LEGALIZOVAN KRIMINAL: BIZNIS MEĐUNARODNOG USVAJANJA DECE U KOME SE KROZ PAPIROLOGIJU DECA PRETVARAJU U SIROČAD!!!

 

U vlasništvu ministra je 6.000 dece. Podaci o broju dece koja se izvoze i njihovom zdravstvenom stanju, podložni su bezgraničnoj manipulaciji. Nad ovim profitabilnim resursom, zakonom nije predviđena institucionalna kontrola. U svrhe pedofilije ili vađenja organa, sva deca na tržištu imaju cenu.

A, inače, visoko pozicionirana po mitu i kriminalu, na svetskim listama, Srbija je prepoznata i kao šansa trgovaca decom!

 

                      Svetlana Nikolić

 

Koncentracijom moći u vrhu socijalne zaštite, instaliran je centar trafikinga u Srbiji. Zakonom o porodici, centralizuju se podaci o deci, koja su pravno podobna za usvojenje. To su deca koja nemaju žive roditelje, čiji su roditelji lišeni poslovne sposobnosti, ili roditeljskog prava.

Kad Centar za socijalni rad  , utvrdi da se na njegovoj teritoriji nalazi dete pravno podobno za usvojenje, matične podatke sa ličnom i porodičnom anamnezom, dostavlja resornom ministru. Ali, centri za socijalni rad nemaju uvid u bazu podataka!

Da bi dobili informacije iz registra, organi starateljstva se, u postupcima domaćih usvojenja, za konkretne podatke obraćaju ministru! U njegovoj isključivoj nadležnosti je Jedinstveni registar usvojenika kao i propisi i način vođenja podataka.

Usvojenje naše dece strancima, diskreciono je povereno ministru. I isključivo ministru, po slovu zakona, poverena je saradnja sa međunarodnim profitabilnim agencijama!

Prema zvaničnim podacima, u periodu od 2006. do danas, strancima je na usvojenje dato 185 naše dece. Da li je broj dece koje je država izvezla toliki, ili možda veći, ne znamo!? Kao što ne znamo da li su to "uglavnom deca zaostala u razvoju i sa anomalijma", kako se zvanično navodi!? Jedinstveni registar usvojenika, koji je čak i za organ starateljstva pod pečatom tajnosti, (kao i za domaće usvojitelje), redovno se dostavlja stranim agencijama!

Brisanje matičnih podataka deci koja se izvoze iz zemlje porekla, fenomen je nebrige kojom se država odnosi prema sopstvenim naraštajima. Faktički, brisanjem matičnih podataka mališana o biološkom poreklu, prilikom usvojenja, sprovodi se genocid identiteta deteta! Tvorci ovakvog porodičnog inženjeringa, koji se po inicijalima bave zaštitom dece, mahom su na platnom spisku nevladinih organizacija.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, dr Ana Čović, ukazuje da Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine, jemči pravo na ime, državljanstvo i očuvanje identiteta. Ustav RS garantuje posebnu zaštitu deci bez roditeljskog staranja čl. 66 Ustava RS, i pravo deteta da sazna svoje poreklo i očuva identitet, čl. 62 Ustava RS.

– Ali pravo deteta na saznanje porekla se često obezvređuje i posredno saopštava da se nijedna odredba koja se tiče ljudskih prava, ne mora dosledno sprovoditi i poštovati. Porodični zakon Srbije, usvojiteljima samo "preporučuje" da detetu saopšti istinu o njegovom poreklu čl.322 PZS!

Brisanjem podataka roditelja, njihovom zamenom podacima usvojioca, može se govoriti o maskiranju porekla, i zakonom podržanoj zameni identiteta. Pojedinac se dakle "štiti", na način koji su nadležni organi procenili kao najsvsishodniji, bez saglasnosti prethodne i naknadne subjekta te zaštite, kaže Ana Čović.

Naglašava da sa prestankom roditeljskog prava i dužnosti, ne prestaje srodnička veza zasnovana prirodnim putem, (genska i DNK ) već prestaju samo dejstva srodstva koje postoji, ali ne funkcioniše. Njegovi segmenti su vršenje roditeljskog prava i dužnosti, i samo su oni podložni pravnom regulisanju.

– U praksi imamo, da rešenje o lišenju roditeljskog prava postaje pokriće za detetovo, ne samo fizičko izmeštanje u drugu porodicu radi zbrinjavanja, već i za prikrivanje i promenu podataka o njegovom identitetu. Samo je istina preduslov za zdrav i kvalitetan odnos.

Kad se dogodi da je detetu potrebna hitna medicinska intervencija, koštana srž ili srž bubrega, ovo mogu da obezbede samo prirodni roditelji. Često su mlade majke, osobe koje žele najbolje za svoje dete, ali to ne mogu da mu pruže.

S druge strane može se reći da je ta majka, na neki način kreirala porodicu za usvojitelje, pa je nepravedno zauvek je odstraniti iz detetovog i njihovog života. Takođe, principom subsidijarnosti, kao jednim od osnovnih, na kojima počiva Konvencija o zaštiti dece države su u obavezi da iscrpe sve vidove zaštite u zemlji porekla, a tek ukoliko oni nisu dostupni, da se pristupi traženju porodičnog smeštaja u drugoj državi. Porodični zakon RS takvu obavezu države ne predviđa!

Dr Čović dodaje da pojedini autori smatraju da su međudržavna usvojenja bez ikakve sumnje, vid trgovine decom, da agencije u SAD posluju po principu: "…Hoćete zdravu bebu? Dobićete je za manje od godinu dana…"

Takve usluge brzog nalaženja deteta naplaćuju se od 19.000-24.000 dolara, za bele bebe, uzrasta od 9-18 meseci. Odnosno od 27.000-36.000 dolara za bebe uzrasta od 3-9 meseci. Za afroameričku decu cene se kreću oko deset hiljada dolara.

Podseća, da su se poslednjih godina događali skandali, zbog čega su neke države odustale od prekograničnog usvojenja. Ukazuje, da su diskutabilne kampanje, nakon zemljotresa, ratova, kada usvojenje nimalo nije najbolja opcija za dete. Jer se može ispostaviti da su roditelji dece preživeli, pa bi im prekograničnim usvojenjem bilo uskraćeno da kasnije pronađu svoje dete.

Takođe navodi, da socijalne ustanove, predstavljaju najgori vid zaštite, i da prekogranično usvojenje može pružiti odgovarajuće zbrinjavanje, pod uslovom da se sprovodi u skladu sa Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.

Profesor Samford univerziteta dr Devid. M. Smolin, međunarodno usvojenje poredi sa pranjem novca:

– Deca se oduzimaju od bioloških roditelja, a onda se provlačenjem kroz socijalni sistem, znači pranjem, uspostavlja legalno usvojenje. Oduzima se od roditelja, tretira kao novac, do koga se dolazi nezakonito, a zatim se kao novac koji se pere kroz legitimne poslove, dete pere kroz socijalni sistem.

Oni koji otimaju decu iz porodica, agencije koje ih prometuju i usvojici koji kupuju, nastoje da njihove nedopuštene, kriminalne radnje, ostaju skrivene od javnosti. U ovom lancu nema nevinih.

Vladini činovnici se podmićuju, kako bi se ubrzalo usvojenje. U velikom broju slučajeva deca se kroz papirologiju proizvode u siročad. Ne postoji čvrsta volja, da se tom kriminalu stane na put. Većina dece koja se isporučuju na usvajanje su previše mala da bi imala pouzdana sećanja na svoje roditelje. Osuđeni su na žive sa neistinom, o svojim roditeljima i svom poreklu, ističe dr Smolin.

U okviru projekta Univerziteta u Mastrihtu, objavljena je kriminološka studija dr Elvira C. Loibl, o organizovanom trafikingu dece, koju sprovode vlade država, pod nazivom "Zločin u undustriji međunarodnog usvojenja".

– Neravnoteža između broja budućih usvojitelja i dece koja su dostupna za međunarodno usvojenje rezultira dugim listama čekanja i visokim cenama. Prevelike isplate novca, koje su uključene u sistem međunarodnog usvojenja, stvorio je u vrhu država " podzemlje"!

Deca se otimaju od svojih porodica, bolnica, sirotišta! Dokumenti potrebni za usvojenje se lažiraju, krivotvore, kako bi se ceo posao prepoznao kao zakonski dopušten.

Vladini službenici i sudije, su podmićeni kako bi se na krivotvorenim činjenicama, omogućilo međunarodno usvojenje. Kriminološka istraživanja o toj trgovini u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i uklanjanja organa, otvara opsežna, politička pitanja, zaključuje dr kriminologije Elvira C. Loibl.

U teksu "Child Trafficking Through International Adoption Continues Despite Regulations", na stranici "The Epoch Times", od 15. marta 2018, kaže se da je međunarodno usvojenje biznis, sa labavim propisima i visokim profitom, poželjnim za otmičare, trgovce ljudima i pedofilima.

Po rečima Petera Gleasona, advokata i nekadašnjeg policajca u New Yorku, "poznato je da ta deca služe za prinudni rad i seksualno iskorišćavanje". Mnoge zemlje odustaju od međunarodnog usvojenja, ili pojačavaju propise. Ali posredničke agencije, pronalaze nove "destinacije" poput zemalja Jugoistočne Evrope, koja poslednjih godina postaju "hot" tržišta.

Predsednik Veća za poslove međunarodnog usvojenja i predstavnik posredničkih agencija za usvojenje, Thomas Di Filipo, kaže da su "nužni propisi, koji bi kontrolisali tokove novca u postupku usvojenja".

– Možemo mi imati najbolje propise, ali ako visokim činovnicima vlada, šaljemo 20.000 dolara, po detetu, što je praksa danas, time uspešno zaobilazimo i najbolje zakonodavstvo. Osim ako ne nadzirete novac, nećete kontrolisati korupciju, naveo je Thomas Di Filipo, u tekstu objavljenom na FP (Foreign Policy).

Najtragičnija u ovom legalizovanom kriminalu, je sudbina dece. Njihovo prometovanje i eksploatacija od strane usvojioca, u zemlji primaoca. Privatni istraživač i voditelj Ed Opperman u emisiji "The Opperman Report", kaže "da se u američkom sistemu, ta deca tretiraju kao roba…" Kada američki usvojitelji usvoje decu iz inostranstva, lako se rešavaju te dece, tako što ih daju nekoj drugoj porodici, trećim licima, itd.

– Postoji mreža ljudi koji imaju takvu decu, i preko oglasa, Yahoo-a, takvu decu ustupaju zainteresovanim parovima i pojedincima. Uz sliku o pre-teen deci, (predpubertet) ide i reklama, natpisi: dete je "seksualno agresivno", "ima problem sa zloupotrebom supstanci", natpis "poslušan" ili "jako želi da zadovolji".

Deca se prometuju, imaju status robe, idu iz ruke u ruku, uz punomoćje novom vlasniku, da dete može odvesti kod lekara, upisati u školu i sl. Najveći broj te dece završi sa pedofilima, kaže Opperman.

Predsednik Uprave, Američkog instituta protiv trgovine ljudima, Goffrey Rogers, kaže da su 60-70 posto dece koja su ušla u SAD, po osnovu usvojenja, sada van tog sistema.

– Većina dece, 73 posto, koje su žrtve odbacivanja od američkih usvojitelja, su usvojena iz inostranstva. Prema Izveštaju biltena o socijalnoj promeni i javnoj upravi "Arkansas Journal of Social Change and Public Service", ponovno usvojenje takve dece nije dovoljno regulisano, nema zakonskih okvira. Sudbina te dece je" podzemna avantura ".

 

      A 1. Zločin iz "milosti"

O deci koja se iz ustanova ili hraniteljstva, izručuju strancima, ne znamo ništa! U ustanovama ćute kao zaliveni. Hranitelji su po pavilu nemoćni. Životi mališana koji se odvode, su van domašaja javnosti! Jedna od retkih koja je uspela da ispliva na površinu, je priča o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina, koji je bio kod hraniteljke Ljiljane Radulović. Dečak je imao tri meseca kada ga je uzela na čuvanje.

U septembru 2016. godine, su joj javili da će dečaka usvojiti par iz Švedske. Ljiljana je kumila socijalne radnike da joj ne uzimaju dete. Građani su se svakodnevno okupljali ispred Centra za socijalni rad. Jedni su protestvovali, drugi plakali. Ljiljana je molila ministarstvo, na čijem čelu je bio Vulin, da ne uzimaju dete. Ministar je bio neumoljiv  !

Više od 5.000 građana potpisalo je peticiju da bi se sprečilo da dete bude odvedeno u Švedsku. U roku od tri dana je dato strancima, bez ikakvog prava komunikacije sa svojom pređašnjom sredinom. Dete je plakalo, molilo da bude vraćeno hraniteljki. Uzalud.?! Isporučeno je u nepovrat, nepoznatim ljudima, u nepoznato okruženje, jezički nepoznatu sredinu, sa sebi nepoznatim i novim imenom i prezimenom.

Da li je to najbolji interes deteta ?! Ili zločin! Sa ovom jezom, suočavaju se svi mališani koje država transferiše strancima. I svako od mališana koje je Srbija izručila, osećalo je istu jezu i strahotu. Ali njihove strahove, nema ko da priča!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАЛИЧЈЕ И ОВЕ СИНДИКАЛНЕ СНАГЕ: ЦИФРЕ И УНОСАН БИЗНИС ПОЈЕДИНАЦА ИЗ ГОМИЛЕ КВАЗИ СИНДИКАЛАЦА ПОЛИЦИЈЕ!??

 

Огорчени чланови синдиката у полицији упутили су писмо Магазину Таблоид, очекујући да буде објављено, да се јавности стави на увид како министри полиције и директори полиције користе синдикалне лидере за издају интереса запослених, а њих награђују бољим радним местима, толерисањем њихових “несташлука“, расипање синдикалних пара.

Подсећамо да је главни уредник Магазина Таблоид био портпарол првог синидиката у полицији, због чијег деловања је синдикални трибун Милосав Васић три пута добио отказ, враћен је на посао и пребачен у ПС Обреновац. Због текста који је објављен у електронском издању у броју 392, добили смо тужбе шесторице синдикалних активиста. Ево им и нове шансе.

 

……..

 

Одавно, још са сменом Васића и преотимањем Независног сидндиката полиције, постало је свима јасно да су синдикати прешли у руке послодавца и да служе послодавцу као продужена рука у угњетавању радника, а појединим полицајцима са дебелим криминалним досијеима, криминалцима, нерадницима и хоштаплерима лепа и једина шанса да се заштите од криминала и нерада, а да притом и дебело ушићаре са себе.

Са сменом Васића у НСП редом су се смењивали у руководству стотине такозваних синдикалаца. Тада настају и такозвани синдикати који су формирани само зарад личних интереса, јер осим Полицијског синдиката Србије , као једине озбиљне синдикалне организације, отпадом од НСП формирани су разни квази синдикати који служе само за испуњење личних интереса и финансијску добит појединаца.

Тако су први формирани Синдикат полиције Драгана Аризановића , Синдикат српске полиције-ССП у Ужицу, Независни полицијски синдикат Србије-НПСС у Новом Пазару, Синдикат уједињене полиције у Врању, потом Јединствени синдикални покрет који је формирао Ђукић Дејан у Краљеву, затим Синдикат полиције и полицијских старешина који формира Блажо Марковић и тако редом, до броја 26, колико тренутно синдиката делује у МУП-у.

О томе ко је продао синдикат и интересе запослених за радно место, писаћемо у неколико наредних бројева.

Свима њима је једно заједничко, а то је лични интерес уског круга људи који формирају тај синдикат, или лични интерес полицајаца са криминалним досијеима, који се касније прикључе некој синдикалној организацији како би се заштитили да не би били ухапшени, а који обично раде искључиво по налогу послодавца уз испуњење услова које послодавац постави пред њих, а то је обично као прво глава оних који се истински боре за права радника.

Такав случај преотимања синдиката и продаје главе јаких синдикалаца видели смо прво са Милосавом Васићем а потом са Глишом Видовићем и задњи пример је Момчило Видојевић. Са издајом од стране њихових сарадника, иначе личних шићарџија, синдикати у полицији су изгубили сврху свог рада и деловања. Осим личних интереса појединаца.

Када су кренули да се баве синдикалним радом, многи полицајци су стидљиво улазили у синдикат све до тренутка када су видели да је синдикат у полицији згодна, а можда и једина прилика да се на никада лакши и безбеднији начин не дође до толико жељеног радног места, функције у полицији и позамашне суме новца, како од чланарине, тако и процента од такозване синдикалне чланарине или процента од пакетића које синдикати дају деци чланова синдиката.

Када приђу финансијама, тада им радно место постаје и „ситно" зарад новца који се врти у синдикатима а који сами себи изгласавају кроз разне надокнаде, дневнице и слично. А о бесплатном возикању службених кола, плаћање ручкова и вечера, банчењу по сплавовима, испијању скупоцених пића, пушењу томпуса, понекад и нека „повучена" црта белог, уживање са швалеркама у етно ресторанима, бањама или спа центрима….то је већ друга прича.

Ако погледамо званичне интернет презентације четири бројчано најјача синдиката у полицији, па све то пренесемо на папир и израчунамо, долазимо до једне позамашне суме новца, за коју ни није чудо да се појединци грабе да дођу до синдикалне касе.

Самим тим се може и „оправдати" њихово велико трошење новца на скупу гардеробу, рачукове по сплавовима, синдикалне дневнице и слично. И док полицајци од своје основне плате од које једва преживљавају плаћају чланарину углавном 1%, неретко и у два, три или више синдиката, ти исти њихови представници кроз такозвану борбу за њихова права, пуне џепове позамашном сумом новца.

Како нам је пренео поуздан извор из једног од четири јака синдиката у полицији, у свакој синдикалној организацији бар око 20% чланова су запослени у жандармерији, где је плата дупло већа од полицајца који обавља редовне активности.

Кренимо редом. У полицији гравитирају четири јака синдиката и то Независни синдикат полиције-НСП, Полицијски синдикат Србије-ПСС, Синдикат српске полиције-ССП  и Независни полицијски синдикат Србије-НПСС. Свима осим ПСС је заједничко да су „продали" своје лидере.

Како представљају јавности број својих чланова долазимо до импозантне цифре новца која се врти кроз ове синдикалне организације, а која се слива у џепове појединаца који воде ове синдикате као што су Лукић, Барбулов, Златановић, Ранитовић, Лазаревић, Радовановић, Јеленковић. Многи од такозваних вођа синдиката, или оних који су у самом врху руководства синдиката, поред тога што су се доказали као тешки нерадници у служби, док их плаћају грађани, могу да се „похвале" и својим криминалним досијеима, да се против њих воде кривични поступци који се обустављају доласком у синдикат по налогу својих ментора-послодавца или да су чак и лежали у затвору.

НСП представља да има 22.000 чланова. Ако је око 3.000 жандара са просечном чланарином од 8 еура а 19.000 осталих запослених са просечно 5 еура, долазимо до месечне чланарине од око 119.000 еура, што би на годишњем нивоу било око 1.428.000 евра, односно нешто мање од милион ипо евра. Е сад, а где је силна синдикална продаја и проценти који се крећу од 6% па све до 20%.

ПСС представља да има 17.000 чланова што је око 1.100.000 евра, ССП око 600.000 евра док НПСС са својих, како кажу више од 7.000 чланова, убира не мање од нешто мање од пола милиона еура односно око 455.000 еура.

Када видимо само цифре које се врте није ни чудо што се чланарина неконтролисано троши по сплавовима или на дневнице које се наплаћују и у дане викенда или дане када се ама баш ништа не ради у интересу чланова.

И док полицајци једва крај са крајем састављају, а на терен у изузетно лошим условима одлазе за дневницу од 150 динара, а да притом сами морају да плаћају храну, синдикалци од тих њихових пара наплаћују дневнице од најмање 1.500 динара и више, а да притом плаћају храну у скупим ресторанима од пара тих истих полицајаца. Ево вам један од примера како то функционише у НПСС.

Кроз трошковник и изводе из банке до којих смо дошли, види се да се највише новца троши на дан када је плата полицији а то је 10 и 25 у месецу. Поред већ споменутих дневница, очигледно је да се новац „пере, кроз разне рачуне, јер је немогуће да се плаћа гориво и то на истим пумпама када сви знамо да синдикалци користе возила која су власништво МУП-а, и да за та иста возила МУП плаћа гориво.

Такође, видимо да се у исти дан на једној те истој бензинској станици по више пута плаћа гориво. А колико вајни синдикалци уживају можете видети и огромне рачуне који се плаћају ресторанима, сплавовима, етно ресторанима или хотелима.

Такође рачуни за услуге мобилне телефоније у ВИП и МТС мрежи износе енормних 30.000 динара месечно, док се наводна рефундација трошкова и исплата „солидарне помоћи" врши само члановима руководства синдиката. Нигде нема ни једна уплата помћи осталим запосленима или члановима њихових породица.

Чему онда служи синдикат?!

Све то плаћају полицајци од уста своје деце.

Кроз једну просту рачуницу, само уплатом чланарине у ова 4 синдиката, долазимо до годишње цифре обрта новца од око 3.600.000 евра. Знајући да је стамбена политика запослених изузетно лоша, где многи полицајци са породицама плаћају кирије, или су у кредитима због решавања стамбеног питања, просечном ценом квадрата стана у Београду, само од те исте чланарине може да се купи око 4.000 квадрата стамбеног простора или око 80 станова просечне величине 50 квадрата.

Бављење синдикалним активностима у полицији је много уносан бизнис. А и добра заштита од криминалних активности за ближу, даљу родбину, себе лично, кумове, рођаке… А и добар мамац за дружење са пропалим политичарима, дамама сумњивог морала, трошкарење по сплавовима и на музику, а остане и за добар, али скупоцен виски и наравно за по неку црту белог…без тога се не може, наљутио би се кум Чеда. У заносу белине падне и по неки љубавни загрљај, да се уклопимо у педерску братију, да нам се не наљуте газде.

Читајте Таблоид, сазнајте истину о квази синдикалцима у полицији, о томе ко је кога удомио, ко је добио радно место, ко је кога продао, купио…како је доктор Неша (министар полиције Стефановић) из Београда, са својом братијом „ставио" синдикате у функцију своје рекламе, лажи и превара, а не у интересу запослених.

 

(Огорчени чланови синдиката у полицији)

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BUDŽETSKE PARE ZA PRANJE PROŠLOSTI I LIČNU PROMOCIJU OD KOJE SRBIJA NEMA NIKAKVE KORISTI!??

 

Desetine miliona evra su iz republičkog budžeta isplaćene raznim marketinškim agencijama, koje su trebale da u inostranstvu poprave imidž Aleksandra Vučića. Umesto toga, još je više ukaljana slika same Srbije.

Ono što ni jedna od agencija ne može da ulepša, jeste istina kako je premijer Srbije baksuz koji sa sobom u ponor povuče svakog sa kim dođe u kontakt. Zbog toga svetski lideri više ne žele sa njim ni da se rukuju.

 

                  Igor Milanović

 

Aleksandar Vučić ima veliko iskustvo u uzimanju para od građana za svoje lične potrebe. Još pre nego što je došao na vlast, on je karijeru gradio tuđim novcem, plaćajući svoje „savetnike" i „prijatelje" da mu pomognu da izgradi karijeru, mada su oni na taj način uništavali sopstvenu.

Kada je 2012. krenuo u pohod na mesto gradonačelnika Beograda, Vučić se u javnosti pojavio sa osobom koju je od tada uporno predstavljao kao „velikog prijatelja". Radi se o nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je u to vreme uveliko radio kao savetnik raznih organizacija i stranih vlada.

Lobista iz Amerike, Obrad Kesić je tada potvrdio srpskim medijima kako je Đulijani plaćen da dođe u Beograd, ukazavši da takve posete ne koštaju manje od 100.000 evra, a da bivši gradonačelnik Njujorka spada među najskuplje lobiste. "New York Public Radio" je za vreme same posete objavio kako je Đulijani „plaćeni savetnik" Aleksandra Vučića.

I Vučić i Đulijani su u to vreme najoštrije demantovali da je poseta plaćena, ali se u međuvremenu otkrilo kako je posetu organizovala britanska lobistička firma PLMR, kao i da su joj sponzori SNS-a uplatili pola od 850.00 evra za tu i slične usluge. U izveštajima koje je Srpska napredna stranka predala Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne spominje plaćanje bilo kojoj stranoj konsultanstskoj, marketinškoj ili lobističkoj kompaniji. Očigledno je i u ovom slučaju novac uplaćen sa nekog od tajnih računa ove stranke, ili sa računa nekog od ucenjenih donatora.

Čim je na američkim predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, u čijem je najužem saradničkom krugu bio i Đulijani, Vučić je izjavio kako će „njegov stari prijatelj" pomoći da on bude prvi lider sa Balkana koji će se susresti sa novim američkim predsednikom i da će se to desiti još pre inauguracije 20. januara. Ova nezabeležena netaktičnost jednog političara, predstavljala je kap koja je prelila čašu strpljenja američke javnosti, pa je Đulijani bio primoran da u poslednjem trenutku odustane od bilo kakve funkcije u novoj administraciji.

Desetine miliona dolara su iz srpskog budžeta date „Klinton fondaciji" kao podrška izbornoj kampanji Hilari Klinton. Četiri miliona dolara preko toga je dato namenski za podmićivanje nekog u američkoj administraciji kako bi se Vučić sreo i fotografisao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Osim toga, bilo je zamišljeno da se on sretne i sa Hilari Klinton kada ona, kako je bilo planirano, pobedi na američkim predsedničkim izborima.

Klintonova nije pobedila, a FBI je pokrenuo istragu protiv bračnog para Bil i Hilari Klinton, kao i protiv drugih saradnika njihove fondacije, sumnjajući da su, kako to američki zakon definiše, kovali zaveru za plaćanje mita visokim državnim funkcionerima. Zbog toga je Bil Klinton sredinom januara najavio gašenje svoje fondacije koje je već i pokrenuto.

Sledeća na spisku marketinških agencija koje su radile za Vučića, bila je još jedna britanska, „Bell Pottinger", koja je bila angažovana najverovatnije samo godinu dana posle PLMR-a, odnosno 2013. godine, iako za tu godinu nisu bili planirani nikakvi izbori u Srbiji. Bez obzira na to, ovi spin majstori su punih osam meseci plaćeno promovisali Vučića i njegovu politiku i to od para koje su dobili iz republičkog budžeta Srbije.

„Bell Pottinger" je stara i veoma uticajna marketinška i lobistička agencija Velike Britanije. Osnivač preduzeća, Timoti Bel, jedan je od najzaslužnijih za stvaranje imidža Margaret Tačer kao „Čelične Ledi". Zauzvrat ga je ona predložila za dobijanje aristokratske titule, tako da je on danas Timoti Džon baron Bel od Belgravie, sa doživotnim pravom da bude oslovljavan sa „lord Bel".

„Bell Pottinger" se od druge polovine 2011. nalazi pod istragom nevladine organizacije „Biro za istraživačko novinarstvo" iz Londona. Jedan od razloga za ovaj postupak je otkriće kako je agencija za ukupno 520 miliona dolara honorara za račun Pentagona proizvodila lažne priloge čije je autorstvo bilo pripisivano islamistima, a koji su zatim postavljani na internet. Bezbednosne službe SAD su potom pratile gledaoce tih sadržaja proglašavajući ih za islamske teroriste. Zahvaljujući ovim montažama, mnoga sela u Iraku su bila osumnjičena kao uporište islamista, a zatim surovo bombardovana.

Osoba koja je bila najzaslužnija za angažovanje „Bell Pottingera" za ovaj prljavi posao, koji je života i slobode koštao mnoge, bio je tadašnji komandant združenih koalicionih snaga u Iraku, američki general Dejvid Petreus. Novinar Adam Kari u svom izvanrednom istraživačkom članku pod naslovom „US paid for fake Al Qaeda videos, Bell Pottinger and former CIA chief Petraeus involved" navodi kako je Petreus lično odobravao svaki prilog koji su proizvodili saradnici agencije "Bell Pottinger".

U istom članku Kari odmah ukazuje na dolazak u međuvremenu penzionisanog generala Petreusa u Srbiju. Naime, pošto je napustio američku armiju, Petreus je samo godinu dana bio direktor CIA, odakle odlazi 2012. posle afere sa davanjem poverljivih informacija svojoj ljubavnici i preuzima funkciju direktora investicionog fonda KKR koji odmah stiže na Zapadni Balkan, gde počinje da ulaže u osnivanje i kupovinu medija. Prvo je kupljena muzička produkcija „Grand" sa pripadajućim novinama i TV emisijama, zatim je osnovana „Grand TV", kao i „N1 TV", a konačno su kupljeni portal blic.rs i najveći provajder kablovskih TV programa SBB.

Po pitanju SBB, svoju dozvolu za kupovinu je morala da da Komisija za zaštitu konkurencije koja je to učinila odmah posle susreta Petreusa i Vučića u Beogradu. Šta su se tokom tog razgovora njih dvojica sve dogovorila bilo je do sada, osim njima samima, poznato jedino još njihovim najbližim saradnicima.

Novinar istraživač Kari u pomenutom članku ukazuje na to da je upravo Petreus povezao Vučića sa „Bell Pottingerom". Koliko je poznato, da bi bez problema mogao istovremeno da bude vlasnik i televizije i kablovske mreže koja prenosi televizijske programe (što je u demokratskim zemljama nezamislivo) Petreus je Vučiću ponudio saradnju sa britanskom PR agencijom i to skoro za džabe.

Da je klijent „Bell Pottingera" bila Srpska napredna stranka, a da je račune za to platila srpska Vlada i to iz budžeta, prvi je obznanio 14. marta 2014. godine poznati saradnik CNN-a, Tim Džuda, tvrdeći kako je to saznao u samoj pomenutoj marketinškoj agenciji. Ne treba zaboraviti kako je tada u punom jeku bila kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Kako je iz izveštaja samog „Bell Pottingera" poznato, srpske vlasti su mu za osam meseci rada u 2013. godini i pola godine u 2014. platile 450.000 evra, što je za ovu agenciju beznačajno mala svota. Iako je i ovaj novac isplaćen iz državnog budžeta, a ne sa računa Srpske napredne stranke ili samog Aleksandra Vučića, predsednik srpske vlade je odlučio da se razlika u ceni isplati uslugom koja će Srbiju daleko više da košta, a to je upravo pravo fonda na čijem je čelu Petreus, da po Srbiji osniva i kupuje medije mimo zakona.

Po izveštaju koji je „Bell Potinger" predao " britanskoj Asocijaciji profesionalnih političkih konsultanata" (Association of Professional Political Consultants) stoji kako su 2013. i 2014. njegovi klijenti bili i srpska Vlada isto kao i Srpska napredna stranka.

U finansijskim izveštajima koje je SNS predao Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne pominje da je ta stranka platila makar jedan dinar londonskoj agenciji. Sa druge strane, jedino što je poznato da su Britanci učinili za zvaničnu Srbiju bila je medijska podrška za projekat "Serbia Investment Day 2014". Skoro pola miliona evra iz srpskog budžeta plaćeno je za neke druge usluge, a ne za promociju Republike Srbije. Nešto je potrošeno za ličnu promociju samog Aleksandra Vučića, mada je najveći deo honorara za to isplaćen pomenutim uslugama učinjenim KKR-u i Petreusu, dok je ostatak otišao na plaćanje urušavanja imidža Srba i Srbije, odnosno na rezoluciju o Srebrenici koju je pripremila i osmislila Baronesa od Milbanka, u običnom životu poznata kao Arminka Helić iz okoline Tuzle.

Helićeva je od ranije radila za „Bell Pottinger", iako je zvanično bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, Vilijama Hejga, koga je špijunirala za potrebe pomenute agencije (o čemu postoje verodostojni izveštaji britanskih službi i medija). Ona se sa Vučićem upoznala na samom početku saradnje „Bell Pottingera" sa njim, koju je osmislio Petreus, i to na jednom sastanku u Beogradu. Ona je ponovila obećanja koja je ranije dao i predstavnik „Bell Pottingera" da će srpski predsednik Vlade biti zvanično primljen od ministara u Londonu, kao i da će biti „oprana" njegova zvanična biografija.

Istovremeno, Helićeva je tražila da joj se plati rad na rezoluciji o Srebrenici, kojom je srpski narod označen kao počinilac genocida, a koju je trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. Navodno će na taj način, tvrdila je ona, Vučić na najbolji način celom svetu pokazati da se odrekao svojih ranijih ideala, čime će najefektivnije biti „oprana" njegova biografija. Vučić je na to pristao i najveći deo pomenutih skoro pola miliona evra je otišlo Helićevoj za rezoluciju koja nije prošla zbog ruskog veta.

Da su informacije o saradnji Vučića i Helićeve tačni, vidi se iz daljih pokušaja „Bell Pottingera" da „opere" biografiju prvog čoveka SNS-a. U svoje usluge koje pruža klijentima, londonska agencija navodi i uticaj na Wikipediu, otvorenu internet enciklopediju. Engleskoj redakciji krajem 2013. dolazi mejl: „Dobar dan, ja radim za ‘Bell Pottinger’ i Vlada Srbije je moj klijent. Želeo bih da vam sugerišem da promenite članak pominjući Vučićeve aktivnosti kao prvog potpredsednika Vlade". U septembru iste godine osoba prijavljena kao Vivj2012 izvršila je promenu članka hvaleći Vučićeve napore da se u Srbiji iskorene korupcija i kriminal, ali i njegovu ulogu u smirivanju Srba na Kosovu.

Potpuno u skladu sa „pranjem" prošlosti samog Vučića, autor pomenute izmene je isticao kako je tadašnji prvi potpredsednik Vlade apelovao na kosovske Srbe „da zaborave prošlost i okrenu se budućnosti".

Na Wikipedii na srpskom jeziku je jedan od administratora članak o Vučići 15. juna 2016. prokomentarisao rečima: „Članak je ranije, u još goroj mjeri, bio pun hvalospjeva i politikantstva. Političkog obožavanja. Sada je to pristojno."

Za dobijenih pola miliona evra „Bell Potinger" nije skoro ništa učinio za Srbiju, dok je za Vučića i Srpsku naprednu stranku samo pomogao da se formiraju timovi botova koji do dana današnjeg terorišu sajtove na internetu. Ostatak su usluge plaćene KKR-u i Petreusu, a odnose se na izradu rezolucije o Srebrenici.

Ne zna se ni ko plaća druge promocije Aleksandra Vučića od kojih on nema nikakve koristi, ali Srbija ima štetu. Svake godine on učestvuje na većem broju „privrednih" foruma koji se organizuju o državnom trošku. Osim „Biznis foruma Kopaonik", i sličnih, tu su i razni bilateralni forumi, kao što je onaj srpsko – bavarski čiji je jedini učinak to što se premijer prošetao Minhenom.

Vučić je i neizbežan gost na „Svetskom ekonomskom forumu" u švajcarskom gradiću Davosu. Ove godine on se ničim izazvan po treći put uzastopce obreo tamo, a da javnost nije osetila nikakve benefite od njegova prethodna dva boravka.

Svaki učesnik Foruma mora da plati kotizaciju od 19.000 dolara, ali uprkos tome on je dužan da troškove svog i boravka članova delegacije sam snosi. U vreme Foruma, najjeftinije prenoćište po gostu košta 1.000 dolara, dok je za pristojan ručak potrebno platiti 300 dolara. Nije verovatno da Vučić sam plaća svoj boravak, kao ni da koristi najjeftinija prenoćišta. Sve troškove snosi republički budžet, bez obzira da li plaća direktno, ili posredno kao u slučaju Petreusa i KKR-a.

Ove godine je član Vučićeve pratnje i Aleksandar Vlahović, ministar privrede iz vremena početka pljačkaške privatizacije. Kao da mu je malo ono što je onda oteo od gladnog narod, pa se sada na račun tog istog naroda luksuzira po Švajcarskoj.

Tokom svog prvog boravka u Davosu, 2015. godine, Vučić je preko domaćih medija poručivao da je obavio značajne razgovore kojima je obezbedio završetak brzih pruga u Srbiji do oktobra 2017. (ni jedna do danas nije ni počela da se gradi), kao i da će Srbija do 2019. ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Strani državnici i predstavnici pravog džet-seta te godine još nisu poznavali malog autokratu sa Balkana, pa je Vučić u holovima ogromne kongresne dvorane uspeo da prepadne nemačku kancelarku Angelu Merkel i da se sa njom slika, kao što bi to uradio i svaki drugi turista na njegovom mestu. Već sledeće, 2016. godine, svetski lideri su dobro pazili da ne budu na ovaj način zaskočeni.

Razlog zbog koga svake godine osiromašeni i opljačkani srpski poreski obveznici moraju da plate najmanje 100.000 evra za put i boravak Vučića i njegove svite u Davosu, jeste njegov neispunjeni san da bude gost na najprestižnijem prijemu koji se tamo organizuje.

Tradicionalno sredom u najluksuznijem hotelu u Davosu, „Štajgenberger Belvedere" , nemački izdavač i milijarder Hubert Burda (vlasnik „Hubert Burda Media" grupe) organizuje žurku pod nazivom „Nightcap" (engleski izraz za alkoholno piće koje se uzima pred spavanje). Pozvani su samo predstavnici prave elite, pa je to i svojevrsni „Ko je ko" leksikon najbogatijih i najtraženijih gostiju Davosa. Onaj ko nije na Burdinoj žurci džaba se gura u džet-set i plaća paprene troškove da bi bio viđen u Kongresnom centru.

Prošle godine je ulaz uspeo da sebi obezbedi šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan, nekadašnji veliki Vučićev prijatelj. Za srpskog premijera ni te, kao ni prethodne godine, nije bilo mesta. Zbog toga je on odlučio da ponovo angažuje PR agenciju PLMR da bi makar jednom u životu bio zajedno sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na planeti. Koliko će ovo njegovo ludilo da košta srpski budžet, saznaće se uskoro.

 

     A 1. Našminkan i u Wikipediji

O tome da je srpska Vlada iz državnog budžeta platila usluge „Bell Pottingera" pružene predsedniku Spske napredne stranke izvestila je i nevladina organizacija „Open source investigations" na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, tvrdeći da za to poseduje materijalne dokaze.

U vreme kada se londonska agencija obratila Wikipedii sa predlogom da se poboljša imidž Aleksandra Vučića, ona je već bila pod lupom administratora ove slobodne enciklopedije upravo zbog sumnje da iznosi „prečišćene", odnosno ulepšane informacije o svojim klijentima, tvrdi OSI.

Završavajući svoj izveštaj o tome kako je i o čijem trošku Vučić angažovao „Bell Pottinger", OSI zaključuje: „Nesposobni i korumpirani lideri unajmljuju lobiste da im u lepšem svetlu prikažu režime. Aleksandar Vučić ima puno toga da sakrije. Zbog toga je Vlada Srbije, jedne od najsiromašnijih, najmanje demokratskih i najkorumpiranijih država Evrope, najveći klijent lobističkih firmi".

Ovo ukazuje na to da OSI raspolaže podacima o angažovanju većeg broja agencija koje se plaćaju iz republičkog budžeta.

 

     A 2. Slučaj šarenog voza

Bez obzira što se iz republičkog budžeta plaćaju milioni evra da bi se u inostranstvu popravio imidž Aleksandra Vučića, strani političari i mediji o njemu imaju loše mišljenje. Za razliku od većine srpskih birača, oni znaju pravu istinu.

Ugledni nemački dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ)  nedavno je objavio članak iz pera svog novinara Mihaela Mertensa, u kome se kaže: „Kao i Mitrovića, i Vučić je dvostruk: postoji u verziji za izvoz, za inostranstvo, gde istupa kao trezveni pragmatičar, što zaista i ume da bude. Ali, postoji i Vučić za domaće tržište…"

Objašnjavajući čitaocima kako postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, koja funkcioniše bez problema, nemački novinar zaključuje svoj tekst konstatacijom: "Vlast u Srbiji je na slučaju šarenog voza pokazala kako ume da istovremeno kreira neki problem, pa da se onda pojavljuje kao neko ko će taj problem da reši."

Stranci su pročitali Aleksandra Vučića.Ni sve marketinške agencije ovoga sveta ne mogu više da ga "operu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja…

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLADAVINA STRAHOM: NAMETANJEM PRAVA MANJINE, NA PERFIDAN NAČIN POSTAJU GRAĐANI VIŠE VREDNOSTI I LEGALIZUJU TEROR MANJINE NAD VEĆINOM

 

Mada se Francuska ponosi svojom demokratskom tradicijom i građanskim slobodama, danas su sva ta pitanja na velikom iskušenju, kako u glavama svakog Francuza, tako i u odajama državnih institucija. Pritisak je ogroman.

U Francuskoj živi najveća jevrejska zajednica u Evropi, u njoj je takođe najveća koncentracija doseljenih muslimana. Sa druge strane, kao dokaz liberalizma, u Francuskoj egzistira jedna od najglasnijih i najbrojnijih homoseksualnih zajednica u Evropi. O ovim antagonizmima u francuskom društvu piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

                  Piše: Mile Urošević

 

Od kako je Evropska unija poništila nezavisnost država članica, socijalizam kao sistem vlasti na strani radnika više ne može da postoji. Oland jeste izabran kao socijalista, ali on više nema od socijaliste ni slovo s, jer su u celom svetu pobedili neoliberalizam i snaga finansijskog kapitalizma.

Narodnom razočarenju treba dodati i tumarajuću unutrašnju politiku same Francuske koja je kao nacija jedna multietnička i multireligiozna skupina naroda.

Država zbog svega toga mora da reaguje protiv svake vrste komunitarizma i partikularizma svih njenih manjina, sem jedne – jevrejske. A upravo ta manjina je u mnogim glavama žigosana kao privilegovani vladar sveta.

Zakon koji je Francuska izglasala 1990. i koji implicitno, mada ne i eksplicitno, brani Jevreje, ima u praksi obrnuti efekat od željenog. Mnogi Francuzi nalaze potvrdu svojih sumnji u zakonu koji brani jednu manjinu u odnosu na sve ostale.

Svemu ovome treba dodati da u Francuskoj ima mnogo više muslimana nego Jevreja da su po prirodi to dva antagonizma svuda, pa i u Francuskoj.

Muslimani su tradicionalno anticionisti, na strani Palestinaca. Tako cela slika Francuske etno realnosti postaje jasna koliko i zabrinjavajuća. Postoje i drugi problemi o kojima se ne priča mnogo. Na primer, malo ljudi je čulo za neverovatnu privilegiju koju je Francuska odobrila udruženju LICRA.

To udruženje građana može da tužaka bilo koga na osnovu sumnje za "podsticanje na rasnu mržnju" s mogućnošću da se oštete naplati preko računa dotične uvređene zajednice.

U praksi, ti zakoni služe uglavnom za kažnjavanje antisemitizma i revizionizma istorije holokausta, uznemiravanje i zastrašivanje Jevreja. Pored toga, Francuska je jedna od retkih zemalja u kojoj bojkot ili sankcije protiv izraelske kolonizacije i novog naseljavanja po teritorijama može takođe biti osuđen kao "podsticanja na rasnu mržnju".

Francuska ima najveću židovsku zajednicu u Zapadnoj Evropi. Nakon gubljenja kolonija u severnoj Africi mnogi Jevreji su se naselili po francuskim gradovima. Obzirom da su njihova zanimanja veoma unosni i intelektualni poslovi: novinari, pisci, bankari, biznismeni, umetnici, advokati, lekari ili političari, to je razumljivo da postoji neka vrsta ljubomore koja uvek postavlja pitanje; a kako su to oni uspeli a mi ne.

Sve političke stranke, a Socijalistička posebno, gaje velike simpatije prema Izraelu. Ne treba zaboraviti ni vreme krize i samog rata u Alžiru kada su Francuzi pomogli Izraelu da napravi svoju atomsku bombu. I pored svega toga, Bernar Anti Levi je u svoje vreme napisao da je fašizam autentična francuska ideologija, I ostao živ.

Gospođa Diana Džonston je ne samo poznata novinarka već i visoka intelektualka, bolesno zaljubljena u istinu i pravdu. Ona je poznata i našoj publici, jer je sa više važnih članaka u svetskim novinama i nekoliko knjiga obelodanila sve nelogičnosti i sve podvale Zapada u procesu raspada Jugoslavije i nasilnog otimanja Kosova.

Politički nepodobna, pa čak i žigosana od strane CIA-e i CNN-a kao levičarski ekstremista, ova dama bez mane i straha je ovih dana udarila u bolnu tačku i izazvala veliku pometnju u francuskim medijima, što i nije toliko bitno, kao i u političko-masonskim krugovima, a pogotovo u sedištu jevrejske zajednice Francuske CRIF i francuskog udruženja za borbu protiv rasizma i antisemitizma LICRA.

– Francuska želi da zabrani smeh u državi baš kada joj najpotrebniji, tvrdi Diana i argumentuje:

– Sektor industrije nestaje, a preostale fabrike otpuštaju većinu svojih radnika, oporezivanje čak i siromašnih građana prevazilazi granice podnošljivog, i to da bi se spasili bogati bankari i kontraverzna valuta evra.

Razočaranje u evropsku zajednicu je sve jače, jer su zakoni briselske Porte u suprotnosti sa nacionalnim interesima članica. Čemu služi glasanje, ako svaka nacionalna vlada mora da igra kako joj Evropa svira, a da i ne pominjemo arogantnost izabranih, koji svojim šupljim govorima i izlizanim frazama o ljudskim pravima idu u rat po Bliskom istoku i crnoj Africi, ili frontalno pljuju po Rusiji i Kini. Ovakvi izgovori imaju za cilj da pokriju katastrofalnu popularnost predsednika Olanda koji sa 15% obara sve rekorde.

Pre nego što je napustila mesto predsedavajućeg Evropom, Francuska se potrudila da u zajednici sa Hrvatima, Argentincima, Brazilcima, Holanđanima i još nekoliko sličnih zemalja pokrenut je proces svetske depenalizacije homoseksualaca pred Ujedinjenim Nacijama.

I tamo je, kao i kod nas crkva digla glas i blokirala glasanje rezolucije. Naime strašno je to da 90 država sveta zatvorom kažnjava sodomiju a još strašnije je da u 7 svetskih zemalja postoji smrtna kazna za ovaj greh.

Takve ekscese treba suzbijati i odlučno stati na stranu individualne slobode misli i dela svakog pojedinca. Svi se slažu sa ovom konstatacijom, ali problem homića je potpuno izopačen i pretvoren u politički akt, tvrdi Vatikan.

Ne treba biti slep i ne videti da se ovde ne radi samo o depenalizaciji homoseksualizma već o jednoj introdukciji političke vrednosti koja odlučuje šta su bazične vrednosti naše civilizacije i ubacivanju osećaja krivice i odgovornosti za nepoštovanje ljudskih prava svakome onome ko primeti da postoje različite seksualne orjentisanosti. Brak između muškarca i žene je temelj i poreklo civilizacije i kao takvo mora da zadrži svoje privilegovano mesto, tvrdi poznati kardinal Kotier.

U jednom značajnom intervjuu sa predstavnikom Vatikana iznosi se cela filozofija teologije i objašnjenje stav koji političari neće da shvate jer im lobi pod zastavom duginih boja soli pamet i nalaže poslušnost.

Evo kratkog rezimea tog članka koji je podigao prašinu u svim medijima. Pre svega stoji konstatacija da je sklonost homoseksualizmu jedan hormonski poremećaj u jedinki, i nije normalno od toga praviti politički adut za promene društva na neki duži period i to bez dubljeg istraživanja svih mogućih posledica.

Moderna politika je agresivna i regresivna u isto vreme. Po ovim shvatanjima sve mora biti u okviru zakona jer koga nema u zakonu o manjinskim pravima taj je žrtva. Ovakav sistem vladanja strahom samo paralizuje društvo.

Zakon o homofobiji fabrikuje jedno paranoično društvo gde se žrtva na perfidan način pretvara u građanina više vrednosti koga treba zaštititi i dati mu specijalne zakonske povlastice samo zato što većina misli da nije normalan u odnosu na norme jedne familije.

Seksualna orjentacija nije socijalna norma. Ne može društvo da se organizuje na bazi seksualnih predominacija ili nastranosti pa bile one i veoma rasprostranjene. Ovim bi se ukinuo svaki individualni identitet a stvorila bi se i jedna lažna slika o tome kako je seksualni identitet tobož jedan socijalni proizvod kulture koji je progresivan. Ova teorija je opasnija od Marksizma i može da uništi vekovno nasleđe dugotrajne konstrukcije familijarne ćelije, tvrdi Vatikan.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BIZNIS, ORTOPEDA DULIĆA !

 

Nije lako podmiriti sve potrebe rodbine, ali nije ni red, “sad kad je došlo vreme da se naplatimo” zaboraviti na gladna usta mnogobrojne familije, rezonovao je Oliver Dulić, dežurni ministar na privremenom radu u ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, kada je strateški registrovao mnogobrojne firme na nedužne članove proširene porodice.

 

Porodična energija preduzetništva: Oliver Dulić, šef paukove mreže uspešnih preduzeća.

 

Oliver Dulić, svestrani ministar i G17 preduzetnik, pored kompanije DG comp. računari (PIB 105653721 – Agencija za privredne registre) čiji je jedini vlasnik, posredstvom najbliže rodbine, raspolaže i firmom DG Company (PIB 100556720, registrovana 15. marta 2006 – APR), specijalizovanom za građevinarstvo, trgovine i neizbežne usluge.

Bez ikakvih problema sa zloupotrebom službenog položaja u privatnoj firmi, inače omiljenom formulacijom politički dirigovanog pravosuđa, partijski raspoređen na poslovima prostornog planiranja, Oliver Dulić planira i posluje sa tatom Ivanom Dulićem (vlasnik DG Company) i bratom Igorom Dulićem (direktor DG Company). Igrom pukog slučaja i srećnog spleta okolnosti, agilni Dulići dobili su posao izgradnje luksuznog naselja Pallville, na obali Palića, nevažnoj lokaciji na kojoj kvadratni metar košta samo 6.000 evra. DG company je teškom mukom dograbio i poslove u budućoj industrijskoj zoni bivše fabrike Zorka, koju je 1,86 miliona evra (tri Zorkine fabrike, 55 hektara zemljišta i 110.000 kvadrata pokrivenog prostora)  kupila firma Victoria group (PIB 101898648 – APR), u vlasništvu Milije Babovića i vrle Evropske banke za obnovu i razvoj.

Zanimljivo je da je nameru da kupi Zorku imao i najmoćniji lokalni tajkun Lajoš Čakanj, ali je na tenderu izigravao kupca sa mizerno niskom ponudom, da bi druga zainteresovana firma Victoria group dala nešto veću ponudu, postavši vlasnik fabrike koja je hranila mnoge subotičke porodice. Posle obavljenog “posla”, u cilju raspodele upravljanja nad industrijskom zonom, formirano je preduzeće Zorkakop (PIB 106419967, registrovano 30. decembra 2009 – APR), u kojem većinski udeo (42%) pripada firmama Andex (PIB 101812356, stopostotni vlasnik Lajoš Čakanj – APR) i DG Company (sa udelom od 32%).

Nekako u isto vreme kad je Victoria group kupila Zorku, grad Subotica je, u nekakvom DS namirivanju radi obezbeđivanja novca ministarstvu Dragana Šutanovca, kupio po precenjenoj ceni od 2,5 miliona evra napuštenu kasarnu, pritom se zaduživši da bi izgradio infrastrukturu. Presudnu  ulogu u ovom “burazerskom” biznisu imao je Oliver… sir Oliver Dulić, siva eminencija koja o sudbini Subotice odlučuje iz Beograda, kad je već gradonačelnik Subotice Saša Vučinić (37) čovek bez dana radnog staža, svršeni učenik zanatske škole, a odnedavno i ponosni pripadnik akademske elite sa diplomom Ekonomskog fakulteta.

Međutim, mir nema alternativu u DS filijali – Subotica, ogranak Oliver Dulić. Čitava administracija je sačinjena od DS rođaka i DS prijatelja koji su patriotsko zadovoljenje pronašli u vlasništvu nad kafićima, restoranima i kockarnicama. Direktor jednog od najvažnijih preduzeća Park Palić, koje treba da izgradi banju i moderno letovalište na jezeru,  istovremeno je i vlasnik restorana na obali jezera. Za direktora Industrijskih parkova postavljen je sin savetnika gradonačelnika, koji je u i oko vlasti još od Miloševića. Direktor  Gerontološkog centra u Subotici, izvesni DS Ivanišević, utehu nalazi u zbrinjavanju starih lica, i to samo za prepisivanje vlasništva nad imovinom Gerontološkom centru.

Medije u Subotici to, međutim, ne zanima previše jer su skoro svi u DS službi. U perjanice slobodne DS misli spada i YU eko televizija, firma kojoj je bez tendera dodeljeno pravo prenosa sednica gradske skupštine, za šta se izdvajaju milionski iznosi prikupljeni od subotičkih poreskih obveznika. DS rukovodstvo se postaralo da i radio difuzija bude pod demokratskom kontrolom, pa je odnedavno postavljen novi direktor, koji je istovremeno i šef gradonačelnikove kancelarije za medije. Vredni direktor radija ima u svoju agenciju za organizaciju estradnih događaja, što je dodatna srećna okolnost sa vascelu Suboticu. Direktor preduzeća Support, za projektovanje, inženjering i nadzor, rođeni je brat opštinskog službenika koji izdaje građevinske dozvole. Dobro došli u Dulićevu Suboticu!

 

#Geto Srbija / e-Novine