KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ROVARENJE PO ELEKTRODISTRIBUCIJAMA: SISTEMATSKA OTIMAČINA IMOVINE JE PRAVO IME ZA KORPORATIVNU RASPRODAJU DELOVA EPS

 

Tokom leta 2014. godine, celu Južnu Srbiju i Niš kao centar regiona, potresalo je nasilje koje je sprovodila "kaznena ekspedicija" EPS-a, odnosno Elektrodistribucije Jugoistok, sekući struju, čak i onim pretplatnicima koji su imali dug manji od 5.000 dinara. U međuvremenu, unutar Elektrodistribucije Jugoistok, vlada opšte rasulo. Polovinom oktobra meseca sindikati su zatražili hitnu smenu predsednika Jugoistok Niš, Bobana Stojkovića i predsednika ogranka Elektrotimok iz Zaječara, Miroljuba Jankovića. Ali, bilo je to "bacanje prašine u oči", jer razlog nije bio plansko uništavanje kompletne elektriprivrede juga Srbije, nego Zakon o radu. Istina je i da Zakon o radu guši svaku ideju radničkih prava, ali, kad su u pitanju Jugoistok i Elektrotimok, reč je o dramatičnom stanju koje vodi u privatizaciju čitavog sistema. A, to nije ništa manje važnije za sindikate od pitanja radničkih prava. Jer, čemu će ta prava da koriste ako ne bude ni radnih mesta ni firmi koje su hranile na stotine hiljada ljudi?

 

               Insajder E- 12

 

Niški Jugoistok pokriva 41 opštinu, od Kladova do Preševa, sa 640.000 potrošača. Ukupni dug za struju na današnji dan iznosi preko 30 milijardi dinara. Ali, više od polovine tog duga otpada na državne ustanove ili na privatne kompanije čiji su vlasnici po pravilu prebogati ljudi.

Ipak, država je umesto tamo gde treba, udarila po sirotinji. Koliko je licemerje Vučićevih haračlija, najbolje govori i podatak da je sa 4,5 milijardi dinara, najveći dužnik za struju među preduzećima RTB Bor. Dakle, Vođina omiljena firma, koju je nedavno "donirao" iz budžeta sa 40 miliona evra!

U Nišu, svako drugo domaćinstvo duguje za struju, jer, jednostavno, nema mogućnosti da plati sve dažbine državi i da fizički preživi mesec dana! Sporazum o takozvanom reprogramu duga, do sada je potpisalo ukupno oko 50.000 korisnika na iznos od više stotina miliona dinara.

Na području Jugoistoka, u ime EPS snabdevanja, bilo je ukupno 336 isključenja zbog neplaćenog duga, od čega 222 domaćinstva i 114 firmi. Najveći dug kod isključenih domaćinstava bio je 67. 235 dinara.

Ali, sve ovo je samo vrh ledenog brega, tek površna slika stanja u Elektrodistribuciji Jugoistok. Naime, najavljuje se takozvana korporativizacija EPS-a, a to znači i prelazak iz statusa javnog preduzeća u status akcionarskog društva.

O tome sindikati EPS-a kao da ne znaju ništa. Sve govori da se mnogi od njih samo ponašaju kao neupućeni, kako ne bi potegli pitanje podele prave vrednosti akcija. Ta drama tek predstoji. Oni koji danas ćute o pravoj vrednosti akcija, već odavno su ponuđeni da učestvuju u njihovoj pljački, samo ako budu dosledni u ćutanju.

To je i glavni razlog zašto se zapošljavanje u EPS-u, a tako i u Jugoistoku, ne vrši prema potrebama i standardima i normativima radne snage, već po političkoj liniji. Iako je potpisan sporazum sa Vladom o raspodeli dobiti, kao i vreme da se izvrši isplata, to nije učinjeno, a sindikati ćute kao da se njih to ne dotiče.

Da stvari budu jasnije, u Jugoistoku se gomila administracija, posebno u Nišu, a ključnog, elektromonterskog kadra za rad na terenu, nema dovoljno. Da je vrh sindikalnih organizacije u Jugoistoku i Elektrotimoku potkupljen, pokazuje i činjenica da do današnjeg dana, sindikalni funkcioneri ni reč nisu progovorili o povezivanje benficiranog staža za elektromontere u zaječarskom Elektrotimoku.

Na letos održanom protestnom skupu sindikata u Beogradu, nije prisustvovao niko iz sindikata Elektrotimok Zaječar. Takođe, protestu je prisustvovalo samo četiri člana sindikata iz podružnice Elektrodistribucije Knjaževac, i jedan iz podružnice ED Zaječar, koji su tu došlo svojom voljom, i o svom trošku.

Iz svega ovoga, vidi se da je vrh sindikata "Jugoistoka" i Elektrotimoka u dosluhu sa "operativnim" licima zaduženim za kontrolu i korumiranje vrha sindikalnih organizacija u celom EPS-u. Pitanje je samo za koje privilegije i za koliko novca to rade.

Od kako je na predlog Aleksandra Obradovića, direktora "Elektroprivrede Srbije", Nadzorni odbor EPS-a, razrešio sa dužnosti prof. dr Igora Novakovića i na njegovo mesto za direktora Jugoistoka Niš imenovao Darka Bulatovića, penzionisanog podoficira, pravnika i "stručnjaka" za fudbal, Jugoistok je počeo ozbiljno da posrće.

Obrazloženje za smenu Novakovića je bilo lakonsko: "…zbog uočenih propusta u rukovođenju PD Jugoistok i zbog protivljenja korporativizaciji Elektroprivrede Srbije, odnosno protivljenja "uvođenju jedinstvenog upravljanja na nivou sistema, kojim bi odgovornost konačno dobila ime i prezime i kojim bi se godišnje uštedelo 36 miliona evra".

Za nekoliko meseci vladavine Jugoistokom, Bulatović je ovo preduzeće učinio podložnim komadanju. Tako je hteo Vučićev režim. Reč "korporativno" je u ovom slučaju samo drugo ime za sistemsku otimačinu imovine svih građana Srbije.

Koliko je dugovanje vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), prema Jugoistoku, to ni do današnjeg dana nije objavljeno. Lokalni mediji u Nišu uputili su zahtev Jugoistoku da dostavi podatke o dugovanjima svih javnih preduzeća i institucija, ali i političkih subjekata, do juna meseca 2014. godine. Bio je to granični mesec, kada je krenula masovna seča struje domaćinstvima.

U međuvremenu, dok su čekali na te podatke, struja je isključivana na kratak vremenski period u mnogim delovima grada. Direktor PD Jugoistok, Darko Bulatović, je tih dana najmanje pet puta ponovio da se radi isključivo o poštovanju naloga dobijenih "odozgo", od EPS Snabdevanja, te bi se mogao iz te izjave lako steći utisak da Jugoistok zapravo i nema nikakvu ulogu u isključivanjima struje u zoni pokrivanja, već da radnici Jugoistoka služe isključivo kao obična radna snaga koja na naloge iz Beograda skače i bez pitanja seče struju.

Zanimljivo je videti ko duguje Jugoistoku u Nišu. Naime, na čelu liste dužnika je Direkcija za izgradnju Grada Niša, sa bezmalo 83 miliona dinara duga (82.974.847,90), na drugom mestu se nalazi Nissal AD, sa blizu 28 miliona duga (27.892.901,27).

Treća je firma "Pčelica" sa 17 i po miliona. Na četvrtom mestu je Gradska Uprava, Služba za održavanje, sa preko 14 miliona i 350 hiljada, a peti je Sportski centar "Čair" čije je dugovanje dostiglo 12 miliona dinara. Na šestom mestu je ponovo Direkcija- Ulično osvetljenje (eto ironije!). Sa preko 6,5 miliona dinara, i Policijska uprava u Nišu je na vrhu dužnika.

Policijska uprava Niš duguje više od 4 miliona i 700 hiljada…

Dužnici su i "Nišprojekt", AD MIN Holding Vagonka, Natom AD, JP "Aerodrom" (preko 3 i po miliona) i JKP "Tržnica" (preko 2 miliona i 750 hiljada). JKP Gorica sa dva miliona i 300 hiljada je među prvih dvadeset dužnika, a za njima sledi nekolicina niških osnovnih i srednjih škola ali i odred Žandarmerije Niš, Okružni sud u Nišu, Dom omladine, Galerija savremene likovne umetnosti, Institut za zaštitu zdravlja, brojne firme poput Niskogradnje doo…

Dug Narodnog pozorišta je nešto niži od milion i po, JKP Naissus duguje 596 hiljada, Niška TV oko 490 hiljada, JKP Mediana duguje oko 63 hiljade. Čak i Fudbalski klub Radnički duguje Jugoistoku 576 hiljada dinara.

Red je podugačak, ali se Jugoistok okomio samo na obične građane. Pitanje je gde je granica izdržljivosti, i kad će i građani da uzvrate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAT TEHNIKA ZAPALA ZA OKO KRIMINALCIMA IZ AIR SRBIJE!!!

 

Radnici zaposleni u preduzeću JAT Tehnika, u pismu upućenom Redakciji, opisuju kako se Vučićeva vlast okomila na njih. Cilj je da JAT tehniku otmu i predaju na upravljanje arapskim vlasnicima Air Srbije.

 

 

 

Bivši direktor preduzeća JAT Tehnika, Srđan Mišković (iako je i sam bio daleko od idealnog), vodio je tvrdu politiku prema novoosnovanom preduzeću Air Srbiji, i nije dozvoljavao da nas arapsko-engleski propaliteti potpomognuti sa ex-domaćim (mahom iz Australije) sublimirani u rukovodstvu ove već sada propale kompanije, uvuku u svoj mulj.

Držao ih je na distanci i saradnju prihvatao samo onda kada je interes preduzeća JAT Tehnika bio jasno definisan. Bahate pokušaje Daneta Kondića i njegove kamarile da JAT Tehniku tretiraju kao svoju prćiju i otimaju šta god im zatreba, Mišković je uspešno odbijao navukavši tako gnev idejnih očeva Air Srbije- Siniše Malog i naravno, Aleksandra Vučića.

Iako Zorana Mihajlović kao resorni ministar nije htela da smeni direktora JAT Tehnike, Mali i Kondić su otrčali do Vučića i iznudili njegovu smenu. Pošto za to mesto nije lako naci kadar van vazduhoplovne struke, kao logično rešenje nametnuo se uzdigli mediokritet, bolesno ambiciozni i isto tako nesposobni Miroslav Musulin.

Jedini razlog njegovog postavljenja bio je da klima glavom na svaki mig Air Srbije i političara koji stoje iza ovog propalog projekta. Čim je postavljen za direktora doveo je kadrove, a od domaćih kadrova opredelio se mahom za neradnike- bivše sindikalce, svoje školske drugove i raznorazne poltrone koji mu danima nisu izlazili iz kabineta moleći za rukovodeća radna mesta.

Iako počinje da ponavlja Vučićevu mantru o štednji i stezanju kaiša, sam kreće na seriju službenih putovanja – Istambul ( nekoliko puta), Moskva ( nekoliko puta), Madrid, Viljnus,Ljubljana, Dubai, Abu Dabi…

U proseku- tri službena puta mesečno. Razlozi za ova putovanja su navodno traženje novih kupaca usluga Jat Tehnike. Ali, poenta je da nijednog novog nije doveo, da je posla manje nego ikada od osnivanja firme i da su pomenuta putovanja čisto iživljavanje, svojstveno nekadašnjim direktorima državnih preduzeća iz vremena komunizma.

Pored toga, smenjuje, otpušta, kažnjava šakom i kapom, uvodi atmosferu strahovlade a valjda iz straha za vlastitu bezbednost, postavlja blindirana vrata na svom kabinetu??! Za sve lošije stanje u firmi optužuje sve redom ali ne i sebe i svoj brižljivo birani tim.

Sve ovo govori da nikome ne treba jaka i uspešna Tehnika jer je pala za oko kriminalcima iz Air Srbije, koji bi da se prošire malo po aerodromu a nemaju ni krova nad glavom (hangare) i da je ovakav imbecil na celu firme, pojačan sa apsolutnim dunsterima sa strane, dobitna kombinacija da firmu za par meseci dovedu do stečaja i zatim je arapskim prijateljima poklone, baš kao i nacionalnu avio kompaniju onomad.

Napominjemo da je JAT Tehnika do pre mesec poslovala pozitivno, da je država preuzela na sebe 2,5 miliona evra JAT-ovog duga prema nama (da njihovi prijatelji Arapi ne bi morali da ga vraćaju) i da se radi o firmi koja je apsolutno imala svoju budućnost. Više je na žalost nema.

JAT Tehnika je i ranije bila izborni plen pojedinih partija (Nova Srbija, SPS sam ili u kombinaciji sa DS-om, bilo je tu i Dinkićevih sledbenika) ali niko nikada nije dovlačio kadrove sa strane i postavljao ih na rukovodeća mesta.

SNS je prvi koji to radi posle svih onih bajki o nepartijskim rukovodstvima u državnim firmama. JAT je krenuo nizbrdo kada su stranke ušle u njega i dok ga kao skakakvci nisu oglodali, nisu ga pustili. Na kraju je poklonjen Arapima. Ista sudbina čeka i JAT Tehniku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTKUD VULIN OVDE?! SRPSKO HRVATSKI ŠVERC DROGE PREKO DUNAVA UZ NAPLAĆENO AMINOVANJE POLITIČARA!!!

 

Kada je zarada u pitanju kriminalci svih zemalja se lako i brzo udruže. Tako na poslu šverca droge zajedno rade albanski teroristi, ustaški oficiri iz rata i srpski političari koji zvanično odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova. U zajedničkom švercu sarađuju OVK, Anto Đapić i najbliži saradnici Aleksandra Vulina.

 

                Arpad Nađ

 

Apatin je pogranični gradić na srpskoj obali Dunava. Sa hrvatske strane ove međunarodne reke nalazi se Osijek. Vladimir Knežević, zvani „Knez", sa sinovima Markom i Arsenijem (koji je po zanimanju kuvar) iznajmio je u Bezdanu na Dunavu „Veliku čardu", preko puta hrvatskog mesta Batina. Tuda ide veliki šverc heroina i drugih opijata u Hrvatsku.

Kompanjon Kneževića u ovom poslu je Zoran Popović, čiji je brat Goran ovog leta ubijen u Boliviji, zbog nekog nesporazuma u vezi šverca tri tone kokaina. Zoran je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, iz koga je pušten posle davanja određene svote novca za podmićivanje onih koji su odlučivali u njegovom krivičnom predmetu.

Poreklom je iz Donjeg Lapca, privremeno je živeo u Apatinu, a posle izlaska iz zatvora preselio se u Beograd , gde ima tri restorana. Kneževići i Popović planiraju da otvore i jedan restoran u Sočiju, u Rusiji.

Dok je Popović zadužen za vezu sa kriminalcima, Vladimir Knežević je čovek koji kontaktira političare zadužene da obezbeđuju šverc.

Sa hrvatske strane to je Anto Đapić, hrvatski političar, bivši predsednik Hrvatske stranke prava i do 2009. gradonačelnik Osijeka. Đapić je još pre rata imao snažan uticaj u Osijeku i okolini, gde je organizovao Hrvatsku demokratsku zajednicu Franje Tuđmana.

Bio je i visoki oficir HOS-a (Hrvatske oružane snage) i član generalštaba (Vrhovnog stožera) hrvatske armije, a iz Osijeka je pobegao posle prvog ispaljenog metka.

Koristeći svoje veze kako u lokalu, tako isto i u vrhu policije, on se pokazao idealnim saradnikom na stvaranju mreže za šverc narkotika.

Drugi političar sa kojim je u kontaktu Vladimir Knežević i koji je bitan za ovaj posao jeste Aleksandar Vulin na srpskoj strani. Kneževići i Vulin se dugo i intenzivno druže, pa je Vulin, koji je i sam u prethodnoj Vladi bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, progurao starijeg Vladimirovog sina Marka na mesto zaposlenog u pomenutoj Kancelariji.

Marko Knežević je bio predsednik mesnog odbora Vulinovog fantomskog Pokreta socijalista, a danas je državnim poslom najčešće na Kosovu, gde održava kontakte sa ljudima iz albanskog podzemlja, koji drogu dopremaju do Srbije, odakle se posebnim kanalima prebacuje do Dunava, gde je u Batini preuzimaju ljudi koje je svojevremeno preporučio Đapić, i odatle distribuiraju po Evropi.

Policijski organi obe zemlje znaju za ovaj posao, ali ih visoko političko pokroviteljstvo sprečava da preduzmu neophodne mere.

Logističku podršku švercu pruža „Jet-ski klub Apatin" koji vodi Vladimir Knežević.

Aleksandar Vulin je upoznat sa time šta radi njegov saradnik Marko Knežević, ali pošto on lično, kao i njegova stranka ima finansijsku korist od šverca, pravi se da ništa ne zna. Sadašnjem direktoru Kancelarije Marku Đuriću, rečeno je da ne sme da menja kadrove koje je po partijskoj liniji doveo Vulin, pa je tako zaštićen i Marko Knežević.

Pomenuta grupa je za potrebe nesmetanog rada, ali i smeštaja funkcionera policije obe države, i organizovanja bahanalija za njih, iznajmila jedan vinski podrum u blizini Batine, koji ima dva ulaza: glavni je kod Dunava, a rezervni je prema Batinskom brdu. U slučaju potrebe posetioci podruma mogu od policije da pobegnu kroz sporedni izlaz za čije postojanje zna izuzetno mali broj ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

RASTURANJE PO ŠKOLSKOM OBRASCU: SRBIJA KAO „AGENT MIRA“ U IZDAJNIČKOM PROJEKTU SVETSKE VLADE U SENCI

 

Neposredno nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, aktivirana su sva sredstva angloameričkog specijalnog rata protiv ruskih interesa na ovom delu Balkana. Na noge su podignuti svi verolomnici, izdajnici, plaćenici, konvertiti, na čelu sa zlosrećnim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom paranoičnom propagandnom mašinerijom. Zapad je proglasio "opštu opasnost" od Rusije i Vladimira Putina, i traži, cak i u malim zemljama poput Srbije, savezničke klanove spremne da vrše opstrukciju slobodne volje i života, samo da Rusa nema.

Zasedanje Trilaterarne komisije u Beogradu, samo je jedan od antiruskih projekata koje Zapad sprovodi u Srbiji. Zbog svega toga, otvoreno je i pitanje "revizije cena" u isporuci ruskog gasa, ali i realizacija predugovora koje je Srbija potpisala sa ruskim ministarstvom odbrane, a tiču se isporuke najsavremenijih borbenih aviona i radara, kao i sistema PVO S-400.

 

              Nikola Vlahovic

 

Tačno je da Trilateralna komisija postoji sa isključivom idejom da ukloni Rusiju iz planetarno važnih poslova, a tačno je i to da vlada Aleksandra Vučića hoće da stavi Srbiju u službu antiruskih akcija Zapada.

Ali, ko je u Srbiji spreman da se prikloni ovom izdajničkom projektu? Izvesno je da će poludeli premijer ostati usamljen u toj nameri. Odjahaće u ružnu prošlost, kao tragikomični heroj na magarcu.

Sve dnevne novine u Srbiji, objavile su 31. oktobra 2014. godine vest, da u Beogradu počinje zasedanje "svetske vlade u senci", odnosno, evropskog ogranka Trilateralne komisije, globalne nevladine organizacije, čije postojanje je u ovdašnjim medijima, godinama predstavljalo temu iz oblasti "teorije zavere".

Ali, kako je svaka srpska noćna mora, pre ili kasnije postala stvarnost, tako je i zloglasna Trilaterala pokazala svoje lice i došla u Beograd, jer zločinac, po pravilu, uvek dode ponovo na mesto zločina koje je počinio.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, došao je da se lično obrati srpskim dželatima, a njegove strogo kontrolisane novine su zabeležile da je "govor održao na engleskom". Zašto je taj detalj bio važan?

Već u prvim rečenicama, Vučić je ponudio ovom mračnom skupu, da celu Srbiju pretvori u njihovu agenturu. Istina, ponudio je da Srbija bude "agent mira", a to u ovom slučaju znači, agent Zapada u obračunu protiv Rusije.

Jer, zasedanje Trilateralne komisije u Beogradu bilo je prevashodno sa ciljem da se sa srpskom izdajničkom klikom, dogovori opstrukciju izgradnje "Južnog toka", od koga doslovno zavisi budućnost Srbije. Naravno, i da se napravi plan od "širenja Rusije na Balkan".

Prilikom svoje poslednje posete srpskoj Vladi, predsednik ruskog „Gasproma" Aleksej Miler, otvoreno je rekao da žali što "pojedinci pokušavaju da opstruiraju" izgradnju "Južnog toka". Kao da se osetio prozvanim, Vučić mu je spremno odgovorio da "lično garantuje da će izbaciti iz Vlade svakog ko bude kočio ‘Južni tok’ ".

Naravno, Miler nikada nije poverovao Vučiću, a vreme i dogadaji, potvrdili su njegove sumnje. Pravo lice i prave namere, Vučić je pokazao prvog dana zasedanja Trilaterarne komisije u Beogradu.

 

      Otrov iz zmijskog gnezda

 

Smisao ovog banditskog "samita", postao je jasan već na samom početku, kad je tokom obraćanja predsednika Trilaterare za Evropu i bivši šefa Evropske centralne banke, Žan-Kloda Triše, pozvao prisutne da "odaju počast Ričardu Holbruku koji je pomogao u kosovskom mirovnom procesu".

Osim vodećih ljudi Trilaterare, "počast Holbruku" odao je i Aleksandar Vučić, kome je ovaj upokojeni američki diplomata 1999. godine odredio trajnu izolaciju i zapretio sudskim procesom "pred medunarodnim sudom".

"Hajde da se podsetimo Ričarda Holbruka u Dejtonu pre dvadeset godina i Volfganga Išingera, jer su obojica pomogli u kosovskom mirovnom procesu", nastavio je svoj govor Triše.

Predsednik srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, Jovan Kovačić, odlučio je da, osim mrtvom Holbruku, "oda počast" i Aleksandru Vučiću, rekavši kako je pre petnaest godina bilo nemoguće zamisliti da se ovakav dogadaj odigra u Beogradu, a da je danas to ipak moguće zahvaljujuci hrabrosti "lidera"!

Važno je znati i to da je Srbija najmlada članica Trilateralne komisije. U članstvu je od 2013. godine i uz Norvešku je jedina članica Evropske grupe koja nije istovremeno članica EU.

Redakcijskii izvori u Londonu govore da je Vučić prilikom prošlogodišnje posete Velikoj Britaniji, bez protivljenja prihvatio da se Srbija nade u ovoj opskurnoj organizaciji, ciji je jedan od osnivača nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Zbignjev Bžežinski, patološki mrzitelj Rusije i svega što je rusko.

Vodeći čovek organizacije Vest Ist Bridž, koja okuplja sve srpske članove Trilaterarne komisije, je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ranije je bio i državni sekretar u Ministarstvu odbrane i savetnik predsednika republike), Aleksandar Nikolic, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog istoimene fotografske radnje koju je držao u Beogradu).

Mnogo pre nego što je Srbija stupila u članstvo Trilaterare, u njoj su već bili manje i više poznati pripadnici domaće privredne i političke scene. Tako se medu njima našao i Đorde Vukotić, pravni konsultant na više projektima Svetske banke u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih medunarodnih organizacija.

Od 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik u Vladi Srbije prilikom izrade 350 nacrta zakona, i jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom sprečavanja ruskog, a širenja angloameričkog uticaja.

Član ove organizacije je i Violeta Jovanovic, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž), i službenik USAID-a.

Medu njima je i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno clan UO Američke privredne komore, Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a.

Važno mesto u Trilaterarnoj komisiji zauzima i Marko Blagojević, nekadašnji direktor CESID-a, a sada Vučićev "blagajnik", Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takode i konsultant USAID -a), Jakša Šcekic, novinar Skaj Njuza, Boško Jakšic, urednik dnevnog lista Politika, Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport, Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO), Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića…Medu njima je i Vučićeva ministarka, Zorana Mihailović, ali je njeno članstvo "zamrznuto".

Medu domaćim "operativcima" Trilaterarne komisije, našli su se još i Miroslav J. Vesković – rektor Novosadskog univerziteta, Jovo Bakić – sociolog i politički analitičar, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Goran Svilanović – nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, a danas je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, Jovan Ratković – savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević – predsednik Upravnog odbora NALED-a, Bojan Kostreš -potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Lidija Udovički – sestra ministarka Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalic – savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Igor Jovičić – sekretar Ministarstva kulture i informisanja…

Svi oni su istovremeno i članovi organizacije Ist Vest Bridž, čiji predsednik je Aleksandar Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog fotografske radnje koju je držao u Beogradu dok se nije dokopao vlasti).

Nikolić je političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, kažu, "bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja", mada o tome ništa nije znao. Bio je vrlo kratko vreme i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali je prešao u "Vucicev klan" odmah posle formiranja nove vlade. Vučić ga je postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane, mada nije imao nikakvog radnog iskustva u državnim institucijama. Naime, Nikolić je diplomirani ekonomista bez ijednog dana radnog staža u struci.

Ipak, kao čovek toliko blizak vodećim ljudima režima, našao se na vodećoj poziciji u srpskom ogranku Trilaterarne komisije, koja već decenijama odreduje sudbinu čitavih naroda i država.

Zanimljivo, ali član Upravnog odbora Trilaterarne komisije je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji (1994-1997), i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres" koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu.

Uloga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, Gorana Svilanovića, u Trilaterarnoj komisiji, više je nego važna za politiku koju vode NATO pakt i SAD. Naime, Svilanović je enormno plaćeni lobista nezavisnosti Kosova, uprkos tome što je on Srbin sa Kosova, koji je čak i učestvovao u ratu protiv separatističke pobune Albanaca 1999. godine!

U srpskoj Trilaterari, nalazi se i Marjan Cadež, koordinator agencije Dojče Vele u Srbiji, ali i Ralf Džonson, američki ambasador u penziji (službovao u BiH 1999-2001. kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu).

Neverovatno, ali samo za neupućene: Trilaterarnu komisiju u Srbiji "jednim okom" posmatra i Marka Škreba, bivši guverner Narodne banke Hrvatske.

U srpskoj grupi Trilaterarne komisije, medu vodećim ljudima našao se i Tahir Hasanović, nekadašnji predsedniku omladine Univerziteta u Beogradu, kasnije istaknuti član stranke bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i još istaknutijeg saradnika britanske obaveštajne zajednice. Hasanović je prošle godine ušao u Trilaterarnu komisiju.

Od tada, on je neka vrsta "korodinatora" ogranka ove organizacije u Srbiji.

 

      Prevara sa Putinom

 

Istog dana kad je Vladimir Putin iz Beograda otišao u Milano, na već ugovoreni sastanak sa nekoliko evropskih državnika, u beogradskim "Večernjim novostima" pojavila se vest da je ruski predsednik na odlasku rekao Aleksandru Vučiću: "Dragi prijatelju, šta god od Rusije za svoju zemlju budeš tražio, lično ću se postarati da to i dobiješ." Rečenica je navodno izgovorena pred sam ulazak u predsednički avion.

Ubrzo, u nekim ruskim medijima ali i na društvenim mrežama, pojavile su se sumnje da je Putin to ikada izgovorio.

Istovremeno, dok je ova vest počela da kruži i drugim štampanim medijima i internet portalima, pojavila se i jedna druga informacija, da je Putin predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću rekao da ga može uvek pozvati ukoliko mu je pomoć potrebna.

Izmedu one prve, neverovatne "informacije" i ove druge, koju je sam Nikolić potvrdio, stoji duboka provalija. Naime, Vučić hoće da Rusija uvozi italijanski Fijat (a predstavlja ga kao srpski proizvod). Nikolić ne traži ništa nego je ruskom predsedniku govorio o tome da Srbija neguje svoju emociju prema Rusiji i da će tako nove generacije Srba i svoju decu tako vaspitavati.

U leto prošle godine, Vučić je izjavio da ce Srbija izvesti 10.000 Fijatovih "500L" automobila u Rusiju. Na kraju ove godine, nema ni govora o tome. Iz Evropske unije u nekoliko navrata je zaprećeno Vučiću da ne koristi zapadne sankcije Rusiji u cilju sticanja dobiti, tako što ce da pojača izvoz u Rusiju. I to je slika Srbije pod naprednjacima: predsednik vozi u pravcu Moskve, premijer u pravcu svoje propasti.

 

      Vućićeva šifra N1

 

Pocetkom ove godine, na pitanje novinara nemackog dnevnika "Frankfurter Algemajne cajtung", kako je svoje nacionaliticke ideje naglo zamenio za evrofanatizam, Aleksandar Vucic je bez imalo srama odgovorio: "…To je bio proces. jednostavno, jednog jutra se probudiš i kažeš: to nisam bio ja!".

Ovako "nanovo roden" Vučić se malo "zaboravio" pa je nastavio da jedno priča, drugo misli a treće radi… Tako je, u aprilu mesecu ove godine, preko svoga biltena "Informer", najavio da se na njega "priprema medijski udar" od strane televizije N1, koja će biti ogranak CNN-a za Balkan.

Vučićeva galama imala je sasvim drugi pravac. Naime, glavni finansijer TVN1 je Junajted grupa (United Group). Vučićev bilten je uporno tvrdio da se na čelu ove grupe nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e, te da se sprema medijski "udar" na Vodu.

Vučićeva ideja bila je da na posredan nacin isprovocira nekakav odgovor od američkih vlasti na pitanje "ko stoji" iza TV N1. Vučić nije dugo ččekao da mu neko odgovori na njegove "panične senzacije".

Iz ambasade SAD u Beogradu mu je neki niži službenik dojavio da N1 zvanično, nema nikakve veze sa službenim Vašingtonom, ali da su u nju uložena značajna sredstva.

"Informer" je nastavio sa preventivnom galamom, pa je pisao kako će pod plaštom nezavisnog, slobodnog novinarstva i profesionalnog izveštavanja ova televizija, potpomognuta pojedinim štampanim medijima, pripremiti teren da se za najviše godinu dana Vučić proglasi za jedinog i ekskluzivnog krivca za sve probleme u Srbiji.

Tek 28. Septembra, 2014., ime televizije N1 ponovo postaje tema Vučićevih medija, ali, ovaj put u sasvim drugom obliku. Na dan održavanja gej parade u Beogradu, kad je Vodin brat Andrej sa svojim obezbedenjem izazvao incident sa Žandarmerijom (u kome je izvukao deblji kraj), na licu mesta se našla ekipa N1 televizije, i sve to snimila.

Kako je N1 znala za kretanje Andreja Vučića i kako se našla na prvom mestu, i u pravo vreme? Odgovor na ovo pitanje zna Aleksandar Vučić koji je u meduvremenu "blagoslovio" dolazak ove televizijsku kompanije u Srbiju. Prvi znak zahvalnosti televizije N1 prema Vodi (osim ogromnog novca koji je vec potekao u pravcu režima), bio je ustupanje snimaka sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbedenja sa Žandarmerijom. Tako je sa Vučićem i njegovom vladavinom: ko reket ne plati na čupriji, platiće u "Informeru"!

 

      Gde je Srbija i kome pripada?

 

Koliko je Zapadu stvarno stalo do Srbije, govori i podatak da je Evropska komisija je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila takozvanu info-grafiku zemalja, gde je Srbija predstavljena tako što je Vojvodina pripojena Hrvatskoj, koja se tako "proširila" do Rumunije.

Greška je nakon nekih intervencija uklonjena, ali se pojavila nova: Srbiji je na toj mapi "pripojena" Crna Gora, a Crna Gora nekako "uklopljena" u Hrvatsku. Radi se o Internet strani na kojoj Evropska komisija daje informacije za gradane Evropske unije, koji kupuju dobra i usluge od dobavljaca iz ostalih država Unije.

Evropski potrošacki centar Hrvatska, gde je objavljena sporna mapa, deo je mreže Evropskog potrošackog centra (ECC-Net) koji daje savete i osigurava informacije o prekograničnoj kupovini i pomaže potrošacima, u saradnji s drugim Evropskim potrošačkim centrima, u rešavanju pogranicnih tužbi i sporova.

Način na koji institucije Evropske unije povremeno tretiraju Srbiju, njene ljude i resurse, više je nego uvredljiv i jasno govori da i Srbija mora da preispita smisao daljih pregovora sa EU.

Madarska se već sprema da predloži svome narodu i parlamentu, izlazak iz ove natrule zajednice.

A Vučićeva propaganda sprema narod u Srbiji na glad, umiranje i nestajanje, samo da bi oni koji prežive ušli tamo gde nas niko neće. I to u EU i ne kriju. O tome nema ni govora u narednih pet godina, a ako novi predsednik dobije i drugi petogodišnji mandat, Srbija, opet i u tom periodu nema nikakve šanse. A sa Aleksandrom Vučićem na čelu Vlade i njegovom svitom, Srbija, svakako, nema budućnosti. Osim…Ako…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

BEZREZERVNA POLITIČKA, POLICIJSKA I PRAVOSUDNA ZAŠTITA ZA MAFIJAŠKO DELOVANJE I DO STVARANJA MODERNOG ROBLJA…

 

Do enormnog bogatstva Miodrag Kostić Kole je došao skidajući kožu sa leđa svojim radnicima. U Srbiji poseduje fabrike šećera, desetine hiljada hektara oranica, mesnu industriju, banku…Do svega ovoga došao je, ili besplatno ili za male pare, ili uzimajući bespovratne kredite, često se koristeći prevarama. On, međutim, dobro pazi da se ne sazna kako je i finansijski povezan sa osobom koja traži da se Rusi ubijaju, jer su „genocidan narod". Ipak, pošto je SNS-u poklonio 3,5 miliona evra, ne mora da se plaši nikakvih sankcija.

 

          MilIca Grabež

 

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je svojevremeno na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj.

Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića, Kostić je u privatni posao uplovio odmah posle studija, kada je u rodnom Vrbasu repromaterijalom počeo da snabdeva fabriku šećera. U politiku se uključio kao veoma mlad: bio je član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu. Dve godine kasnije ga Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev potencijal za poslovanje ispod žita.

Miodrag Kostić ubrzo posle tog razgovora postaje direktor Demokratske stranke, a novac zarađuje najviše švercom nafte, što je bio veoma atraktivan posao za vreme sankcija. Kako ovaj biznis nije mogao da se odvija mimo vlasti i mafije, to je jasno sa kim je Kostić zaista sarađivao dok je zvanično bio direktor opozicionog DS-a.

Već u to vreme Kostić je bio više nego bogat čovek, jer je od početka devedesetih imao kuću u Floridi u kojoj su rođena dva od njegova tri deteta: Aleksandar 1993. i Anđela 1997. godine.

Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom. Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om.

Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…

Dugo vremena je Kostić bio jedan od najvećih akcionara AIK banke, ali se krio iza kastodi računa. Tek pošto je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković zatražila da se obelodane vlasnici ovih anonimnih računa, ispostavilo se da je jedna od Koletovih firmi, fabrika šećera Sunoko, posle grčkih investitora najveći pojedinačni vlasnik akcija banke.

Do para za kupovinu ovih akcija Kostić je došao pomoću Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja mu je u to vreme odobrila dva kredita: jedan u visini od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, a drugi u visini od 10 miliona evra namenski za Sunoko.

Uoči preuzimanja većinskog paketa akcija AIK Banke Kostić od EBRD-a dobija još 50 miliona evra kredita. Danas Kostić preko Sunoka poseduje nešto više od 50 odsto kapitala pomenute niške banke koja postaje temelj njegove moći.

Do većinskog paketa akcija je Kostić dospeo kupujući akcije od malih akcionara i to preko firmi koje se nisu zvanično vodile na njega. Akcije su kupovane po 700 dinara komad, a zatim prevarom (kada Kostić kao većinski akcionar na skupštini akcionara predloži i usvoji dokapitalizaciju, ali se tome usprotivi neka od njegovih firmi, i tako stekne zakonsko pravo da banka otkupi sopstvene akcije od nesaglasnog akcionara) samoj banci prodavane po 5.000 dinara za komad, pa zatim po niskoj ceni prodavane ili nekoj firmi iza koje je bio skriven Kostić, kako bi se novom prevarom sa navodnom nesaglasnošću još jednom izvukao novac iz banke, ili direktno Kostićevom Sunoku.

Direktor AIK banke je Vladimir Čupić, nekadašnji direktor Hipo-Alpe-Adrija Banke u Srbiji. Njegov stil rada je svima poznat: daje šakom i kapom kredite i kada klijent dospe u dužničko ropstvo pokupi mu svu imovinu. Tako je svojevremeno davao kredite preduzeću Hotel Balkan u Beogradu, a kada su rate višestruko prevazišle prihode dužnik je odlučio da hotel prenese na banku.

U ugovoru od 1. avgusta 2011. stoji da AIK banka na ime neizmerenog duga od nešto preko deset miliona evra preuzima ceo hotel, izuzev lokala koji se u njemu nalaze i šestog sprata koji je bio u fazi legalizacije. Ukupno je tako 2.884 kvadratnih metara promenilo vlasnika.

Posle toga Upravni odbor dozvoljava iznajmljivanje tog prostora po ceni od 27.000 evra mesečno, ali ga Čupić iznajmljuje bivšem vlasniku za 120.000 evra mesečno. Posle se kirija spušta na 100.000 evra, a kada kirajdžija nije bio u stanju da plaća, AIK banka objavljuje oglas da traži novog zakupca.

Ovog puta, međutim, nude se i lokali, koje banka ne poseduje. Ceo oglas je sastavljen tako da Kostićevo preduzeće bude izabrano! Problem je nastao kada je reagovao vlasnik preostalog prostora i kada je "kralj šećera" konačno shvatio da su ga njegovi direktori prevarili, pa je zamalo došlo do fizičkog obračuna između vlasnika i direktora banke.

Na ovaj način, davanjem kredita, pa naglim zavrtanjem slavine i puštanjem menica kako bi se blokadom računa sprečilo dalje poslovanje dužnika, AIK banka je već preuzela hotel Ekscelzior u ulici Kneza Miloša u Beogradu, a pitanje dana je kada će tako da završi i hotel Moskva na Terazijama.

Kostić je, očigledno, odlučio da upotpuni svoje ugostiteljsko carstvo tako što će rizik poslovanja da deli sa ostalim akcionarima AIK banke, dok će profit biti samo njegov. Čupić ima odličnog iskustva u tome, jer je svojevremo na taj način uništio ugostiteljsko preduzeće Tri Grozda u Beogradu i nekadašnju Ineksovu Gradsku kafanu na Trgu Republike.

AIK banku danas vodi potpuno novo rukovodstvo, nekadašnji funkcioneri iz Niša koji su ovu banku uzdigli potpuno su marginalizovani, jer poslove vodi Čupićeva beogradska ekipa. Značajan član ove grupe je Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u AIK primljena samo zato da bi za potrebe banke mogla da vrši pritisak na svoje nekadašnje kolege.

Pri davanju kredita Čupić, Kostić i njihovi ljudi obavezno za sebe uzimaju oko deset odsto provizije. Tako je beogradska Beohemija za kredit od 10 miliona evra platila milion evra provizije.

Onome ko ne želi da se "dogovori" sa Kostićem, i odrekne se svoje imovine, ili ko na bilo koji drugi način pruža otpor, "kralj šećera" otvoreno preti rečima: "Imam ja posebne metode!"

Kostić je svestan da je u ovom trenutku nedodirljiv, jer je SNS-u na njegovu urgenciju AIK banka nedavno dala "kredit" od 3,5 miliona evra.

Taj zajam niti se vraća, niti neko uopšte i pomišlja da traži pare nazad , ali zato se zauzvrat dobija bezrezervna politička, policijska i pravosudna zaštita za mafijaško delovanje. Zbog toga AIK banka može i bez sankcija, protivno zakonu, da izbegne plaćanje obaveznog depozita pri vođenju sudskih sporova.

I sam Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Tako je svojevremeno od Fonda za razvoj dobio 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja ove godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali. Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?!

Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje. Moderno roblje.

Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup.

Tako je juna 2013. Carnex podneo falsifikovanu dokumentaciju da navodnjava 1.000 hektara zemlje, iako je u stvarnosti navodnjavao tek 400 hektara, ne bi li tako ostvario pravo zakupa. Iako je prevara otkrivena, opštinska vlast u Vrbasu, kojoj je tada na čelu bio Željko Vidović iz koalicije ZEV (Za evropski Vrbas) okupljene oko DS-a, ostala je nema.

Spor oko oranica koje trebaju da se uzmu u zakup Carnex je okončao pretnjom opštinskim vlastima da će za svaki izgubljeni hektar otpustiti jednog radnika: 100 hektara manje, 100 nezaposlenih više…

Ni nejasnoća oko stvarnih vlasnika Wheat Corn Holding-a, pa samim tim i cele MK Grupe, nije bez razloga. Postoje ozbiljne indicije da se svojim kapitalom ovde pridružio i Rinat Ahmetov čiji je sin Damir oženio Kostićevu ćerku Dajanu.

Kontroverzni ukrajinski oligarh, nazvan i „Kralj čelika", čije se bogatstvo procenjuje na preko 11 milijardi dolara, uvek podržava one koji su na vlasti, isto kao i Kostić. Dok je predsednik Ukrajine bio Viktor Janukovič, Ahmetov je bio na njegovoj strani, i obilato ga finansijski podržavao.

Kada je u Kijevu na vlast došla hunta na čelu sa Oleksandrom Turčinovim i Arsenijem Jacenjukom, Ahmetov je brzo promenio stranu. Prvo je izjavio kako je radnike u svojim rudnicima na istoku Ukrajine naoružao i naredio im da se suprotstave proruskim snagama.

Zatim je 20. maja sa sedam lokomotiva umarširao u Mariopolj, snažno uporište proruskih boraca za slobodu. U tom gradu je njegov gigant Azovštal od koga finansijski zavisi preko 40.000 ljudi. Samo mali broj njih se okupio na zvuke sirena lokomotiva da čuje šta gazda ima da im kaže. Poruka je bila jasna: „Ubijajte ustanike, oni su krivi za genocid…".

Posle ovog govora Ahmetov je zauvek otišao iz Mariopolja, a pet dana kasnije ustanici su zauzeli njegovu palatu u Donjecku iz koje je „hrabri" oligarh pobegao glavom bez obzira pre dolaska narodne vojske.

Dok je podržavao Janukoviča Ahmetov je bio trn u oku Zapada, pa zato nije želeo da se eksponira kao vlasnik preduzeća u Amsterdamu koje kontroliše MK Grupu, a sada Kostiću nije u interesu da se sazna kako je on i finansijski u srodstvu sa osobom koja bi da zarati sa Rusijom. Carnex je veliki izvoznik u Rusiju, a pare su ovoj dvojici važnije od bilo koje ideologije.

 

      A 1.

    Kupio je sve za nula dinara

Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović tvrdio je krajem prošle godine kako je Miodrag Kostić najviše profitirao od nakaradnog zakona o privatizaciji donetog u vreme vladavine DOS-a. Pavlović je tada rekao:

"…Miodrag Kostić ništa od države nije kupio za pare. Sve za nulu. Na primer, veštak je posle bombardovanja zgradu CK na Novom Beogradu, danas poslovni centar Ušće, proglasio statički nestabilnom i za rušenje. Međutim, Kostić je izlicitirao, ali nije platio ni dinar od svojih para. Skinuo je aluminijumske prozore, liftove, oplate, ploče i oljuštio celu zgradu, utovario skinuto na kamione, prodao i platio prvu ratu, a posle toga preprodao objekat. Geneksove hotele je isto izlicitirao, i dozvolili su mu da uđe u upravljanje hotelima pre nego što je platio prvu ratu. Na početku sezone je počeo da upravlja hotelom, a na kraju sezone je, iz prihoda hotela platio prvu ratu."!

 

©Geto Sbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

NAROD PLAĆA I SVOJU I NEOSIGURANU IMOVINU DRŽAVE

 

Zbog stalne besparice narod štedi na svemu, pa zato najveći broj domaćinstava nema osiguranje od poplava, čak ni u područjima koja su tradicionalno izložena izlivanju reka. Danas niko ne želi da kaže da li će država i na koji način pomoći desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez imovine, a često i bez jedinog izvora prihoda. Posle katastrofalnog zemljotresa 1969. u Banja Luci, Tito je sve one koji su ostali bez imovine poslao na privremeni rad u Nemačku. Danas narod nema ni tu soluciju.

 

               M. Hadžić

 

Štetu koju su prouzrokovale katastrofalne poplave od sredine maja, Evropska banka za obnovu i razvoj je procenila na oko dve milijarde evra, dok domaći najeminentniji stručnjaci u svojim optimističkim procenama smatraju da ona nije ispod tri milijardi evra. U to nisu uračunati ljudski životi čijaje vrednost nemerljiva u novcu. Samo je Aleksandar Vučić izjavi o da šteta nije veća od jedne milijarde evra!

Bez obzira na visinu štete postavlja se pitanje ko će sve to da plati. Izuzetno mali broj vlasnika kuća svoju imovinu je osigurao od poplava i drugih elementarnih nepogoda, zadovoljavajući se u najboljem slučaju tek osnovnim osiguranjem imovine. Po procenama radnika osiguravajućih zavoda manje od jedan odsto svih građana ima ovo dodatno osiguranje, što znači da će samo oni moći da izvuku nešto para od zavoda za osiguranje.

Interesantno je da su u najvećem broju slučajeva vlasnici ovakvih polisa seoska domaćinstva koja su bila u vladinom programu subvencionisanih kredita za poljoprivredu, jer je jedan od uslova za dobijanje zajma bilo upravo posedovanje proširene polise osiguranja imovine.

Dok je država brinula o osiguranju imovine svojih dužnika, na svoju imovinu nije obraćala pažnju. Tek posle poplava javnost je saznala da TE „Nikola Tesla" iz Obrenovca nije bila osigurana od poplava.

Odgovarajući na poslanička pitanja u Skupštini predsednik Vlade Aleksandar Vučić za ovu neodgovornost je optužio prethodnu vlast, koja je imenovala direktora TENT-a koji je prilikom produžavanja ugovora o osiguranju 1. maja 2012. precrtao nadoknadu štete od poplava.

Tom prilikom je premijer, međutim, zaboravio da kaže šta je više od godinu dana radila njegova ministarka energetike Zorana Mihajlović kada nije uspela ni jedan običan ugovor o osiguranju da rastumači i tako otkrije da termoelektrana na području koje je tradicionalno ugroženo vodenim stihijama, protiv istih nije osigurano.

Ako izuzmemo tih jedan odsto osiguranika koji su bili osigurani i protiv poplava, ostaje masa nesrećnika kojima osiguravajući zavodi neće isplatiti ni dinara. U Srbiji je situacija oko odgovornosti države veoma nejasna.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, smatra se da je osiguranje lični izbor, tako da država nema nikakvu obavezu da pomogne nekome ko je usled neposedovanja odgovarajućeg osiguranja ostao bez imovine. Međutim, i tamo je u prošlosti država činila izuzetke i posle prirodnih katastrofa velikih razmera kroz beskamatne kredite sa dugim rokom otplate pomagala ljudima da ponovo stanu na noge.

U evropskoj praksi se smatra, takođe, da je posedovanje osiguranja lični izbor svakog građanina, ali je zbog izuzetno visokih poreza, koji delom moraju da idu u prevenciju štete, i država dužna da pomogne.

Samo nedelju dana posle obrenovačke tragedije nepogode istih razmera su pogodile i široke oblasti u Nemačkoj. Tamo su, međutim, nasipi visoki i stabilni, postoje odvodni kanali, narod je na vreme bio evakuisan… Zbog svega toga su razmere štete daleko manje nego u Srbiji, a nemačka vlada je najavila formiranje posebnih fondova za pomoć stanovništvu i privredi. Tamo, međutim, postoji i stalni fond u koji svi osiguravajući zavodi redovno uplaćuju novac, a odakle se posle isplaćuju i oni koji su pretrpeli štetu, a nisu bili osigurani.

Srpska država smatra da nema para za ovakve vidove pomoći, a to znači, kao i uvek, da kada država nema sredstava, račun mora da plati narod. On uvek ima para, smatraju vlastodršci.

Jedino što je država do sada obećala, jeste da će unesrećeni biti oslobođeni plaćanja komunalija i struje za maj mesec! Bilo bi, inače, neumesno nekome ko je u poplavama izgubio i kuću i okućnicu naplaćivati vodu ili taksu za održavanje obale. Za sada se ništa više od toga ne najavljuje, a biće dobro ako ova pohlepna vlast ne počne da šalje račune za troškove evakuacije i smeštaja u prihvatilištima.

Udruženje banaka Bosne i Hercegovine je odmah reagovalo na katastrofalne poplave u toj republici i najavilo da banke mesec dana neće naplaćivati rate za kredite od onih osoba koje su izgubile imovinu, prethodno založenu da bi se kredit dobio.

Smatra se da će u tom roku osiguravajuća društva završiti procenu i isplatu štete. O sličnom potezu u Srbiji se ni ne razmišlja, a Jorgovanka Tabaković će nas ponovo ubeđivati kako Narodna banka nema instrumente pomoću kojih bi naterala banke na ovako nešto. Kako izgleda, narod je opet prepušten samom sebi po onoj narodnoj: „Sirotinjo, i zemlji si teška".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije