Архива

Posts Tagged ‘usvajanje’

LEGALIZOVAN KRIMINAL: BIZNIS MEĐUNARODNOG USVAJANJA DECE U KOME SE KROZ PAPIROLOGIJU DECA PRETVARAJU U SIROČAD!!!

6. маја 2018. Коментари су искључени

 

U vlasništvu ministra je 6.000 dece. Podaci o broju dece koja se izvoze i njihovom zdravstvenom stanju, podložni su bezgraničnoj manipulaciji. Nad ovim profitabilnim resursom, zakonom nije predviđena institucionalna kontrola. U svrhe pedofilije ili vađenja organa, sva deca na tržištu imaju cenu.

A, inače, visoko pozicionirana po mitu i kriminalu, na svetskim listama, Srbija je prepoznata i kao šansa trgovaca decom!

 

                      Svetlana Nikolić

TRGOVINA DECOM

 

Koncentracijom moći u vrhu socijalne zaštite, instaliran je centar trafikinga u Srbiji. Zakonom o porodici, centralizuju se podaci o deci, koja su pravno podobna za usvojenje. To su deca koja nemaju žive roditelje, čiji su roditelji lišeni poslovne sposobnosti, ili roditeljskog prava.

Kad Centar za socijalni rad  , utvrdi da se na njegovoj teritoriji nalazi dete pravno podobno za usvojenje, matične podatke sa ličnom i porodičnom anamnezom, dostavlja resornom ministru. Ali, centri za socijalni rad nemaju uvid u bazu podataka!

Da bi dobili informacije iz registra, organi starateljstva se, u postupcima domaćih usvojenja, za konkretne podatke obraćaju ministru! U njegovoj isključivoj nadležnosti je Jedinstveni registar usvojenika kao i propisi i način vođenja podataka.

Usvojenje naše dece strancima, diskreciono je povereno ministru. I isključivo ministru, po slovu zakona, poverena je saradnja sa međunarodnim profitabilnim agencijama!

Prema zvaničnim podacima, u periodu od 2006. do danas, strancima je na usvojenje dato 185 naše dece. Da li je broj dece koje je država izvezla toliki, ili možda veći, ne znamo!? Kao što ne znamo da li su to "uglavnom deca zaostala u razvoju i sa anomalijma", kako se zvanično navodi!? Jedinstveni registar usvojenika, koji je čak i za organ starateljstva pod pečatom tajnosti, (kao i za domaće usvojitelje), redovno se dostavlja stranim agencijama!

Brisanje matičnih podataka deci koja se izvoze iz zemlje porekla, fenomen je nebrige kojom se država odnosi prema sopstvenim naraštajima. Faktički, brisanjem matičnih podataka mališana o biološkom poreklu, prilikom usvojenja, sprovodi se genocid identiteta deteta! Tvorci ovakvog porodičnog inženjeringa, koji se po inicijalima bave zaštitom dece, mahom su na platnom spisku nevladinih organizacija.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, dr Ana Čović, ukazuje da Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine, jemči pravo na ime, državljanstvo i očuvanje identiteta. Ustav RS garantuje posebnu zaštitu deci bez roditeljskog staranja čl. 66 Ustava RS, i pravo deteta da sazna svoje poreklo i očuva identitet, čl. 62 Ustava RS.

– Ali pravo deteta na saznanje porekla se često obezvređuje i posredno saopštava da se nijedna odredba koja se tiče ljudskih prava, ne mora dosledno sprovoditi i poštovati. Porodični zakon Srbije, usvojiteljima samo "preporučuje" da detetu saopšti istinu o njegovom poreklu čl.322 PZS!

Brisanjem podataka roditelja, njihovom zamenom podacima usvojioca, može se govoriti o maskiranju porekla, i zakonom podržanoj zameni identiteta. Pojedinac se dakle "štiti", na način koji su nadležni organi procenili kao najsvsishodniji, bez saglasnosti prethodne i naknadne subjekta te zaštite, kaže Ana Čović.

Naglašava da sa prestankom roditeljskog prava i dužnosti, ne prestaje srodnička veza zasnovana prirodnim putem, (genska i DNK ) već prestaju samo dejstva srodstva koje postoji, ali ne funkcioniše. Njegovi segmenti su vršenje roditeljskog prava i dužnosti, i samo su oni podložni pravnom regulisanju.

U praksi imamo, da rešenje o lišenju roditeljskog prava postaje pokriće za detetovo, ne samo fizičko izmeštanje u drugu porodicu radi zbrinjavanja, već i za prikrivanje i promenu podataka o njegovom identitetu. Samo je istina preduslov za zdrav i kvalitetan odnos.

Kad se dogodi da je detetu potrebna hitna medicinska intervencija, koštana srž ili srž bubrega, ovo mogu da obezbede samo prirodni roditelji. Često su mlade majke, osobe koje žele najbolje za svoje dete, ali to ne mogu da mu pruže.

S druge strane može se reći da je ta majka, na neki način kreirala porodicu za usvojitelje, pa je nepravedno zauvek je odstraniti iz detetovog i njihovog života. Takođe, principom subsidijarnosti, kao jednim od osnovnih, na kojima počiva Konvencija o zaštiti dece države su u obavezi da iscrpe sve vidove zaštite u zemlji porekla, a tek ukoliko oni nisu dostupni, da se pristupi traženju porodičnog smeštaja u drugoj državi. Porodični zakon RS takvu obavezu države ne predviđa!

Dr Čović dodaje da pojedini autori smatraju da su međudržavna usvojenja bez ikakve sumnje, vid trgovine decom, da agencije u SAD posluju po principu: "…Hoćete zdravu bebu? Dobićete je za manje od godinu dana…"

Takve usluge brzog nalaženja deteta naplaćuju se od 19.000-24.000 dolara, za bele bebe, uzrasta od 9-18 meseci. Odnosno od 27.000-36.000 dolara za bebe uzrasta od 3-9 meseci. Za afroameričku decu cene se kreću oko deset hiljada dolara.

Podseća, da su se poslednjih godina događali skandali, zbog čega su neke države odustale od prekograničnog usvojenja. Ukazuje, da su diskutabilne kampanje, nakon zemljotresa, ratova, kada usvojenje nimalo nije najbolja opcija za dete. Jer se može ispostaviti da su roditelji dece preživeli, pa bi im prekograničnim usvojenjem bilo uskraćeno da kasnije pronađu svoje dete.

Takođe navodi, da socijalne ustanove, predstavljaju najgori vid zaštite, i da prekogranično usvojenje može pružiti odgovarajuće zbrinjavanje, pod uslovom da se sprovodi u skladu sa Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.

Profesor Samford univerziteta dr Devid. M. Smolin, međunarodno usvojenje poredi sa pranjem novca:

Deca se oduzimaju od bioloških roditelja, a onda se provlačenjem kroz socijalni sistem, znači pranjem, uspostavlja legalno usvojenje. Oduzima se od roditelja, tretira kao novac, do koga se dolazi nezakonito, a zatim se kao novac koji se pere kroz legitimne poslove, dete pere kroz socijalni sistem.

Oni koji otimaju decu iz porodica, agencije koje ih prometuju i usvojici koji kupuju, nastoje da njihove nedopuštene, kriminalne radnje, ostaju skrivene od javnosti. U ovom lancu nema nevinih.

Vladini činovnici se podmićuju, kako bi se ubrzalo usvojenje. U velikom broju slučajeva deca se kroz papirologiju proizvode u siročad. Ne postoji čvrsta volja, da se tom kriminalu stane na put. Većina dece koja se isporučuju na usvajanje su previše mala da bi imala pouzdana sećanja na svoje roditelje. Osuđeni su na žive sa neistinom, o svojim roditeljima i svom poreklu, ističe dr Smolin.

U okviru projekta Univerziteta u Mastrihtu, objavljena je kriminološka studija dr Elvira C. Loibl, o organizovanom trafikingu dece, koju sprovode vlade država, pod nazivom "Zločin u undustriji međunarodnog usvojenja".

– Neravnoteža između broja budućih usvojitelja i dece koja su dostupna za međunarodno usvojenje rezultira dugim listama čekanja i visokim cenama. Prevelike isplate novca, koje su uključene u sistem međunarodnog usvojenja, stvorio je u vrhu država " podzemlje"!

Deca se otimaju od svojih porodica, bolnica, sirotišta! Dokumenti potrebni za usvojenje se lažiraju, krivotvore, kako bi se ceo posao prepoznao kao zakonski dopušten.

Vladini službenici i sudije, su podmićeni kako bi se na krivotvorenim činjenicama, omogućilo međunarodno usvojenje. Kriminološka istraživanja o toj trgovini u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i uklanjanja organa, otvara opsežna, politička pitanja, zaključuje dr kriminologije Elvira C. Loibl.

U teksu "Child Trafficking Through International Adoption Continues Despite Regulations", na stranici "The Epoch Times", od 15. marta 2018, kaže se da je međunarodno usvojenje biznis, sa labavim propisima i visokim profitom, poželjnim za otmičare, trgovce ljudima i pedofilima.

Po rečima Petera Gleasona, advokata i nekadašnjeg policajca u New Yorku, "poznato je da ta deca služe za prinudni rad i seksualno iskorišćavanje". Mnoge zemlje odustaju od međunarodnog usvojenja, ili pojačavaju propise. Ali posredničke agencije, pronalaze nove "destinacije" poput zemalja Jugoistočne Evrope, koja poslednjih godina postaju "hot" tržišta.

Predsednik Veća za poslove međunarodnog usvojenja i predstavnik posredničkih agencija za usvojenje, Thomas Di Filipo, kaže da su "nužni propisi, koji bi kontrolisali tokove novca u postupku usvojenja".

– Možemo mi imati najbolje propise, ali ako visokim činovnicima vlada, šaljemo 20.000 dolara, po detetu, što je praksa danas, time uspešno zaobilazimo i najbolje zakonodavstvo. Osim ako ne nadzirete novac, nećete kontrolisati korupciju, naveo je Thomas Di Filipo, u tekstu objavljenom na FP (Foreign Policy).

Najtragičnija u ovom legalizovanom kriminalu, je sudbina dece. Njihovo prometovanje i eksploatacija od strane usvojioca, u zemlji primaoca. Privatni istraživač i voditelj Ed Opperman u emisiji "The Opperman Report", kaže "da se u američkom sistemu, ta deca tretiraju kao roba…" Kada američki usvojitelji usvoje decu iz inostranstva, lako se rešavaju te dece, tako što ih daju nekoj drugoj porodici, trećim licima, itd.

– Postoji mreža ljudi koji imaju takvu decu, i preko oglasa, Yahoo-a, takvu decu ustupaju zainteresovanim parovima i pojedincima. Uz sliku o pre-teen deci, (predpubertet) ide i reklama, natpisi: dete je "seksualno agresivno", "ima problem sa zloupotrebom supstanci", natpis "poslušan" ili "jako želi da zadovolji".

Deca se prometuju, imaju status robe, idu iz ruke u ruku, uz punomoćje novom vlasniku, da dete može odvesti kod lekara, upisati u školu i sl. Najveći broj te dece završi sa pedofilima, kaže Opperman.

Predsednik Uprave, Američkog instituta protiv trgovine ljudima, Goffrey Rogers, kaže da su 60-70 posto dece koja su ušla u SAD, po osnovu usvojenja, sada van tog sistema.

– Većina dece, 73 posto, koje su žrtve odbacivanja od američkih usvojitelja, su usvojena iz inostranstva. Prema Izveštaju biltena o socijalnoj promeni i javnoj upravi "Arkansas Journal of Social Change and Public Service", ponovno usvojenje takve dece nije dovoljno regulisano, nema zakonskih okvira. Sudbina te dece je" podzemna avantura ".

 

      A 1. Zločin iz "milosti"

O deci koja se iz ustanova ili hraniteljstva, izručuju strancima, ne znamo ništa! U ustanovama ćute kao zaliveni. Hranitelji su po pavilu nemoćni. Životi mališana koji se odvode, su van domašaja javnosti! Jedna od retkih koja je uspela da ispliva na površinu, je priča o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina, koji je bio kod hraniteljke Ljiljane Radulović. Dečak je imao tri meseca kada ga je uzela na čuvanje.

U septembru 2016. godine, su joj javili da će dečaka usvojiti par iz Švedske. Ljiljana je kumila socijalne radnike da joj ne uzimaju dete. Građani su se svakodnevno okupljali ispred Centra za socijalni rad. Jedni su protestvovali, drugi plakali. Ljiljana je molila ministarstvo, na čijem čelu je bio Vulin, da ne uzimaju dete. Ministar je bio neumoljiv  !

Više od 5.000 građana potpisalo je peticiju da bi se sprečilo da dete bude odvedeno u Švedsku. U roku od tri dana je dato strancima, bez ikakvog prava komunikacije sa svojom pređašnjom sredinom. Dete je plakalo, molilo da bude vraćeno hraniteljki. Uzalud.?! Isporučeno je u nepovrat, nepoznatim ljudima, u nepoznato okruženje, jezički nepoznatu sredinu, sa sebi nepoznatim i novim imenom i prezimenom.

Da li je to najbolji interes deteta ?! Ili zločin! Sa ovom jezom, suočavaju se svi mališani koje država transferiše strancima. I svako od mališana koje je Srbija izručila, osećalo je istu jezu i strahotu. Ali njihove strahove, nema ko da priča!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DECA KAO ROBA: „INTERES DETETA A NE RODITELJA“ JE MASKA ZA RAD MEĐUNARODNIH PROFITABILNIH AGENCIJA ZA USVAJANJE DECE IZ NAŠE DRŽAVE!?

5. априла 2018. Коментари су искључени

 

Postupak, pod službenim nazivom "međunarodno usvojenje", od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina. U zemljama koje su vodile istragu, ustanovljena je teška zloupotreba u vrhu socijalnih službi.

Grantovi kojima su "darivani" visoki činovnici u ministarstvima, kreću se do 30. 000 dolara po detetu. Trafiking, korupcija i svirepa zlostavljanja dece kod inostranih usvojilaca, doprineli su da najveći broj zemalja u svetu poslednjih godina, odustane od prakse prekograničnog usvojenja.

U Srbiji je koncetracijom ovlašćenja, "pod jednu šapu", ciljno i strateški u socijalnoj zaštiti, montiran ključ korupcije i trafikinga. Resorno ministarstvo je operativni partner međunarodnih trgovaca. Posluje kao regrutni centar. Deca se po slovu zakona ekspeduju kao roba sa buvljaka.

 

                       Svetlana Nikolić

DECA KAO ROBA KROZ USVAJANJE1

 

Protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine i uputstvima o primeni iz 2006. godine, predviđa se hitnost postupanja kada postoji "sumnja da je dete životno ugroženo".

Rizikom se smatra: nezaposlenost, "migracije" porodice i uslovi stanovanja, anomalije deteta. Zlostavljanje i zanemarivanje, kvalifikuje kao ono koje se desilo, i hipotetičko, koje se može dogoditi. A prinudna, hitna mera, zarad "najboljeg interesa deteta" predviđa izmeštanje od roditelja, ili staratelja.

Šumom akata pod "zaštitom" u naslovu, na udaru se našla gotovo cela srpska sirotinja. Dete je životno ugroženo ako je neuhranjeno sa "manjkom potkožnog masnog tkiva", "neadekvatno obučeno", ako kuća u kojoj stanuje "nema ispravne instalacije". Zanemareno je, ako mu se "ne obezbede naočare", ako se "ne vodi kod lekara", "ne imunizira", "ne vodi kod defektologa" (kada zaostaje u govoru).

Nesreća nikada ne ide sama. A, siromaštvo često sa depresijom, invaliditetom, urođenim mentalnom inferiornošću roditelja, koji "rizici" u startu ograničavaju mogućnosti pristojnijeg života. Kao ugrožavajući "po život deteta", radi njegovog "najboljeg interesa", rezultiraju "izmeštanjem" od roditelja.

U slučaju telesnog kažnjavanja dete se oduzima od roditelja, kada postoji trag pruta ili kaiša. Ako je roditelj udario dete a ne postoje tragovi povreda, smatra se da je pokušao da ga povredi. Dete se izmešta iz porodice do epiloga pred sudom, koji će odlučiti da li će takvom roditelju potpuno ili delimično uskratiti roditeljska prava. (Opet više prisutnije u siromašnim porodicama, gde dominiraju egzistencijalni strah, stres, nervoza).

Priručnici i praktikumi, debelo finansirani od međunarodnih fondova, od 2005. godine do danas, nisu uspeli da markiraju sve situacije, indikovane, za hitnu meru odvođenja deteta. Kako bi se, organima starateljstva ostavila neograničena autonomija i proizvoljnost za ovu meru, dovoljna je sumnja takozvanih stručnih radnika.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima, do 2005. godine, potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani usvajaju našu decu, ako ne isključene, bile su otežane, pošto je o tome trebalo da se pitaju republički organi uprave za zdravstvo i socijalnu politiku.

Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja! Šansu da usvajaju našu decu dobijaju i stranci, a suverena prava i ingerencije, kod stranih usvojitelja.

Po svojoj intrigantnosti, socijalna zaštita je decenijama bila skrajnuta, na margini. Dok se na drugim frontovima lomila koplja, podgrevale senzacije, u socijalnoj zaštiti, daleko od fokusa javnosti, mogli su da prolaze i karavani. Tako je neopaženo, prošao Porodični zakon 2005. godine kao i 2015. godine, bez prethodne javne rasprave, stručnih tribina i sl.

Zakon omogućuje da deca i pored živih roditelja, mogu biti potpuno usvojena i bez ikakve saglasnosti roditelja ukoliko su lišeni roditeljskog prava.

Usvojenjem se menjaju svi podaci deteta u matičnoj knjizi rođenih! Biološki roditelji nemaju pravo uvida u matičnu knjigu rođenih, niti postoji obaveza usvojitelja da detetu kažu istinu?! Moć da odlučuju o sudbini dece, koncentrisana je u Centrima za socijalni rad, koji su pod kapom ministarstva, a po pitanju usvojenja ministu su poverena ekskluzivna prava: čl. 99, 101,316. Zakona o porodici.

Poodvojene su procedure i nadležnosti, kada je reč o usvojenjima, naših i stranih građana. Za usvojenje stranim državljanima, prava su poverena lično ministru: čl. 103 i 312 ZOP. S druge stane, postupak usvojenja, za naše građane predviđa dugotrajno administrativno mrcvarenje, psihološko i socijalno preispitivanje, koju sprovodi organ starateljstva, gde se mogu tražiti mišljenja i "drugih specijalizovanih službi".

Čekanje na tom skeneru, sa potpuno neizvesnim ishodom može da potraje i godinama. Strane državljane zakon u potpunosti oslobađa birokratske procedure domaćih organa! Za njihove želje, lično je nadležan ministar?! Ovako zakonsko rešenje u potpunosti je inkorporirano, sa međunarodnim sporazumom Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, koji je u Srbiji na snazi od 01. 04. 2014 godine.

Haškom konvencijom o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, država je široko otvorila vrata stranim usvojiteljima. Izvorno je nastala 1993. godine , ali je njen sastavni deo akt pod nazivom Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, koji je oktobra 2000-te godine potpisao tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Prema ovom aktu, jedina adresa, u Srbiji, za ispunjenje zahteva stranih državljana, je ministar. Postupak je efikasan, a deci se nakon usvojenja, briše identitet i zemlja porekla! Ovim dokumentom, skrivenim pod krovom tkz. Haške konvencije, otvara se saradnja države i međunarodnih, profitabilnih agencija u transakciji dece, što je u našem socijalnom sistemu potpuni novitet. Na web stranicama ovih posrednika, Srbija se prezentuje kao zemlja koja potpada pod Hašku konvenciju, i celi postupak pred srpskim vlastima, kažu, može biti završen za " kratko vreme".

Od 2005. godine, svi akti u toj oblasti, pripremani su u skladu sa takz. Haškom konvencijom. Pozivaju se na "najbolji interes deteta", koji doslovno tumače, "kao interes deteta, ne roditelja". Kao da su ti interesi, po prirodi stvari, aksiomu, međusobno oprečni, suprotstavljeni jedni drugima. U skladu sa tom konstrukcijom, procenu, interesa deteta, preuzela je država.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu. Ukupan broj dece koja su prošle godine, umesto kod roditelja, živela kod hranitelja, iznosi oko 6. 500. Po ugledu na Skandinavske zemlje, Srbija je preuzela koncept, prisilnog oduzimanja (izmeštanja) dece od roditelja, bez istražnog postupka, dokaza, ekspresno, bez odluke suda. Svedočenja, koja se pojavljuju poslednjih meseci, teško da ostavljaju ravnodušnim:

Gorici Milojković iz Velike Ivanče, Centar za soc. rad u Mladenovcu, oduzeo je dete, od dvadeset dana. Uslovi u kojima živi sa roditeljima i braćom, jesu oskudni, ali je dete toplo dočekano u porodici. "…Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, iz Centra za soc. rad kažu da mora da ga vode, ne dihtuju nam pozori…" Na pitanje "gde joj vode dete", odgovoreno joj "da to nije njena briga".

Razlog za oduzimanje deteta, do odluke suda, koji će odlučiti da li je Gorica podobna za roditeljstvo, osim siromaštva su i "smanjene mentalne sposobnosti". Nije li pravo na rađanje, ustavna kategorija? Kao i zaštita telesnog i duševnog integriteta!? Ovi stručnjaci, za brigu o deci, su dete otrgli od majčinog mleka!

Mnogi su čuli za potresnu priču porodice Trkulja, čiju je šestogodišnju devojčicu, Centar za soc. rad Zvezdara, oduzeo i smestio u ustanovu.

Roditelji opisuju viđenje sa detetom, pošto je odvedeno u oktobru 2017.godine: dete ih grli, grčevito steže, u suzama moli da ga vode kući, kaže "ne može više da bude tu"! Roditelji nemi, nemoćni! Viđenja roditelja sa detetom su se nastavila u odobrenim terminima, a dete je, bilo sve tiše. Gotovo da je prestalo da govori, bez izraza lica, usporeno, pospano, odsutno. Roditelji su izrazili sumnju, da je dete pod sredstvima za umirenje. Tokom novogodišnjih praznika, međutim, uskraćeno im je bilo i viđenje. Izbezumljeni od tuge, bez objašnjenja su vraćeni kući. Da bi im prilikom sledeće posete, bilo rečeno "da ne mogu videti dete, jer je u karantinu".

Godine 2012. donet je Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti "Službeni glasnik RS", broj 8 od 3. februara, 2012., kojim se u čl. 7 Pravilnika, zabranjuje emocionalno zlostavljanje korisnika.

"…Emocionalno zlostavljanje, je postupanje zaposlenog koje korisniku nanosi emocionalnu patnju". Emocionalnim zlostavljanjem se naročito smatra: izolacija, odnosno ograničenje kretanja…zabrana kontakta sa članovima porodice, i drugim značajnim osobama. U emocionalno zlostavljanje se ubraja: izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima (napr. nasilju, koji ugrožavaju život, zdravlje i razvoj).

Ali stručnjaci ne mare za pravilnike! Dete stavljaju iza rešetaka! Prema papiru, koji se pojavio na internetu, otac deteta pati od "depresije" a porodica "nema adekvatne higijenske uslove ". Iz Gradskog centra za soc. rad, ne žele da se izjasne! Kažu: "..Štite podatke o deci"! Valjda, po ugledu na razrađen sistem u skandinavskim zemljama, gde su podaci o legalnoj otmici dece, "službena tajna" !

Vesna Miljković, iz Ćićevca je bila hraniteljka. Dete je uzela na čuvanje kada je imalo 20 dana. Kasnije se ustanovilo da dete ima blage smetnje u razvoju, ali je za Vesnu, kako kaže, "ona bila anđeo". Tražila je literaturu na interentu kako bi joj pomogla u razvoju, obilazila lekare, upisala u vrtić. Po oceni onih koji su je nadgledali, bila besprekorna, sa devojčicom,

Želela je, da je usvoji. Centar za socijalni rad u Ćićevcu, međutim prelazi u nadležnost Centra za socijalni rad i hraniteljstvo u Kragujevcu. Za nju nastaje tortura. Za devojčicu horor.

"…Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala ‘da je to tajna’…! Pomutili su joj razum skroz. Strašno mi je kada pričam i ponovo proživljavam sve to", kaže Vesna Miljković. Napominje da je dete bilo veoma vezano za nju i njenog supruga, za svoju sobu, krevet, dvorište, vrtić.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete! Ništa nije vredelo, doslovno su, izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah.. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj dogodi !? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji ćemo je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo kako treba!

Upad u kuću i odvođenje gotovo u pidžami, primenjuje se u slučaju najozloglašenijih krivičnih dela. Pritvoreni dobija pravo na kontakt sa rodbinom i advokatom. Deci koju odvode, oduzimaju sve. Deca se otržu od najbližih koje imaju i jedinog kutka u životu koji su osetili svojim, svog kreveta, igračaka, sredine u kojoj su osetili toplinu, i koja je deo njih.

Devojčica od 8 godina, u porodici profesorke dr. Mile Alečković , je imala optimalne uslove, ishrane, nege, obrazovanja. lepu odeću, poklone. Ovo dete, siroče sa Kosova, Mila je uzela pre dve godine i spasila iz stanja u kome se nalazilo u ustanovi gde je bilo smešteno.

Bez zdravstvene knjižice, sa kvarnim zubima, vaškama, ekcemom. Uz psihološku i emotivnu podršku detetu i novi kvalitet života, dete je počelo da stiče svest o sebi, osećaj pripadnosti, samopouzdanja. Došli su jednog jutra, i gotovo u papučama je odveli. Šta je sa "najboljim interesima deteta"? Psihološki slom! Šok! Trauma!

Moj integritet ne mogu da uruše. Nju su emotivno ubili. Ni gestapovci nisu tako odvodili decu, rekla je prof. Alečković, i izrazila bojazan, da devojčicu žele da prodaju strancima.

Devojčica je negovana, vaspitana, zdrava, pametna. Namirisali su dobar plen! Postoji matrica, modus operandi s kojom nastupaju "socijalni centri". Upadne njih nekoliko! Dete otržu, uz asistenciju policije! Izmeštaju u jednu, drugu, treću hraniteljsku porodicu, dok mu ne izbrišu svu memoriju. Kad ga psihički slome, prodaju ga kao biljku!

Prema svedočenjenjima roditelja i staratelja, "socijala" je postala poprište moći i straha. A, shodno pravilima i proceduri iz takz. Haške konvencije i meka za unosan biznis. Postupak usvojenja odvija se preko posredničkih agencija, prema pratećem aktu Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions iz 2000-te.

Zainteresovanim pojedincima i parovima sa Zapada, nezavisno od rodnog i seksualnog opredeljenja, posrednici obećavaju dete u "kratkom roku", u skladu sa naručenim propozicijama i cenovnikom.

Neke od posredničkih firmi, su partneri resornog ministarstva VS. Potpis na transakcije, za decu iz Srbije, daje ministar. (Sada Zoran Đorđević rotacijom sa Aleksandrom Vulinom posle afere sumnjivog porekla novca, dok je bio na čelu socijalne zaštite).

Od aprila 2014. god, kako su nam odgovorili: "…ministarstvo operativno saradjuje sa agencijom Adoptionscentrum iz Švedske, agencijom Atidhaieled iz Izraela, Creixserjunts iz Španije i američkim agencijom Hopscotch adoptions INC…", (koja usvaja decu iz Jermena, Ukrajine, Bugarske, Gane, Guane, Maroka).

Posrednici koji su takođe, na svom portalu označili Srbiju kao svog partnera su: Opening Door i Hope International (usvaja decu iz Bangladeša, Liberije, Haitija, Ukrajine). U tkz. non profit galimatijasu, kako bi se približili plenu, neke se predstavljaju isključivo "humanitarne", nekomercijalne, poput američke COCI, koja osim Srbije, saradjuje sa Kenijom, Haitijem, Ukrajinom, Bosnom ( od rata).

Prema zvaničnim podacima koje je dostavilo Ministarstvo za zapošljavanje, rad i socijalnu politiku, stranim državljanima od 2014. dato je 90-toro dece. Ukupno 185, od 2006 godine, od kada je u primeni izmenjen Porodični zakon. Najviše u Švedsku (85), SAD (57), Kanadu (10), Španiju (8)…

Od 2000-tih godina do danas na Zapadu je stvorena industrija trgovine decom. Da bi sve bilo "po zakonu", nacionalna zakonodavstva država potpisnika, od 2000-te su prilagođavana takozvanoj Haškoj konvenciji kao krovnom zakonu. Svoju legislativu po pitanju usvojenja, među prvima su prilagodile: Švedska, Norveška i Finska.

Da bi legalizovale usvojenje dece od strane istopolnih parova, ove zemlje su u periodu 2001-2003 godine donele Zakon o registraciji homoseksualnih zajednica.

Ovim su u pogledu prava na usvojenje izjednačeni sa heteroseksualnim zajednicama. Parovi, ili pojedinci, angažuju posredničku agenciju, koja će im za novac, uslišiti zahteve po pitanju propozicije deteta.

Posrednik se obraća direktno "Central authority"-tiju, zemlje s kojom je uspostavio saradnju, u Srbiji resornom ministru. Za decu, koju bilo gde u svetu usvajaju građani US, troškove skrivene i javne, delom pokriva država. Iz fondova formiranih u te svrhe, usvojiteljima se pokrivaju troškovi agenata, puta ..i "drugi troškovi". Dobijaju bonuse, oni sa debljim novčanikom, i značajne poreske olakšice. Sistem je doveden do savršenstva. Zakonski, sve pokriveno. Siromašne dece puno. Od kraja devedesetih, biznis cveta.

U tekstu "Seksualna orijentacija posvojitelja i najbolji interes djeteta", hrvatska autorka koja je analizirala promenu nacionalnog zakonodavstva unutar zemalja članica EU, u svetlu (u mraku), prava na usvajanje dece istopolnih parova, kako bi bili izjednačeni sa pravima hereoseksualnih zajednica, zaključuje:

Kristalno je jasno, da je time zanemarena svrha i smisao najboljeg interesa deteta. Takvim postupkom najbolji interes deteta izgubio je bitku s nadmoćnijim interesom, odraslih. To što činimo nije dobro za decu, većina sveta to ne odobrava. Ali od zaglušujuće tišine dečijih vapaja, i blasfemičnih poklika (pojedinih) odraslih koji dopiru daleko, naprosto više nikoga i ništa ne čujemo! Ili ne želimo čuti?! Ne razaznajemo dobro od lošeg, budućnost od propasti.

Floskula o "najboljem interesu deteta" u službenoj upotrebi u svetu i kod nas, instrument je prinude i zločina u najavi! Za nevladine i vladine službe, koje se po vokativu bave zaštitom dece, izvor je unosne zarade i korupcije. Sistem je zatvoren.

Jedna adresa u državi "Central authoity", sarađuje sa profitabilnim lancima, ista suvereno vlada bazom podataka o deci za usvojenje, propisuje pravila vodjenja baze podataka (koji je službena tajna) , ista uspostavlja niz drugih pisanih i nepisanih pravila, podzakonskim aktima konstituiše prava na rad, indoktrinira kadrove, rešava po žalbama roditelja i staratelja, i nadgleda egzekucije koju sprovode "stručnjaci" u okviru sistema.

Ovakva koncentracija moći u jednoj instanci-ministru, shodno zakonu, lišena je svake kontrole institucija spolja, pod budnim okom samo nevladinog sektora, kreatora ovog sistema, u sistemu. Tamo gde su deca, tu je i novac. Ali u toj oblast, u Srbiji, kao i na Zapadu, ne važe evropske tekovine o uzbunjivačima i transparentnosti. U zemlji strahovlade, ubijena je svaka kritička misao i pravo na raskrinkavanje hipokrizije. Stotine je priča širom Srbije, koje nikada neće ugledati svetlo. Na mentalno i emotivno ubistvo dece, struka zaverenički ćuti.

Hrvatska autorka, koja je 2006. god, uradila analizu izmena nacionalnog zakonodavstva pojedinih zemalja članica EU, u susret pravima istopolnih parova, insinuira u zaključku, "na propast u budućnosti".

To ne važi, za Srbiju! Vlast je već započela kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju! Moguće da će dati i koju crkavicu u te svrhe?! Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu. Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala, izvoznu šansu.

Režim tkz. haške konvencije, koji je vlada prihvatila 2014. god, obavezuje Srbiju da godišnje isporuči određenu kvotu dece.

Baza podataka o deci, (Jedinstveni registar usvojenika), službena je tajna, kojom po ZOP, raspolaže – ministar. Tu su podaci o svoj deci ( bez živih roditelja, i deci lišenoj roditeljskog prava, u ustanovama i hraniteljstvu), podobnoj za usvojenje.

Gore pomenutim Protokolom iz 2000 – te i pratećim aktima, kojima se bliže odredjuju pravila primene Haške konvencije, ministarstvo je u obavezi da ažurirani Jedinstveni registar usvojenika dostavlja centralnoj bazi u Njujorku.

Deca su kao u izlogu, dostupna posrednicima sa liste akreditovanih, takođe u Njujorku. Trgovci se obraćaju direktno ministru! Deci koja se izručuju, brišu se matični podaci iz knjige rođenih i zemlja porekla! Isporučuju se kao roba, bez deklaracije, sa buvljaka. O sudbini ove dece ništa se ne zna!

Otmica dece i karantin, zarad njihovog "najboljeg interesa", nije izum ovdašnje vrhuške. Reč je o razrađenom menanizmu, u čijoj su primeni najviše odmakle nordijske zemlje. Poslednjih godina, pojavila su se potresna svedočenja roditelja, koji opisuju sudbinu svoje dece u sistemu takozvane Foster care (prihvatnim kućama). Deca se oduzimaju zbog najmanje sitnice, na udaru su uglavnom imigrantske porodice. Od legalne plenidbe dece najviše profitiraju privatizovane socijalne agencije. U nordijskim zemljama, čak trećina budžeta odlazi na finansiranje socijalnog servisa

U svrhu ostvarivanja i kontrole profita od privatizovanih dečijih "velfer servisa", institucionalizovana je antiporodična kampanja gde se u medijima tendenciozno prikazuju navodno problematične porodice u kojima se "deca tuku", "roditelji opijaju" i "koriste drogu" čime se upućuje poruka javnosti da je "porodica loša za razvoj dece" i da je plenidbe dece od strane privatizovanih socijalnih službi "u najboljem interesu deteta."

"…Svaki roditelj se smatra krivim dok se ne dokaže suprotno. Da bi se oduzelo dete nisu potrebni dokazi, dovoljna je "zabrinutost činovnika za dobrobit deteta", kaže profesor sociologije i kriminalnog prava na Helsiškom univerzitetu dr Johan Bekman, koji ovu pojavu poredi sa "robovlasništvom" srednjeg veka.

Deca su u tim ustanovama tretirana kao zatvorenici sa ograničenom slobodom kretanja. U slučaju da se deca (i roditelji) javno pobune zahtevajući da budu vraćeni biološkim roditeljima, često su predmet medicinskog drogiranja, dok se roditeljima trajno zabranjuje kontakt sa njima.

Takav tretman u praksi gori je nego zatvorski, jer se u klasičnim zatvorima robijašima ne uskraćuje pravo da komuniciraju sa rodbinom i "spoljnim svetom". Velika je nepoznanica, šta se dešava sa decom koja ostaju "drogirana", zatočena u privatizovanim "foster kućama" i postaju predmet ispiranja mozga, vrlo često sve do punoletstva?!

U novom poretku zaštite dece, svetom se prolama njihov očaj i vapaj. Ako izuzmemo koncentracione logore, ovo je najmorbidniji projekat 20. veka. Njegov začetnik, vizionar i kreator je nekadašnja prva dama, vodeći kandidat Demokratske partije na poslednjim predsedničkim izborima u SAD.

U specijalnog savetnika za međunarodna pitanja dece, promovisana je krajem sedamdesetih, kao prva dama Arkansaza. Kasnije biva unapređena u državnog sekretara za pomoć deci. Kao svoj cilj, osamdesetih godina, proklamovala je "kraj siromaštva, zdrav, siguran i moralan početak u životu svakog deteta".

Umesto ustanova socijalne zaštite, takz. foster care, promovisala je usvojenje. Briga o deci, i "humani uslovi življenja u toplom porodičnom okruženju" , bila je potka, njenih ranih nastupa. Temelje nečeg što je potpuni pervertit proklamovanog, postavila je deset godina kasnije, kada je njen suprug Bil Klinton došao na čelo SAD.

Godine 1997. donet je Zakon o usvajanju i sigurnim porodicama Adoption Incentive Program encourages states to promote adoption over alternatives (ASFA). Zakon je predvideo razne finansijske podsticaje za svako usvojeno dete, bilo odakle da dolazi, zatim troškove puta, advokata, bonuse po završenom postupku, kao i mesečne, i godišnje prihode porodici koja usvoji dete. Prethodno 1996.god, izmenjen je Zakon o porezu na dohodak, kako bi bili omogućeni poreski krediti za sve troškove, uključujući i međunarodna usvojenja, subvencije su iznosile do 10. 000 dolara po detetu.

Ovim zakonom, u cilju razvoja socijalnog inženjeringa, svim državama unutar US data je pomoć iz saveznog budžeta, kao i vladama van US. Pod finansijskim podsticajem, krajem devedesetih, usvajaju se milioni dece iz foster care. Siromašnim roditeljima se oduzimaju deca, zbog čega se na udaru ovog zakona našlo stotine hiljada crnačkih porodica.

Ovim zakonom dozvoljava se usvojenje homoseksualnim parovima i pojedincima. Svima koji usvajaju decu: LGBT pojedincima i parovima, čak i starijim licima koji su bili do tada izostavljeni iz porodične politike, daje se finansijska pomoć po detetu. U skladu sa pravima na usvajanje dece od strane LGBT parova i pojedinaca, usklađuje se celokupna legislativa u toj oblasti, što finansira Rokfeler fondacija.

U mega industriji decom sistemski stvaranoj od devedesetih, socijalne službe postaju najprofitabilniji sektor. U naručenim, dobro plaćenim studijama, usvojenje od strane pripadnika LGBT promoviše se kao zdravo, i poželjno.

Zaključak jedne od takvih studija, na koju se poziva agencija HOPSCOTCH čiji su klijenti uglavnom pripadnici LGBT glasi: "…Sva dosadašnja istraživanja ukazuju na uspeh gej roditeljstva, deca lezbejskih i gej parova rastu uspešno kao deca heteroseksualnih roditelja. Na postoje dokazi da su deca lezbejskih i gej roditelja manje inteligentna, manje popularna ili da imaju više problema u sredini. To su deca sretna, zdrava, dobro prilagođena. Takođe nije utvrđeno da postoji veza između homoseksualnosti i pedofilije. Od ispitanih slučajeva maltretiranja dečaka od strane odraslih muškaraca, 74 % muškaraca je bilo u heteroseksulanoj vezi sa njihovom majkom", kaže se u izveštaju Instituta za usvojenje iz 2011 god. (Institute for Adoption Evan B. Donalds), a prenosi izvršni direktor agencije HOPSCOTCH, Robin Sizemore.

Poslednjih godina, sve manje država u svetu, veruje ovim istraživanjima. Naslovi o prljavštini u pozadini, sve su prisutniji u medijima. Mačka koja je izašla iz vreće, teško će se tamo vratiti, navodi se u američkoj štampi.

U pojedinim državama poslednjih godina, poput Jermenije pokrenuta je istraga, o umešanosti visokih službenika u ovaj, kako kažu "legalni trafiking". Mito koja su visoki činovnici dobijali od posredničkih agencija, kretala su se od 10.000 do 30.000 dolara, po detetu. Ovaj notorni kriminal, u operativnim poslovima posrednika i visokih činovnika, figurirao je pod nazivom "dar zahvalnosti". Agencije US koje se bave posredništvom, poput agencije Hopscotch, od strane jermenskih vlasti, javno su inkriminisane kao "ustanove za trafiking US".

Osnivač i izvršni direktor agencije Hopscotch, Robin Sizemore, koja se od strane jermenskih organa istrage, sumnjiči za davanje visokih grantova tamošnjim činovnicima, na pitanje Radio Free Europe (RFE) negirala je navode o podmićivanju. Ali jermenska vlada je u međuvremenu usvojila novu proceduru usvajanja dece, kojim postupkom sada rukuju nekoliko državnih institucija uključujući sudove i potpunu vladu. Parovi stranci, na usvajanje deteta iz Jermenije, sada čekaju do dve godine, za razliku od 2-3 meseca, koliko se na dete iz Jeremnije čekalo ranije.

Neke zemlje su zabranile usvojenje svoje dece strancima, nakon informacija koje su isplivale u javnost, o zlostavljanju, i svirepim ubistvima u usvojeničkim porodicama. Etiopija je u januaru ove godine, zabranila usvojenje strancima. Prethodno su to učinile: Rusija, Južna Koreja, Rumunija, Gvatemala, Kazahstan, dok je Kina, koja je bila najveći rezervoar za US, usvojenje svoje dece strancima redukovala za 86 posto. Najviše dece u SAD danas odlazi iz Konga i Ukrajine. U odnosu na 2005. godinu, kada je 46. 000 dece u svetu otišlo preko granice, najviše u US, broj usvojenja strancima iz godine u godinu opada. U 2015. je za 72 odsto manje, u odnosu na 2005.god.

Associated Press u tekstu od 28.februara 2018, izražava zabrinutost zbog opadanja međunarodnog usvojenja. Kao razlog drastičnog opadanja broje dece koje države daju na usvojenje strancima, državnici ističu zlostavljanje dece od strane usvojilaca. To je razlog, na koji se pozivaju vlade zemalja, najavljujući kao nužnu promenu politike usvojenja da bi bila ‘u najboljem interesu deteta, kaže ASP, navodeći poimenice zemlje koje su prekinule "dobru praksu " prekograničnog usvojenja.

Rusija je 2012. izglasala zakon o zabrani usvojenja strancima, koji je po dečaku koga su usvojioci spržili u autu, nazvan Zakon Dime Jakovljeva.

Gvatemala je stavila moratorijum na inostrana usvojenja, a član njihovog Nacionalnog saveta za usvojenje je ponosno rekao: "…Naša slika kao izvoznika dece u svetu se promenila. Gvatemala ima dostojanstvo. Dok je Rumunija, koja je u oči pridruživanja EU poslala na hiljade svoje dece preko granice, ulaskom u EU odustala od usvojenja u inostranstvu", konstatuje novinar ASP.

Ovakav trend daleko više pogađa trgovce. Samo par dana pre teksta u ASP, 7. Februara, 2018, izvršna direktorka HOPSCOTCH agencije i partner Vlade Srbije, uputila je alarm senatorima US.

U tekstu pod naslovom "Vreme je da se zajednice probude i preduzmu mere oko propadanja usvojenja među zemljama", navela je da se "broj međunarodnih usvojenja svake godine smanjuje, za najmanje 1.000, počev od 2005 godine, te da ih je u 2016. godini bilo samo 5.200. Ako se trend ovakvog pada nastavi, broj prekograničnih usvojenja za četiri godine, biće nula".

Upozorila je, da se usled ovakvog trenda usvojenja "posredničke agencije gase, finansijski propadaju, uskoro će staviti katanac ", "za međunarodno usvojenje, ako se nešto ne preduzme u US, nastupiće crni dani", alarmira osnivačica agencije HOPSCOTCH.

Grantovi koje posrednici plaćaju kao "dar zahvalnosti" po detetu, kreću se do 30. 000 dolara. Ali kao i na svakom tržištu gde vladaju zakoni ponude i potražnje, i na međunarodnoj berzi dece, cena raste! Srbija ima sirotinju! Ima uhodani sistem! "Registar" dece je magična kutija! Put do sive zone kratak!

 

©Geto Srbija

materijual: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

1. јула 2015. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

SLOBODA MISLJENJA I GOVORA JE OGRANICENA NAMETANJEM TUDJIH POTREBA-5

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol.Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitimadečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samogej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: