Архива

Posts Tagged ‘radikali’

PREMIJEROVA ULOGA U AMERIČKO-EVROPSKOM PROJEKTU STVARANJA „POSTKOSOVSKE SRBIJE“ !??

21. маја 2015. Коментари су искључени

 

Vučićevo vreme je isteklo. Nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe. Sa druge strane, iako trenutno nema stranku i medije na svojoj strani, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Vučićeva nemoguća misija (EU i NATO pakt) već je propala. Nikolićeva "ruska misija" već donosi rezultate. Očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića i da će uspeti da Vučića smesti na deponiju ružne prošlosti, konstatuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, lista Nacional, dugogodišnji urednik Pravde i bivđši saradnik Aleksandra Vučića.

 

                        Predrag Popović

PUTOKAZ ODLUKE-1

 

Ima mnogo sličnosti između Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera. Obojica su došli na vlast posle izbornog neuspeha, prevarnim radnjama preuzeli kontrolu nad državnim aparatom, medijskim lažima stvorili kult ličnosti, zaveli diktaturu i uveli svoj narod u katastrofu.

Razlika ipak postoji, Hitler je znao kad mu je došao kraj. Vučić ne zna, iako je očigledno da se Srbija probudila iz političke narkoze.

Uzalud režimski mediji 24 sata dnevno sprovode kolektivnu hipnozu, ništa ne može da spreči propast Vučićevog diktatorskog koncepta. Uništeno je sve čega se dohvatio.

Država je zadužena za dodatnih osam milijardi evra, industrijska proizvodnja je manja za 7,7%, budžetski deficit je 6,6%, BDP je pao za 2,5%, rastu samo javni dug i broj nezaposlenih, kojih ima više od 786.000.

Kao i u ekonomiji, istim katastrofalnim rezultatima rezultovali su i ostali Vučićevi eksperimenti. Prosveta je devastirana, zdravstvo je prepušteno na milost i nemilost Doktoru Tibiju – Zlatiboru Lončaru i njegovim poslovnim partnerima, policija je ponižena progonom žandara koji su okrivljeni jer su pokušali da red i mir odbrane od siledžije Andreja Vučića, a pravosuđe je obesmišljeno odbacivanjem tužbi protiv Sretena Jocića – Joce Amsterdama i blokadom svih postupaka protiv tajkuna optuženih za najteža dela.

Pre 20 godina, u krvi, naravno tuđoj, okončana je Vučićeva velikosrpska avantura. Kao što tada nije uspeo da digne karaule kod Karlobaga i Virovitice, sada mora da odustane od megalomanske zablude o izgradnji „Beograda na vodi". Kad je potpisivan ugovor o toj fatamorgani, Vučić je primao infuziju na VMA, nije hteo ni da prisustvuje sramoti za koju će, kad ludilo prođe, optužiti svog Malog i ko zna čije Arape.

Dok se on i njegovi najbliži – počev od bate Andreja, preko kuma Nikole Petrovića, pa do slugu Vulina i drugih ministara- rapidno bogate, daleko od medija državne institucije sprovode torturu nad građanima, plene imovinu i štancaju presude s drakonskim kaznama.

Političkim i finansijskim sponzorima Aleksandra Vučića, s adresama u Lengliju i Briselu, ne smeta ovakva tiranija. Svi gresi biće mu oprošteni dok izvršava naloge, posebno dva osnovna: priznanje albanske države Kosovo i uključenje Srbije u akcije NATO snaga protiv Rusije. Kao i sve dosadašnje zadatke, Vučić je spreman da izvrši i ove, bez obzira na trajnu štetu koju će time naneti Srbiji.

U tom poslu ima nekoliko olakšavajućih okolnosti: parlamentarna opozicija deli iste ili slične stavove, patriotske stranke su u haosu, intelektualci u apatiji, a strogo kontrolisani mediji ne ustupaju prostor kritici. Vučićevu idilu može da poremeti samo njegov politički tata – Tomislav Nikolić.

Mnogo je motiva za sukob Vučića i Nikolića. Naravno, bez obzira na način na koji se manifestuju i na reakcije koje izazivaju na političkoj sceni, u korenu svakog motiva nalazi se lični animozitet.

Vučić je jednostavniji – naprosto, koristi priliku da se iživljava nad čovekom kojem se šlihtao 20 godina. Trebalo bi ga razumeti. Vučić se nikada nije štedeo, vodio je tajne i javne ratove na sve strane, udarao i bio udaran.

Potpuno posvećen politikantskim aktivnostima, nervozan i agresivan, mogao je samo da se čudi i zgražava što svi – politički protivnici, stranačke kolege, birači, baš svi – više poštuju i vole Nikolića, opuštenog i nenametljivog.

Tu razliku su definisali i prema njoj se određivali Šešelj, Tadić, Dačić, stranci, tajkuni, pa i birači. Uzalud je Vučić okupirao scenu, znalo se da mu pripada samo sporedna uloga u radikalskoj i naprednjačkoj predstavi.

Frustracije, taložene godinama, Vučić je ispoljavao stalnim ogovaranjem i povremenim diverzijama. Ni u tome nije imao naročitog uspeha. Čak i oni koji su mu verovali da je Nikolić lenj i površan, pohlepan i podmitljiv, opet su se lakše i brže odlučivali za saradnju s njim, nego s Vučićem.

To se najjasnije ispoljilo u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci. Strani i domaći sponzori te akcije hteli su da u nju bude uključen kolerični Vučić, ali isključivo pod kontrolom stabilnog Nikolića.

Priliku za osvetu Vučić je dobio ulaskom u vlast. Bez imalo griže savesti, prepustio se niskim strastima i ispoljavanju kompleksa niže vrednosti. Pod njegovom dirigentskom palicom medijski orkestar već tri godine satanizuje Tomu i njegovu porodicu.

Iako sve poluge vlasti drži Vučić, režimski novinari i većina lažnih opozicionara, među kojima prednjači Vojislav Šešelj, odgovornost prebacuju na Nikolića.

Naravno, Toma je zaslužio ovo što ga snalazi. Pobedom na predsedničkim izborima omogućio je Vučiću da uđe u vladu, uživi se u ulogu nacionalnog mesije i celu Srbiju pretvori u ogledno dobro vlastite patologije.

Sve mentalne i karakterne razlike, koje su i dovele do ovolikog animoziteta, u značajnoj meri inicirale su podelu na političkom i državnom nivou, pretvorivši Tomislava Nikolića u najvećeg i najozbiljnijeg opozicionara. Samo Nikolić ima nameru i mogućnost da se suprotstavi Vučićevom evroatlantskom fanatizmu.

Te razlike već su se ispoljile na najvažnijim pitanjima – odnosu Srbije prema Kosovu i Rusiji.

Posle bombardovanja SR Jugoslavije i otcepljenja Kosova i Metohije, Amerika je počela da sprovodi projekat stvaranja „postkosovske Srbije". U realizaciji tog plana učestvovali su svi srpski vladari od 2000. godine.

Premijer Zoran Đinđić je u februaru 2003. i javno odbio saučesništvo u toj akciji, a u martu je streljan. Pet godina kasnije, nakon albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova, Vojislav Koštunica je „vratio mandat narodu" i suprotstavio se američkoj strategiji. Za kaznu, i on je likvidiran s političke scene.

Boris Tadić i Ivica Dačić nisu uspeli da kreiraju atmosferu u kojoj bi Srbija mogla da prihvati surovu stvarnost da je Kosovo susedna država. Za izvršenje tog posla osnovni uslov bilo je razbijanje Srpske radikalne stranke, predvodnika tzv. Patriotskog bloka, amortizovanje i manipulisanje stavovima polovine srpskih birača. To su obavili Nikolić i Vučić zajedničkim snagama. Međutim, kad su dogurali do finalne epizode, do poslednje obaveze – omogućavanja Kosovu da postane članica Organizacije ujedinjenih nacijaNikolić se zaustavio.

S Vučićem je lako, on odlično razume politiku „štapa i šargarepe". Nikolić je problematičan. Počeo je da razmišlja taktički, malo glavom, malo džepom – kaže za „Tabloid" sagovornik iz jedne zapadnoevropske ambasade.

Iako očekuje da i Nikolić „legne na rudu", taj diplomata priznaje da će se plan SAD i EU značajno zakomplikovati ukoliko predsednik Srbije nastavi da pruža otpor.

Srbija je učinila sve što je od nje zahtevano i faktički je priznala nezavisnost Kosova. Da bi državnost nove albanske republike bila zaokružena potrebno je još samo da beogradske vlasti ne sabotiraju njen prijem u OUN. Tu obavezu je preuzeo na sebe Aleksandar Vučić.

Pod kontrolom Tonija Blera i Alistera Kembela, koji su se istakli i tokom NATO agresije, Vučić namerava da na dva načina stvori okolnosti koje bi omogućile izvršenje zadatka. Prvu akciju je već počeo, a ona se zasniva na satanizaciji Srba i Srbije zbog ratnih zločina nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji.

U medijima je otvoren prostor za svedoke koji optužuju srpske policajce i vojnike za ubistva i progon nedužnih Albanaca, ali i za masakr srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda". Uskoro će biti emitovan dokumentarni film o zlodelima srpske paravojne jedinice „Šakali".

Takođe, najavljeno je otkrivanje još dve masovne grobnice, a dvojica visokih oficira javno su etiketirani kao ratni zločinci. General Momir Stojanović, danas narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i funkcioner SNS-a, stavljen je na „crvenu listu" Interpola zbog sumnji da je učestvovao u zločinima kod Đakovice. Pod sličnim optužbama nalazi se i general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Plasiranjem takvih informacija o bezbrojnim srpskim zločinima, Vučić i njegovi strani mentori nameravaju da kreiraju atmosferu u kojoj će i nacionalisti priznati da je NATO bombardovanje bilo opravdano.

Uporedo s tim manipulacijama, Vučić priprema uslove za održavanje referenduma za promenu Ustava. Pre svega, potrebno je promeniti Preambulu koja utvrđuje da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije", da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije" i da su „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji".

Upravo te definicije autori Ustava iz 2006. i građani koji su na referendumu podržali te stavove istakli su kao osnovnu ustavopravnu vrednost. Međutim, takvu Preambulu Vučić danas smatra preprekom koja sprečava usmerenje Srbije prema evropskim integracijama i napretku.

Preko svojih saradnika i saveznika, premijer upozorava da bi Srbija, ako ne promeni Ustav, i ako se ne odrekne Kosmeta, ušla u „novu katastrofu" i „samouništenje". Otvoreno, bez uvijanja, bivši velikosrpski radikal, koji je i sam glasao za aktuelni Ustav, danas tvrdi da ga stavovi iz Preambule onemogućavaju u vođenju „adaptivne politike" i nameću mu principe koji „uništavaju efikasnost Srbije", „našu budućnost", a da pri tome „ne pružaju nikakve šanse da se povrati izgubljeno Kosovo i Metohija".

Za čudo, Vučić je u ovom slučaju sasvim u pravu. Ustav ga sprečava da dokrajči Srbiju. Zato će Ustav stradati.

Iako istraživanja pokazuju da čak 80% građana smatra da je Kosovo deo Srbije, u Narodnoj skupštini nema nijednog poslanika koji zastupa takav stav. Jednoglasno, sve stranke zastupljene u parlamentu prihvataju uslove koje nameću SAD i EU, pa i taj da se Srbija odrekne Kosova. Tiho, ali uporno, protivi se samo predsednik države. Samo Tomislav Nikolić obaveštava javnost o zamci koja se priprema referendumom za ustavne promene. Iako ne udara žestoko kao nekada, kada se zalagao da se Kosovo brani oružjem do poslednjeg Srbina, Nikolić nije spreman da prizna nezavisnost albanske države na „srpskoj svetoj zemlji".

Posle svega što je radio u poslednjih šest-sedam godina, teško je verovati da su ovakvi Nikolićevi stavovi motivisani samo iskrenim patriotizmom. Mnogo je izvesnije da se rukovodi praktičnijom potrebom.

U opštoj apatiji, u kojoj se opozicione stranke ponašaju kao deonička društva u kojima Vučić ima većinski paket akcija, Nikolićeve patriotske igre zaista mogu da mu vrate status lidera svih Srba s jačim nacionalnim nervom i da s lakoćom osvoji podršku velikog korpusa glasača koji trenutno lebdi u beznađu, između Šešelja, DSS i Dveri.

Da gura u tom smeru, potvrđuje i Nikolićeva podrška Rusiji. Bez obzira na brojne zahteve predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije odbija da zaoštri odnose s Rusijom. Naprotiv, pozvao je i ugostio Vladimira Putina, organizovao svečanu vojnu paradu u Beogradu i išao na moskovsku proslavu Dana pobede.

Ne samo zbog tih postupaka, Nikolića ruski državnici doživljavaju kao „svog čoveka". Pored transparentnih izraza poštovanja, Rusi su spremni i na konkretnu saradnju s Nikolićem.

Jedan od istaknutijih moskovskih tajkuna, koji se istakao finansiranjem institucija Novorusije, na Putinovu preporuku nedavno je s Nikolićem sklopio dogovor o uzajamnoj pomoći. Taj bogataš je zainteresovan za investicije u srpskoj privredi, ali u medijima.

Nikolić mu je, navodno, obećao pomoć u kupovini Televizije Hepi, čiji vlasnik je Predrag Ranković Peconi. Interes je obostran. Rusima su potrebni mediji preko kojih će srpsku javnost obaveštavati o svojim pogledima na krizu u Ukrajini, odnosima prema NATO savezu, pa i o Kosovu i Metohiji. S druge strane, Nikolić zna da će mu, bez medijske podrške, s istekom predsedničkog mandata isteći i rok političkog trajanja, a sve ukazuje da mu se ne ide u penziju.

Tomislav Nikolić je napravio dve velike stranke. Radikalnu je već prežalio, ona odumire prirodnim putem. Bolja budućnost ne čeka ni Srpsku naprednu stranku. Vučićev agresivni diletantizam rasterao je finansijere, a ni reketiranje tajkuna više ne daje željene rezultate.

Bez para a s mnogo gladnih funkcionera i članova, SNS je upala u haos. Od 170 opštinskih odbora, s više od 80 upravlja beogradska centrala preko poverenika. U pojedinim gradovima – Niš, Užice, Vršac – SNS se pocepala na „nikolićevce" i „vučićevce". Jednostavno, prenaduvani balon se rasprsnuo, ni svemoćni vođa više ne može da lažnim obećanjima i brutalnim pretnjama održava zabludu o snazi SNS-a.

Na opštu žalost, Vučić je još jak u medijima, preko kojih pokušava da zaustavi pad stranačkog i ličnog rejtinga. Iako ne propušta priliku za kampanjske napade na Bojana Pajtića i Ivicu Dačića, dvojac koji mu smeta, najžešću hajku vodi protiv Nikolića.

Dok se Vučićeva prva supruga Ksenija ponosni mobilnim telefonom „Vertu", koji košta preko 7.900 evra, a njena naslednica Tamara dijamanstkom narukvicom od 130.000 evra, režimski mediji svakodnevno čereče predsednika i njegovu porodicu, analiziraju cene haljina, cipela, automobila…Napade, u kojima često učešće uzimaju i pojedini ministri, Vučić i Nikolić javno amortizuju bajkama o korektnoj saradnji.

Tomislav Nikolić ima našu podršku, ali ne i bezrezervno poverenje. Ako se odluči na novi politički početak i suprotstavljanje Vučiću, može da računa na nas – kaže za „Tabloid" jedan od visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije i dodaje: – Ipak, moramo da budemo oprezni. Ne samo za nas, nego i za celu Srbiju bilo bi tragično kad bi se pokazalo da su Vučić i Nikolić u dogovoru igraju ovu igru. Kao, Vučić je evropejski fanatik, a Nikolić rusofil, pa samo, kao kečeri, glume rvanje.

Na svoj, podao i podrugljiv način, Vučić je u razgovoru s jednim stranim novinarom otkrio da nije kečer nego predator. Na pitanje da li je tačno da će SNS na sledećim predsedničkim izborima kandidovati ministarku Zoranu Mihajlović, premijer je odgovorio: „Ne znam ko će biti kandidat, znam samo da Srbiji treba novi predsednik".

Dakle, Nikolić nema mnogo opcija, ako ne želi u penziju, moraće da se odluči: ili da se bori za prevlast u SNS ili da, što je mnogo izvesnije, osnuje novu stranku. Snage ima, imaće i finansijere, kao i birače.

Pored političkih, ima i lične, pa i porodične motive. Osnovao je SNS, doveo je na vlast i završio na margini, bez realnog uticaja i moći. U politiku je uveo i sina Radomira, tako da sada ima razlog više da nastavi s borbom.

Uostalom, Vučićevo vreme je isteklo. Nepotrebno brz, nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe.

Uzalud sve vesti RTS-a i Pinka počinju i završavaju s njegovim likom, uzalud se smeška i mršti na svakoj naslovnoj strani beogradskih dnevnih novina, građani ga više ne doživljavaju kao državnika, nego kao sablasnog klovna čija predstava gubi privid komedije i poprima razmere nacionalne tragedije.

S druge strane, iako trenutno nema stranku i medije, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Bez obzira na generacijsku razliku, očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića. Nikolićev opstanak na političkoj sceni, a posebno u vlasti, ne može da garantuje bolju budućnost Srbije, ali pola greha će mu biti oprošteno kad Vučića najuri u prošlost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

A ŠTA BI SA PORESKIM OBVEZNIKOM IZ AKTIVNOG PRIVREDNOG DRUŠTVA ZA PRANJE PARA I UTAJU POREZA!!?

27. новембра 2014. Коментари су искључени

Mada je afera oko finansijskih prevara Andreja Vučića utišavana jednom neubedljivom pričom o „kradi identiteta“, postoje dokazi da je on zaista bio vlasnik preduzeća „Asomacum“ koje je državni budžet olakšalo za preko 200.000 evra. Istražni postupak više od četiri godine stoji u mestu, a nadležni se čak nisu ni potrudili da ovom, navodnom fantomskom preduzeću onemoguće dalje poslovanje. Da je preduzeće zaista osnovano pomoću falsifikovane lične karte, još pre četiri godine bi mu bio oduzet poreski identifikacioni broj koji ono i danas ima.

 

                  Igor Milanović

 

Preduzeće „Asomacum“ d.o.o. iz Beograda osnovano je 16. marta 2010. godine, a kao osnivač i vlasnik spominje se Andrej Vučić, rodeni brat Aleksandra Vučića. Narodna banka Srbije je dopisom od 2. februara 2012. godine, obavestila Privredni sud u Beogradu da je račun pomenutog preduzeća u neprekidnoj blokadi 533 dana i da glavni dug i kamata u tom trenutku iznose 22.771.398,60 dinara.

Zbog toga sudija Gordana Arandelovic 15. februara 2012. godine, donosi rešenje broj 12 St 1581/2012 kojim nad pomenutim preduzećem pokrece prethodni stečajni postupak. Skoro tri godine se u tom predmetu ništa ne dešava. Postavlja se pitanje – zašto?

U Agenciji za privredne registre „Asomacum“ se još uvek vodi kao aktivno privredno društvo, a ono je imalo i svoju zvaničnu internet prezentaciju koja je ukinuta pošto je „Tabloid“ pre mesec dana objavio informaciju o tome da je Andrej Vučić vlasnik ovog preduzeća. Neko, znači, još uvek ima pristup pomenutom sajtu na kome je bio i broj telefona kontakt osobe preduzeća „Asomacum“.

Prema izjavi Marka Marinkovića, vršioca dužnosti direktora poreske uprave, od 26. oktobra 2014. godine, poreznici i istražni organi su još 2010. godine utvrdili kako je pomenuto preduzeće, navodno, osnovano falsifikovanom ličnom kartom!!??????????

Postavlja se pitanje: zašto još tada „Asomacumu“ nije oduzet PIB broj, koje ovo preduzeće i danas ima (106525190) i na taj način mu se onemogućilo dalje poslovanje? Takođe je interesantno da policija nije ni pokušala da utvrdi ko stoji iza pomenutog sajta koji se nalazio na adresi http://www.asomacum.rs , a što ne bi bilo teško praćenjem IP adresa kompjutera sa kojih je administrator pristupao, kao što nije proveravala ni ko je koristio broj kontakt telefona tog preduzeća – 061-6169197.

Takode, Marinković navodi kako je još 2010. Andrej Vučić od strane istražnih organa obavešten da postoji preduzeće registrovano na njegovo ime, a da on nikada nije pokrenuo postupak gašenja tog privrednog društva, na šta je imao pravo, jer su zloupotrebljeni njegovi podaci (kako se danas tvrdi). Jednostavno su svi upleteni ćutali dok Redakcja u svom listu nije obelodanjeno  postojanje ove afere.

Iako tvrdi da su podaci Andreja Vučića stavljeni na falsifikovanu ličnu kartu, Marinković ne prikazuje ni jedan dokaz za ovu svoju tvrdnju. Na osnivačkom aktu „Asomacuma“ od 11. februara 2010. godine, nalazi se potpis Andreja Vučića i najvažniji dokaz za eventualnu zloupotrebu podataka bilo bi grafološko veštačenje tog potpisa, ali njega ili nema ili se iz nekog razloga krije od javnosti.

Beogradski advokat koji je redakciji dostavio overene fotokopije dokumentacije „Asomacuma“ koja se čuva u Agenciji za privredne registre rekao je i da ima posredne informacije da je pomenuto preduzeče Andreju Vučiću jedno vreme uplačivalo doprinose u Fondu PIO.

Isto to nam je potvrdio jedan od zaposlenih u Fondu, ali zvanićnu potvrdu ili demanti redakcija nije dobila. Zašto bi neko fantomsko preduzeće bilo kome, a posebno osobi čiji su podaci zloupotrebljeni, uplaćivalo doprinose za penziju?

Jedna od ranije zaposlenih osoba u računovodstvu preduzeća koje je izdavalo dnevni list „Pravdu“, koja iz razumljivih razloga ne želi da joj se pominje ime, tvrdi kako je postojao platni promet izmedu tog preduzeća i firmi u vlasništvu Andreja Vučića, izmedu ostalih i „Asumacuma“.

Po tvrdnjama tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika tog lista Predraga Popovića iznetih u članku „Kako je lažov postao lopov“ objavljenog u ovom broju „Tabloida“, Aleksandar Vučić je bio stvarni vlasnik „Pravde“, pa je sasvim logično da je postojala saradnja i sa preduzećima u vlasništvu njegovog rodenog brata. Jedino što se u to vreme još uvek nije krilo da je Andrej Vučić vlasnik i „Asumacuma“.

Kada se uporede svi ovi podaci jasno je da se brat aktuelnog premijera Srbije ranije bavio pranjem para i utajom poreza. Njegov dug je pre skoro tri godine iznosio preko 22 miliona dinara (tada je to bilo više od 200.000 evra), a u meduvremenu je narastao za visinu zateznih kamata.

A porez!???? On će se verovatno naplatiti od osiromašenih građana Srbije!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: