ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

„Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

„Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPETO K`O STRUNE: STANJE NEREDOVNO U POLICIJI SRBIJE!???

 

U toku su izbori u Srbiji, koji su odložili eksploziju u srpskoj policiji. Rukovodstvo, na čelu sa ministrom u ostavci piramida je kriminala. Dvadesetak načelnika, koje je ustoličio prethodni direktor Veljović, kao deo svoje mafije, nastavlja da teroriše i građane i policijske službenike.

Novi direktor Rebić meša, kao stanična kurva. Gleda svoje dupe. Stanje u policiji se može opisati kao – eksplozivno…

 

                     major Goran Mitrović

 

Ispred zgrade Vlade Srbije 27. marta, na zakazanom protestu policije koji su organizovala tri sindikata, pojavio se mali broj čuvara reda.

Predsednik Nezavisnog policijskog sindikata Srbije Momčilo Vidojević saopštio je da je na predstavnike i članove Glavnog odbora ovog sindikata u noći između subote i nedelje, po naređenju jednog od saradnika ministra policije Nebojše Stefanovića, izvršen nezapamćen pritisak i kršenje elementarnih i ljudskih prava – ZAPEČAĆENA je kancelarija i postavljeno je fizičko obezbeđenje ispred, tako da predstavnici NPSS-a ne mogu da uđu i da preuzmu svoje stvari, pečat, dokumentaciju, rešenja…

“Pored svakodnevnih pretnji hapšenjima, prognom, ucenjivanjima i pravljenjem afera od ministra Stefanovića i njegovih saradnika ovo je najsramniji čin koji je Srbija doživela u svojoj novijoj istoriji. Ne pamtimo da je jednom "malom, nereprezentativnom" sindikatu do sada zabranjivano da koristi JEDNU, JEDINU prostoriju od čitavih 20 kvadratnih metara!

Interesantno je da je ova zabrana ulaska u kancelariju izvršena upravo 12 sati pre protesta koji je NPSS zakazao za taj 27. mart ispred Vlade Srbije u podne, na kome je samo želeo da ukaže na težak položaj policijske profesije, na koji ima zakonsko pravo, ali…“ saopštio je ovaj sindikat.

Gej grupa u MUP-u Srbije, koju predvodi ministar Stefanović, potpuno je poludela, uverena da svi zaposleni moraju danonoćno da rade po njihovim uputstvima, da sprovode nezakonita naređenja, da rade gladni, goli, bosi i bez osnovnih uslova za rad.

Kriminalizacija policije je počela izborom Milorada Veljovića za direktora srpske policije, i traje već deset godina.

Kada je poslednjeg dana prošle godine smenjen sa mesta direktora, Veljović, koji je najavljivao “pružanje otpora“, podvio je rep i prihvatio da bude “savetnik za bezbednost “ odlazećem premijeru Aleksandru Vučiću!

Za vreme novogodišnjih praznika izvršen je pretres Veljovićevog kabineta, u kojem je zatečna dupla arhiva, odnosno upisnici za primljene predmete. Direktor je vodio dvostruke knjige, tako da je predmete koje je formirao sa svojom kriminalnom grupom, koristio za ucenjivanje privrednika, direktora, novinara i političara.

Umesto da ga odmah uhapsi, Vučić je naredio da Veljović ostane na slobodi, i da nastavi da mu služi. I da sačuva stotine miliona evra opljačkanih zloupotrebom položaja šefa mafije.

Duh Milorada Veljovića još se oseća u MUP-u Srbije, mada je ministar smenio veći broj nesmenjivih Veljovićevih načelnika policijskih uprava. Ali, to ne znači da je rukovodeća struktura srpske policije manje opasna po državu i građane.

Milorad Veljović je, nakon preuzimanja vlasti od strane Vučićeve kamarile, ostao na mestu direktora kao vršilac dužnosti direktora, mada je po sili zakona morao da ode u penziju, ali je onda usledilo još veće iznenađenje kada ga je Vučić ponovo postavio na čelo policije. Veljović je raspolagao tomovima dokaza o Vučićevom ličnom životu, partijskom delovanju i umešanosti u najteže oblike kriminala.

Ministar policije Nebojša Stefanović nije taj kalibar koji može da nasledi Veljovića. On je uprljan aferama u kojima je nedvosmisleno dokazano da ima lažne diplome – počev od činjenice da je studije završio tako što se upisao na treću godinu i završio fakultet za samo godinu dana, a potom odbranio i doktorsku disertaciju, za koju je optužen da je prepisana. Vučić je stao u njegovu odbranu, rekavši da je on pročitao njegov doktorat i da je “sve u redu“. To je bila poruka i tužilaštvu da odustane od istraživanja ovog slučaja.

Ministar Stefanović nije tako bogat kao Veljović, mada je krenuo tim putem. Kosovski gang mu je kupio kuću na moru i kuću na Bežanijskoj Kosi, opremio ih, snabdeo ga velikim količinama keša.

Da bi ga držali na vlasti, ministru Stefanoviću grade kuću u Jajincima, u neposrednoj blizini hacijende Aleksandra Vučića. Ako budu u kućnom pritvoru, mogu nesmetano da razgovaraju sa terasa svojih zamkova.

Ministar Stefanović ima problema i sa svojim saradnicima. Portparolka Biljana Popović Ivković je pod istragom, jer je isti fakultet kao i ministar Stefanović, završila tako što je upisala treću godinu i dobila diplomu posle godinu dana!

Magazin Tabloid je tražio od kabineta ministra policije odgovor na pitanje kada je i na kom fakultetu diplomirala portparolka Biljana Popović Ivković, ali takav odgovor nismo dobili.

Ministar policije u ostavci na sve načine pokušava da stekne što veće bogatstvo, jer očekuje da ode s vlasti. Novac mu je potreban, što bi rekao Šojić, “da plati kauciju“.

Veljovićeva hobotnica ima u policiji mnogo pipaka. Najveću opasnost po bezbednost građana Beograda, a i Srbije, predstavlja mafija načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Ovaj čovek, koga je Veljović postavio na najznačajnije mesto u policiji za sumu od pola miliona evra, koju mu je platila mafija, nosi odelo, sat i lanac na sebi, vrednosti 70 hiljada evra.

Gospodin Milić je na operativna mesta u beogradskoj policiji, kao najjačoj organizacionoj jedinici, postavio nestručne, ali ljude sklone prostačkom nasilju i kriminalu, koji bestidno terorišu policijske službenike i policajce. Bes i nezadovoljstvo zaposlenih je na vrhuncu…

Na Milićev predlog za načelnika komunalne policije postavljen je Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira policije Policijske stanice Savski Venac, sa kojim Milić zastrašuje građene, reketira vlasnike splavova, restorana i vlasnike kompanija.

Kolika je bahatost pomenutog Milića svedoči i podatak da je zabranio policiji da dežura u Urgentnom centru KC Srbije. Kada je Magazin Tabloid ovu zabranu objavio u oktobru prošle godine, Milić je smenio sa mesta načelnika Policijske stanice Savski Venac Vladimira Popovića, a rešenje mu je uručeno tek u januaru ove godine, jer ga je okrivio da je on navodno dostavio Magazinu Tabloid taj dokumenat, koji nam je, inače, stigao iz Milićevog kabineta. Koliko je policijskih službenika stradalo zbog pogrešnih procena i bahatosti ovog ovejanog kriminalca, čije delovanje predstavlja opasnost po bezbednost grada?

Milićeva kriminalna grupa nije po volji ni ministra Stefanovića. Ministra je išamarao Slaviša Kokeza, u kabinetu, jer ministar nije stao iza Kokezinog vojnika. Veselin Milić je uvek u društvu opasnih kriminalaca, iza kojih leži mnogo ljudi koje nose na duši.

Nije samo Milića Veljović ostavio u policiji. Njegov štićenik je i Veljko Mijailović, predsednik Samostalnog sindikata policije, koji troši ogromne svote novca, pljačkajući sindikalnu članarinu, a i prikupljajući novac iz biznisa koji mu je omogućavao doskorašnji direktor.

Policajci žive na ivici egzistencije, ali Mijailović, koji ima takođe kupljenu diplomu više škole, izbeglica je iz Zagreba, na bestidan način služi policijskom vrhu, stavljajući pod noge interese nekoliko hiljada policajaca, članova njegovog sindikata, a njihove pare od članarine gurajući sebi u džep.

Privremeno je prekinuto izdavanje rešenja policajcima o prestanku radnog odnosa. Ministar ih je sve okarakterisao kao “one koji potiču iz kriminogne sredine…“.

Prethodno je u policiju Stefanović primio oko 2.000 članova SNS-a, a sada želi da ih, po nalogu “reformatora“ policije Amadea Votkinsa, otera na biro rada, ili u smrt, jer nakon 30 godina provedenih u policiji, većina nema šanse da dobije bilo kakav drugi posao, niti da dočeka penziju.

Izbori su odložili otpuštanje skoro dve hiljade policijskih službenika, koje sprovodi državna sekretarka i šef ministrovog kabineta Jana Ljubičić i sekretarka Uprave kriminalističke policije Dijana Hrkalović obe, inače lezbejke.

Vršilac dužnosti direktora policije Vladimir Rebić, alternativni je muškarc. Poslušan, ali čuva se. Tako je odbio nalog ministra da on potpisuje odluke o amnestiranju učinilaca sobraćajnih prekršaja, koje učine “nedodirljivi“ građani.

Zamolio je da se formira komisija, koja će cepati prekršajne i krivične prijave. On je za krupne prljave poslove, ali bez ostavljanja tragova.

U policiji je stanje eksplozivno. Požar će teško biti ugašen…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnima“ su posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAKONITE I KORUPTIVNE RADNJE BIVŠEG DIREKTORA KBC „BEŽANIJSKA KOSA“

 

Zahvaljujući informacijama svojih saradnika, Redakcija je u ranijim pisanjima ukazala javnosti na kriminalne aktivnosti Predraga Stevanovića, direktora KBC Bežanijska kosa. Ovaj podmukli čovek u belom mantilu nije demantovao objavljen članak u listu, ali zato ubrzo po objavljivanju članka podnosi neopozivu ostavku, zastrašen činjenicom da je raskrinkan i da mu ne gine višegodišnja robija. Dok ubrzano pakuje kofere i odbrojava poslednje dane u nekada renomiranoj bolnici čiji je ugled srozao, a finansijski devastirao, uništava ili pokušava da prikrije dokumentaciju koja ga kompromituje. Sve ovo čini u jadnom pokušaju da pobegne i izbegne neminovno – osudu, presudu i zatvor. Zaposleni mu poručuju da neće pobeći od ruke pravde.

 

 

 

Spisak nezakonitih i koruptivnih radnji je dugačak, a ono što ga ipak ističe od drugih ljudi u belom mantilu je što je za godinu dana svoje "vlasti" zaposlio 20 ljudi bez obavezne saglasnosti Ministarstva zdravlja i kadrovskog plana, i na teret sopstvenih prihoda bolnice.

Postoje svedoci (već su slučaj prijavili policiji) da je radno mesto naplaćivao po 10.000 ili 20.000 eura, zavisno da li se radi o lekaru ili nemedicinskom radniku. Svi lekari su primljeni bez, po zakonu, obaveznog konkursa. Jedan broj primljenih lekara je bez ijednog dana radnog iskustva primljeno na specijalizovana odeljenja, kao što su kardiologija i anestezija!?

Naravno, izuzetak za prijem u stalni radni odnos činio je kada mu telefon okrene neko od glavonja iz SNS – tada je morao po partijskoj liniji da udomi npr. snaju predsednika ekonomskog saveta SNS-a i izvršnog direktora za finansije Telekoma Milenka Dželetovića.

Posebna priča su nemedicinski radnici, u smislu koliko ih je zaposlio u vreme svog mandata, i kakva je njihova struktura.Uglavnom su to ljudi zaposleni bez potrebnog radnog iskustva ili stručne spreme, bez adekvatnog razloga za radno angažovanje, i bez ikakvih referenci.

Primera radi, postavio je Zorana Šimšića pomoćnika direktora za investicije u bolnici, koja u njegovom mandatu nije imala nijednu investiciju, a za pomoćnika direktora za finansije Milana Ivoševića, klinca sa nekoliko godina radnog staža i koji nikada nije kročio u bolnicu, osim kada je kao mali imao zauške.

Za šefa tehničke službe imenovao je Zorana Gošića, čoveka pred penzijom i bez sata radnog iskustva sa medicinskom opremom, a za načelnika službe kontrole Mariju Jelisavac, osobu sa diplomom Megatrenda koja je došla iz banke, gde je radila kao PR. Za "šefa kabineta" postavio je Darija Alagića, mašinskog tehničara sa prethodnim radnim iskustvom u kafiću i turističkoj agenciji.

Svi pomenuti imali su svakog meseca 30% veću zaradu od ostalih zaposlenih u bolnici, najverovatnije da lakše i brže povrate svoju investiciju za radno mesto. Ljudi, pa ovaj čovek je izmislio "koruptivni lizing", zar ne?

Vrhunac je radno angažovanje mladog pravnika Milana Božovića koga je doveo iz propale građevinske firme, na mesto šefa javnih nabavki. Nesrećni mladić primljen je bez dana radnog iskustva na poslovima javnih nabavki, i bez zakonski obavezne licence za rad na tim poslovima. Ovo je posebno interesantno, jer bolnica godišnje sprovede javne nabavke u vrednosti od 800 miliona dinara, ili 7 miliona eura!

Na ovaj način, i ovim metodama, Predragu Stevanoviću, višestranačkom preletaču i neafirmisanom anesteziologu, bilo je lako da manipuliše vrednostima javnih nabavki, odabirom dobavljača, plaćanjem (kome, koliko, kada)…

Operativnim radom i vanrednim kontrolama dokumentacije bolnice, policija dolazi do frapantnih podataka da je Predrag Stevanović samo za godinu dana i samo po osnovu javnih nabavki bolnice, za sebe inkasirao milion evra (ne računajući cifru od blizu 200.000 evra za prijem radnika na nepotrebna i izmišljena radna mesta).

Nesrećni mladić, diplomirani pravnik bez sertifikata i licence, za ono što je radio, upleten u klupko zla i korupcije, već očajnički traži status zaštićenog svedoka, u nekoliko postupaka koje policija trenutno procesuira. Da li će u tome uspeti?

Afera o kojoj će se tek pisati je uvođenje u bolnicu informacionog sistema "Heliant". Nikome nije jasno kako je uveden u bolnicu, pod kojim uslovima, i koliko košta održavanje sistema?

Kako je moguće da ne postoji zapisnik o primopredaji softvera, niti su definisane međusobne obaveze između dobavljača softvera i bolnice kao korisnika? Kako je moguće da je fakturisanje nadoknada za korišćenje softvera odmah počela, bez uhodavanja, uvažavanja primedbi korisnika i bez unapređenja sistema?

Pri tome, kvalitet elektronske usluge u delu koji se odnosi na fakturisanje zdravstvenih usluga prema RFZO je katastrofalan, ali se o tome puno ne priča… Javna tajna čijom je zaslugom ovaj nekvalitetni softver nasilno implementiran u preko 180 domova zdravlja i bolnica, ali ako ovaj broj zdravstvenih ustanova pomnožimo sa cifrom koja se kreće, zavisno od veličine zdravstvene ustanove, od 10.000 do 50.000 evra za godišnje izdržavanje, dobićemo cifru od 5(pet) miliona eura, cifra oko koje se za solidan procenat od softverske firme vredi pomučiti.

Na ovu mahinaciju Redakciji je ukazao u jednom od svojih prethodnih brojeva (članak pod nazivom "Džabe, za milion evra: kako firma Seneco preko ETF-a prazni državnu kasu"). Međutim, tada osim privatne firme Soneco doo i ETF nisu bili poznati svi akteri ove pljačke, na koju ovim tekstom ukazujemo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO ŠTITI ŽUTU MAFIJU, POREDAK, VEZE I NOVAC U KLINIČKOM CENTRU SRBIJE?!!

 

Objavljivanjem pisma koje smo dobili iz Kliničkog centra Srbija, vraćamo se ponovo na front, pokušavajući da pravdi privedemo zdravstvenu mafiju. Saradnja zaposlenih u zdravstvu mnogo će nam pomoći da mafiju makar uzdrmamo, dok i Vučić, koji je njihov sadašnji zaštitnik, ne ode zauvek iz politike i života.

 

                Piše: Insajder L – 9

 

Najveća zdravstvena ustanova u Srbiji (KCS) ponovo je u rukama iste mafije. Tačnije, sve do sada objavljene analize o tome kako je kriminal tamo rešen su obična laž.Tako je, na primer, umesto profesora Delića, na mesto direktora Klinike za infektivne bolesti, direktor KCS-a Miljko Ristić, postavio dr Mijomira Pelemiša, koji je u tesnoj vezi sa Predragom Peškom, pa je to očigledno bilo na njegov zahtev.

Izjava profesora Miljka Ristića da ne zna za mahinacije Pelemiša, i da čak ne zna za sudski proces koji on ima zbog mobinga nad kolegama, naravno da je neistinita, a sve više ih Ristić iznosi u poslednje vreme, jer se tako brani od odluka koje tu ustanovu vode u potpuni kolaps.

Jova Atanasijević samo je na papiru šef pravne službe KCS-a, a pravi šef je Mile Trifunović, poznat po aferi sa stanovima Kliničkog centra Srbije, koji nikada nisu dodeljeni radnicima sa zvaničnih lista, nego njegovim mentorima poput Predraga Peška i drugih kriminalaca u zdravstvu.

Bez obzira na brojne članke po novinama koji su objavljivani zajedno sa propratnom dokumentacijom, ova banda nikada nije ni uzdrmana, a kako koji direktor dođe, samo je pitanje dana kada će ga slomiti.

Kod Ristića se to desilo posle slučaja Miodraga Ostojića, koji je otpužen za milionske pronevere, kroz naučna istraživanja iz oblasti kardiologije. Direktor Ristić je čak to na konferenciji za štampu objavio, prilažući relevantnu dokumentaciju. Naravno, i ovo, kao i druge afere su završene po principu tresla se gora, rodio se miš. Profesor Ristić je istinski bio spreman da KCS očisti od kriminala. Ali…Nisu mu dali.

Slično je i bivši direktor Đorđe Bajec optužio Predraga Peška da prima nadoknade za dopunski rad i dežurstva u iznosu od 560.000 dinara, i kad je van zemlje. Navodno ga predao MUP-u, a sve je stornirano čim je Peško preko dr Boška Đukanovića došao do dokumentacije o paljenju 4. sprata u KBC Dragiša Mišović, za koje je direktno Bajec optužen.

Ko ucenjuje profesora Miljka Ristića, trebalo bi sada da ispitaju novinari Tabloida, jer je počeo da postavlja one ljude koji su bili aktuelni, kada je Predrag Peško bio zamenik direktora KC Srbije, a ustvari pravi direktor, jer je u to vreme profesor Vojko Đukić bio marioneta na funkciji, koji se pitao samo ponešto vezano za ORL kliniku, dok je sve ostalo vodio Predrag Peško.

Pre samo pola godine Miljko Ristić je uspeo da spreči promenu Statuta KC Srbije, po kome je i bez doktorata Zlatibor Lončar hteo da postane direktor umesto njega. Tada mu je upravo ekipa Predraga Peška, iz pravne službe, dala logistiku, da spreči izmenu statuta, za koju je bila zainteresovana SNS, kako bi Lončar došao na to mesto.

Odakle saradnja Miljka Ristića sa kadrovima Predraga Peška, kad je poznao da njega i Boška Đukanovića očima ne može da vidi? Otvoreno je govorio, jasno i glasno, nazivajući Peška i Đukanovića "grobarima srpskog zdravstva".

Šta je to Lončar hteo da pokrene u Kliničkom centru, pa su se svi digli protiv njegovog postavljenja? Danima se po kuloarima KCS instruirano pričalo da je "Lončar masovni ubica, da je imao zelenu legitimaciju DB sa činom potpukovnika, da je dobio A6 od Dušana Spasojevića, i da nije izbijao iz Šilerove", a sve, samo da se ne bi dozvolila izmena statuta KC Srbije, po kojoj je Lončar imao pravo da bude direktor, a nije prošlo. Ali je i Vučić rekao svom drugu Zlatiboru: "…Ma, ko ih jebe, sjebaćemo ih drugi put, uzmi ti ministarstvo!". I, tako je i bilo.

Šta je to premijer hteo da sjebe i koga, šta to ima u Kliničkom centru Srbije, od čega i hrabri ‘‘vitez Vučić“ preza, pitanja su za redakciju Tabloida?! A razlog je, jer se Vučić trudi da na sve moguće načine zaštiti žutu mafiju, njen poredak, veze i novac.

Zlatibor Lončar je sapleten, uz punu Vučićevu podršku, samo da žuta mafija ostane u punom borbenom stanju. Zaposlene u KCS čudi što se i ekipa Tabloidovih novinara ućutala, ostavljajući kriminal u zdravstvu po strani.

 

©Geto Srbija

materiijal: List protiv mafije

VRH POLICIJE OGREZAO U KRIMINALU, SINDIKATI NA UZDI, DIREKTOR NEPROMENLJIV A DOSIJEI U FIJOCI…

 

Izborom Nebojše Stefanovića za ministra unutrašnjih dela, građanima je stavljeno do znanja da jednog dana Aleksandar Vučić za ministra može da postavi i nekog od policijskih konja! Nebojšu Stefanovića naprednjačka družina zove Neša Slina. Nadimak sve objašnjava. Ali Slina je ispred svog imena dodao i titulu “dr“. Slina, pa doktor nauka! Ispostavilo se da je Slina, ustvari, prepisni doktor nauka.

 

             major Goran Mitrović

 

I srpska policija tone u živo blato. Nacionalna oligarhija, radi zaštite svojih interesa, ustrojila je policiju kao vojne formacije, i skoro dvostruko je, u brojčanom sastavu, veća od Vojske Srbije. Policijske plate su mizerne, a očekuje ih i smanjenje, ne plaća im se noćni rad, ne uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje, to država čini tek kada policajac umre, ili ode u penziju! Policija je i gola i bosa, žandarmi su i gladni i žedni u svojim bazama.

Za dve godine, koliko Vučić hara Srbijom, policijska vrhuška je sama sebe postavljala, kontrolisala i sama sebi podnosila izveštaje. Vučiću su služili samo onoliko koliko su hteli, a on je mnogo hteo, ali ništa im nije smeo.

Durio se Vučić, pretio policiji, generalima, vikao je, kažu, i na direktora policije Milorada Veljovića, mada svedoka te Vučićeve kuraži nema. To mogu da potvrde i reči Neše Sline. On je, govoreći o smenama policijskih generala i navodnim reformama u policiji, 6. jula, istakao da direktor policije Milorad Veljović "nije čovek koji će biti prepreka reformama", i da je sa njim razgovarao o njegovoj "objektivnoj odgovornosti" za sve što je urađeno u policiji u prethodnom periodu. A, Boga mi, taj period Veljovićeve vladavine je dug. I ako je odavno morao u penziju, on je izabran, po treći put, za direktora srpske policije.

Pred svojim saradnicima, Vučić je vikao i obećavao kako će “Veljoviću jebati mater i uhapsiti ga“, ali je, kada se susretao sa njim, bio manji od mahovog zrna. Razgovor Vučića sa Veljovićem u četiri oka, bio je u molbenom tonu.

Koliko je vrh srpske policije ogrezao u kriminalu teško je opisati. Sam direktor je na čelu te organizovane kriminalne piramide. Okućio se. Dobio je desetinu stanova od biznismena, uglavnom na ime svojih bliskih rođaka. Kuće na Goliji, kuće i stanovi na moru, u Crnoj Gori…Milioni evra na računima u bankama u Sloveniji, Nemačkoj, Slovačkoj.

Iako su mu sinovi narkomani, bez škole, ipak su dobili dobro plaćene poslove. Stanko je zaposlen u NIS-u, Nemanja je u Moskvi, kao direktor predstavništva "Farmakoma" iz Šapca. Njenog direktora Miroslava Bogićevića zvanog Mikoja, Veljović štiti od hapšenja, i pored činjenice da je uzeo više od 600 miliona evra kredita od banaka, koje su zbog toga morale u stečaj!

Kilavi Milorad Veljović, tri puta operisan, još je u sedlu, jer Vučić ima od njega užasan strah. Kao i svaki prestupnik, i Vučić se plaši policije, a Veljović mu deluje kao “inspektor koji sve zna“!

A, Veljović zaista mnogo zna. On se nije bavio zaštitom državne imovine, prava građana i njihovih života, već pravljenjem dosijea koje je koristio da ucenjuje tajkune, bankare, političare…

Direktor srpske policije je plašljiv i ljigav, ali, kada je Vučić u pitanju, ume da savlada strah.

Kada je Neša Slina hrabro ušao u kabinet ministra unutrašnjih dela, poželeo je da se sasvim ozbiljno i pošteno, bavi onim što je u opisu poslova ministra policije. Već pri prvom susretu sa Veljovićem, dao mu je do znanja da od njega očekuje da podnese ostavku i ode u penziju. Milorad je nešto promrmljao sebi u bradu, a onda je izbila afera oko doktorata gospodina Stefanovića. Plagijat.

Direktor srpske policije ima gomilu novinara koje plaća iz policijskih fondova.

Koju to reformu najavljuje ministar unutrašnjih poslova? Zar je reforma pretnja sindikatima, koji traže svoja osnovna radna prava? On poručuje da će se obračunati sa takvima koji rade u policiji, a prete štrajkom.

Da je Neša Slina pitao direktora policije kako da to reši, on bi slegao ramenima, nešto bi promrmljao, njega je, inače teško razumeti, pozvao bi sekretaricu Ivanu da mu donese crvenu fasciklu, i referisao bi ministru: "…Ma nema problema sa sindikatima.

Najjači predvodi Vejko Mijajilović. Izbeglica je iz Zagreba. Bitanga je, podmukao je, ljigaviji je i od mene, puno troši. A potrošio je za deset godina zatvora. Taj će da vam ministre ljubi skute. A ovi trojica-četvorica mogu da viču koliko hoće. Srediću da nijedne novine ne prenesu njihove izjave…".

Kada je Veljović informisao Slinu kako drži sindikate na uzdi, on se obeznanio.

Uvidevši kolika je moć Veljovićeva, Slina je shvatio da mora biranim rečima da opisuje njegov rad. Zato je i rekao da direktor policije Milorad Veljović "nije čovek koji će biti prepreka reformama", i da je sa njim razgovarao o njegovoj "objektivnoj odgovornosti“ za tragično stanje koje vlada u policiji, da se Veljović složio sa njima da nekih poteškoća ima, ali ne i njegove krivice.

Dolazi jesen. Policiji mora da se smanje plate. Većina na posao dolazi u svojim cipelama, siromašniji i u patikama. U patroliranje policija ide peške. Inspektori nemaju personalne računare, ni štampače, mnogi ne mogu da koriste internet, jer mnoge podatke o licima koja opserviraju mogu naći na pretraživačima.

Da li će ministar Slina moći da zastraši policajce i natera ih da rade za po trista evra, da putuju posle smene autobusima do rodnog Vranja, Leskovca, Pirota, Šapca, Vršca, Novog Sada, jer ne mogu da plate stan? O kojoj to reformi priča ministar Stefanović?

Kako sprovesti reformu policije na čijem je čelu direktor Milorad Veljović, koji je nadživeo četiri vlade, ova je peta?! Kako se boriti protiv kriminalnih grupa, kada je najjača mafija u policiji, ona koju su stvorili Veljovićevi miljenici, načelnici u policiji, koji su na tim položajima i po deset godina?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLASMAN OTROVA U LANAC ISHRANE STANOVNIŠTVA JE BILA POSLEDNJA PODVALA BIVŠEG MINISTRA POLJOPRIVREDE

 

Ne treba biti ni lekar ni veterinar, već je dovoljno imati srednjoškolsko znanje iz biologije, da bi se shvatila šema po kojoj otrovi i otrovni metali koje proizvođači od 15 marta (aktom bivšeg ministra Glamočića) stavljaju u hranu. Arsen, živa, olovo, vezuju se za kalcijum u kravljem mleku, vezuju se za kalcijum u jajima, svi pomenuti otrovi se lageruju u mesu, a posledice po zdravlje stanovništva će biti takve da će liste čekanja u bolnicama postati još duže.

 

            Vuk Stanić

 

Možda će jednog dana ministri, pomoćnici, savetnici i sekretari u ministarstvima, ali i drugi političari koji su zalutali na odgovorna mesta u vrhu države, shvatiti da nije sve u parama.

Toga dana, ako ikada takav dan osvane u Srbiji, Vučićevci, Tadićevci, Dačićevci prestaće da uzimaju mito i reći će: "…Ne želim više da sklapam poslove koji su štetni za državu i donose nesreću celom narodu. Posle političara i takozvani biznismeni odnosno privredni kriminalci, reći će: "Ja volim da zaradim pare, ali ne i da drugi budu nesrećni zbog biznisa kojim se bavim…".

Shvatiće možda biznismeni i političari da zlo koje čine običnom narodu može da zadesi i nekog njima bliskog.

Najveće šanse da zlo koje političari nama plasiraju zadesi njih i njihove bližnje je u oblasti hrane. U toj oblasti se na žalost niko od odgovornih još nije prizvao pameti.

Bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, hrabro je 15. marta, u vreme izborne ćutnje, dan pred poslednje parlamentarne izbore, odobrio da u hranu koji konzumiramo uđu otrovi: arsen, živa, kadmijum, olovo, fluor, melamin, beta i alfa izomeri i još desetak otrovnih supstanici koje su široj javnosti nepoznate, ali za koje će svaki ozbiljan veterinar i lekar reći da su izuzetno opasni.

Već početkom februara, Glamočić je bio siguran da neće biti ponovo na mestu ministra poljoprivrede, ali se plašio i kritike javnosti, pa je odluku o plasmanu otrova u lanac ishrane stanovništva ostavio za izbornu ćutnju.

On je 15. marta 2014. godine potpisao Pravilnik o izmeni pravilnika o kvalitetu hrane za životinje.

U ovom Pravilniku koji je tabelarno izražen postoji kolona označena kao nepoželjne supstance, u ovoj koloni nalaze se: arsen, živa, kadmijum, olovo fluor, melamin…

Činjenica da kolona nosi naziv "nepoželjne supstance" ne znači i da ih nije dozvoljeno stavljati u hranu za životinje, već kolona sa ovako monstruoznim imenom i sadržajem određuje dozvoljene količine otrova u stočnoj hrani…

Na ovaj način otrovi stižu u mleko, mlečne proizvode, meso, i jaja. Arsen je dozvoljeno staviti u količinama od 2 do 100 miligrama po kilogramu u pojedinim hranivima za stoku.

U hranivima koji se obeležavaju kao brašna dobijena od trava, sušene lucerke, deteline itd. dozvoljena je prisutnost arsena od 4 miligrama po kilogramu.

U hranivima za stoku napravljenim od ribe i drugih vodenih životinja dozvoljeno je 25 miligrama arsena po kilogramu. U aditivima za stočnu hranu koji se obeležavaju sa funkcionalna grupa elementi u tragovima arsen je dozvoljen u količini 30 miligrama po kilogramu...Dodaci za stočnu hranu obeleženi kao cink oksid, magnezijum oksid i bakar, mogu po slovu ovog pravilnika sadržati arsen u količinama od čak 100 miligrama po kilogramu.

Po istom pravilniku dozvoljena je i prisutnost žive u hranivima za stoku, dok je olovo dozvoljeno stavljati u količinama i do 200 miligrama po kilogramu. Flour je dozvoljen u količina od 30 do 3000 miligrama po kilogramu zavisno od vrste stočne hrane.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PLJAČKA I RASTURANJE NEPOKRETNE IMOVINE „PARTIZANSKOG PUTA“

 

Zvuči tako poznato: jedan direktor hoće da opljačka firmu uz pomoć svojih nalogodavaca iz izvršne vlasti. U ovom slučaju, reč je o direktoru poznatog srpskog preduzeća "Partizanski put", koje je bilo gigant i u nekadašnjoj Jugoslaviji i imalo razvijene poslove širom sveta. I danas, u vreme globalne krize, "Partizanski put" gradi saobraćajnice u Libiji. A profit, provizije i razne oblike otimačine, sprema se da sprovede jedan čovek. Naravno, u ime određene interesne grupe.

 

          V. Stanić

 

Direktor poznate građevinske firme "Partizanski put", Nebojša Pavlović, pokušao je da na nezakonit način realizuje državni posao od velike važnosti, izgradnju puteva u Libiji, vredan 30 miliona evra. Naime, Pavlović i dalje svim silama nastoji da mehanizam plaćanja ovog posla nekako "preusmeri" na svoje račune u inostranstvu.

Istina je, kažu zaposleni u ovom preduzeću, ako Pavlovićev poduhvat uspe, on neće sav novac prisvojiti za sebe, već će morati da ga podeli sa onima koji su ga imenovali na mesto direktora, kao i sa onima koji u poreskoj upravi i policiji za privredni kriminal pomažu da se prikrije način na koji posluje.

Osim radova vrednih 30 miliona evra u Libiji, Pavlović je oko bacio i na mašine "Partizanskog puta" vredne blizu 60 miliona evra koje se tamo nalaze. U pitanju je nešto više od trideset mašina čija je vrednost između 100.000 i 300.000 hiljada evra po komadu.

U toku je sklanjanje ovih mašina iz knjigovodstvenog stanja firme, a direktor Pavlović je u Turskoj već vodio pregovore o tome da te mašine kao i poslove u Libiji proda turskim privrednicima. Na taj način ukupna šteta za "Partizanski put" bila bi 90 miliona evra, i to samo u Libiji.

Sve ovo radnici "Partizanskog puta" nikada ne bi ni saznali, da se službenici vlade Libije nedavno nisu raspitivali zašto se oni u njihovu zemlju ne vraćaju da završe poslove. Oni su Libiju prethodno napustili zbog građanskog rata.

Direktor Pavlović je sigurno bio obavešten od strane Ministarstva inostranih poslova da su vize za radnike gotove i da ih oni mogu podići u ambasadi Libije u Beogradu. Ipak, radnicima to niko nije saopštio, pa je sada vizama verovatno istekao i rok, dok mašinama u Libiji upravljaju nestručni ljudi koji nemaju veze sa "Partizanskim putem".

Zbog ovakvog načina poslovanja, mašine se habaju više nego što je neophodno, a i kvalitet radova je lošiji. Ne poštuju se ni vremenski rokovi zbog čega se Libijci jako ljute. Ovde treba podsetiti da je direktor Pavlović koji je i glavni organizator ovakvog načina poslovanja, istovremeno i direktor u firmi Preduzeće za puteve Srbije poznatoj kao PZP!

Od kada je Pavlović na mestu direktora, misteriozno je nestalo i potraživanje "Partizanskog puta" od poslova u Bosni i Hercegovini, gde su prošle godine završili 32 kilometra puta, između Banjaluke i Mahovlja. Za taj posao trebalo je da "Partizanski put" naplati još 500.000 evra, ali i ta uplata je verovatno preusmerena na PZP, ili možda u neku privatnu firmu.

Interesantno je da su službenici Agencije za privatizaciju smatrali Pavlovića za čoveka Demokratske stranke, dok ga je na mesto direktora PZP-a progurao službenik Agencije Rodoljub Todorović blizak Mlađanu Dinkiću.

Todorović je ispred Agencije imenovan za zastupnika državnog kapitala u PZP-u. Todorovićeve ingerencije su proširene sa PZP-a i na "Partizanski put", kada je raskinut ugovor o privatizaciji tog preduzeća. Zapravo, PZP se i dalje smatra vlasnikom "Partizanskog puta", bez obzira na raskid ugovora i krivične postupke koji se vode protiv putarske mafije. Po tom principu je Pavloviću, osim direktorske funkcije u PZP-u, data i funkcija direktora u "Partizanskom putu".

Todorović je, baš kao i Pavlović, umešan u skoro sva dešavanja u ove dve firme, a osim malverzacija sa poslovima u Libiji i Bosni u toku je obezvređivanje i pljačka nepokretne imovine "Partizanskog puta", kao i protivzakonito otuđenje drobilice vredne više od 25 miliona dinara.

– Pregledom izveštaja o proceni vrednosti kapitala i imovine primetili smo niz nelogičnosti i drastično umanjenje vrednosti kapitala preduzeća "Partizanski put d.o.o. Beograd u restruktuiranju". Zemljište u blizini autoputa površine 78.800 metara kvadratnih procenjeno je 400 dinara po kvadratnom metru, što je neprihvatljivo malo, piše u dopisu koji je Agenciji za privatizaciju dostavila Fehima Ejupovića u ime asocijacije nezavisnih sindikata ove firme.

Dokument je potpisala i Vesna Čikarić, poverenik sindikalne organizacije Samostalnog sindikata, a u njemu se ističe i da su u Sremskoj Kamenici u naselju gde postoje voda i struja zemljište procenili tek 300 dinara po metru kvadratnom.

Ovom lopovskom procenom i zemljište u Valjevu, Sukovu, i Ostrovici u stambenim i poslovnim zonama procenjivano je kao poljoprivredno, kako bi ga tajkuni kasnije što jeftnije kupili.

Ipak, nigde procenitelji nisu lopovima učinili tako dobru uslugu, kao prilikom procene zemljišta u Beogradu u naselju Višnjica, gde je napisano da kvadratni metar vredi tek 1.400 dinara, dok je stvarna cena i deset puta veća!

Objašnjavajući zakulisne radnje koje se sada u "Partizanskom putu" sprovode, Saša Momčilović, poverenik Samostalnog Sindikata, kaže da drobilicu koju je "Partizanski put" kupio na lizing od banke Inteza, u ukupnoj vrednosti 26,477 milona dinara, plus kamata od 3,867 miliona, Pavlović pokušava da prebaci u vlasništvo PZP-a.

"Partizanski put" je drobilicu nabavio putem lizinga ugovora kao polovno sredstvo. Nova drobilica košta 700.000 evra, pa smo uzeli polovnu, za duplo manje novca i na rate. Do kraja 2012. godine, platili smo veći deo duga, a neisplaćeno je ostalo tek šest miliona dinara. Na poslednjim sastancima sa radnicima, Pavlović i Todorović počeli su da nas pripremaju da će nam oni na račun uplatiti šest miliona dinara i po tom osnovu u vlasništvo PZP-a prebaciti drobilicu, priča Momčilović.

Inače, PZP je samo u aprilu prošle godine po osnovu ugovora o tehničkoj saradnji dugovao "Partizanskom putu" 20 miliona dinara.

-Nadamo se da neće uspeti da nam otmu drobilicu koja nam je potrebna za poslove u kamenolomu u Ostrovici, gde bez nje ne možemo da funkcionišemo, rekao je Momčilović, koji kao i drugi radnici "Partizanskog puta" mesecima nije primio platu.

 

     A 1.

    Država gora od Mila Đuraškovića

U "Partizanskom putu" radnicima se duguje 19 plata, za 17 meseci nisu im uplaćeni doprinosi, a 94 radnika nema overenu knjižicu. GP "Partizanski put" je pre nekoliko godina kupio PZP za 400.000 evra koje je članica Nibens grupe, Mila Đuraškovića.

Zaposleni su ranije tvrdili da je vlasnik Nibensa, Milo Đurašković, tokom svog „gazdovanja" zadužio "Partizanski put" brojnim kreditima koje je koristio za potrebe Nibens grupe. Potom su pristigli dugovi i računi su blokirani.

Kada je Đurašković, uhapšen zbog sličnih malverzacija u takođe privatizovanom kruševačkom FAM-u, Nibens grupa je zapala u teškoće, a Agencija za privatizaciju, raskinula je privatizacioni ugovor o kupovini "Partizanskog puta". Preduzeće sa 514 radnika završilo je pod okriljem države. Prošle godine mediji su preneli da radnici smatraju da im je sada gore nego što je bilo za vreme Mila Đuraškovića.

– Dok smo bili u Nibensu, dugovalo nam se devet zarada. Sada je taj dugo mnogo veći – izjavio je Dobrivoje Ristić dugogodišnji radnik ove firme.

"Partizanski put" se u Agenciji za privredne registre trenutno vodi kao preduzeće u restrukturiranju, a svi računi blokirani su više godina.

Ipak zbog vrednih poslova u Libiji, velikih potraživanja iz Bosne, kao i velike vrednosti nepokretne imovine firmu bi bilo lako izvući iz dubioze. Politički kadrovi koje je država postavila da vode firmu situaciju su shvatili kao idealnu priliku za pljačku još jedne društvene firme.

Direktor Nebojša Pavlović i zaštitnik državnog kapitala Rodoljub Todorović, lažu radnike da lične dohotke ne mogu da im isplate zbog blokade računa, računajući da oni ne znaju da postoji zakonska mogućnost isplate zarada i kod firmi sa blokiranim računima.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije