Архива

Posts Tagged ‘rak’

PROMOCIJA HERBICIDA NA NJIVAMA SRBIJE: PREPARAT KOJI UNIŠTAVA SRPSKO SELO I LJUDSKO TELO!!!

12. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Dok se u Srbiji svom snagom uvoze otrovi svih vrsta, koje koriste domaći povrtari i prerađivačka industrija, dotle se u Ruskoj federaciji donosi zakon prema kome će takva aktivnost biti krivično gonjena, i smatraće se aktom bioterorizma! A, promoteri širenja GMO i svih proizvoda američke kompanije "Monsanto" iz Vlade Srbije, rade nesmetano svoj zločinački posao.

 

                      Vuk Stanić

LEGALNO TROVANJE NARODA-3

 

Ukoliko se herbicid koga seljaci popularno zovu Total, koji je već u upotrebi na srpskim njivama, raširi još više, veliki broj Srba koji žive u zdravim sredinama, gde do sada nije bilo mnogo slučajeva raka i leukemije, suočiće se sa ovim ali i nekim retkim i smrtnim bolestima. Procenat smrtnosti novorođenčadi će takođe porasti, a rađaće se i deca sa deformitetima.

Direktan krivac što ovaj preparat već sada malo po malo uništava srpsko selo, je Ministarstvo poljoprivrede Srbije. Veliko je pitanje da li su neka od dece za čije se lečenje novac skuplja SMS-ovima, u takvom stanju završila zbog korumpiranih službenika koji su legalizovali korišćenje glifosata i drugih kancerogenih materija u tretiranju bilja u Srbiji.

Indirektan krivac je televizija B92 i drugi mediji koji prave besplatnu reklamu za ovaj preparat preporučujući ga seljacima kao rešenje koje je zdravije od spaljivanja letine?! Od spaljene letine još niko nije dobio rak, od Totala jeste.

Total je preparat na bazi glifosata, u Srbiji se može kupiti i pod imenom Glifosan.

Legalizovalo ga je Ministarstvo poljoprivrede, kojim zvanično upravlja ministarka Snežana Bogosavljević, a u stvarnosti ga vodi sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Bez ikakve griže savesti, Danilo Golubović i Bogosavljevićeva preparate na bazi glifosata drže na listi dozvoljenih herbicida sa izgovorom da su oni dozvoljeni i u Evropskoj uniji.

Činjenica da su takvi proizvodi odgovorni za stotine hiljada nesrećnih sudbina širom sveta, njih ili ne interesuje, ili su oni nekompetentni za obavljanje funkcija na kojima su. Istina je da je pravilima koja važe na nivou Evropske unije dozvoljeno koristiti herbicide na bazi glifosata. Istina i da je dokazano da je u pitanju kancerogena hemikalija.

Činjenica je da je Holandija, država koja ima najrazvijeniju agroprivredu u Evropskoj uniji, zabranila glifosat i tako svoje pravilnike stavila iznad onih koje propisuje Komisija Evropske unije.

Takođe, činjenica je da je Kolumbija zabranila da se takvim herbicidima zaprašuje iz aviona, da je u Argentini rođen veliki broj dece sa deformitetima, čije su majke tokom trudnoće bile u kontaktu sa ovim herbicidom.

Činjenica je i da su u Evropskoj uniji farmeri sami uspeli da se informišu o štetnosti ovog zla i da je tamo pored jake kampanje najuticajnijih medija napokon pokrenuta javna debata o zabrani ovakvih herbicida. Većina poštenih farmera u EU, je već prestala da koristi sve što ima veze sa glifosatom.

Ipak, kod nas je promocija ovog zla tek počela…

U interesu nacije, važno je obavestiti sve one koji obrađuju zemlju, da ne koriste Total odnosno nijedan preparat na bazi glifosata, jer je u pitanju hemikalija koja može izazvati rak kod lica koja konzumiraju biljke koje su sa njime tretirane!

Ovaj preparat takođe može izazvati rak kod lica čija koža dođe u neposredan dodir sa istim. Putem podzemnih voda on može dugoročno zagaditi vodoizvorišta i bunare i sa pijaćom vodom stići u organizme građana koji će potom oboleti od najgorih bolesti.

Prema poslednjim statističkim podacima, u Srbiji 33. 000 ljudi godišnje oboli, a 21. 000 umre od raka, zato apelujemo posebno na velike proizvođače da povedu računa čime tretiraju hranu, jer nije sve u profitu.

Na kraju krajeva što više potrošača oboli i umre od raka, manje će biti onih koji konzumiraju, odnosno u interesu ostavrivanja profita je i da nacija i konzumenti budu zdravi kako bi duže mogli da konzumiraju na tržištu.

Proizvođači glifosatnih herbicida u EU se trenutno suočavaju sa viškovima koje ne mogu da prodaju, pa se pretpostavlja da će isti biti po damping cenama prodavati zemljama trećeg sveta kao što je Srbija.

Srbija istina nije zvanično zemlja trećeg sveta, ali se razvijene ekonomije prema nama odnose na isti način kao i prema drugim siromašnim zemljama u koje se izvozi pod sloganom: "…Ljudi će umirati od našeg proizvoda, ali će mo ostvariti profit koji će nam omogučiti da proizvedemo još bolje i isplativije."

Prednost srpskog tržišta, kapitalisti iz EU vide u tome što smo mnogo geografski mnogo bliže od afričkih zemalja ili onih u dalekoj Aziji, prema kojima se odnose na isti način kao prema nama.

Kako bi smo čitaocima što slikovitije objasnili kakvo zlo nas može zadesiti ukoliko se proizvodi na bazi glifosta domaće i strane proizvodnje rašire po Srbiji, predstavićemo sudbinu Argentine gde se glifosatskim proizvodima kompanije Monsanto sada već decenijama zaprašuju usevi.

U nastavku ćemo prezentovati kako je Monsanto napravio svoj prvi proizvod ovakve vrste i izneti radnu pretpostavku da se ovi herbicidi u Srbiji namenski šire kako bi na našim njivama u budućnosti mogle da rastu samo GMO kulture.

"…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede"

Kada se zemlja dovoljno dugo tretira glifosatskim herbicidima, ona u jednom trenutku počinje da bude manje plodna. Ako se u taj proces kasnije uključi i Monstantov Raund ap, koji naši seljaci kao i ostale glifosate zovu Total, može se desiti da na toj zemlji više ne može da raste gotovo ništa. Ono što će i na tako uništenoj zemlji sigurno rađati su GMO kulture razvijene u Monsantovim laboratorijama.

Kada se povežu sledeće činjenice, neke stvari postaju još jasnije: Monsanto je odavno prisutan u Srbiji. Iz godine u godinu pojačava se kampanja za korišćenje Total herbicida. Nezamenjivi državni sekretar u Ministarstvu poljoprivredem Danilo Golubović, forsira propise koji dozvoljavju Total.

Američke diplomate u dokumentima objavljenim na Vikiliksu kažu: "…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede", iz istih dokumenta saznajemo da pomažu firmu Monsanto u celom svetu, i da su aktivno lobirali u vreme ministrovanja Saše Dragina da se srpskim zakonom dozvoli GMO.

Onda je skoro jasno da je najnovija promocija herbicida na bazi glifosata, zapravo nastavak lobiranja za kompaniju Monsanto i druge kompanije poput Al Dahre koje očigledno imaju u planu da od Srbije naprave GMO koloniju kakva je Argentina postala.

Firma Al Dahra koja se između ostalom bavi i GMO usevima je u Srbiju stigla preko premijera Aleksandra Vučića, odnosno njegovog prijatelja šeika iz Emirata.

Sa druge strane, ozloglašeni Monsanto u Srbiji ima dve svoje firme, i paralelno ih zastupa i Miodrag Kostić koji prodaje njihova semena.

Jedna Monsantova kompanija registrovana je pod nazivom "Monsanto Serbia d.o.o" iz Novog Sada osnovana je 2010. godine. Vlasnik te kompanije je "Monsanto Invest B.V." iz Holandije.

Zakonski zastupnik je dr Zoran Petrović. Ta firma je sa pet zaposlenih prošle 2010. godine ostvarila poslovni prihod veći od 64 miliona dinara, ali i gubitak od 13,5 miliona dinara.

Posle loših poslovnih rezultata nisu zatvori nelikvidnu kompaniju u Srbiji? Verovatno je gubitak bio samo na papiru.

Monsantova druga kompanija se zove "Predstavništvo Monsanto Holandija B.V." iz Novog Sada. Ta kompanije je samo predstavništvo stranog pravnog lica u Srbiji. Registrovano je 2. aprila 1999. godine, nekoliko dana posle početka bombardovanja Srbije, a zakonski zastupnik je takođe dr Zoran Petrović.

Na zvaničnom sajtu firme "MK Seed", koja posluje u sklopu "MK Group" Miodraga Kostića, navodi se da je ta kompanija generalni uvoznik i distributer "Dekalb" hibrida kukuruza čiji je proizvođač "renomirana svetska semenska kuća Monsanto".

Kostić je ranije rekao da je hibrid, koji uvozi nije Zakonom zabranjen jer se ne radi o GMO. Međutim, teško je za poverovati da kompanija Monsanto, koja je omražena u celom svetu zbog forsiranja GMO hrane, u svom opisu poslovanja za Srbiju pravi prirodno ukrštene biljke.

Kostićev stav po pitanju GMO se menja iz godine u godinu. Pa je tako jednom prilikom izjavio da nije lobista za GMO da bi kasnije rekao da Srbija mora da prihvati GMO.

Veliki je uspeh da Srbija uopšte ima zakon koji brani GMO uzgoj i promet. Nažalost zakon se često ne poštuje niti ima kontrole na terenu pa je Vojvodina puna GMO useva.

Sa druge strane, Ruska federacija je shvatila da se prema GMO mora zauzeti ozbiljniji stav od proste zabrane, pa je u rusku Dumu nedavno ušao predlog zakona koji kaže: "Uzgoj genetskih modifikovanih organizama biće krivično delo."

Ne samo da će za razliku od Srbije gde se uzgoj GMO tretira kao prekršaj to delo u Rusiji biti označeno kako krivica, već će se oni koji se takvim uzgojem budu bavili biti kažnjavani kao teroristi!

Ako Rusija usvoji ovakav zakon, oni će biti i prva zemlja koja je zakonski GMO definisala kao bio terorizam  . Kada terorista počini zločin on obično ubije nekoliko ljudi. GMO sa druge strane može da povredi desetine ili stotine ljudi.

Konsekvence su mnogo gore u slučaju da se GMO distribuira nego u slučaju konvencionalnog terorističkog napada. Zato i konsekvence za izvršioca moraju biti mnogo strože.

Kazna mora biti proporcionalna zločinu, izjavio je nedavno za rusku televiziju Raša tudej, koautor ovog predloga Kiril Hersakov, član Ruske dume i član skupštinskog odbora za poljoprivredu. Ruski krivični zakon predviđa kao kazne za terorizama petnaest godina zatvora i doživotnu robiju.

 

       Teror "Monstanta" niko neće preživeti

 

Američka kompanija Monsanto uništava živote ljudi širom sveta, a pretpostavlja se da je najviše dece zbog njihovog proizvoda na bazi glifosata "Raund ap" stradalo u Argentini.

Najpoznatija žrtva čije slike su prvi put objavljene u bostonskom magazinu je devojčica Kamila Veron, u trenutku kada je ova slika napravljena ona je imala dve godine i rođena je sa višestrukim poremećajima unutrašnjih organa i veoma ozbiljnim invaliditetom.

Lekari su Kamilinoj majci Silviji Ačaval rekli da je njena bolest posledica delovanja (Monsantovih) agrohemijskih proizvoda, iako je teško naučno dokazati stopostotnu vezu između pojedine hemikalije i bolesti raka i drugih urođenih deformacija. Lekari naglašavaju da su njihovi nalazi u okviru standarda veoma ozbiljne Vladine istrage.

Gospođa Ačaval je izjavila: "…Oni su mi rekli da je uzrok bolesti kontaminirana voda jer je cela okolina intenzivno zaprašivana otrovnim hemikalijama"…Kako bi prikrili istinu i naučne dokaze, kompanija Monsanto finansira izradu manipulativnih naučnih radova kojima se obmanjuju ljudi širom sveta.

Ljudi su potpuno nemoćni jer ova korporacija u dogovoru sa svetskim vladama vrši depopulaciju stanovništva, ali i prilagođavanje planete svojim GMO proizvodima koji doslovno uništavaju sve živo i neživo što postoji na Zemlji.

Na primer, agrohemijsko zaprašivanje u Argentini dramatično je uvećano. Sa devet miliona galona, koliko je bilo u 1990. godin,i danas se potroši i do 84 miliona galona ovih otrova.

U Argentini postoji i manjak zakonske regulative, baš kao i u Srbiji, što je dovelo do toga da je argentinsko stanovništvo vrlo izloženo otrovnim hemikalijama koje kontaminiraju kuće, dvorišta, škole, pijaću vodu, i na taj način i celokupnu ljudsku populaciju…Lekari i naučnici upozoravaju da nekontrolisano zaprašivanje preti da ozbiljno ugrozi argentinsku naciju.

Američka biotehnologija pretvorila je Argentinu u trećeg svetskog proizvođača GMO soje, koja je otporna na glifosate, pa se njen plod širi na druga polja, plantaže kukuruza i pamuka. Sve je više naučnika koji javno govore i upozoravaju da je ovo nekontrolisano tretiranje i špricanje hemijskim otrovima plantaža uzrok velikog broja obolelih ljudi registrovanih u južnoameričkim bolnicama.

Opasni glifosat (na engleskom Glyphosate), koji je ključni sastojak Monsantovih proizvoda, korišćen je u Argentini između osam i deset puta više nego što je to opšta praksa u SAD-u. Argentina ne primenjuje nacionalne standarde za poljoprivredne hemikalije, prepuštajući odluke o tome autonomnim provincijama i nadzoru lokalnim opštinama.

Kako bi smo još slikovitije opisali šta čeka Srbe ako nas plaćeni mediji i lažni stručnjaci uvuku u Monsantovu igranku, objavljujemo i sliku druge argentinske devojčice takođe žrtve GMO industrije, Aise Kano.

Aisa Kano živi u selu Avia Terai, provinciji Čako u Argentini i ima dlakave madeže  po celom telu koje lekari nikako ne mogu da objasne. Iako je ovu bolest nemoguće dijagnostikovati, doktori su se složili kako bi ova vrsta urođene mane mogla da bude posledica agrohemikalija. U provinciji Čako, deca imaju četiri puta veće šanse da se rode sa jezivim urođenim deformacijama, posledicama biotehnologije koja se drastično širi u argentinskoj poljoprivredi.

Na trećoj slici argentinskih žrtva je bivši radnik plantaže Fabian Tomasi, / koji je u trenutku kada je izrađena slika imao 47 godina. Ova slika je dokaz da glifosat ne ubija samo decu.

Fabian je fotografu dopustio da slika stanje njegovog mršavog tela, dok stoji u svojoj kući u Basavilbasu u provinciji Entre Rios. Posao Tomasija je bio da puni zaprašivače, koji nikad nisu smeli da budu prazni hemikalijama. Kako tvrdi, on nikada nije bio obučen za rad sa pesticidima. Sada je na samrti jer pati od polineuropatije.

– Pripremao sam milione litara otrova bez ikakve zaštite, bez rukavica, bez maske ili posebne odeće, ništa nisam znao. Tek sam kasnije saznao što sam sebi učinio kada sam otišao kod lekara, rekao je.

Prvi Monsantov proizvod koji je sadržao glifosat je agens oranž, koji kao bojni otrov prodavan američkoj vojsci.

Taj otrov Amerikanci su iz vazduha bacali na vijetnamsku prašumu, koja je posle zaprašivanja doslovno nestala. Iza agensa oranž ostajala je neplodna zemlja na kojoj Vijetkong borci nisu imali gde da se sakriju.

Kod američkih i vijetnamski boraca, koji su došli u kontakt sa ovim otrovom, desilo se u velikom broju slučajeva da im se rode deca sa deformitetima. Viškove neprodatog otrova agens oranž, Monsanto je spaljivao u krugu fabrike. Jednog dana su uradili analizu ostataka posle spaljivanja verujući da ne postoji živi organizam koji može da preživi taj otrov i spaljivanje.

Na iznenanđenje Monsantovih naučnika, otkrivena je čak i jedna bakterija koja može da živi u kontejnerima u kojima se spaljuje agens oranž.

Deo DNK, lanca te bakterije, kasnije je u laboratorija uspešno ubačen u kukuruz, soju i druge oblike biljnog života. Potom je proizveden herbicid Raund ap, sličan agensu oranž na bazi glifosfata, od koga umiru svi korovi ali i sve biljke, osim onih u koje je ugrađen deo DNK lanca one bakterije iz kontejnera za spaljivanje kompanije Monsanto.

Pretpostavlja se da kada plaćeni naučni radnici iz kategorije "doktor Mengele" ali mediji, poput televizije B92 propagiraju proizvode na bazi glifosfata, u državama gde je uzgoj GMO proizvoda zabranjen, zapravo rade pripremu terena za dolazak GMO.

 

    A 1. Povrtarima nikad gore

Na kvantaškim pijacama širom Srbije, cena povrća je nikad niža. Cene su toliko niske da se povrće ne isplati prodavati, pa će paradajz iz leskovačkog kraja najverovatnije kao i krastavci pre nekoliko meseci završiti na đubretu.

Paradajz koji iz uvoza koji Beograđani kupuju u trgovinskom lancu hrvatskog tajkuna Ivice Todorića (Idea) plaćaju od pedeset i više dinara po kilogramu, zauzeo je mesto na policama, dok naše seljake nakupci na kvantaškim pijacama ponižavaju i savetuju da im ga prodaju po ceni od pet dinara za kilogram!

Prodaj ili baci, jer na suncu će ti istrune, reklisu nedavno malom proizvođaču iz Leskovca Draganu Nikoliću Rokiju na kvantaškoj pijaci.

On u izjavi za Redakciju tvrdi, da mu je ponuđena otkupna cena od pedeset dinara za gajbu, s tim da mora bespovratno da im da i gajbe. Nikolić posebno naglašava: "…Gajbice sam platio 30 dinara, utovario i dovezao iz Leskovca, u gajbici ima deset kila i oni mi nude pedeset dinara za gajbu, pa ti sam izračunaj koliko hoće da mi plate po kilogramu…".

Slična situacija zadesila je u isto vreme i francuske seljake. U ovoj zemlji supermarketi su takođe zatrpani jeftinim poljoprivrednim artiklima koji su ranije izvoženi u Rusiju.

Ipak način na koji su francuski farmeri reagovali je drugačiji od ovog na koji se naši bune. Ali, za razliku od naših, francuski seljaci su danima blokirali puteve i prilaze otkupnim centrima, a blokada je osim parkiranja vozila na prilazne puteve i glavne raskrsnice podrazumevala da se istovari i stočno đubrivo (stočni izmet) ispred supermarketa koji nisu hteli da otkupe njihove proizvode po isplativim cenama.

U Francuskoj se nije protestovalo samo zbog povrća kako kažu već i zbog veštački niskih cena mleka i mesa. Sa druge strane u Srbiji protesta nema, a uvoz mašinski otkošenog, odnosno separisanog mesa, treće kategorije od čijeg konzumiranja se dobija rak je i dalje u toku. Radno telo Ministarstva poljoprivrede koje bi trebalo da izradi pravilnik koji to zabranjuje prošle nedelje nije održalo sednicu zbog posete "troglavog" predsedništva BiH.

 

     A 2. Ko i kako reklamira Glifosan i Total

 U emisiji "Dobra zemlja", na televiziji B92, agro-stručnjak Branislav Veljković dobio je prostor da osam minuta reklamira proizvod Glifosan, a da pritom nigde na ekranu nije pisalo da je u pitanju zakupljen termin, ili PR prezentacija tog proizvoda.

Novinar Uroš Davidović nedavno je u svojoj emisiji dao prostora za značajnu temu "nestanak više stotina hektara državne zemlje iz katastara i preknjižavanja te iste zemlje na privatna i pravna lica..". On je zbog toga među upućenima bio prepoznat kao hrabar čovek, dok su se, istovremeno, zbunili otkud ta tema na RTV B92.

To je trajalo, sve dok Davidović je pomogao reklamiranje Glifosana, i to tako što ga je sa Veljkovićem aktivno preporučivao seljacima, da umesto spaljivanja letine iskoriste ovaj herbicid.

Davidović je na društvenim mrežama opisan duhovito i kao novinar koji je pao u trans reklamirajući Total. Video prilog iz ove emisije postoji na Jutjub kanalu pod naslovom "Kako pravilno i efikasno koristi Total na njivi, a šta raditi u voćnjaku – nova stvar".

Osim televizije B92, Total je proteklih meseci dobio slične prikrivene reklame u više stručnih časopisa i internet portala.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATAK OSVRT NA DEO ZLOUPOTREBA I STANJU U POJEDINIM ZATVORIMA U SRBIJI

23. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Srpskom pravosuđu više nema spasa. Sudije u Srbiji mogu, nekažnjeno, da tumače zakone, a ne da ih primenjuju, i od njihovog “slobodnog sudijskog uverenja“ zavisi sudbina građanina, koji nije platežno sposoban, ili, ako se zamerio nekom lokalnom parajliji.

Da bi ostali u “sedlu“, sudije i tužioci moraju da postaju aktivisti političkih stranaka, uglavnom onih koje su na vlasti, i da slepo izvršavaju naređenja koja stižu “odozgo“.

 

                  Milan Glamočanin

UPRAVNICA ZATVORA

 

Veliki broj sudija, naročito u apelacionim i u Vrhovnom kasacionom sudu, čekajući odlazak u penziju, iz petnih žila se trude da se “obezbede“, i zarade za sigurnu starost. Privredni sudovi u Srbiji su stecište sudija maloprivrednika!

S druge strane i tužioci su “slobodni“ u tumačenju zakona. Od njih zavisi rešavanje najtežih krivičnih dela, jer ako tužilac sabotira izdavanje naloga i saglasnosti policiji, onda od tog posla nema ništa.

Trenutno, Vučićeva mafija pokušava da smeni tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, i da na to mesto postavi sadašnjeg direktora BIA-a Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, kako bi mogla da potpuno kontroliše sudske postupke i ubira reket.

Prošle nedelje iz pritvora je pušten biznismen Goran Perčević, pod optužbom da je podstrekivao direktora Union banke Dragana Tomića da njegovom Interkomercu i drugim kćerkama firmi odobri milionske iznose kredita. Perčevićeva firma iskazala je stotine miliona gubitka, jer joj je glavne poslove preoteo Andrej Vučić.

Magazin Tabloid je, svojevremeno, opisao da je gospodin Perčević morao da otputuje u inostranstvo i donese deset miliona evra u kešu Nikoli Petrović. Kupio je slobodu, ali je ipak, krajem godine uhapšen.

Izgleda da je zapretio da će da propeva, pa su ga brzo, nakon brzopotezno podignute optužnice pustili da se brani sa slobode. Zato i smeta tužilac Radisavljević, jer ima i on svoj biznis.

Upućeni tvrde da je na meti nove pljačke i Darko Šarić. Njega reketira Nikola Petrović. Gospodinu Šariću je obećana kazna od sedam godina, s tim da odmah po izricanju bude prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su uslovi za izdržavanje i život mnogo humaniji.

List Informer prenosi kako je poznati crnogorski biznismen, navodno, zapretio Miloradu Veljoviću, zbog Šarićevog statusa i odugovlačenja postupka. Verovatno tu vest pušta Nikola Petrović, da bi sa sebe skinuo odgovornost, jer mu, očigledno, ne polazi za rukom da sve kontroliše u pravosuđu.

A život u zatvorima je zaista nesnošljiv. O tome govore i ove dve priče…

 

      Pakao u "Padinjaku"

 

U najskupljem srpskom zatvoru, takozvanoj Novoj Skeli, pacovi trče po sobama i ujedaju osuđenike. Ali su zato cene u kantini paprene. Deo zarade koji se na taj način skupi od zatvorenika, ide u budžet Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde.

Ako se zatvorenici slučajno požale na uslove u ovoj "ustanovi", osuđenici dobijaju batine od stražara, koji biju ne samo i pacijente u bolnici, već se često i međusobno fizički obračunavaju. Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde sve ovo ne interesuje, dokle god dobija novac od mita i deo od enormnih prihoda koje ostvaruje kantina

U Padinskoj Skeli, malom mestu na obodima Beograda, od 2011. godine, nalazi se zatvor najvišeg stepena bezbednosti, u kome bi trebalo da budu smešteni osuđenici sa kaznama zatvora od najmanje 15 godina. Upravnik ovog zatvora je Milan Pavlović koji je na ovo mesto došao sa mesta upravnika KPZ Sremska Mitrovica.

U ovaj zatvor je uloženo više desetina miliona evra, a ono što je država dobila za te pare ni izdaleka ne odgovara plaćenoj ceni. Zatvor je projektovan za 150 osuđenih lica, ali ih uobičajeno ima oko dve stotine.

Sobe imaju površinu od samo deset kvadratnih metara, a u svakoj od njih se nalaze dve osobe. U okviru sobe je i kabina za toalet koja nema vrata, tako da osuđenici moraju da gledaju jedan drugog prilikom vršenja fizoloških potreba.

Isti uslovi, ako ne još i gori, vladaju u bolničkom odeljenju zatvora, smeštenom u prizemlju zgrade. Više osuđenika se već žalilo kako po bolnici trče miševi i pacovi, a jednog bolesnika je oko Nove godine ujeo jedan od ovih glodara. Osoblje se, čast izuzecima, nije preterano uzbudilo zbog ovoga. Jedna od ravnodušnih prema patnjama osuđenika je i načelnica bolnice dr Jasna Milekić.

U bolničkim sobama, projektovanim za jednog pacijenta, obavezno su smeštena po dvojica. Ni ovde toalet nema vrata, a ni ventilacija ne radi. Hrana je užasna, pričaju svi osuđenici koji i u ovim hladnim, zimskim danima moraju da nose letnju uniformu. Zabranjeno im je korišćenje sopstvene garderobe, pa se smrzavaju.

Stražari i u bolnici nemilosrdno biju osuđenike. Neke prethodno vežu, pa se onda nad njima iživljavaju. Prema rečima brojnih svedoka, čak ni medicinsko osoblje ne može u tome da ih spreči.

Kada stražari nemaju dovoljno osuđenika nad kojima bi mogli da se iskale, dešava se da se potuku međusobno! Tako su se dve grupe straže potukle 23. januara 2015. na bloku E1. Palaje i krv, a posle su lekari imali pune ruke posla. Načelnika obezbeđenja zatvora Kristijana Đujića ovaj događaj kao da ne interesuje.

Jedan od osuđenih lica smeštenih u bolnici KPZ Padinska Skela je i D.P. (puno ime poznato redakciji) kome je avgusta meseca 2013. godine dijagnostifikovana neuropatia. Njegova nesreća je bila ta što mu je kao lekarka određena dr Ivana Janković.

Ova doktorka je poznata po tome što se samo prošeta odeljenjem bez želje da se posveti pacijentima. Jedan bolesni osuđenik, smešten na lečenje u bolnicu, dobio je epileptični napad kada mu je dr Janković rekla da će ga vratiti u zatvorski deo, gde tek ne bi imao nikakve uslove za lečenje.

Iako očigledno bolestan, D.P. je mesec i po dana čekao da mu doktorka izda uput za KPD Bolnicu koja se nalazi u zgradi beogradskog Centralnog zatvora (C.Z.), udaljenog svega desetinu kilometara od Padinske Skele. Tek je jedna druga doktorka, koristeći odsustvo doktorke Janković, napisala dugo očekivani uput.

Posle povratka sa lečenja u KPD Bolnici, D.P. je trebalo da bude poslat na dalje analize na VMA, ali doktorka Janković nije htela da mu napiše uput! Čula je da joj neće biti produžen radni ugovor, pa se još manje nego obično interesovala za pacijente. Tek posle dva meseca čekanja, D.P. odlazi na VMA i to zato što je druga lekarka, dr Slavica Pejović, potpisala uput.

Krajem 2014. na rad u bolnici se vraća dr Ivana Janković i od tada je stanje isto, ako ne i gore nego što je bilo pre njenog odlaska. Više osuđenih lica je pisalo prijave protiv nje, ali se ništa nije desilo. D.P. je još 4. novembra 2014. godine, poslao dopis zameniku zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Milošu Jankoviću, ali do danas nije dobio nikakav odgovor.

Redakcija "Tabloida" je pokušala od gospodina Jankovića da sazna da li mu je pomenuta pritužba uopšte uručena, s obzirom da je Milan Pavlović poznat po tome što ne voli ni medije ni zaštitnike građana. Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor.

Onaj ko želi bolji tretman mora da plati između 500 i 1.000 evra svom vaspitaču, koji zatim deo novca predaje načelnici prevaspitne službe Daliborki Kujačić, a deo načelniku Đujiću.

Upravniku Pavloviću deo od tih para nije preko potreban, jer on zarađuje mnogo više na drugoj strani. Kantina u zatvoru je papreno skupa, ali osuđenici nemaju gde drugde da kupuju. Pola litra mleka u njoj košta čak 96 dinara, što je duplo skuplje nego u gradskim prodavnicama. Pri tome se ne izdaju fiskalni računi, tako da se izbegava i plaćanje PDV-a.

Deo od tih para ide funkcionerima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde i upravniku Milanu Pavloviću.

 

     A 2. Upravnica u kratkoj suknji

Grupa zaposlenih u Okružnom zatvoru u Prokuplju obratila se redakciji „Tabloida" povodom u prethodnom broju objavljenog pisma osuđenog Roberta Selmanovića. U pismu oni navode:

„…To je samo jedna ispričana priča, a takvih priča, verujte nam, u prokupačkom zatvoru ima mnogo. Sličnu sudbinu kao Robert doživeo je i Dejan Kovačević iz Prokuplja koji je na izdržavanju kazne zatvora proveo više dana nego što je osuđen. Ima i obrnutih primera kada su lica bez odluke suda ili drugog nadležnog organa otpuštani ranije, a sve to uz blagoslov upravnice zatvora.

Nama zaposlenima u Zatvoru nije čudno što se sve to dešava, jer je na mesto upravnika dovedena osoba nesposobna i neupotrebljiva za obavljanje bilo kog posla u državnoj službi, a kamoli da rukovodi ozbiljnom ustanovom kao što je jedan okružni zatvor.

Pre oko dve godine na mesto upravnika Okružnog zatvora u Prokuplju, u koji dovode osuđenike i pritvorenike iz pet topličkih opština, biva postavljena Jasmina Mirović Jovanović iz Prokuplja.

Do tada je bila zaposlena na sporednim poslovima u računovodstvu Policijske uprave u Prokuplju. Od stručne spreme ima završenu višu školu, mada se u Prokuplju sprdaju sa njenom diplomom. Jedina ‘kvalifikacija’ za mesto upravnika bila joj je bliska rodbinska veza sa visokim kadrom Srpske napredne stranke Igorom Mirovićem.

Jasmina biva postavljena bez ikakvih provera. Posebno se nikada nisu proveravali njeni stručni kvaliteti, kojih ni nema, posebno ne za ovako odgovorno mesto.

Od prvog dana rada ona je počela da zavađa i razdvaja ljude. Oni koji je slepo slušaju su njeni miljenici i mogu da rade šta hoće. Oni koji se drže zakona i Kućnog reda zatvora bivaju proganjani. Tako je radnika Predraga Milića suspendovala i pokrenula protiv njega disciplinski postupak samo dva meseca pred njegovo penzionisanje.

Predrag jeste počinio teži disciplinski prekršaj, ali su ih činili i miljenici upravnice, pa ih niko nikada nije kaznio. Niko nije pokrenuo ni postupak protiv lica odgovornog za to što je Selmanović bez presude u zatvoru proveo 20 dana. Niko nije pokrenuo postupak utvrđivanja krivice službenika odgovornog za to što je Kovačević duže proveo u zatvoru nego što je bio osuđen.

I Selmanović i Kovačević će tužiti državu i tražiti odštetu, ali upravnica Jasmina uporno štiti svog ljubimca krivog za ove propuste.

Pre oko 15 godina odlukom Vlade Okružnom zatvoru je pripojena Poljoprivredna zadruga ‘Donja Trnava‘, tako da Zatvor sada raspolaže sa oko 100 hektara obradive zemlje. Postoje i dve plantaže voća: jedna je pod višnjama, a druga pod šljivama. Niko ne zna šta se desilo sa rodom šljiva. Poznato je da su one odnete u jednu privatnu sušaru, a tu im se gubi svaki trag.

Po odredbama Kodeksa o ponašanju državnih službenika propisano je da oni ne smeju da konzumiraju alkohol na radnom mestu, niti da na posao dolaze u alkoholisanom stanju. Sa upravnicom Jasminom je normalna komunikacija moguća samo od njenog dolaska na posao, pa najkasnije do 10 časova pre podne. Tada se ona povlači u svoj kabinet i sa sumnjivim osobama od kojih neka imaju sudski i policijski dosije, pije žestoka alkoholna pića.

Najradije pije viski, ali uzima i druga pića. Često se toliko napije da službeno vozilo mora da je vraća kući, jer nije sposobna da pređe 200 do 300 metara kolika je razdaljina. Neretko napušta radno mesto za vreme radnog vremena i sa gostima odlazi u obližnje kafiće da tamo nesmetano nastavi sa opijanjem.

Pomenutim Kodeksom je propisano da ženski državni službenici na posao moraju da dolaze pristojno obučeni i zabranjuje im se nošenje mini suknji i bluza sa dubokim dekolteom. Jasmina najčešće jutarnji raport prima u mini suknji, a nosi i majice sa izraženim dekolteom, što sve izaziva ne samo negodovanje zaposlenih, već i čuđenje kod lica lišenih slobode.

Sve ovo se odavno zna u Prokuplju, ali osim Vašeg lista niko drugi to ne sme da objavi."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENZORSKE MAKAZE UJEDINJENIH NACIJA: SKRIVEN IZVEŠTAJ O ZDRAVSTVENOJ I EKOLOŠKOJ KATASTROFI U SRBIJI

24. марта 2014. Коментари су искључени

 

Ujedinjene nacije su još tokom bombardovanja Jugoslavije naložile izradu stručnog nalaza o ekološkim posledicama. Po izveštaju prve misije koja je istraživala bombardovana područja, posledice po stanovništvo su stravične. Taj izveštaj je sakriven, a onda je oformljena druga komisija koja je "došla" do nešto po NATO povoljnijih rezultata, koji su takođe naknadno cenzurisani i doterivani.

 

          Igor Milanović

 

U maju 1999. godine Ujedinjene nacije, po nalogu Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu), u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije, koji je izradio Senegalac Bakari Kante, šef prve misije UNEP-a.

Robert Parsons, nezavisni američki novinar sa boravištem u Ženevi, uspeo je da dobije ovaj izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavio je njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurije" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".

Posle 12 dana boravka u Jugoslaviji u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.

Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije…U njemu piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. A, jedan litar PCB-a dovoljan da se zagadi milijarda litara vode!

Dodaje se da je bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: zatrovan je i Dunav.

U osmom poglavlju skrivenog izveštaja govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa "A-10″, kao i krstarećih raketa "Tomahavk". Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq.

Kante navodi: "Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon.

Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. To praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni, ali i ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".

Kante upozorava: "Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina".

"Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama", piše u Kanteovom izveštaju.

"Naselja su najteže pogođena na Kosovu", ističe se u izveštaju. Kante je upozoravao: "Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo – kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane".

Parsons u svom članku piše: "Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj ‘humanitarnoj intervenciji’ izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji".

Istovremeno, on podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.

Zatim se dogodilo nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat on je klasifikovan kao strogo poverljiv i sklonjen od javnosti. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a.

Pošto su pročitale članak u ženevskim novinama, agencije koje su učestvovale u misiji u Jugoslaviji obraćaju se Parsonsu, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj, jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je u junu 1999. organizovana konferencija za štampu na kojoj je Parsons pitao Topfera, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.

Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Parsons je na to rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga objavio. "Da, i u čemu je problem?", pitao je Topfer. Odgovoreno mu je kako je svojim postupkom lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea, iako je mandat misije UNEP-a u Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.

Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. "Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!", uzvratio je novinar, na šta je Topfer hladno ponovio: "Pa dobro, dobili su izveštaj – u čemu je problem?".

Sećajući se ove neslavne epizode iz istorije Ujedinjenih nacija, Parsons podvlači da je konferencija za štampu trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.

Parsonsov tekst objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao Klausa Topfera. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN!

UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze: njega je prepravljao Robert Bise, portparol i desna ruka Klausa Topfera.

Kada je 8. oktobra 1999. Parsons došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja, lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise i zabranio mu svaki kontakt sa ekipom Peka Havista.

Napisan u stilu "da, ali…", ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u zabranjenom Kanteovom izveštaju.

"Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje", piše u ovom ulepšanom i za potrebe NATO-a prilagođenom izveštaju. Navode se zatim Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao "pre bombardovanja" zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.

Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana!

Misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.

Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (Balkan Task Force – BTF), Peka Havisto je doveo još dva Finca – Henrika Slotea i Pasia Rinea. Dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije.

Havisto i njegovi saradnici razmišljali su, po Parsonsovim rečima, na sledeći način: "Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine".

Zahvaljujući takvom načinu rada Havistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen "prljavi" uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla i vode pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speitz.

Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer pokušao je da umiri javnost dobivši naučno pokriće od švajcarske laboratorije AC -Speitz. "Prema oceni švajcarske laboratorije ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje", napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.

 

     A 1.

   Ćutanje plaćeno švajcarskim francima

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF) "odsečeno" je 70 stranica od 72 stranice koliko je prvobitno imalo poslednje poglavlje. Taj deo objavljen je naknadno na internetu, ali je trebalo znati pronaći ga…

Robert Parsons je tvrdio u medijima i da su se u februaru 2000. godine nabavljeni podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project).

MTP je u januaru 2000. godine tražio od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi osiromašenog uranijuma na Kosovu i dobio dosije 30. januara 2000. godine. Na osnovu njega, ova nevladina organizacija je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Parsons je tvrdio i da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama bombardovanja. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. "Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute", naveo je Parsons.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: