DIREKTOR BIA: NA ŽALOST, ODAVNO SRBIJA BALKANSKOG ŠPIJUNA IMA SAMO NA FILMU….

 

Nakon što je srpski premijer Aleksandar Vučić poljubio vrata državnih institucija u Sjedinjenim Državama, koju posetu je nazvao istorijskom, na put je, u misiju “pokornosti i odanosti“, poslao svog prijatelja i direktora Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandra Đorđevića, da primi instrukcije u Lengliju. Iako je misija bila tajna, zamlata od direktora je morala da progovori i obavesti svoje društvo iz kafića kako je dočekan. Isto kao i premijer. Naš saradnik opisuje lik i delo još jednog iz Vučićeve pederske grupe, koji se našao na pogrešnom mestu, urušavajući ugled i nacionalnu bezbednost Srbije.

 

              major Goran Mitrović

 

Na sednici Vlade Srbije održanoj 25. oktobra, 2013. godine, za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), postavljen je Aleksandar Đorđević.

Na mesto šefa BIA došao je posle Nebojše Rodića, koji je u okviru jedne od rekonstrukcija Vlade, po zamisli Aleksandra Vučića, postavljen na mesto ministra odbrane.

Imenovanje Đorđevića prethodno je prihvaćeno na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Nakon postavljenja Nebojše Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka. (Upućeni tvrde da je Vučićčekao na nečiju saglasnost).

Agencija Tanjug navela je u izveštaju da je Aleksandar Đorđević blizak lideru SNS-a i vicepremijeru Aleksandru Vučiću, što se nikada ne saopštava, kada se imenuje direktor tajne službe.

U zvaničnoj biografiji novog direktora BIA stoji da je osnovnu i srednju školu završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1995. godine. Od 1996. do 1998. godine radio je u Okružnom sudu u Beogradu kao pripravnik.

Godine 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. (U kancelariji gospodina Guberine, najuglednijeg homosekusalca u Srbiji, Đorđević je stekao iskustvo u svim pozama).

Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada je klub vodio Vladan Lukić. Advokatsku kancelariju imao je zajedno sa kolegom Borisom Bogdanovićem, koji je takođe zastupnik kluba s "Marakane".

Đorđević je januara 2005. zamenjen na mestu pravnog zastupnika Dejana Milenkovića Bagzija, kojeg je zastupao po službenoj dužnosti. Od januara ove godine, član je Radne grupe za izmenu Zakona o saobraćaju.

Aleksandar Đorđević je, dolaskom naprednjaka na vlast postao nerazdvojan drug sa Zlatiborom Lončarem, koji je prvo bio direktor Urgentnog centra u Beogradu, a potom ministar zdravlja.

U kafiću u Palmotićevoj i u Birčaninovoj ulici, redovno se sastaje sa Lončarom, Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom, Veselinom Milićem, načelnikom Policijske uprave za Beograd, Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda, i Duškom Milenkovićem, predsednikom Apelacionog suda u Beogradu.

Ovo je jedna od najjačih interesnih grupa koja je drmala Srbijom u protekle tri godine. U ovoj grupi Dorđević je tretiran kao “prisutni građanin“, koji je dobijao zadatak koga će BIA da prati, prisluškuje i potom da te podatke dostavlja grupi, koja je potom reketirala biznismene, ucenjivala političare i pljačkala nemilice javna preduzeća, fondove, budžet preko tendera…

Direktor Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak", dr Branislav R. Lazić, bio je primoran da 28. februara 2013. godine podnese ostavku, a za novog vršioca dužnosti postavljena je, po nalogu dr Zlatibora Lončara, dr Vera Stoiljković iz Hitne pomoći.

Gospođa Stoiljković je završila medicinski fakultet, specijalista je fizijatrije, a u Službi hitne pomoći Beograda je bila postavljena za načelnicu Odseka za prijem i obradu naloga za intervencije, i to kao član Demokratske stranke.

Kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, dr Stoiljković je prešla kod njih, i kao njihov kadar imenovana je na čelo ustanove koja je nekada bila prva u Evropi po proizvodnji vakcina i seruma! Za ovu funkciju ona je potpuno nekompetentna, ali je dragoceni saradnik ministra Lončara.

U vreme imenovanja, gospođa Stoiljkovićje, zvanično, živela u vanbračnoj zajednici sa direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, a stvarno je bila u vezi sa jednim članom Nadzornog odbora Instituta.

Za vreme mandata, Đorđević se trudio da bude neprimetan. Dolazio je na posao već u pripitom stanju, i odlazio na sastanak sa pomenutim društvom.

Po Vučićevom nalogu, promenio je veći broj načelnika, koje je njegov prethodnik Nebojša Rodić, vratio u Službu zbog manjka kadrova i iskusnih operativaca,

Ipak, slepo i sa psećom odanošću izvršavao je sve naloge svoje organizovane kafanske grupe.

U Agenciji već dugo deluju neformalne grupe, koje nastoje da se održe u poslu i u životu, međusobno sarađajujući, i podržavajući se.

Nije nikakva tajna da su bivši direktori BIA slepo izvršavali naređenja stranačke oligarhije, i da je BIA bila prikopčana na centralu CIA u Lengliju. Diskove sa narezanim i traženim podacima prvo je u Lengli nosio Rade Bulatović, koji je nakon smene zajedno sa Bilom Montgomerijem osnovao preduzeće za pružanje fizičko-tehničkih usluga.

Vučić ga je poslao za ambasadora u Kijev, i u tom gradu ima mračnu ulogu. Njegov naslednik Saša Vukadinović je, takođe, po nalogu, ali Borisa Tadića, “izašao u susret kolegama iz CIA“, poklanjajući im disk koji je sadrži sve što je bilo u Arhivskim fondovima BIA.

Ipak, Đorđević je teški pijanac i zamlata, koga je dupe preporučilo kod Vučića.

Službenici BIA tvrde da su se opserviranjem svog direktora uverili da njega interesuju muškarci, a sa ženama je radi prikrivanja svoje spolne orjentacije.

Pre puta u Vašington, Đorđević je morao da po nalogu iz CIA, smeni svoje savetnike Radivoja Mićića i Duška Bobića, koji su bili slepo odani Vučiću, ali se smatralo da su im uši u Jasenovu, u Moskvi. Očekuje se brzopotezno penzionisanje najiskusnijih operativaca.

Đorđevića je u CIA-a primio službenik zadužen za Balkan, što se može smatrati znakom nepoštovanja i gosta i njegove Službe. CIA u Beogradu, u Krnjači, na Pančevačkom putu, ima izrazito aktivan prislušni centar.

Iako se smatra da je BIA u punom rasulu, upućeni veruju da zamlata Đorđević nije uspeo da je zgazi, i da mnogi timovi korektno rade svoj posao, i da će ostati zadokumentovani mnogi događaji i pljačke državne imovine.

Nova pratilja g. Đorđevića postala je Jelena Trivan, zvana Gabor, bivši portparol Demokratske stranke i njen poslanik. Ona je nekadašnja konkubina jednog od nesmenjivih ministara u srpskoj Vladi, a sveža je raspuštenica.

Njen brat Milan Marković je sudija Ustavnog suda Srbije, drugi je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, a otac je penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, kome se još sudi u aferi “Index“.

Od 27. januara 2015. je vršilac dužnosti direktora “Službenog glasnika“. Njeno imenovanje, na predlog Aleksandra Vučića, izazvalo je veliko negodovanje u SNS-u.

Njeno postavljenje izdejstvovao je Đorđević, nudeći da Gabor organizuje kriminalne gangove koji su se odvojili od DS-a, i da ih Vučićeva ekipa opljačka i uzme k sebi. Zaista, sa Vučićem je talog preplavio Srbiju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

AMATERIZAM U BIA: SLUŽBIN ZAVODNIK, SPONZORUŠA I KOMPROMITACIJA SLUŽBE, VLASTI I POSLOVNIH PARTNERA!!!

 

Povodom isceniranog prekida rada u Bezbedonosno-informativnoj agenciji dvojici udarnih pesnica SNS-a, penzionisanog analitičara Radivoja Mičića, zvanog Mićko i večite “sekretarice“ Duška Bobića, a navodno po nalogu iz Vašingtona koji je uručen direktoru Aleksandru Đorđeviću, zvanom Saškica, Magazin Tabloid dobio je pismo operativaca, u kojim opisuju njihove “podvige“. Uredniku su uručeni dokazi o punom rasulu u BIA, kriminalu, izdaji. Sproveli smo istragu i objavićemo je u narednim brojevima.

 

                    ……

 

“Duško Bobić, večita iskompleksirana sekrtarica, jer nikada nije bio ništa drugo u Resoru državne bezbednosti i BIA, do dolaska SNS-a, stari je potkazivač i prosti manipulator.

Bobić je prvo izdao svoje nekadašnje kolege iz 90 tih godina. On i njegov drugar iz dana sekretarisanja, polupismeni analitičar Radivoje Mičić zvani Mićko (koji dobro poznaje svog druga, pa ga je uspešno isturio ispred sebe, svestan da pogibelj mora doći), među kolegama su izazvali posebno gađenje kada se pročulo koliko su stvarnih operativnih akcija i aktivnosti RDB, u pričama sa svojim „prijateljima" iz sveta politike i kriminala, prepričali kao svoje, iako su o njima samo stidljivo čitali.

To što su lagali da su u tome učestvovali i ne bi bilo tako strašno, ali je strašno što je puno toga zaista tačno, i debelo kompromituje i rad službe, i njene pripadnike iz tog vremena, koji su obavljali osetljive zadatke za državu.

Tako je tema razgovora često bio Fića, Meda, Johan, Franko, Guri, Zvezdan … i ostali. Sve to je začinjeno sa puno tačnih, ali i izmišljenih detalja. Uredno su i svesno sve to prijavljivli svojim novim mentorima, sa idejom da kompromituju sve svoje bivše kolege, da bi nakon suđenja i drugih stvari koje su im „pakovali", ostali jedini živi svedoci tog vremena.

Ali jednom jajare, uvek jajare. Kada su shvatili da su preterali, i da se čulo šta rade, Bobić i Mićko su počeli da potkazuju sve kolege, verujući da tako postaju nedodirljivi za sve.

Zbog „poznavanja" materije Bobić i Mćko amaterskom rukovodstvu BIA nametnuli su se u dva mandata, kao kredibilni ljudi, i direktno su učestvovali u nemoralnom kadriranju po BIA, i u nekim delovima partijske i državne administracje, na najosetljivijim mestima.

Bobić je svoj novootkriveni šarm iskoristio da osvoji jednu poznatu gradsku sponzorušu, mlađu od njega, koja je vrlo brzo shvatila kakvu budalu ima pored sebe. Bobićeva supruga je to saznala, jer „operativac" Bobić ne bi umeo da sakrije ni slona u bioskpu.

Međutim, ni službama u Srbiji (a ni nekim novinarima) nije promaklo glupiranje napaljenog Bobića i zanimljivi podaci, kojima su baratali ljudi iz Bobićevog okruženja, a van službe. Primena mera u tom pravcu otkrila je pravu prirodu odnosa Bobića i sponzoruše.

Operativci nekih službi rugaju se kada citiraju Bobićevu sponzorušu, koja ga u sred noći pozove i naredi mu – „trebaju mi pare". Na to on skače iz kreveta, i odlazi na „specijalne misije" od značaja za odbranu zemlje, i dotura velike količine novca, zarad plaćanja računa i bahanalija svoje ljubavnice i njenih „drugova" i „drugarica".

Da bi potkrpio njene troškove, morao je i stan da proda, što je posebno razbesnelo njegovu ženu, koja od tog novca nije videla ni dinara, ali ima ko jeste….

Bobić je od dnevnica i deviza iz specijalne kase BIA, koje je šakom i kapom uzimao za finanisranje svojih čestih i „neodložnih" putovanja po svetu (a najčešće u Dubai), osim putovanja trošio je novac i na druge provode, u jeku štednje.

Kupio je od tog novca svojoj metresi i par lepih silikonskih sisa. Mada silikonske sise nije kupio samo njoj. Sisice je kupio i sekretarici, ruku na srce to nije jedina sekretarica koju je Bobić napadao.

Sise je kupio i Albanki Haneti, koja u BIA radi na osetljivom mestu, kao lična sekretarica načelnice Snežane Radanović. Haneta je tu postavljena na inicijativu grupe izdajnika iz BIA.

Snežana je stari radnik BIA, odnosno RDB, oduvek je bila orna za saradnju sa kolegama, naročito onima na položajima, zbog čega je nesmenjiva, i lako prilagodljiva svim strukturama, koje su joj pre mnogo leta, tokom jedne pijanke „našli" i odredili muža, takođe mladog i sposobnog radnika, tada RDB. Mladi Radanović, sada radnik MUP-a, kada je shvatio s kakvom ženom živi, propio se i više puta je završavao na lečenju.

Snežana je svog omiljenog ljubavnka, a imala ih je više, prevela iz MUP u BIA, uz saglasnost najvišeg rukovodstva BIA, i stavila ga na visoko mesto u orgaizacionoj jedinici koju vodi.

Kada ova kuplerajska bruka po BIA više nije mogla da se sakrije, zbog bliskih veza sa nekim funkcionerima MUP i BIA, Snežin „dečko" preraspoređen je na drugo, još odgovornije mesto u BIA.

Bobić je u duši veseljak. U ovo vreme štednje i oskudacija, na proslavama BIA i van nje, Bobić voli da muzičarke kiti novčanicama, najčešće onima od 50 evra, ili od pet hiljada dinara.

Da nije tužno sve bi to bilo smešno, međutim, ono što pomahnitali Bobić ne zna, a ne zna ni BIA, je ko je dotičnu mladicu „gurnuo" na glupog Bobića. Ko je preko nje i napaljeng Bobića došao do osetljivih podataka o aktivnostima državnog vrha na planu saradnje sa funkcionerima iz arapskog sveta, ko je koliko i kakve poklone u velikim količinama dobio od Arapa u direktnom kontaktu, kao i zašto sve to nije prijavljeno, već je sve razdeljeno među državnim funkcionerima i među radnicima BIA svih rangova, pa i onih najviših, kao i klasično mito, kada su se neki funkcioneri svađali zbog preraspodele deviznih dnevnica i skupocenih poklona, ko je zloupotrebio podatke i aktivnosti BIA da bi kanalisao arapske goste u hotele i na mesta odakle je mogao da uzme debele provizije, za skupe cehove od vlasnika ugostiteljskih objekata itd…

Zanimljivi su i Bobićevi podaci o identitetima gradskih profesionalnih kurvi, koje je BIA besprizorno podvodila Arapima (i ko je sve to video kamerama snimio? A ko je „zloupotrebio položaj"? Bobić?

O tome je Bobić imao puno anegdota (o demoliranim sobama, nabavci narkotika za te svrhe, seksualnim devijacijama…) autentičnih i istinitih priča, jer je ispred BIA, do skoro lično bio zadužen za prikrivanje aktivnosti Arapa.

Navedeni podaci spremni su da u datom trenutku teško kompromituju aktuelnu vlast i njene bezbedosne strukture, što i nije neka šteta, ali i Arpske partnere. U arapskom svetu ovakve vesti mogu da dovedu do mnogo ozbiljnijih problema od klasične kompromitacije, rasturanja braka ili kraja političke karijere.

Sponzorišu je glupi Bobić posebno informisao o međuljudskim odnosima u BIA, imenima, adresama i ličnim životim pričama i podacima mogih radnika i funkcionera BIA, aktuelnh i bivših, o poslovima na kojima rade, njihovim političkim i kriminalnim vezama, i o mnogo čemu drugom što su neke strane službe, ali i kriminalno tajkunske organizacije u zemlji trenutno spremne zlatom da plate.

Ali, ne treba zaboraviti ni Bobićeve priče o političkom vrhu zemlje, jer je svom okruženju, pa i sponzorušu u koju se smrtno zaljubio, kao „provereni kadar SNS-a" još iz doba predizborne kampanje umeo je da satima prepričava anegdote iz vremena početka stvaraja SNS-a, načinima finansiranja, sklonostima i bolesnim navikama nekih fukcionera SNS, poslovnim kombinacijama, nameštenim privatizacijama, BIA batinašima i drugim „profesionalcima" koji su se jeftino prodali za partijske knjižice i tako dalje

Bobić i Mićko su, kao funkcineri SNS-a zaduženi za bezbednost partije, svakodnevno saznavali mnogo toga što brojni funkcioneri SNS-a, pojedini kriminalci i „ugledni" biznismeni ne bi voleli da se zna...ali sad je kasno. Sve se zna…

Naravno, ostaje da se vidi, kada partneri iz arapskog sveta saznaju da su ih funkcioneri BIA, koje su bogato kitili ovih godina „namestili", teško kompromitovali, kako će da reaguje.

Ipak su Arapi iz svog budžeta finansirali kompletnu izgradnju nove zgrade u krugu BIA, uz napomenu i insistiranje da se za svaki cent mora znati gde ide, ne dozvolvši tako da funkcioneri gradeći jednu, pokradu još tri zgrade. Valjda nas poznaju dovoljo dobro. U svakom slučaju, biće smeha…

Ali, arapski svet nek se brine o sebi, a mi da se brinemo o nama. Bobić, Mićko i njihova ekipa (nisu oni sami), trebali bi da razmisle i o brojnim domaćim poslovnim ljudima, pripadnicima drugih političkih partija, ali i SNS-a, novinarima i drugim građanima ove zemlje koji su od strane ove ekipe ucenjivani i reketirani na osnovu podataka, koje su pokrali iz BIA.

U Srbiji se tajne ne zadržavaju dugo, pa su sada sve te nesretne žrtve pomahnitalih „bezbednjaka" saznali ko ih je ucenjivao, i teško kompromitovao na pravdi boga, u proteklih par godina, zloupotrebljavajući rad BIA.

Otkriva se polako i koliko je „slučajeva" namešteno, i koliko je ljudskih sudbina uništeno na osnovu nameštenih i zmišljenih podataka koje su, iz pre svega materijalnih, a onda i nekih drugih ciljeva (neretko iz čiste osvete) osmislili i vodili preko svojih pulena Bobić, Mićko, ali i neki drugi funkcioneri BIA.

Zato građani Srbije imaju pravo na reviziju. Reviziju svega što su ti ljudi radili. Da se svaki papir koji je nekome uništio brak ili život, zbog koga je izgubio posao, oboleo, izgubio čast i prijatelje, proveri i da se ti zločinci u cipelama od 1.000 evra (Bobić i Mićko samo takve nose), pohapse i kazne.

Građani imaju pravo da znaju za svako slušanje telefona, koje je naređeno i sprovedeno na osnovu izmišljeih podataka. Imaju pravo da znaju za svaki razgovor koji je obavljen sa njihovim rođacima i prijateljima, a koji je obrazložen lažnim informacijama. Jer ovom užasu neće doći kraj sam od sebe.

Rukovodstvo BIA je ne tako davno konačno shvatilo sa kakvim budalama ima posla, pa su Bobić i Mićko smenjeni, a ustvari sklonjeni na bolju poziciju, uz kretensko obrazloženje da su „bliski ruskoj strani" što je notorna laž, samo da bi im se dao „legitimitet" da oko sebe okupe ljude koji stvrarno sa simpatijama gledaju ka „ruskoj strani", i tako ih kompromituju i unište. “

 

     A 1. Ne okrećite mu leđa

Direktor BIA Aleksandar Đorđević, zvani Saškica, dobio je uz pomoć Siniše Malog, gradonačelnika, i Rade Selaković, načelnice logistike u BIA četvorosoban stan na Vračaru. Direktora neki operativci zovu pukovnik Redl, jer i njegovi ljubavnici od njega dobijaju sve važne podatke, koje prosleđuju stranim službama. Da bi pokazao da nije Redl, on je svoju novu ženu Jelenu Trivan vodio u Čačak, u rodno selo, da se pokaže kao porodičan čovek. Podvige pukovnika Redla naknadno ćemo opisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna…

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

– U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVK – Greystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

– Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

– Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

USITNJAVANJE NABAVKI KAO GLAVNI MEHANIZAM MALVERZACIJA „MAFIJE U BELOM“

 

Tokom poslednjih desetak godina, u Kliničkom centru Niša, promenjeno je nekoliko direktora. Međutim, bez obzira na njihova imena, ključne odluke je donosila manja grupa lekara, koji su svojim članstvom u Upravnom odboru, Savetu K.C-a, tenderskim komisijama i kao direktori organizacionih jedinica, implementirali sve odluke generalnog direktora i učvršćivali njegovu poziciju. U znak zahvalnosti, ti „ljudi od posebnog poverenja" imali su najvažnije funkcije u KC-u i aktivno su učestvovali u donošenju najvažnijih odluka. Naravno, oni su, pri tom, ostvarivali i svoje lične ciljeve i ambicije, zapošljavali svoje ,,favorite", radili ,,šta su hteli" i vrata Uprave KC-a za su njih bila uvek otvorena.

 

 

 

O svemu tome detaljno je najvišim institucijama i ličnostima u državi pisala grupa lekara KC i Stomatološke klinike u Nišu, ali na to niko nije reagovao. Autori su svoje obraćanje poslali redakciji koja objavljuje najvažnije detalje njihovih istraživanja, kako bi sa njim upoznali najširu javnost.

“Već duže od jedne decenije, grupa korumpiranih i kriminalizovanih lekara u Kliničkom centru u Nišu, nosilac je svih malverzacija, ali malverzacija na osnovu kojih se ta grupa bogati, a uz to i kreira politiku zdravstva u Nišu.

Ova grupa je formirana i dobro organizovana pod okriljem dr Nevene Karanović u vreme kada je ona bila državni sekretar u Ministarstvu zdravlja. Vrlo dobro su se rasporedili i u razne političke opcije, bez obzira koja je politička opcija na vlasti i tako opstaju i nesmetano nastavljaju svoje kriminalne aktivnosti. Jednostavno, kriminalni i materijalni interesi su ih povezuju i održavaju.

Grupa je velika i nju čine sve same zanimljive ličnosrti…Dr Veroljub Pejčić – direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju, predsednik skoro svih tendera u KC, član svih partija koje su bile na vlasti počev od SPS, DSS, G17 a sada SNS, prof. dr Srbobran Trenkić – bivši direktor KC i član DSS a posle G 17, miljenik Nevenke Karanović, dugogodišnji direktor i aktivni saradnik koruptivno-kriminalne grupe u vreme njegovog mandata je ta grupa i formirana, i tada su napravljene najveće mahinacije preko tendera, naravno uz njegov blagoslov kao direktora Kliničkog centr.

Tu je i, prof. dr Petar Bošnjaković – bivši član JUL-a, napustio je Srbiju da ne bi bio uhapšen upravo zbog tendera u radiološkoj opremi na nivou Srbije, Rukovodioc je u dva projekata "vanstandardnih usluga u zdravstvu" i to u projektu magnetne rezonance i multiple skleroze.

Naravno, i prof. dr Zoran Perišić – bivši član JUL-a, sada član SNS-a i gradonačelnik Niša, poznat po mahinacijama sa "stent" procedurama i "vanstandardnim uslugama u zdravstvu". Zbog problema oko tih mahinacija tražio zaštitu u DS u vreme njihove vladavine a pošto ga oni nisu prihvatili učlanio se u SNS i postao gradonačelnik i pokrovitelj svih mahinacija iz prethodnih godina jer je preko političke moći zaustavio sve istrage u kliničkom zdravstvu u Nišu.

Doc. dr Dragan Milić– kreator i mozak svih mahinacija i kriminalnih radnji u Kliničkom centru. Poznat kao falsifikator, plagirao je veći broj naučnih radova i doktorsku disertaciju. Član je svih partija počev od DS preko SPS a sada SNS.

Kao stručnjak neodgovoran i zbog takvog rada pokrenute su privatne krivične prijave rodbine umrlih pacijenata. Nosioc je svih poslova i tendera oko izgradnje i nabavke opreme za kardiohirurgiju u Nišu gde ima mnogo kriminalnih radnji.

Kao predsednika Upravnog odbora Psihijatrijske bolnice u G. Toponici, kolektiv te zdravstvene ustanove mu je podneo prijavu zbog materijalnih mahinacija u toj ustanovi. Proveo je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije a nikada nije položio ispit i naravno ne radi kardiohirugiju, ali je zato u timu za lečenje multiple skleroze kao "vanstandardne usluge u zdravstvu".

Prof. dr Zoran Radovanović – direktor KC, sve ovo navedeno podržava jer je učesnik u dva projekta "vanstandardne usluge u zdravstvu ", uz to nesposoban i neinteligentan, tako da svi napred navedeni to vešto koriste a on prezadovoljan jer je direktor a uz to ima i obezbeđenje – telohranitelje i slika se na TV-u.

Dr Saša Živić – bio je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije i nikad nije položio ispit i ‘naravno ne radi kardiohirurgiju, ali zato sa doc. dr Milićem i prof. dr Radovanovićem, prof. dr. Bošnjakovićem…leči multiplu sklerozu i to naplaćuju kao vanstandardne usluge i time su opljačkali budžet Republičkog fonda zdravstva i pojedince.

Član je SPS-a i svima preti Dačićem jer je on navodno od Dačića zadužen da vodi politiku zdravstva u Nišu, i zahvaljujući toj poziciji koju ima kod Dačića on se hvali da je uhapsio profesore Višnjića, bivšeg dekana M.F. i profesora Dimića, bivšeg direktora Instituta Niška Banja.

Prof. dr Dragan Krasić – dugogodišnji direktor Klinike za stomatologiju, član DS i veliki prijatelj Boška Ristića i Nevene Karanović. Zahvaljujući tim vezama pod sumnjivim okolnostima je zamenio 700 kvadrata prozora na Stomatološkoj klinici preko NlP-a za 300 hiljada evra i time oštetio budžet za više od 200 hiljada evra. Pored toga organizovao je sve tendere na klinici, vrlo često sa sumnjivim izborom nosioca posla na raspisani tender.

Ceo ovaj tim lekara je izuzetno dobro organizovala dr Karanović i povezala preko tendera i vanstandardnih usluga u zdravstvu u Kliničkom centru i Stomatološkoj klinici, bez obzira na stranačku pripadnost pojedinaca. Njihovim aktivnostima je naneta velika materijalna šteta Fondu zdravstva republike Srbije i NIP-u. Dolaskom Prof. dr Zorana Perišića na mesto gradonačelnika Niša i njegovim statusom u SNS-u, zaustavljene su istražne radnje u niškom zdravstvu i time je ta organizovana grupa abolirana, bar za sada.

Zadnjih godina pridruženi članovi ovoj korumpiranoj i kriminalnoj grupi su: prof. dr Stevan Ilić, dekan Medicinskog fakulteta – do pre dva meseca član SPS-a a sada član SNS-a. Sa navedenom kriminalnom grupom napravio je trgovinu, njegovu suprugu su postavili za direktora Instituta Niška Banja a on promenio skoro sve prodekane na fakultetu i na njihova mesta postavio poverljive ljude na predlog napred navedene koruptivno-kriminalne grupe.

Na fakultet prima samo lekare koje mu ta kriminalna i korumpirana grupa da kao zadatak. Zajedničkim snagama uhapsili su bivšeg dekana Medicinskog fakulteta i direktora Instituta Niška Banja i time pokazali snagu i političku moć, tako da su u niškom zdravstvu uveli strahovladu i politički pokrili sve prethodne koruptivne malverzacije.

Nedavno uhapšeni profesori, bivši dekan Med. fak i bivši direktor Instituta Niška Banja, prof. Višnjić i prof. Dimić su bili oponenti i ukazivali na mahinacije navedene organizovane grupe lekara pa su zato i uhapšeni, a njihovim hapšenjem je stvoren strah među zdravstvenim radnicima, tako da ova grupa lekara sada radi šta god poželi ne poštujući zakone!

Prof.dr Marina Deljanin-Ilić, supruga dekana Ilića – kao član DS pre godinu dana je postala j direktor Instituta Niška Banja, zahvaljujući trgovini njenog supruga, a od pre nekoliko meseci je član SNS-a. Na Institutu sprovodi diktaturu nad radnicima institucije u kojoj je direktor jer je takve instrukcije dobila od korumpirano-kriminalne grupe lekara.

Jedan od ,,favorita" Kliničkog centra Niš, godinama je bio dr Veroljub Pejčić. Iako hirurg skromnih mogućnosti i kapaciteta, punu deceniju i po se nalazi u samom vrhu rukovodećih struktura. Iako je bez ikakvog zvanja i akademske titule, godinama je bio direktor Hirurške klinike i data mu je mogućnost da osnuje profitabilno „Udruženje herniologa" Srbije i da se bavi najlakšom granom hirurgije, koju je, zbog ugradnog materijala, sa čijom nabavkom vešto manipuliše, učinio najprofitabilnijom.

Uz to, data mu je mogućnost i da osnuje „Centar za minimalnu invazivnu hirurgiju", koji izvodi najlakše operacije, uglavnom bez komplikacija, koje, naravno, podrazumevaju obaveznu potrošnju ugradnih materijala. Pored funkcije direktora pomenutog Centra dobio je i funkciju predsednika svih tenderskih komisija, pretvarajući na taj način „svoje snove u javu". Naravno on je član i Upravnog odbora KC-a i sve zamisli i želje direktora sprovodi u delo…

Godinama „čovek od poverenja" direktora KC-a, bio je i Dr Miodrag Lazić, takođe član Upravnog odbora. Kao gest dobre volje dr Zorana Radovanovića, u čijem postavljenju je aktivno učestvovao, dajući mu presudni glas na Upravnom odboru, dr Lazić je postao direktor novoformiranog „Urgentnog centra" iako isti nema elementarne uslove za postojanje, uključujući adekvatan prostor, opremu i kadrove.

Profesor Petar Bošnjaković, večiti direktor Instituta za radiologiju, lekar sa najvećom platom u KC-u (i do milion dinara), glavni je u svim nabavkama skupe opreme i potrošnog materijala na Institutu. Jedini je dobio višegodišnje neplaćeno odsustvo na fakultetu radi odlaska u Kuvajt. Lažirao je izbor dr Zorana Radovanovića u zvanje vanredni profesor, obzirom da ovaj nije ispunjavao zakonske uslove za pomenuti izbor. U znak zahvalnosti dobio je dugačko neplaćeno odsustvo u KC-u i na fakultetu, dok to drugima nije omogućeno. Nabavka Simens-ove opreme, koja je opterećena sumnjom, se istražuje…

Prof. Zoran Perišić, čovek koji je primljen na fakultet kao istaknuti član JUL-a, pod pritiskom profesora Milovana Bojića i kao favorit Mire Marković, koja je lično prisustvovala odbrani njegove disertacije. Uspešno se bavi interventnom kardiologijom ali taj posao organizuje radi ličnog bogaćenja.

Uz podršku Nevene Karanović, pre par godina standardizovao je usluge u svojoj oblasti, minimizirajući broj takvih usluga koje se mogu izvesti u radno vreme, pri čemu je sve preko toga prihvaćeno kao vanstandardno. Aktivno se uključivši u obavljanje takvih usluga, postao je drugi je čovek u KC-a po visini plate, koja je godinama išla i do 700.000 dinara. Aktivno učestvuje u tenderima KC-a, pogotovo opreme i potrošnog materijala na njegovoj klinici.

Opterećen je visinom plate i veoma je gramziv. I pored dovoljnog broja obučenih kardiologa, koji mogu samostalno da obavljaju sve poslove invazivne kardiologije, dr Perišić je osnovao veštački ,,tim za akutni infarkt miokarda" , u okviru kojeg, po osnovu pripravnosti, zarađuje visoka dodatna sredstva.

Nepotpisivanje ugovora u KC-u o plaćanju takvih nadoknada, u januaru 2011, bio je povod da članovi tima, na čelu sa Perišićem, potpišu obaveštenje da će prestati da rade ukoliko se ne nastavi sa dodatnim isplatama. Izabran je u zvanje vanredni profesor po političkoj liniji, kao ondašnji kandidat za gradonačelnika, obzirom da nije ispunio minimum zakonskih uslova za to zvanje. O tom prekršaju fakulteta vodiće se sudski postupak a čitava stvar će izaći u javnost.

Dr Dragan Milić, vaskularni hirurg, čovek je sa najvećim uticajem u rukovođenju KC-om. Svoj uspon dr Milić je započeo koruptivnom saradnjom sa francuskom firmom Innotech Innothera, (čije se predstavništvo nalazi u Beogradu), nekontrolisanim propisivanjem, (najčešće mimo indikacija i uz falsifikovanje dijagnoza), ogromnih količina leka Phlebodia, (namenjenog pacijentima sa poremećenom venskom cirkulacijom), kao i rasipničkom distribucijom, takođe mimo indikacija i uz lažiranje dijagnoza, ,,Tubulcus" elastičnih čarapa, trebovanih u KC-u.

Ovakvom kriminalnom i rasipničkom potrošnjom na hiljade trebovanih čarapa kao i već pomenutog leka Phlebodia, zloupotrebljavajući službeni položaj, dr Dragan Milić je praznio budžet Republike Srbije, kao i džepove siromašnih pacijenata a punio budžet firme Innotech Innothera.

Ova francuska firma ga je svake godine, za takvu „budžetsku transakciju" bogato nagrađivala, finansirajući njegove višenedeljne boravke po Americi i Evropi i sponzorišući sve moguće skupove koje je dr Milić godinama organizovao. U pomenutim centrima dr Milić je prezentovao lažirane radove iz oblasti flebologije, afirmišući rezultate primene Tubulcus čarapa kao i leka Phlebodia, zbog čega je dodatno ,,stimulisan" od pomenute francuske firme.

Česta putovanja po Americi i poznanstva sa nekim veteranima američke flebologije bila su povod da dr Milić dobije novčanu pomoć „Američkog Udruženja vaskularnih hirurga" u iznosu od desetak hiljada dolara, za pokriće troškova tokom boravka u američkim centrima.

U želji da postane ,,mit", kako je sam govorio, pomenutu američku finansijsku pomoć dr Milić je, u višenedeljnoj medijskoj kampanji, lažno predstavljao kao američko priznanje za „najboljeg vaskularnog hirurga na svetu", što je bila nedopustiva i gnusna laž, čemu u prilog govori zvaničan izveštaj Američkog Udruženja vaskularnih hirurga, kojim raspolažemo.

Na temeljima ovakvih megalomanskih laži, gostujući na mnogim televizijama, čak i u nacionalnom dnevniku RTS-a i PINK televizije, dr Milić je stekao mitsku reputaciju, kojom je uklanjao sve prepreke na putu realizovanja brojnih ličnih planova i ambicija, dobijao bezgraničnu naklonost građanstva, ,,armije" pacijenata u zemlji i inostranstvu, uticajnih političara, novinara, kao i najviših rukovodilaca. Uveren da je sve to istina, ondašnji predsednik Tadić je imao ozbiljnu nameru da ga imenuje za Ministra zdravlja.

Dodatnu podršku dr Milić je dobijao i od aktuelnog ondašnjeg režima, obzirom da je bio aktivni član Demokratske stranke. Kako je resor zdravstva preuzeo G17, on se učlanio i u tu interesnu stranku, dobijajući od aktuelnih političara „vetar u leđa" za sve planove i ambicije. Obzirom da je njegov najbliži saradnik, dr Saša Živić, član SPS-a, on je imao podršku bukvalno svih političkih stranaka. Samim tim, imao je ,,prijatelje" ne samo u resoru zdravstva, već i policiji, sudstvu, tužilaštvu…

Kao predsednik Upravnog odbora specijalne psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica", dr Dragan Milić je svojim potpisima, zajedno sa direktoricom bolnice, dr Albinom Stanojević, učestvovao u brojnim koruptivnim radnjama, kojima je država oštećena za više desetina miliona dinara.

Glavni mehanizam ovih malverzacija bilo je ciljano usitnjavanje potraživanja, tj. nabavki, kako bi se vrednost istih spustila ispod zakonskog limita i izbeglo javno oglašavanje. Svaka od tako usitnjenih nabavki je ugovarana bez oglašavanja, uz tri unapred dogovorene ponude, gde je birana ,,najpovoljnija", koja je po pravilu bila 5-10 puta skuplja od realne tržišne cene određene robe ili usluge”.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATIJA SRBIJE U PARIZU: SRPSKA KULTURA U PORODIČNIM, ŠVALERSKIM I PRIJATELJSKIM RUKAMA

 

Ura, Pariz je najzad dobio ganc novog ambasadora Srbije. Aplauzi i klanjanja do zemlje, trijumf povratnika, kao ulazak Hrista u Jerusalim. Vratija se Rajko Ristić, i to na velika vrata. Pre nekoliko godina zatvorili su mu konzulat u Lionu, kao diplomatski višak, a sad se, evo, Rajko uselio u barokni dvorac na obali Sene. Najlepšu rezidenciju među svim našim diplomatskim predstavništvima na planeti. Na isti dan započeli su u Parizu i dani srpske kulture, pa je bila hitnoća da diplomatija podupre kulturu.

 

          Mile Urošević,(Dopisnik iz Pariza)

 

 

Praznina u dvorcu zvanom Tremoaj bila je nepodnošljiva. Otkako ga je njegova ekselencija gospodin Dušan Bataković, skraćeno Batak, pre šest meseci napustio, ljudima se učinilo da sve radi kao podmazano i da se ništa nije promenilo u francusko-srpskim odnosima. Možda nam ambasador stvarno više nije ni potreban, pomislili su. Pre svega, bila bi to ušteda u budžetu, i mnogo manje svađe u političkim strankama oko naimenovanja.

A, pored toga, Brisel nam je ionako već sažvakao celu spoljnu i unutrašnju politiku, bilo ko može da odradi posao. Kažu da tek kada nekoga nema, ljudi uvide da taj nije ni bio preko potreban.

Pariski Srbi, koji imaju dugo pamćenje, sećaju se da nam je taj isti naučnik, doktor, profesor, istoričar i ambasador, već ranije dokazao da su diplomatske stolice vrlo simbolična radna mesta. Skoro bespotrebna. Na početku svoga mandata, iako slabog zdravlja, on je radio za dvojicu.

Pored svoje ambasadorske glavobolje otaljavao je i dužnost direktora kulturnog centra. Nakon dve godine upražnjavanja obe funkcije za jednu platu, stigao je tatin sin iz akademske porodice Veličkovića. Vuk Veličković alias Vidor, dečko koji obećava i čiji bi tata, kako su tvrdili zli jezici, mogao da useli ambasadora u Knez Mihailovu 35.

Tako je KIC (kulturno informativni centar) u Parizu pomalo postao vučja jama. Tu se nekada davno muvao Vuk Vučo, filmadžija, onda je u ministarstvu zavladao Vuk Drašković, pisac, koji je na državne jasle uguravao svoje ovčice i Danine prijateljice, a evo danas i Vuk Jeremić buši mesto malog Vuka, slikara, ne bi li ubacio svoju crvenkapica Maju Raković, novinarku i internet intelektualku.

Doduše, ta Maja nije bilo koja novinarka, ni običan diplomata, kao većina naših predstavnika po svetu. Maja je završila kurs novinarstva na westmisterskom fakultetu, ali to nije bilo presudno. Najbitnije je da je ona kuma bosanskom Kenediju iz familije Pozderac, Vuku Jeremiću. Naš najpopularniji čovek u svetu je najverovatnije i naš budući predsednik, samo ako bude hteo. Međunarodna zajednica već unapred nema ništa protiv.

 

     Kuma nije dugme

 

Zbog čega pominjemo Vuka, tog svetski poznatog ambasadora, koji se proslavio od kada je za himnu UN predložio "Marš na Drinu". Iz prostog razloga što mnogi Srbi misle da direktora (ili kuma) Kulturnog centra u Parizu bira ministarstvo kulture. Taman posla!

KIC je naša ambasada kulture i, kao takva, pada pod nadležnost ministarstva spoljnih poslova. E sad, da li Vuk Jeremić lično gura malu Maju u veliku fotelju, to ne bi mogli da dokažemo Vi i ja, ali je sigurno da je titula kume veća od svake engleske diplome.

Kao što je sigurno i to da se onima koji izmišljaju dobra radna mesta, zatresu gaće pred ovakvom titulom. Ej, bre, ministarska Kuma nije dugme, ali zato odgovorni za nadležnosti podobnih tako funkcionišu, na dugme. Treba samo da ih neko pritisne, i, hop: najbolje radno mesto na svetu izvukla je kuma, zet ili pašenog broj taj i taj.

Kuma bi uvek trebalo da se piše velikim slovom. Mnogo dobrih tekstova bi trebalo da napišu naši diplomatski novinari, ili novinarske diplomate, pa da nas razuvere. Pogotovo što neki sitni detalji idu u prilog tezi da je diplomatska fotelja vrsta nagrade za poreklo ili poslušnost, i da titula donosi izuzetno vredna prava.

Svima je još u sećanju ambasadorka pri UNESCO-u Zoki, Zorule Tomić , Tadićeva simpatija, koja je verovatno zaradila ambasadorsko mesto u Unesku svojim epohalnom knjigom iz oblasti seksa, Poljubac u doba kuliranja. Takvoj fatalnoj intelektualki imidž nalaže gajbu od bar osam somova evrića mesečno.

Valjda Zoki toliko vredi što predstavlja, ako ništa drugo, ono našu narodnu lepotu i tehniku onih stvari. UNESCo lekcija nije nikome poslužila za primer. Danas padobranci padaju po bašti ambasade. Nezvanični vršilac dužnosti direktorke centra, i zvanično prvi sekretar za kulturu i informacije ambasade Srbije u Francuskoj, baštovanka za zaštitu naše baštine, gospođa Maja Raković, (sa titulom u dva reda), smatra da vredi bar upola Zorice Tomić.

Kao dete, Maja je maštala da kroz prozor vidi Trijumfalnu kapiju, i sad kako da neko odbije to malo zadovoljstvo od bar četiri soma mesečno. Kirija od oka. Nije sigurno ni da se neko usudio da joj ponudi besplatan stan ambasade predviđen za normalne službenike. Maja je genije, zna sve da radi, a pogotovo ono poslove svojih kolega.

Maja pravi raspored ko treba da dođe, kao i ko treba da ode iz centra. Kao i obično, ali ono što je stvarno razljutilo raju koja gravitira oko epicentra srpske kulture na zapadu je upravo takvo dupliranje uloga i dohodaka. Pored žive sekretarice Marije Radić, ministarstvo izmišlja novo radon mesto sa titulom prve sekretarice. Koj će nama dve sekretarice za isti posao. Jedna obična i druga prva, kao što potpredsednik i prvi potpredsednik. Budalaštine.

Šta po Vuku može da znači to prva sekretarica, misli se na Vuka Karadžića a ne na bankara Jeremića. Jel’ to bolja, pametnija, sposobnija službenica ili je to samo žena sa jakom zaleđinom. Dokle bre da se samo socijalno razmnožavamo a da ljudi kojima su roditelji; kafe-kuvarice, domari ili šoferi, ne mogu čak ni takva mesta da naslede jer su potrebna za decu onih odozgo koji neće da uče školu ili su pomalo mongoloidi.

 

     Ambasade, srpske raspikuće po belom svetu

 

Treba znati da su mnoge mračne radnje sve vidnije u gradu svetlosti. Zato se ova naša šnajderaj dijaspora od nekih 80 hiljada legalnih duša i okrenula, pa sad gleda svoja posla i sve više izbegava etničko komunitarna druženja. Prošlo je vreme bratoubilačkog rata, kad su se stvarala udruženja i organizovala gostovanja naših političara prevaranata i pevača profitera.

Kada se slala humanitarna pomoć sa svih strana i davalo iz svog džepa za našu stvar. Od potpisivanja dobrog sporazuma u Kumanovu kada smo pobedili NATO, pa do ovog najnovijeg dobrog sporazuma made in Brisel, kojim smo spasili Kosovo, po svim našim predstavništvima u inostranstvu su defilovala razna oficirska deca, omatorele stjuardese, samohrane majke i druge fatalne žene, propali pesnici, priučene diplomate, sitni prestupnici, šibicari, alkosi i mnogobrojni rođaci sa sela ili kumovi iz grada kojima treba neko dobro devizno uhlebljenje.

Po nekom nepisanom pravilu u srpski politički biznis se mahom ulazi "na zadnja vrata", preko novinarstva: steravši sve srpske patriote i njihove francuske prijatelje u borbi protiv satanizacije, stjuardesa je ukrasila izlog centra posterom BHL-ovog anti-srpskog filma.

Nakon Oktobarskog prevrata svim snagama je naš tandem sprečavao da za direktora Centra dođe već imenovani na tu dužnost Komnen Bećirović, legenda srpske dijaspore u Francuskoj, autor Kosovske trilogije i čovek lokalac koji tu stanuje poznaje najviše ljudi u Parizu. Sve ostale novostvorene države su za svoje predstavnike uzimali lokalne intelektualce samo smo mi slali kume i rođake sa sela.

Samo prvih sedam godina demokratskog guranja i izmicanja stolica protivnicima, u Kulturnom centru se izređalo pet direktora! Posle je bila dvogodišnja pauza bez ikoga. U tadašnjoj srpsko-crnogorskoj državi se po ključu slala u kulturološku ambasadu izričito crnogorska čeljad.

I kako ni đetići nisu mogli da se nagode kojoj junačini pripada Pariz, v. d. direktorka je bila Jagoda Stamenković, a onda je 2004. stigla dukljanka Branka Bogavac. Kad se govori o tom periodu, ne treba ni pominjati kako se centar pretvarao u antisrpsko leglo.

Ta je nameštena direktorka više bojkotovala pro srpske inicijative, skupove i slično jer je za nju jedini bio važa njen prijatelj i idol Ismai Kadare i njemu slični. Kako je bratska Crna Gora otišla iz unije, tako je Branku Dukljanku zamenio Vukov podanik Živadin Mitrović, koji je ostao punih 18 meseci Kada je nakon Živadina Centar ostao bez glavešine, u fotelju v.d. direktora najbrže je zaseo savetnik ambasade Mihailo Papazoglu i tu ostao sve do dolaska Batakovića, koji je četiri godine trenirao strogoću. Diplomatija je vrlo prosta, skoro prostačka nauka i tehnika vladanja preko prijatelja i rodbine u ove nedelje srpske kulture u Parizu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije