ODSUSTVO DRŽAVE SRBIJE NA KOSMETU, JEDAN OD GLAVNIH UZROK A PRODAJE SRPSKIH IMANJA I KUĆA NA TERITORIJI KiM!!?

 

„Opstanak i povratak interno raseljenih", tačnije prognanih Srba i nealbanaca sa Kosova i Metohije, jedan je od nekoliko osnovnih ciljeva takozvane „Srpske liste". Dok o tome govore redom njeni predstavnici, likovi im se gube u prašini koja se diže za kolonama Srba koje ćutke prolaze kraj njih napuštajući pokrajinu sa gorčinom u ustima i jasnim saznanjem da se tamo više nikada neće vratiti.

Da li je nešto više od demagogije politika koje su srpskoj vlasti puna usta i kako se odvija proces nestajanja Srba o kome srpski mediji godinama ćute, istraživao je Magazin Tabloid.

 

         

 

Naselje sa najbrojnijom i dominantnom srpskom populacijom do rata na Kosovu i Metohiji, bilo je Kosovo Polje u blizini Prištine. Sudbina i život Srba baš tu su utisnuli svoj, možda najsnažniji, pečat.

Od nekadašnjih preko 20.000 do 1999. godine, prema UNMIK-ovom popisu iz 2011. naselju prepolovio.

Ugljare i Bresje, sela uz samo naselje koja sa njim čine kompaktni prsten, naseljavalo je između dve do tri hiljade Srba. Do danas je veliki broj i njih prodao kuće i odselio se, više od polovine, iz Bresja bezmalo svi. Tendecija se nastavlja bez ikakvih realnih mogućnosti zastoja osim da Albanci u jednom trenutuku izgube interesovanje za kuće preostale na periferiji.

A, kakav bi bio život preostalih Srba već sada možemo u potpunosti da sagledamo. Deca se kreću slobodno tek svojom „ulicom" koja se proteže između nekoliko kuća u nizu. Ova deca više od bilo koje druge dece, vole da idu u školu jer ona je centralni i jedini događaj u njihovim životima. Ako zakasne, ili ne odu na časove a roditelji potvrde daje to zato što nije imao ko da ih doprati, opravdano je.

U školu, od koje su najudaljenije kuće na tek nešto višeod 300 metara, samo stariji razredi idu bez roditelja ali uvek u društvu svojih vršnjaka. Poražava normalnost sa kojom vam roditelji i deca to objašnjavaju činjenicom da se mlađi Albanci u grupama šetaju selom jer je mirnije od prenaseljenog Kosova Polja, ali sa sobom vode pse koje iz zabave ne retko huškaju na srpsku decu u prolazu.

Ako probate da se raspitate koliko je srpskih kuća tu još ostalo uslediće odgovor „ova kuća je prodata, i ova, i ova…". Prostor unutar naseljenog prstena između ova dva sela i Kosova Polja, počeo se popunjavati albanskim kućama pre desetak godina.

Danas liči na mravinjak, haotičnog i zbijenog rasporeda novosagrađenih stambenih jedinica, uglavnom privatnih kuća. Sa druge strane srpske kuće ne samo da niko ne renovira, već ne retko su u dvorištima sa zaraslim korovom, neokrečene. U njih se više ništa ne ulaže jer je izvesno da se tu neće još dugo ni živeti.

Predsednik Srbije se usudio da u septembru kaže kako danas Srba na Kosovu i Metohiji „nije manje nego što ih je bilo pre 3 ili 4 godine. Prvi put da nemamo dramatičan pad u broju Srba na KiM, da Srbi sa Kosova više ne prodaju svoja imanja", tačnije od kada su počeli pregovori u Briselu 2013.

Međutim to uopšte nije tačno tvrde ovdašnji Srbi koji znaju da je na prodaju gotovo sve. Još uvek ima onih koji ne žele da prodaju kuću i neće prodati sve dok budu mogli da opstanu ali nema nikoga ko nije ili ne bi prodao neku njivu. Na to ih uglavnom teraju teški uslovi života.

Jedino udruženje građana koje je imalo nameru da prati i pokuša da spreči ili makar uspori prodaju, registorvano je nakon rata 1999. godine pod nazivom „Udruženje Srba sa KiM koji nisu prodali svoja imanja". Osnivač i predsednik, Dragoljub Popović iz Gračanice potomak čuvene porodice sveštenika, učitelja, prosvetitelja… sada kroz smeh izgovara taj naziv.

„Stanje je tako katastrofalno da ono više ništa ne može da učini" kaže Popović koji za Magazin Tabloid govori kako se proces iseljavanja Srba odvijao proteklih godina.

Nije se prodavalo, osim nešto manje u okolnim selima iz kojih su Srbi proterani. I u ostalim delovima KiM se živelo teško, a da bi takav život olakšala i zadržala Srbe, država je prvih godina po okupaciji povećala plate na iznose od 200%. Bilo je zaposleno i po nekoliko članova jedne porodice a mnogi su primali i plate iz budžeta albanskih separatista koji su time želeli da uspostave svoj „državni aparat".

"…Vremenom su uspeli da uštede dovoljno da kupe neku nekretninu van Kosova i Metohije. Tada je to bilo ‘za ne daj Bože’, ako dođe do još nekog progona da porodica ima bar krov nad glavom.

Danas ne znam da li ima nekoga iz moje generacije, osim mene, ko nema nekretninu u centralnoj Srbiji" kaže Popović koga je netrpeljivost prema UNMIK i OEBS-ovoj misiji koštao gubitka posla i dela imanja. Nije pristao na uslov da im se prikloni kako bi mu to bilo vraćeno. Danas većini Srba sa kojima je mislio da će deliti svaku nevolju, gleda u leđa.

…Kad su već imali stanove i kuće povremeno su odlazili na kraće odmore, njihova deca su odrastala i već shvatala razliku u načinu života na Kosovu i u centralnoj Srbiji, roditelji ih tamo upisuju u školu „da dete ne živi u ovoj džungli".

Želeli su da bar svoju decu izvuku na vreme. Bilo je slučajeva da su roditelji na smenu boravili sa decom koja su tamo išla u školu, jedne nedelje otac, druge majka…Tako su putovali i dolazili ovde radi posla a koristili prvu priliku da odu odavde. Takve su već prozvali „vikend Srbima" i to su bili ljudi koji su živeli ne na Kosovu već od Kosova.

A da su trajno živeli u Beogradu ili nekom drugom gradu nikada ne bi mogli da budu na funkcijama na kojima su ovde gde navodno žive. Deca koja su se tamo školuju naravno steknu svoj krug prijatelja, posle srednje škole upisuju fakultete ili nađu sebi nekoga sa kim kasnije osnuju porodicu i oni se više nikada ne vraćaju.

A ne znam da li uopšte ima porodice koja nije po tom osnovu podeljena i da im deca ili neko od dece nije u Srbiji a roditelji na KiM. Uglavnom je tako u većini srpskih sredina južno od Ibra.

Kome je ostalo još 5 ili 10 godina do penzije zna da nema nikakve šanse da nađe državni posao ako ode odavde i on ostaje dok ne stekne pravo na penziju. Kad ode u penziju neko vreme bude tu ali onda mu je dosadno, sam je, deca i unučići su daleko i odlaze da ih obiđu.

Vreme je učinilo svoje, 18 generacija radnika je već steklo penziju. Tako počinju sve duže da ostaju tamo, prilagode se sredini pa se vremenom javi potreba za novcem, a znaju da više neće živeti ovde pa se i lakše odčuju na takav potez i tako raste broj onih koji prodaju. To se najbolje vidi po prevoznicima koji su putnike sa KiM prevozili do gradova u Srbiji. Nekada su dnevno išla dva ili tri autobusa a sada nema dovoljno putnika ni za kombi.

"…Nije toliki problem što odlaze koliko što na svoje mesto dovode Albance nama za prve komšije a oni nisu došli ovde da bi živeli sa nama, kao što nas u to uverava svako naselje na KiM u kome više nema Srba" objašnjava Popović sponatani niz okolnosti koji je ostavio teške posledice po demografsku sliku Srba na KiM.

Tome je prilično mnogo doprinela politika Vlade Srbije i njen raskorak u ciljevima sa kadrovima koji su trebali da ih ostvaruju.

„Vlada Srbije kao da je sve vreme radila kako bi Srbe oterala odavde. Oni koji su najviše dobili od države, otišli su među prvima, oni koji su najmanje dobili kako bi tu ostali, najduže su ostali. Sve enklave južno od Ibra Štrpce, Pomoravlje, Gračanica…Sve su to mesta u koja se vrlo malo ulagalo.

Recimo Novo Brdo je dobilo 50 puta manje para od Kosova Polja a Kosovo Polje danas ne postoji, dok Srbi tamo još uvek opstaju u selima i zaseocima, ali tu su koreni i oni se teško se kidaju" objašnjava Popović.

Grupisanost Srba bila je najveća upravo u Kosovskom Pomoravlju, ako izuzmemo sever pokrajine. Izvrsni hroničar ovog kraja, posebno prodaje srpskih imanja, S.K., pokrenuo je internet stranu „Prodajem kuću, izdajem zemlju" sagovornik je Magazina Tabloid na ovu temu.

Novo Brdo je u potpunosti marginalizovano kada je 60-tih ukinuto kao opština i pripojeno 47 kilometara udaljenoj Prištini iako je od Gnjilana udaljeno svega 20. Bez obzira što se tu nalazi rudnik sa najvećim procentom rude u celom Trepčinom kompleksu, ništa se od tih para nije vraćalo Novom Brdu dok su za radove u njemu dovedeni Albanci sa svih strana i kao „socijalno ugrožene porodice" zapošljavani i dodeljivani im stanovi u rudničkim kolonijama a Srbi prepušteni sebi okreću se zemljoradnji i stočarstvu.

Vrlo se malo ulagalo u infrastrukturu a put koji je spajao etnički čista srpska sela, nikada nije asfaltiran. Direktna autobuska linija za Gnjilane uvedena je tek osamdesetih godina.

Na drugoj strani put ka Kosovskoj Kamenici je asfaltiran pre petnaestak godina. A ceo taj prostor na trouglu Novo Brdo – Gnjilane – Kosovska Kamenica je naseljen isključivo srpskim stanovništvom. Zaključak nije teško izvesti, kaže S.K. za Magazin Tabloid.

Pro-albanska politika i nepostojanje brige o ugroženoj teritoriji destruktivno su uticali na prodaju zemlje zbog čega S.K. kaže da je „država koja nije svojom politikom prisutna na ovom prostoru, glavni generator prodaje imanja i kuća".

Sasvim izvesno najteže posledice državne pogubne politike ostale su nakon agresivnog prikrivanja nekih od najtežih zločina koji su se dogodili baš u ovom kraju poput čuvenog slučaja Martinović i to je mnogo veći uticaj imalo na raseljavanje nego besparica, slaže se i naš sagovornik koji dodaje da je svaka sledeća vlast samo dodavala na nevolji ovdašnjih Srba.

Tokom hronike koju je vodio na svojoj internet strani, naš sagovornik tvrdi da je „više od 50%, možda i čitavih 80-90% Srba bar nešto prodalo". U ogromnoj manjini su oni koji to nisu učinili. Od onih koji nisu prodali nisu svi "visokosvesni" tog čina, takvih je među njima vrlo malo već tu ima svega: od toga da je neka zabit u pitanju,često nerešeni porodični odnosi, davno raseljeni pa i ne znaju šta imaju ili nemaju para da dođu ili da plate geometra…Razloga ima svakakvih. Narod je osiromašen i materijalno i duhovno.

Stranica koja beleži prodaju imanja u ovom kraju i to proprati fotografijama, imala je za cilj da obelodanjivanjem izazove stid i zaustavi taj proces. I za ovaj kraj karakteristično je da Albanci imaju nekog među Srbima koji obavlja posao agenta i u tajnosti ugovara poslove prodaje od čega i sam ima određeni procenat.

Među Srbima na Kosovu i Metohiji preovladava mišljenje da su za početak prodaje srpske zemlje najodgovorniji kolonisti naseljeni za vreme Kraljevine Jugoslavije. S.K. kaže da je Novo Brdo planinski kraj i da ih tu nije bilo jer su mahom dobijali zemlju u ravničarskim predelima kao i da ta procena nije pogrešna ali državna politika prema njima svakako jeste.

Međutim, Popović napominje da je u tom slučaju neophodno sagledati šta je uzrok a šta je posledica.

Primera radi, kada pogledamo da je država forsirala Veljka Odalovića ili Radu Trajković, najočiglednije primere Srba koji su živeli od Kosova, a ne na Kosovu, čija su se deca školovala u najboljim školama u Srbiji ili inostranstvu pa puna para bahato živela i svoju nadmoć dokazivali nad ionako ugnjetavanim Srbima, šta je tu narod mogao da učini, šta da misli, kako da se oseća? O kakvom patriotizmu tu možemo da govorimo?

Čuvena „radio Korona" u Prištini krajem 90-tih osnovana je uz pomoć države, jedna za drugom ređale su se sve same četničke pesme po ceo dan, više bombi je „bačeno" iz te radio stanice nego što je NATO bacio tokom bombardovanja, ali posle rata, njen vlasnik Predrag Despotović je izbegao u Crnu Goru a onda se konvertovao javno rekavši: „Eee, nijesam ja Srbin no Crnogorac!"

Onda su osnovali Udruženje Crnogoraca Kosova i sa separatistima ostvarili zvanične odnose, kao sa zasebnom državom. Zato je njihovo Udruženje, koje je brojalo 5 – 6 članova, već tada nagrađeno od Albanaca iz Prištine sa milion i dvesta hiljada evra!

Inače, Predrag Despotović je rođen 1965. godine u Peći a 1996. godine je osnovao prvu privatnu radio stanicu na Kosovu i Metohiji, radio Koronu. Rad u medijima nastavlja 2013. kada ga je generalni direktor RTK, Mentor Šalja, imenovao za glavnog i odgovornog urednika Programa na "crnogorskom jeziku" te „državne televizije" albanskih separatista. Despotović je istovremeno i potpredsednik tzv. „Košarkaškog Saveza Kosova"!

Popović navodi da je ovakvo ponašanje krajnje licemerno jer većina njih i danas po nekom osnovu ostvaruje lična primanja iz budžeta republike Srbije. Država direktno finansira svoje prijatelje dok se srpska deca hrane SMS porukama i humanitarnom pomoću. Nije mali broj njih koji su zaposleni od vrtića preko škola do fakulteta pa nam preko svega takvi ljudi još vaspitavaju decu. Ali, takve bez ikakvog morala, bez poštenja, bez časti nameće srska vlast" kaže Popović i objašnjava korene ovog procesa i dodaje:

„…Još uvek čuvam dokument sa potpisom oca bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, takođe sa ovih prostora, visokog funkcionera komunističkog režima, koji je potpisao to rešenje za 37 srpskih porodica za izvršenje eksproprijacije i da se njihova imanja oduzmu i daju u to vreme albanskim kombinatima, u tadašnjoj Jugoslaviji ali su u njima od radnika do direktora bili zapošljavani Albanci.

Među tim srpskim porodicama nalazi se i ime mog oca kome su oduzete dve njive. Kasnije je sin tog čoveka koji je otimao srpsku zemlju, postavljen da upravlja državnom televizijom. Naravno da je to postao centar anti-srpske propagande odakle se nikada nije moglo čuti ništa o prodaji zemlji Albancima…"

Danas je stanje još i gore. Ne samo da se ne može čuti o ovom najpogubnijem problemu ni reč na nacionalnoj televiziji, već ne može ni u jednom drugom mediju već upravo suprotno. Javnost je bombardovana sve boljim uslovima života za koje je zaslužna „Srpska lista" Aleksandra Vučića.

Srbi sa Kosova i Metohije nemaju dilemu oko toga da li je „Srpska lista" pomogla ili odmogla svom narodu. Na centralnom Kosovu Briselski dijalog se uzima kao tačka konačnog sloma srpskog korpusa.

S.K. kaže da ona stiže tek da zakuje poslednji ekser na mrtvačkom kovčegu kosovskih Srba dok Popović navodi da je „…dolaskom ‘Srpske liste’ taj proces samo nastavljen, s tim što je dignut na kvadrat.

Ako se do tada selilo pet srpskih porodica u određenom vremenskom periodu, od tada ih se seli 25 za isto vreme. Narod je samo još jasnije video šta se sprema i da mogu da dožive sudbinu Srba u Albaniji. Naravno, to su shvatili i Albanci pa sada Srbe ucenjuju i ako su nekada plaćali basnoslovne cene za srpska imanja sada su one mnogo niže od realnih.

U Gračanici Srbi prodaju zemlju za 300 evra po aru, a do pre nekoliko godina plaćali sui pet hiljada evra najmanje a često su sume bile i petocifrene ili šestocifrene. Oni koji su do danas ostali i nisu želeli da prodaju, sada od prodaje ne mogu da pokrenu posao ili bilo šta slično. Tek obezbede sebi najosnovnije, krov nad glavom…"

Primer žrtve katastrofalne državne politike prema Srbima koji ne žele da napuste KiM svakako je Marko Stojiljković iz Klokota koji kaže: "…Živeo sam bez zaposlenja, od minimalca i dečijeg dodatka. Četiri godine su mi obećavali posao, biće, biće…Kad god odem uvek je odgovor ‘nema posla’. Kažu, glasaj za koga hoćeš, za tebe posla nema. Ako ti neko ponudi, slobodno prihvati".

Po onome što ja znam, svako ko je živeo u teškim socijalnim uslovima imao je pravo na neku naknadu, socijalnu pomoć, za mene ničega nije bilo". Moja majka je imala 80 godina ali ni ona nije mogla da ostvari nikakvu finansijsku pomoć. Ja znam kako mi je bilo kad ona leži bolesna na postelji i traži mi mleko ili jogurt a ja nemam da odem da kupim. E, tome je morao da dođe kraj…

Dok su oni koje nazivaju „predstavnicima Srba" sa porodicama živeli u Vranjskoj Banji posle 1999., ja sam sa dvoje maloletne dece od 4 i 5 godina, živeo na kraju Klokota prema albanskom delu. Tada je ovde bilo još možda 15 dece sa mojom…Kada je trebalo, ja se nisam selio a sada kada ne treba ja moram da se selim…"

Stojiljković navodi da je razlog njegovog odlaska nemogućnost da se živi u Klokotu u situaciji koja je nastala nakon imenovanja člana „Srpske liste" i SNS-a, Srećka Spasića, na čelno mesto te opštine po sistemu separatista.

Do tada u ovom kraju nije bilo pojave iseljavanja Srba. Čak šta više ono što je do tada bilo uobičajeno poput gradske vode i ulične rasvete prestalo je da postoji ili potpuno izbačeno iz funkcije. Dva puta je iz Jagodine u koju se odselio, dolazio u rodni Klokot da glasa na separatističkim izborima iz ogromne želje da smeni dotadašnjeg gradonačelnika Srećka Spasića („Čak mi je pretio da ću videti da li ću i dete moći da zaposlim u Jagodini!").

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić , shvatio je pred izbore da je poraz Spasićevih izvestan, i hitno je intervenisao, pa se samo tri dana pred albanske izbore, oktobra meseca, sreo sa sa oponentom Srpske liste, Božidarom Dejanovićem i privoleo ga da im se pridruži sve to kroz floskulu o „jedinstvu Srba" na KiM. Odmah nakon toga Spasići su izgubili svaku podršku Vlade Srbije.

„Spasić bi izgubio katastrofalnim rezultatom još u prvom krugu ali ga je podržalo 350 do 400 Albanaca. E tu se vidi ko je ‘Srpska lista’ a ko smo mi koje su nazivali albanskim lobistima samo zato što nismo hteli u njihov tabor" kaže Stojiljković.

Dejanović je pretio da ozbiljno ugrozi Spasiće koji su u narodu postali omraženi zbog svoje bahatosti što mu je bio najjači argument pored poverenja koje uživa kod svojih sugrađana zbog čega su ga mnogi veoma rado podržali i pridružili mu se da je morao na kraju i Đurić da interveniše.

Ipak, prema saznanjima Magazina Tabloid, uz Dejanovića se našla i postavka nekadašnje lokalne vlasti do 2010. godine iz redova DS-a, kao i nekoliko ljudi iskrenih namera da zaustave pošast koja ih je snašla.

Međutim, nakon sastanka sa Đurićem, ova grupa ljudi je preko nekoliko novozaposlenih dovedena u poslovnu vezu sa „gradonačelnikom" Štrpca Bratislavom Nikolićem i Daliborom Jevtićem, takozvanim „ministrom" u separatističkj postavci a koji su upravo bili zaleđina i Spasiću kao i dugim predstavnicima „Srpske liste" na lokalu.

Jedan sloj Srba koji je verovao da oni koji znaju sa kakvom se nesrećom bore, neće moći da stupe u te iste redove. Čudna poslovno – politička koalicija na lokalu već izaziva razočarenje u narodu.

Mada se ne može reći da je entuzijazam izgubljen. „…Odlučiti da odeš da je nešto najteže, ne znam da li ima nešto teže od toga. Ženi i deci sam nedelju dana pre toga rekao da odu. Ako ja patim, da makar oni ne pate.

Ja sam sa društvom natovario u šleper stvari koje smo imali i krenuo sam" kaže Stojiljković i nastavlja priču: „…Nisam prodao kuću. Spasići su pali i ja verujem da će taj narod da ostane tamo. Ako Bog da nadam se da ću i ja da se vratim" uveren je Stojiljković kome je još jednom obećano zaposlenje.

No bez obzira na ma kakav ishod u Klokotu koga naseljava oko 3.000 Srba, ostatak Kosova i Metohije ni u najavi nije doživeo slične „promene". Još strašnije je da do njih više nikome kao da nije ni stalo.

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

 

„Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

NERAZDVOJNO PRIJATELJSTVO: OPUŠTENO DUHOVITO LAGANJE KROZ „PREMIJER LIGU“ SRBIJE

 

O istoriji bolesnih opsesija Vladimira Bebe Popovića i Aleksandra Vučića, njihovim mržnjama, lažnim simpatijama, zaverama i spletkama koje i danas prave, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

               Predrag Popović

 

Prvi Njutnov zakon moralne gravitacije glasi: Sila kojom se privlače lažovi i prevaranti stostruko je veća od one koja postoji među normalnim ljudima, a merna jedinica koja označava količinu ove sile naziva se – jedan Cane. Tačnost tog načela dokazuje veza između Aleksandra Vučića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Popović je u skandaloznom intervjuu Televiziji B92 ponosno priznao da sarađuje s Vučićem. Svi neupućeni i lakoverni našli su se u šoku. To je i logično, ako se u obzir uzme samo politička prošlost a zanemari kvalitet karaktera te dvojice ekstremista.

Svako normalan, pa čak i poneki naprednjak, seća se ogromnih razlika u njihovim političkim stavovima i aktivnostima. Popović je činio sve što je mogao ne bi li oborio crno-crvenu koaliciju SPS-JUL-SRS, da bi posle petooktobarske revolucije nastavio obračun s radikalima. Posle ubistva Zorana Đinđića predvodio je „sablju" i satanizovao političke protivnike, najviše Vojislava Šešelja i njegove najbliže saradnike.

Vučić mu nije ostajao dužan. Na oproštajnom mitingu, noć pred Šešeljev odlazak u Hag, s govornice je pretio osvetom „banditu, đubretu i izdajniku" Đinđiću.

„Svi smo mi Šešelj, ako je on odgovoran za bilo šta i mi smo", preuzimao je mladi radikal na sebe teret optužbi i zaklinjao se na večnu vernost voljenom vođi. Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić ubijen, Vučića nije napuštala hrabrost. Dok je trajao televizijski prenos sahrane, Vučić me nazvao i kroz grletni smeh rekao:

– Brate, samo jednom u životu sam bio pijan, kad je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Ni gutljaj alkohola nisam uzeo ni kad mi se rodio Danilo, ali sad ne mogu da izdržim, otvorio sam šampanjac!

U toj euforiji zablistao je morbidnom duhovitošću. Tako veseo, pitao me da li znam da je Beba jutros prvi došao na Novo groblje i legao u otvoren grob, da isproba komfor u kome će zauvek uživati Đinđić. Nešto kasnije mi je poslao SMS poruku: „Da li znaš šta rade mravi na Đinđićevom grobu? Igraju Premijer ligu!"

Sve do 2009. godine Vučića je držalo to raspoloženje. Nije propuštao priliku da Đinđića nazove mafijaškim premijerom, izdajnikom i kriminalcem. Za Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića tvrdio je da predstavljaju „političko krilo surčinsko-zemunskog klana".

Još žešće je udarao po Stanku Subotiću, zvanom Cane, za koga je govorio da, u saradnji s Jovicom Stanišićem, predvodi najopasniju mafiju u Srbiji, koja švercuje duvan i drogu, vrši ubistva, seče tela i u kesama ih baca u Dunav. Zbog takvih izjava pljuštale su Canetove tužbe, ali ne znam kakav su imale epilog.

Znam kako sam ja prošao po tužbi Bebe Popovića zbog Vučićeve izjave. Sredinom 2007, Vučić je tražio da u njegovim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, objavim informaciju o suđenju pripadnicima zemunskog klana za otmice Miroslava Miškovića i Milije Babovića.

Prema Vučićevoj tvrdnji, ti zločini neće biti potpuno rasvetljeni dok se ne utvrdi uloga Bebe Popovića. Kad sam odbio da to objavim kao izjavu anonimnog izvora – znam, tužiće me Beba, on to jedva čeka – Vučić mi je rekao:

– Ne brini, neće. A, bilo bi dobro da te tuži. Kao svedoci doći ćemo Toma Nikolić, Žarko Zečević i ja. Veruj mi, neće mu biti dobro kad čuje kakvim sve dokazima raspolažemo…

Bio sam glup, poverovao sam mu. Objavio sam tekst, dobio tužbu i posle prvog ročišta shvatio da me Vučić prevario. Umesto svedoka, stigla mi je presuda.

U međuvremenu tužibaba Beba nastavio je da me sudski progoni. Nekom prilikom, dok sam u hodniku Palate pravde čekao da mi počne suđenje, javio mi se jedan iskusniji kolega, inače dobar poznanik Bebe Popovića, i pozvao na piće. Kad sam mu rekao da nemam vremena, moram da se u sudnici suočim s njegovim drugarom, čovek je prasnuo u smeh.

– Namestili su te Vučić i Beba. Oni se ne razdvajaju, a tebe progone po sudnicama – rekao je.

Kad je Beba prvi put išao u Vučićev vinski podrum u Jajincima, ispričao mi je taj kolega, poneo je neku skupu bečku čokoladu. Kasnije se rugao opisujući Vučićevu decu koja nisu znala da otvore Mocart-kuglice, pa su ih žvakali sa omotom.

Nije mi bilo smešno. Sažaljevao sam sebe. Kako i ne bih, kad sam tek tada, za mene prekasno, shvatio s kim sam se uhvatio u kolo. Kockice tog mozaika užasa složile su se same od sebe. Generalni distributer Vučićevih novina bila je Canetova „Futura". Zvanični suvlasnik „Pravde", Vučićev kum Nikola Petrović nije krio vezu s „ duvanskim kraljem", pa i sa Bebom Popovićem.

Koliko su bliski saznao sam, opet, na jednom suđenju. Popović me tužio jer nisam objavio nepotpisano reagovanje Mile Đinđić naslovljeno na „direktora" Nikolu Petrovića. Na suočavanju, nervozan kao vepar, pitao me da li je Nikola rođeni brat Aleksandra Vučića.

– Da ja znam, nije – odgovorio sam.

– Jeste. Po majci.

– E, zaista ne znam da li Angelina Vučić osim Aleksandra i Andreja ima još sinova…

– Kad tuženi nije objavio demanti nazvao sam Nikolu, a on mi je rekao da je na putu i da nazovem njegovog brata Aleksandra, on će sve srediti. Nazvao sam Aleksandra Vučića koji mi je rekao da hajku protiv mene u „Pravdi" ne vodi on nego to na svoju ruku radi Predrag Popović – ispričao je Beba, a to je uneto u sudski zapisnik.

Isto veče otišao sam u Vučićev stan u Yu biznis centru. Posle serije uvreda na njegov i Bebin račun, Vučić je opušteno slagao da o spornom demantiju nije ni reč razmenio s Bebom, nego s Mikijem Rakićem.

– Ne verujem ti. Kako možeš da sarađuješ s tom jagodinskom protuvom Bebom? – rekao sam.

– Pre bih se ubio nego sarađivao s njim. Samo da znaš, Beba je u Jagodini bio gospodin čovek, protuva je postao tek kad je došao u Beograd i postao konobar na splavu „Savski galeb" – odgovorio je Vučić.

Naravno, lagao je. Već tada je bio okružen Bebinim pipcima. Redakciju „Pravde" je zastupala advokatska kancelarija Dobrivoja Bobana Glavonjića, koji je 1998-99, kao predsednik Trgovinskog suda, u saradnji s tadašnjim ministrom protiv informisanja, progonio medije.

Isti taj Glavonjić, Vučićev intimus, svojevremeno je, kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra", bio poslovni partner Bebe Popovića i Milana Beka. Zbog svega toga nisu me iznenadile vesti o Vučićevim i Subotićevim sastancima u Parizu i Ženevi.

Ne znam šta je sve Vučić dobio od Caneta, ali šta god to bilo, u paketu mu je dopao i Beba. Našli su zajednički interes, ali ne verujem da su promenili mišljenje jedan o drugome. Vučić i danas uveseljava svoje društvo pričama o „lakiranoj bubašvabi".

– Beba je kupio stan u jednoj „pametnoj zgradi" u Podgorici. Stan izgleda holivudski, sve u njemu je kompjuterizovano: osvetljenje, temperatura, vlažnost vazduha, baš sve. Međutim, on ne zna da upravlja sa svim tim čudima, pa je, nakon što se stoti put zaglavio u liftu, zaposlio čak šest služavki da one brinu o tehnici – ruga se Vučić.

Siguran sam da se ni Popović nije odrekao starih stavova o Vučiću. Naprotiv, koliko ga voli rado bi ga poverio na čuvanje Šešelju.

Ipak, ta dvoglava aždaja danas vlada Srbijom. Interes je lako savladao njihov krhki moral. Beba se i dalje zaklinje u Đinđića, ali svom novom savezniku oprašta sve što je radio protiv pokojnika. S druge strane, Vučić se svog tvorca Šešelja javno i brutalno odrekao i u svoj kartel prihvatio Bebu i Vesića.

S obzirom na karakterne sličnosti Vučića i Bebe nije teško pretpostaviti šta nas čeka. Uostalom, to se vidi i po oduševljenju s kojim Popović, na najprljaviji način, pokušava da kompromituje Vanju Ćalović, direktorku jedne crnogorske nevladine organizacije koja nervira gospodara Mila Đukanovića. Na isti način, porno aferom, Vučić se pre 16 godina obračunavao sa Slavkom Ćuruvijom, svojim ličnim neprijateljem.

Kad su laži, prevare i spletke u pitanju, ne zna se gde svršava Vučić, a počinje Beba. Ne zna se ni koliku će cenu morati da plate građani Srbije dok se ne reše njihove vladavine.

Davno, dok je bio u opoziciji, četnički vojvoda Tomislav Nikolić hrabrio je narod tvrdnjama da Srbija nikada neće propasti, da i svako groblje ima izlaz. Ne sumnjam da se u taj resor on odlično razume, ali čini mi se da na stratištu, kakvo od Srbije prave Vučić i Beba, mrtvi imaju više šanse da vaskrsnu, nego mi da preživimo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATNA DRŽAVA LAZAREVAC: KOPANJE POD VODOM DO DUŽNIČKOG ROPSTVA BASENA KOLUBARA

 

Mračna strategija kriminalizovanog dela srpske vlasti, da što više uništi Rudarski basen Kolubara, kako bi njegove delove a možda i ceo sistem privatizovali i predali u ruke domaće i međunarodne mafije, dobrim delom je uspela. Ostalo je još samo da se i Srbija i njeni građani pomire sa tim. A, hoće li, biće poznato na jesen kad krenu obećane redukcije električne energije.

 

               Insajder: K-5

 

Kolubarski tajkuni su rano shvatili da ma koliko novca proneverili iz Rudarskog basena, nikada neće moći da se mere sa pravim kriminalcima koji su svoj novac zaradili pištoljima.

Za to su imali dobar primer, kada je svojevremeno predsednik opštinskog odbora Nove Srbije i glavni čovek za ubacivanje kamiona u "Kolubaru" – Vladimir Jevtić Jefta, rešio jedno veče šenluči po beogradskim splavovima. Beogradski mafijaši mu to veče nisu ništa uradili, jer realno ne bi imalo efekta kao što je imalo efekta ono što su mu uradili sutradan u njegovom rodnom Lazarevcu.

Došli su kod njega kući, odveli su ga u šumu, skinuli ga golog i vezali za drvo i ostavili. Konfiskovali su mu džip i uzeli sav novac i dragocenosti iz kuće. Time su dokazali da nije isto biti kriminalac od karijere i biti miljenik vlasti, koji je do juče prodavao kore za gibanicu na pijaci i nosio nadimak: Slina.

Poučeni Jeftinim iskustvom, lazarevački tajkuni ne idu dalje od Stepojevca i svu svoju delatnost su koncentrisali na pljačkanje Rudarskog basena i izgradnju veštačkog jezera, gde bi gradili hipodrom, hotele i kupleraje i bili svoji na svome.

Znali su da čak i da odu negde sa tolikim parama koje su oteli iz Rudarskog basena, neko će ih istući ili nešto još i gore i oteti im iste. Godinama su izmeštali reku Kolubaru, rekultivisali zemlju, izravnali nepregledne hektare oko protočnog jezera na reci Kolubari, a opet sve o trošku Rudarskog basena, sa ciljem da tu zemlji sami sebi dodele preko Gradske opštine Lazarevac.

Rudarski basen bi po obavljenom poslu pravljenja veštačkog jezera i privođenja starog odlagališta nameni za hipodrom, trebalo da zemlju preda u vlasništvo Gradskoj opštini Lazarevac, čiji bi je predsednik Branko Borić (DSS) dodelio dalje svojim prijateljima tajkunima.

Posao oko građevinskih dozvola, izmene Urbanističkog plana i sve prateće dokumentacije poveren je Milanu Raliću-Čombetu, opskurnom liku i nerazdvojnom prijatelju Branka Borića, od kojeg se nije odvajao i kojem je glumio vozača dan i noć, a bio je direktor Direkcije za izgradnju Lazarevca.

Prvi problemi u tajkunskom raju nastaju smenom vlasti DSS u republici i dolaskom Dragana Đilasa za gradonačelnika Grada Beograda. Đilas menja Statut Grada i sve ingerencije oko građevinskih dozvola i ostalih lokalnih taksi uzima iz ruku opština i prenosi na Grad.

Sad tajkuni ne mogu da budu svoji na svome, jer bi za sve odgovarali Gradu i morali bi da daju značajne svote. Ovako da je to ostalo na opštinama, oni bi ono što bi platili opet kroz sistem protočnog bojlera sami sebi vratili.

U Skupštini Grada Beograda odbornička grupa DSS predvođena Draganom Tomićem, bivšim direktorom Rudarskog basena, bori se i rukama i nogama za promenu Statuta, ali bezuspešno.

Pokreću razne inicijative, peticije, kampanje, ali opet slaba vajda. Na kraju uspostavljaju džentlmenski dogovor sa Đilasom, koliko bi on trebalo da dobije od hipodroma i odmarališta na jezeru reke Kolubare i planovi se nastavljaju.

Novi direktor Rudarskog basena, Nebojša Ćeran (DS), dozvoljava svom zameniku Vladanu Radovanoviću (SPS) da nastavi sa svojim kolegama iz SPS: Slobodanom Markovićem, Milivojem Nikolićem, Živojinom Jovanovićem i ostalima iz svih mogućih stranaka da rade dalje na projektu izmeštanja reke Kolubare i gradnji jezera i platoa za hipodrom, hotele i kupleraje.

U međuvremenu opet se menja vlast 2012. na republici i u Rudarski basen dolazi Milorad Grčić (SNS) za generalnog direktora. Gradnja se i dalje nastavlja, a da bi se to odvijalo po planu potrebno je zadržati dobri stari provereni direktorski kadar iz vremena Tomića i Ćerana.

Tako se oni samo prepakuju, te Tomićevi i Ćeranovi pomoćnici iz top menadžmenta prelaze u srednji menadžment, a ovi iz srednjeg nivoa menadžmenta odlaze na top menadžment nivo. Sve glave aždaje su još uvek tu, samo ona najveća glava je stavila novu masku u liku Milorada Grčića.

Bilo kako bilo sprega SNS i tajkuna iz DSS i SPS, postaje toliko jaka da shvataju da Lazarevac treba da postane njihova privatna država, pa tako isposlovaše promenu Statuta Grada Beograda, gde se opet vraćaju one oduzete ingerencije opštinama.

To se dešava 30. maja 2013. a članovi Komisije za izmenu Statuta su gle čuda: Andreja Mladenović (DSS) i Aleksandar Antić (SPS). Naravno, sve je urađeno na inicijativu SNS, koju je potpisalo 100.400 građana Beograda, a izglasalo demokratskom većinom 75 odbornika u Skupštini Grada.

Sve je lepo spakovano i gradnja platoa se nastavlja. Određuje se novi direktor sektora zaštite životne sredine dr Slobodan Radosavljević, da vodi poslove oko ulaganja novca Rudarskog basena u prostor oko protočnog jezera gde će se graditi hipodrom, hoteli, kazina i kupleraji, a sve na ime "zaštite životne sredine".

Krediti od EBRD i nemačke KfW Bank samo pristižu i nemilice se troše na zemljište poklonjeno Gradskoj opštini Lazarevac, a Rudarski basen pada u dužničko ropstvo iz kojeg će dočekati privatizaciju.

Na vlasti u opštini Lazarevac su sve stranke, predsednik opštine je iz SPS, njegov zamenik iz SNS, a najznačajniji koalicioni partner je upravo Milan Ralić-Čombe sa svojom grupom građana "Klub ljubitelja Lazarevca".

Svi su tu. Sva je sreća da smo glasali za "vlast naroda" a ne za "vlast tajkuna". Privatna država Lazarevac se sprema da lansira prostor oko protočnog jezera na reci Kolubari kao turističku atrakciju, a sve u organizaciji šefa kabineta generalnog direktora Gorana Perišića (iz DSS preleteo u SNS) u okviru manifestacije "Kolo mira u čast predaka" koje je 27. aprila, 2014. najavljeno tekstom na internet stranici Rudarskog basena:

"…Na inicijativu Udruženja čuvara srpske tradicije i običaja ‘Prela i posela’, a pod pokroviteljstvom Rudarskog basena ‘Kolubara’, kod Protočnog jezera reke Kolubara (na širem području mesta Veliki Crljeni), 14. septembra 2014. biće održana masovna svečanost povodom obeležavanja značajnog jubileja – stote godišnjice Kolubarske bitke. Ideja je da se toga dana preko deset hiljada ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, uhvati za ruke i simbolično formira kolo koje će čitavom svetu poslati poruku mira i solidarnosti, kao i zahvalnosti precima za žrtve koje su podneli tokom Prvog svetskog rata.

– S obzirom na to da se delatnost Rudarskog basena ‘Kolubara’ odvija na teritoriji opština Lazarevac, Lajkovac i Ub, kao i da veliki broj zaposlenih potiče upravo sa područja na kome se čuvena bitka odigravala, smatramo da je naša obaveza, kao društveno odgovornog preduzeća, da prigodno obeležimo godišnjicu ovog velikog istorijskog događaja – rekao je Goran Perišić, šef kabineta direktora RB ‘Kolubara’ i predsednik Organizacionog odbora manifestacije, čija priprema je uveliko u toku…".

Inicijativa je dobila blagoslov episkopa šumadijskog Jovana (čitaj: popa koji daje oproštaj greha za pare), episkopa valjevskog Milutina (čitaj: popa kojem Grčić daje donacije u ime Kolubare, a ovaj mu dao nekakvu lentu), podršku Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Vlade Republike Srbije (čitaj SPS- Milete Radojevića), Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predstavnika lokalne samouprave svih opština sa područja na kome se bitka odigrala, kao i brojnih kulturno-umetničkih društava i drugih udruženja koja se bave kulturom iz gradova širom zemlje, ali i dijaspore. Ukoliko sve protekne kako je planirano, kolo bi trebalo da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda.

Vrlo mudar potez od strane tajkuna je da se projekat internacionalizuje i privuče strani kapital, prividno ili stvarno kako bi se zaštitila investicija od potencijalnog oduzimanja sutra od strane neke pravedne narodne vlasti.

Svaka vlast se boji da nacionalizuje imovinu, koja je u vlasništvu strane kompanije, pa makar imala dokaze da je to imovina oteta od naroda i od države. Tajkune iz Kolubare savetuje ista ekipa pravnih i ekonomskih eksperata, koja savetuje i ostale srpske tajkune. Uglavnom Dinkićevi i Vlahovićevi ljudi, koji rade po oprobanim receptima.

I onda su, kao kulminacija manijačkog odnosa kolubarskih tajkuna prema prirodi, došle i majske poplave i potopile kolubarske kopove. Poplave su izazvale direktnu štetu od 369,6 miliona evra i ko zna koliko indirektne štete, jer Srbija će još dugo uvoziti polovinu potrebne električne energije.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

KOJA JOŠ FUNKCIJA U BEOGRADU NIJE U RUKAMA KLANA DANICE DRAŠKOVIĆ??!

 

Danica Drašković je odavno bacila oko i na beogradski Hotel Slavija. Njim rukovodi njen rođak Veselin Jovičević, koji mora uskoro u penziju, a dotle hotel mora preći u ruke bjelopoljske fukare, za male pare. Zna se, Danica nikom ne daje, no uzima!

 

          Vuk Stanić

 

Hotel Slavija nalazi se na ekskluzivnoj lokaciji, na Trgu Slavija u Beogradu. Samo lokacija vredi više milijardi dinara. Hotel nije privatizovan. Ovaj hotel bio je vlasništvo "JAT Ervejz"-a, i verovatno bi bio sa ostatkom kompanije poklonjen Vučićevim Arapima, da ga još 2005. godine Koštuničina Vlada nije dala na upravljanje Srpskom pokretu obnove.

SPO je tada na upravljanje dobio ceo JAT, njihov direktor Aleksandar Milutinović već početkom juna je izdvojio Hotele Slavija iz sistema JAT-a. Tada na mesto direktora hotela dolazi rođak Danice Drašković, Veselin Jovičević.

Prilikom poslednje raspodele stranačkih funkcija, upravljanje hotelom ponovo je prigrabila ekipa Srpskog pokreta obnove, odnosno političko krilo klana Danice Drašković, te je na mestu direktora firme Jat hoteli Slavija opstao njen rođak Veselin.

Veselin Jovičević je široj javnosti poznat kao čovek koga su hapsili zbog načina na koji je vodio J.P. "Gradske pijace", gde je dugo godina bio direktor. Njegovo direktorovanje beogradskim pijacama obeležile su afere nenamenskog trošenja novca, zapošljavanja po rođačkoj liniji, nameštanja poslova, reketiranja zakupaca tezgi…

Cena po kojoj se dolazilo do tezge na Kalenić pijaci bila je nekoliko hiljada maraka.

Kada je 2001. godine promenjena vlast u Beogradu, promenjen je i direktor. Protiv Jovičevića je tada podneta krivična prijava. On je proveo desetak dana u pritvoru zbog optužbe za zloupotrebu službenog položaja. Suđenje je potom došlo u ćorsokak, ročišta su odlagana, proces je rastegnut, i Jovičević nije osuđen.

On je, pokazaće se, dobro znao da ispunjava interese Daninog klana, pa je tako isposlovao i da Agencija za privatizaciju da mišljenje da se tender za hotel Slavija neće raspisivati dok se ne stvore uslovi, i ne pojavi kupac koji će ponuditi "realnu cenu". Potom je stvorena lažna slika u javnosti kako ne postoje zainteresovani kupci, i krenulo se u traženje kupca za prodaju direktnom pogodbom.

Od 2005. godine do danas traje direktno pogađanje, a hotel se vodi na način da mu se vrednost srozava, kako bi ga u jednom trenutku za male pare kupio neko podoban.

Jednom prilikom za medije direktor Jovičević izjavljuje da on ima sredstava da održava hotel, ali i da su mu potrebna sredstva da sredi enterijer. On navodi i da: "U starom delu hotela treba neke delove potpuno srušiti, a potom ih ponovo izgraditi…“

Od kada je na čelu hotela Jovičević je uveo praksu da svake godine zaposli po jedanaest svojih rođaka. Tako da je za osam godina direktorovanja zaposlio osamdeset osam rođaka.

Rezultati Jovičevićevog upravljanja hotelom najbolje se vide u finansijskoj analizi završnih računa, gde rezultat pokazuje da je hotel 2012. godine napravio gubitak od 31.166.000,00 u odnosu na 2011. godinu.

Osnovni kapital od kada Jovičević upravlja hotelom obezvređen je za 589.701.999,00 dinara i danas iznosi 1.576.872.081,00.

Ipak, postoje poslovi koje Jovičević za razliku od hotela uspešno vodi. Najbolji primer za to je biznis sa radnicima Elektro privrede Srbije.

Radnici EPS-a sa Kosova dolaze u Beograd da očitavaju brojila. (Verovatno su oni očitavali brojila i kada su Beograđanima isporučeni pedeset odsto i više, uvećani računi za struju pred novu godinu.) Većina tih radnika odseda u hotelu Slavija, gde Jovičević direktno sa izvesnim Bagijem dogovara uslove kako će biti plaćena ishrana i spavanje.

Bagi kod Jovičevića zadužuje bonove za ishranu i smeštaj radnika.

Kasnije EPS-u prijavljuju tri do četiri puta više upotrebljenih bonova nego što je bilo radnika. EPS to plaća bez pogovora i kontrole. Da ne bude kontrole, zadužen je funkcioner EPS-a…Razlika između stvarne cene i količine bonova koju plati EPS, verovatno se sliva u privatne džepove.

Zamenik direktora i prijatelj Jovičevića, Ranko Vujović takođe je dobro upućen u sve poslove hotela Slavija. On je pre nego što ga je Jovičević imenovao na mesto zamenika pobegao iz Crne Gore, gde je, kako se priča, uništio hotelski kompleks Južni Jadran i hotel Delfin.

Zbog toga je protiv njega u Crnoj Gori pokrenuto osam krivičnih prijava i optužbi za zloupotrebu službenog položaja, nesavesnog rada, utaju poreza, organizaciju lažnih stečaja…

Ranko je bogat čovek. U Beogradu poseduje lanac lokala i dva stana, često se hvali svojim bogatstvom na njegovim bankovnim računima. On je hotelski pansion Južni Jadran u Bijeloj, doveo do stečaja, potom ga je iz stečaja po ceni daleko ispod tržišne kupio "ugledni privrednik". Privrednik za koga se priča da je dobar prijatelj sa Vujovićem.

 

     A 1.

    Klanovi Beograda

Nakon pobede anti Miloševićevske koalicije na lokalnim izborima 1997. u svim većim gradovima Srbije, i glavni grad je imao čast da upozna vlast goru od Beogradskih dahija.

Februara te godine formira se gradska vlada i Zoran Đinđić postaje predsednik te vlade. Odmah, su počeli problemi unutar koalicije. Bračni par Drašković tražio je sve značajnije funkcije u gradu za sebe i njihove bliže članove familije. Postojalo je i problem nezadovoljstva Dane Drašković koja je smatrala da njen muž Vuk treba da bude na čelu grada.

Vuk i Dana tada počinju svesno da miniraju koaliciju i da se okreću socijalistima, radikalima i JUL-u.

Nakon raspada koalicije, i smene Zorana Đinđića, SPO uz pomoć svojih novih koalicionih partnera SPS-SRS-JUL preuzima vlast u Beogradu. Danica Drašković je tada mogla samostalno da uređuje svoja kadrovsko-rodbinska rešenja…

Ubrzo je čitava vlast u Beogradu organizovana prema interesu "rođačkog klana". Članovi porodice Drašković i porodice bliske SPO uzeli su tada sledeće funkcije: Veselin Bošković, direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište – rođeni brat Danice Drašković.

Goran Bošković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Čukarica – rođeni brat Danice Drašković; Slavica Altipamarkov, sekretar za obrazovanje Skupštine Beograda – sestra Vuka Draškovića.

Vojin Krtolica, član Upravnog odbora GSP-a – zet Vuka Drašković, Dragan Macanković, član Izvršnog odbora Skupštine opštine Zvezdara – zet Danice Drašković, Veselin Jovićević, direktor JP "Gradske pijace" – rođak Danice Drašković.

Borivoje Borović, član Predsedništva SPO-a, inače zet Danice Drašković takođe je "udenuo" svoje rođake, Borisav Borović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Palilula – rođeni brat Borivoja Borovića., Biljana Borović, zamenik sekretara za upravu Skupštine grada – sestra Borivoja Borovića, Radomir Živković, direktor Infostana, kum Borivoja Borovića, Vesna Živković, sekretar za dečju i socijalnu zaštitu – kuma Borivoja, Borovića.

Spasoje Krunić, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, postavio je svog brata Tvrtka Gavranovića za sekretara saobraćaja, Milan Božić, potpredsednik Skupštine grada postavio je svoju sestru Doru Petrović na mesto predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Vračar…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOSTIGNUĆA POJEDINIH SINDIKALNIH VOĐA U POLICIJI, OGLEDAJU SE U ZLOUPOTREBI NJIHOVOG POLOŽAJA

 

Članovi Nezavisnog sindikata policije sačinili su spisak grehova kolege Jugoslava Miloševića, predsedavajućeg Nezavisnog sindikata policije. Objavljujemo njihov nalaz, sa željom da pomognemo i onako obespravljenim policajcima da se izbore za svoja sindikalna prava, privođenjem pravdi sindikalnog vođe koji je izdao njihovo poverenje. Vrh MUP-a Srbije vešto koristi vođe policijskih sindikata, među kojima su najkorumpiraniji Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije, i Jugoslav Milošević, predsedavajući NSP., koji predvode dve reprezentativne sindikalne organizacije. Svi pokušaji policije da se izbori za osnovna sindikalna prava, uslove rada i platu, uguše sindikalne vođe koje vrh MUP-a lako korumpira.

 

 

 

“Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2012 godine, kao odgovorno lice predsednik Sindikalne Grupe (SG) Aleksinac-Koordinacioni centar (KC) Niš je u periodu 2009 godine u svojstvu predsednika SG Aleksinac od centrale NSP u Beogradu uzeo pozajmicu za SG Aleksinac u iznosu od 100.000 dinara koju nije vratio, čime je naneo štetu NSP, a svojim ponašanjem narušio ugled sindikata i doveo do pogoršanja međuljudskih odnosa u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.01.2014 godine, je u 2012 godini dobio uz ugovornu obavezu na dve godine laptop sa pripadajućim internet modemom, a zatim u 2013 godini kao član predsedništva NSP od centrale uzeo još jedan laptop sa pripadajućim internet modemom sa ugovornom obavezom na dve godine.

Time je oštetio račun centrale NSP za ugovorni iznos jednog laptopa i mesečnu(dve godine) pretplatu za jedan internet modem. Ovakvim svojim ponašanjem Milošević Jugoslav je naneo finansijsku štetu NSP, narušio međuljudske odnose u sindikatu i sebi neovlašćeno pribavio imovinsku korist.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine ,je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac i tadašnji član IO NSP od firme ,,Prizma,,iz Kragujevca po otpremnici br.240223200067 na odloženo plaćanje od 30 dana za SG Aleksinac kupio robu(zastave) u iznosu od 84.960,oo dinara,koju do današnjeg dana nije platio,uz usmenu konstataciju na sastanku IO da je nikad neće ni platiti!

Na ovaj način Jugoslav Milošević je naneo štetu ugledu Sindikata, pa je zbog dugovanja firma "Prizma" iz Kragujevca prekinula saradnju sa NSP i odbila donaciju za II. sportske igre,čime je sindikat oštećen za donirani iznos.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 15.12.2013 godine, je kao odgovorno lice predsednik SG Aleksinac 30.8.2012 godine od firme ,"Jakov Sistem," iz Niša otpremnica br.RA-VP/01001716, kupio robu u vrednosti od 109.160,oo dinara bez odloženog plaćanja. Navedenu robu nije platio u roku već je u ratama 10.9.2012-20,ooo dinara; 22.11.2012-9000,oo dinara; 02.12.2012-10.000 dinara; 16.1.2013-15.000 dinara; i 02.09.2013-20.000 dinara isplatio deo duga a da je ostao do danas dužan po računu iznos od 35.160,oo dinara

Zbog ovakvog ponašanja Milošević Jugoslava, firma ,"Jakov Sistem" iz Niša je odbila dalju saradnju sa NSP KC Niš i raskinula ugovor o kupovini robe na rate za zaposlene u MUP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.12.2013 godine, je kao odgovorno lice-predsednik SG Aleksinac i član predsedništva NSP u 2012 godini,zloupotrebom funkcije koju obavlja, od firme ,"Pertini" iz Beograda kupio novogodišnje paketiće za SG Aleksinac po ceni oko 300.000,oo dinara a da iste po našim saznanjima još uvek nije isplatio,čime je narušio ugled NSP.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je zloupotrebom funkcije koju obavlja u NSP- predsedavajući predsedništva NSP i predsednik SG Aleksinac dana 26. 3. 2013. godine (otpremnica br.32/13)i 05.04.2013 godine (otpremnica br.39/13)od firme "Pampero" iz Beograda kupio robu (čizme ,"Magnum,") na ime SG Aleksinac po ukupnoj ceni od 639.360,oo dinara sa odloženim plaćanjem od 60 dana.Kako navedeni iznos nije platio u predviđenom roku, od strane firme ,"Pampero" iz Beograda isti je utužen kod Privrednog suda u Nišu gde je spor okončan u korist ,"Pampera," po pravosnažnoj drugostepenoj presudi od 20.1.2014 godine.

Dana 07.2.2014 godine zbog dugovanja firmi "Pampero" a po pravosnažnoj presudi Privredni sud u Nišu je blokirao račun NSP(svi računi KC i SG su bili blokirani 07.2.2014 godine)i od KC Vranje-humanitarni fond, naplatili traženi iznos sa pripadajućim sudskim troškovima i kamatama (oko 765.500,oo dinara). Predsedavajući predsedništva Jugoslav Milošević je zloupotrebljavajući funkciju na kojoj se nalazi a uz pomoć lica zaduženog za finansije Tomislava Nikolića sa centralnog računa NSP prebacio celokupan iznos potražioca koji je skinut, na račun KC Vranje.

Ovakvim svojim ponašanjem Jugoslav Milošević kao prvi čovek NSP je direkno naneo štetu ugledu NSP, jer firma "Pampero" odbija svaki vid dalje saradnje sa predstavnicima policije(plaćanje na rate)dok se unapred ne isplati račun.Takođe je naneo finansijsku štetu sindikatu za iznos od oko 765.500,oo dinara. Prema našim saznanjima od policijskih službenika isti je uzeo za obuću po 2.500,oo dinara a da novac nije uplatio firmi "Pampero" na ime duga.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 29.01.2014 godine,je zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP dana 28.1.2014 godine, Pavlović Dejanu predsedniku KC Kragujevac za potrebe odobrenja i korišćenja sl.vozila iz PU Kragujevac poslao poziv da 29.1.2014 godine u 14,00 čas u Odžacima prisustvuje privatnom sastanku,na kome su pravljeni planovi za urušavanje NSP a koji nije imao službeni karakter.

Na ovaj način Jugoslav Milošević je direktno naneo štetu NSP jer je korišćenje sl.vozila za predsednika KC Kragujevac dogovoreno sa načelnikom PU Kragujevac uz dostavu poziva za zvanične sastanke.Na ovaj način Jugoslav Milošević urušava ugled i poverenje koje NSP uživa kod poslodavca.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 25.01.2014 godine, je na predlog IO dobio pomoć od 50.000,oo dinara bez lekarske dokumentacije, uz predhodno njegovo usmeno obrazloženje da boluje od teške bolesti-karcinoma.

Nakon što je utvrđeno da ne boluje od navedene bolesti isti nije vratio navedeni iznos, niti je priložio potrebnu dokumentaciju o svojoj bolesti.Na ovaj način Jugoslav Milošević je neovlašćeno prisvojio iznos od 50.000,oo dinara i pribavio imovinsku korist za sebe,dajući loš primer članovima NSP kao prvi čovek sindikata,čime je narušio međuljudske odnose u sindikatu.

Jugoslav Milošević po saznanjima do kojih smo došli 26.01.2014 godine, zloupotrebljavajući funkciju predsedavajućeg predsedništva NSP, kao ovlašćeno lice SG Aleksinac u periodu od juna 2013 godine nije uplaćivao 0,30% članarine prema centrali NSP,čime je naneo finansijsku štetu NSP.

Članovi Nezavisnog sindikata policije”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KRATKO POTSEĆANJE NA NASTANAK I RAZVOJ “DEMOKRATSKOG” ANTIREŽIMSKOG MEDIJA RTV B92

 

U trenutku kad se RTV B92 bavi antiruskom propagandom preko emisije "Insajder", u redu je znati gde je sve počelo i na čijem šalteru se ova kuća od osnivanja nalazila.Većina građana danas ne zna kako je nastala ova informativna kuća koja služi evroatlanskim poslovima u Srbiji. Mada je sa pravom, u žargonu zovu "policijska stanica na Novom Beogradu", ova televizija već godinama to potvrđuje: po potrebi stranih ali i domaćih, "demokratskih" službi, ona strelja, likvidira, šikanira i satire svakoga ko nije na liniji Brisel-Vašington.

 

          Ivona Živković

 

Sve je počelo 2. oktobra 1990. kada je ondašnje predsedništvo Gradske konferencija Saveza socijalističke omladine Beograda donelo Akt o osnivanju radiodifuznog preduzeća B 92 u društvenoj svojini.

Dva omladinca, Veran Matić, kao glavni urednik i Saša Vučinić, mladi pravnik, kao direktor, dobijaju svoju šansu. Sa njima u preduzeću je još samo čistačica. Veoma brzo B92 počinje da osvaja mlade slušaoce Beograda, jer im je domet lokalni. Emituju program uz pomoć ugovora sa tadašnjim RTS-om koji je po zakonu iz 1991. godine osnovan kao javno preduzeće i objedinjava sve pokrajnske radiotelevizije i čitav emisioni sistem Srbije.

Ovaj, u osnovi nezakonit ugovor kaže: "…RTS preuzima obavezu da sve do objavljivanja odluke o davanju radio frekvencija na korišćenje na osnovu narednog konkursa za korišćenje radio-frekvencija koji treba da raspiše Vlada Srbije, u zakonom propisanoj proceduri, preko svog UKT-FM predajnika, snage 1 KW lociranog na Zvezdari, emituje program Radija B-92 na frekvenciji 92,5 MHz u trajanju od 24 sata dnevno". B92 plaća za ovu uslugu mesečnu naknadu od 112.500 dinara. Ugovor potpisuju Saša Vučinić i Milorad Vučelić, tada član SPS-a. Ugovor se sklapa u diskreciji dva direktora jer pored neregularnosti, potpisnici pripadaju dvema različitim političkim i javno žestoko suprotstavljenim stranama.

Rezultati konkursa nikada neće biti objavljeni, a svaki inspektor telekomunikacija mogao je isključiti B92 kad god je hteo. Ali, inspektori nikada nisu radili po svojoj inspekcijskoj dužnosti , već samo po volji političara. Tako je B92 emitovao sve dok nije počeo politički da smeta.

Antirežimska uređivačka politika od početka je bila karakteristika Verana Matića. Da ojačaju svoju radio stanicu mogli su samo putem komercijalnih ugovora o reklamiranju kao i traženjem privatnog donatora koji bi im kupio bolju opremu. Pisali su svima pa čak i tada moćnom Jezdimiru Vasiljeviću-gazda Jezdi, tražeći da im kupi tonsku miksetu.

Ali antirežimski uređivački koncept Matiću i Vučiniću otvara vrata da pare dobiju iz krugova koji su im politički srodniji. Tako meka za sve antirežimske medije u Srbiji, ali i u svetu, postaje Fond Džordža Soroša,američka vlada kao i Ajreks (Irex) , nevladina organizacija koju finansira obaveštajna služba MI 6.

Kako je rastao politički raskol Miloševića i Amerike, tako su i pare za nezavisne medije sve više stizale, a sposobni momci, Matić i Vučinić su se dobro organizovali. Uspeli su da prebrode teškoće kada su dobili pozive za mobilizaciju, kada im je u SKC-u izvesni Moma prilikom antiratnog hepeninga fizički napao ekipu, pa i kada ih decembra 1996. režim privremeno ugasio upadajući sa policijom u prostorije radija.

Saša Vučinić odlazi u inostranstvo (bolje nego na front, jer je rezervni oficir) i počinje da radi za Fondaciju MDLF, na terenu istočne Evrope i Azije. Matić ostaje sa svojom ekipom da se bori protiv "ratnohučkačkog" režima S. Miloševića koji ga 1998. godine uklanja iz, još uvek društvenog radija, i postavlja podobnije omladince na čelu sa Aleksandrom Nikačevićem, članom SPS-a.

Nikačević odmah dobija dozvolu za 33. kanal da lepo i na miru emituje podoban i patriotski program, a Matić dobija prestižnu nagradu u Americi. U radio će se vratiti tek 6. oktobra 2000. godine i preuzeti, opet mimo zakona, sve ono što je Nikačević obezbedio (između ostalog i televizijski predajnik u centru Beograda).

Treći antiratni drugar, Nenad Cekić, započeo je kao urednik i direktor u Radio Indeksu, omladinskom programu 202, RTS-a. Zajedno sa svojim bratom Slobodanom uspeli su da postanu veoma slušana omladinska stanica. I njihov rad bio je moguć samo uz pomoć stranih donacija Soroša, Ajreksa i USAID-a.

Sa njihovih, takođe nelegalno zaposednutih frekvencija, Beograđani su godinama nedeljom slušali Indeksovo radio pozorište, jedini šaljivi program koji je karikirao Slobu i Miru. Godinama ih niko nije dirao, da bi decembra 1996. bilo prekinuto njihovo emitovanje.

Cekić tada u svom buntovničkom stilu piše Aleksandru Tijaniću, Ministru za informisanje: "Gospodine ministre, Pišem Vam povodom bezumnog čina isključivanja radio stanica "Indeks" i "B 92". Nemamo mnogo toga da Vam kažemo, niti želimo da molimo za pomoć. Očigledno je da Vi pomoć niti želite niti možete da pružite. Zbog toga Vam poručujemo da prestanete da se pravite ludi jer se samo tako nećemo osećati kao budale. Ukoliko odmah ne podnesete ostavku na funkciju ministra za informisanje, u istoriji srpskog novinarstva ostaćete upamćeni kao njegova najveća sramota. To će svakako narušiti Vašu sopstvenu sliku o sebi."  

Tijanić se posle toga zaista sklonio.

Dve godine kasnije režim ih ponovo zatvara, ali Cekić je ovog puta spremniji i uspeva da se preseli u Beograđanku, preregistruje kao privatno preduzeće Indeks plus i nastavlja da emituju kao Četvrti program Studija B. Radi bez prekida sve do danas.

Oktobarski prevrat 2000- te godine ovoj antiratnoj družini ipak nisu doneli mir. Radio Index koji je isključen iz mreže ANEM, a kojoj predsedava Matić, stvorio je sukob između njih dvojice jer se Cekić previše raspitivao o trošenju para iz donacija. To se Matiću nije dopadalo.

Kreće Cekićeva žestoka javna rasprava sa optužbama na račun svog dojučerašnjeg ideološkog saborca, Matića, ali i nove vlasti. Za Matića tvrdi da je svojim uticajem uskratio donaciju od Soroša za Radio Indeks i optužuje ga zajedno sa Sonjom Liht i Suzanom Jovanović iz Fondacije Soros da su "mafijaški lobi NVO" koji sve želi da prigrabi sebi.

Bojana Lekić, tada urednica u B92 tvrdi da Cekić laže, pa Cekić najavljuje tužbu za klevetu. Istovremeno dopunjava optužbe protiv Matića navodeći kako pokušava da preusmeri donacije namenjene RTS u svoj RTV B92 koji je počeo sa radom.

Prema Cekićevom mišljenju, radilo se o sumi od 11 miliona dolara samo iz te 2001. godine, dok je on ukupno dobio od stranih donacija "samo 300.000. dolara". Na listi optuženih je i tadašnji savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić jer je "…dao Miloševićevom izvršnom direktoru Radetu Veljanovskom, iz Fondacije za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, da piše zakon o regulisanju rada elektronskih medija". Veljanovski je inače stari komunistički kadrovik radio Beograda, sklonjen nakon Osme sednice, a vaskrsao nakon Petog oktobra.

No, bilo kako bilo, RTV B92 se lepo razvijala i širila, te se ubrzo i privatizovala. Tri rukovodeća čoveka, Ksenija (producent), Veran (urednik) i Saša Mirković (direktor) osnivaju preduzeće KVS koje postaje osnivači RTV B92. Ostali zaposleni su bili deoničari. Deo imovine u iznosu od 30% ubrzo na javnoj licitaciji biva prodato američkoj MDLF, nevladinoj organizaciji koja ih je godinama i finansirala.

MDLF postoji upravo zato da pomaže takozvane "nezavisne medije u problematičnim društvima", a ako može da zaradi na tome to je sasvim normalno. Član upravnog odbora MDLF i direktor ogranka u Hong Kongu je stari znanac Saša Vučinić. Finansijeri MDLF- a su inače sve poznati znalci savremene srpske istorije: Sorošov Fond za otvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava, Holandsko ministarstvo inostranih poslova, Švedska međunarodna agencija za razvoj, NVO "Press now", Švajcarska agencija za razvoj i saradnju itd. Zanimljivo je da je predsednik upravnog odbora MDLF Kenet Anderson, profesor prava na američkoj pravnoj školi u Vašingtonu, takođe "obožavalac" Srbije.

Bio je pravni urednik knjige "Ratni zločini: šta javnost mora da zna" izdate 1999. godine. Tu knjigu je uredio i Roj Gatman takođe srpski "prijatelj" koji u svojoj novinarskoj prezentaciji rata u Bosni svedoči o zločinima Srba u logoru u Omarskoj. U svojoj knjizi "Svedok zločina", međutim, on priznaje da sve što je "video" zapravo je čuo od drugih jer nikada u životu nije posetio Trnopolje i takozvane logore za nesrbe, iako je godinama slao izveštaje "sa lica mesta"!

Dva od tri antiratna druga, Matić i Vučinić postali su suvlasnici veoma moćne radio televizije (koja je dugo radila bez dozvole za legalan rad). Na Novom Beogradu, preko puta hale sportova Limes, Ajreks finansira i adaptaciju zgrade u koju se B92 uselio.

Treći borac protiv ratnohuškačke politike, Cekić, i sam je izjavljivao da nije bio tako sposoban kao Matić. Napustio je Radio Index i odrekao se deonica u preduzeću Index plus.

Sukob Matića i Cekića nastavio se i kroz instituciju Radiodifuznog Saveta, koji se više bavio potrošnjom Sorošovih para, nego njima dvojicom.

Od tada je proteklo mnogo vode Savom i Dunavom, te su B92 prigrlili i oni koji su hteli da ga sruše. Bivši radikali sa Vučićem i Nikolićem na čelu, danas su glavni psi čuvari ove propagandne ustanove. A vlasništvo je u međuvremenu dobilo fantomske oblike pa je danas na sceni strani investicioni fond sa neutvrđenim brojem članova…Četvrti čovek, Saša Mirković, imenovan je prošle nedelje na sednici Vlade Srbije za pomoćnika ministra kulture i informisanja, a novinarka Aleksandra Gazivoda je imenovana za portparola Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Danas i Matića i Vučića navija ista ruka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije