elvija Čelebija, špijun i "putopisac", sve zapisujući šta mu se usput dešavalo, krenuo u Bristol, tamo gde obično odmaraju gospoda iz britanske obaveštajne zajednice.

Kažu poznavaoci njegove misije, da je tom prilikom poslao Sabahudinu i razglednicu iz Bristola, da njegov dični sabrat vidi kakva je to ljepota od čaršije. Hvalio se Nedim, da bolje zna Bristol od rodne Tuzle. Toliko su ga tamo našetali, da su ga noge izdale, ali ne i njegova impozantna zadnjica, koju su stručnjaci sa Kembridža, slične orjentacije, odmah uočili.

Osim "zapisa" od službenih "hodža" iz Londona, Nedim je tokom boravka, napisao, mašala, poveliki dnevnik događaja. Između ostalog, u njemu piše i ovo: "…Nedelja, 16. septembar…Jutros smo Dinko (Gruhonjić) i ja, mejlovima, usaglašavali tekst saopštenja koje smo posle prosledili medijima. U njemu najavljujemo da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine podneti tužbu protiv dva srbijanska portala koji su naveli netačne informacije o sredstvima koje je naše udruženje dobilo od američke fondacije NED...Udesetostručili su iznos. Tražićemo simboličnu odštetu. Jedan od tih portala je nedavno iz pera sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Srbije objavio spiskove politički nepodobnih umetnika, a sada, u nastavku, taj sajt emituje spisak organizacija koje dobijaju donacije od ove američkih fondacije. Svi znamo šta je cilj takvih spiskova i kuda sve to vodi. Fama o tzv. stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima opet se širi zemljom Srbijom. To što je cela država praktično ‘strani plaćenik’ – nikoga se ne tiče…".

Dakle, bez bilo kakvih konsultacija ili odluke novinarskog udruženja kojim upravljaju. Samo njih dvojica se "usaglašavaju" ne pitajući nikoga da li je to u redu ili nije. Istina, i sponzor im je dao odrešene ruke.

Da rade šta oni hoće, a za pare da ne pitaju. Samo da na svakom koraku rade protiv Srbije, makar i u formi lažnih autonomaša. Jer, da se Nedim i Sabahudin pitaju, odavno bi Vojvodina bila evroislamska džamahirija, u kojoj bi imalo mesta za svakoga, samo ne za onoga ko se izjašnjava kao Srbin. Zato im ne fali ni evra ni dolara. Kaplje na sve strane.

Osim NED-a (američka Nacionalna zadužbina za demokratiju ili National Endowment for Democracy), Sabahudin i Nedim "opskrbljuju" se direktno iz fondova Kongresa SAD. To podrazumeva puno poverenje u korisnika takvog budžeta. A, Sabahudin i Nedim su se dokazali. Toliko puta su govorili o Srbiji kao naslednici "koljača i ubica", kao o zemlji koja je"silovala Bosnu", i slične "stilske figure", da su stekli ugled kod svojih gazda. Zašto onda Sabahudin spava sa svojim "silovateljem"?

Paralelno sa antisrpskim akcijama, Sabahudin i Nedim su odskočili na društvenoj lestvici u Srbiji! Ovaj paradoks je moguć samo pod srpskim nebom. Da su neki Srbi, recimo, Miloš i Marko, došli u Sarajevo ranih devedesetih, i počeli da govore o tome kako Alijini mudžahedini zaklaše sve srpsko, bili bi kraći za glavu. Ne bi stigli do Sarajeva! Nezamislivo je i danas i u budućnosti, da neki Srbi, Miloš i Marko, budu prvi ljudi novinarskog udruženja u Sarajevu i javno prozivaju Bošnjake nazivajući ih "bolesnim i neizlečivim mrziteljima drugih naroda".

Sa druge strane, zna se šta bi se desilo i kako bi reagovala srpska novinarska udruženja pa i srpsko tužilaštvo, ako bi neko napisao da se „u Sarajevu i Federaciji mržnja i žeđ za krvlju prosto valja ulicama, samo se traži – žrtva"?

Ili, da je narod bošnjački, tamo u Federaciji BiH, „hronično obolelo od raznih oblika nacionalizma, ksenofobije i šovinizma"? Ima li boljeg dokaza da je Srbija neopisivo ponižena, a da su joj ovakve "Zumbul-age", zamotane u evropske čadore, samo prirodna posledica samoporicanja, odsustva samopoštovanja i neviđene autodestrukcije izazvane evroameričkom mržnjom prema Srbima.

Istraživač lika i dela Sabahudina Dinka Gruhonjića, Lazar Janićijević, pita se, u jednom od svojih tekstova, sasvim logično: "…Zaista, zbog čega je Gruhonjić ostao u Srbiji? Šta ga to drži u zemlji za koju tvrdi da tu niko ništa naučio nije, jer je ‘nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga’?"

Nije teško pogoditi. Srbija, koju Sabahudin naziva "Silovateljem Bosne", širokogruda je i poslovično sklona zaboravu. To mu je sasvim dovoljno da se ne brine za svoju budućnost u ravnoj Vojvodini.

Ostalo su organizovale i platile obaveštajne zajednice iz Vašingtona i Londona. Njegovom bratu u Alahu, Nedimu, nekako je i prirodno da bude u krevetu sa "silovateljem". Kad je jednom osetio slobodu urbanih nastranosti u Novom Sadu, više ga odatle niko nije mogao isterati. A, Sabahudin mu dođe kao ideološko pokriće za njegove "nasušne potrebe".

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

NAJBOLJI MINISTAR: SVA DOSTIGNUĆA U RADU NEBOJŠE STEFANOVIĆA NA FUNKCIJI!!!

 

Od dana kada je stupio na dužnost ministra policije, Nebojša Stefanović ne prestaje da lažima plasiranim preko režimskih medija, stvori sliku o sebi kao o čoveku koji rešava sve kriminalne zagonetke, koji sa lakoćom dolazi do krivaca i još lakše dolazi do "krunskih dokaza" protiv njih. Ovaj lažni doktor nauka i plagijator, koji je na volšeban način protrčao kroz fakultet, a da nije upoznao nijednog profesora na njemu, danas, sa pozicije ministra policije, laže i falsifikuje činjenice, montira krivične odgovornosti i donosi dokaze bez dokaza.

 

             major Goran Mitrović

 

Ko laže, taj i krade. Ko krade, taj i ubija, kažu…

Srpski ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, pouzdano se zna, patološki je lažov, a da krade, to potvrđuje i njegovo “pozajmljivanje tuđih naučnih radova". A možda dr Stefanović i ubija. Recimo, za početak istinu.

Javnost je obaveštena da je stručna javnost osporila doktorat dr Nebojše Stefanovića, koji je on odbranio na Univerzitetu Megatrend. Dve trećine njegove doktorske disertacije su bukvalno prepisane od drugih autora, bez navođenja njihovih imena.

I dok se javnost spori o tome da li je dr Stefanović običan plagijator, po strani je ostavljena druga, teža činjenica.

Srpski ministar je nesupešno počeo studije medicine i prava, a onda se, bez položenog ispita na ovim fakultetima, upisao na treću godinu studija Univerziteta Megatrend!

Šta će tako genijalnom čoveku da toliko dugo studira? A treću i četvrtu godinu na studijama na Univerzitetu Megatrend, dr Nebojša Stefanović je završio za manje od godinu dana! Upućeni tvrde da on lično ne poznaje nijednog profesora koji su stavili potpis u njegov indeks. Njega je nosila profesorka ovog fakulteta Zorana Mihajilović, stranačka drugarica dr Nebojše Stefanovića.

A kada tako pametan momak za godinu dana završi fakultet, red je da i doktorira. Da preskoči magistarske studije, nego da odmah doktorira. Da mu se, veli on, odmah napiše i doktorat. Da svom imenu pridoda i titulu dr.

Vučićevi ministri su takvi. Ministar prosvete ne govori nijedan strani jezik, i takođe ima lažni doktorat! Ministar finansija Lazar Krstić je, sigurno je, završio samo gimnaziju, lažno se predstavljajući kao diplomac američkog prestižnog univerziteta Jejla.

 

      Dakle, ko krade, taj i ubija, kažu…

 

Ministar policije pokušava, uz pomoć srpskih medija koji su Vučićevi psi napadači, da prikrije vinovnike sobraćajnog udesa, u kojem je 25. jula, na Brankovom mostu, od posledica udesa smrtno stradao Luka Jovanović.

Iako je nezamislivo da istragu o saobraćajnoj nesreći vodi ministar policije, dr Stefanović nas danima bombarduje vestima o ovom događaju, dajući često smešne i protivurečne izjave.

Zašto je ministar toliko zainteresovan da se reči slučaj, koji se kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, koje je u nadležnosti osnovnog suda, koji i vodi istragu, a ne objašanjava nam šta je sa slučajevima teških ubistava i razbojništava!

Ministar policije je Vučićev pas, koji laje na sve one koje Vučić označi kao mete. Tako je danima dr Stefanović nas obasipao pričama o Dragoslavu Kosmajcu, navodnom narkodileru, o njegovim milijardama evra zarađenih para, o njegovom kretanju…Sve je, dakle, imalo za cilj da se od g. Kosmajca otmu pare. I, odjednom – nikom ništa!

Drugovi Luke Jovanovića zakazali su bili protestno okupljanje za 31. avgust u 16,30 sati, na Brankovom mostu, tražeći od policije istinu. Ali, 30. avgusta, uveče, policija donosi rešenje o zabrani protestnog okupljanja Lukinih drugova! Ministar Stefanović, za svaki slučaj, angažuje jake policijske snage. U vreme najavljenog okupljanja, naši urednici koji su došli na zborno mesto, suočili su se sa policijskim kordonima, policijskim psima, dovedeno je i nekoliko konja iz policije.

Pritisak ministar policije vrši na sve medije, ali se, u ovom slučaju, neočekivano, Politika korektno i profesionalno ponela, prateći ovaj događaj.

Iako se nije očekivalo, Lukin otac, na pritisak svoje žene, Lukine maćehe, počeo je mizerno da se ponaša. Žena ga ponižava, držeći ga za ruke, stisnutih šaka, do izlazi iz policije, kao da idu sa venčanja.

O hapšenju navodnog vinovnika saobraćajnog udesa, a ne ubistva, Marka Milićeva, i lažnim izjavama ministra lažnog doktoranta Stefanovića, objavljujemo analizu njegovog lupetanja i obraćanja javnosti.

Pojavljivanje kineskih diplomata na konferenciji posvećenoj hapšenju Milićeva u Kini, može da objasni i prilog o slobodnom špijuniranju TE Drmno iz Kostolaca, i pretnja ministarke Mihajlović da će raskinuti ugovor sa Kinezima o izgradnji mosta Zemun – Borča, zbog loše izvedenih radova, da bi potom smerno potpisala ankes kojim Kinezima odobrava još dva miliona dolara, za dodatne radove.

Na žalost, niko od takozvanih opozicionih poslanika ne pokreće u Narodnoj skupštini pitanje njegovog opoziva.

 

      Laži i nelogičnosti u vezi sa hapšenjem Marka Milićeva

 

Vest o hapšenju osumnjičenog za ubistvo Luke Jovanovića, Marka Milićeva, objavljena je u domaćim medjima 1. septembra, u oko 19 sati. Prema izjavama ministra unutrašnjih poslova, Milićev je navodno uhapšen u Kini. Portal Teleprompter.rs je ranije pisao o nelogičnostima u vezi sa istragom ubistva. Međutim, i samo hapšenje Milićeva u Kini izaziva sumnje.

Prvo, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, vodi glavnu reč kada je reč o istrazi ubistva Luke Jovanovića. Umesto da posao saradnje sa medijima i javnosti obavlja stručnjak koji lično učestvuje u samoj istrazi, glavnu reč u medijima vodi stranačka ličnost u ulozi ministra unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.

Da se prisetimo, Stefanović je 18. avgusta održao konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da je Marko Milićev osumnjičen za ubistvo Luke Jovanovića. On je još napomenuo da se osumnjičeni u tom trenutku nalazio u Turskoj.

– Mi očekujemo da će u narednih nekoliko dana, to je sada stvar tehnike, Turska će njega izručiti i da će on biti u našim rukama – rekao je Stefanović, koji očekuje da će Milićev biti bez problema izručen Srbiji. (Blic, 18.8.2014)

Dakle, prema istrazi policije, a na osnovu izjave ministra, Milićev se 18. avgusta nalazio u Turskoj.

Na konferenciji za štampu koja je održana 1. septembra povodom hapšenja Milićeva, ministra unutrašnjih poslova izneo je u potpunosti drugačiju priču.

– On je od 15. avgusta bio u Kini. Uhapsili su ga po poternici, a njemu je tamo istekla i boravišna viza. U Tursku je došao 10. avgusta, letom iz Beograda za Istanbul, a u Honkong je sleteo 13. avgusta odakle je otišao u centralnu Kinu, rekao je ministar. (Blic, 1.9.2014)

Ako je Milićev u Kinu sleteo 13. avgusta, zašto je ministar 18. avgusta izjavio da se Milićev nalazio u Turskoj?

Ministar je na konferenciji za novinare tog 18. avgusta još dodao:

– Istraga je sprovedena detaljno, imamo dosta podataka vezano za njegovo kretanje i kretanje drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je Milićev Marko (1981) počinilac ovog krivičnog dela, rekao je Stefanović. (Blic, 18.8.2104)

Ako je istraga "sprovedena detaljno", kako ministar tvrdi, kako je moguće da je policija bila uverena da se Milićev nalazio u Turskoj, kada je on tada već uveliko bio u Kini? Prema pisanju medija, na konferenciji koja je održana 1. septembra "ministar nije davao nikakve detalje o hapšenju na konferenciji za novinare".

 

      Kurirovi anonimni izvori

 

Ministru nije bio problem da odaje detalje o istrazi pre hapšenja, na šta je javnost burno reagovala i okrivila ministra za ugrožavanje istrage, ali mu je zato jezik bio pod ključem kada je trebalo da otkrije detalje posle hapšenja. Da li ovo ima smisla? Na konferenciji za štampu još je saopšteno da se Milićev nalazi u Kini u pritvoru. On je još dodao "da je Milićevu u Kini istekla boravišna viza, a da je u toj zemlji uhapšen po poternici koju je raspisala Srbija".

Sada, da li je Milićev uhapšen zbog prekoračenja boravišne vize ili zbog poternice koju je raspisala Srbija, nije baš najjasnije. Zar ne bi bilo logično da je Milićev prvo uhapšen na osnovu prekoračenja boravišne vize, pa tek onda, na osnovu provere, zadržan u pritvoru jer je za njime raspisana međunarodna poternica? Ko je raspisao drugu poternicu?

Prema rečima izvora "Politike", Milićev je uhapšen zbog sasvim drugih razloga koji su mnogo ozbiljniji od prekoračenja boravišne vize.

– Milićev je u Kini priveden po poternici koja je za njim raspisana zbog trgovine narkoticima, a ne zbog učešća u saobraćajnoj nesreći zašta ga terete srpski istražni organi. Pošto se u Kini trgovci narkoticima streljaju, Milić je molio tamošnju policiju da ga pusti, objašnjavajući im da on u Srbiji ne odgovara za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, već za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otkriva "Politikin" izvor. (Politika, 2.9.2014)

Anonimni izvor "Kurira" je tom listu ispričao nešto drugačiju priču povodom hapšenja Milićeva zbog narkotika.

– Milićev se najverovatnije uplašio da ga policija hapsi zbog droge. Kao što je poznato, zbog tog krivičnog dela, trgovine drogom, u Kini je predviđena smrtna kazna. On je zbog toga kineskim policajcima odmah priznao ko je i objasnio zbog čega za njim traga srpska policija, otkriva izvor "Kurira". (Kurir, 2.9.2014)

Pažljivo tumačite rečenične konstrukcije izjava izvora.

"Politikin" izvor tvrdi da je za Milićevim još ranije bila raspisana poternica i to zbog trgovine narkoticima. (Ko je uopšte raspisao tu poternicu Dakle, Milićev je trgovac narkoticima, kineske vlasti su ga uhapsile, on je tačno znao da ga hapse zbog droge, ali da ga Kinezi ne bi streljali, on je priznao da ga policija u Srbiji traži zbog ubistva, laički rečeno.

Tvrdnje "Kurirovog" izvora nose drugačije značenje. Milićev zna da se za njim traga zbog ubistva u Srbiji. Međutim, on nije bio siguran da li su ga uhapsili zbog ubistva ili zbog droge, a znajući da može biti streljan, Milićev je odmah rekao da ga traži srpska policija kako bi izbegao streljanje, laički rečeno.

Da li uočavate razliku? Izvor "Politike" ne iznosi sumnju u to da li je Milićev znao zbog čega je uhapšen, ali "Kurirov" izvor izražava sumnju koristeći reč "najverovatnije".

Šta nam ovo govori? Izvor "Politike" jasno poništava tvrdnje ministra Stefanovića da je uhapšen zbog poternice koju je raspisala Srbija. Međutim, "Kurirov" izvor ostavlja prostor za dalju interpretaciju. Da li je uhapšen zbog ubistva ili zbog droge. "Kurirov" izvor nagoveštava da je Stefanović možda u pravu, a možda i nije.

Sasvim je moguće da je "Kurir" izjavu ovog anonimnog izvora modifikovao kako se izjave ministar Stefanović ne bi u potpunosti diskvalifikovale.

Ako je Milićev uhapšen zbog trgovine narkoticima na osnovu neke druge poternice, koja je nama nepoznata, Kina ima pravo da ga zadrži i da mu sudi po njihovim zakonima. Međutim, ako je uhapšen zbog poternice Srbije, izručenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Stefanović je izjavio da bi Milićev trebalo da se nađe u Srbiji za "najviše nekoliko nedelja". Veoma neodređen vremenski period, složićete se.

Nebojša Stefanović je izjavio da je Milićevu u Kini "istekla boravišna viza". Saobraćajna nesreća na Brankovom mostu se dogodila 25. jula. Desetak dana posle nesreće, Milićeva je, navodno zaustavila srpska policija zbog ukradenog vozila koji je u tom trenutku vozio, pišu novine. On je zatim pušten jer se za njim tada nije tragalo.

Milićev je sa svojim pasošem, 10. avgusta odleteo za Istanbul. 13. avgusta je navodno sleteo u Kinu i već 15. avgusta nalazio se u centralnoj Kini. Interpolova poternica raspisana je 19. avgusta.

Kurir je 25. avgusta objavio tekst u kojem prenosi reči neimenovanog izvora koji tvrdi da je Milićev bio lociran u Kini. Dakle, policiji je bilo potrebno najmanje 10 dana da ga locira u Kini? Da li je naša policija zaista toliko ekspeditivna? Moramo razlikovati dva pojma: boravišna viza (residency visa) i boravišna dozvola (resident permit).

 

      Kad nemoguće postane moguće

 

Ako preko interneta pokušate da pretražite sajtove kineskih ambasada ili kineskih institucija ili stručne sajtove koji se bave opisom procesa dobijanja viza za putovanja u Kinu, nailazićete samo na termin "resident permit" (boravišna dozvola). Velika je razlika između vize i dozvole. Pretražili smo internet u pokušaju da razjasnimo ta dva termina.

Najlakše je dobiti turističku vizu koja podrazumeva jedan ulazak u državu, ili više, ako se podnese zahtev. Turistička viza traje svega 30 dana. Boravišnu dozvolu je mnogo komplikovanije dobiti i proces traje duže od procesa za dobijanje obične vize.

Prema rečima Stefanovića, Milićevu je "boravišna viza" (smatramo da je taj termin pogrešno upotrebio jer smo u uputstvima nailazili samo na termine "viza" i "boravišna dozvola") istekla, pa je zatim usledilo hapšenje. Milićev je navodno uhapšen u petak, 29. avgusta. Ako turistička viza traje samo 30 dana, kog dana je Milićev uopšte dobio vizu? Hajde da kažemo da je Milićevu viza istekla tačno u petak 29. avgusta, kada su ga kineske vlasti i uhapsile.

Računajući unazad od 29. avgusta, a imajući na umu da viza traje 30 dana, Milićev je turističku vizu za Kinu dobio 31. jula. To bi značilo da je Milićev odmah nakon ubistva Luke Jovanovića otišao do ambasade Kine u Beogradu i podneo zahtev za turističku vizu!

Imajući u vidu to da je malo verovatno da je Milićev uhapšen istog dana kada mu je i istekla viza (29. avgusta), a ne zaboravite još papirologiju i period čekanja na odobrenje vize, pitanje je kada je Milićev uopšte izvadio vizu za Kinu? Da li je Milićev još pre ubistva izvadio i Tursku i Kinesku vizu ili je još od ranije imao kinesku vizu ili pak možda i boravišnu dozvolu na duži periodu koja je baš pred hapšenje istekla?

U javnosti se stiče utisak da je Milićev u Kinu pobegao zbog ubistva Luke Jovanovića. Međutim, uzimajući u obzir da se nesreća dogodila u petak, 25. jula u večernjim časovima, Milićev je morao da sačeka ponedeljak, 28. jula kako bi otišao do ambasade Kine sa zahtevom za izdavanje vize.

Da bi mu viza od 30 dana istekla 29. avgusta, kada je navodno uhapšen, Milićev je morao da dobije vizu 31. jula, četiri dana od prvog radnog dana nakon ubistva. Uzimajući u obzir da Milićev najverovatnije nije uhapšen na dan kada mu je istekla viza (29. avgusta) i da je za vizu bilo potrebno sačekati nekoliko dana, dolazi se do zaključka da je Milićev kinesku vizu ima još pre ubistva.

Zašto se onda u javnosti spekuliše da je Milićev u Kinu namenski pobegao zbog ubistva? Zašto se ranije nije znalo da Milićev ima i kinesku vizu? Kako je moguće da je naša policija 18. avgusta tvrdila da se on nalazi u Turskoj, kada je već uveliko bio u Kini?

Zašto se Milićev, nakon što je dobio kinesku vizu, vozikao u ukradenom automobilu po Srbiji kada ga je zaustavila policija? Zašto odmah po dobijanju vize nije napustio Srbiju?

Zašto je narko-diler Marko Milićev pobegao baš u Kinu gde se streljaju trgovci narkoticima?

Konačno, zašto se ispostavi da su zvanične izjave iz policije netačne u odnosu na "anonimne izvore" iz te iste policije? Da li mi to imamo jednu zvaničnu i jednu anonimnu policiju?

 

     A 1.

  Lažna kineska viza

Kineski državljanin Chan Yong od avgusta 2012. boravi sa falš vizom koja je izdata u ambasadi Srbije u Pekingu. Kada mu je istekla viza od tri meseca, Policijska uprava Požarevac pronalazi da je viza i dokumentacija na kojoj je urađena viza falsifikovana, i tada se meša ambasada koja preko MUP-a dozvoljava izdavanje nove boravišne vize na već postojeću falsifikovanu vizu od strane Kineza u Pekingu. Srpska policija ne reaguju po zakonu, i navedenog ne vode kod sudije da mu izrekne zabranu ulaska u Srbiju, nego se dozvoljava kršenje zakona.

Pomenuti Chang Yong se više puta se sastajao sa atašeom ambasade Kine, gde mu je davao poverljive podatke i dokumentaciju o Privrednom društvu TE-KO Kostolac (Termoelektrana i kopovi Kostolac), o bojleru i turbinama, kao i bezbednosti samog objekta.

Isto tako navedeni je član Komunističke partije, što dovodi u sumnju njegov dolazak u Srbiju, i označen je od strane vlasti, kao neko ko je potencijalni špijun.

Njegov posao je da se bavi samo prikupljanje informacija o PD TE-KO Kostolac, kao i ljudima, sa kojima pokušava preko skupih poklona da se sprijatelji, i tada dobija više informacija o svemu. Isto tako u 2013. se sreće sa raznim kompanijama i ljudima. Svi poslovi isplate i uplate idu preko Chang Yonga. Tarifa se zna, 10% za svaki dobijeni posao, kao što su liftovi, kao što je osiguranje radnika, kao sto je izolacija objekta, remont faze…

(Autor je policijski službenik PU Požarevac)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTVRDA RADA DOBRO ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

 

Korupciji u Kliničkom centru (KC) Niš nema kraja i nije slučajnost što su nezavisne institucije, korupciju u zdravstvu s pravom tako visoko kotirale. Na žalost, oni koji treba da preduzmu odgovarajuće korake, to ne rade….Mi, kao grupa lekara KC, koja vam sada piše, nismo učestvovali u pisanju već objavljenog pisma u Vašim novinama, ali želimo da potvrdimo da je sve ono što je napisano istina i želimo da ovim pismom obavestimo javnost i o drugim korupcijama u KC Niš.

 

 

 

Pre svega, tu je korupcija tokom nabavke ortopedskih implantata…Naime, prof. Milorad Mitković je pune dve decenije direktor Klinike za ortopediju u Nišu. Istina, vrstan je ortoped. Ali, vlasnik je tri privatne firme koje proizvode razne ortopedske implantate, učestvuju i redovno ,,pobeđuju" na tenderima u KC-u Niš.

Nalazi se na čelu svih tenderskih komisija, u svojstvu predsednika, zamenika predsednika ili „osobe koja odlučuje", već punih 15 godina! Godišnji prihod koji prof. Mitković ostvaruje po tenderima za nabavku ortopedskih implantata iznosi oko 500.000 evra, za koji iznos svake godine biva oštećen državni budžet.

Jedna od tri njegove privatne firme, nosi naziv ,,Trafix", koja se vodi na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i mašinskog inženjera Mitića, (koji je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „unutrašnje fiksatore"

Druga firma nosi naziv ,,Ortokon" i vodi se na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51 %) i izvesne gospođe Vere, ( koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „spoljašnje fiksatore" .

Treća firma se zove ,,Oregon" i vodi se takođe na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i medicinske sestre Ivane, koja radi na Klinici za ortopediju, (a koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma proizvodi i distribuira šrafove, Kiršnerove igle i druge potrošne materijale.

Samo po osnovu ,,kupovine" implantata iz firme ,,Trafix", ne računajući druge firme, prof. Mitković ošteti državni budžet za 240.000 evra, za koji iznos on postaje bogatiji. Evo kako to radi…

Unutrašnji fiksator pomenute firme („Mitkovićev Richards-ov klin), koji se koristi za trohanterne prelome butne kosti, košta 108.000 dinara. U čitavom svetu, za takve prelome se koristi originalni i mnogo kvalitetniji DHS (Richards-ov klin), koji se ne lomi, ne krivi i ne ispada, kao „Mitkovićeva kopija", i koji u Švajcarskoj, Sloveniji i na našem tržištu može da se nabavi za 180 evra!

Vojvođanska firma „Narcisius" iz Ade, po istoj ceni (180 evra), proizvodi i prodaje licenciran DHS Richards-ov klin, kao i modifikovani DHS Richardsov klin (DHS-Yu) Mileta Bogosavljevića, koji koriste mnoge ortopedske ustanove u Srbiji.

Dakle, razlika u ceni koja se postiže kupovinom samo jednog Mitkovićevog „unutrašnjeg fiksatora", u odnosu na mnogo kvalitetnije i jeftinije klinove, koji se koriste u celom svetu, iznosi oko 800 evra. Kada se to pomnoži sa 300, koliko se godišnje od Mitkovićeve firme Trafix trebuje u KC Niš, dobije se cifra od 240.000 evra, koliko zaradi prof. Mitković samo od jedne od tri pomenute firme, tj. po osnovu samo jedne vrste implantata.

Grupa ortopeda je, krajem prošle godine, prijavila neregularnosti tokom nabavke ortopedskih implantata menadžmentu KC-a, kada je prof. Mitković formalno promenjen kao predsednik tenderske komisije za tu vrstu nabavke. Međutim, i dalje se vrši strahovit pritisak na novoimenovane članove (ucene, pretnje, obećanja, od strane profesora Mitkovića, prof. Saše Živića, nekih pravnika i dr rukovodioca Kliničkog centra) da se nastavi sa kupovinom implantata od Mitkovićevih firmi, bez obzira na ogromnu razliku u ceni.

Neki novoimenovani članovi komisije su u pisanoj formi dobili pretnju od strane prof. Živića, da će biti sankcionisani ako ne potpišu „kupovinu" ovih implantata. Jednog profesora, koji je odbio da potpiše takvu pljačkašku nabavku, zastrašuje, prisluškuje i prati policija, kao nekog kriminalca.

Za pomenute firme profesora Mitkovića zna se godinama. To zna i menadžment KC-a, zna i policija. Godišnji prihod profesora Mitkovića, samo od kupovine sopstvenih implantata, prelazi 500.000 evra. Od tih sredstava finansirao je i lobiranje za Akademiju nauka, u koju je primljen pre dve godine, gde je primljen mada ima samo jedan autorski rad na takozvanoj sci listi. Sa tom naučnom "kompetencijom", po Statutu Medicinskog fakulteta u Nišu, ne ispunjava ni uslove za izbor u zvanje profesora!

Opravdana je i sumnja da je u pomenuti lanac korupcije koji traje deceniju i po, uključeno mnogo ljudi, uključujući i rukovodioce KC koji "žmure" na sve ovo. Izgleda da i policija ima interesa da ne reaguje.

Prisutan je neverovatan strah kod radnika ortopedije, koji ne smeju ni da pomisle da se suprotstave profesoru Mitkoviću, smatrajući da je to ravno ,,samoubistvu", pretpostavljajući da je čitav "sistem" umešan u malverzacije.

Na sceni je i korupcija na Očnoj klinici. Bivši direktor klinike prof. Dragan Veselinović i sadašnji direktor prof. Gordana Zlatanović su privatizovali Očnu kliniku Kliničkog centra, što je i logično jer oboje imaju privatne klinike.

Pacijente iz KC šalju u privatne klinike jer su im tamo obezbedili bolje uslove rada. Ali da bi sve to lepo funkcionisalo, oni su i svoju decu primili, baš tu na Očnoj klinici! Tako sin i ćerka prof. Veselinovića rade zajedno sa tatom na Očnoj klinici i u tatinoj privatnoj klinici.

Profesorka Zlatanović je primila i ćerku i sina na Očnoj klinici, da ih mama nauči kako se dolazi do uspeha i bogatstva. Zbog toga ovu kliniku zovu- „Klinika za majku i dete".

O Nefrološkoj klinici i njenom poslovnom odnosu sa ,,Fresenius" firmom koja je radila hemodijalize bubrežnih bolesnika u Nišu i regionu, a posebno podatke o malverzacijama u samoj firmi ,,Fresenuis" od strane pojedinih lekara iz KC u prvom redu prof. Vidojko Đorđević, možete naći u Policijskoj upravi grada Niša. Inspektori policije su sve to verifikovali i ostavili, verovatno po nečijem naređenju, u neku zadnju fioku sa ciljem da se ta kriminalna radnja ohladi i zaboravi.

Doduše firma „Fresenius" je u međuvremenu zatvorena, prestala je da radi, ali zar je to dovoljno?

Na čelu organizovane kriminalne grupe lekara u Kliničkom centru u Nišu je dr Dragan Milić i njegovo osnovno zanimanje je rukovođenje tim timom, spletkarenja i podmetanja kolegama koji ne pripadaju njegovoj kriminalnoj grupi i njihove družine.

Dr Milić je studirao medicinu preko 10 godina a tada su studije medicine trajale pet godina. Uz velike muke i pomoć prijatelja nekako je završio studije a ni bog ne zna kako je primljen u Klinički centar Niš i to baš na Hirurškoj klinici. Sina dekana prof.Višnjića, uzeo je za kuma, da bi imao prolaz na fakultetu. Da bi što brže stigao do fakultetskog zvanja bila mu je potrebna podrška šefa katedre hirurgije.

Tadašnji šef katedre, prof. Miroslav Stoiljković, dobar hirurg, veliki intelektualac i vrlo tolerantna ličnost, prihvata ga kao što je prihvatao sve mlađe kolege. Dr Milić je bio prema njemu servilan da bi dobio njegovu podršku i postao asistent na Medicinskom fakultetu.

Kada je to ostvario, shvatio je da je na dobrom putu i da su mu sada sva vrata otvorena. Da bi napredovao na fakultetu, počeo je sa plagiranjem naučnih i stručnih radova da bi na kraju plagirao i doktorsku disertaciju o čemu postoji validna dokumentacija!

Vrlo brzo uspostavlja dobre ekonomske odnose sa farmaceutskim firmama koje su mu finansirale putovanja po svetu. Od Udruženja vaskularnih hirurga Amerike, dobio je stipendiju da poseti njihov nacionalni Kongres i nekoliko njihovih klinika. To udruženje finansira godišnje po nekoliko hirurga iz nerazvijenog dela sveta da prisustvuju njihovom nacionalnom kongresu.

Dr Milić je to vrlo lepo isplanirao. Angažovao je novinarku "Blica" Željku Jevtić koja je tu njegovu stipendiju proglasila "Nagradom za najboljeg hirurga van Amerike". Ta novinarka tu navodnu vest pompezno najavila, a drugi mediji, bez provere, citirali.

Tako dr Milić, ni kriv ni dužan, postade "najbolji hirurg na svetu"! ( pogledati sajt Telepromter. rs – "Pronađen plagijator među profesorima na Medicinskom fakultetu u Nišu"). To su prenela skoro sva sredstva informisanja u Srbiji i zahvaljujući toj neistini dr Milić je sebi otvorio skoro sva vrata u Srbiji.

Postaje ljubimac Ministarstva zdravlja i od njih dobija maksimalnu podršku. Naravno učlanjuje se u DS i time kao "najbolji hirurg na svetu" dobija veliku podršku od tada vladajuće političke partije, potom dobija raznorazne zahvalnice i priznanja od raznoraznih udruženja.

Naravno, sve on to koristi, objavljuje u medijima, a, u anketi "Blica", biva "izabran" i za ministra zdravlja! Od puta u Ameriku pa sve do današnjih dana novinarka Željka Jevtić je njegova lična novinarka i objavljuje u "Blicu" neverovatne neistine.

Veliča dr Milića i bez argumenata blati pojedince i ustanove o kojima joj dr Milić daje lažne podatke. Osim toga, ucenjuje sve oko sebe, počev od uprave KC Niš, preko uprave Medicinskog fakulteta, okuplja ljude sličnih kvaliteta, bez morala sa jasno definisanim ciljem, a to je vlast i novac.

Sada je to dobro organizovana kriminalna grupa. Prvo su se besprekorno organizovali oko tendera za nabavku opreme i potrošnog materijala u KC Niš. Ali, to im nije bilo dovoljno jer su dobit morali da dele na više delova, pa su izmislili takozvane "vanstandardne usluge u Kliničkom centru" i tu uključili svoje članove i proverene kolege i time opljačkali fond zdravstva za nekoliko miliona evra.

Ova dobro organizovana grupa nije partijski organizovana jer članovi ove grupe su iz različitih političkih partija. Članovi grupe su: dr Dragan Milić, bivši član DS a od pre mesec dana član SNS-a, glavni koordinator i mozak ove kriminalne grupe. Njegova osnovna aktivnost je spletkarenje, jačanje grupe, laž, blaćenje neistomišljenika i bogaćenje i besprekorna servilnost prema nadređenima.

Tu su i dr Zoran Radovanović, član SPS-a i direktor Kliničkog centra u Nišu, dr Petar Bošnjaković, bivši član JUL-a, dr Zoran Perišić, gradonačelnik Niša, bivši član JUL-a a od pre dve godine član SNS-a, dr Srbobran Trenkić bivši direktor Kliničkog centra, bivši član DSS-a a po tome G17, dr Saša Živić, član SPS-a, dr Milorad Mitković, direktor Klinike za ortopediju i dr Veroljub Pejčić, bivši član SPS-a, DSS-a, G17 a sada član SNS-a, direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju.

Naravno, ova grupa ljudi ima saradnike u Kliničkom centru i u gradu Nišu koji su neverovatno dobro povezani i dobro partijski raspoređeni. tako da bilo kakvi izborni rezultati neće ugroziti njihov položaj u zdravstvu Niša i gradu Nišu. Kontroliše sve, počev od tendera, preko kadrovanja do zapošljavanja u KC, a od pre godinu dana kontrolišu Medicinski fakultet i ceo grad Niš.

Sve napred navedeno je u više navrata prijavljivano državnim organima ali se to uporna stavlja ispod tepiha. Dokle će to tako biti videćemo.

Lekari i sestre Klinike za vaskularnu hirurgiju,

U Nišu, 24. juni 2014. godine

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

APELACIONI SUDOVI LIČE NA „KUĆE ZA RASPRODAJU PRAVDE“ A MINISTARSTVO KAO BIZNIS KLUB!?!

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

 

          Milan Glamočanin

 

Ponovnim izborom Nikolice Selakovića za ministra pravde, Vučić je stavio građanima Srbije do znanja, da osim politike – krv znoj i suze, moraće da osete i zločinačko delovanje sudova i tužilaštava.

Uprkos oštrim upozorenjim iz Brisela da je korupcija u srpskom pravosuđu prevršila svaku meru, Vučić je naredio svom ministru Nikolici Selakoviću, da ne talasa, već da, na diskretan način nastavi sa politikom bivše ministarke pravde Snežane Malović, kojoj je, po Vučićevom naređenju, pružena policijska zaštita, koju nema nijedan američki predsednik u mandatu!

Ostavljajući organizovane kriminalne grupe sudija u sudovima i tužilaca u tužilaštvima, koji su postavljeni u reizbornoj fazi od strane mafije iz Demokratske stranke, Vučić je, preko svoje kamarile stvorio svoje kadije koji mu služe na najbestijalniji način. Apelacioni sudovi u Beogradu, Novom Sadu i Nišu su “kuće za rasprodaju pravde“.

U Apelacionom sudu u Beogradu Vučićeva kamarila postavila je izvesnog Duška Milenkovića za predsednika suda. On je na funkcijama zamenika predsednika suda ostavio Duška Milenkovića, Biserku Živanović i Nadeždu Mijatović.

Da bi ostvario interese Vučićeve kamarile, i izložio progonu one koji nisu oduševljeni Vučićevom odlukom da se proglasi Firerom, Milenković, najtežom zloupotrebom, predmete koje treba rešiti “kako Gospodar kaže“, dodeljuje u rad sudijama koji su pristali da presuđuju “kako treba“. U Apelacionom sudu u Beogradu donose se presude koje su izvršne, i najveći broj tih odluka nije moguće više pobijati pravnim sredstvima.

Sa druge strane, Duško Milenković već godinu dana osigurava advokatima okupljenim oko Srpske napredne stranke i njenog vođe da dobijaju presude kojima zgrću ogroman novac. Oni zastupaju bogate ljude, narkodilere, tajkune, i presuda u korist njihovog klijenta donosi im puno novca.

S duge strane, i Milenkovićeve zamenice, koje su na ovom položaju od 1. januara 2010. godine, imaju svoju mrežu sudija, počev od tri beogradska osnovna suda. Sudija Apelacionog suda u Beogradu Tanja Šobat, bila je četiri godine na čelu Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je pokrivao teritoriju svih gradskih opština u Beogradu. U njemu je bilo zaposleno više od 220 sudija, i preko gospođe Šobat se obrtao veliki novac.

Hiljade građana su ostali bez stanova, sudije su im otele decu, imovinu, poslati su u zatvore, psihijatrijska lečenja, a bez ikakvog zakonskog osnova. I kada je nasilje pojedinih sudija ovog suda prevršilo svaku meru, očekivalo se da v.d. predsednica suda Tanja Šobat bude razrešena.

Ali, advokatice, čiji muževi su u Vučićevom okruženju, odlučili su drugačije, jer im je sudija Šobat omogućila veliki priliv novca. Jedan od njih naterao je ministra Nikolicu Selakovića da ode na noge gospođi Šobat i da joj obeća da ona nema razloga da brine za svoju poziciju. Može da radi šta hoće. I u novoj reorganizaciji mreže sudova, sudija Šobat je imenovana za vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu!

 

     Zao duh Nate Mesarović

 

Da bi sud odano služio vlastima, predsednica Šobat je raspoređivala sudije, tako što je sve one za koje zna da se drže zakona ko pijan plota, raspoređivala u izvršno odeljenje, da više ne sude krivicu.

Sudija ovog suda Jasmina Svorcan, koja je uporno tri godine pokušavala bezuspešno da zakaže suđenje u predmetu u kojem je tužena bila zamenica predsednika Apelacionog suda Nadežda Mijatović, vlasnica više stanova u ulici Narodnog fronta u Beogradu, iznenada je ostala bez predmeta, tako što je predsednica suda Tanja Šobat sudiju Svorcan premestila da postupa u izvršnim predmetima. Predmet je zadužila druga sudija, ali joj spis nije dostavljen. Izgubio se!

Kada smo od predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duška Milenkovića zatražili odgovor da li smatra da je njegova zamenica odgovorna za sprečavanje suda da postupa u predmetu u kojem je stranka, i da li je moralno da takva sudija bude njegova zamenica, Milenković nam je odgovorio da je od nje tražio izjašnjenje, ali da je ona odbila da se o tome izjasni.

Nekažnjeno postupanje sudija Apelacionog suda u Beogradu je svakodnevno, i podstiče se. Šizofrenoj vlasti potrebno je i šizofreno sudstvo. U ovom sudu se i dalje oseća duh Nate Mesarović, koja je tri godine bila na čelu Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva. Ona je samo smenjena sa mesta predsednika suda, nije kažnjena što je 800 sudija ostalo bez posla, pa potom vraćeno odlukom Ustavnog suda na posao. I dalje je čuva 42. policijskih službenika!

Njena desna ruka je Biserka Živanović, zamenica Duška Milenkovića, koja sudi radne sporove, i sudija parničnog odeljenja Nevenka Romčević. U krivičnom odeljenju Natina leva ruka je sudija Mira Popović. Kada donesu presudu kojom se svete nekom od građana za kojeg smatraju da nije po volji vlasti, ove moralne nakaze se sastaju i proslavljaju taj događaj.

 

     Sudijska tarifa za oslobađanje

 

Pravde u Srbiji više nema, i neće je dugo biti. Ministar Nikolica Selaković je zabrinut što iz Brisela traže da imaju uvid u skoro sve predmete. Imaćemo sada tutore, žali se Nikolicu, očigledno svestan da će se njegova Vođa Vučić okliznuti na pravosuđu.

Ovaj bledi i bedni lik pretvorio je Ministarstvo pravde u biznis klub. Uprava za izvršenje zavodskih sankcija je leglo korupcije i organizovanog kriminala. Izbor sudija i državnih tužilaca je u nadležnosti Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali, u državi posrnulog morala, i odluke tih organa su ništa bolje. Biraju se samo podobni, poslušni i bespizorni.

U srpskom pravosuđu deluje i treći klan koji je izuzetno moćan. Na njegovom čelu je predsednik Vrhovnog kasacionog suda sudija Dragomir Milojević. On je bio član kriminalnog lobija u Vrhovnom sudu Srbije, koji nije prošao reizbor. Nakon odluke Ustavnog suda Srbije i on je vraćen na rad, ovog puta za sudiju Vrhovnog kasacionog suda. Na tajnom glasanju pobedio je protivkandidata, i postao i predsednik Visokog saveta sudstva.

Sudija Milojević je uspeo da za vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu postavi sudiju ovog suda Novicu Pekovića, koji je vraćan na posao zajedno sa Milojevićem. Sudija Peković je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu.

Doskorašanji vršilac funkcije predsednika suda, sudija Slobodan Nadrljanski je imenovan za njegovog zamenika! Nije bio podoban za prvog čoveka, ali jeste i dalje za drugog čoveka u sudu. Za predsednika Apelacionog suda u Nišu, Milojević i njegova grupa postavili su sudiju Vrhovnog kasacionog suda Dragana Jocića, dugogodišnjeg sudiju Okružnog suda u Smederevu, notornog alkoholičara, koji se stalno štreca, očekujući da će doći po njega, jer je bio jedan od najskupljih sudija u ovom gradu.

Apelacionim sudom drmaju tri organizovane kriminalne grupe. Prva, još najača je grupa koju su, reformom pravosuđa, ustoličili još 1. januara 2010. godine Boško Ristić-Manulać, tadašnji predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Srbije i član Visokog saveta sudstva i advokat iz njegove kancelarije Dejan Ćirić, koji je i danas član Visokog saveta sudstva. Oni su birali isključivo za sudije Apelacionog suda u Nišu one za koje su znali da će donositi presude koje oni traže, i koje će im doneti ogroman novac. Boško Ristić je zaradio desetine miliona evra.

 

     Niko neće, pred najskuplje veće

 

Druga grupa sudija su oni koji su lojalni doskorašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Danilu Nikoliću, dugogodišnjem predsedniku Okružnog suda u Nišu. Gospodin Nikolić je uspostavio tarifni sistem za oslobađanje iz pritvora, za smanjenjem kazni, za donošenje presuda kojim se odbijaju dokazi protiv okrivljenih.

Novica Peković je posebna priča. Sa njim u Novi Sad pošli su u njegovi menadžeri. Dok je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, Peković je predsedavao najskupljim većem! Imao je najviše tarife, i najsposobnije menadžere, koje policija nije mogla da izvede pred sud.

U Novom Sadu ima dvadesetak advokata koji ubiraju kajmak. Oni mogu da kupe svaku presudu. A sudija Peković je idealna prilika. Korupcija u Apelacionom sudu u Novom Sadu je na najvišem nivou. Doduše, izabrane su nedavno i sudije koji se ne bave ovim zanatom. Zašto je nemoral i neposvećenost primeni zakona u Srbiji postao na najvišoj ceni?

U poslednjih pet godina nijedan sudija nije disciplinski kažnjen, nije opomenut, ili otpušten iz službe, i pored presuda koje izazivaju jezu, i čije posledice su neotklonjive? Zato, jer korumpirani odlučuju da li će proganjati kolege, od kojih su oni gore, kao što je reč o disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, sudiji Mirjani Ilić, sudiji odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koja je na 240 godina zatvora osudila navijače Partizana, kojima se ovih dana mora ponoviti suđenje. A kada se navikne na bahatost, na nasilje, onda povratka nema.

Posle Drugog svetskog rata, jedan nemački sudija upitao je okrivljenog, koji je, iz čista mira izašao na ulicu i otvorio vatru po prolaznicima: "…Da li vi znate da je zabranjeno ubijati ljude". On je, snebivajući se, odgovorio pitanjem – "A zašto?". Takvo pitanje mogu da nam upute sudije koje godinama, poput kadija, rasprodaju pravdu u Srbiji. Da li evropski komesari iz Brisela mogu da promene svest Nikolice Selakovića i njegovih sudija?

Kako sada stvari stoji, moguće je ubuduće da će presude koje su donošene "U ime naroda", sada biti donošene "Po milosti Gospodara Vučića".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZLATIBOR LONČAR KAO DIREKTOR URGENTNOG CENTRA KCS JE VAŽIO KAO STRUČNJAK ZA PROVIZIJE A NE ZA VIZIJE U RUKOVOĐENJU ZDRAVSTVENOM USTANOVOM!!

 

Grupa lekara zaposlenih u najvećoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, Kliničkom centru Srbije (KCS), uputila je otvoreno pismo Aleksandru Vučiću. Pismo je upućeno i redakciji, kako bi najšira javnost shvatila vezu između dr Zlatibora Lončara i Vučića. U pismu prepunom gorčine zbog stanja u KCS, autori između ostalog javno poručuju Vučiću: "…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada nas je 97 odsto protiv SNS!".

 

 

„Ovog pisma možda ne bi ni bilo, da nije bilo televizijske emisije pod imenom „Odluka 2014". U njoj je Vaše interese zastupao dr Zlatibor Lončar, inače polupismeni klinički asistent iz KCS (najniži rang doktora). Već na samom početku "angažmana", bilo je očigledno da nijednu knjigu lektire nije pročitao još od srednje medicinske škole. Sve što je rekao bilo je nepismeno, nemušto i svodilo se na: "OK" i "…Ja ću to rešiti".

Ali, mi njega i dalje, svakog dana, gledamo kako tupim nožem i glavom doslovno masakrira Klinički centar. A, kako misli da promeni zdravstveni sistem, sistem koji ni u čemu sem u kriminalu nije dobar, to ga ne zanima. Bitno mu je da zna "…ko, šta, koliko i kako radi…". Kod njega nema nikakve vizije. Ima samo provizije…

Gospodine Vučiću, nemojte nam reći da ne znate da je dr Zlatibor Lončar ovih dana kupio luksuzno vozilo BMV 6, i to za keš! Pravi džip za prvog transplantera Srbije! Isti takav ima i njegov prethodnik i uzor Đorđe "Džo" Bajec.

Auto je kod njih statusni simbol, a ne stvar para. Para ima koliko hoćeš. Samo je u Beču plaćao 3.000 evra dnevno čitavih 60 dana bolnicu za novorođeno dete-nedonošče. Odakle, kad više nema ni Duće ni Kuma? Pa, tu je lečenje u inostranstvu.

Bivši ministar, Tomica Milosavljević, lečio se u inostranstvu tri dana, a ovaj vaš Lončar leči dete 60 dana. Proveravali smo da li je to platio RFZO. I izgleda da nije. Ko je onda platio? Pitamo vas kao njegovog šefa? Nadamo se da znate da mu je prvo dete umrlo njegovom krivicom. I zbog loših procena njegove miljenice dr Snežane Rakić, sada nezasluženo direktorke Instituta Narodni front. I njenog dečka Nikole Antića.

Kako vam je ovaj tupan postao novi Gospod Bog za medicinu? U Kliničkom centru ima 211 profesora Medicinskog fakulteta. Mnogi bi od njih rado postali vaši savetodavci i saradnici. I bili bi vam lojalni. I sposobni i učeni i ugledni i lojalni. A vi baš na Lončaru insistirate! Ponižavate dalje našu ionako uniženu struku. Postavili ste kaplara za generala!

Ne ide to tako g. Vučiću! Zar ne znate da je Zlatibor postao klinički asistent tek kad je došao na vlast? A imao je tri bolja protivkandidata. Gde bi mu bio kraj da je bar docent? Doktorat mu rade ovih dana, jer on ranije nije imao vremena. A nema vremena ni sada. Ima mnogo preča posla. Mulja.

Nazvali su ga doktor Smrt! Tako je svedočio Dejan Milenković – Bagzi. Ubrizgao je insulin Vesku Božoviću po nalogu Dušana Spasojevića Duće. Kao nagradu je odmah dobio Audi A6. Svi to znamo.

Pravdao se da je priča neozbiljna, jer Božovića nije video, operisao, ni lečio, a injekcije ne daje on već sestre. Tačno, nije mu dao injekciju, već samo ubrizgao smrt preko plastične cevi infuzije! A, taj Bagzi, kod Duće i Kuma nije bio ništa sem vozač. Vozio je i njega, kad zatreba. Tužio je novine i dobio. Niko nije mogao da dokaže to ubrizgavanje. Trajalo je svega 5 sekundi. Nije bilo svedoka. Nije ga ni dodirnuo, a kamoli ubo. Samo cevku plastičnu.

Sad on ima i sudije i kadije. Sa njim nema šale. On je smrt za one koji ne podviju rep. Zamislite šta se sve ovde priča…Da on ne zna da operiše. Da mu hirurzi iz Hrvatske govore šta da radi na transplantaciji. To nije istina, jer on njima govori šta da urade! Samo oni rade. On se obuče i posle svuče. Uđeš izađeš i gotovo!

U medicini ovakve uspehe, još niko nije postigao kao on. Bojić je bio malo dete za njega. Ovde će mu za života spomenik podići. Jer nikada nije video transplantaciju, pre nego što je ušao u salu da napravi prvu. A, mašta o tome da jednom uradi sam sve organe: srce i jetru i pluća i pankreas i creva i oba bubrega. Ovako kako je do sada radio, može sve da uradi, ali tako što u operacionu salu uđu gostujući hirurzi iz Hrvatske, i šiju, a on zapoveda i plaća.

Odakle, bre, g. Vučiću? I koji to marketing ovaj prodaje? Važna je dobra organizacija. A za dobru organizaciju važno je da te se plaše. A njega se svi plaše. Mnogo ga se plaše. Ko je jednom ubijao može uvek da ubije!

On takođe može da napravi proveru za svakoga. Onakvu kakvu poželi! Pozove Saleta (Aleksandra Đorđevića, direktora BIA, prim. aut.) i sve je tu. On priča da je Saleta postavio, zajedno sa sabratom Nikolom Petrovićem (direktorom Elektromreže Srbije). Kao i predsednike sudova, tužioce, direktore, sekretare, državne sekretare, ministre.

Ko ne sluša, oni njega slušaju. Samo pozove Saleta i taj je "na merama". Ko je taj Sale koji može sve da nas sluša? Kako sme to da radi? Jeste li mu vi to omogućili ili Zlatibor?

Lončar priča drugim doktorima kako on i vas leči od svih bolesti. Daje vam infuziju u Vladi. Usta su vam zdrava, ali vam on radije daje infuzije. Ekspert je za infuzije. Da ne smarate usta! Njemu je lakše! Voli da vas gleda nemoćnim. Iscrpljenim i umornim. Ubrizgava vam injekcije. On uvek može da ubrizga šta hoćeš! Infuzije se ne daju, g. Vučiću, onome ko može da pije. To rade samo diletanti!

On je direktor Urgentnog centra – gospodar života i smrti! Gospodar prstenova! Može da rokne svakoga! To je mnogo puta urađeno od strane Risa (dr Risović, anesteziolog "za overe", prim. aut.) i njega. Krljali su se, jer je bio malo bliži Dući i Kumu. Zato je on pobegao, a ovaj ostao. Zbog neprirodne blizine smrti. Zato su Zlatibora prozvali dr Smrt!

Zlatibor ne čita knjige! Sve je već pročitao što je planirao. Zato ima siromašan rečnik. A dubok džep. Radove mu pišu neki ljigavi profesori. Pa se dopisuju kao koautori, da bi drugima pokazali koliko su bliski sa njim. Rečito i slikovito!

Odjednom, on i dr Vladimir Đukić odoše u Beč. I ugovore da se tamo rade transplantacije za nas. Izvozićemo organe, ako ne možemo proizvode! A tek su ovde počeli da rade transplantacije. Takoreći osam transplantacija u jednom danu. To je dobro za rejting, ali nije za budućnost. Transplantacije treba da se rade svaki dan. Svakako ne jednom mesečno po osam organa.

Đukić je takođe karikaturalna pojava. Velika mu je preporuka što može da pojede 50 ćevapa. A poslušan. Imenovao je Zlatibora za direktora Urgentnog centra.

Zlatiborov naučni napredak je počeo pre godinu i po. Imao je sam samo jedan rad i to kao deveta rupa na svirali (deveti autor). A 2013. godine objavljena su mu tri. Plan je da u ovoj godini objavi još 30 radova. Čitava biblioteka. Vidite, stavio ga Hadžija tj. Pejčić, kao urologa. Pa Mića Petrović i njegova žena u rad o imunoscintigrafiji.

Pa, Ana Vidović, u hematološki rad, koji ne može ni da protumači na šta se odnosi. Tako je ove godine postao i hematolog i urolog i nuklearni stručnjak. Jedino nema pojma o medicini. Bruka jedna!

U KCS on odlučuje, a Miljko (Ristić) odgovara. Takva je podela posla. Jednog dana kad neko vikne zatvor, pustiće da ga zatvore. Direktor, a ustvari pomoćnik. Pomoćnik, a ustvari direktor. Takav je ovaj vaš poredak. Tu mu je i prof. Gaga (dr Gradimir Dragutinović).

Sin nešto radi u nabavkama i okolnim prljavim radnjama. Pa zar vi nemate prijatelja, koji bi vam to ispričao? Zar vama treba ovakva ekipa? Lončarova kuma, Lana Novak, direktorka je javnih nabavki u KCS. Ej, bre, pa to nema ni u Severnoj Koreji! Nesposobna mlada žena. Sve izvršava kako joj ovaj kaže.

A kako gazduju u Kliničkom centru? Lepo da lepše ne može biti. Ima dosta para. Fond im na posluzi. Protočni bojler. Naplaćuju grejanje od drugih ustanova oko njih. Sve proizvode iz „svoje" kotlarnice prodaju. Tako se besplatno greju. To su prave uštede.

A uskoro sve stvari uzimaju u svoje ruke. Niko neće da se pita sem njega. Mora i Ministar da bude. I kineske lekove će da uvozi. I direktor Kliničkog centra i direktor fonda će da bude. A kakve će tek uštede da napravi, kad počne izvoz organa preko Eurotransplanta. Sve je u pripremi za posle 16. marta.

Najveći uspeh Kliničkog centra je otvaranje odeljenja na Kopaoniku. Klinika prava. Helikopter na usluzi. Medicina budućnosti. Kad dođu radnici i sirotinja, da ima ko da ih zbrine. Mogu da padnu sa skija, sa žičare…Svašta može da im se desi.

Ovde, na gastroenterologiji, epidemija šuge. Na ortopediji epidemija klostridije! Nema kupatila. Nema uslova…Ali, nije to obična šuga, već norveška. Mi njima izvozimo organe, od njih uvozimo šugu!

Što se TRLI (ishrana i pranje veša) tiče, to im je ćerka firma. Napravili su ćerku u obliku firme. Vanbračno dete tj. nezakonito. A mnogo košta. Ćerka mora da se finansira…

I docent će da postane. Mada bi mnogo bolje bilo, da bude odmah profesor. Takav kalibar…Postavio je svoju ženu, advokata Vesnu Lončar, za Predsednika Upravnog odbora PTT. A šta će biti posle izbora samo on zna. Ona je dobila zastupanja firmi, da se lova meri bajkama. Baš dobar raspored. Ne daju da drugi kradu. Krenulo im je. Potop pravi!

Ne znamo šta ćete ovim povodom uraditi gospodine Vučiću…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada?“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije