KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ROVARENJE PO ELEKTRODISTRIBUCIJAMA: SISTEMATSKA OTIMAČINA IMOVINE JE PRAVO IME ZA KORPORATIVNU RASPRODAJU DELOVA EPS

 

Tokom leta 2014. godine, celu Južnu Srbiju i Niš kao centar regiona, potresalo je nasilje koje je sprovodila "kaznena ekspedicija" EPS-a, odnosno Elektrodistribucije Jugoistok, sekući struju, čak i onim pretplatnicima koji su imali dug manji od 5.000 dinara. U međuvremenu, unutar Elektrodistribucije Jugoistok, vlada opšte rasulo. Polovinom oktobra meseca sindikati su zatražili hitnu smenu predsednika Jugoistok Niš, Bobana Stojkovića i predsednika ogranka Elektrotimok iz Zaječara, Miroljuba Jankovića. Ali, bilo je to "bacanje prašine u oči", jer razlog nije bio plansko uništavanje kompletne elektriprivrede juga Srbije, nego Zakon o radu. Istina je i da Zakon o radu guši svaku ideju radničkih prava, ali, kad su u pitanju Jugoistok i Elektrotimok, reč je o dramatičnom stanju koje vodi u privatizaciju čitavog sistema. A, to nije ništa manje važnije za sindikate od pitanja radničkih prava. Jer, čemu će ta prava da koriste ako ne bude ni radnih mesta ni firmi koje su hranile na stotine hiljada ljudi?

 

               Insajder E- 12

 

Niški Jugoistok pokriva 41 opštinu, od Kladova do Preševa, sa 640.000 potrošača. Ukupni dug za struju na današnji dan iznosi preko 30 milijardi dinara. Ali, više od polovine tog duga otpada na državne ustanove ili na privatne kompanije čiji su vlasnici po pravilu prebogati ljudi.

Ipak, država je umesto tamo gde treba, udarila po sirotinji. Koliko je licemerje Vučićevih haračlija, najbolje govori i podatak da je sa 4,5 milijardi dinara, najveći dužnik za struju među preduzećima RTB Bor. Dakle, Vođina omiljena firma, koju je nedavno "donirao" iz budžeta sa 40 miliona evra!

U Nišu, svako drugo domaćinstvo duguje za struju, jer, jednostavno, nema mogućnosti da plati sve dažbine državi i da fizički preživi mesec dana! Sporazum o takozvanom reprogramu duga, do sada je potpisalo ukupno oko 50.000 korisnika na iznos od više stotina miliona dinara.

Na području Jugoistoka, u ime EPS snabdevanja, bilo je ukupno 336 isključenja zbog neplaćenog duga, od čega 222 domaćinstva i 114 firmi. Najveći dug kod isključenih domaćinstava bio je 67. 235 dinara.

Ali, sve ovo je samo vrh ledenog brega, tek površna slika stanja u Elektrodistribuciji Jugoistok. Naime, najavljuje se takozvana korporativizacija EPS-a, a to znači i prelazak iz statusa javnog preduzeća u status akcionarskog društva.

O tome sindikati EPS-a kao da ne znaju ništa. Sve govori da se mnogi od njih samo ponašaju kao neupućeni, kako ne bi potegli pitanje podele prave vrednosti akcija. Ta drama tek predstoji. Oni koji danas ćute o pravoj vrednosti akcija, već odavno su ponuđeni da učestvuju u njihovoj pljački, samo ako budu dosledni u ćutanju.

To je i glavni razlog zašto se zapošljavanje u EPS-u, a tako i u Jugoistoku, ne vrši prema potrebama i standardima i normativima radne snage, već po političkoj liniji. Iako je potpisan sporazum sa Vladom o raspodeli dobiti, kao i vreme da se izvrši isplata, to nije učinjeno, a sindikati ćute kao da se njih to ne dotiče.

Da stvari budu jasnije, u Jugoistoku se gomila administracija, posebno u Nišu, a ključnog, elektromonterskog kadra za rad na terenu, nema dovoljno. Da je vrh sindikalnih organizacije u Jugoistoku i Elektrotimoku potkupljen, pokazuje i činjenica da do današnjeg dana, sindikalni funkcioneri ni reč nisu progovorili o povezivanje benficiranog staža za elektromontere u zaječarskom Elektrotimoku.

Na letos održanom protestnom skupu sindikata u Beogradu, nije prisustvovao niko iz sindikata Elektrotimok Zaječar. Takođe, protestu je prisustvovalo samo četiri člana sindikata iz podružnice Elektrodistribucije Knjaževac, i jedan iz podružnice ED Zaječar, koji su tu došlo svojom voljom, i o svom trošku.

Iz svega ovoga, vidi se da je vrh sindikata "Jugoistoka" i Elektrotimoka u dosluhu sa "operativnim" licima zaduženim za kontrolu i korumiranje vrha sindikalnih organizacija u celom EPS-u. Pitanje je samo za koje privilegije i za koliko novca to rade.

Od kako je na predlog Aleksandra Obradovića, direktora "Elektroprivrede Srbije", Nadzorni odbor EPS-a, razrešio sa dužnosti prof. dr Igora Novakovića i na njegovo mesto za direktora Jugoistoka Niš imenovao Darka Bulatovića, penzionisanog podoficira, pravnika i "stručnjaka" za fudbal, Jugoistok je počeo ozbiljno da posrće.

Obrazloženje za smenu Novakovića je bilo lakonsko: "…zbog uočenih propusta u rukovođenju PD Jugoistok i zbog protivljenja korporativizaciji Elektroprivrede Srbije, odnosno protivljenja "uvođenju jedinstvenog upravljanja na nivou sistema, kojim bi odgovornost konačno dobila ime i prezime i kojim bi se godišnje uštedelo 36 miliona evra".

Za nekoliko meseci vladavine Jugoistokom, Bulatović je ovo preduzeće učinio podložnim komadanju. Tako je hteo Vučićev režim. Reč "korporativno" je u ovom slučaju samo drugo ime za sistemsku otimačinu imovine svih građana Srbije.

Koliko je dugovanje vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), prema Jugoistoku, to ni do današnjeg dana nije objavljeno. Lokalni mediji u Nišu uputili su zahtev Jugoistoku da dostavi podatke o dugovanjima svih javnih preduzeća i institucija, ali i političkih subjekata, do juna meseca 2014. godine. Bio je to granični mesec, kada je krenula masovna seča struje domaćinstvima.

U međuvremenu, dok su čekali na te podatke, struja je isključivana na kratak vremenski period u mnogim delovima grada. Direktor PD Jugoistok, Darko Bulatović, je tih dana najmanje pet puta ponovio da se radi isključivo o poštovanju naloga dobijenih "odozgo", od EPS Snabdevanja, te bi se mogao iz te izjave lako steći utisak da Jugoistok zapravo i nema nikakvu ulogu u isključivanjima struje u zoni pokrivanja, već da radnici Jugoistoka služe isključivo kao obična radna snaga koja na naloge iz Beograda skače i bez pitanja seče struju.

Zanimljivo je videti ko duguje Jugoistoku u Nišu. Naime, na čelu liste dužnika je Direkcija za izgradnju Grada Niša, sa bezmalo 83 miliona dinara duga (82.974.847,90), na drugom mestu se nalazi Nissal AD, sa blizu 28 miliona duga (27.892.901,27).

Treća je firma "Pčelica" sa 17 i po miliona. Na četvrtom mestu je Gradska Uprava, Služba za održavanje, sa preko 14 miliona i 350 hiljada, a peti je Sportski centar "Čair" čije je dugovanje dostiglo 12 miliona dinara. Na šestom mestu je ponovo Direkcija- Ulično osvetljenje (eto ironije!). Sa preko 6,5 miliona dinara, i Policijska uprava u Nišu je na vrhu dužnika.

Policijska uprava Niš duguje više od 4 miliona i 700 hiljada…

Dužnici su i "Nišprojekt", AD MIN Holding Vagonka, Natom AD, JP "Aerodrom" (preko 3 i po miliona) i JKP "Tržnica" (preko 2 miliona i 750 hiljada). JKP Gorica sa dva miliona i 300 hiljada je među prvih dvadeset dužnika, a za njima sledi nekolicina niških osnovnih i srednjih škola ali i odred Žandarmerije Niš, Okružni sud u Nišu, Dom omladine, Galerija savremene likovne umetnosti, Institut za zaštitu zdravlja, brojne firme poput Niskogradnje doo…

Dug Narodnog pozorišta je nešto niži od milion i po, JKP Naissus duguje 596 hiljada, Niška TV oko 490 hiljada, JKP Mediana duguje oko 63 hiljade. Čak i Fudbalski klub Radnički duguje Jugoistoku 576 hiljada dinara.

Red je podugačak, ali se Jugoistok okomio samo na obične građane. Pitanje je gde je granica izdržljivosti, i kad će i građani da uzvrate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTKUD VULIN OVDE?! SRPSKO HRVATSKI ŠVERC DROGE PREKO DUNAVA UZ NAPLAĆENO AMINOVANJE POLITIČARA!!!

 

Kada je zarada u pitanju kriminalci svih zemalja se lako i brzo udruže. Tako na poslu šverca droge zajedno rade albanski teroristi, ustaški oficiri iz rata i srpski političari koji zvanično odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova. U zajedničkom švercu sarađuju OVK, Anto Đapić i najbliži saradnici Aleksandra Vulina.

 

                Arpad Nađ

 

Apatin je pogranični gradić na srpskoj obali Dunava. Sa hrvatske strane ove međunarodne reke nalazi se Osijek. Vladimir Knežević, zvani „Knez", sa sinovima Markom i Arsenijem (koji je po zanimanju kuvar) iznajmio je u Bezdanu na Dunavu „Veliku čardu", preko puta hrvatskog mesta Batina. Tuda ide veliki šverc heroina i drugih opijata u Hrvatsku.

Kompanjon Kneževića u ovom poslu je Zoran Popović, čiji je brat Goran ovog leta ubijen u Boliviji, zbog nekog nesporazuma u vezi šverca tri tone kokaina. Zoran je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, iz koga je pušten posle davanja određene svote novca za podmićivanje onih koji su odlučivali u njegovom krivičnom predmetu.

Poreklom je iz Donjeg Lapca, privremeno je živeo u Apatinu, a posle izlaska iz zatvora preselio se u Beograd , gde ima tri restorana. Kneževići i Popović planiraju da otvore i jedan restoran u Sočiju, u Rusiji.

Dok je Popović zadužen za vezu sa kriminalcima, Vladimir Knežević je čovek koji kontaktira političare zadužene da obezbeđuju šverc.

Sa hrvatske strane to je Anto Đapić, hrvatski političar, bivši predsednik Hrvatske stranke prava i do 2009. gradonačelnik Osijeka. Đapić je još pre rata imao snažan uticaj u Osijeku i okolini, gde je organizovao Hrvatsku demokratsku zajednicu Franje Tuđmana.

Bio je i visoki oficir HOS-a (Hrvatske oružane snage) i član generalštaba (Vrhovnog stožera) hrvatske armije, a iz Osijeka je pobegao posle prvog ispaljenog metka.

Koristeći svoje veze kako u lokalu, tako isto i u vrhu policije, on se pokazao idealnim saradnikom na stvaranju mreže za šverc narkotika.

Drugi političar sa kojim je u kontaktu Vladimir Knežević i koji je bitan za ovaj posao jeste Aleksandar Vulin na srpskoj strani. Kneževići i Vulin se dugo i intenzivno druže, pa je Vulin, koji je i sam u prethodnoj Vladi bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, progurao starijeg Vladimirovog sina Marka na mesto zaposlenog u pomenutoj Kancelariji.

Marko Knežević je bio predsednik mesnog odbora Vulinovog fantomskog Pokreta socijalista, a danas je državnim poslom najčešće na Kosovu, gde održava kontakte sa ljudima iz albanskog podzemlja, koji drogu dopremaju do Srbije, odakle se posebnim kanalima prebacuje do Dunava, gde je u Batini preuzimaju ljudi koje je svojevremeno preporučio Đapić, i odatle distribuiraju po Evropi.

Policijski organi obe zemlje znaju za ovaj posao, ali ih visoko političko pokroviteljstvo sprečava da preduzmu neophodne mere.

Logističku podršku švercu pruža „Jet-ski klub Apatin" koji vodi Vladimir Knežević.

Aleksandar Vulin je upoznat sa time šta radi njegov saradnik Marko Knežević, ali pošto on lično, kao i njegova stranka ima finansijsku korist od šverca, pravi se da ništa ne zna. Sadašnjem direktoru Kancelarije Marku Đuriću, rečeno je da ne sme da menja kadrove koje je po partijskoj liniji doveo Vulin, pa je tako zaštićen i Marko Knežević.

Pomenuta grupa je za potrebe nesmetanog rada, ali i smeštaja funkcionera policije obe države, i organizovanja bahanalija za njih, iznajmila jedan vinski podrum u blizini Batine, koji ima dva ulaza: glavni je kod Dunava, a rezervni je prema Batinskom brdu. U slučaju potrebe posetioci podruma mogu od policije da pobegnu kroz sporedni izlaz za čije postojanje zna izuzetno mali broj ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

 

Lokalne samouprave u Srbiji tokom odlazeće 2014. godine, nisu bile sposobne da obezbede ni rad narodnih kuhinja. Ali to nije sprečilo vlastodršce da sklope novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Naime, Vlada Srbije se obavezala da građane Srbije istrebi gladovanjem. Već i pre novih mera štednje, polovina penzionera je primala manje od zagarantovane minimalne plate, koja je manja nego što iznosi minimalna potrošačka korpa! Sa druge strane, dok narod gladuje, vlastodršci na sebi ne štede, pa tako jedan službeni auto potroši dnevno goriva u vrednosti od jedne mesečne socijalne pomoći. Za dobijanje socijalne pomoći, u Srbiji se mesečno prijavi 1.300 novih korisnika, a više od polovine penzionera svoju mizernu penziju deli sa još nekim članom domaćinstva koji nema nikakve prihode. Istovremeno, sto najbogatijih stanovnika Srbije, u svojim rukama zvanično drži 13 milijardi dolara.

 

                Milan Malenović

 

Vlada Srbije je nedavno postigla aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom o takozvanom stend-baj aranžmanu u narednih dve godine, za otplatu kredita koji je manji od jedne milijarde evra.

Preciznije, MMF bi, ako sporazum odobri bord direktora ove finansijske organizacije, Srbiji omogućio da po prethodnoj najavi uzme kredit u visini od najviše jedne milijarde dolara.

Stend-baj aranžmani su, inače, najnepovoljni i najskuplji oblici zaduživanja! Prvo što se za njih plaćaju kamate, odnosno kamata se u ovom slučaju plaća i za novac koji nije pozajmljen, dok se na preuzeti kredit plaćaju dodatne kamate.

Kolike bi bile kamatne stope u slučaju da Srbija zaista i povuče odobrenih milijardu dolara, Vlada nije objavila. Dosta košta i činjenica da Međunarodni monetarni fond u ovakvim slučajevima insistira na finansijskim reformama u zemlji, koja bi da koristi pomenuti aranžman. U rečniku direktora MMF-a, ova floskula isključivo podrazumeva mere rigorozne štednje i to do granice izgladnjivanja stanovništva.

MMF nikada u svojoj istoriji nije izvan granica Severnoatlantske vojne alijanse želeo da stvori neko bogato društvo, a i u okviru samog NATO pakta trudio se da siromašni ostanu siromašni, a bogati da postanu još bogatiji.

Krupnom svetskom kapitalu, koji zastupa Međunarodni monetarni fond, ne trebaju bogate nacije, jer se one brzo oslobađaju stranog finansijskog i političkog tutorstva. Najbolji primer za to su zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koje su do skoro daleko zaostajale za industrijski najrazvijenijim državama, a danas istim tim zemljama pozajmljuju novac. Prethodno su države BRIKS-a prekinule saradnju sa MMF-om, ili je svele na za njih prihvatljiv nivo.

Zbog toga je i u najnovijem aranžmanu sklopljenom između Vlade Republike Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda ugrađena klauzula o potrebi daljih budžetskih ušteda, ali se taj deo dogovora čuva u tajnosti.

Suprotno ne samo nacionalnim interesima, već i elementarnoj ekonomskoj logici, srpska Vlada nije insistirala na povećanju fiskalnih prihoda, već na smanjenju rashoda.

Sam aranžman ovo potvrđuje, jer je uzimanje kredita planirano isključivo za slučaj da dođe do budžetskog deficita koji iz drugih izvora ne bi mogao da bude saniran. Ne radi se, znači, o finansiranju budućih investicija, koje su samim dogovorom potpuno isključene iz planiranja narednih budžeta, već o pomoći merama štednje koje su više nego jasno definisane.

 

      U proseku je svako već mrtav

 

Umesto da povećanjem investicija pokrene potpuno umrtvljenu proizvodnju i time na duže staze poveća budžetske prihode, Vlada Srbije je prihvatila plan MMF-a koji vodi potpunom fizičkom nestanku svih stanovnika Republike, bez obzira na njihov pol, rasnu ili versku pripadnost.

Celokupno stanovništvo Srbije mora, po volji i želji direktora Međunarodnog monetarnog fonda, da bude istrebljeno genocidnim planom štednje. Ovo je konačna realizacija austrijske parole iz Prvog svetskog rata: „Serbien muss sterbien" (Srbija mora da umre).

Poslednjim merama štednje od 1. novembra već su smanjene ionako mizerne penzije, dok je njihovo povećavanje u budućnosti zabranjeno. Po rečima samog predsednika Vlade Aleksandra Vučića oko 800.000 penzionera prima penziju koja je manja od minimalne plate, odnosno do 20.000 dinara. Budući da po zvaničnim podacima u Srbiji ima 1,7 miliona penzionera, ovo znači da svaki drugi živi ispod granice siromaštva koja, uzgred budi rečeno, zvanično nije ni utvrđena.

U normalnim državama je granica siromaštva povučena tako da označava prelazak u situaciju kada ličnim prihodima čovek ne može više da obezbedi minimalnu egzistenciju. U tim slučajevima država pritiče u pomoć socijalnim dodacima.

Osnovna socijalna pomoć u Srbiji za jednu osobu iznosi 7.270 dinara mesečno, što znači da država smatra da sa toliko para mogu da se pokriju najelementarniji troškovi. Kako je moguće preživeti dan sa samo 240 dinara od kojih treba platiti hranu, komunalije, odeću i obuću, sredstva za higijenu, kartu za prevoz…?

Od početka ekonomske krize prosečno svakog meseca 1.300 ljudi po prvi put zatraži socijalnu pomoć. Zbog velikih birokratskih barijera takođe veliki broj korisnika izgubi pravo na socijalnu pomoć ili to pravo nikada ni ne stekne.

Dovoljno je da podnosilac molbe ima bilo kakvu imovinu na svoje ime, pa da mu zahtev za dodelu socijalne pomoći bude odbijen. To može da bude i straćara u privatnom vlasništvu koja samo uslovno može da se nazove „krovom nad glavom".

Iz budžeta se za socijalnu pomoć svakog meseca izdvaja 1,17 milijardi dinara, odnosno nešto manje od 10 miliona evra, dok se za sve oblike socijalnih davanja godišnje izdvaja 70 milijardi dinara.

Kako bi se videlo koliko malo se izdvaja za pomoć najugroženijima vredi pomenuti podatak da je rebalansom budžeta trošak kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića smanjen za 11 miliona evra, odnosno na njega je nepotrebno godišnje trošeno više nego što je iznosilo izdvajanje za pomoć najugroženijima.

Posmatrano iz ugla primaoca socijalne pomoći penzioner sa prosečnom penzijom (zvanično 25.000 dinara mesečno, mada nije objašnjeno kako se došlo do ove cifre) izgleda kao pravi bogataš. Ono što je tragično, a što statistika ne uzima u obzir, jeste činjenica da svaki treći penzioner od svoje bedne penzije izdržava još nekog člana domaćinstva (najčešće potomka koji nema posao), dok čak 55 odsto penzionera povremeno ili stalno finansijski pomažu nekog drugog koji nema nikakve ili ima nedovoljne prihode. Pošto se smatra da penzioner ima sopstvene prihode (makar i penziju od 8.000 dinara mesečno, što nije retkost) on ne može da stekne pravo na socijalnu pomoć i prepušten je na milost sudbini.

S obzirom da je privreda u Srbiji i dalje u stagnaciji, realno je očekivati da se broj gladnih u narednom periodu poveća.

Uočljivo je da u poslednjim nedeljama nema preciznih podataka o broju lica u Srbiji koja su na ivici egzistencije, odnosno gladna. I kada se takvi podaci slučajno pojave oni su protivrečni i nepotpuni. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin pre svega nekoliko dana je obznanio kako je nezaposlenost u Srbiji, navodno, u velikom padu i da trenutno iznosi „samo" 20,3 odsto.

Krajem jula, u vreme izglasavanja novog Zakona o radu, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović je izjavio kako je stopa nezaposlenosti konstantno između 20 i 21 odsto i da blago opada od oktobra 2013. godine.

U trenutku kada je Martinović ovo izjavljivao na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo je, po njegovim rečima, nešto iznad 770.000 ljudi koji su tražili posao, što je iznosilo, po Martinovićevoj računici, 20,8 odsto radno sposobnog stanovništva.

Između Martinovićeve i Vulinove izjave proteklo je manje od četiri meseca, a broj nezaposlenih se smanjio za, navodno, pola odsto. Republički zavod za statistiku je, kao podršku ministrove izjave, obelodanio podatke jedne svoje ankete, po kojoj je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine (dakle, zaključno sa 30. junom) iznosio 2.227.414 osoba.

Zanimljivo je da je Fiskalni savet letos, u vreme skupštinske debate o promeni Zakona o PIO i Zakona o radu, kao argument za donošenje ovih zakona po hitnom postupku izneo podatak kako je u julu mesecu broj zaposlenih u Srbiji iznosio 1.690.439 osoba, odnosno manje od broja penzionera.

Broj zaposlenih u Republici Srbiji, po potrebi, varira za preko pola miliona ljudi. Kada je trebalo pokazati da je po radnike restriktivni Zakon o radu potreban kako bi se zaposlio što veći broj ljudi, jer je, navodno, broj penzionera veći od broja radnika iz čijih se doprinosa finansiraju penzioneri, onda je to drugačija brojka nego u slučaju kada treba dokazati, opet navodni, uspeh ministra Vulina.

Ni podaci o broju nezaposlenih nisu ni tačni, a još manje logični. Ako su ministrovi i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje o broju nezaposlenih tačni, to bi značilo da je u Srbiji tek nekih 60 odsto stanovnika radno sposobno?!

Sa druge strane, broj nezaposlenih se po Vulinu smanjio za oko 45 hiljada osoba, ali je istovremeno po različitim statistikama broj zaposlenih od kraja juna do kraja jula ove godine pao za preko pola miliona?!

Ova nebulozna retorika dokazuje kako postoji jedna siva statistika koju zvanični organi ne žele da obuhvate. Kao nezaposleni se tretiraju isključivo oni koji su na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa tog spiska se lako ispada.

Nebitno da li je neko statistički zaposlen ili je osoba koja traži posao, pitanje ostaje kako preživeti mesec dana u Srbiji. Veliki broj zvanično zaposlenih stanovnika Srbije ne prima nikakvu platu, a još veći broj njih prima platu koja je nedovoljna za preživljavanje.

Prosečna potrošačka korpa je u prvom polugodištu ove godine (poslednji poznati zvanični podaci) po Zavodu za statistiku vredela 65.463 dinara.

Isti taj Zavod je tada nekako izračunao da prosečna plata u Srbiji iznosi 43.452 dinara. Po toj računici, prosečna srpska porodica je imala sasvim dovoljno sredstava za život, jer je prosečna potrošačka korpa bila pokrivena sa jednom i po prosečnom platom, a toliko prosečno zarađuje prosečna porodica u Srbiji.

Od ovoliko "proseka" prosečnom čitaocu može da pozli, jer najveći broj porodica nema jednu i po "prosečnu" platu na raspolaganju, niti je "prosečna" potrošačka korpa dovoljna za život.

 

      Solidarno do istrebljenja

 

Nacionalna organizacija potrošača Srbije je u isto vreme kada i Zavod za statistiku objavila svoje analize po kojoj je za skroman život prosečnoj porodici u Srbiji potrebno bar duplo više – oko 120.000 dinara mesečno.

Samo za hranu i račune dnevno jedna statistički prosečna porodica mora da potroši između 2.000 i 2.500 dinara, čime se iscrpljuje prosečna potrošačka korpa izračunata od strane države, bez da se i jedan jedini dinar izdvojio za odeću, obuću, knjige, novine, školovanje dece, odlazak na godišnji odmor ili osnovna sredstva za higijenu.

Za samo dve godine, odnosno od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, prepolovio se prosečni račun u prodavnici. U 2012. godini prosečna kupovina građane je koštala 600 dinara. U međuvremenu su sve cene porasle, ali danas prosečan račun u prodavnici iznosi samo 300 dinara (ovo ne treba brkati sa prosečnom dnevnom potrošnjom, jer se najčešće kupuje u više prodavnica).

Štedi se na svemu, pa i onom najosnovnijem. Po proceni Privredne komore Srbije iz marta meseca, u odnosu na 2013. godinu potrošeno je 2,4 odsto manje hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera, a osetno je smanjena i potrošnja voća i povrća. Sa dodatnim, nedavno usvojenim merama štednje, još će manje da se kupuje.

Stručnjake posebno zabrinjava činjenica da je po cenama osnovnih životnih potrepština Srbija na vrhu liste zemalja regiona. Nelogično je da je većina proizvoda jeftinija u Mađarskoj, gde je cena rada i do dva puta viša nego u Srbiji, a PDV je viši za petinu.

Nedavno istraživanje Novina novosadskih je pokazalo da, na primer, oprema za bebe u okruženju košta i do 40 odsto manje nego u Srbiji, a da su pojedini artikli u Srbiji i do tri puta skuplji nego u Mađarskoj. U prvoj godini života svako dete svoje roditelje u Srbiji košta i do pola miliona dinara, što je najvažniji razlog zbog čega opada natalitet.

Smanjenje subvencija privredi, što je bio jedan od osnovnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda, dovešće do daljeg rasta cena i pada investicija, a samim tim i do pogoršanja životnog standarda stanovništva.

Konačna obaveza Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu jeste ušteda 1,3 milijarde evra u budžetu u toku naredne tri godine. Da bi ovo postigla Vlada je odlučila da štedi na najsiromašnijima, na običnom narodu, ali ne i na sebi.

Primera radi, jedan službeni Audi, kakvih administracija poseduje na stotine, dnevno budžet košta u proseku skoro osam hiljada dinara, što je više od sume koju mesečno dobija jedan korisnik socijalne pomoći!

Agencija za energetiku ima četiri službena automobila, a samo za njihovo gorivo u ovoj godini predviđen je trošak u visini od 846.856 dinara, odnosno više nego što zarađuju četiri radnika na minimalcu!

Broj zaposlenih u javnom sektoru se povećava, uprkos zabrani zapošljavanja. U avgustu mesecu ove godine bilo je 4.310 činovnika u državnim i organima lokalne samouprave više nego u januaru, a godišnja masa zarada za birokratiju u međuvremenu je povećana za 12,5 milijardi dinara ili za više od 100 miliona evra. Poređenja radi, za socijalnu pomoć svim gladnim stanovnicima Srbije iz budžeta se izdvaja manje od 120 miliona evra.

Zakon se izvrdava na mnogo načina kako bi se finansirala vojska partijskih aktivista. Bivši ministar privrede Saša Radulović je nedavno obelodanio kako je rebalansom budžeta za ovu godinu, istina, trošak za plate članova Vučićevog kabineta smanjen za 11 miliona evra na godišnjem nivou, ali je istovremeno za istu svrhu povučeno osam miliona evra iz budžetske stavke pod nazivom "budžetske rezerve". Ta sredstva normalno služe za nepredviđene situacije, pa tako ispada da je kabinet premijera isto što i elementarna nepogoda.

Zabrana zapošljavanja se u režiji Srpske napredne stranke izigrava i tako što se u državnoj administraciji rade nove sistematizacije radnih mesta i izmišljaju nove funkcije sa višim platama.

Na novo radno mesto „savetnik za odnose sa javnošću" s platom od 122.894 dinara (koeficijent 6,5) u inače umrtvljenoj Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), došao je službenik koji je do tada radio na radnom mestu „specijalni savetnik za odnose sa javnošću" (koeficijent 5,35) i imao platu od 114.312 dinara.

Za novo, tada još nepopunjeno radno mesto u oktobru prošle godine sledovao je koeficijent 8,4 i plata od 156.788 dinara koji je smanjen u okviru "mera štednje", a na staro radno mesto unapređenog službenika sada može da dođe novi nezaposleni član Srpske napredne stranke.

Na ovaj način je potpuno anulirana projektovana ušteda od 65 miliona evra koju je trebalo da obezbedi uvođenje "solidarnog poreza" razrezanog na plate visokih funkcionera, a u SIEPI se pravdaju da se oni ne izdržavaju direktno iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda koji potiču od novca ranije izdvojenog iz budžeta. Nije šija, nego vrat.

Ukupno u republičkoj i lokalnim administracijama radi vojska od preko 50.000 ljudi, kojima treba dodati i ljude u raznim vladinim agencijama (na primer u Nacionalnoj službi za zapošljavanje oko 2.000 zaposlenih, a u PIO Fondu preko 3.500). U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi skoro 600.000 ljudi, odnosno više od trećine svih zaposlenih u Republici.

Ako se nastavi urušavanje srpske privrede uskoro će jedini zaposleni i biti oni u javnom sektoru, jer već sada u Srbiji postoji preko 26.000 preduzeća koja zvanično nemaju ni jednog zaposlenog.

 

       A 1.

     Besplatno u bedu

U Srbiji su narodne kuhinje počele sa radom pre 20 godina, i tada su imale 3.000 korisnika. Besplatan obrok sada dobija 35.320 građana. U 76 sredina u Srbiji postoje narodne kuhinje i imaju 700 korisnika više nego prošle godine.

U Republici Srbiji postoji 29 okruga i preko 120 opština, što znači da statistički ni svaka četvrta opština nije formirala narodnu kuhinju. Funkcionisanje narodnih kuhinja zavisi od lokalnih samouprava, koje treba da obezbede uslove rada. Narodnim kuhinjama Crveni krst godišnje isporuči 4.000 tona hrane.

Oko 400.000 dece u Srbiji je siromašno, a polovina od tog broja živi u krajnjoj bedi. Oko 150.000 dece u Srbiji je neuhranjeno. Ovo su zvanični podaci koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, jer je pravi broj mladih ljudi koji gladuju daleko veći.

 

       A 2.

     Penzioneri, živi sahranjeni

U ovom trenutku, Srbija ima 1.720.542 penzionera, a za njihove prinadležnosti iz budžeta Srbije godišnje se izdvaja oko 513 milijardi dinara. Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.315 dinara.

Procenjuje se da prosečnu penziju prima oko 600.000 penzionera u Srbiji ili skoro trećina ukupnog broja, dok polovina penzionera nema penzije dovoljne ni za preživljavanje.

Prema listi koju je početkom oktobra objavio Globalni pokret za prava starih osoba "Help ejdž" Srbija je od 96 testiranih zemalja na neslavnom 78. mestu po kvalitetu života penzionera.

Od evropskih zemalja iza nas je jedino građanskim ratom razorena Ukrajina. Slovenija je na visokom 29. mestu svetske liste, Albanija na 53, Hrvatska na 67, a Crna Gora je odmah iza, na 68. mestu.

 

       A 3.

     Kupovna nemoć

Zavod za statistiku je sredinom leta objavio rezultate jedne svoje ankete, po kojoj je 24 odsto stanovnika Srbije u "riziku od siromaštva", što je izraz koji vlast koristi umesto da otvoreno prizna kako ti ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Nezvanično, Zavod smatra da se prag siromaštva doseže kada jednočlano domaćinstvo prihoduje manje od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina ova granica je postavljena na mesečnom prihodu od 24. 624 dinara.

Obrazlažući rezultate pomenutog ispitivanja, zamenik direktora Zavoda za statistiku Miladin Kovačević je namerno prećutao da je istraživanje na uzorku od nekoliko hiljada građana, rađeno još 2012. godine i da su zbog porasta cena i pada kupovne moći građana rezultati odavno neupotrebljivi! Sa druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija zauzela 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja za 2013. godinu.

Poređenja radi, u Sloveniji je kupovna moć 2,5 puta veća nego u Srbiji. U "najvećem riziku od siromaštva" su po Kovačeviću nezaposleni, kod kojih je stopa dosegla 48 odsto, što u prevodu znači da svaki drugi nezaposleni gladuje. Kod penzionera je taj procenat 14 odsto (nasuprot drugoj statistici po kojoj polovina penzionera ima penzije manje od minimalca), ali najviše treba da zabrine činjenica da je čak 38 odsto samozaposlenih (u koje spadaju i poljoprivrednici) doseglo prag siromaštva.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

RASTURANJE PO ŠKOLSKOM OBRASCU: SRBIJA KAO „AGENT MIRA“ U IZDAJNIČKOM PROJEKTU SVETSKE VLADE U SENCI

 

Neposredno nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, aktivirana su sva sredstva angloameričkog specijalnog rata protiv ruskih interesa na ovom delu Balkana. Na noge su podignuti svi verolomnici, izdajnici, plaćenici, konvertiti, na čelu sa zlosrećnim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom paranoičnom propagandnom mašinerijom. Zapad je proglasio "opštu opasnost" od Rusije i Vladimira Putina, i traži, cak i u malim zemljama poput Srbije, savezničke klanove spremne da vrše opstrukciju slobodne volje i života, samo da Rusa nema.

Zasedanje Trilaterarne komisije u Beogradu, samo je jedan od antiruskih projekata koje Zapad sprovodi u Srbiji. Zbog svega toga, otvoreno je i pitanje "revizije cena" u isporuci ruskog gasa, ali i realizacija predugovora koje je Srbija potpisala sa ruskim ministarstvom odbrane, a tiču se isporuke najsavremenijih borbenih aviona i radara, kao i sistema PVO S-400.

 

              Nikola Vlahovic

 

Tačno je da Trilateralna komisija postoji sa isključivom idejom da ukloni Rusiju iz planetarno važnih poslova, a tačno je i to da vlada Aleksandra Vučića hoće da stavi Srbiju u službu antiruskih akcija Zapada.

Ali, ko je u Srbiji spreman da se prikloni ovom izdajničkom projektu? Izvesno je da će poludeli premijer ostati usamljen u toj nameri. Odjahaće u ružnu prošlost, kao tragikomični heroj na magarcu.

Sve dnevne novine u Srbiji, objavile su 31. oktobra 2014. godine vest, da u Beogradu počinje zasedanje "svetske vlade u senci", odnosno, evropskog ogranka Trilateralne komisije, globalne nevladine organizacije, čije postojanje je u ovdašnjim medijima, godinama predstavljalo temu iz oblasti "teorije zavere".

Ali, kako je svaka srpska noćna mora, pre ili kasnije postala stvarnost, tako je i zloglasna Trilaterala pokazala svoje lice i došla u Beograd, jer zločinac, po pravilu, uvek dode ponovo na mesto zločina koje je počinio.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, došao je da se lično obrati srpskim dželatima, a njegove strogo kontrolisane novine su zabeležile da je "govor održao na engleskom". Zašto je taj detalj bio važan?

Već u prvim rečenicama, Vučić je ponudio ovom mračnom skupu, da celu Srbiju pretvori u njihovu agenturu. Istina, ponudio je da Srbija bude "agent mira", a to u ovom slučaju znači, agent Zapada u obračunu protiv Rusije.

Jer, zasedanje Trilateralne komisije u Beogradu bilo je prevashodno sa ciljem da se sa srpskom izdajničkom klikom, dogovori opstrukciju izgradnje "Južnog toka", od koga doslovno zavisi budućnost Srbije. Naravno, i da se napravi plan od "širenja Rusije na Balkan".

Prilikom svoje poslednje posete srpskoj Vladi, predsednik ruskog „Gasproma" Aleksej Miler, otvoreno je rekao da žali što "pojedinci pokušavaju da opstruiraju" izgradnju "Južnog toka". Kao da se osetio prozvanim, Vučić mu je spremno odgovorio da "lično garantuje da će izbaciti iz Vlade svakog ko bude kočio ‘Južni tok’ ".

Naravno, Miler nikada nije poverovao Vučiću, a vreme i dogadaji, potvrdili su njegove sumnje. Pravo lice i prave namere, Vučić je pokazao prvog dana zasedanja Trilaterarne komisije u Beogradu.

 

      Otrov iz zmijskog gnezda

 

Smisao ovog banditskog "samita", postao je jasan već na samom početku, kad je tokom obraćanja predsednika Trilaterare za Evropu i bivši šefa Evropske centralne banke, Žan-Kloda Triše, pozvao prisutne da "odaju počast Ričardu Holbruku koji je pomogao u kosovskom mirovnom procesu".

Osim vodećih ljudi Trilaterare, "počast Holbruku" odao je i Aleksandar Vučić, kome je ovaj upokojeni američki diplomata 1999. godine odredio trajnu izolaciju i zapretio sudskim procesom "pred medunarodnim sudom".

"Hajde da se podsetimo Ričarda Holbruka u Dejtonu pre dvadeset godina i Volfganga Išingera, jer su obojica pomogli u kosovskom mirovnom procesu", nastavio je svoj govor Triše.

Predsednik srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, Jovan Kovačić, odlučio je da, osim mrtvom Holbruku, "oda počast" i Aleksandru Vučiću, rekavši kako je pre petnaest godina bilo nemoguće zamisliti da se ovakav dogadaj odigra u Beogradu, a da je danas to ipak moguće zahvaljujuci hrabrosti "lidera"!

Važno je znati i to da je Srbija najmlada članica Trilateralne komisije. U članstvu je od 2013. godine i uz Norvešku je jedina članica Evropske grupe koja nije istovremeno članica EU.

Redakcijskii izvori u Londonu govore da je Vučić prilikom prošlogodišnje posete Velikoj Britaniji, bez protivljenja prihvatio da se Srbija nade u ovoj opskurnoj organizaciji, ciji je jedan od osnivača nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Zbignjev Bžežinski, patološki mrzitelj Rusije i svega što je rusko.

Vodeći čovek organizacije Vest Ist Bridž, koja okuplja sve srpske članove Trilaterarne komisije, je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ranije je bio i državni sekretar u Ministarstvu odbrane i savetnik predsednika republike), Aleksandar Nikolic, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog istoimene fotografske radnje koju je držao u Beogradu).

Mnogo pre nego što je Srbija stupila u članstvo Trilaterare, u njoj su već bili manje i više poznati pripadnici domaće privredne i političke scene. Tako se medu njima našao i Đorde Vukotić, pravni konsultant na više projektima Svetske banke u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih medunarodnih organizacija.

Od 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik u Vladi Srbije prilikom izrade 350 nacrta zakona, i jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom sprečavanja ruskog, a širenja angloameričkog uticaja.

Član ove organizacije je i Violeta Jovanovic, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž), i službenik USAID-a.

Medu njima je i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno clan UO Američke privredne komore, Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a.

Važno mesto u Trilaterarnoj komisiji zauzima i Marko Blagojević, nekadašnji direktor CESID-a, a sada Vučićev "blagajnik", Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takode i konsultant USAID -a), Jakša Šcekic, novinar Skaj Njuza, Boško Jakšic, urednik dnevnog lista Politika, Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport, Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO), Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića…Medu njima je i Vučićeva ministarka, Zorana Mihailović, ali je njeno članstvo "zamrznuto".

Medu domaćim "operativcima" Trilaterarne komisije, našli su se još i Miroslav J. Vesković – rektor Novosadskog univerziteta, Jovo Bakić – sociolog i politički analitičar, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Goran Svilanović – nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, a danas je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, Jovan Ratković – savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević – predsednik Upravnog odbora NALED-a, Bojan Kostreš -potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Lidija Udovički – sestra ministarka Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalic – savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Igor Jovičić – sekretar Ministarstva kulture i informisanja…

Svi oni su istovremeno i članovi organizacije Ist Vest Bridž, čiji predsednik je Aleksandar Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog fotografske radnje koju je držao u Beogradu dok se nije dokopao vlasti).

Nikolić je političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, kažu, "bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja", mada o tome ništa nije znao. Bio je vrlo kratko vreme i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali je prešao u "Vucicev klan" odmah posle formiranja nove vlade. Vučić ga je postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane, mada nije imao nikakvog radnog iskustva u državnim institucijama. Naime, Nikolić je diplomirani ekonomista bez ijednog dana radnog staža u struci.

Ipak, kao čovek toliko blizak vodećim ljudima režima, našao se na vodećoj poziciji u srpskom ogranku Trilaterarne komisije, koja već decenijama odreduje sudbinu čitavih naroda i država.

Zanimljivo, ali član Upravnog odbora Trilaterarne komisije je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji (1994-1997), i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres" koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu.

Uloga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, Gorana Svilanovića, u Trilaterarnoj komisiji, više je nego važna za politiku koju vode NATO pakt i SAD. Naime, Svilanović je enormno plaćeni lobista nezavisnosti Kosova, uprkos tome što je on Srbin sa Kosova, koji je čak i učestvovao u ratu protiv separatističke pobune Albanaca 1999. godine!

U srpskoj Trilaterari, nalazi se i Marjan Cadež, koordinator agencije Dojče Vele u Srbiji, ali i Ralf Džonson, američki ambasador u penziji (službovao u BiH 1999-2001. kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu).

Neverovatno, ali samo za neupućene: Trilaterarnu komisiju u Srbiji "jednim okom" posmatra i Marka Škreba, bivši guverner Narodne banke Hrvatske.

U srpskoj grupi Trilaterarne komisije, medu vodećim ljudima našao se i Tahir Hasanović, nekadašnji predsedniku omladine Univerziteta u Beogradu, kasnije istaknuti član stranke bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i još istaknutijeg saradnika britanske obaveštajne zajednice. Hasanović je prošle godine ušao u Trilaterarnu komisiju.

Od tada, on je neka vrsta "korodinatora" ogranka ove organizacije u Srbiji.

 

      Prevara sa Putinom

 

Istog dana kad je Vladimir Putin iz Beograda otišao u Milano, na već ugovoreni sastanak sa nekoliko evropskih državnika, u beogradskim "Večernjim novostima" pojavila se vest da je ruski predsednik na odlasku rekao Aleksandru Vučiću: "Dragi prijatelju, šta god od Rusije za svoju zemlju budeš tražio, lično ću se postarati da to i dobiješ." Rečenica je navodno izgovorena pred sam ulazak u predsednički avion.

Ubrzo, u nekim ruskim medijima ali i na društvenim mrežama, pojavile su se sumnje da je Putin to ikada izgovorio.

Istovremeno, dok je ova vest počela da kruži i drugim štampanim medijima i internet portalima, pojavila se i jedna druga informacija, da je Putin predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću rekao da ga može uvek pozvati ukoliko mu je pomoć potrebna.

Izmedu one prve, neverovatne "informacije" i ove druge, koju je sam Nikolić potvrdio, stoji duboka provalija. Naime, Vučić hoće da Rusija uvozi italijanski Fijat (a predstavlja ga kao srpski proizvod). Nikolić ne traži ništa nego je ruskom predsedniku govorio o tome da Srbija neguje svoju emociju prema Rusiji i da će tako nove generacije Srba i svoju decu tako vaspitavati.

U leto prošle godine, Vučić je izjavio da ce Srbija izvesti 10.000 Fijatovih "500L" automobila u Rusiju. Na kraju ove godine, nema ni govora o tome. Iz Evropske unije u nekoliko navrata je zaprećeno Vučiću da ne koristi zapadne sankcije Rusiji u cilju sticanja dobiti, tako što ce da pojača izvoz u Rusiju. I to je slika Srbije pod naprednjacima: predsednik vozi u pravcu Moskve, premijer u pravcu svoje propasti.

 

      Vućićeva šifra N1

 

Pocetkom ove godine, na pitanje novinara nemackog dnevnika "Frankfurter Algemajne cajtung", kako je svoje nacionaliticke ideje naglo zamenio za evrofanatizam, Aleksandar Vucic je bez imalo srama odgovorio: "…To je bio proces. jednostavno, jednog jutra se probudiš i kažeš: to nisam bio ja!".

Ovako "nanovo roden" Vučić se malo "zaboravio" pa je nastavio da jedno priča, drugo misli a treće radi… Tako je, u aprilu mesecu ove godine, preko svoga biltena "Informer", najavio da se na njega "priprema medijski udar" od strane televizije N1, koja će biti ogranak CNN-a za Balkan.

Vučićeva galama imala je sasvim drugi pravac. Naime, glavni finansijer TVN1 je Junajted grupa (United Group). Vučićev bilten je uporno tvrdio da se na čelu ove grupe nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e, te da se sprema medijski "udar" na Vodu.

Vučićeva ideja bila je da na posredan nacin isprovocira nekakav odgovor od američkih vlasti na pitanje "ko stoji" iza TV N1. Vučić nije dugo ččekao da mu neko odgovori na njegove "panične senzacije".

Iz ambasade SAD u Beogradu mu je neki niži službenik dojavio da N1 zvanično, nema nikakve veze sa službenim Vašingtonom, ali da su u nju uložena značajna sredstva.

"Informer" je nastavio sa preventivnom galamom, pa je pisao kako će pod plaštom nezavisnog, slobodnog novinarstva i profesionalnog izveštavanja ova televizija, potpomognuta pojedinim štampanim medijima, pripremiti teren da se za najviše godinu dana Vučić proglasi za jedinog i ekskluzivnog krivca za sve probleme u Srbiji.

Tek 28. Septembra, 2014., ime televizije N1 ponovo postaje tema Vučićevih medija, ali, ovaj put u sasvim drugom obliku. Na dan održavanja gej parade u Beogradu, kad je Vodin brat Andrej sa svojim obezbedenjem izazvao incident sa Žandarmerijom (u kome je izvukao deblji kraj), na licu mesta se našla ekipa N1 televizije, i sve to snimila.

Kako je N1 znala za kretanje Andreja Vučića i kako se našla na prvom mestu, i u pravo vreme? Odgovor na ovo pitanje zna Aleksandar Vučić koji je u meduvremenu "blagoslovio" dolazak ove televizijsku kompanije u Srbiju. Prvi znak zahvalnosti televizije N1 prema Vodi (osim ogromnog novca koji je vec potekao u pravcu režima), bio je ustupanje snimaka sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbedenja sa Žandarmerijom. Tako je sa Vučićem i njegovom vladavinom: ko reket ne plati na čupriji, platiće u "Informeru"!

 

      Gde je Srbija i kome pripada?

 

Koliko je Zapadu stvarno stalo do Srbije, govori i podatak da je Evropska komisija je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila takozvanu info-grafiku zemalja, gde je Srbija predstavljena tako što je Vojvodina pripojena Hrvatskoj, koja se tako "proširila" do Rumunije.

Greška je nakon nekih intervencija uklonjena, ali se pojavila nova: Srbiji je na toj mapi "pripojena" Crna Gora, a Crna Gora nekako "uklopljena" u Hrvatsku. Radi se o Internet strani na kojoj Evropska komisija daje informacije za gradane Evropske unije, koji kupuju dobra i usluge od dobavljaca iz ostalih država Unije.

Evropski potrošacki centar Hrvatska, gde je objavljena sporna mapa, deo je mreže Evropskog potrošackog centra (ECC-Net) koji daje savete i osigurava informacije o prekograničnoj kupovini i pomaže potrošacima, u saradnji s drugim Evropskim potrošačkim centrima, u rešavanju pogranicnih tužbi i sporova.

Način na koji institucije Evropske unije povremeno tretiraju Srbiju, njene ljude i resurse, više je nego uvredljiv i jasno govori da i Srbija mora da preispita smisao daljih pregovora sa EU.

Madarska se već sprema da predloži svome narodu i parlamentu, izlazak iz ove natrule zajednice.

A Vučićeva propaganda sprema narod u Srbiji na glad, umiranje i nestajanje, samo da bi oni koji prežive ušli tamo gde nas niko neće. I to u EU i ne kriju. O tome nema ni govora u narednih pet godina, a ako novi predsednik dobije i drugi petogodišnji mandat, Srbija, opet i u tom periodu nema nikakve šanse. A sa Aleksandrom Vučićem na čelu Vlade i njegovom svitom, Srbija, svakako, nema budućnosti. Osim…Ako…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

FUNKCIONERSKI DODATAK, PLJAČKA I KRIMINALNE RADNJE ČELNIKA LOKALNE SAMOUPRAVE BEOČIN

 

Policijska uprava u Novom Sadu u poslednje tri godine Prekršajnom sudu u Novom Sadu podnela je 22.402 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali je u posmatranom periodu Prekršajni sud zaprimio svega 13.258 zahteva, saopštilo je 26. maja 2014. godine, strukovno udruženje policije „Dr Rudolf Arčibald Rajs". To udruženje je u saopštenju za javnost ocenilo da je broj zaprimljenih zahteva „šokantan" i da je neslaganje od 9.144 zahteva „ozbiljna i zabrinjavajuća pojava". Zašto je to tako, može se videti i na primeru opštine Beočin i kriminala koji vlada u svakoj ustanovi lokalne samouprave…

 

               Arpad Nađ

 

U majskim poplavama ovoga proleća, nastradala je i opština Beočin koja se nalazi na severnim obroncima Fruške gore i apsolutno je podložna uticaju velikih voda, kako Save (podzemnim vodama) i Dunava tako i brojnih potoka koji su kao po pravilu uzrok pojave atmosferskih plavljenja u kućama, podrumima i na njivama.

Ali, gde su bili opštinski organi u Beočinu, u kritičnom trenutku, kada je građanima bila najpotrebnija pomoć, kada su bujice nosile materijalna dobra i ljudske živote?

Predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić (DS), je u vreme kada je proglašena vanredna situacija, boravio na dvonedeljnom provodu u Vašingtonu (SAD) i nije se javljao na službeni mobilni telefon. Kao predsednik Štaba za vanredna situacije Opštine Beočin, bio je u obavezi da koordinira štabom do hitnog povratka u zemlju, ali, on je nastavio svoj dvonedeljni "turistički obilazak Vašingtona".

Dužnost predsednika Štaba za vanredne situacije tada preuzima prva po funkciji, zamenica predsednika Opštine Beočin, Dragana Škamla (DS). Tokom perioda kada su se velike kiše slile širom beočinske opštine građani su se masovno obraćali Štabu za vanredna situacije i uglavnom su dobijali lažna obećanja. Škamla se pozivala na "zakonske procedure" ili je čak odbijala pomoć građanima!

Ni na jednom spisku žrtava niti u bilo kojem pisanom ili elektronskom mediju Srbije neće se pronaći da se tokom ove nepogode u Dumbovačkom potoku Opštine Beočin udavio Stojan Drljača! Nesrećni čovek je samo par minuta pre nesreće sreo komšiju, noseći kese iz prodavnice, uz put govoreći "da žuri da uz potok spase što se spasti da"! Bujica ga je povukla i zauvek odvojila od porodice i života. Opštinski organi su "zaboravili" da prijave ovaj slučaj a ni u medijima ga nije bilo. Zbog čega? Zašto je to sakrila i Dragana Škamla, kadar Sonje Biserko i Helsinškog odbora za ljudska prava? Uplašila se za veliku platu ili privilegije?

Uprkos svemu, Škamla danas mirno radi svoj diplomski rad, zbog izjednačavanja starog i bolonjskog programa, na odseku za filozofiju, prikupljanjem "celih" 36 ASPB bodova (bodovi za "posebno talentovane studente") iz pedagoškog, psihološkog i metodičkog obrazovanja "u skladu sa evropskim sistemom prenosa bodova".

Čak 36 bodova! Pa to nije dovoljno ni za potpis na Univerzitetskom toaletu, a ne za zvaničnu akademsku titulu! I to na zvaničnom sajtu Opštine Beočin gde je predstavljena kao zamenik predsednika Opštine Beočin, gde je kao obrazloženje imenovanja precizirano: "zbog pomoći u organizovanju turnira u malom fudbalu" i dodatnih "usluga kulture" u "CEPTOR"-u na Andrevlju u Fruškoj gori!?

O kakvim "kulturnim uslugama" se radi nije dato objašnjenje. Inače na sajtu beočinske opštine istaknuto je da se ova "ekspertica za kulturu i mali fudbal" obučavala pod pokroviteljstvom Helsinškog odbora za ljudska prava na čijem čelu je Sonja Biserko.

Mnogo frapantnija je činjenica da Bogdan Cvejić nije našao za shodno da bude na pomoći građanima u dramatičnim trenucima. Kao i više puta do tada, od Singapura, Havane i Vašingtona, smerno je koristio sredstva građana Opštine Beočin za lične promocije i "turistička" putešestvija.

Prema tvrdnjama građana Beočina, protiv mafije u lokalnoj samoupravi je uredno podneto ukupno šest krivičnih prijava i do sada ni po jednoj nema odgovora! Predsednik Opštine Beočin je proneverio više desetina miliona u saradnji sa firmom "Virus" i tu se stalo. Uprava kriminalističke policije je pored tih šest krivičnih prijava otkrila da su se državna sredstva nenamenski koristila u još najmanje 17 ugovora sa firmom "Virus".

Opljačkana su sredstva za rekultivaciju puta Susek-Lug, sanaciju klizišta u Čereviću, otvaranje novih radnih mesta u firmama "Podunavlje", "Mars", "Feniks", "Vermonns", sanaciju atarskih puteva (najveća opljačkana sredstva, a ništa nije urađeno), izgradnju brojnih puteva, pešačkih staza, mostova, bunara i ko zna kakvih sve ne investicija koje je pravno ugovorima pokrivao Sekula Petrović (bivši načelnik opštinske uprave), a potpisivao Bogdan Cvejić, predsednik Opštine Beočin.

Jedna od velikih sramota je i to što je Beočin jedna od retkih opština koja je došla pod udar Komesarijata za izbeglice, a sve zbog "friziranih" cena kupljenih sredstava za pomoć izbeglicama.

Novac za pomoć je obezbedio Komesarijat, ali je ovdašnja mafija krenula da opljačka i izbeglice. Naime, opštinska komisija u Beočinu je za dodelu ovih sredstava, u dogovoru sa lokalnim trgovinskim preduzećem "Podunavlje", nabavljala građevinski materijal i opremu po višestruko višim cenama od tržišne prisvajajući direktno materijalnu dobit u razlici cena ove finansijske malverzacije!

Prema prijavi brojnih građana (korisnika ove pomoći) Komesarijat za izbeglice je odmah reagovao i po kratkom postupku poništio konkurse koji su bili u toku ili nisu bili privedeni kraju. Pošto je pretila opasnost da ova bruka izađe u javnost i da funkcioneri Opštine Beočin odgovaraju za pljačku i korupciju organi Opštine Beočin po hitnom postupku smenjuju člana Opštinskog veća, Miroslava Vajića (LSV), ali i načelnika opštinske uprave, Sekulu Petrovića (SPS), koji je bio glavni idejni i praktični organizator ove pljačke ali je svu krivicu prebacio na svog saradnika iz Komisije, Miroslava Vajića.

Miroslav Vajić apsolutno nije imao nikakve veze sa uvećanim cenama i ugovorenim poslovima koje je ugovorio Sekula Petrović, ali je izopšten i proteran sa funkcije pod pritiskom svoje stranke (LSV) i "političkog dogovora" vrha beočinske opštine, pre svih Sekule Petrovića (SPS), Jovana Aksentijevića (LSV) i Bogdana Cvejića (DS).

Inače firma "Podunavlje" iz Beočina bila je u srpskoj javnosti poznata po hapšenju njenog vlasnika i direktora Branka Jelića, zbog povezanosti sa aferom "Azotara", a Branko Jelić se "izvukao" zbog odličnih odnosa sa pokrajinskim organima i navodnog "registrovanog poljoprivrednog gazdinstva"!

Preprodaja regresiranog đubriva uopšte nije sporna, što su znali i videli svi građani naselja Rakovac gde je đubrivo dopremano i skladišteno ali je sporno zašto sve nije sudski procesuirano? Trgovinsko preduzeće "Podunavlje" iz Beočina građani optužuju za malverzaciju, od pre nekoliko godina, oko otvaranja novih radnih mesta kada je Pokrajinska vlada odvojila 22 miliona dinara za otvaranje novih radnih mesta, a gro "novoprimljenih" radnika je već radio u ovom preduzeću, samo je fiktivno prebačeno na "SIZ za zapošljavanje" i vraćeno nazad na "nova radna mesta".

Prema tvrdnjama građana Beočina, ovo preduzeće isplaćuje lične zarade radnicima uz obavezu kupovine robe u lancu prodavnica "Podunavlja" iz Beočina. Tako radnice u trgovini zvanično primaju platu od 15.000 dinara, ali je samo polovina u novcu dok drugu polovinu pokriva obaveza kupovine robe u preduzeću gde radi!

Da je pljačka i kriminal sinonim za Beočin, potvrđuju i zaposlene radnice u Opštini Beočin koje nas upućuju da istražimo poslovanje Opštine, pogotovo u delu isplate plata i "nikad ostvarenih prekovremenih sati".

Reč je o mehanizmu za uvećanje ličnih dohodaka funkcionera Opštine Beočin, čiji je smisao postao jasan tek posle Odluke Ustavnog suda broj "Iyo-20/2010" od 19.12.2012. godine, gde je decidno utvrđeno da je u režiji Sekule Petrovića gotovo deceniju isplaćivan tzv. "funkcionerski dodatak" opštinskim funkcionerima, čime su budžet i građani Beočina opljačkani za milione dinara.

Pošto je ukinuto isplaćivanje "funkcionerskog dodatka" funkcioneri Opštine Beočin su se dosetili pa su dodatne prihode na lične dohotke počeli da isplaćuju u vidu fiktivnih prekovremnih sati koje naravno nikad nisu ostvarili.

Tako je predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić, u decembru mesecu 2013. godine uvećao sebi lični dohodak za celih 40 prekovremenih sati, a da tokom meseca decembra 2013. godine nije gotovo ni bio na svom radnom mestu. Prvo je dvo-nedeljno boravio u Havani (Kuba), a troškovi ovog putovanja su opet pali na teret građana Opštine Beočin, da bi pred kraj godine porodicu odveo u Dubai na doček Nove godine!

Građani tvrde da je rasipništvo predsednika opštine Bogdana Cvejića, prosto nezabeleženo u našem društvu jer je za samo pet godina na funkciji, kupio dva potpuno nova službena automobila marke "Škoda Super B", a ovu bahatost je pokušao da prikrije istom bojom vozila gde su i prvi i drugi automobil crne boje. Prikrivanje je vrlo brzo "provaljeno" jer je prvi automobil, kupljen 2008. godine koristio kao pogonsko gorivo benzin, a ovaj drugi, kupljen u maju 2013. godine, kao pogonsko gorivo koristi dizel. Cena po komadu-oko 30.000 evra.

Posebno su interesantni ovi nikad odrađeni prekovremeni sati gde se pored funkcionera i pojedinim radnicima, članovima Demokratske stranke i njihovim poltronima, godinama uvećava lični dohodak za 16, 24 ili čak 48 sati.

Grupa zaposlenih u Opštini Beočin tvrdi da se svakog meseca uredno formira spisak "politički podobnih" sa brojem prekovremnih sati, ali da postoje i oni koji se ne pojavljuju ni na jednom spisku, pa ipak dobijaju uvećanje ličnog dohotka preko fiktivnih prekovremenih sati. Na ovaj način je budžet Opštine Beočin svesno opljačkan za više desetina miliona dinara i to u opštini koja grca u materijalnom beznađu i nezaposlenosti.

Takođe, zaposlenici u opštinskoj zgradi kažu da se pljačka budžetskih sredstava tu uopšte ne završava, jer je šefica finansija, Marina Prekokadžić, nedavno prikrila veliku pljačku budžetskih sredstava svoje službe kada su se radnicima isplaćivali uvećani lični dohoci, a onda je od istih traženo, pod izgovorom "greške u obračunu", da se ova razlika uvećanja ličnog dohotka vrati u kešu ali bez ikakvih papiroloških pokrića gde su sredstva završila.

Građani Beočina Marinu Prekokadžić povezuju sa brojnim finansijskim malverzacijama lokalne samouprave zadnjih godina, ali, nju to ne brine. Ona je uredno "namirena" stambenim kreditom (sa godišnjom kamatom od 0,5%) i brojnim prihodima od "komisija, seminara i službenih putovanja".

Radnici Opštine Beočin decidno tvrde da je jedna te ista osoba 10 godina neprekidno na čelu sindikata koji se nikada nije sastao (Statut sindikata definiše ovu funkciju na 4 godine)! Naime, predsednica sindikata sredstvima sindikata (od ličnih dohodaka radnika) upravlja samostalno bez ikakve kontrole. Od ovih sredstava plaćaju njeni "seminari", pa čak i troškovi razvoda i privatni troškovi pazara u marketima!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ADVOKATI KAO KOMERCIJALISTI SUDIJA I TUŽILACA

 

Advokati u Srbiji stupili su sredu, 25. juna, u trodnevni štrajk, nezadovoljni zbog povećanja paušalnog poreza. Advokati tokom trodnevnog štrajka nisu zastupali stranke u istragama, pri saslušanjima u policiji ili tužilaštvu u slučajevima gde je po zakonu neophodno prisustvo branioca, ni pred drugim organima, čak ni u hitnim predmetima.

 

           Milan Glamočanin

 

Beogradski advokati su rad obustavili još prošle srede, a na skupštini Advokatske komore Srbije odlučeno je da od 25. do 27. juna u štrajk stupe advokati iz cele zemlje.

Razlog za obustavu je nezadovoljstvo advokata zbog višestrukog povećanja poreskih obaveza i od Ministarstva finansija traže da stavi van snage nova poreska rešenja koja se odnose na advokaturu i paušalno plaćanje poreza. Predstavnici Advokatske komore Srbije tvrde da su ta rešenja od prošlogodišnjih veća prosečno od 50 do 150 odsto.

Advokati smatraju da se na ovakav način devastira profesija. Zašto? Zato što većina advokata nije u stanju da plaća obaveze prema državi u iznosu koji je apsolutno neprihvatljivi.

U Advokatskoj komori Srbiji navode da se protest, osim zbog povećanja poreskih obaveza, organizuje i zbog sužavanja polja delatnosti advokature zbog donošenja raznih zakonskih propisa kojima se brojni poslovi oduzimaju iz nadležnosti advokature i poveravaju beležnicima, medijatorima…

Advokati protestuju i zbog načina utvrđivanja poreskih obaveza na osnovu "neadekvatnih i nedovoljno određenih kriterijuma", višegodišnjeg neplaćanja obaveza države prema advokatima i izbegavanja da to pitanje sistemski reši, neadekvatnog tretmana advokata prilikom obavljanja njihovih poslova od strane sudova, tužilaštava, policije i organa uprave, kao i neefikasnog postupanja organa krivičnog gonjenja u slučajevima napada na advokate.

Ministarstvo finansija, koje je donelo spornu Uredbu kojom je povećano paušalno oporezivanje, smatralo je da protest advokata nisu osnovani.

U srpskom pravosuđu usluge advokata uglavnom koriste sudije, državni tužioci i policija!

U siromašnom srpskom društvu mali broj onih kojima se sudi u krivičnom postupku mogu da priušte sebi da plate advokata da ih brani. To čine predsednici sudova, koji, po službenoj dužnosti okrivljenima, kada je odbrana obavezna, određuju advokata, čije usluge plaća sud.

A uglavnom se angažuju advokati početnici, da im se pomogne da zarade neku paru. Sudovi, međutim, mesecima ne isplaćuju nadoknade ni advokatima, ni porotnicima, ni sudskim veštacima, pa su i odbrane po službenoj dužnosti uglavnom besmislene, i optuženi ostaju uskraćeni za pravo da budu zastupani od stručnih lica, kada im država sudi u “ime naroda“.

Oni koji imaju para i previše, uglavnom traže pravog advokata. Takvih je veoma malo. Oni su na ceni, i traženi su. Oni su, ustvari, komercijalisti sudija i tužilaca. Klijent pita za cenu, advokat je utvrdi, i sve ide kao po loju. Ukida se pritvor, pa postupak odugovlači…

Aleksandar Đorđević je doskora bio advokat. Visoki je funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi omogućio da Marko Mišković bude pušten iz pritvora, i stavljen u kućni, Đorđević je od klijentovog oca uzeo 150.000 evra. Vođa naprednjaka Vučić je javno besneo. I pretio. Zašto u kućni, kad je on naredio iscrpljujući pritvor u Okružnom zatvoru i za njega i za oca njegovog Miroslava!

Aleksandar Đorđević je trenutno direktor bezbednosno informativne agencije, u čije prostorije često svraća. Da li se on seća ko od sudija prima pare, da bi počeo da se bavi svojim poslom?

U nesrećnoj državi Srbiji centri moći su odlučili da gospodin Đorđević uskoro bude imenovan, bez konkursa, za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala! Da imaju svog čoveka, na pravom mestu, lakše se pare uzimaju. On optuži, pa kad se plati, onda zaćuti. Drugi Miljko Radisavljević!

Posebna priča su sudije koje sude u Posebnom odeljenju (za organizovani kriminal) Višeg suda u Beogradu. Jer, i sudije su posebne. Tamo ih šalju po zasluzi, kada se dokažu…

U posebnom odeljenju sudi 18 sudija. U prvostepenom odeljenju Viešeg suda u Beogradu sudi 19 sudija! Dakle, Srbija je zemlja organizovanog kriminala!

Odakle toliko mafijaških grupa u Srbiji. U posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu sudi se u samo dve sudnice, koje služe i za suđenje u predmetima za ratne zločine. Ni sudije ovog odeljenja nisu mačji kašalj.

I oni imaju iste privilegije kao i kolege iz posebnog odeljenja. Duple ili troduple sudijske plate, kola i celodnevno obezbeđenje svih članova porodice! A 19 sudija Višeg suda u Beogradu koji sude za ostala krivična dela, sude u 19 sudnica, i presuđuju od svojih kolega u posebno odeljenju po dvadeset puta više predmeta, izričući dvostruko veće kazne, u dvostruko kraćem vremenskom periodu.

Kad je odeljenje posebno, i žrtve su posebne. Probrane.

Većina sudija posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu ima manje morala i dostojanstva od svinje iz seoskih obora. To potvrđuju i rešenja o određivanju i trajanju pritvora protiv žrtava koje im se privedu. Svaki je kriv.

Od kada postoji ovo odeljenje, sudije ovog suda nisu nijednom izrazile neslaganje sa zahtevom za sprovođenjem istrage i određivanjem pritvora, mada je polovina uhapšenih posle višemesečnog mučenja u zatvoru, oslobođena krivice, od istih sudija koji su ih držali u pritvoru, jer je “postojala osnovana sumnja da su izvršili optužujuća krivična dela".

Zna to i Aleksanar Vučić, i zato može da optuži, bez ikakvog ovlašćenja, i materijalnih dokaza, koga hoće. Zna da će sudije sigurno da ga stave u pritvor. Poznaje te ljude.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

REKET POLITIČKE MAFIJE I “RADNE GRUPE” ZA UZIMANJE PARA OD KRIMINALNIH LIKOVA SRBIJE!!!

 

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali, kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima. Ta navika traje i danas.

 

              major Goran Mitrović

 

Premijer Srbije saopštio je 20. juna na konferenciji za štampu u Vladi Srbije da su smenjeni svi načelnici uprava u Ministarstvu unutrašnjih dela. Smenjeni su prisustvovali ovoj lakrdiji, bez prava glasa, a ni prisutni građani, direktor policije Milorad Veljović i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, nisu imali prava da se oglase živim. Govorio je, vičući, samo Aleksandar Vučić.

Smena je došla, jer istog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio od Vlade Srbije da ga obavesti o stanju u MUP-u, i sprezi vrhova policije sa narko mafijom.

Vidno uznemiren, Vučić je pohvalio smenjenog načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, tvrdeći da i dalje smatra da je on pošten i častan policajac, ali, dodao je, da niko ne može da ga ubedi da Dragoslav Kosmajac, najveći narko diler na ovim prostorima, ne može da bude uhapšen. Zato će, rekao je, on lično rukovoditi tom akcijom!

Sve češći su izlivi ludila srpskog premijera.

Smena u policiji je normalna u njenom radu. Promene se ne oglašavaju, jer se, zbog prirode posla, načelnici upućuju na nove radne zadatke.

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima.

Zašto se Vučić okomio na Kosmajca?

 

      Vučićevo oranje drumova

 

Aleksandar Vučić ume samo da oponaša druge. Tako je, kopirajući svog idola Miodraga Rakića, da od vrha srpskog podzemlja treba uzeti što više para, i pokazati im ko je ko, i Vučić, uoči izbora održanih u maju 2012. godine, poslao u misiju “dobre volje“ Vladimira Cvijana, advokata i člana rukovodstva stranke, da uzima pare od onih koji su bili pod poternicom.

Tako je Cvijan doneo Vučiću velike svote novca koje je dao Stanko Subotić Cane, kome je Vučić obećao da će, ako dođe na vlast da mu organizuje pravično suđenje. Cvijan je u zatvoru posetio Sretena Jočića, zvanog Joca Amsterdam, koji je preko prijatelja platio nekoliko miliona Vučiću, kao mali znak pažnje. Cvijan je o svemu vodio evidenciju, i uredno je predavao novac Vučiću.

Na spisku onih koji su donirali Srpsku naprednu stranku našao se i Dragoslav Kosmajac. Priložio je sedam miliona evra! Vučić je ove pare sakrio u svoj džep, i pre dva meseca, kada je predsednik Nikolić saznao da je Aleksandar te pare prisvojio, u besu, pokušao je da ga u svom kabinetu udari nogom, ali je promašio i pogodio jednog od prisutnih.

Vučić rezonuje: ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić mogli od Darka Šarića da uzmu desetine miliona evra, i da za njim raspišu poternicu, zašto to i on ne uradi sa Kosmajcem.

Gospodin Kosmajac, kao ni Darko Šarić, u Srbiji nisu imali posla sa drogom. Bili su čisti, pristojni i neupadljivi. Pomenuti Kosmajac je u 61. godini života, ali protiv njega nije napisana ni prekršajna prijava, ni u Srbiji, ni u inostranstvu. U Srbiji se bavi stanogradnjom, otvaranjem dečjih obdaništa i drugim, potpuno legalnim biznisom, što je policija utvrdila i pretresom njegovog stana.

Kada su Vučiću referisali koliko novca u kešu, sa potvrdama o poreklu, i iz koje banke su podignuta, raspolaže gospodin Kosmajac, Vučiću je počeo da se oblizuje. Zašto ga ne uhapsimo i sve mu to uzmemo, pa nek se žali, pitao je. Ali, policija ga nije podržala u tom marifetluku.Oni koji imaju para, imaju i prijatelje, i oni su na svakom važnom mestu.

Svojevremeno je Snežana Malović pokazivala, dok je bila ministarka pravde, šta su sve oduzeli od Darka Šarića, šta je od toga završilo u njenim stanovima, pa zato i danas, dve godine od odlaska iz ministarstva pravde, Malovićevu čuva danonoćno 40 policijskih službenika, po Vučićevom nalogu.

Sve to plaćaju građani Srbije! Vučić je bio toliko impresioniran, da je i on poželeo da ima svog Darka. Tako će jednim udarcem da ubije dve muve, zaključuje on. Prvo, na čelo narkomafije dovešće svog čoveka, koji će mu plaćati, a ovog drugog će opljačkati, do gole kože.

Zašto nije smenjen Milorad Veljović, vremešni direktor srpske policije u nekoliko mandata? On je, naprotiv, i ojačao. Rukovodiće i iz fotelje načelnika Uprave kriminalističke policije. A biće i na čelu “radne grupe“ koja treba da montira proces Kosmajcu, jer nikakvih dokaza o njegovom učešću u distribuciji narkotika nema, jer bi se tim povodom oglasile i strane policije, nudeći saradnju. Bez montiranog procesa Vučić ne može oduzeti Kosmajčevu imovinu, koja se procenjuje na desetine miliona, jer je uspeo da keš evakuiše od Vučićevih dugih prstiju.

Mediji su pratili Veljovićevo poslovanje. Kamere su zabeležile da se sastaje u hotelskim klozetima sa narko dilerom Ćazimom Osmanijem, kosovskim Albancem, koga nemačka kriminalistička policija smatra velikim narko bosom. Po nalogu direktora srpske policije Ćazim je dobio originalni sprski pasoš na ime Miloš Petrović!

Samo zbog davanja pasoša, Veljović bi dobio petogodišnju kaznu zatvora. Ali, novac koji dobija od Ćazima Osmanija, trde upućeni, Veljović deli sa Vučićem. Zato Vučiću ne pada na pamet da pomene Ćazimovo ime. Obećao je da će se proveriti Veljovićeva veza sa njim, ali je na to obećanje brzo zaboravio. On misli da se toga možemo sećati, samo ako nam on odobri.

Po nalogu Čazima Osmanija, za ambasadora Srbije u Slovačkoj postavljen je prošlog oktobra Albanac Šami Dermaku. U Slovačkoj albanska narko mafija drži ogroman kapital, i poslat je Albanac koji će im izdavati srpske pasoše, posećivati ih u zatvorima…Ovo imenovanje plaćeno je pet miliona evra u prahu!

Treba pomenuti da je gospodin Veljović vlasnik desetine stanova, kuća, vikendica i drugih nekretnina. Oba njegova sina su teški narkomani. Stanko je kao srednjoškolac dobio posao u Srpskoj banci, pa je premešten u NIS, sa platom od dve hiljade evra, a Nemanja je u Moskvi, kao šef predstavništva Farmakoma, čiji je vlasnik Miroslav Bogićević, čija kompanija je uzela više od šest stotina miliona evra kredita, koje ne može da vrati.

Nije ni čudo što Bogićević nije u zatvoru, kada je zaposlio Veljovićevog sina, sa mesečnom platom od deset hiljada evra, koje on potroši u Moskvi, šmrčući. Nemanju u Moskvi čuvaju srpski policajci, u civilu, o trošku srpske policije. Koliko to košta, sam Bog zna. Zna i Vučić, ali ne sme da se javi, jer ga Veljović drži, kažu, džepu!

 

      Službe su ga volele

 

Koliko će Vučić od Osmanija naplatiti uništenje konkurencije? Sigurno je, veliki novac će završiti u njegovom džepu.

Po nalogu Ćazima Osmanija srpski direktor policije osigurava transporte droge koji kreću od Prištine, ka Evropi, a iza kojih stoji američka obaveštajna zajednica. Vučićeva prodaja Kosmeta tek će se razjasniti, ako on to živ dočeka.

Dragoslav Kosmajac je, tvrde upućeni, od mladosti bio miljenik srpskih službi bezbednosti. Bio je disciplinovan, odmeren, nije se opijao, nije se isticao, bio je diskretniji i od najboljih operativaca. Ako se bavio poslom zbog kojeg ga Vučić optužuje, onda je to činio pod šinjelom jugoslovenskih i srpskih službi.

Doživeo je duboku starost, a da ničim nije kompromitovan. Na njega sada Vučić šalje svoje “radne grupe“, spašavajući sebe da Kosmajac ne progovori, i javno ga pita šta je sa njegovih sedam miliona evra donacije SNS-u, koje su završile u njegovom džepu.

Vučić se, podsećamo, oglasio 20. juna iz kabineta Vlade Srbije, a sutradan je priveden na “informativni razgovor“. Avion srpske vlade sleteo je na podgorički aerodrom, da Vučić objasni svom crnogorskom kolegi svoje objave ratova narko mafiji. Oni nisu u nadležnosti izvršne vlasti, već tužilaštva i policije.

Milo Đukanović je ozbiljno zamerio Vučiću na ponašanju, jer na taj način i njega dovodi u opasnost, mada on sa njegovim igrarijama nema veze. Odnose u podzemlju ono reguliše samo, na svoj način.

Srpska policija je u punom rasulu. Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić nastojao je da on bude na čelu popisne komisije koja će utvrditi vrednost Kosmajčeve imovine, koja bi “prilikom popisa dobila noge“, jer bi se on i njegovi službenici, “zbunili pri popisivanju“. Direktor je tu čast odredio za sebe.

Ali, Vučića čekaju nerešivi problemi. Država je u bankrotu, sva njegova obećanja oko investicija pokazala su se lažnim, zaduživanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, njegova horda pljačka sve više.

On je objavio i rat policijskim sindikatima, koji traže povećanje plata, uniforme, naoružanje, sredstva za rad. Vučić mora da preda i ministra policije, koji je uhvaćen u prepisivanju doktorata, i bez obzira koliko se on bude suprotstavljao, popustiće pred pritiskom.

Kad ga god pritisnu, Vučić podvije rep. Inače, on je surov čovek. Često je tukao svoju prvu ženu, a i drugu, Tamaru Đukanović, koja je bila pred porođajem, krvnički je mučio i zlostavljao, tako da je ona odvedena na porođaj u GAK Narodni front, gde je izgubila dete, jer je Aleksandar tvrdio da nije njegovo. Nesrećna Tamara se teško razbolela, dobila je bolest krvi. Njoj je ostavio stan, a sebi je, navodno, kupio garsonjeru od 32 kvadrata.

Njemu će uskoro trebati i manje kvadrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INTERESI SRBIJE I NJENIH GRAĐANA, JE POJAM NEPOTREBAN U OSTVARIVANJU CILJEVA BRISELSKE BIROKRATIJE!!!

 

Uvoznički (kriminalni) lobi i takozvana politička elita u Srbiji, u sprezi sa administracijom Evropske unije, već duži niz godina opstruišu sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju. Na taj način, sistematski uništavaju domaću proizvodnju, i ruše poslednje tragove ekonomskih sloboda i državnog suvereniteta. Ova subverzivna "osovina", već godinama bezuspešno radi na sprečavanju dolaska ruskih investicija i kompanija u Srbiju, a sada sprovodi i plan prema kome bi korist od izvoza u Rusiju trebalo da pripadne strancima…

 

               Vuk Stanić

 

Režim slobodne trgovine Srbije sa Ruskom federacijom uspostavljen je još 28. avgusta 2000. godine. Od tada do danas, Srbija je malo toga ponudila ruskom tržištu, u odnosu na ono šta njoj nudi velika i moćna Rusija.

Veliki deo izvoza u Rusiju čine poljoprivredni proizvodi, a kad 2017. godine na snagu stupi Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, na osnovu koga će strani državljani moći da kupuju poljoprivrednu zemlju, veći deo poljoprivrednog izvoza u Rusiju kontrolisaće stranci…

Svi ovdašnji vlastodršci u poslednjih četrnaest godina, podržani od strane ciničnog, pljačkaškog i samoživog mehanizma iz Brisela, snažno su radili na pretvaranju Srbije u najjadniju koloniju savremene Evrope.

Takozvani Sporazum o pridruživanju koji je i glavna smetnja odnosima sa Rusijom, potpisao je bivši ministar Božidar Đelić, u Luksemburgu 28. aprila 2008. godine. U vreme potpisivanja sporazuma u Srbiji je na vlasti bila tehnička Vlada koja nikada nije raspravljala o tom sporazumu, niti su članovi Vlade ikada dobili kopiju sporazuma!

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, za srpske sadašnje vlastodršce, postao je neka vrsta religije. Svi, počev od predsednika Vlade Aleksandra Vučića, preko opozicionih lidera "male" Demokratske stranke i Nove Demokratske stranke, Borisa Tadića, klanjaju se toj ideji kao božanstvu koje će nas spasiti od svih zala. U realnosti, proces pridruživanja Evropskoj uniji znači udaljavanje od Ruske federacije i koliziju sa povoljnim ekonomskim sporazumima koje smo potpisali sa Rusijom.

 

      Evropska unija hoće raskidanje sporazuma sa Rusijom

 

Politički klanovi koji vode Srbiju pod patronatom Zapada, godinama nisu dozvoljavale da ruske banke započnu poslovanje u Srbiji. Bivši guverner Radovan Jelašić konstantno je predlagao izmene zakona u bankarstvu tako da se njihov dolazak onemogući, a Skupštinska većina ih je uvek prihvatala iz početka.

Tek kada je srpskom bankarskom sektoru zapretio potpuni kolaps, jer je više stranih banaka i nekoliko domaćih postalo nelikvidno, Jelašić je iznenada dozvolio Zber banci i Moskovskoj banci da dođu u Srbiju.

Ovde treba napomennuti da je EU preko Mlađana Dinkića i Jelašića u Srbiji kreirala bankarski sektor, tako da čitavu deceniju nije odobren nijedan kredit za pokretanje i obnovu proizvodnje. Strane banke koje je Dinkić doveo u Srbiju preuzelu su deo kolača deviznih doznaka srpske dijaspore, i potom ga plasirale kroz različite oblike potrošačkih kredita. Uslove za dobijanje kredita ispunjavali su mahom stranački prvaci demokratskog bloka i njihovi aktivisti.

Zapravo, i dan danas uslove koji su propisani za kredit ispunjavaju uglavnom samo oni zaposleni u državnim firmama gde su ljudi zapošljavani po stranačkoj liniji, ili oni koji rade u velikim korporacijama uvoznog lobija. Krediti su praktično vraćani, ili platama koje se primaju iz budžeta, ili platama koje se primaju od prodaje uvoznih proizvoda.

Paradoks je što se velike pare obrću u srpskoj poljoprivredi, ali je, istovremeno, uništen srpski poljoprivrednik koga država ubija tajkunskim monopolima. Izvoz malina, kupina, jabuka i šljiva donosi velike prilive. Da je posao trgovine pšenicom, kukuruzom i sojom takođe visoko profitabilan, dokazuje interesovanje velikih domaćih i stranih kompanija za ovu oblast. Da nema novca, prste u poljoprivredi ne bi držali MK Grupa Miodraga Kostića, Agrokor Ivice Todorića, Viktorija Grupa u vlasništvu EBRD banke, Delta agrar, Rajfajzen agrar…

Za sada, posao izvoza hrane u Rusiju nije kompromitovan do kraja. Ipak, "sankcije" koje je Zapad uveo Rusiji, kako bi ova zemlja odustala od zaštite prava ruske manjine u Ukrajini, pokazuju da razrešenje ovog pitanja tek predstoji.

Izveštaj o izvozu hrane u Rusiju u prvom kvartalu ove godine pokazuje da je došlo do rasta od 69 odsto. Sankcije EU, dodatno su podstakle interesovanje za srpskom hranom. Ali, baš kada smo se svi prodavali ovakvom izveštaju, došla je vest da je srpska vlast pokušali Rusiji da proda svinjsko meso iz EU kao naše! D

aljim inspekcijskim radom, utvrđeno je da su u delu srpskog mesa bile fekalije(!), bilo je i crvljivog mesa, dok su prilikom obilaska jedne od fabrika hrane, ruski inspektori našli neispravan sistem za hlađenje.

Istražujući uzroke ovakvih propusta, penzionisani veterinarski inspektor Miroslav Stojšić došao je do zaključka da su glavni krivici za ovu situaciju službenici uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Budimir Plavšić i Sanja Čelebićanin, inače, najodaniji režimski ljudi, kako za vreme vladavine Demokratske stranke, tko i danas, za vreme Vučićeve lične vladavine.

Dakle, reč je o službenicima koji usko sarađuju sa najuticajnijim proizvođačima hrane u Srbiji, a i dalje blisko sarađuju i sa funkcionerima bivšeg "demokratskog bloka" (koji su im, ustvari, pravi šefovi).

Posle ovog skandala, ministar trgovine turizma i telekomunikacija, Rasim Ljajić, jedva je uspeo da sa Rusima izgladi odnose i obnovi izvoz srpskog mesa u ovu zemlju. Na žalost, načelnica Uprave za veterinu, Sanja Čelebićanin i njen kolega Budimir Plavšić i dalje haraju nekažnjeno, a Vučićev režim nema nameru da ih smenjuje. Možda i zato što su u pitanju službenici koji instrukcije za svoj rad primaju češće iz Brisela nego iz Beograda.

Ljudi sa kojima kontaktiraju u Briselu po svoj prilici ne misle nam ništa dobro, pa je domaće tržište preplavljeno otpacima tamošnje mesne industrije. Tako je i došlo do toga da na kriminalan način dođe do pokušaja "reeksporta" takvog smeća u Rusiju.

Jasno je da se moćnici iz Evropske unije prema Srbiji ponašaju kao prema kolonijalnom posedu, zbog čega se može pretpostaviti da naša zemlja nikada neće postati punopravni član te zajednice, dok će EU postepeno uzimati sve veći i veći deo naše suverenosti.

Evropska unija očekuje da većina sporazuma između Srbije i Ruske federacije bude raskinuta, pre svega sporazum o izgradnji Južnog Toka, koji bi Srbiji obezbedio da Ukrajina i Mađarska ne mogu da je ucenjuju obustavama u isporuci ruskog gasa.

Takođe, Evropska Unija i Sjedinjene Američke države već su tražile od Aleksandra Vučića da raskine sporazume sa Rusijom, kako naftno-gasni aranžmana tako i bescarinski sporazum sa carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Tražili su i da se Vučić priključi uvođenju sankcija Ruskoj federaciji. Ovakav potez za Vučića bi značio političko samoubistvo, pa se on za sada ograničio na izjavu da priznaje teritorijalni integritet Ukrajine.

Za proteklih 13 godina, srpski vlastodršci su razvili više od 30 institucionalnih mehanizama za razvoj ekonomske saradnje sa Evropskom unijom. Vlada je osnovala desetine agencija za saradnju sa EU, stotine ljudi je zaposleno u vladinoj administraciji, kako bi radili na razvoju odnosa sa EU.

Vučićeva vlada ima i potpredsednika Vlade za evropske integracije. Srpska skupština ima dva skupštinska odbora koji se bave saradnjom sa EU, a istovremeno nemamo nijedno telo zaduženo za razvoj saradnje sa Rusijom.

Odgovorna Vlada bi u situaciji u kakvoj se srpska ekonomija nalazi, odavno osnovala Vladinu kancelariju za saradnju sa Rusijom, čiji bi zadatak bio razvoj ekonomske saradnje naše dve zemlje. Vlada bi radila promociju našeg izvoza kao i investicionih potencijala. Odgovorna Vlada bi hitno trebala da izgraditi i otkupne centre gde bi se otkupljivala roba naših seljaka i odatle plasirala ruskim partnerima.

Sve to bi doprinelo organizovanijem izvozu, a u isto vreme bi obezbedilo i količine koje su dovoljne za veliko rusko tržište. Ali, poznajući destruktivnu i često kriminalnu ideologiju srpskih vođa, jasno je zašto i Vučićeva vlada do sada nije osnovala izvoznu banku koja bi obezbedila jeftine kredite za izvozno orijentisana preduzeća, kao i izvozne garancije. To bi državi donelo više koristi od slikanja sa liderima Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali, kako izgleda, nije ovde reč o interesima države, nego o volji jednog čoveka.

 

      Rusija ne diskriminiše Srbiju

 

Turska država najbolje zna šta znači diskriminacija i nejednak tretman u pristupanju Evropskoj Uniji. Ovu državu, iako ima bolji ekonomski sitem od nekoliko novih članica, EU ne prihvata zbog razloga koje skoro niko ne želi da izgovori. Iz istih rasističkih razloga pravi se razlika u brzini pristupanja i drugih zemalja ovoj međunarodnoj organizaciji. Iz tih razloga Srbija je bila među poslednjim evropskim državama čiji su građani morali da vade vize za turistička putovanja u EU.

Odbojnost prema ideji da bi Srbija mogla da postane punopravan član EU imaju mnogi visoki zvaničnici EU. Zvanično, niko nikada nije saopštio da EU više voli Hrvate od Srba, ili činjenicu da se na Srbe, Bosance, Turke i Arape gleda sa gađenjem.

Sa druge strane, Carinska unija Rusije, Belorusije i Kazahstana nikada nije iskazivala diskriminatorski odnos prema Srbiji. Ruska federacija sa Srbijom je bez otezanja zaključila više sporazuma: Deklaracija o strateškom partnerstvu, Bescarinski sporazum, energetski sporazum, Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, Sporazum o saradnji u oblasti građevinarstva, bezvizni režim….

Robna razmena Srbije i Rusije u 2013. godine iznosila je tri milijarde i 34,4 miliona dolara, što je za 11,6 odsto više nego 2012. Izvoz iz Srbije zabeležio je rekordan rezultat uz značajan rast od 22,2 odsto u odnosu na 2012. godinu, i njegova nominalna vrednost dostigla je milijardu i 65,2 miliona dolara.

Najzastupljeniji proizvodi u srpskom izvozu su hula-hop čarape, podni pokrivači i tapete, jabuke, višeslojne podne ploče, lekovi za maloprodaju, cirkulacione pumpe za grejne sisteme, cevi od rafinisanog bakra i spoljne pneumatske gume za putničke automobile.

Izvoz mesa povećan je tri puta, izvoz sira povećan je za četiri puta. Srbija od 90 do 95 odsto svih jabuka koje proizvede izvozi u Rusiju. Naš izvoz bi mogao da bude još veći kada bi država sistemski podržala naše proizvođače, ali to se ne dešava.

Umesto podsticaja za izvoz u Rusiju, prethodne vlade plaćale su firmama iz zapadne Evrope da otvaraju radna mesta. Projekti su propadali, investitori su se povlačili i ljudi su ponovo ostajali bez posla.

I dok je Srbija godinama diskriminisana od strane EU, naša zemlja je jedina na svetu koja ima bescarinski sporazum sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana. Ovim sporazumom je 99 odsto domaćih proizvoda oslobođeno carina što znači da je naša roba na ovom tržištu u startu jeftinija 20 odsto od konkurentske robe iz EU.

Ovaj sporazum istovremeno stvara povoljnu atmosferu za strane investicije u Srbiju. Najbolji primer za to je nemački proizvođač Falke. Od kada je Falke otvorio fabriku u Leskovcu hula-hop čarape su dospele u sam vrhu proizvoda koji se najviše izvoze u Rusiju. Rusija, Belorusija i Kazahstan sa kojima Srbija ima bescarinski režim poseduju 15 odsto ukupne površine sveta, i izvozno su tržište od blizu 200 miliona stanovnika. Prvi su po proizvodnji gasa, nafte, suncokreta, šećerne repe…

Nemačka je prva u EU prebrodila krizu zahvaljujući zaokretu u izvoznoj orijentaciji ka Rusiji. Nemci su smanjili izvoz u EU, koja je u krizi i povećali su izvoz u Rusiju.

Prošle godine ostvaren je rekordan obim robne razmene između Nemačke i Rusije od 80 milijardi evra. Na sličan način poslovala je i Poljska koja je poslednjih pet godina prepolovila izvoz u EU, a u isto vreme za 50 odsto povećala izvoz u Rusiju. Pored trgovine, Srbija ima veliku šansu da učestvuje u velikim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima u Kazahstanu, Belorusiji i Rusiji koje narednih godina planiraju da izgrade stotine novih puteva, mostova, i objekata energetske infrastrukture…

 

      Rusija najveći investitor u Srbiji

 

Rusija je do sada u Srbiju uložila više od 1,5 milijardi evra, izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju doneće novih dve milijarde evra investicija. Gazprom planira da u sledeće tri godine uloži 1,5 milijardi evra u srpsku naftnu industriju (NIS). Ovakva investicija biće razvojni impuls za čitavu privredu jer će stotine malih i srednjih preduzeća raditi kao dobavljači za NIS.

Na gradnji gasovoda Južni tok biće zaposleno 2.500 radnika, dok će indirektno biti zaposleno nekoliko puta više ljudi u domaćoj pratećoj i uslužnoj industriji, koje će raditi na ovom projektu. Od projekta će posebne pogodnosti imati farmaceutska, staklarska i hemijska industrija. U projektu Skladišta gasa Banatski dvor koji je urađen u saradnji sa ruskim partnerima, Srbija je postigla da skladišti gas leti, kada je najjeftiniji i da ga prodaje zimi kada je najskuplji. Ove godine na ime poreza, NIS u kome su Rusi većinski vlasnici, uplatio je milijardu evra u budžet, a to je 15 odsto republičkog budžeta, odnosno 8,3 bruto društvenog proizvoda.

Treba naglasiti i da će realizacijom naftno gasnog sporazuma u delu koji se odnosi na gradnju Južnog toka, Srbija steći veći nivo energetske bezbednosti. Kada jednom postanemo bitno energetsko čvorište nikome u regionu više ne bi trebalo da bude u interesu da se izazivaju sukobi.

 

      Statistikom protiv Rusije

 

Tumačenje statističkih brojeva srpske robne razmene sa zemljama Evropske unije, CEFTE i Ruske federacije evrodogmate često koriste kako bi istakli činjenicu da iz Rusije mnogo više uvozimo nego što tamo izvozimo. Često se naglašava i činjenica da je izvoz Srbije u zemlje EU veći od onog u Rusiju.

Sve ovo na različite gebelsovkse metode prikazuje se potom u državnim medijima, kao dokaz da Evropska unija "nema alternativu". Ovakvo tumačenje moglo bi se okarakterisati starom komunističkom izrekom: "Statistika naša dika što poželiš to naslika".

Istina je da iz Rusije uvozimo više nego što u nju izvozimo, ali je isto tako činjenica da iz Rusije uglavnom uvozimo sirovine i energente poput gasa i nafte. Te sirovine i energenti su potom uključeni u proizvodnju i transport celokupnog izvoza, kako onog ka zemljama CEFTE, tako i onog ka EU i Rusiji. Zapravo bez uvoza energenata i sirovina iz Rusije ne bismo nikada mogli ni da ostvarimo obim izvoza koji sada imamo sa zemljama Evropske unije.

Sreća je da je Srbija daleko od ulaska u Evropsku uniju (tačnije, kako stvari stoje, neće u nju ni ući, čak i ako unija opstane nekim čudom). Na žalost, ni u takvim okolnostima, nismo preterano iskoristili pogodnosti postojećih sporazuma sa Rusijom. Nedovoljnom korišćenu pogodnosti koje pružaju sporazumi, kumovali su bogati srpski privrednici uticajni pojedinici nevladinog sektora i politička elita koju je u Srbiji instalirao Zapad. Svi oni zajedno, čine uvoznički lobi, odnosno, neku vrstu tumora koji izjeda srpsku ekonomiju.

 

     A 1.

   Kako lobisti zapadnih ekonomija deluju u Srbiji

Nikada nije do kraja definisano ko sve od političara radi u korist ovog lobija, i ko sa Zapada podržava ovu, za srpsku ekonomiju pogubnu grupaciju. Uvozni lobi čak i ne deluje kao zvanična grupa, pa je teško označiti sve koji mu pripadaju.

Svi koji su makar i površno počeli da istražuju ko je profitirao od uništenja domaće proizvodnje, nailazili su na domaće tajkune, bivše partijske direktore društvenih preduzeća, potom na političare koji su u dobrim odnosima sa zapadnim diplomatama. Često su naši političari odlazili po mišljenje u ambasade zapadnih zemalja, a potom vukli poteze suprotne nacionalno ekonomskim interesima.

Opšte je poznato da su posle petooktobarskog prevrata političkom scenom počele da dominiraju ideje slobodnog tržišta, i da se bez ikakvog plana krenulo u obračun sa kompanijama iz vremena planske ekonomije.

Režim koji je uspostavljen posle petooktobarskog prevrata, omogućio je neviđenu pljačku Srbije. Tako je, između ostalog, i došlo do toga da oni koji su dobili pravo da u Srbiji zastupaju strane robne marke, imaju interes da domaći konkurenti nestanu. Vladajuća oligarhija im pomaže da taj interes ostane netaknut. Istovremeno, građani, odnosno potrošači, plaćaju danas najskuplju i najlošiju robu na kontinentu.

Na primer, onaj ko zastupa robnu marku Najki, radovao se kada je propao domaći Simod iz Vranja. Proizvođači stranih automobila imali su interes da propadne Zastava iz Kragujevca, pa su pravo na zastupništvo stranih automobila davana onima koji su imali uticaj na dešavanja u Zastavi. U ovoj fabrici godinama su sklanjali stručnjake koji vrede i u prvi plan gurali nesposobne. Danas Srbija uvozi automobile na godišnjem nivou u vrednosti većoj od 200 miliona evra…

Uvoznički lobi nije jedinstven, i čini ga veliki broj privrednika koji su često u međusobnom sukobu, ujedinjuje ih zajednički interes uništenja domaće proizvodnje.

Dok Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, a Hrvatska, Mađarska, Slovenija i druge zemlje EU se utrkuju ko će da ostvari što bolje odnose sa ovom velesilom, Srbija se, izgleda, toga stidi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZREZERVNA POLITIČKA, POLICIJSKA I PRAVOSUDNA ZAŠTITA ZA MAFIJAŠKO DELOVANJE I DO STVARANJA MODERNOG ROBLJA…

 

Do enormnog bogatstva Miodrag Kostić Kole je došao skidajući kožu sa leđa svojim radnicima. U Srbiji poseduje fabrike šećera, desetine hiljada hektara oranica, mesnu industriju, banku…Do svega ovoga došao je, ili besplatno ili za male pare, ili uzimajući bespovratne kredite, često se koristeći prevarama. On, međutim, dobro pazi da se ne sazna kako je i finansijski povezan sa osobom koja traži da se Rusi ubijaju, jer su „genocidan narod". Ipak, pošto je SNS-u poklonio 3,5 miliona evra, ne mora da se plaši nikakvih sankcija.

 

          MilIca Grabež

 

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je svojevremeno na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj.

Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića, Kostić je u privatni posao uplovio odmah posle studija, kada je u rodnom Vrbasu repromaterijalom počeo da snabdeva fabriku šećera. U politiku se uključio kao veoma mlad: bio je član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu. Dve godine kasnije ga Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev potencijal za poslovanje ispod žita.

Miodrag Kostić ubrzo posle tog razgovora postaje direktor Demokratske stranke, a novac zarađuje najviše švercom nafte, što je bio veoma atraktivan posao za vreme sankcija. Kako ovaj biznis nije mogao da se odvija mimo vlasti i mafije, to je jasno sa kim je Kostić zaista sarađivao dok je zvanično bio direktor opozicionog DS-a.

Već u to vreme Kostić je bio više nego bogat čovek, jer je od početka devedesetih imao kuću u Floridi u kojoj su rođena dva od njegova tri deteta: Aleksandar 1993. i Anđela 1997. godine.

Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom. Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om.

Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…

Dugo vremena je Kostić bio jedan od najvećih akcionara AIK banke, ali se krio iza kastodi računa. Tek pošto je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković zatražila da se obelodane vlasnici ovih anonimnih računa, ispostavilo se da je jedna od Koletovih firmi, fabrika šećera Sunoko, posle grčkih investitora najveći pojedinačni vlasnik akcija banke.

Do para za kupovinu ovih akcija Kostić je došao pomoću Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja mu je u to vreme odobrila dva kredita: jedan u visini od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, a drugi u visini od 10 miliona evra namenski za Sunoko.

Uoči preuzimanja većinskog paketa akcija AIK Banke Kostić od EBRD-a dobija još 50 miliona evra kredita. Danas Kostić preko Sunoka poseduje nešto više od 50 odsto kapitala pomenute niške banke koja postaje temelj njegove moći.

Do većinskog paketa akcija je Kostić dospeo kupujući akcije od malih akcionara i to preko firmi koje se nisu zvanično vodile na njega. Akcije su kupovane po 700 dinara komad, a zatim prevarom (kada Kostić kao većinski akcionar na skupštini akcionara predloži i usvoji dokapitalizaciju, ali se tome usprotivi neka od njegovih firmi, i tako stekne zakonsko pravo da banka otkupi sopstvene akcije od nesaglasnog akcionara) samoj banci prodavane po 5.000 dinara za komad, pa zatim po niskoj ceni prodavane ili nekoj firmi iza koje je bio skriven Kostić, kako bi se novom prevarom sa navodnom nesaglasnošću još jednom izvukao novac iz banke, ili direktno Kostićevom Sunoku.

Direktor AIK banke je Vladimir Čupić, nekadašnji direktor Hipo-Alpe-Adrija Banke u Srbiji. Njegov stil rada je svima poznat: daje šakom i kapom kredite i kada klijent dospe u dužničko ropstvo pokupi mu svu imovinu. Tako je svojevremeno davao kredite preduzeću Hotel Balkan u Beogradu, a kada su rate višestruko prevazišle prihode dužnik je odlučio da hotel prenese na banku.

U ugovoru od 1. avgusta 2011. stoji da AIK banka na ime neizmerenog duga od nešto preko deset miliona evra preuzima ceo hotel, izuzev lokala koji se u njemu nalaze i šestog sprata koji je bio u fazi legalizacije. Ukupno je tako 2.884 kvadratnih metara promenilo vlasnika.

Posle toga Upravni odbor dozvoljava iznajmljivanje tog prostora po ceni od 27.000 evra mesečno, ali ga Čupić iznajmljuje bivšem vlasniku za 120.000 evra mesečno. Posle se kirija spušta na 100.000 evra, a kada kirajdžija nije bio u stanju da plaća, AIK banka objavljuje oglas da traži novog zakupca.

Ovog puta, međutim, nude se i lokali, koje banka ne poseduje. Ceo oglas je sastavljen tako da Kostićevo preduzeće bude izabrano! Problem je nastao kada je reagovao vlasnik preostalog prostora i kada je "kralj šećera" konačno shvatio da su ga njegovi direktori prevarili, pa je zamalo došlo do fizičkog obračuna između vlasnika i direktora banke.

Na ovaj način, davanjem kredita, pa naglim zavrtanjem slavine i puštanjem menica kako bi se blokadom računa sprečilo dalje poslovanje dužnika, AIK banka je već preuzela hotel Ekscelzior u ulici Kneza Miloša u Beogradu, a pitanje dana je kada će tako da završi i hotel Moskva na Terazijama.

Kostić je, očigledno, odlučio da upotpuni svoje ugostiteljsko carstvo tako što će rizik poslovanja da deli sa ostalim akcionarima AIK banke, dok će profit biti samo njegov. Čupić ima odličnog iskustva u tome, jer je svojevremo na taj način uništio ugostiteljsko preduzeće Tri Grozda u Beogradu i nekadašnju Ineksovu Gradsku kafanu na Trgu Republike.

AIK banku danas vodi potpuno novo rukovodstvo, nekadašnji funkcioneri iz Niša koji su ovu banku uzdigli potpuno su marginalizovani, jer poslove vodi Čupićeva beogradska ekipa. Značajan član ove grupe je Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u AIK primljena samo zato da bi za potrebe banke mogla da vrši pritisak na svoje nekadašnje kolege.

Pri davanju kredita Čupić, Kostić i njihovi ljudi obavezno za sebe uzimaju oko deset odsto provizije. Tako je beogradska Beohemija za kredit od 10 miliona evra platila milion evra provizije.

Onome ko ne želi da se "dogovori" sa Kostićem, i odrekne se svoje imovine, ili ko na bilo koji drugi način pruža otpor, "kralj šećera" otvoreno preti rečima: "Imam ja posebne metode!"

Kostić je svestan da je u ovom trenutku nedodirljiv, jer je SNS-u na njegovu urgenciju AIK banka nedavno dala "kredit" od 3,5 miliona evra.

Taj zajam niti se vraća, niti neko uopšte i pomišlja da traži pare nazad , ali zato se zauzvrat dobija bezrezervna politička, policijska i pravosudna zaštita za mafijaško delovanje. Zbog toga AIK banka može i bez sankcija, protivno zakonu, da izbegne plaćanje obaveznog depozita pri vođenju sudskih sporova.

I sam Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Tako je svojevremeno od Fonda za razvoj dobio 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja ove godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali. Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?!

Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje. Moderno roblje.

Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup.

Tako je juna 2013. Carnex podneo falsifikovanu dokumentaciju da navodnjava 1.000 hektara zemlje, iako je u stvarnosti navodnjavao tek 400 hektara, ne bi li tako ostvario pravo zakupa. Iako je prevara otkrivena, opštinska vlast u Vrbasu, kojoj je tada na čelu bio Željko Vidović iz koalicije ZEV (Za evropski Vrbas) okupljene oko DS-a, ostala je nema.

Spor oko oranica koje trebaju da se uzmu u zakup Carnex je okončao pretnjom opštinskim vlastima da će za svaki izgubljeni hektar otpustiti jednog radnika: 100 hektara manje, 100 nezaposlenih više…

Ni nejasnoća oko stvarnih vlasnika Wheat Corn Holding-a, pa samim tim i cele MK Grupe, nije bez razloga. Postoje ozbiljne indicije da se svojim kapitalom ovde pridružio i Rinat Ahmetov čiji je sin Damir oženio Kostićevu ćerku Dajanu.

Kontroverzni ukrajinski oligarh, nazvan i „Kralj čelika", čije se bogatstvo procenjuje na preko 11 milijardi dolara, uvek podržava one koji su na vlasti, isto kao i Kostić. Dok je predsednik Ukrajine bio Viktor Janukovič, Ahmetov je bio na njegovoj strani, i obilato ga finansijski podržavao.

Kada je u Kijevu na vlast došla hunta na čelu sa Oleksandrom Turčinovim i Arsenijem Jacenjukom, Ahmetov je brzo promenio stranu. Prvo je izjavio kako je radnike u svojim rudnicima na istoku Ukrajine naoružao i naredio im da se suprotstave proruskim snagama.

Zatim je 20. maja sa sedam lokomotiva umarširao u Mariopolj, snažno uporište proruskih boraca za slobodu. U tom gradu je njegov gigant Azovštal od koga finansijski zavisi preko 40.000 ljudi. Samo mali broj njih se okupio na zvuke sirena lokomotiva da čuje šta gazda ima da im kaže. Poruka je bila jasna: „Ubijajte ustanike, oni su krivi za genocid…".

Posle ovog govora Ahmetov je zauvek otišao iz Mariopolja, a pet dana kasnije ustanici su zauzeli njegovu palatu u Donjecku iz koje je „hrabri" oligarh pobegao glavom bez obzira pre dolaska narodne vojske.

Dok je podržavao Janukoviča Ahmetov je bio trn u oku Zapada, pa zato nije želeo da se eksponira kao vlasnik preduzeća u Amsterdamu koje kontroliše MK Grupu, a sada Kostiću nije u interesu da se sazna kako je on i finansijski u srodstvu sa osobom koja bi da zarati sa Rusijom. Carnex je veliki izvoznik u Rusiju, a pare su ovoj dvojici važnije od bilo koje ideologije.

 

      A 1.

    Kupio je sve za nula dinara

Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović tvrdio je krajem prošle godine kako je Miodrag Kostić najviše profitirao od nakaradnog zakona o privatizaciji donetog u vreme vladavine DOS-a. Pavlović je tada rekao:

"…Miodrag Kostić ništa od države nije kupio za pare. Sve za nulu. Na primer, veštak je posle bombardovanja zgradu CK na Novom Beogradu, danas poslovni centar Ušće, proglasio statički nestabilnom i za rušenje. Međutim, Kostić je izlicitirao, ali nije platio ni dinar od svojih para. Skinuo je aluminijumske prozore, liftove, oplate, ploče i oljuštio celu zgradu, utovario skinuto na kamione, prodao i platio prvu ratu, a posle toga preprodao objekat. Geneksove hotele je isto izlicitirao, i dozvolili su mu da uđe u upravljanje hotelima pre nego što je platio prvu ratu. Na početku sezone je počeo da upravlja hotelom, a na kraju sezone je, iz prihoda hotela platio prvu ratu."!

 

©Geto Sbija

materijal: List protiv mafije