Архива

Posts Tagged ‘nafta’

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

8. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASTURANJE PO ŠKOLSKOM OBRASCU: SRBIJA KAO „AGENT MIRA“ U IZDAJNIČKOM PROJEKTU SVETSKE VLADE U SENCI

6. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Neposredno nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, aktivirana su sva sredstva angloameričkog specijalnog rata protiv ruskih interesa na ovom delu Balkana. Na noge su podignuti svi verolomnici, izdajnici, plaćenici, konvertiti, na čelu sa zlosrećnim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom paranoičnom propagandnom mašinerijom. Zapad je proglasio "opštu opasnost" od Rusije i Vladimira Putina, i traži, cak i u malim zemljama poput Srbije, savezničke klanove spremne da vrše opstrukciju slobodne volje i života, samo da Rusa nema.

Zasedanje Trilaterarne komisije u Beogradu, samo je jedan od antiruskih projekata koje Zapad sprovodi u Srbiji. Zbog svega toga, otvoreno je i pitanje "revizije cena" u isporuci ruskog gasa, ali i realizacija predugovora koje je Srbija potpisala sa ruskim ministarstvom odbrane, a tiču se isporuke najsavremenijih borbenih aviona i radara, kao i sistema PVO S-400.

 

              Nikola Vlahovic

 

Tačno je da Trilateralna komisija postoji sa isključivom idejom da ukloni Rusiju iz planetarno važnih poslova, a tačno je i to da vlada Aleksandra Vučića hoće da stavi Srbiju u službu antiruskih akcija Zapada.

Ali, ko je u Srbiji spreman da se prikloni ovom izdajničkom projektu? Izvesno je da će poludeli premijer ostati usamljen u toj nameri. Odjahaće u ružnu prošlost, kao tragikomični heroj na magarcu.

Sve dnevne novine u Srbiji, objavile su 31. oktobra 2014. godine vest, da u Beogradu počinje zasedanje "svetske vlade u senci", odnosno, evropskog ogranka Trilateralne komisije, globalne nevladine organizacije, čije postojanje je u ovdašnjim medijima, godinama predstavljalo temu iz oblasti "teorije zavere".

Ali, kako je svaka srpska noćna mora, pre ili kasnije postala stvarnost, tako je i zloglasna Trilaterala pokazala svoje lice i došla u Beograd, jer zločinac, po pravilu, uvek dode ponovo na mesto zločina koje je počinio.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, došao je da se lično obrati srpskim dželatima, a njegove strogo kontrolisane novine su zabeležile da je "govor održao na engleskom". Zašto je taj detalj bio važan?

Već u prvim rečenicama, Vučić je ponudio ovom mračnom skupu, da celu Srbiju pretvori u njihovu agenturu. Istina, ponudio je da Srbija bude "agent mira", a to u ovom slučaju znači, agent Zapada u obračunu protiv Rusije.

Jer, zasedanje Trilateralne komisije u Beogradu bilo je prevashodno sa ciljem da se sa srpskom izdajničkom klikom, dogovori opstrukciju izgradnje "Južnog toka", od koga doslovno zavisi budućnost Srbije. Naravno, i da se napravi plan od "širenja Rusije na Balkan".

Prilikom svoje poslednje posete srpskoj Vladi, predsednik ruskog „Gasproma" Aleksej Miler, otvoreno je rekao da žali što "pojedinci pokušavaju da opstruiraju" izgradnju "Južnog toka". Kao da se osetio prozvanim, Vučić mu je spremno odgovorio da "lično garantuje da će izbaciti iz Vlade svakog ko bude kočio ‘Južni tok’ ".

Naravno, Miler nikada nije poverovao Vučiću, a vreme i dogadaji, potvrdili su njegove sumnje. Pravo lice i prave namere, Vučić je pokazao prvog dana zasedanja Trilaterarne komisije u Beogradu.

 

      Otrov iz zmijskog gnezda

 

Smisao ovog banditskog "samita", postao je jasan već na samom početku, kad je tokom obraćanja predsednika Trilaterare za Evropu i bivši šefa Evropske centralne banke, Žan-Kloda Triše, pozvao prisutne da "odaju počast Ričardu Holbruku koji je pomogao u kosovskom mirovnom procesu".

Osim vodećih ljudi Trilaterare, "počast Holbruku" odao je i Aleksandar Vučić, kome je ovaj upokojeni američki diplomata 1999. godine odredio trajnu izolaciju i zapretio sudskim procesom "pred medunarodnim sudom".

"Hajde da se podsetimo Ričarda Holbruka u Dejtonu pre dvadeset godina i Volfganga Išingera, jer su obojica pomogli u kosovskom mirovnom procesu", nastavio je svoj govor Triše.

Predsednik srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, Jovan Kovačić, odlučio je da, osim mrtvom Holbruku, "oda počast" i Aleksandru Vučiću, rekavši kako je pre petnaest godina bilo nemoguće zamisliti da se ovakav dogadaj odigra u Beogradu, a da je danas to ipak moguće zahvaljujuci hrabrosti "lidera"!

Važno je znati i to da je Srbija najmlada članica Trilateralne komisije. U članstvu je od 2013. godine i uz Norvešku je jedina članica Evropske grupe koja nije istovremeno članica EU.

Redakcijskii izvori u Londonu govore da je Vučić prilikom prošlogodišnje posete Velikoj Britaniji, bez protivljenja prihvatio da se Srbija nade u ovoj opskurnoj organizaciji, ciji je jedan od osnivača nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Zbignjev Bžežinski, patološki mrzitelj Rusije i svega što je rusko.

Vodeći čovek organizacije Vest Ist Bridž, koja okuplja sve srpske članove Trilaterarne komisije, je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ranije je bio i državni sekretar u Ministarstvu odbrane i savetnik predsednika republike), Aleksandar Nikolic, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog istoimene fotografske radnje koju je držao u Beogradu).

Mnogo pre nego što je Srbija stupila u članstvo Trilaterare, u njoj su već bili manje i više poznati pripadnici domaće privredne i političke scene. Tako se medu njima našao i Đorde Vukotić, pravni konsultant na više projektima Svetske banke u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih medunarodnih organizacija.

Od 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik u Vladi Srbije prilikom izrade 350 nacrta zakona, i jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom sprečavanja ruskog, a širenja angloameričkog uticaja.

Član ove organizacije je i Violeta Jovanovic, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž), i službenik USAID-a.

Medu njima je i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno clan UO Američke privredne komore, Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a.

Važno mesto u Trilaterarnoj komisiji zauzima i Marko Blagojević, nekadašnji direktor CESID-a, a sada Vučićev "blagajnik", Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takode i konsultant USAID -a), Jakša Šcekic, novinar Skaj Njuza, Boško Jakšic, urednik dnevnog lista Politika, Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport, Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO), Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića…Medu njima je i Vučićeva ministarka, Zorana Mihailović, ali je njeno članstvo "zamrznuto".

Medu domaćim "operativcima" Trilaterarne komisije, našli su se još i Miroslav J. Vesković – rektor Novosadskog univerziteta, Jovo Bakić – sociolog i politički analitičar, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Goran Svilanović – nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, a danas je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, Jovan Ratković – savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević – predsednik Upravnog odbora NALED-a, Bojan Kostreš -potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Lidija Udovički – sestra ministarka Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalic – savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Igor Jovičić – sekretar Ministarstva kulture i informisanja…

Svi oni su istovremeno i članovi organizacije Ist Vest Bridž, čiji predsednik je Aleksandar Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog fotografske radnje koju je držao u Beogradu dok se nije dokopao vlasti).

Nikolić je političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, kažu, "bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja", mada o tome ništa nije znao. Bio je vrlo kratko vreme i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali je prešao u "Vucicev klan" odmah posle formiranja nove vlade. Vučić ga je postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane, mada nije imao nikakvog radnog iskustva u državnim institucijama. Naime, Nikolić je diplomirani ekonomista bez ijednog dana radnog staža u struci.

Ipak, kao čovek toliko blizak vodećim ljudima režima, našao se na vodećoj poziciji u srpskom ogranku Trilaterarne komisije, koja već decenijama odreduje sudbinu čitavih naroda i država.

Zanimljivo, ali član Upravnog odbora Trilaterarne komisije je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji (1994-1997), i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres" koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu.

Uloga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, Gorana Svilanovića, u Trilaterarnoj komisiji, više je nego važna za politiku koju vode NATO pakt i SAD. Naime, Svilanović je enormno plaćeni lobista nezavisnosti Kosova, uprkos tome što je on Srbin sa Kosova, koji je čak i učestvovao u ratu protiv separatističke pobune Albanaca 1999. godine!

U srpskoj Trilaterari, nalazi se i Marjan Cadež, koordinator agencije Dojče Vele u Srbiji, ali i Ralf Džonson, američki ambasador u penziji (službovao u BiH 1999-2001. kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu).

Neverovatno, ali samo za neupućene: Trilaterarnu komisiju u Srbiji "jednim okom" posmatra i Marka Škreba, bivši guverner Narodne banke Hrvatske.

U srpskoj grupi Trilaterarne komisije, medu vodećim ljudima našao se i Tahir Hasanović, nekadašnji predsedniku omladine Univerziteta u Beogradu, kasnije istaknuti član stranke bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i još istaknutijeg saradnika britanske obaveštajne zajednice. Hasanović je prošle godine ušao u Trilaterarnu komisiju.

Od tada, on je neka vrsta "korodinatora" ogranka ove organizacije u Srbiji.

 

      Prevara sa Putinom

 

Istog dana kad je Vladimir Putin iz Beograda otišao u Milano, na već ugovoreni sastanak sa nekoliko evropskih državnika, u beogradskim "Večernjim novostima" pojavila se vest da je ruski predsednik na odlasku rekao Aleksandru Vučiću: "Dragi prijatelju, šta god od Rusije za svoju zemlju budeš tražio, lično ću se postarati da to i dobiješ." Rečenica je navodno izgovorena pred sam ulazak u predsednički avion.

Ubrzo, u nekim ruskim medijima ali i na društvenim mrežama, pojavile su se sumnje da je Putin to ikada izgovorio.

Istovremeno, dok je ova vest počela da kruži i drugim štampanim medijima i internet portalima, pojavila se i jedna druga informacija, da je Putin predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću rekao da ga može uvek pozvati ukoliko mu je pomoć potrebna.

Izmedu one prve, neverovatne "informacije" i ove druge, koju je sam Nikolić potvrdio, stoji duboka provalija. Naime, Vučić hoće da Rusija uvozi italijanski Fijat (a predstavlja ga kao srpski proizvod). Nikolić ne traži ništa nego je ruskom predsedniku govorio o tome da Srbija neguje svoju emociju prema Rusiji i da će tako nove generacije Srba i svoju decu tako vaspitavati.

U leto prošle godine, Vučić je izjavio da ce Srbija izvesti 10.000 Fijatovih "500L" automobila u Rusiju. Na kraju ove godine, nema ni govora o tome. Iz Evropske unije u nekoliko navrata je zaprećeno Vučiću da ne koristi zapadne sankcije Rusiji u cilju sticanja dobiti, tako što ce da pojača izvoz u Rusiju. I to je slika Srbije pod naprednjacima: predsednik vozi u pravcu Moskve, premijer u pravcu svoje propasti.

 

      Vućićeva šifra N1

 

Pocetkom ove godine, na pitanje novinara nemackog dnevnika "Frankfurter Algemajne cajtung", kako je svoje nacionaliticke ideje naglo zamenio za evrofanatizam, Aleksandar Vucic je bez imalo srama odgovorio: "…To je bio proces. jednostavno, jednog jutra se probudiš i kažeš: to nisam bio ja!".

Ovako "nanovo roden" Vučić se malo "zaboravio" pa je nastavio da jedno priča, drugo misli a treće radi… Tako je, u aprilu mesecu ove godine, preko svoga biltena "Informer", najavio da se na njega "priprema medijski udar" od strane televizije N1, koja će biti ogranak CNN-a za Balkan.

Vučićeva galama imala je sasvim drugi pravac. Naime, glavni finansijer TVN1 je Junajted grupa (United Group). Vučićev bilten je uporno tvrdio da se na čelu ove grupe nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e, te da se sprema medijski "udar" na Vodu.

Vučićeva ideja bila je da na posredan nacin isprovocira nekakav odgovor od američkih vlasti na pitanje "ko stoji" iza TV N1. Vučić nije dugo ččekao da mu neko odgovori na njegove "panične senzacije".

Iz ambasade SAD u Beogradu mu je neki niži službenik dojavio da N1 zvanično, nema nikakve veze sa službenim Vašingtonom, ali da su u nju uložena značajna sredstva.

"Informer" je nastavio sa preventivnom galamom, pa je pisao kako će pod plaštom nezavisnog, slobodnog novinarstva i profesionalnog izveštavanja ova televizija, potpomognuta pojedinim štampanim medijima, pripremiti teren da se za najviše godinu dana Vučić proglasi za jedinog i ekskluzivnog krivca za sve probleme u Srbiji.

Tek 28. Septembra, 2014., ime televizije N1 ponovo postaje tema Vučićevih medija, ali, ovaj put u sasvim drugom obliku. Na dan održavanja gej parade u Beogradu, kad je Vodin brat Andrej sa svojim obezbedenjem izazvao incident sa Žandarmerijom (u kome je izvukao deblji kraj), na licu mesta se našla ekipa N1 televizije, i sve to snimila.

Kako je N1 znala za kretanje Andreja Vučića i kako se našla na prvom mestu, i u pravo vreme? Odgovor na ovo pitanje zna Aleksandar Vučić koji je u meduvremenu "blagoslovio" dolazak ove televizijsku kompanije u Srbiju. Prvi znak zahvalnosti televizije N1 prema Vodi (osim ogromnog novca koji je vec potekao u pravcu režima), bio je ustupanje snimaka sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbedenja sa Žandarmerijom. Tako je sa Vučićem i njegovom vladavinom: ko reket ne plati na čupriji, platiće u "Informeru"!

 

      Gde je Srbija i kome pripada?

 

Koliko je Zapadu stvarno stalo do Srbije, govori i podatak da je Evropska komisija je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila takozvanu info-grafiku zemalja, gde je Srbija predstavljena tako što je Vojvodina pripojena Hrvatskoj, koja se tako "proširila" do Rumunije.

Greška je nakon nekih intervencija uklonjena, ali se pojavila nova: Srbiji je na toj mapi "pripojena" Crna Gora, a Crna Gora nekako "uklopljena" u Hrvatsku. Radi se o Internet strani na kojoj Evropska komisija daje informacije za gradane Evropske unije, koji kupuju dobra i usluge od dobavljaca iz ostalih država Unije.

Evropski potrošacki centar Hrvatska, gde je objavljena sporna mapa, deo je mreže Evropskog potrošackog centra (ECC-Net) koji daje savete i osigurava informacije o prekograničnoj kupovini i pomaže potrošacima, u saradnji s drugim Evropskim potrošačkim centrima, u rešavanju pogranicnih tužbi i sporova.

Način na koji institucije Evropske unije povremeno tretiraju Srbiju, njene ljude i resurse, više je nego uvredljiv i jasno govori da i Srbija mora da preispita smisao daljih pregovora sa EU.

Madarska se već sprema da predloži svome narodu i parlamentu, izlazak iz ove natrule zajednice.

A Vučićeva propaganda sprema narod u Srbiji na glad, umiranje i nestajanje, samo da bi oni koji prežive ušli tamo gde nas niko neće. I to u EU i ne kriju. O tome nema ni govora u narednih pet godina, a ako novi predsednik dobije i drugi petogodišnji mandat, Srbija, opet i u tom periodu nema nikakve šanse. A sa Aleksandrom Vučićem na čelu Vlade i njegovom svitom, Srbija, svakako, nema budućnosti. Osim…Ako…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NAPREDNJAČKI “SAVET ZA INTERNET I DRUŠTVENE MREŽE” U ULOZI ODBRANE VUČIĆA!!!

29. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Prema stanju na Internetu, ispada da sve siromašniji narod sve više voli Aleksandra Vučića! Jedno objašnjenje bi moglo da bude u skladu sa reklamnim motom „kad si gladan, nisi sav svoj", ali je prava istina da se masovno manipuliše društvenim mrežama pomoću web programa koje je osmislila i plasirala kuhinja zla Srpske napredne stranke nazvana „Savet za internet i društvene mreže". Na domenu pod nazivom "headsgreen.com", nalaze se poddomeni "sdpr.live.headsgreen.com", povezan direktno sa preduzećem za trgovinu oružjem "Yugoimport SDPR", kao i "ministarstvo.headsgreen.com", povezan sa sajtom koji je još u izradi. Ovo znači da je novac za izradu i održavanje stranačkog programa "Valter", koji služi za obmanjivanje naroda, dobija iz državnog budžeta koji pune svi poreski obveznici Srbije, a ne samo članovi i pristalice SNS-a.

 

                        Milan Malenović

 

 Poslednjih nedelja, na internetu se pojavilo obilje materijala koji razotkriva pravu ulogu Saveta za internet i društvene mreže" Srpske napredne stranke i koji nedvosmisleno dokazuju da Vučićeva propagandna mašinerija na najmonstruozniji način pokušava da "ispira mozak" milionima ljudi.

Ali, zlo koje je u naprednjačkoj kuhinji pripremano, vratilo se kao bumerang svom pravom autoru…

Naime, naprednjački „Savet za internet i društvene mreže" formalno je osnovan 19. januara 2013. godine, mada je neformalno radio i pre toga. Prvi predsednik Saveta, glavni koordinator bio je Slaviša Mićanović zvani Mićan.

Mićanović je uz ovu imao još i druge unutarstranačke dužnosti, pa je zbog navodne preopterećenosti ubrzo mesto glavnog koordinatora prepustio svom oponentu Mariju Maletiću, u to vreme zaposlenom u Ministarstvu pravde.

Prava istina je da je u to vreme Maletić veoma aktivno radio na Mićanovićevom uklanjanju sa pozicije glavnog koordinatora, što mu, s obzirom na Slavišin više nego raskalašni način života, nije bio posebno veliki problem.

Aktivisti SNS-a iz Niša su piscu ovih redova potvrdili kako je Slaviša Mićanović, kao nekakav koordinator za jugoistok Srbije, po dolasku u Niš samo nekoliko sati bio radno upotrebljiv. Pošto bi se napio i nadrogirao, prihvatao bi društvo devojke (ponekad i momka) koju bi mu lokalni naprednjaci priveli. Naravno, sve žureći da se posveti orgijanju, prihvatao bi i sve političke predloge i zahteve svojih domaćina.

 

      "…Kako ukidate ove video klipove?"

 

Svojih pet minuta da obori Slavišu Mićanovića i postane "kalif umesto kalifa", Mario Maletić je jedva dočekao u trenutku kada je ovaj javno kompromitovao svoga šefa, Aleksandra Vučića. Raniji saradnici Mićanovića su u više navrata na društvenim mrežama posvedočili kako je upravo on idejni tvorac monstruozne laži da je "Tabloid" navodno pisao da Vučić polno opšti sa svojim sinom!

U to vreme je naš list argumentovano napadao tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade zbog mahinacija u kojima je uhvaćen, ali je istovremeno objavljivao fotografije i transkripte razgovora koji dokazuju da je Mićanović od velike količine droge i alkohola izgubio razum. U želji da naš list prikažu kao izvor najbestidnijih neistina, njih dvojica su zajednički osmislili pomenutu laž koju je Mićanović posle toga pokušao preko društvenih mreža da nametne kao istinu.

Uvidevši da je preterao kada je poslušao savet pijanog koordinatora Saveta, Vučić ga smenjuje i šalje na lečenje od bolesti zavisnosti, a na njegovo mesto dovodi Maria Maletića.

Početkom ove godine Mićanović započinje otvoreni rat protiv svog konkurenta. Njemu odani članovi Saveta više vremena su provodili prateći rad svog glavnog koordinatora, nego rad protivničkih stranaka. Na internetu se pojavljuju poverljive informacije iz rada Saveta, pa i fotografije njegovih članova, sve u organizaciji Mićanovića.

Konačni udarac Maletiću zadaje afera nazvana "Feketić". Februara meseca ove godine veliki smetovi su zavejali kolonu vozila u blizini malog vojvođanskog mesta Feketića. Umesto da odmah pošalje neophodnu mehanizaciju da oslobodi zavejane ljude i da im u međuvremenu dostavi neophodnu hranu i tople napitke, Vlada na lice mesta šalje helikoptere sa Aleksandrom Vučićem, članovima njegovog PR tima i grupom odabranih novinara, snimatelja i fotografa.

Posle toga fotografije kako Vučić navodno pomaže zavejane, a posebno snimak RTS-a kada prvi potpredsednik Vlade pokušava da evakuiše jedno dete, postaju hitovi na društvenim mrežama, ali samo zahvaljujući šaljivim komentarima na Vučićev račun. Ovako nešto se nikako nije uklapalo u politiku SNS-a u pogledu kontrole interneta, pa počinje akcija ukljanjanja pomenutih priloga.

Na Tviter nalogu Maria Maletića, tviteraš pod pseudonimom Bo_JAH ga u to vreme pita: "…Kako ukidate ove video klipove o Vučiću? Ja kada sam reportovao neki čekao sam dugo."

Na to mu glavni koordinator Saveta, Mario Maletić, nekoliko sati kasnije odgovara: "Um caruje, a i masa ljudi dobro dođe". Time je javno priznao da iza pokušaja do sada najmasovnije cenzure interneta u Srbiji stoje naprednjaci, a Mićanović je dobio dugo očekivano oružje za uzvraćanje udarca, jer su njegovi ljudi preplavili internet, ali i druge medije, snimkom ovog dopisivanja.

Maletić je, istina, odmah ukinuo pomenuti nalog na Tviteru i nastavio da se dopisuje sa rezervnog naloga "golubica_", ali je bilo prekasno da bi spasao karijeru. Velikom brzinom je ne samo smenjen sa mesta prvog čoveka „Savet za internet i društvene mreže", već i sa svih partijskih i ostalih pozicija, a danas je samo koordinator Saveta za beogradsko prigradsko mesto Barajevo. Već 19. februara njegovo ime je skinuto i sa spiska naprednjačkih kandidata za odbornike u Beogradu. Da je mogao, ženski osvetoljubivi Mićanović bi izbrisao i samo sećanje na njega.

Umesto Mićanovića na čelo Saveta tada na kratko dolazi izvesni Simo Čulić, kako rekoše dobro upućeni, jedan od najnesposobnijih kadrova Srpske napredne stranke (a u toj kategoriji je konkurencija kod naprednjaka izuzetno velika!).

Čulić je bio i onda, a i danas je, ni manje ni više, nego savetnik za medije, koji je nametnut predsedniku Srbije! Poreklom je iz Leštana, a po sopstvenim tvrdnjama od svog obrazovanja vrednog pažnje, poseduje znanja srpskog, hrvatskog, makedonskog, slovenačkog, bosanskog i crnogorskog jezika.

Poslednji put su ga mediji pominjali krajem septembra kao "slepog putnika" u avionu kojim je predsednik Republike, Tomislav Nikolić sa delegacijom, putovao na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Naime, Čulić nije bio na spisku članova delegacije koji je dostavljen medijima, ali je svoje putovanje u Njujork sam objavio hvaleći se njime na svom Fejsbuk profilu!

Ista neopreznost i samohvalisanje svojevremeno su ga koštali i pozicije prvog čoveka „Savet za internet i društvene mreže" SNS-a. Mićanovićeve pristalice su ga uklonile na taj način što su u medije pustili dokument od devedeset i jedne strane pod nazivom "Internet kampanja, važnost, uloga, pristup i uticaj na birače" kojim se članovima Saveta objašnjava kako da manipulišu javnim mnjenjem, a iz koga se vidi da je njegov autor Čulić, koji je odmah posle toga bez velike pompe postavljen na mesto drugog koordinatora i tako vraćen Mićanović.

Najnoviji obelodanjeni dokumenti o radu "botova" i „Saveta za internet i društvene mreže", samo su nastavak ove kampanje, koju je prvi pokrenuo Slaviša Mićanović, a u kojoj članovi SNS-a pokušavaju da javno diskredituju svoje protivkandidate. Sve ovo pokazuje u rukama kakvih ljudi se nalazi Srbija.

 

      "Zelena riba" u mutnoj naprednjačkoj vodi

 

Nezavisni novinar Danilo Redžepović je nedavno na svom sajtu "Teleprompter" obelodanio postojanje programa "Valter" koji "botovima" Srpske napredne stranke olakšava unošenje hvalospevnih komentara na račun Aleksandra Vučića, kao i negativno ocenjivanje kritičkih komentara koji se pojavljuju na internetu.

Koordinatori Saveta unose u centralni server adrese sajtova na kojima su se pojavili komentari koje treba negativno ili pozitivno oceniti, zatim stavljaju adrese domena gde je potrebno postaviti neki komentar, a obični članovi Saveta, takozvani "botovi" sve što treba da urade je da aktiviraju pomenuti program i shodno prethodno datim uputstvima sastave komentar.

Daljom pretragom interneta utvrđeno je da"Valter" komunicira sa sajtom pod nazivom "http://www.kostic.headsgreen.com" postavljenim na domenu "headsgreen.com" koji je svojom kreditnom karticom kupio Milorad Stojković, vlasnik ukupno više od dvadeset sajtova na internetu!

Na sajtu greenfish.rs ("zelena riba"), o Stojkoviću piše sledeće: "…Milorad Stojković, osnivač, senior web developer, project manager. Kao naš glavni programer, Miki osmišljava logiku funkcionisanja sajtova i pravi sisteme koji omogućuju željene funkcionalnosti. Uz bezbroj web projekata iza sebe, Miki je svakako programer koji će u delo sprovesti svaku vašu zamisao."

Koji privredni subjekat stoji iza pomenute web adrese nije poznato, ali postoji samo jedno preduzeće u Srbiji koje nosi naziv "Grinfish". Radi se o društvu za uzgoj riba "Greenfish" d.o.o. iz Beograda, čija je direktorka istovremeno i direktorka "Centra za spoljnu politiku" Aleksandra Joksimović (nekadašnja pomoćnica ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića).

Vlasnik "Greenfish" d.o.o. je "Jugofund" d.o.o. čiji je direktor Velimir Stoiljković, a čiji je vlasnik "Meseta" d.o.o. direktora Miloša Subote, u vlasništvu kiparske firme "IF GLOBAL HOLDING LIMITED". Sva tri domaća preduzeća registrovana su na adresi Mihajla Pupina 117, Novi Beograd, dok sajt "Grinfish" kao svoje sedište navodi beogradsku adresu Jelene Ćetković 8/1.

Milorad Stojković se u Agenciji za privredne registre vodi i kao osnivač i direktor novosadskog preduzeća "Develomon" d.o.o, Antona Čehova 7, osnovanog 21. jula 2014. za delatnost "računarsko programiranje".

Na domenu "headsgreen.com", koji je platio Stojković, nalaze se poddomeni "sdpr.live.headsgreen.com", povezan direktno sa preduzećem za trgovinu oružjem "Yugoimport SDPR", kao i "ministarstvo.headsgreen.com", povezan sa sajtom koji je još u izradi.

Ovo znači da Stojković novac za izradu i održavanje stranačkog programa "Valter", koji služi za obmanjivanje naroda, dobija iz državnog budžeta koji pune svi poreski obveznici Srbije, a ne samo članovi i pristalice SNS-a.

Osim što služi za zaluđivanje naroda postavljanjem integrisanih komentara, "Valter" je podoban i za rušenje nepodobnih sajtova, tvrdi neimenovani digitalni forenzičar iz Kanade, koga citira Danilo Redžepović: "…Valter je tako pisan da može da napadne bilo koji sajt, potrebno je samo malo izmeniti voter.php fajl koji se nalazio na serveru i to je to. Inače, po načinu na koji je program pisan, odgovorno tvrdim da autor nema više od 30 godina".

Inače, Milorad Stojković je rođen 10. januara 1979. godine, pa, ili nije tvorac programa koji je povezan sa njegovim sajtom ili je malo zaostao u razvoju.

U međuvremenu je otkriven daleko složeniji i opasniji program koji koristi SNS-ov „Savet za internet i društvene mreže" koji je po ugledu na mrežu računara iz filma „Terminator" dobio naziv „SkyNet".

Osim što ima iste mogućnost kao i „Valter" ovaj program može da koristi i društvene mreže, kao što su Tviter ili Fejsbuk, ali i da upotrebljava takozvane „proxy servere" i na taj način simulira da je korisnik došao iz neke druge zemlje, a ne iz Srbije.

Prema priznanju samog Ministarstva unutrašnjih poslova, nedavni napadi na „nepodobne" internet domene dolazili su iz celog sveta, a upravo tako nešto može da izgleda posle upotrebe „SkyNeta".

Ni ovo, međutim, ne može do kraja da sakrije prave počinioce, jer prostim upoređivanjem „proxy servera" ponuđenih na listi „SkyNeta" sa serverima sa kojih su vršena rušenja po režim nepoželjnih sajtova može lako da se utvrdi istina.

Tvorac ovog terminatorskog programa je Nenad Gledović, programer koji koristi nadimke „NG 2014" i „Gleda". Sukob Slaviše Mićanovića i njegovih oponenata za čelnu poziciju u stranačkom „Savetu za internet i društvene mreže" se nastavlja, tako da valja očekivati nova obelodanjivanja nedemokratske i antidržavne delatnosti ne samo ovog Saveta, već i cele Srpske napredne stranke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI MINISTAR: SVA DOSTIGNUĆA U RADU NEBOJŠE STEFANOVIĆA NA FUNKCIJI!!!

12. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Od dana kada je stupio na dužnost ministra policije, Nebojša Stefanović ne prestaje da lažima plasiranim preko režimskih medija, stvori sliku o sebi kao o čoveku koji rešava sve kriminalne zagonetke, koji sa lakoćom dolazi do krivaca i još lakše dolazi do "krunskih dokaza" protiv njih. Ovaj lažni doktor nauka i plagijator, koji je na volšeban način protrčao kroz fakultet, a da nije upoznao nijednog profesora na njemu, danas, sa pozicije ministra policije, laže i falsifikuje činjenice, montira krivične odgovornosti i donosi dokaze bez dokaza.

 

             major Goran Mitrović

 

Ko laže, taj i krade. Ko krade, taj i ubija, kažu…

Srpski ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, pouzdano se zna, patološki je lažov, a da krade, to potvrđuje i njegovo “pozajmljivanje tuđih naučnih radova". A možda dr Stefanović i ubija. Recimo, za početak istinu.

Javnost je obaveštena da je stručna javnost osporila doktorat dr Nebojše Stefanovića, koji je on odbranio na Univerzitetu Megatrend. Dve trećine njegove doktorske disertacije su bukvalno prepisane od drugih autora, bez navođenja njihovih imena.

I dok se javnost spori o tome da li je dr Stefanović običan plagijator, po strani je ostavljena druga, teža činjenica.

Srpski ministar je nesupešno počeo studije medicine i prava, a onda se, bez položenog ispita na ovim fakultetima, upisao na treću godinu studija Univerziteta Megatrend!

Šta će tako genijalnom čoveku da toliko dugo studira? A treću i četvrtu godinu na studijama na Univerzitetu Megatrend, dr Nebojša Stefanović je završio za manje od godinu dana! Upućeni tvrde da on lično ne poznaje nijednog profesora koji su stavili potpis u njegov indeks. Njega je nosila profesorka ovog fakulteta Zorana Mihajilović, stranačka drugarica dr Nebojše Stefanovića.

A kada tako pametan momak za godinu dana završi fakultet, red je da i doktorira. Da preskoči magistarske studije, nego da odmah doktorira. Da mu se, veli on, odmah napiše i doktorat. Da svom imenu pridoda i titulu dr.

Vučićevi ministri su takvi. Ministar prosvete ne govori nijedan strani jezik, i takođe ima lažni doktorat! Ministar finansija Lazar Krstić je, sigurno je, završio samo gimnaziju, lažno se predstavljajući kao diplomac američkog prestižnog univerziteta Jejla.

 

      Dakle, ko krade, taj i ubija, kažu…

 

Ministar policije pokušava, uz pomoć srpskih medija koji su Vučićevi psi napadači, da prikrije vinovnike sobraćajnog udesa, u kojem je 25. jula, na Brankovom mostu, od posledica udesa smrtno stradao Luka Jovanović.

Iako je nezamislivo da istragu o saobraćajnoj nesreći vodi ministar policije, dr Stefanović nas danima bombarduje vestima o ovom događaju, dajući često smešne i protivurečne izjave.

Zašto je ministar toliko zainteresovan da se reči slučaj, koji se kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, koje je u nadležnosti osnovnog suda, koji i vodi istragu, a ne objašanjava nam šta je sa slučajevima teških ubistava i razbojništava!

Ministar policije je Vučićev pas, koji laje na sve one koje Vučić označi kao mete. Tako je danima dr Stefanović nas obasipao pričama o Dragoslavu Kosmajcu, navodnom narkodileru, o njegovim milijardama evra zarađenih para, o njegovom kretanju…Sve je, dakle, imalo za cilj da se od g. Kosmajca otmu pare. I, odjednom – nikom ništa!

Drugovi Luke Jovanovića zakazali su bili protestno okupljanje za 31. avgust u 16,30 sati, na Brankovom mostu, tražeći od policije istinu. Ali, 30. avgusta, uveče, policija donosi rešenje o zabrani protestnog okupljanja Lukinih drugova! Ministar Stefanović, za svaki slučaj, angažuje jake policijske snage. U vreme najavljenog okupljanja, naši urednici koji su došli na zborno mesto, suočili su se sa policijskim kordonima, policijskim psima, dovedeno je i nekoliko konja iz policije.

Pritisak ministar policije vrši na sve medije, ali se, u ovom slučaju, neočekivano, Politika korektno i profesionalno ponela, prateći ovaj događaj.

Iako se nije očekivalo, Lukin otac, na pritisak svoje žene, Lukine maćehe, počeo je mizerno da se ponaša. Žena ga ponižava, držeći ga za ruke, stisnutih šaka, do izlazi iz policije, kao da idu sa venčanja.

O hapšenju navodnog vinovnika saobraćajnog udesa, a ne ubistva, Marka Milićeva, i lažnim izjavama ministra lažnog doktoranta Stefanovića, objavljujemo analizu njegovog lupetanja i obraćanja javnosti.

Pojavljivanje kineskih diplomata na konferenciji posvećenoj hapšenju Milićeva u Kini, može da objasni i prilog o slobodnom špijuniranju TE Drmno iz Kostolaca, i pretnja ministarke Mihajlović da će raskinuti ugovor sa Kinezima o izgradnji mosta Zemun – Borča, zbog loše izvedenih radova, da bi potom smerno potpisala ankes kojim Kinezima odobrava još dva miliona dolara, za dodatne radove.

Na žalost, niko od takozvanih opozicionih poslanika ne pokreće u Narodnoj skupštini pitanje njegovog opoziva.

 

      Laži i nelogičnosti u vezi sa hapšenjem Marka Milićeva

 

Vest o hapšenju osumnjičenog za ubistvo Luke Jovanovića, Marka Milićeva, objavljena je u domaćim medjima 1. septembra, u oko 19 sati. Prema izjavama ministra unutrašnjih poslova, Milićev je navodno uhapšen u Kini. Portal Teleprompter.rs je ranije pisao o nelogičnostima u vezi sa istragom ubistva. Međutim, i samo hapšenje Milićeva u Kini izaziva sumnje.

Prvo, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, vodi glavnu reč kada je reč o istrazi ubistva Luke Jovanovića. Umesto da posao saradnje sa medijima i javnosti obavlja stručnjak koji lično učestvuje u samoj istrazi, glavnu reč u medijima vodi stranačka ličnost u ulozi ministra unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.

Da se prisetimo, Stefanović je 18. avgusta održao konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da je Marko Milićev osumnjičen za ubistvo Luke Jovanovića. On je još napomenuo da se osumnjičeni u tom trenutku nalazio u Turskoj.

– Mi očekujemo da će u narednih nekoliko dana, to je sada stvar tehnike, Turska će njega izručiti i da će on biti u našim rukama – rekao je Stefanović, koji očekuje da će Milićev biti bez problema izručen Srbiji. (Blic, 18.8.2014)

Dakle, prema istrazi policije, a na osnovu izjave ministra, Milićev se 18. avgusta nalazio u Turskoj.

Na konferenciji za štampu koja je održana 1. septembra povodom hapšenja Milićeva, ministra unutrašnjih poslova izneo je u potpunosti drugačiju priču.

– On je od 15. avgusta bio u Kini. Uhapsili su ga po poternici, a njemu je tamo istekla i boravišna viza. U Tursku je došao 10. avgusta, letom iz Beograda za Istanbul, a u Honkong je sleteo 13. avgusta odakle je otišao u centralnu Kinu, rekao je ministar. (Blic, 1.9.2014)

Ako je Milićev u Kinu sleteo 13. avgusta, zašto je ministar 18. avgusta izjavio da se Milićev nalazio u Turskoj?

Ministar je na konferenciji za novinare tog 18. avgusta još dodao:

– Istraga je sprovedena detaljno, imamo dosta podataka vezano za njegovo kretanje i kretanje drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je Milićev Marko (1981) počinilac ovog krivičnog dela, rekao je Stefanović. (Blic, 18.8.2104)

Ako je istraga "sprovedena detaljno", kako ministar tvrdi, kako je moguće da je policija bila uverena da se Milićev nalazio u Turskoj, kada je on tada već uveliko bio u Kini? Prema pisanju medija, na konferenciji koja je održana 1. septembra "ministar nije davao nikakve detalje o hapšenju na konferenciji za novinare".

 

      Kurirovi anonimni izvori

 

Ministru nije bio problem da odaje detalje o istrazi pre hapšenja, na šta je javnost burno reagovala i okrivila ministra za ugrožavanje istrage, ali mu je zato jezik bio pod ključem kada je trebalo da otkrije detalje posle hapšenja. Da li ovo ima smisla? Na konferenciji za štampu još je saopšteno da se Milićev nalazi u Kini u pritvoru. On je još dodao "da je Milićevu u Kini istekla boravišna viza, a da je u toj zemlji uhapšen po poternici koju je raspisala Srbija".

Sada, da li je Milićev uhapšen zbog prekoračenja boravišne vize ili zbog poternice koju je raspisala Srbija, nije baš najjasnije. Zar ne bi bilo logično da je Milićev prvo uhapšen na osnovu prekoračenja boravišne vize, pa tek onda, na osnovu provere, zadržan u pritvoru jer je za njime raspisana međunarodna poternica? Ko je raspisao drugu poternicu?

Prema rečima izvora "Politike", Milićev je uhapšen zbog sasvim drugih razloga koji su mnogo ozbiljniji od prekoračenja boravišne vize.

Milićev je u Kini priveden po poternici koja je za njim raspisana zbog trgovine narkoticima, a ne zbog učešća u saobraćajnoj nesreći zašta ga terete srpski istražni organi. Pošto se u Kini trgovci narkoticima streljaju, Milić je molio tamošnju policiju da ga pusti, objašnjavajući im da on u Srbiji ne odgovara za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, već za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otkriva "Politikin" izvor. (Politika, 2.9.2014)

Anonimni izvor "Kurira" je tom listu ispričao nešto drugačiju priču povodom hapšenja Milićeva zbog narkotika.

Milićev se najverovatnije uplašio da ga policija hapsi zbog droge. Kao što je poznato, zbog tog krivičnog dela, trgovine drogom, u Kini je predviđena smrtna kazna. On je zbog toga kineskim policajcima odmah priznao ko je i objasnio zbog čega za njim traga srpska policija, otkriva izvor "Kurira". (Kurir, 2.9.2014)

Pažljivo tumačite rečenične konstrukcije izjava izvora.

"Politikin" izvor tvrdi da je za Milićevim još ranije bila raspisana poternica i to zbog trgovine narkoticima. (Ko je uopšte raspisao tu poternicu Dakle, Milićev je trgovac narkoticima, kineske vlasti su ga uhapsile, on je tačno znao da ga hapse zbog droge, ali da ga Kinezi ne bi streljali, on je priznao da ga policija u Srbiji traži zbog ubistva, laički rečeno.

Tvrdnje "Kurirovog" izvora nose drugačije značenje. Milićev zna da se za njim traga zbog ubistva u Srbiji. Međutim, on nije bio siguran da li su ga uhapsili zbog ubistva ili zbog droge, a znajući da može biti streljan, Milićev je odmah rekao da ga traži srpska policija kako bi izbegao streljanje, laički rečeno.

Da li uočavate razliku? Izvor "Politike" ne iznosi sumnju u to da li je Milićev znao zbog čega je uhapšen, ali "Kurirov" izvor izražava sumnju koristeći reč "najverovatnije".

Šta nam ovo govori? Izvor "Politike" jasno poništava tvrdnje ministra Stefanovića da je uhapšen zbog poternice koju je raspisala Srbija. Međutim, "Kurirov" izvor ostavlja prostor za dalju interpretaciju. Da li je uhapšen zbog ubistva ili zbog droge. "Kurirov" izvor nagoveštava da je Stefanović možda u pravu, a možda i nije.

Sasvim je moguće da je "Kurir" izjavu ovog anonimnog izvora modifikovao kako se izjave ministar Stefanović ne bi u potpunosti diskvalifikovale.

Ako je Milićev uhapšen zbog trgovine narkoticima na osnovu neke druge poternice, koja je nama nepoznata, Kina ima pravo da ga zadrži i da mu sudi po njihovim zakonima. Međutim, ako je uhapšen zbog poternice Srbije, izručenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Stefanović je izjavio da bi Milićev trebalo da se nađe u Srbiji za "najviše nekoliko nedelja". Veoma neodređen vremenski period, složićete se.

Nebojša Stefanović je izjavio da je Milićevu u Kini "istekla boravišna viza". Saobraćajna nesreća na Brankovom mostu se dogodila 25. jula. Desetak dana posle nesreće, Milićeva je, navodno zaustavila srpska policija zbog ukradenog vozila koji je u tom trenutku vozio, pišu novine. On je zatim pušten jer se za njim tada nije tragalo.

Milićev je sa svojim pasošem, 10. avgusta odleteo za Istanbul. 13. avgusta je navodno sleteo u Kinu i već 15. avgusta nalazio se u centralnoj Kini. Interpolova poternica raspisana je 19. avgusta.

Kurir je 25. avgusta objavio tekst u kojem prenosi reči neimenovanog izvora koji tvrdi da je Milićev bio lociran u Kini. Dakle, policiji je bilo potrebno najmanje 10 dana da ga locira u Kini? Da li je naša policija zaista toliko ekspeditivna? Moramo razlikovati dva pojma: boravišna viza (residency visa) i boravišna dozvola (resident permit).

 

      Kad nemoguće postane moguće

 

Ako preko interneta pokušate da pretražite sajtove kineskih ambasada ili kineskih institucija ili stručne sajtove koji se bave opisom procesa dobijanja viza za putovanja u Kinu, nailazićete samo na termin "resident permit" (boravišna dozvola). Velika je razlika između vize i dozvole. Pretražili smo internet u pokušaju da razjasnimo ta dva termina.

Najlakše je dobiti turističku vizu koja podrazumeva jedan ulazak u državu, ili više, ako se podnese zahtev. Turistička viza traje svega 30 dana. Boravišnu dozvolu je mnogo komplikovanije dobiti i proces traje duže od procesa za dobijanje obične vize.

Prema rečima Stefanovića, Milićevu je "boravišna viza" (smatramo da je taj termin pogrešno upotrebio jer smo u uputstvima nailazili samo na termine "viza" i "boravišna dozvola") istekla, pa je zatim usledilo hapšenje. Milićev je navodno uhapšen u petak, 29. avgusta. Ako turistička viza traje samo 30 dana, kog dana je Milićev uopšte dobio vizu? Hajde da kažemo da je Milićevu viza istekla tačno u petak 29. avgusta, kada su ga kineske vlasti i uhapsile.

Računajući unazad od 29. avgusta, a imajući na umu da viza traje 30 dana, Milićev je turističku vizu za Kinu dobio 31. jula. To bi značilo da je Milićev odmah nakon ubistva Luke Jovanovića otišao do ambasade Kine u Beogradu i podneo zahtev za turističku vizu!

Imajući u vidu to da je malo verovatno da je Milićev uhapšen istog dana kada mu je i istekla viza (29. avgusta), a ne zaboravite još papirologiju i period čekanja na odobrenje vize, pitanje je kada je Milićev uopšte izvadio vizu za Kinu? Da li je Milićev još pre ubistva izvadio i Tursku i Kinesku vizu ili je još od ranije imao kinesku vizu ili pak možda i boravišnu dozvolu na duži periodu koja je baš pred hapšenje istekla?

U javnosti se stiče utisak da je Milićev u Kinu pobegao zbog ubistva Luke Jovanovića. Međutim, uzimajući u obzir da se nesreća dogodila u petak, 25. jula u večernjim časovima, Milićev je morao da sačeka ponedeljak, 28. jula kako bi otišao do ambasade Kine sa zahtevom za izdavanje vize.

Da bi mu viza od 30 dana istekla 29. avgusta, kada je navodno uhapšen, Milićev je morao da dobije vizu 31. jula, četiri dana od prvog radnog dana nakon ubistva. Uzimajući u obzir da Milićev najverovatnije nije uhapšen na dan kada mu je istekla viza (29. avgusta) i da je za vizu bilo potrebno sačekati nekoliko dana, dolazi se do zaključka da je Milićev kinesku vizu ima još pre ubistva.

Zašto se onda u javnosti spekuliše da je Milićev u Kinu namenski pobegao zbog ubistva? Zašto se ranije nije znalo da Milićev ima i kinesku vizu? Kako je moguće da je naša policija 18. avgusta tvrdila da se on nalazi u Turskoj, kada je već uveliko bio u Kini?

Zašto se Milićev, nakon što je dobio kinesku vizu, vozikao u ukradenom automobilu po Srbiji kada ga je zaustavila policija? Zašto odmah po dobijanju vize nije napustio Srbiju?

Zašto je narko-diler Marko Milićev pobegao baš u Kinu gde se streljaju trgovci narkoticima?

Konačno, zašto se ispostavi da su zvanične izjave iz policije netačne u odnosu na "anonimne izvore" iz te iste policije? Da li mi to imamo jednu zvaničnu i jednu anonimnu policiju?

 

     A 1.

  Lažna kineska viza

Kineski državljanin Chan Yong od avgusta 2012. boravi sa falš vizom koja je izdata u ambasadi Srbije u Pekingu. Kada mu je istekla viza od tri meseca, Policijska uprava Požarevac pronalazi da je viza i dokumentacija na kojoj je urađena viza falsifikovana, i tada se meša ambasada koja preko MUP-a dozvoljava izdavanje nove boravišne vize na već postojeću falsifikovanu vizu od strane Kineza u Pekingu. Srpska policija ne reaguju po zakonu, i navedenog ne vode kod sudije da mu izrekne zabranu ulaska u Srbiju, nego se dozvoljava kršenje zakona.

Pomenuti Chang Yong se više puta se sastajao sa atašeom ambasade Kine, gde mu je davao poverljive podatke i dokumentaciju o Privrednom društvu TE-KO Kostolac (Termoelektrana i kopovi Kostolac), o bojleru i turbinama, kao i bezbednosti samog objekta.

Isto tako navedeni je član Komunističke partije, što dovodi u sumnju njegov dolazak u Srbiju, i označen je od strane vlasti, kao neko ko je potencijalni špijun.

Njegov posao je da se bavi samo prikupljanje informacija o PD TE-KO Kostolac, kao i ljudima, sa kojima pokušava preko skupih poklona da se sprijatelji, i tada dobija više informacija o svemu. Isto tako u 2013. se sreće sa raznim kompanijama i ljudima. Svi poslovi isplate i uplate idu preko Chang Yonga. Tarifa se zna, 10% za svaki dobijeni posao, kao što su liftovi, kao što je osiguranje radnika, kao sto je izolacija objekta, remont faze…

(Autor je policijski službenik PU Požarevac)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REKET POLITIČKE MAFIJE I “RADNE GRUPE” ZA UZIMANJE PARA OD KRIMINALNIH LIKOVA SRBIJE!!!

6. јула 2014. Коментари су искључени

 

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali, kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima. Ta navika traje i danas.

 

              major Goran Mitrović

 

Premijer Srbije saopštio je 20. juna na konferenciji za štampu u Vladi Srbije da su smenjeni svi načelnici uprava u Ministarstvu unutrašnjih dela. Smenjeni su prisustvovali ovoj lakrdiji, bez prava glasa, a ni prisutni građani, direktor policije Milorad Veljović i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, nisu imali prava da se oglase živim. Govorio je, vičući, samo Aleksandar Vučić.

Smena je došla, jer istog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio od Vlade Srbije da ga obavesti o stanju u MUP-u, i sprezi vrhova policije sa narko mafijom.

Vidno uznemiren, Vučić je pohvalio smenjenog načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, tvrdeći da i dalje smatra da je on pošten i častan policajac, ali, dodao je, da niko ne može da ga ubedi da Dragoslav Kosmajac, najveći narko diler na ovim prostorima, ne može da bude uhapšen. Zato će, rekao je, on lično rukovoditi tom akcijom!

Sve češći su izlivi ludila srpskog premijera.

Smena u policiji je normalna u njenom radu. Promene se ne oglašavaju, jer se, zbog prirode posla, načelnici upućuju na nove radne zadatke.

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima.

Zašto se Vučić okomio na Kosmajca?

 

      Vučićevo oranje drumova

 

Aleksandar Vučić ume samo da oponaša druge. Tako je, kopirajući svog idola Miodraga Rakića, da od vrha srpskog podzemlja treba uzeti što više para, i pokazati im ko je ko, i Vučić, uoči izbora održanih u maju 2012. godine, poslao u misiju “dobre volje“ Vladimira Cvijana, advokata i člana rukovodstva stranke, da uzima pare od onih koji su bili pod poternicom.

Tako je Cvijan doneo Vučiću velike svote novca koje je dao Stanko Subotić Cane, kome je Vučić obećao da će, ako dođe na vlast da mu organizuje pravično suđenje. Cvijan je u zatvoru posetio Sretena Jočića, zvanog Joca Amsterdam, koji je preko prijatelja platio nekoliko miliona Vučiću, kao mali znak pažnje. Cvijan je o svemu vodio evidenciju, i uredno je predavao novac Vučiću.

Na spisku onih koji su donirali Srpsku naprednu stranku našao se i Dragoslav Kosmajac. Priložio je sedam miliona evra! Vučić je ove pare sakrio u svoj džep, i pre dva meseca, kada je predsednik Nikolić saznao da je Aleksandar te pare prisvojio, u besu, pokušao je da ga u svom kabinetu udari nogom, ali je promašio i pogodio jednog od prisutnih.

Vučić rezonuje: ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić mogli od Darka Šarića da uzmu desetine miliona evra, i da za njim raspišu poternicu, zašto to i on ne uradi sa Kosmajcem.

Gospodin Kosmajac, kao ni Darko Šarić, u Srbiji nisu imali posla sa drogom. Bili su čisti, pristojni i neupadljivi. Pomenuti Kosmajac je u 61. godini života, ali protiv njega nije napisana ni prekršajna prijava, ni u Srbiji, ni u inostranstvu. U Srbiji se bavi stanogradnjom, otvaranjem dečjih obdaništa i drugim, potpuno legalnim biznisom, što je policija utvrdila i pretresom njegovog stana.

Kada su Vučiću referisali koliko novca u kešu, sa potvrdama o poreklu, i iz koje banke su podignuta, raspolaže gospodin Kosmajac, Vučiću je počeo da se oblizuje. Zašto ga ne uhapsimo i sve mu to uzmemo, pa nek se žali, pitao je. Ali, policija ga nije podržala u tom marifetluku.Oni koji imaju para, imaju i prijatelje, i oni su na svakom važnom mestu.

Svojevremeno je Snežana Malović pokazivala, dok je bila ministarka pravde, šta su sve oduzeli od Darka Šarića, šta je od toga završilo u njenim stanovima, pa zato i danas, dve godine od odlaska iz ministarstva pravde, Malovićevu čuva danonoćno 40 policijskih službenika, po Vučićevom nalogu.

Sve to plaćaju građani Srbije! Vučić je bio toliko impresioniran, da je i on poželeo da ima svog Darka. Tako će jednim udarcem da ubije dve muve, zaključuje on. Prvo, na čelo narkomafije dovešće svog čoveka, koji će mu plaćati, a ovog drugog će opljačkati, do gole kože.

Zašto nije smenjen Milorad Veljović, vremešni direktor srpske policije u nekoliko mandata? On je, naprotiv, i ojačao. Rukovodiće i iz fotelje načelnika Uprave kriminalističke policije. A biće i na čelu “radne grupe“ koja treba da montira proces Kosmajcu, jer nikakvih dokaza o njegovom učešću u distribuciji narkotika nema, jer bi se tim povodom oglasile i strane policije, nudeći saradnju. Bez montiranog procesa Vučić ne može oduzeti Kosmajčevu imovinu, koja se procenjuje na desetine miliona, jer je uspeo da keš evakuiše od Vučićevih dugih prstiju.

Mediji su pratili Veljovićevo poslovanje. Kamere su zabeležile da se sastaje u hotelskim klozetima sa narko dilerom Ćazimom Osmanijem, kosovskim Albancem, koga nemačka kriminalistička policija smatra velikim narko bosom. Po nalogu direktora srpske policije Ćazim je dobio originalni sprski pasoš na ime Miloš Petrović!

Samo zbog davanja pasoša, Veljović bi dobio petogodišnju kaznu zatvora. Ali, novac koji dobija od Ćazima Osmanija, trde upućeni, Veljović deli sa Vučićem. Zato Vučiću ne pada na pamet da pomene Ćazimovo ime. Obećao je da će se proveriti Veljovićeva veza sa njim, ali je na to obećanje brzo zaboravio. On misli da se toga možemo sećati, samo ako nam on odobri.

Po nalogu Čazima Osmanija, za ambasadora Srbije u Slovačkoj postavljen je prošlog oktobra Albanac Šami Dermaku. U Slovačkoj albanska narko mafija drži ogroman kapital, i poslat je Albanac koji će im izdavati srpske pasoše, posećivati ih u zatvorima…Ovo imenovanje plaćeno je pet miliona evra u prahu!

Treba pomenuti da je gospodin Veljović vlasnik desetine stanova, kuća, vikendica i drugih nekretnina. Oba njegova sina su teški narkomani. Stanko je kao srednjoškolac dobio posao u Srpskoj banci, pa je premešten u NIS, sa platom od dve hiljade evra, a Nemanja je u Moskvi, kao šef predstavništva Farmakoma, čiji je vlasnik Miroslav Bogićević, čija kompanija je uzela više od šest stotina miliona evra kredita, koje ne može da vrati.

Nije ni čudo što Bogićević nije u zatvoru, kada je zaposlio Veljovićevog sina, sa mesečnom platom od deset hiljada evra, koje on potroši u Moskvi, šmrčući. Nemanju u Moskvi čuvaju srpski policajci, u civilu, o trošku srpske policije. Koliko to košta, sam Bog zna. Zna i Vučić, ali ne sme da se javi, jer ga Veljović drži, kažu, džepu!

 

      Službe su ga volele

 

Koliko će Vučić od Osmanija naplatiti uništenje konkurencije? Sigurno je, veliki novac će završiti u njegovom džepu.

Po nalogu Ćazima Osmanija srpski direktor policije osigurava transporte droge koji kreću od Prištine, ka Evropi, a iza kojih stoji američka obaveštajna zajednica. Vučićeva prodaja Kosmeta tek će se razjasniti, ako on to živ dočeka.

Dragoslav Kosmajac je, tvrde upućeni, od mladosti bio miljenik srpskih službi bezbednosti. Bio je disciplinovan, odmeren, nije se opijao, nije se isticao, bio je diskretniji i od najboljih operativaca. Ako se bavio poslom zbog kojeg ga Vučić optužuje, onda je to činio pod šinjelom jugoslovenskih i srpskih službi.

Doživeo je duboku starost, a da ničim nije kompromitovan. Na njega sada Vučić šalje svoje “radne grupe“, spašavajući sebe da Kosmajac ne progovori, i javno ga pita šta je sa njegovih sedam miliona evra donacije SNS-u, koje su završile u njegovom džepu.

Vučić se, podsećamo, oglasio 20. juna iz kabineta Vlade Srbije, a sutradan je priveden na “informativni razgovor“. Avion srpske vlade sleteo je na podgorički aerodrom, da Vučić objasni svom crnogorskom kolegi svoje objave ratova narko mafiji. Oni nisu u nadležnosti izvršne vlasti, već tužilaštva i policije.

Milo Đukanović je ozbiljno zamerio Vučiću na ponašanju, jer na taj način i njega dovodi u opasnost, mada on sa njegovim igrarijama nema veze. Odnose u podzemlju ono reguliše samo, na svoj način.

Srpska policija je u punom rasulu. Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić nastojao je da on bude na čelu popisne komisije koja će utvrditi vrednost Kosmajčeve imovine, koja bi “prilikom popisa dobila noge“, jer bi se on i njegovi službenici, “zbunili pri popisivanju“. Direktor je tu čast odredio za sebe.

Ali, Vučića čekaju nerešivi problemi. Država je u bankrotu, sva njegova obećanja oko investicija pokazala su se lažnim, zaduživanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, njegova horda pljačka sve više.

On je objavio i rat policijskim sindikatima, koji traže povećanje plata, uniforme, naoružanje, sredstva za rad. Vučić mora da preda i ministra policije, koji je uhvaćen u prepisivanju doktorata, i bez obzira koliko se on bude suprotstavljao, popustiće pred pritiskom.

Kad ga god pritisnu, Vučić podvije rep. Inače, on je surov čovek. Često je tukao svoju prvu ženu, a i drugu, Tamaru Đukanović, koja je bila pred porođajem, krvnički je mučio i zlostavljao, tako da je ona odvedena na porođaj u GAK Narodni front, gde je izgubila dete, jer je Aleksandar tvrdio da nije njegovo. Nesrećna Tamara se teško razbolela, dobila je bolest krvi. Njoj je ostavio stan, a sebi je, navodno, kupio garsonjeru od 32 kvadrata.

Njemu će uskoro trebati i manje kvadrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

26. априла 2014. Коментари су искључени

 

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili. Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik "Pravde".

 

          Predrag Popović

 

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima…Sve, samo ne sebe i staru ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija.

Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatoru i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad vođa piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini mogući način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom.

Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana. Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost.

Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15-godišnjih političkih avantura.

S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV 3, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala – lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere.

Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću.

Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže.

Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama.

Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekstTreći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce.

Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag-Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije.

Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoverne publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere", em njen vlasnik ima bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen.

Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović.

Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao ženstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom. Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa.

Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko-pravosudno-policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu.

Kralj „Kurira" i princ-prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu.

Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića.

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter.

Sa psiho-fizičkim karakteristikama lopte – predmeta ispunjenog šupljinom – prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve. Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, aman-zaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije.

Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo.

Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka-saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takođe duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović.

Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda.

S tako raspoređenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima građana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

NOVA KOLUBARSKA BITKA NEMAČKE ZA SRPSKE REZERVE UGLJA I UZ POMOĆ DOMAĆIH SARADNIKA

14. фебруара 2014. 1 коментар

 

Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica 400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko ropstvo.

 

          Insajder K – 5

 

Uspon nemačke dinastije Krupp iz Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci, ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.

Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!

Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage, oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.

Obnova je donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala. Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.

Krupp je odavno zainteresovan za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima, tehnologijom i vagonima.

Nekako smo uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.

Kada je Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika 1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta – zaobiđeni. Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.

Nemci su posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari, iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata preuzme srpske ugljene rezerve.

Kada je došao na vlast, Đinđić im nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS, uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara ima višak radnika.

Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto. Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "…Donesi neku ‘šaru’, ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina, taj posao…donesi tu ‘šaru’ trećeg ili četvrtog stepena da ti dam rešenje…".

Đinđicevci su znali za to, jer je većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?

Prva tačka u planu za predavanje Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a revolucija je pojela svoju decu.

Kada su se otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi evra.

I to je bilo mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.

Dakle, 3 milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem, distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne rudnike uglja, mašine i opremu.

Oprostite Frau Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da prodate za 3 milijarde?

Međutim, izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.

Godine 2005. Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa ograničenom odgovornošću".

To je pravna forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač.

Znači da za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama, opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.

Prema tome, rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću!

Iz Kolubare, koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno visokim cenama.

Kolubarine ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i prateću opremu.

Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene dugove i time umanjio sopstvenu vrednost.

To se upravo i desilo u junu 2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je suviše značajna da bi propala.

Niko nije pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje. Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako mora nekom i vratiti.

Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.

Konačno, poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.

Banka kod koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20% akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade).

Umesto kupovine novih mašina i opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja tek deseti deo uzetog kredita.

Nemcima ne smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja. Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a, završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je prošle godine naširoko pisano. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle Barbike.

Poslednji kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan poslovni potez.

Prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se vodi na Kolubaru.

Cena Kolubare kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal, koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!

Pošto je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.

Za svoje dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je: korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.

RB Kolubara je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali.

Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta 2014.godine.

Najelegantniji način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

%d bloggers like this: