Архива

Posts Tagged ‘gradovi’

SIROMAŠENJE I PLJAČKANJE SRBIJE DO PUKOG BIOLOŠKOG PREŽIVLJAVANJA NAJUGROŽENIJIH!??

10. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Besparica, siromaštvo, glad, strah od sutrašnjeg dana, to su reči koje opisuju kliničku sliku opljačkane, ponižene i zgažene Srbije, kojom danas hara manijakalna vlast Aleksandra Vučića. Dok sa njegovih televizija i iz njegovih biltena cveta hiljadu cvetova, stvarna slika socijalnog stanja u državi je zastrašujuća, a teror njegove administracije nad milionima siromašnih ljudi koji nemaju novca ni za puko preživljavanje, sve je gori.

Načela kojima se ovaj tiranin rukovodi, ravna su načelima kojima su se u Drugom svetskom ratu rukovodili kreatori "radnih logora", u kojima je robovski rad trajao do potpunog iscrpljenja i smrti. Ubijanja u Vučićevim radnim logorima (stranim kompanijama) još nisu počela, ali nema ni potrebe jer je, zbog strahota kojima su ljudi izloženi, stopa smrtnosti u Srbiji brža od svake ubilačke mašine.

 

                          N. Vlahović

IZRAZENA SRPSKA MATERIJALNA DEPRIVACIJA-CITAJ SIROTINJA3

 

Kad god milioni siromašnih ljudi u Srbiji pomisle da su dotakli dno, Vođa im doda lopatu da se zakopaju još dublje.

Naime, lični režim Aleksandra Vučića, u poslednjih šest meseci uveo je još teže oblike najcrnjih antisocijalnih mera, koje brzo i efikasno ubijaju svakoga ko mu se nađe na putu. Divljačkim udarom na građane preko nasilnih naplata komunalnih dadžbina, nečuvenom masovnom pljačkom preko kriminalno uvećanih računa za struju, nezapamćenim povećanjem cena hrane u trgovinskim lancima (gde marže pojedinih artikala dostižu i do 300 odsto), pa čak i enormnim podizanjem cena takozvanih grobnih usluga (sahrana), što govori da su Vučićevi džeparoši spremni da pljačkaju i na ovom i onom svetu.

Banditske akcije režimskih inkasanata, danas zadaju smrtni udarac ne samo najsiromašnijim, nego čak i prosečnim porodicama, koja imaju i po dva prosečna primanja, sa kojima ne mogu da plate zelenaške dadžbine nezasitoj i ozbiljno u kriminal ogrezloj državi.

Osim zastrašujuće pljačke koju vladajući režim sprovodi preko siledžijskih naplata takozvanih komunalnih usluga u gradskim sredinama, i seosko stanovništvo, inače već iscrpljeno i skoro proterano sa svojih imanja, suočeno je sa diktatom prinudnih naplata poljoprivrednicima.

Naime, Vučićeva mafija, predvođena njegovim bivšim ministrom Dušanom Vujovićem, umesto da amnestira seosku sirotinju, koja nema čime da plati doprinose za socijalno osiguranje, izračunala je da je njihov dug dostigao 90,8 miliona dinara, pa je počela sramna akcija oduzimanja zemlje poljoprivrednicima (što je čak i u Srbiji pod Obrenovićima bilo zakonom strogo zabranjeno).

Drskosti Vučićevoj nema kraja, jer u ovu sumu nisu uračunate i kamate! A, njegovim zakonima je određeno da predmeti prinudne naplate kod poljoprivrednika mogu biti pokretne stvari, nepokretnosti, novčana potraživanja, zarada, odnosno penzija (mada je reč o stečenom pravu!) i gotov novac.

Na delu je zastrašivanje i onih koji su platili (imali čime da plate) doprinose! Naime, prema podacima Poreske uprave, u 2016. je 34.556 poljoprivrednika redovno plaćalo doprinose za obavezno socijalno osiguranje i tu ne postoje dugovi. Ipak, prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, svakome od njih je Poreska uprava poslala opomenu, samo da ih zastraše!

Divljanje Vučićevih strvodera, tek je počelo. Prebijanja i slične metode, nisu isključene. Lopovska klasa, dokopala se boljševičkih metoda, pa sve liči na prisilni otkup žitarice posle Drugog svetskog rata, kad su ljudima čupali brkove i bacali ih u bunare. Bude li Vučićeva mafija, kao što je već i parlament zadnjeg radnog dana u decembru prošle godine izglasao (Zakon javnom privatnom partnerstvu), treba očekivati da razni "crnokošuljaši" krenu po selima i gradovima, kako bi Vođa namaknuo milijarde dinara potrebne za održavanje njegove diktature.

Na takozvanoj svetskoj mapi siromaštva, urađenoj protekle godine kao specijalna publikacija Svetske banke, objavljeno je da u Srbiji čak 630.000 ljudi živi sa 11.340 dinara mesečno. Svetska banka ne kaže kako ti ljudi žive i da li su uopšte živi. Niti tamo ima podataka da u Srbiji više od 34 odsto dece do 12 godina života odrasta u nasleđenom siromaštvu, sa perspektivom da to siromaštvo za dve decenije (ili ranije) prenese i na naredne generacije.

Ali, kako i priliči bolesnom diktatoru, umesto da sprečava ovakvo stanje, režim Aleksandra Vučića, podelio je svu srpsku sirotinju u tri kategorije. Jedna je nazvana "administrativno siromaštvo" i tu je reč o građanima koji nekim čudom žive sa 7.900 dinara mesečno. Takvih nesrećnika, prema podacima Zavoda za statistiku ima 268.000.

Do koštane srži pokvarena i sadizmom zadojena politička mafija koja vodi ovu državu, izmislila je i termin "relativno siromaštvo", u kome se, prema navodima Republičkog zavoda za statistiku, nalazi skoro dva miliona ljudi. Reč je o ljudima koji doslovno gladuju sa mesečnim prihodima od 14.920 dinara.

Treći termin koji je u upotrebi (specijalno namenjen za Vođine osetljive uši) glasi: "izražena materijalna deprivacija"!?

Ovu ciničnu kovanicu, banditski režim koristi kako bi izbegao da govori o surovim činjenicama na terenu. Naime, Vučićevi strvoderi na duši imaju još dva miliona ljudi za koje zvanična statistika kaže da imaju "donji minimum materijalnih potreba", mada Evropska komisija jasno kaže: "ispod donjeg minimuma". Preko četiri miliona građana Srbije (preciznije, 4,6 miliona) jedva preživljava od meseca do meseca.

Savet Evrope je nedavno upozorio vladare u Srbiji da je broj apsolutno siromašnih u Srbiji izuzetno alarmantan, pa u pismu između ostalog navodi: "…Država je uspela da zaštiti samo deo tih ljudi, a po oceni Saveta Evrope nivo (državnih) davanja najugroženijem stanovništvu je izrazito neadekvatan, jer ne omogućava zadovoljenje ni osnovnih životnih potreba".

Srbija je država sa najvećim brojem socijalno nezbrinutih građana na evropskom kontinentu, u pravom smislu tih reči: gladnih, bosih, golih i očajnih, bez ikakve nade da će ikada u svom životu videti život dostojan čoveka. Zvanično, prosečna socijalna pomoć u Srbiji po prvom odraslom članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara mesečno, a sledeći odrasli član domaćinstva dobija pola od tog iznosa! Za dete se ova "pomoć" smanjuje na trećinu iznosa.

Vučićeva vlada besramno tvrdi da taj iznos pomaže primaocima da zadovolje najosnovnije potrebe! Nedavno je neko od retkih kuražnih novinara na jednoj konferenciji za štampu pitao Nenada Ivaniševića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, da objasni kako mogu da se zadovolje osnovne potrebe za biološki opstanak čoveka sa 166,66 dinara dnevno (1,3 evra), a Ivanišević im je hladnokrvno odgovorio da su "tolike budžetske mogućnosti".

Zbog surovog odnosa vlasti u Srbiji prema siromašnima (što je već postalo endemska pojava, jer tri četvrtine građana nemaju ni za hranu) predstavnik Saveta Evrope Fransoa Vandam prošle godine je izdao saopštenje u kome je kazao da Srbija ne ispunjava ni elementarne Evropske socijalne povelje koji se odnose na visinu socijalne pomoći po članu socijalno ugroženog domaćinstva i da se po toj tragičnoj slici ne može porediti ni sa jednom drugom državom na kontinentu.

Zvanična (vladina) mapa siromaštva u Srbiji pokazala je da je stanje najgore u Tutinu, gde je siromašno dve trećine stanovnika, odnosno 66,1 odsto, dok je najmanje siromašnih u Novom Beogradu, gde stopa siromaštva iznosi 4,8 odsto. Istina je znatno gora, jer ovakvih Tutina je prepuna Srbija. Gladuju stotine hiljada ljudi u sred Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Niša, Valjeva, Loznice…

Beda je, kao što se i može pretpostaviti, najveća na jugoistoku Srbije, gde više polovine stanovnika živi u siromaštvu – Preševo 63,6 odsto, Bojnik 63,4 odsto, Bujanovac i Lebane 54,6 odsto, a slede Babušnica, Bosilegrad, Vladičin Han, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Medveđa, Trgovište i Crna Trava. Ali, zvanična statistika kao da živi negde na drugoj planeti! Naime, reč je o tome da ukupan broj siromašnih, samo u Beogradu, daleko prevazilazi broj stanovnika u nabrojanim opštinama!

Opet prema zvaničnoj statistici, oko polovine stanovnika siromašno je u Krupnju, Vladimircima, Novom Pazaru, Novoj Crnji, Koceljevi i Merošini. U Šapcu je siromašan svaki treći stanovnik (32,3 odsto) a, svaki četvrti siromašan je u Kragujevcu (23,7 odsto), Valjevu (24,5) i Čačku (24,3) dok u Užicu stopa siromaštva iznosi 17,9 odsto.

Ništa od ovih podataka nije sasvim tačno, jer je "indeks bede" koji važi za Vučićevu vladu, sasvim različit od realnog stanja koje je barem dvostruko gore. U pomenutim opštinama, preko 70 odsto stanovništa se nalazi u dubokom siromaštvu, samo mnogi to ne žele da prijave socijalnim službama, zbog stida i zbog onog poslednjeg što još imaju-ponosa!

Zvanična propaganda tvrdi da se najbolje živi u Beogradskom regionu (gde, prema toj propagandi prednjači opština Novi Beograd sa stopom siromaštva od 4,8 odsto), a slede Vračar (5,3), Stari grad (5,4) i Savski venac (5,7). Istina je i tu drastično različita. Naime, troškovi života u Beogradu ravni su onima u Minhenu, Beču, Berlinu (kad je iznajmljivanje stanova u pitanju ili cene hrane, u mnogo čemu je Beograd skuplji od ovih evropskih metropola).

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verhejen, objašnjavao je na koji način vlasti u Srbiji vrše ovo rangiranje, pa je rekao da je ta tema upravo ono čime se Svetska banka bavi i naveo njihovo istraživanje: "…Ako pogledamo mape, vidimo da je najveći rizik siromaštva u jugoistočnoj Srbiji i delovima Vojvodine. Uzrok je nedostatak infrastrukture u tim regionima. Pitanje saobraćajne povezanosti, a iznenađujuće da u tim regionima postoje velike razlike između opština i okruga".

Naravno, Verhejen, koji je ovde predstavnik jednog od tri najveća poverioca koji drži šapu na celokupnoj srpskoj imovini, ne kaže da takvo stanje otvara mogućnost Vučićevoj propagandi da tvrdi šta god joj je volja i da "filuje" mračnu statistiku siromaštva tako, da ona bude znatno manje poražavajuća nego što stvarno jeste.

Polovinom prošle godine, londonski "Gardijan" objavio je članak u kome, između ostalog piše, da tri četvrtine građana Srbije živi ispod granice najsiromašnijih građana Evropske unije, ali da je Beograd "zabavan i opušten grad". Idealan za safari, da zapadnjak može da uživa među retkim zverima koje žive bedno ali su ponosne i krotke.

U Srbiji koja je dotakla dno za pet godina Vučićeve vladavine, došlo je dotle da i hleb i neke druge artikle prodaju na komad i gram: hleb "na parče" iznosi pet dinara "po komadu", jedna cigareta je 10 dinara (one skuplje i do 30 dinara), obična bombona je pet, a prelivena čokoladom šest dinara, komad trešnje je prošlog leta na pijaci koštao četiri dinara, a stara vekna hleba od prethodnog dana je 15 dinara. U pojedinim mestima Srbije, čoveku sa tamošnjom prosečnom platom nedostaje čak 50.000 dinara da bi kupio prosečnu mesečnu korpu namirnica i usluga koja vredi 67.117 dinara.

Kako u Srbiji skoro niko živi životom dostojnog ljudskog bića, osim onih na vlasti, niko nema toliko para da bi uzimao prosečnu korpu hrane. Zbog toga su državni statističari izmislili takozvanu "minimalnu korpu"-to je zbir cena za najobičnije preživljavanje, vegetiranje poput biljke. Takva "korpa" vredi 34.965 dinara, ali ne sadrži ništa od onoga što bi se moglo nazvati kvalitetnom hranom.

Takozvana minimalna korpa, kojom danas drsko barata Vučićeva državna televizija (a za njom i svi njegovi mediji), predstavlja ispunjenje sna Hitlera i Rozenberga kako Slovenima, kao nižoj rasi, ne treba priuštiti nikakvo obrazovanje niti kulturu, već taman onoliko hrane koliko im je potrebno da prežive i rade za Rajh.

Već ni u takozvanoj „prosečnoj potrošačkoj korpi" nije bilo puno sredstava izdvojenih za higijenu, obrazovanje, kulturu, ali ni za godišnje odmore ili izlete, dok toga u minimalnoj korpi skoro uopšte ni nema. Po ovome se vidi da prosečni građanin od prosečne plate jedva pokrije troškove sopstvene ishrane i stanovanja, a garderobu menja jedino ako ga se seti neki rođak iz inostranstva, pa mu pošalje paket humanitarne pomoći.

Ne kupuju svi u Srbiji hleb "na parče", ali je zato mala grupa sitih i zadriglih bandita, spremna da i taj ostatak građanstva koje živi koliko-toliko uspravno, slomi i svede na lumpen-proleterijat.

Vučićeva priča o državi socijalne pravde je najobičnija laž i propaganda, što govore i činjenica da, recimo, porodiljski i dečiji dodatak se u Beogradu i Nišu dobijaju neredovno, a u nekim opštinama je jednostavno obustavljena svaka isplata. U Beogradu od početka prošlog leta nove porodilje ne dobijaju ništa, jer nisu isplanirane u budžetu, dok je takva situacija u Nišu još od aprila prošle godine.

U poslednje vreme Centri za socijalni rad pokušavaju na svaki način da izbegnu plaćanje materijalnog dodatka najugroženijem sloju stanovništva. Ranije su ove zahteve odbijali, ako tražilac ima bilo kakvu prijavljenu imovinu, a sada se sve češće odbijaju pod obrazloženjem da je "tražilac radno sposoban i da može da se zaposli" (što je proizašlo iz sadističke naravi Vučićeve i Vulinove politike koju sprovode nad onim najugroženijim ljudima).

Kad takva sirotinja potraži posao, njega je tako reći nemoguće dobiti (najteže je doći do posla uz koji ide i redovna plata, makar to bio i minimalac). Više od dve trećine preduzeća neredovno isplaćuje plate, isto toliko njih kasni sa uplatama doprinosa, a skoro četvrtina njih duže od šest meseci nije platila radnike. Kako je ovde reč o zvaničnim podacima, treba odmah posumnjati u njihovu tačnost, jer državna statistika ne obuhvata zaposlene na crno, kojima je obećana isplata „na ruke", ali koji posle obavljenog posla nisu videli ni pare, a ni gazdu.

Prosečna plata u prosveti u Srbiji iznosi oko 40.000 dinara. Prosečna plata čistačice sa osnovnom školom, zaposlene u EPS-u, iznosi oko 45.000 dinara. Broj siromašnih u prosveti je prešao polovinu svih zaposlenih. Da bi samo preživeo i platio najosnovnije račune prosečnom stanovniku Srbije je potrebno skoro hiljadu dinara dnevno.

Sa druge strane, minimalac iznosi manje od te sume, tako da većina stanovništva gladuje. A, gladan čovek gubi dostojanstvo i moć da ispravi kičmu. Tako je Srbija stigla do kritične mase sagnutih koje Vođa uspešno jaše već pet godina. Ali, iskustvo govori da je svaki jahač jednom morao da se spusti na zemlju. Neko u blatu, neko u prašinu, a neko malo dublje…

 

      A 1. Za sirotinju nema para

Na hladnom pločniku trotoara u Nemanjinoj ulici, kod takozvanog Finansijskog parka, u strogom centru Beograda, svakog dana, čak i na zimskim, sibirskim minusima, sedi jedna ostarela i iscrpljena žena i prosi. Kaže da nema ni za hranu, a i lekovi su joj potrebni. Tridesetak metara od nje je ulaz na parking Vlade Republike Srbije, gde su parkirane besne limuzine koje na raspolaganju stoje ne samo premijeru i ministrima, već i državnim sekretarima, pomoćnicima, zamenicima, ljubavnicima…

Luksuzne automobile, od kojih je svaki vredan koliko i izdržavanje prosečne porodice u trajanju od deset godina, niko ne kontroliše, nikoga ne interesuje gde se oni nalaze i za šta se koriste. Para za njihovu kupovinu, održavanje i sipanje goriva uvek ima više nego dovoljno u srpskom budžetu. Za sirotinju, na protiv, nema ni dinara.

 

      A 2. Dužničko ropstvo, siguran put u siromaštvo

Koliko su građani Srbije osiromašili poslednjih godina jasno se vidi iz pregleda strukture kredita koje podižu fizička lica. U poslednjih 10 godina prosečna zaduženost po glavi stanovnika povećala se dva i po puta, sa 401 evra 2006. na 986 evra na kraju 2016. godine. Ako se posmatraju samo ovi rezultati, brzo se dolazi do pogrešnog zaključka kako su nam skočila primanja, pa možemo više i da se zadužujemo. Situacija je, međutim, sasvim suprotna.

Zbog teško osiromašenog stanovništva, bankari su u poslednje dve godine počeli drastično da obaraju kamatne stope kako bi običnom građaninu uopšte omogućili pristup kreditnim linijama. To su mnogi iskoristili kako bi uzimanjem novog kredita, za koji veruju da je sa nižim kamatama, otplatili starije kredite sa višim kamatnim stopama. U suštini, time građani ništa nisu dobili, jer se novac iz jedne banke prebacio u drugu.

Osim toga, uvođenjem nezakonitih dažbina (kao što je kamata na kamatu, skriveni troškovi odobravanja i „održavanja" kredita koji se više ne obračunavaju preko kamata i slično) ovi novi krediti uopšte nisu značajnije povoljniji od starih, iz vremena kada je Narodna banka Srbije još držala stvari pod kontrolom i primoravala banke da se drže zakona.

Krediti za refinansiranje su samo u toku prošle godine zabeležili rast od čak 52 odsto!

Druga vrsta kredita koja je doprinela povećanju zaduženosti stanovništva su gotovinski ili danas popularno nazivani keš krediti, koji su 2016. porasli za 18,5 odsto. Ovi krediti su među najnepovoljnijima, a samo odlazak u minus (dozvoljeni ili nedozvoljeni) sa sobom povlači veće kamate.

Gotovinski krediti se isključivo uzimaju za takozvane male kupovine: nabavku hrane, odeće i obuće, ili školskog pribora za decu. Roba trajnije vrednosti, kao što je bela tehnika ili automobili, uzimaju se povoljnijim namenskim kreditima. Ovo pokazuje da stanovništvo preživljava najviše zahvaljujući povećanju sopstvene zaduženosti, odnosno da ulazimo u kreditnu spiralu koja neminovno dovodi do dužničkog ropstva.

Da bi se sagledao sav pad solventnosti građana poslednjih godina, mora da se naznači kako su za razliku od refinansirajućih i gotovinskih kredita, daleko manje traženi stambeni krediti, koje retko ko uopšte više uzima.

Sa jedne strane, stanovništvo se ne usuđuje da se dugoročno zaduži, jer niko više danas nije siguran da će do kraja otplate stambenog kredita imati posao i prihode od kojih će moći da plaća rate. Srbija je u poslednjih osam godina prošla kroz čak tri recesije, a poslednjim izmenama Zakona o radu poslodavcu su date odrešene ruke da može da otpusti bilo kog zaposlenog bez ikakvog obrazloženja.

Osim toga, nov stan malo vredi ako se nema para za nameštaj i uređaje, a kada se i oni nabave (skoro isključivo u polovnom stanju, gotovinskim plaćanjem), ne ostaje dovoljno para i za namirnice. Bez sopstvenog krova nad glavom se može (kada se mora), ali bez hrane nikako.

Zbog toga se obični građani odlučuju ili da uopšte ne uzimaju kredite, ili, ako moraju, da se zadužuju kako bi sebe prehranili i deci kupili udžbenike. U 2016. godini zabeležen je najveći rast vrednosti kredita po glavi stanovnika, pa je ukupan dug građana prema bankama na kraju te godine iznosio zastrašujućih 6,97 milijardi evra.

Više je nego očigledno da je narod opljačkan do gole kože i da jedva biološki preživljava, posebno kada se pogledaju statistički podaci o odnosu prosečnih depozita (štednje) u bankama i prosečne zaduženosti u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

19. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

DOMINO EFEKAT PROPADANJA GRADOVA2

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

25. маја 2015. Коментари су искључени

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

SPREMAN ZA SMENU

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAT TEHNIKA ZAPALA ZA OKO KRIMINALCIMA IZ AIR SRBIJE!!!

16. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Radnici zaposleni u preduzeću JAT Tehnika, u pismu upućenom Redakciji, opisuju kako se Vučićeva vlast okomila na njih. Cilj je da JAT tehniku otmu i predaju na upravljanje arapskim vlasnicima Air Srbije.

 

 

JAT TEHNIKA I PRODAJA-2

 

Bivši direktor preduzeća JAT Tehnika, Srđan Mišković (iako je i sam bio daleko od idealnog), vodio je tvrdu politiku prema novoosnovanom preduzeću Air Srbiji, i nije dozvoljavao da nas arapsko-engleski propaliteti potpomognuti sa ex-domaćim (mahom iz Australije) sublimirani u rukovodstvu ove već sada propale kompanije, uvuku u svoj mulj.

Držao ih je na distanci i saradnju prihvatao samo onda kada je interes preduzeća JAT Tehnika bio jasno definisan. Bahate pokušaje Daneta Kondića i njegove kamarile da JAT Tehniku tretiraju kao svoju prćiju i otimaju šta god im zatreba, Mišković je uspešno odbijao navukavši tako gnev idejnih očeva Air Srbije- Siniše Malog i naravno, Aleksandra Vučića.

Iako Zorana Mihajlović kao resorni ministar nije htela da smeni direktora JAT Tehnike, Mali i Kondić su otrčali do Vučića i iznudili njegovu smenu. Pošto za to mesto nije lako naci kadar van vazduhoplovne struke, kao logično rešenje nametnuo se uzdigli mediokritet, bolesno ambiciozni i isto tako nesposobni Miroslav Musulin.

Jedini razlog njegovog postavljenja bio je da klima glavom na svaki mig Air Srbije i političara koji stoje iza ovog propalog projekta. Čim je postavljen za direktora doveo je kadrove, a od domaćih kadrova opredelio se mahom za neradnike- bivše sindikalce, svoje školske drugove i raznorazne poltrone koji mu danima nisu izlazili iz kabineta moleći za rukovodeća radna mesta.

Iako počinje da ponavlja Vučićevu mantru o štednji i stezanju kaiša, sam kreće na seriju službenih putovanjaIstambul ( nekoliko puta), Moskva ( nekoliko puta), Madrid, Viljnus,Ljubljana, Dubai, Abu Dabi…

U proseku- tri službena puta mesečno. Razlozi za ova putovanja su navodno traženje novih kupaca usluga Jat Tehnike. Ali, poenta je da nijednog novog nije doveo, da je posla manje nego ikada od osnivanja firme i da su pomenuta putovanja čisto iživljavanje, svojstveno nekadašnjim direktorima državnih preduzeća iz vremena komunizma.

Pored toga, smenjuje, otpušta, kažnjava šakom i kapom, uvodi atmosferu strahovlade a valjda iz straha za vlastitu bezbednost, postavlja blindirana vrata na svom kabinetu??! Za sve lošije stanje u firmi optužuje sve redom ali ne i sebe i svoj brižljivo birani tim.

Sve ovo govori da nikome ne treba jaka i uspešna Tehnika jer je pala za oko kriminalcima iz Air Srbije, koji bi da se prošire malo po aerodromu a nemaju ni krova nad glavom (hangare) i da je ovakav imbecil na celu firme, pojačan sa apsolutnim dunsterima sa strane, dobitna kombinacija da firmu za par meseci dovedu do stečaja i zatim je arapskim prijateljima poklone, baš kao i nacionalnu avio kompaniju onomad.

Napominjemo da je JAT Tehnika do pre mesec poslovala pozitivno, da je država preuzela na sebe 2,5 miliona evra JAT-ovog duga prema nama (da njihovi prijatelji Arapi ne bi morali da ga vraćaju) i da se radi o firmi koja je apsolutno imala svoju budućnost. Više je na žalost nema.

JAT Tehnika je i ranije bila izborni plen pojedinih partija (Nova Srbija, SPS sam ili u kombinaciji sa DS-om, bilo je tu i Dinkićevih sledbenika) ali niko nikada nije dovlačio kadrove sa strane i postavljao ih na rukovodeća mesta.

SNS je prvi koji to radi posle svih onih bajki o nepartijskim rukovodstvima u državnim firmama. JAT je krenuo nizbrdo kada su stranke ušle u njega i dok ga kao skakakvci nisu oglodali, nisu ga pustili. Na kraju je poklonjen Arapima. Ista sudbina čeka i JAT Tehniku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: