Архива

Posts Tagged ‘voznje’

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

8. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

20. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVKGreystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAPOŠLJAVANJEM PENZIONERA, UPRAVA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA POSTALA ZNAČAJNA GERONTOLOŠKA USTANOVA

 

Nova vlast bezobzirno krši zakone kako bi na funkcije dovela svoje odane partijske vojnike, kao i zemljake raznih funkcionera. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je pravi Eldorado za one koji bi osim penzije od države da primaju i platu, a po mogućnosti još i različite dodatke.

 

          Milan Malenović

 

Svi u državi pričaju o štednji, ali se budžetska sredstva rasipaju kada su u pitanju partijski kadrovi, zemljaci ili pojedinci spremni da kradu za svakoga ko je na vlasti. Tako nas upućeni obaveštavaju da u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde radi 12 osoba koje osim plate primaju i penziju.

Skoro svi oni su sa Kosova, a predvodnik im je Velimir Vidić glavni koordinator u ministarstvu koji osim penzije od oko 80.000 dinara mesečno od države dobija i platu za koordiniranje u visini od preko 100.000 dinara, a upućeni tvrde da je pre nekoliko godina, prilikom odlaska u penziju uzeo i pozamašnu otpremninu.

Stranačka kadrovska kombinatorika novih vlastodržaca na funkcije je dovela još čitav niz ljudi čija je jedina preporuka stranačka i zavičajna pripadnost. Novi direktor Uprave je Milan Stevović koji ni sam ne ispunjava uslove za funkciju koju obavlja, jer nema nikakvih iskustava u izvršenju krivičnih sankcija.

Ni ministar pravde Nikola Selaković nema iskustva u pravosuđu iako je pravnik po struci. Zbog toga je alfa i omega Ministarstva pravde, Velimir Vidić, dugogodišnji iskusni upravnik različitih zatvora u Srbiji. Zbog toga se dešava da neki akti ne nose ministrov potpis, već samo faksimil.

Živorad Branković i Dragan Stojanović, bivši upravnici zatvora u Nišu, odnosno Negotinu, kao i Dušan Lisulov, zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, dobili su rešenja o penzionisanju koja su imala samo faksimil ministrovog potpisa. Uz to su doneta i protivno zakonu, ali i elementarnoj logici.

Živorad Branković je nekada bio upravnik KPZ Niš koji je sa te funkcije poslat u penziju pošto je odbio usmeno naređenje tadašnjeg direktora Uprave da u otvoreno odeljenje zatvora protivno zakonu premesti jednog okorelog kriminalca. U obrazloženju tadašnjeg rešenja, koje je Upravni sud ukinuo, stoji kako se Branković umorio od napornog i odgovornog posla, zbog čega je prevremeno penzionisan. Na njegovo mesto je došao Gordan Božić, u to vreme penzioner?!

Pošto je sud ukinuo nezakonito rešenje o Brankovićevom penzionisanju, koje je potpisala ranija ministarka pravde Snežana Malović, novi ministar Selaković, odnosno vlasnik faksimila njegovog potpisa, donosi novo rešenje kojim ga retroaktivno ponovo penzioniše, ovog puta sa obrazloženjem da je tokom rada napravio velike propuste.

Ovi navodni propusti, koji su otkriveni tek nekoliko godina po Brankovićevom odlasku, u stvari su njegove izuzetne zasluge. On je, naime, svojevremeno otkrio i prekinuo put kojim su u zatvor unošeni zabranjeni predmeti, a sprečio je i šverc 18 mobilnih telefona sakrivenih u jednom televizoru.

Na ovaj način Branković se, međutim, zamerio organizovanoj kriminalnoj grupi koja pod zaštitom nadležnih nesmetano u zatvor unosi ne samo zabranjnene predmete već i drogu, a koja na platnoj listi ima i funkcionere Ministarstva pravde. Iz tog razloga Branković nije vraćen na posao, već je po drugi put penzionisan?! Inače, da su tačne optužbe za nesavestan rad, Branković bi bio izveden pred disciplinsku komisiju, a ne poslat u penziju.

Na mesto upravnika KPZ Niš, ministar pravde Nikola Selaković je u martu mesecu prošle godine postavio penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Aleksandra Grbovića iz Požege, odakle je i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

Za njegovog zamenika je postavljen Željko Gradiška koji je po sopstvenoj sudski verifikovanoj izjavi sa mesta upravnika KPZ Zabela u Niš poslat, između ostalog, i zbog članaka koje je o njemu pisala redakcija. U ovim tekstovima, čiju je tačnost i sam Gradiška potvrdio navedenom izjavom, pisalo se o njegovoj sklonosti da se intimizira sa svojim muškim saradnicima, ali i pojedinim osuđenim licima.

Iz Požege, odakle je i direktor Uprave, potiče i Miloš Rakić koji je posle penzionisanja kao policijski službenik radio kao privatni preduzetnik. Došao je na mesto Dušana Lisulova koga je Stevović, odnosno neko drugi ko poseduje Selakovićev potpis, prvo sa mesta načelnika Odeljenja za operativno-bezbednosne poslove u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija prebacio da bude zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu Zvonka Grulovića.

Samo dva meseca kasnije Lisulov dobija rešenje o prevremenom penzionisanju u kome sa kao razlog navodi da su njegove radne sposobnosti umanjene jer je „dugo godina radio u otežanim uslovima" i „imao svakodnevni kontakt sa osuđenim licima". Istini za volju on je u zatvoru radio manje od dva meseca i samo se jednom, na 90 sekundi, sreo sa nekim osuđenikom. Da li je to dovoljno da se neko iscrpi do te mere da bi prevremeno bio penzionisan?

Ljubiša Stojanović nije iz Požege, ali je odani partijski vojnik. Rođen je 1953. godine, a u trenutku postavljanja na mesto upravnika zatvora u Negotinu, bez sprovedenog javnog konkursa, protiv njega se još uvek vodio krivični postupak pred Apelacionim sudom.

Ništa od ovoga nije smetalo nekom moćniku iz Ministarstva pravde da Stojanovića postavi na mesto dotadašnjeg upravnika Dragana Stojanovića, od Ljubiše mlađeg četiri godine, koji je u penziju takođe poslat jer mu je usled starosti "opala radna funkcija".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIŠTA NOVO: PORODIČNE I POSLOVNE VEZE U VOJVOĐANSKOM ZDRAVSTVU

12. фебруара 2014. 1 коментар

 

Haos u vojvođanskom zdravstvu ne bi bio potpun da u njemu ne učestvuju Bojan Pajtić i njegova supruga Vesna Bolidovski – Pajtić. S obzirom da je "odvojena od kreveta i trpeze" od svoga službenom supruga, gospođa Bolidovski već odavno živi svoj život. Osim svih ovozemaljskih zadovoljstava koje je sebi o trošku države priuštila, njen nemerljivi uticaj na zdravstvo u Pokrajini tek će se osetiti. Naime, ovih dana, ova beskrupulozna osoba sprema doktorat. Tačnije, već su joj ga napisali. O uzrocima i posledicama ovog događaja, Tabloidu je pisala grupa profesora sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

 

                Arpad Nađ

PAJTICEVA BOLNICA

 

Srpsko zdravstvo je dve godine zaredom proglašeno najgorim u Evropi. Pojedinci iz DS-a i njihovi doktori miljenici nemilice uzimaju provizije od dobavljača opreme, farmaceutskih kompanija, ordiniraju neispitane lekove za šta putuju bezbrižno po svetu…Reketiraju pacijente nemilice. Profesor Dušan Jovanović, bivši direktor Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici, još nije procesuiran i niko ne zna kada će to biti.

Profesor Dušan Jovanović, bivši direktor onkologije u Sremskoj Kamenici i član LSV, je prema oceni američkog stručnjaka za korupciju u zdravstvu (Stiven Kon, izvršni direktor vašingtonskog Centra za zaštitu u zdravstvu) koji je objavljen u godišnjem izveštaju te kuće zadužene za praćenje eminentnih institucija, kriv je za masovno ubistvo, a nije pravio liste smrti pacijenata!

Ministarka Slavica Đukić Dejanović ćuti o ovom slučaju, jer mnogo veći finansijski i politicki moćnici stoje iza cele priče, a ona je upravo učinila uslugu supruzi jednog od njih. Preciznije, reč je o Vesni Bolidovski Pajtić i odbrani njene doktorske disertacije.

Naime, suprug Slavice Đukić Dejanović je imao čast da Bojan Pajtić i njegova ekipa mnogo pazare opreme od njegovih firmi u zdravstvu, pa je ministarka, izgleda, bila u obavezi da dugove vrati.

Tako je, posle prigovora o valjanosti doktorskog rada, promenjena komisija za odbranu disertacije, koja je ovaj rad ocenila ništavnim. Mentorka na doktoratu, dr Ljiljana Gvozdenović, pozvala je i svoju kumu u Klinički Centar Srbije i predložila joj mesto upravnika anestezije u KCS-u, u zamenu da predsedava komisijom za odbranu rada Vesne Pajtić!

Kako i ne bi kad je gospođa Bolidovski – Pajtić prava direktorka Kliničkog centra Vojvodine, dok Dragan Drašković samo figurira. Sva nameštenja, zaposlenja, degradacije i razmeštanja dešavaju se prostim telefoniranjem suprugu Vesne Bolidovski – Bojanu Pajtiću.

Koliko je supruga Bojana Pajtića moćna u zdravstvu pokrajine, toliki uticaj na sve kriminalne aktivnosti u zdravstvu Kliničkog centra Srbije ima miljenik Aleksandra Vučića i bivši član Zemunskog klana, Zlatibor Lončar, koji je gotovo sa ulice, bez bilo kakve titule postao direktor Urgentnog centra Srbije, zahvaljujući činjenici da je Vučića lečio od hipertenzije!

Svi u Novom Sadu znaju ko finansira sve hepeninge u gradu Vesni Pajtić i njenim vernim doktorima (uz obavezno prisustvo i Mladena Milivojevića Barona, modnog stiliste – Vesnine dvorske lude, inače najviđenijeg lokalnog geja).

Vesna Pajtić neguje i svog ljubavnika Andriju Gluhovića koga je pre četiri godine doveo iz Sombora izvesni profesor Ciga iz Šapca, koji je slavu stekao operisavši njenog oca – takođe anesteziologa, od teške boljke (koji je potom i umro).

Doktor Gluhović, poznatiji kao kaskader, padobranac i hazarder, nego kao doktor, naglo je napredovao uprkos gotovo 100-odstotnom smrtnom ishodu svojih operacija, tako da je nešto zahvaljujući reketiranju pacijenata, a nešto darovanju svoje milosnice, uspeo da kupi stan, nov Mercedes ML džip i rasnu kobilu za 35.000 evra, kojoj svako jutro tepa, ljubi nozdrve…

Dr Gluhović je potpuno zaštićen. Ovih dana posećuje Zagreb i za pet dana dobija licencu, odnosno obuku da presađuje jetru, iako nije ni jednu takvu operaciju do tada uradio, niti je član bilo kakvog transplantacionog tima.

Tamo je krenuo sa svojim asistentom dr profesorom Cigom iz Šapca da presadi jednoj ženi jetru, ne konsultujući nikoga, pa ni eminentnog hirurga koji je to nebrojeno puta uradio u Novom Sadu! Operacija je bila prava demonstracija eksperimenta na živim ljudima!

Dr Andrija Gluhović je doveden iz Sremske Mitrovice (i još jedan hirurg, dr Goran Ivić sa njim), neposredno posle paljevine operacionog bloka u tamošnjoj bolnici. Kada su sve nabavke ponovo završene i napravljen u Mitrovici nov operacioni blok iz Fonda za zdravstvo Srbije, hirurg Goran Ivić se vraća pod isto tako čudnim okolnostima u Sremsku Mitrovicu. Sve neobično podseća na paljevinu celog sprata bolnice na Dedinju koja je ponovo opremljena parama osiguranika Srbije, kriminalu koji se pripisuje doktoru Bajecu.

Dr Ivan Levakov zamenik Dragana Draškovića u KCV je takođe ljubimac Vesne Pajtić. On je za kratko vreme kupio tri stana i dva superluksuzna sportska BMW-a.Treći hirurg koga Vesna Pajtić prima pod misteriozim okolnostima je jedan doktor iz Zrenjanina koji je primao preteće poruke od brojnih porodica pacijenata koje je reketirao, a koji su na nesreću i umrli!

Tu je i Dejan Ivanov, inače "po struci" brat zeta Josipa Čikoša, poseduje "redovnu tarifu" prema pacijentu po 1.000 evra, a zajedno sa bratom i bratovim tastom krade i kupuje medicinsku opremu kojom se oprema zajednička ordinacija sve trojice! Ordinacija se nalazi ispod sedišta gradskog odbora SNS-a, na trgu Modene u Novom Sadu.

Da bi se sačuvali od bilo kakvih napada, dr Dejan Ivanov je svoju ženu, doktorku Olivera Ivanov učlanio u SNS! Uvidevši sve okolnosti iz ove kratke priče pune stranputica, sa uskoro tužnim krajem svog supruga, Vesna Pajtić rođena Bolidovski. grozničavo završava svoj doktorat i to naravno sve u stilu lažnog doktorata svog supruga!

Da bi se to ostvarilo pomažu joj sva tri ljubavnika! Mentor dr Vesne Bolidovski Pajtić je dr Ljilja Gvozdenović, bivša supruga njenog drugog po redu ljubavnika, psihijatra Gvozdenovića!

Svi u Kliničkom Centru i na Fakultetu znamo da je doktorat napisala Ljilja Gvozdenović, a Vesna Pajtić joj je za naknadu dala mesto šefa poliklinike. Šef ispitne komisije za doktorat je zamislite, kuma dr Ljilje Gvozdenović – dr Nevena Kalezić, koja je zauzvrat tražila i dobila da bude šef anestezije u KC Srbije, što joj je omogućeno preko dr Miljka Ristića, koji je opet slušajući naređenje ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović naprasno smenio načelnicu anestezije doktorku Bumbaširević sa tog mesta!

Tako je doktorka Bumbaširević, koju svi znaju i cene u svetu anestezije, od najmlađih do najstarijih kolega, izgubila šefovsko mesto da bi se zadovoljilo samoljublje supruge Vasilija Kalezića, koji je doveo pola Crne Gore na Medicinski fakultet u Beogradu.

Komisiju je, inače, sačinio dr Dragan Drašković, doskorašnji ljubavnik Vesne Bolidovski Pajtić, koji je kao šef sudske medicine ucenio i jednog ostarelog profesora u penziji, dr Boriševa, koji je karijeru proveo kao notorna pijanica.

Dr Vladan Popović se u komisiji našao jer ga je Dragan Drašković postavio za šefa pre doktorata, jer su iz kaprica smenili intelektualnu veličinu Medicinskog fakulteta i vaskularne hirurgije profesora Svetolika Avramova, pa sad siroti Vladan Popović mora da poravna dugove lepom pričom o ovom ishitrenom doktoratu, koji je Vesni Pajtić , zapravo, napisala Ljiljana Gvozdenovic!

Predstava se pravi kako bi bračni par Pajtić uskoro mogao uživati u svojim lažnim doktoratima. Kao što u pozorištu na pauzi uživaju svako ponaosob u telefonskim porukama, dok im se deca tužno i bezuspešno obraćaju… “ -navodi se u pismu upućenom Tabloidu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NESAVESTAN DUŽNIK: PRIJATELJU DOKTORU (NE)TREBA POZAJMITI NOVAC

24. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Slučaj doktora Miće Đuričića, beogradskog lekara koji je svoju profesiju zamenio za profesiju prevaranta, rečito govori u kakvom se stanju nalazi srpsko zdravstvo, i kako je lako postati bogat u zemlji bez zakona i institucija. Iako je do sada prevario banke i prijatelje za 12 miliona evra, još nije izveden pred sud, a presude donete protiv njega samo su mrtvo slovo na papiru. On je srećan zbog toga, i nastavlja sa prevarama.

 

          M. Hadžić

 

Doktor Mićo Đuričić je lekar po struci, plastični hirurg po specijalizaciji. Profesor univerzitetski, po tituli, kako se predstavlja, i po tome ga znaju njegovi pacijenti, prijatelji i žrtve. Mera Đuričićevog života je besprizornost! Kao lekar koji je otvorio polikliniku za plastičnu hirurgiju, Đuričić je upoznao mnogo ljudi. A ko dođe kod doktora na glasu, ima da plati.

I Đuričićeva supruga je profesor univerziteta, na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Kosovka Obradović Đuričić je drug Mićina žena, ali je prva u prevari. Pozivajući se na svoje poslovne projekte, doktor Đuričić je od prijatelja pozajmljivao desetine i stotine hiljada evra, samo da polikliniku dovrši, da “uđe u biznis“. Kada bi se žrtva “drznula“ da zatraži pozajmljeni novac, “uvaženi“ doktor bi im drsko odgovarao:

“…Šta hoćete vi zelenaši, da mi uzmete život!“, mada su očajnici tražili da im doktor, kao prijatelj, vrati samo ono što im je, na prevaru, uzeo kao beskamatnu pozajmicu. Na taj način je doktor sa skalpelom otvorio Polikliniku "Galathea" u ulici Mihaila Avakumovića u Beogradu. Od banke je uzeo kredit od pet miliona evra, u kešu! Zgradu klinike je založio kao hipoteku, uzeo novac i napravio drugu zgradu, na prestižnom mestu, u šumi, gde je gradnja zabranjena, u Ulici Baje Pivljanina broj 8, odmah pored Belog dvora!

Banka je izvisila, jer zgradu koja je namenski građena kao poliklinika, nema kome da proda! Sada banka nudi Đuričiću da otvori i u njoj polikliniku, pa da vraća kredit. Ali, doktor sa skalpelom nikom ne vraća novac. Njemu je strast uzimanje.

Prvo mesecima proučava prijatelje, njihove lične, porodične i imovinske prilike, i onda, kao što zmija proguta žabu, tako i doktor, gradeći pred prijateljima priču o svojim investicijama i problemima sa “zelenašima“, pripremi prijatelja za odstrel. Na dva meseca mu uzme do poslednje pare. Onda ih potpuno zaboravi. Biće novca, poverova ovca.

“Zapalio sam dve banke, uzeo sam im devet miliona, i srećan sam zbog toga" – hvali se doktor Đuričić.

On nije prevario samo banke. Više od 400 prijatelja, dakle svi oi koji su sa njim radili, družili se, ili su bili njegovi pacijenti, “pozajmilo“ je Mići i njegovoj supruzi.

Protiv Miće Đuričića podneto je više krivičnih prijava, kojim ga njegovi bivši prijatelji optužuju da im je uzeo novac na zajam, sve do poslednje pare, i da više ne želi da ih vidi. Svu imovinu prepisao je na kćerku, koja je operska pevačica u Narodnom pozorištu u Beogradu, a najveći deo para je izneo u Švajcarsku. Tužilaštvo je sve prijave odbacilo kao neosnovane. Prevara u Srbiji nije kažnjiva.

Tomislav Kilibarda je na čelu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koje stoji iza odluka o odbačaju krivičnih prijava protiv plastičnog hirurga Đuričića. Oni koji su, verujući na reč, ugled i zvanje gospodina Đuričića, pozajmili mu svoj ušteđeni novac, “samo na par dana“, morali su da potroše novac i na sudske takse, da dobiju spor koji ne mogu da naplate.

Usluge u poliklinici doktora Đuričića su dvostruko skuplje od onih koje pružaju duge klinike. Doktor ne koristi skalpel. Za njega operišu kolege sa VMA. On zgrće kajmak. Svaki njegov pacijent je i potencijalna žrtva, uvek u opasnosti da mu doktor, na par sedmice, uzme stotinak hiljada evra.

U njegovim predstavama za javnost, sve je obrnuto. Doktor sa skalpelom sebe slavi pa kaže kako je "…Krajem avgusta (26-28.2008) Bolnica Galathea bila mesto na kome su se okupili najbolji hirurzi iz regiona".

Naravno, sebe stavlja na prvo mesto: "…Dr Mića Đuričić, prof. dr Marijan Novaković, prof. dr Uroš Ahčan -Slovenija, dr Franc Planinšek -Slovenija, doc. dr Davor Mijatović -Hrvatska i dr Luiz Toledo -Brazil, da prisutnim hirurzima pokažu napredne tehnike argumentacije i rekonstrukcije dojki (prvi i drugi dan) i male estetske intervencije na licu (treći dan). Biće to, reče Đuričić, IX R.A.P.S, institucija koja je obeležila razvoj plastične i estetske hirurgije u Srbiji u poslednjih deset godina!"

I ko ne bi prijatelju, ovakvo predstavljenog u javnosti, pozajmio novac, da dovrši svoje (ne)delo. Pažnja: doktor Đuričić i dalje vara. Ne dajte mu svoj novac. Zdravstvena inspekcija ne svraća u polikliniku u kojoj operiše, a ne bi smeo, jer klinika zato nema dozvolu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: