Архива

Posts Tagged ‘glad’

PREKO ARAPSKOG PROLEĆA DO INVAZIJE GLADI, SUKOBA CIVILIZACIJA I STRAHA OD SUTRAŠNJICE!!!

9. августа 2015. 1 коментар

 

Pored (ili po sred) 28 država EU prostire se još jedna nevidljiva država, bez imena i od skoro 22 miliona stanovnika. Neki je nazivaju Velika Migratija ili Republika Dođija, a u suštini to je jedna rasuta masa belosvetskih dođoša od koje se evropski domorodci užasno plaše, jer novi još uvek dolaze. Celo sredozemlje je uzburkano pravim cunamijem izbeglica ali se pred zatvaranjem francusko-Italijanske granice sve više forsira balkanski migranovod, južni tok izbeglica koji vodi od iračkih i sirijskih minskih polja do mađarske bodljikave ograde. Fenomen najezde sirotinje i ratnih izbeglica je glavna politička tema poslednjih godina i sigurno je da će ona biti sve aktuelnija, piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

 

                    Mile Urošević(dopisnik iz Pariza)

ARAPSKO PROLECE, AMERIKA, GLAD, EVROPA, STRAH-5

 

Tamo gde su reči podložne manipulaciji i gde verbalna proseravanja služe samo kao izborna literatura, brojke su neumoljive. Francuzima je puko’ film. Preko 70 odsto ih je ubeđeno da u zemlji ima previše stranaca.

Dve trećine građana se više ne osećaju kao da su u svojoj zemlji. Pariz im liči na afričku koloniju a i svaki drugi Francuz smatra da treba da se ukroti ova mondijalistička vetrometina i smanji broj imigranata kako bi se smanjila nezaposlenost.

Ništa nije manji ni broj onih koji povezuju svoju sigurnost i sigurnost države sa brojem nepoželjnih gostiju.

I kako reče jedan komentator: "…Evropa je pre pet vekova otkrila Ameriku, porobila je i istrebila od Indijanca da bi je naselila kao svoju obećanu zemlju. Australija je doživela sličnu zamenu stanovništva na silu i prevaru. Južna Amerika je takođe otkrivena u potrazi za zlatom Eldorada, što je bilo kobno za civilizaciju starih Inka. Danas sirotinja Afrike i Azije otkriva Evropu, svoj novi Eldorado i niko ne zna kako da zaustavi te ekspedicije. Njima treba pomoći da ostanu tamo gde su a ne da im se obećava nešto što je nemoguće…".

Ovim rečima su se do nedavno izražavali uglavnom ljudi koji glasaju za Marinu Le Pen ali se u poslednje vreme krug preplašenih širi i doseže zabrinjavajuću cifru. I kako se koja iskrca na stari kontinent, tako se polako strah belih starosedelaca pretvara u paniku.

Francuska koja je pokrenula ceo ovaj cirkus napadom na Libiju je za dve godine primila svega 42 politička emigranta i spremna je da primi još 500 pa čak i celih 700 izbeglica iz Sirije pored prethodnih 1. 500 kojima je već dala azil. I to je maksimum tvrdi ministar policije, što je smešno u odnosu na situaciju u pretrpanoj Italiji ili u Nemačkoj Angele Merkel, koja je udomila preko 25.000 Sirijaca a da nije ni trepnula.

Treba naglasiti da se za ove četiri godine, iz ratom razorenih zemlja razbežalo preko 3 miliona duša. Oko 2.000 ih se podavilo u Sredozemnom moru dok su sretno stigli njih 300. 000 samo u toku prošle godine.

U mega-zbegu koji se nastavlja svakog meseca oko 20. 000 novih migranata stiže na obale Italije a veliki je broj i onih koji južnom prugom stižu do Srbije. Kako najavljuje agencija za sigurnost EU, granica Frontex, očekuje se da će ove godine da se obori rekord svih vremena i da će u Evropu da stigne ceo milion vanevropljana.

Ovde se radi o sudaru raznih civilizacija koji se polako pretvara u svetski rat bogatih protiv sirotinje i to pod maskom raznih religija i etničkih razlika u borbi za posao, stan ili koru hleba.

Neke članice EU se pretvaraju kao da su dobrotvorne organizacije spremne da ugoste svu bedu sveta dok se druge zemlje otvoreno protive ovakvoj hipokriziji na sve moguće načine.

Mađarska vlada je nakon genijalne ideje da ogradi imanje bodljikavom žicom , smislila i jedan pismeni upitnik od 12 tačaka koji šalje na kućne adrese svojih građana. Ovaj oblik prepiske je referendum ispod žita i ima za cilj da pokrene pitanje tretmana ljudi koji bespravno ulaze u državu Viktora Orbana i da poveže imigraciju i terorističke pretnje. Evropa zna da tu ima neke veze ali politički podobni zabranjuju da se takve stvari vide i pominju.

Čak i u malo pogođenim zemljama severa kao što su Nemačka i Švedska pitanje gostoprimstva se povezuje sa strahom od atentata samo u opozicionim strankama. O Francuskoj i da ne govorimo, pogotovo nakon odrubljene glave i pokušaja dizanja u vazduh fabrike plinskih boca. Zemlja ljudskih prava i nekada najmilija kći katoličke crkve, danas je mahom bezbožna i totalno pesimistički raspoložena.

Nije nikakvo čudo da se sada ovde paralelno razvijaju islamofobija i prpa od sutrašnjice.

U svojoj knjizi pod naslovom "Ko je Šarli", francuski filozof Emanuel Tod pokazuje vezu između islamofobije i ateizma onih koji su napustili hrišćansku veru svojih predaka. Francuska islamofobija je bolesni strah od muslimana, tvrdi on i dodaje da nije ni čudo da su najmnogobrojniji nosioci natpisa "Ja sam Šarli" nakon atentata 7. januara upravo bili novi ateisti i mondijalisti.

Mnogi drugi intelektualci staju na stranu ljudskog pristupa ovoj tragediji i apeluju na Francuze da pokažu malo više čovekoljublja. Kada bi se oni pitali ni pola milijarde migranata ne bi bilo mnogo za bogatu EU dembeliju. A upravo toliko ljudi Afrike i Azije priželjkuje da se nastani na stari kontinent.

Prvi ministar Manuel Vals je vrlo nejasan po pitanjima veze islama i migracije. Čas je za pomoć i spas jadnika a onda opet nakon nekog atentata prelazi na tvrdu liniju i onih koji bi da se Evropa zazida.

Nedavno je francuski premijer uspeo da zagreje polemiku do belog usijanja kada je nakon atentata na jugo-istoku Francuske citirao Džordža Buša da se očigledno radi o ratu civilizacija. Jednostavnije rečeno, Francuska najveći pobornik da se pomogne ljudima u nevolji ali pod uslovom da se to događa van njenih granica i po mogućstvu van EU.

Treba znati i nikada ne treba smetnuti s uma, da su Amerika, Francuska i Engleska bili idejni tvorci arapskih proleća i spontanih revolucija. Pre tih prevrata nije postojala prekomorska invazija migranata i sada niko ne bi trebalo da se čudi što je nastao novi svetski haos koji lako može da se pretvori u pravi rat.

Amerika je matirala Evropu sa ciljem da je toliko oslabi i ponizi da bi bila primorana da jede iz ruke sve što ujka Sem ponudi. Od pilića iz varikine do genetski izmenjenog mesa, voća i povrća.

I sve dok je NATO naoružani ambasador Amerike u Evropi, nema šanse da se bilo šta izmeni. Mnogi nepodobni mediji bacaju sumnju da je cela ova afera oko masovne invazije migranata kao nesmetano delovanje islamske države deo jedne zavere protiv Evrope, koja je politički i ekonomski veoma opasan saveznik.

Koliko su tačne ovakve sumnje niko ne može pouzdano da zna a još manje javno da iznosi dokaze o podzemnim i zakulisnim manipulacijama koje bacaju ceo kontinet u strah i očaj od sukoba civilizacija.

Tako Evropa učestvuje u igri u kojoj nema šta da dobije ali zato ima mnogo da izgubi! Pogotovo u lomljenju ruke sa Rusijom, utrkivanju u sankcijama, a sve to po želji i nalogu svog silnog i ambicioznog prekookeanskog saveznika.

Reklo bi se da masoni podižu novi Berlinski zid (bolje rečeno Moskovski) u vidu barijere od haosa i rasula koji nastaju erupcijom emigranata i razdorom među članicama EU. Slaba Evropa traži zaštitu jake Amerike i stvar jasna kao dan.

Ono što ne smeju Srbi ili Makedonci, smeju Mađari ili Francuzi, iz prostog razloga što su vojno i finansijski jači. Ali, za svaki zid, treba posebna dozvola Made in Vašington. Tu je situacija jasna.

A, zidova će biti sve više, iako je svima jasno da nijedan zid nije nikada uspeo da zaustavi invaziju gladi. Ako zidina između SAD i Meksika nije zaustavila preskakaće i njihovu volji za boljim životom, teško je poverovati da će zidovi i tarabe između Turske i Grčke ili Srbije i Mađarske, sprečiti seobu naroda. Čak i Engleska, koja je ostrvo ograđeno vodom, ima želju da udvostruči zaštitu oko luke Kale kao i ulaz u Evrotunel.

Ovakve odluke mogu imati teške posledice, kao što su mere predostrožnosti u avijaciji uvedene nakon američkog 11. septembra, koje su omogućile zločin šizofreničnog kopilota Er bas- a i Germanwings-a.

Evropa podseća pomalo na taj avion bez pilota, koji se obrušava na hridine ekonomske krize koju su mu namestili oni koji upravljaju EU letilicom putem daljinskog.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NI GLADNOM NE DAJU DA JEDE: BUDUĆNOST RADNIKA NESIGURNA, PA SU I KRITERIJUMI ZA KORISNIKE NARODNIH KUHINJA POOŠTRENI!!

18. маја 2015. Коментари су искључени

 

Samo zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u Srbiji će u naredne dve godine bez posla ostati još 100.000 koji će se pridružiti armiji nezaposlenih koja je zvanično dosegla broj od preko 760.000 ljudi. Onaj ko u Srbiji ostane bez posla ne može da računa ni na kakvu državnu pomoć. U najboljem slučaju nekoliko meseci dobija naknadu za nezaposlene koja je obično manja od minimalca. Zbog raznih administrativnih prepreka broj korisnika ove naknade ne dostiže ni 10 odsto ukupnog broja zvanično prijavljenih nezaposlenih.

 

                   Milan Malenović

NI POSLA NI HLEBA

 

Bez obzira na sve pokušaje veštačkog održavanja preduzeća u životu, država će najkasnije do kraja leta morati da objavi kako nema rešenja za oko 175 firmi sa preko 55.000 radnika, što je samo jedan manji deo preduzeća koja ove godine moraju da se zatvore.

Za početak odabrana su preduzeća u postupku restruktuiranja koji mora da bude okončan, a njima treba dodati i radnike preduzeća koja su već sada u procesu privatizacije, ali za koje nema zainteresovanih kupaca.

Neće mnogo bolje proći ni radnici onih firmi koje budu uspele da se privatizuju, jer većina kupaca želi preduzeće, a ne njegove zaposlene.

Važeći Zakon o radu za koji svi osim ministra za rad Aleksandra Vulina tvrde da je za radnike najgori u istoriji Srbije, predviđa veoma jednostavan način rešavanja viška zaposlenih: dovoljno je da poslodavac smatra kako mu je određeni radnik višak i da ga otpusti uz davanje minimalne otpremnine (ako na računu firma uopšte ima para), koja se obračunava na osnovu minulog rada samo u toj firmi, ne i u odnosu na celokupni minuli staž.

Država je poslodavac u firmama koje usled neuspele privatizacije odlaze u stečaj, a zatim u likvidaciju. Za 188 preduzeća sa ukupno nešto manje od 5.000 zaposlenih država je već procenila da nema realnih mogućnosti da budu privatizovana i da moraju u stečaj, tako da zaposleni u njima sada mogu da biraju jedino između "socijalnog programa" i neizvesno iščekivanja da se u poslednjem momentu ipak desi neko čudo i preduzeće preživi.

Za "socijalni program", odnosno za uzimanje otpremnine od po 200 evra za svaku godinu provedenu u preduzeću koje se napušta, do sada se odlučilo 2.574 radnika, odnosno njih oko polovina od ukupnog broja.

Neki su odbili, jer su ucenjivani da se istovremeno odreknu naplate zaostalih plata, a neki još nisu ni obavešteni. Prema računici Ministarstva rada i socijalne politike, svaki radnik će u proseku dobiti po 4.500 evra.

Uzimanjem otpremnine, radnik se u Srbiji odriče svih ostalih prihoda koji mu po zakonu pripadaju kada ostane bez posla. Pomoć za nezaposlene u ovoj državi je nešto što skoro niko ne dobija, a i oni koji imaju tu "sreću" da nešto para dobiju, teško da od toga mogu da prežive.

Po procentu nezaposlenih koji primaju novčanu naknadu od Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ) Srbija je skoro na afričkom nivou. Po poslednjim podacima u Srbiji svega 8,8 odsto nezaposlenih prima novčanu naknadu, a od evropskih zemalja iza nas su jedino Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. U Crnoj Gori naknadu prima 35,6 odsto nezaposlenih, Hrvatskoj 20 odsto, Rumuniji 35,6 odsto, a Bugarskoj 25,6 odsto, dok je, među evropskim zemljama, najveća pokrivenost u Nemačkoj i Austriji i iznosi oko 90 odsto.

Nezaposleni u Srbiji može u najboljem slučaju, ako uopšte nešto i dobije, da računa na dobijanje naknade u periodu od tri meseca do godinu dana (izuzetak čine oni kojima do penzije nedostaje manje od dve godine, koji sve vreme mogu da primaju naknadu) i to između 80 i 180 odsto minimalne zagarantovane plate u Republici.

Od dobijanja naknade su izuzeti svi oni koji sporazumno ili samovoljno raskinu radni odnos ili su pri napuštanju preduzeća dobili otpremninu. U slučaju dobijanja otpremnine, država se obavezala da otpuštenom radniku daje naknadu za nezaposlene samo u visini razlike između dobijene svote i onoga što bi se dobilo od NSZ-a, ali pošto su otpremnine po pravilu tako podešene da pokrivaju ceo period u kome bi se dobijala naknada, to znači da bivši radnici ne dobijaju od države ni dinara od para koje su godinama uplaćivali u fond za nezaposlene.

Otpremnine se isplaćuju u neto iznosu, ali pošto nisu mesečna zarada, na njih se ne plaćaju doprinosi, tako da radnik koji se odluči za takozvani "socijalni program" mora da računa sa tim da mu ubuduće neće biti uplaćivana penzija.

Zbog u proseku 4.500 evra, koji ni u siromašnoj Srbiji ne predstavljaju novac sa kojim može da se započne neki ozbiljniji samostalni posao, radnik rizikuje svoju i budućnost svoje porodice u vremenima koja dolaze, a u kojima iz zdravstvenih razloga ili zbog starosti neće moći da radi. O ovome malo ko razmišlja, a najmanje republička Vlada čiji osnovni zadatak bi upravo trebalo da bude da štiti narod.

Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno da do kraja izgladni ono malo građana koji su nastavili da žive u ovoj zemlji, Vlada kroz najnovije izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dodatno smanjuje visinu naknade za nezaposlene time što određuje drugačije obračunavanje osnovice kojim se ona umanjuje.

U kriznim vremenima, kao što su ova, ozbiljna država mora da povuče dva poteza: prvo da proširi i ojača socijalnu mrežu kako bi sprečila gladovanje stanovništva, a da zatim povećanjem investicija pokrene privredu i poveća zaposlenost. Naprednjačka Srbija čini upravo sve suprotno od ovoga.

 

       Ankete i trikovi

 

Umesto da štiti radnička prava samozvani levičar Aleksandar Vulin, na žalost ovog naroda danas na mestu ministra za rad, ne tako davno je predlagao da se svaka pomoć nezaposlenima uslovi time da je primalac – zasluži.

Kao da nije dovoljna zasluga to što je trenutno nezaposleni godinama od svoje plate uplaćivao doprinose od kojih je jedan deo išao u fond NSZ-a iz koga se isplaćuju naknade nezaposlenima, Vulin je insistirao na radnom angažovanju onih koji od države traže naknadu za nezaposlene ili socijalnu pomoć?!

U oktobru mesecu je Vlada donela uredbu kojom je suspendovala i Ustav i sve relevantne zakone i odredila da svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu pozivu centra za socijalni rad i da prihvate zaduženje koje im se odredi.U slučaju odbijanja sledi prvo umanjenje ionako mizerne socijalne pomoći, a u ponovljenom slučaju i njeno ukidanje.

U većem delu države centri za socijalni rad su iz različitih, formalnih razloga odbili da primene ovu uredbu, ali je ona ponegde i zaživela.

U Smederevu se za poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao, ali je broj osoba koje imaju pravo da koriste Narodnu kuhinju prepolovio – sa preko 1.000 sveo se na svega njih 500. Razlog za ovo je drakonsko pooštravanje uslova za dobijanje potvrde o pravu na uzimanje jednog besplatnog obroka dnevno (i to samo radnim danima). Između ostalog traži se i potvrda da je korisnik radno angažovan!?

Onaj ko radi, valjda, prima i platu, pa mu oskudni obrok iz kazana Narodne kuhinje nije neophodan. Smederevska birokratija, očigledno, misli drugačije.

Za celu ovu godinu u budžetu je predviđeno svega 16 milijardi dinara za otpremnine radnicima koji će ostati bez posla pošto im se preduzeća gase, ali i za pomoć onima koji bi da pobegnu iz nezaposlenosti kroz program samozapošljavanja. To je sva državna investicija u nova radna mesta u ovom vremenu nezabeležene privredne krize.

Prosečna predviđena otpremnina od 4.500 evra po radniku taman je dovoljna da se opremi jedan kiosk ili mala bakalnica. Ako nezaposleni još mora da plaća i kiriju za lokal u kome bi da privređuje, pomenuta suma mu nije dovoljna ni za jedan mesec rada. Toliko o državnim investicijama za pomoć nezaposlenima.

Još je gora situacija kod investicija lokalnih samouprava u programe samozapošljavanja. Broj korisnika je smešno mali, a birokratska procedura za dobijanje para toliko komplikovana, da to već na samom početku odbija mnoge koji bi se prijavili.

Konačno, kada uspe da prikupi i priloži svu neophodnu dokumentaciju "srećni" nezaposleni dobije svotu novca koja mu je jedva dovoljna da otvori ulični štand za prodaju švercovane robe, ali je zauzvrat obavezan da sebi najmanje godinu dana uplaćuje doprinose i porez na dohodak, od kojih para on faktički sa sve kamatama vraća ovu takozvanu "bespovratnu" pomoć.

 

       Država je potpuno zaboravila na narod, koji je za nju samo       opterećenje.

 

Umesto da počnu zaista da pomažu narod da preživi i da pokrene neki posao od koga bi mogao da se izdržava, aktuelni vlastodršci su pribegli spinovanju i izmišljanjem statističkih podataka od kojih razumnom građaninu može samo da pripadne muka. Ponovo vlast priča o navodnom padu stope nezaposlenosti, iako i Međunarodni monetarni fond govori sasvim suprotno.

Prvo treba razlučiti realnu stopu nezaposlenih od anketne i administrativne. Administrativna stopa nezaposlenih se dobija tako što se saberu prijavljeni nezaposleni i zaposleni građani, pa se taj broj podeli sa brojem nezaposlenih.

U ovom slučaju ostaje jedan veliki procenat stanovništva izvan statističkog posmatranja, a to su oni koji su nezaposleni, ali iz nekog razloga nisu obuhvaćeni evidencijom Nacionalne službe zapošljavanja.

Administrativna stopa nezaposlenosti je, međutim, najbliža onoj realnoj koja se dobija tako što se ukupan broj radno sposobnog stanovništva podeli sa brojem prijavljenih zaposlenih – razliku čine nezaposleni. I ovako po administrativnoj metodi umanjen broj nezaposlenih je u prošloj godini iznosio strašnih 30 odsto.

Do anketne stope nezaposlenosti se dolazi istraživanjem reprezentativnog uzorka, ali u skladu sa definicijama zaposlenih i nezaposlenih lica koje koristi Međunarodna organizacija rada.

Anketna stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2014. u Srbiji je iznosila 17,6 odsto?! Između ostalih trikova, dovoljno je da neko u prethodnom mesecu bude jedan jedini dan radno angažovan, pa da statistički od nezaposlenog postane zaposlen.

Eto jednog bitnog dometa Vulinove ideje o prisilnom zapošljavanju.

Tako je vlast kao povećanje zaposlenosti prikazala rast od dva odsto uplata u PIO fond, ali je prećutala da je do tog rasta došlo administrativnim putem, tako što je novac sa računa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebačen na račun PIO fonda kako bi se obezbedila isplata penzija.

Mešetareći dalje sa anketnim putem dobijenim rezultatima, vlast Aleksandra Vučića dolazi do zaključka kako broj nezaposlenih opada, a uskoro će narod da ubeđuje kako uopšte ni nema nezaposlenih, a oni nesrećnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za parčem hleba su obični plaćenici tajkuna koji bi da sruše ovaj režim.

Sve matematičke operacije mogu da se provere obrnutim redosledom, tako da se tačnost rezultata sabiranja vidi i kada od dobijenog rezultata odbijemo jedan broj koji smo sabrali i vidimo da li je preostao drugi sabrani broj.

Upoređivanjem realnih brojeva koje daje Zavod za statistiku sa procentima izraženim u vezi broja nezaposlenih u odnosu na ukupno radno sposobno stanovništvo vidimo da se broj radno sposobnih iz meseca u mesec smanjuje. To nije nemoguće, jer neki odlaze u penziju, drugi nestaju po nekom birokratskom razlogu iz evidencije NSZ-a, a dosta je i onih koji napuštaju zemlju u potrazi za srećom ili umiru od iznemoglosti i gladi.

Upravo zbog ovih poslednjih vlast bi trebalo manje da se hvali navodnim uspehom i smanjivanjem nezaposlenosti.

 

      A 1. Markovo štimovanje bilansa

Nezaposleni, koji su godinama uplaćivali u fond NSZ-a, u najboljem slučaju mogu da računaju sa kratkotrajnom pomoći u iznosu od 80 odsto najmanje zagaarantovane plate. Za razliku od njih, miljenici i poslušnici vlasti dobijaju daleko više.

Članovi Internet tima Srpske napredne stranke koji su se iskazali u pljuvanju po političkim neistomišljenicima i u veličanju lika i dela Aleksandra Vučića, dobili su od stranke dobro plaćene poslove u javnim preduzećima ili državnim organima. Pojedinci čak nastavljaju da aktivno rade za IT tim čak i u radno vreme u instituciji u kojoj su zaposleni i gde dobijaju platu iz budžeta u koji uplaćuju svi građani Srbije.

Oni koji iz nekog razloga nisu našli uhlebljenje u administraciji, a takvih je četrdesetak, od stranke mesečno dobijaju po 200 evra i jedan obrok dnevno, što je više od republičkog minimalca i za 50 odsto više od zagarantovane najniže naknade za nezaposlene. Novac je obezbeđen iz crnih fondova nastalih uzimanjem sredstava iz prispele pomoći za nastradale u prošlogodišnjim poplavama.

Direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević ranije se proslavio nameštanjem anketnih rezultata o popularnosti političkih stranaka. Danas štimuje bilanse Kancelarije kojoj je na čelu.

Po njegovim poslednjim nastupima u javnosti vidi se da je Kancelarija isključivo sprečavala zloupotrebe pomoći od strane građana. Niko se, međutim, nije bavio pitanjem tačnosti izveštaja o pristiglom novcu, odnosno činjenicom da nije sav pristigli novac zvanično evidentiran.

Grupa Srba iz Australije je još prošlog leta ukazala na to da je objavljeni izveštaj o prilivu australijskih dolara u Fond za pomoć postradalima netačan i da je sa ovog kontinenta poslato desetak puta više para i to samo od naših iseljenika (ne računajući pomoć australijskih državnih institucija). Niko se do danas od zvaničnika nije oglasio povodom ovoga.

Pare su nestajale i iz drugih donacija i najveći deo njih je završio u džepovima funkcionera na vlasti, a sada se ostatak preko bivšeg frizera iz Loznice, Slaviše Mićanovića, u gotovini isplaćuje naprednjačkim botovima.

 

       A 2. Proizvodnja nove sirotinje

Međunarodna organizacija rada (MOR) je oštro kritikovala sve zemlje, među kojima je i Srbija, koje u vremenima privredne krize smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu i naknadu za nezaposlene.

"Teret sređivanja budžeta prebačen je na stanovništvo u trenutku kada je teško pronaći posao, pa je podrška potrebnija nego ikad", istakla je direktorka odeljenja za socijalnu zaštitu MOR-a Izabel Ortiz, ukazujući da je zaštita nezaposlenih, penzionera i nesposobnih za rad od 1947. prihvaćena kao univerzalno ljudsko pravo.

U Srbiji izdvajanja za pomoć nezaposlenima iznose tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što je manje nego u većem delu bogatih zemalja, ali više nego u nekim zemljama regiona poput Crne Gore, Bugarske i Rumunije gde, međutim, i do tri puta veći procenat nezaposlenih dobija naknadu.

Sa druge strane, za penzije i druge vidove podrške penzionerima izdvaja se u Srbiji oko 13 odsto BDP-a, što je u samom vrhu i među zemljama s visokim prihodima, a na prvom mestu među zemljama sa srednjim prihodima, među koje je Srbija svrstana, zajedno sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Albanijom, Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom. Kako su penzije ovde mizerne, jasno je da je bruto domaći proizvod Srbije u odnosu na broj stanovnika prenizak, što samo po sebi dovoljno govori o "uspešnosti" ekonomske politike ove i svih ranijih vlasti.

Države koje nisu u boljem položaju od Srbije, kao na primer Makedonija, kao jedan od vidova pomoći socijalno ugroženom stanovništvu donele su zakone o otpisu dugova prema javnim preduzećima, kao što je, na primer, EPS. Neke su otišle i korak dalje, kao Mađarska, pa su bankama naložile otpis dela duga za kamate na uzete kredite. U Srbiji u međuvremenu plene i kuće nezaposlenima koji duguju za struju, stvarajući tako nove socijalne probleme i beskućnike.

 

      A 3. Zatvaranje još 500 preduzeća

Međunarodni monetarni fond je prognozirao porast nezaposlenosti u Srbiji do kraja ove godine. Na ovo je republička Vlada spremno odgovorila promenom obračuna osnovice plate (kako bi se još više smanjilo izdvajanje za naknade nezaposlenima), kao i novim prepravljanjem statističkih rezultata.

Koristeći anketni metod izračunavanja stope nezaposlenosti u Srbiji, MMF je zaključio kako je krajem 2014. godine bez posla bilo 19.7 odsto radno sposobnog stanovništva Srbije. Po istom tom metodu, krajem ove godine, a po predviđanju MMF-a, ovde će bez posla biti 20,7 odsto stanovništva sposobnog za rad, dok će na kraju 2016. ta stopa iznositi čak 22 odsto. Realno je već sada jedna trećina stanovnika bez regularnog zaposlenja.

Stopa siromaštva je u Srbiji na kraju 2014. godine zvanično iznosila zastrašujućih 24,6 odsto, a novim Vladinim merama ona će još više rasti, bez obzira na svu statističku kozmetiku kojom pokušava da se sakrije činjenica kako u stvarnosti polovina stanovnika Srbije već danas živi ispod granice siromaštva.

Po dogovoru sa MMF-om Srbija do kraja godine mora da zatvori preko 500 preduzeća sa oko 30.000 radnika. Smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru bez posla će ostati još oko 50.000 ljudi, dok će privatizacijom javnih preduzeća na biro rada biti poslato najmanje 27.000 radnika.

Sve u svemu, samo po aranžmanu sa MMF-om do 2017. godine oko 100.000 građana Srbije ostaće bez posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ELITA STRANIH „DIVLJIH GUSAKA“ GOSPODARI KIJEVOM

20. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prvi plaćenici su se u Kijevu pojavili još u vreme kada su se na Majdanu, Trgu nezavisnosti, održavali mitinzi i narod tražio ostavku predsednika Viktora Janukoviča. Zapadni staratelji zabranili su Janukoviču upotrebu sile (ne oružja, samo sile – na primer, gumenih pendreka) za rasterivanje agresivnih demonstranata koji su kockama izvađenim iz kaldrme, bezjbol palicama, a zatim i Molotovljevim koktelima (flašama sa upaljenim benzinom) napadali borce specijalnih policijskih jedinica „Berkut" (Berkut = Suri orao). Ali, scenario bez prolivanja krvi nikako nije odgovarao Amerikancima.

 

 

              Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

 

I zaista: tamo gde se pojavi SAD sa svojom demokratijom, tamo se proliva krv. U februaru, na Majdanu su se pojavili snajperisti. Pucajući sa krovova zgrada po demonstrantima i po pripadnicima „Berkuta", oni su isprovocirali pokolj (poginulo je više od 100 ljudi sa obe strane) i zatim nestali. Ukrajinski istražitelji ni do danas nisu objasnili ko ih je unajmio i ko su bili misteriozni snajperisti. Ali, o plaćenicima koji su, da izvinete, kao muve na g…, sleteli u Donbas, više se zna

 

      Na miris krvi

 

Dešavanja na Majdanu još nisu izašla izvan granica Kijeva (kasnije će se razliti po celoj zemlji), kada su u glavnom gradu Ukrajine primećeni jaki, utrenirani, kratko ošišani momci. Sletali su na aerodrom Borispolja, obično noću, nosili su ogromne ruksake i, prelazeći granicu bez ikakve kontrole, odlazili. Plaćenici, američki instruktori. Mogli ste ih prepoznati po neobičnoj vojnoj uniformi bez ikakvih obeležja.

U prvoj turi u Kijev je stiglo 300 predstavnika privatnih vojnih kompanija (PVK) – objašnjava vojni ekspert i glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana, Igor Korotčenko. – Bili su to specijalisti sa vojničkim iskustvom raznih vrsta, uglavnom iz SAD.

Odmah su ih razmestili u baze za obuku u blizini Kijeva, gde su oni obučavali borce nacističke, tačnije fašističke organizacije Desni sektor. Obučavali su ih ne samo umetnosti ratovanja, već i metodama izviđanja i sabotaže, načinima vođenja kaznenih operacija među mirnim stanovništvom.

Zašto su ih obučavali ovim veštinama? Ljudi okupljeni na Majdanu nisu tražili takve specijalce, oni su samo hteli da smene vlast Janukoviča i drugih oligarha koji su opljačkali zemlju i mnoge osiromašili. Ali, tu se i nalazi glavni problem: mirni ljudi na Majdanu nisu ni primetili da je upravo tih burnih dana vlast prelazila u ruke otvorenih nacista i banderovaca.

Ekspert Korotčenko je ubeđen u to:

– Nova vlast je shvatila da je neće svi ukrajinski građani prihvatiti i zato su se spremali za otpor koji će narod pružiti. Dobro obučeni borci i strani plaćenici trebalo je da budu iskorišćeni u bliskoj budućnosti.

Na Krimu su već otvoreno govorili o referendumu i spremali se da ga sprovedu. Na jugoistoku Ukrajine su protesti mirnih građana postajali sve agresivniji. Obučeni lokalni borci i strani plaćenici mogli bi profesionalno da čine diverzije, politička ubistva, provokacije na mitinzima, otmice lidera, itd.

Jasno ću reći: strani plaćenici i instruktori, tzv. „divlje guske" pojavljuju se tamo gde bi uskoro trebalo da se prolije krv. Oni se pojavljuju samo tada, kada su borbena dejstva „na pragu". Ne treba sumnjati da su i u Beloj kući i u Evropi shvatili da guraju Ukrajinu u rat, ali tako da ne moraju tamo da zvanično šalju oružje i vojnike, već nezvanično, pripadnike PVK – privatnih vojnih kompanija.

      Rezime

Prema podacima vojnih analitičara, u svetu je registrovano više od 450 privatnih vojnih kompanija. Tržište vojnih usluga procenjeno je na 100 milijardi dolara. Glavni potrošači njihovih usluga su vlade zapadnih zemalja. I Amerike. Ove kompanije ne reklamiraju svoje usluge. Pitanje ko je platio „divlje guske" u Ukrajini, gotovo da je retoričko. Tokom intervencije u Iraku i Avganistanu, učestvovalo je više od 20 hiljada najamnika.

Oni ne samo da ratuju. Tokom vojnih dejstava, odgovarajuće kompanije bave se uklanjanjem mina, čuvanjem važnih objekata i ličnosti (na primer, predsednika Ukrajine, Porošenka, čuvaju, preciznije prate, britanski momci, svojima ne veruje), obezbeđuju isporuku različite robe, razrađuju planove izgradnje vojnog razvoja države i operativne upotrebe armije.

Kao po pravilu, u tim kompanijama rade veterani vojnih sila, a takođe i bivši radnici specijalnih službi. Delatnost PVK kontrolišu specijalne službe. Praktično, one nikada ne bivaju kažnjene za svoje zločine. Takvih slučajeva ima mnogo.

U Rusiji, rad privatnih vojnih kompanija, po važećem zakonu, izjednačen je sa zločinom protiv mira, bezbednosti i čovečanstva (član 359 Krivičnog zakona Ruske Federacije). Prepreka razvoju PVK u Rusiji je i član 208 Krivičnog zakona u kome se stvaranje oružanih grupa koje nisu predviđene federalnim zakonom, kao i rukovođenje formiranjem takvih grupa i njihovo finansiranje, smatraju krivičnim delom.

 

      Ne žalim za elitom

 

Ukrajince, generalno, smatraju štedljivim, skoro šrktim ljudima. Ali, nove vlasti nisu ništa žalile za „zaštitu domovine". Najverovatnije uz pomoć mentora iz američkog Stejt departmenta u Ukrajinu „uvode visoke ideale američke demokratije" pomoću specijalaca najpoznatijih PVKGreystone, Academi, britansko-američke Helou trusta i dr.

Plaćenike iz tih kompanija smatraju elitom „divljih gusaka" i zbog toga što su njihove usluge veoma skupe. Na primer, vojnik armije SAD mesečno prima 1.000 do 4.000 dolara, a plaćenik PVK za jedan dan rada može da zaradi od 250 do 1.000 dolara. U Ukrajini, a posebno na jugoistoku Ukrajine, ovi iznosi su bili duplo, pa čak i tri puta veći.

Pojavili su se u Ukrajini i asovi MPRI (privatno vojno preduzeće koje je 1987. godine oformilo osam bivših visokih oficira vojske SAD; u sastavu MPRI nalazi se 340 bivših generala).

Ova kompanija bavi se izborom naoružanja i njegovom nabavkom, bave se konsultantskim poslovima u vezi sa reformom oružanih snaga, razrađuju doktrine, izvode vojne vežbe.

Osim toga, a to je veoma važno, ova kompanija daje podršku operacijama snaga za brzo delovanje. Jasno je da MPRI sarađuje sa američkom vladom, CIA, i ministarstvom vojske – Pentagonom.

Ova kompanija na raspolaganju ima najveću bazu podataka o specijalistima vojne industrije u Americi. Njeni saradnici ne jednom su učestvovali u lokalnim konfliktima. Našim čitaocima je verovatno poznato da su specijalci iz MPRI na primer, obučavali hrvatsku armiju, pomagali albanskim borcima u Makedoniji. A 1995. godine Hrvati su uspešno sproveli operaciju Oluja koju su isplanirali i u čijem sprovođenju su učestvovali pripadnici PVK.

Upravo ovo neprocenjivo iskustvo je trebalo da ima, po mišljenju njihovih poslodavaca, glavnu ulogu u ometanju referenduma na Krimu i gušenju pobune na jugoistoku Ukrajine.

Krim je, bez obzira na to što je, osim plaćenicima i specijalacima PVK, Ukrajina preplavljena i pripadnicima CIA (oni sada zauzimaju ceo sprat velike zgrade Službe bezbednosti Ukrajine) i drugim obaveštajcima, otplovio iz Ukrajine i prišao Rusiji. Rusi, pristojni vojnici kako ih je nazvao Vladimir Putin, bez mnogo buke i pucanja, obezbedili su mirno i bezbedno sprovođenje referenduma. A „pristojni vojnici" nalaze se sada na plakatima na Krimu. Istina, simpatični momci.

 

      Slavjanski trougao

 

Na jugoistoku Ukrajine, plaćenici iz različitih PVK, želeli su da vrate svoj novac. Jer, od prvih koraka po ukrajinskoj zemlji, američke „divlje guske" su počele da prate nevolje. Misterija, šta li!

Već u Kijevu, gotovo odmah posle sletanja, odjednom su nestala dva „gusana" iz jedne kompanije. Kao da su u vodu propali. Višednevna potraga loklanih tragača i firminih, američkih, nisu dali nikakve rezultate. Nestanak su pripisali razbojništvu u gradu. Verovatno su ih uhvatili, opljačkali i ubili.

Donbas je takođe pripremio iznenađenje. I opet nekako – mistično. Tako je izviđačko-diverziona grupa američkih profesionalaca iz PVK Academi (bivša Crna voda) pošla u izviđanje u okolinu Slavjanska. Niko više nije video tu grupu. Nestalo je svih 20 (!) vojnih obaveštajaca. Kao u bermudskom, tačnije slavjanskom trouglu.

Grupu je predvodio tzv. koordinator ili kontrolor, u stvari specijalni agent CIA, supervizor. Digla se frka. Specijalni agent, kako se ispostavilo, bio je blizak prijatelj sa direktorom CIA, Džonom Brenanom.

U Kijev je hitno i pod izmišljenim imenom doleteo direktor CIA lično, ali šta je on mogao da uradi!? I on je shvatio realnost, da dobrovoljci (pripadnici lokalne milicije), Ukrajinci ili Rusi svejedno, nisu oni muškarci sa ušankama na glavama koji nasrću na tenkove sa vilama u rukama, kako su Amerikanci navikli da ih gledaju u holivudskim filmovima. Ništa nije ličilo na to. „Divlje guske" je trebalo da ratuju protiv pametnih, hrabrih, obrazovanih i neustrašivih vojnika koji, uz to, štite svoju rodnu zemlju, svoje domove.

Panika! Pričaju da su u neki gradić ušli borci Desnog sektora zajedno sa američkim plaćenicima, obučeni u uniforme odreda ukrajinskih specijalnih snaga „Soko". I šta se dogodilo? „Vrhunske profesionalce" iz SAD opkolili su i blokirali obični građani – žene, muškarci, čak i deca. U tom su stigli i naoružani dobrovoljci. Uniforma „sokola" nije pomogla.

Posle ovih i drugih neprijatnosti mnoge „divlje guske" su se vratile svojim kućama, svojoj „imperiji dobra". Ostali su samo tzv. entuzijasti.

 

      Svoje bacamo!

 

Zapadni mediji saopštavaju, citirajući izveštaje ministarstva odbrane Rusije, da su SAD odbile da vrate u domovinu tela 13 vojnih agenata CIA. Oni su poginuli u helikopteru Mi-17, koji su dobrovoljci (milicija) pogodili u Donbasu, kod grada Slavjanska.

Pravo govoreći, priča nije nimalo lepa, ako je umesno tako reći. Sve u svemu, u okolinu Slavjanska doletela su dva helikoptera ruske proizvodnje, koje je koristlila posebna brigada (Dnjepropetrovsk) ukrajinske armije. Tek što su oficiri CIA počeli da istovaruju stvari (zašto su oni doleteli u borbenu zonu ostalo je tajna), helikoptere su napali borci 25. zenitskog bataljona koji je, nekoliko dana pre ovog događaja, prešao na stranu dobrovoljaca, ostavivši službu u ukrajinskoj armiji.

Evo šta se dalje dogodilo. U helikopterima se nalazilo 14 boraca. Od njih je samo jedan preživeo, 13 je poginulo. U početku on se predstavio kao kapetan Savuilov, ali su naknadna ispitivanja pokazala da je reč o plaćeniku američke kompanije Grejstoun.

Nažalost, preživeli tobožnji kapetan Savuilov takođe nije imao sreće. Dobrovoljci su pričali: „Njegovi saborci iz drugog helikoptera ostavili su i njega i poginule drugove. Mislili smo da će povesti ranjenog druga, ali su oni jednostavno uzeli njegovo oružje i odleteli."

Ne znam koliko, ali mislim da ima mnogo plaćenika iz Francuske, Švedske, Poljske, Amerike, koji leže u napaćenoj zemlji Novorusije. Ali, zato tačno znam da je jednan američki „divlji gusan" sahranjen i zna mu se grob. To je Mark Paslavski. Evo kako je sahrana ovog kauboja opisana u saopštenju pres službe ukrajinske Nacionalne garde…

 

      Posrnuli kauboj

 

Na terenu kojim upravlja Severna teritorijalna koalicija Nacionalne garde Ukrajine u Kijevu, 26. avgusta su se braća po oružju, porodice i prijatelji opraštali sa poginulima na istoku zemlje, dobrovoljcem 3. rezervenog bataljona specijalne namene Donbas, Markom Grigorjevičem Paslavskim, poznatim u jedinici po nadimku Franko.

Mark Paslavski je rođen 1959. godine na Menhetnu, u Njujorku, u porodici ukrajinskih emigranata. Godine 1981. završio je vojnu akademiju Vest point. Službovao je u 75. puku rendžera. Godine 1991. povukao se iz službe u činu majora i preselio u Ukrajinu.

U aprilu 2014. Mark Paslavski dobio je ukrajinsko državljanstvo i pridružio se bataljonu Donbas. Prošao je jednomesečnu obuku u centru za obuku Nacionalne garde Ukrajine i kao dobrovoljac je otišao u zonu antiterorističke operacije. Pogođen je sa tri metka u kičmu i poginuo je 19. avgusta 2014, u 55. godini, prilikom oslobađanja od terorista grada Ilovajska, Donjecke oblasti (grad Ilovajsk već odavno je oslobođen od pripadnika ukrajinskih snaga).

Ostavio je majku, dve sestre i brata koji žive u SAD. Sa terena Severne operativno teritorijalne koalicije, pogrebna povorka je išla ulicama glavnog grada do crkve Svetog Nikolaja na Askoldovom grobu, gde je posle ceremonije poslednjeg pozdrava Mark Grigorjevič Paslavski bio sahranjen sa svim vojnim počastima. Komanda Nacionalne garde Ukrajine izražava saučešće povodom tragedije.

 

      Sa svojim oružjem

 

O zverstvima i nasilju koje su izvršili strani plaćenici, nacisti Desnog sektora, borci Nacionalne garde i bataljona oformljenih od novca oligarha Igora Kolomojskog (on je štampao plakate na kojima nudi 10.000 dolara za ruskog špijuna), borci za ljudska prava sastavljaju tzv. Belu knjigu. O njoj ćemo jednom opširnije, a sada samo nekoliko činjenica i komentara za razmišljanje.

„Divlje guske" nisu prisutne samo u jedinicama ukrajinske armije. Oni češće traže svoje istomišljenike, to jest, naciste i najradikalnije nacionaliste. A takvih je mnogo, ali ne u regularnoj ukrajinskoj vojsci, već u odredima Desnog sektora, Nacionalne garde i bataljonima oligarha Kolomojskog poput „Ajdara", „Azova", „Dnjepra" i drugih.

Sva ova udruženja nikako ne mogu da se nazovu vojnim, armijskim, niti njihovi pripadnici mogu da se nazovu vojskom, oficirima itd. To su – kaznene ekspedicije. U bataljonu „Azov", na primer, svi simboli i uniforme su kopija fašističkih.

A ako su najsurovije ubice bili i jesu lokalci, Ukrajinci (najčešće banderovci iz zapadne Ukrajine), onda su poljski plaćenici odmah iza njih. Za njima slede Litvanci.

Možda Poljaci nikako ne mogu da oproste Rusima za to što su se u dalekoj prošlosti, u nemirnim vremenima (poljsko plemstvo već je zauzelo Kremlj), odjednom pojavili Rusi, Minjin i Požarski (njihovi spomenici nalaze se na Crvenom trgu) koji su podigli narod i isterali poljsko plemstvo.

I Litvanci su tokom istorije doživljavali poraze od Rusije. Ali, to je poezija u odnosu na činjenice. A one kažu: u specijalnim logorima u Poljskoj (gradić Legnovo) i Litvaniji obuku su prošli mnogi pripadnici ukrajinskih kaznenih jedinica. Kada su počele borbe u Novorusiji, moguće je da su Poljaci stigli i pre Amerikanaca do glavnog žarišta događaja. Dodaću i ovo: došli su sa svojom borbenom tehnikom i oružjem. Evo šta je nedavno ispričao pomoćnik komandira bataljona dobrovoljaca „Prizrak" („Duh"), Vladimir Stepanov:

Plaćenici sa Zapada se i ne skrivaju. Na primer, znam da su protiv dobrovoljaca (milicije) došli da se bore Poljaci, oni idu u borbu sa svojom tehnikom i sa svojim ekipama: avionima i tenkovima. Tehnika zemalja Istočne Evrope sada se isporučuje Kijevu. Zato i nastavljaju da koriste protiv nas sve nova i nova oklopna vozila, bez obzira na to što smo mi uništili ogroman broj…

O „divljim guskama" može se naširoko pričati. Ali, glavno se već dogodilo: za američkim plaćenicima u avgustu su počeli da odlaze svojim kućima „zli" Poljaci, „meki" Litvanci, „intelignentni" Šveđani, „elegantni" Francuzi, „slabi" Hrvati itd. Zašto?

Zato što su bivši dobrovoljci (milicija) Novorusije brzo postali prava, efikasna armija koja je krajem avgusta krenula u ofanzivu na svim frontovima. Početkom septembra su čak i vojnici iz NATO podigli ruke u vis. Kada biste samo znali, dragi čitaoci, sa kakvim zadovoljstvo prepisujem izveštaj iz nemačkog časopisa Špigl (Der Spiegel):

„U Severnoatlantskoj alijansi sa skepsom gledaju na perspektive Kijeva u borbi sa snagama Donjecke i Luganske Republike i faktički priznaju poraz ukrajinskog rukovodstva u vojnom konfliktu. Nakon što su dobrovoljci (milicija) preuzeli kontrolu nad aerodromima u Lugansku i Donjecku, njihova premoć je postala očigledna."

Dužan sam da primetim da bi pobede armije juogoistoka bile nemoguće bez podrške, pomoći i direktnog učešća u borbrenim dejstvima dobrovoljaca iz raznih zemalja.

 

      Sloveni dolaze

 

Prvi su na stranu narodne samoodbrane stali Rusi, Belorusi i Srbi. Mnogi od njih uzeli su aktivno učešće u zaštiti Krima od neobanderovskih elemenata, a sada učestvuju u borbama za oslobođenje gradova i sela Novorusije. Pored Slovena, tu su i borci evropske antifašističke internacionale. Tako da, na neki način, Novorusija danas liči na Španiju za vreme Franka. U Donbas su stigle španske, francuske i italijanske patriote, a ima čak i Uzbeka, Čečena, Inguša itd, itd. Internacionala! Postoji i internacionalna brigada.

Kao što ste primetili, istakao sam u međunaslovu to da: „Sloveni dolaze". Uobičajenije je za Evropu i Ameriku i opasnije zvuči: „Rusi dolaze". Ali, neću mnogo da dužim o ruskom učešću u borbi Novorusije sa vlastima u Kijevu. Reći ću samo to da regularnih jedinica ruske armije tamo – nema. Dobrovoljaca, a u suštini je reč o bivšim vojnicima, ima mnogo, verovatno više od tri hiljade. Cela armija Novorusije ima oko 20 hiljada vojnika, a njeni redovi se stalno popunjavaju. A povodom fraze „Rusi dolaze" – to je izraz koji se često koristio na Zapadu u vreme hladnog rata i koji je oličavao navodnu dominantnu vojnu pretnju za zemlje NATO od strane SSSR-a. Frazu: „Rusi dolaze" pripisuju ministru odbrane SAD Džejmsu Forestolu koji je izvršio samoubistvo dok se nalazio na psihijatrijskom lečenju. Po jednoj od verzija, upravo sa tom frazom na ustima on je skočio sa prozora bolnice.

 

      Četnici sa Krima

 

Tabloid je već kratko pisao o tome da su u vreme pripreme i sprovođenja referenduma na Krimu, srpski četnici pomagali u održavanju reda. Oni su bez oružja patrolirali ulicama gradova, pomagali u organizovanju glasanja na biračkim mestima. Kada su kijevske vlasti počele u Novorusiji kaznenu operaciju, Srbi nisu ostali po strani. Pre nego što su se premestili u Donbas, predsednik četničkog pokreta Bratislav Živković razgovarao je sa novinarima o predstojećem putu. Navešću nekoliko kratkih delova, bez svojih komentara, jer je i bez njih sve jasno.

Moji ljudi su došli na jugoistok Ukrajine, gde je bilo veoma opasno. Kada smo dobili poziv od naše braće kozaka, krenuli smo za Donjeck. Prvo smo se bavili sakupljanjem humanitarne pomoći. Rusi se brižno odnose prema nama, uopšte prema svim dobrovoljcima iz drugih zemalja – u pakao nas ne šalju. Zatim smo prošli sedmodnevnu obuku.

– Kakvim snagama raspolažemo u Novorusiji? U početku je 10 četnika formiralo odred Jovan Šević. Naglašavam da je ime odredu dato u znak poštovanja prema osnivaču Slavjano Srbije. Uzgred, sada je to Slavjanosrpski rejon Donjecke oblasti. Ovde su se, u vreme Katarine velike, doselili Srbi.

– Kakve zadatke izvršavaju četnici? U početku su nas molili da pomognemo u obezbeđivanju bezbednosti humanitarnih konvoja koji su iz Rusije stizali u gradove Novorusije. Kao i na Krimu, naša misija je pre svega humanitarna, mi se brinemo da ljudi dobiju hranu i lekove, deca – pelene, mleko itd. Prilikom nastupanja ukrajinskih nacista ljudi su gladovali, bili su im potrebni voda, hleb, lekovi.

– Kako smo obezbeđivali transporte humanitarne pomoći? Na Krimu nismo imali oružje. Ali, nemojte misliti da su četnici trčali ispred kamiona i vikali ukrajinskim vojnicima ili banditima nacionalne garde: „Braćo, molimo vas, ne pucajte u nas!"

Jasno je da Donjeck nije Krim, u Novorusiji se vodi rat i srpski četnici nisu razočarali. Srbi su stali rame uz rame sa Rusima kako bi svoj bes svalili na glave poljsko-ukrajinskih nacista. Neće im biti lako: Sloveni umeju da se bore.

– A u Lugansku smo dostavljali municiju i lekove za vojnike dobrovoljaca (milicije) koje je Nacionalna garda držala pod opsadom. Mi smo se probili do njih, ali ukrajinska armija je uspela da nas blokira. Bili smo pod opsadom oko 12 sati, ali pred svitanje smo uspeli da se probijemo. Gađala nas je artiljerija, a rezultat te paljbe: pogibija jednog borca Luganske narodne armije i ranjavanje jednog borca. Kod nas je bilo četvoro ranjenih, tri četnika i jedan Rus koji je stupio u naš odred. To je – rat.

P.S. Iz Srbije u Novorusiju stižu novi dobrovoljci. Odred "Jovan Šević" porastao je i sada broji 35 boraca. Sada ga nazivaju Slavjanski četnički odred, jer osim Srba u odredu ima i dobrovoljaca iz drugih slovenskih zemalja. Četnici koordiniraju svoje delovanje sa komandom armije Novorusije i predstavljaju jednu od najsposobnijih vojnih jedinica dobrovoljaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO ŠTITI ŽUTU MAFIJU, POREDAK, VEZE I NOVAC U KLINIČKOM CENTRU SRBIJE?!!

2. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Objavljivanjem pisma koje smo dobili iz Kliničkog centra Srbija, vraćamo se ponovo na front, pokušavajući da pravdi privedemo zdravstvenu mafiju. Saradnja zaposlenih u zdravstvu mnogo će nam pomoći da mafiju makar uzdrmamo, dok i Vučić, koji je njihov sadašnji zaštitnik, ne ode zauvek iz politike i života.

 

                Piše: Insajder L – 9

 

Najveća zdravstvena ustanova u Srbiji (KCS) ponovo je u rukama iste mafije. Tačnije, sve do sada objavljene analize o tome kako je kriminal tamo rešen su obična laž.Tako je, na primer, umesto profesora Delića, na mesto direktora Klinike za infektivne bolesti, direktor KCS-a Miljko Ristić, postavio dr Mijomira Pelemiša, koji je u tesnoj vezi sa Predragom Peškom, pa je to očigledno bilo na njegov zahtev.

Izjava profesora Miljka Ristića da ne zna za mahinacije Pelemiša, i da čak ne zna za sudski proces koji on ima zbog mobinga nad kolegama, naravno da je neistinita, a sve više ih Ristić iznosi u poslednje vreme, jer se tako brani od odluka koje tu ustanovu vode u potpuni kolaps.

Jova Atanasijević samo je na papiru šef pravne službe KCS-a, a pravi šef je Mile Trifunović, poznat po aferi sa stanovima Kliničkog centra Srbije, koji nikada nisu dodeljeni radnicima sa zvaničnih lista, nego njegovim mentorima poput Predraga Peška i drugih kriminalaca u zdravstvu.

Bez obzira na brojne članke po novinama koji su objavljivani zajedno sa propratnom dokumentacijom, ova banda nikada nije ni uzdrmana, a kako koji direktor dođe, samo je pitanje dana kada će ga slomiti.

Kod Ristića se to desilo posle slučaja Miodraga Ostojića, koji je otpužen za milionske pronevere, kroz naučna istraživanja iz oblasti kardiologije. Direktor Ristić je čak to na konferenciji za štampu objavio, prilažući relevantnu dokumentaciju. Naravno, i ovo, kao i druge afere su završene po principu tresla se gora, rodio se miš. Profesor Ristić je istinski bio spreman da KCS očisti od kriminala. Ali…Nisu mu dali.

Slično je i bivši direktor Đorđe Bajec optužio Predraga Peška da prima nadoknade za dopunski rad i dežurstva u iznosu od 560.000 dinara, i kad je van zemlje. Navodno ga predao MUP-u, a sve je stornirano čim je Peško preko dr Boška Đukanovića došao do dokumentacije o paljenju 4. sprata u KBC Dragiša Mišović, za koje je direktno Bajec optužen.

Ko ucenjuje profesora Miljka Ristića, trebalo bi sada da ispitaju novinari Tabloida, jer je počeo da postavlja one ljude koji su bili aktuelni, kada je Predrag Peško bio zamenik direktora KC Srbije, a ustvari pravi direktor, jer je u to vreme profesor Vojko Đukić bio marioneta na funkciji, koji se pitao samo ponešto vezano za ORL kliniku, dok je sve ostalo vodio Predrag Peško.

Pre samo pola godine Miljko Ristić je uspeo da spreči promenu Statuta KC Srbije, po kome je i bez doktorata Zlatibor Lončar hteo da postane direktor umesto njega. Tada mu je upravo ekipa Predraga Peška, iz pravne službe, dala logistiku, da spreči izmenu statuta, za koju je bila zainteresovana SNS, kako bi Lončar došao na to mesto.

Odakle saradnja Miljka Ristića sa kadrovima Predraga Peška, kad je poznao da njega i Boška Đukanovića očima ne može da vidi? Otvoreno je govorio, jasno i glasno, nazivajući Peška i Đukanovića "grobarima srpskog zdravstva".

Šta je to Lončar hteo da pokrene u Kliničkom centru, pa su se svi digli protiv njegovog postavljenja? Danima se po kuloarima KCS instruirano pričalo da je "Lončar masovni ubica, da je imao zelenu legitimaciju DB sa činom potpukovnika, da je dobio A6 od Dušana Spasojevića, i da nije izbijao iz Šilerove", a sve, samo da se ne bi dozvolila izmena statuta KC Srbije, po kojoj je Lončar imao pravo da bude direktor, a nije prošlo. Ali je i Vučić rekao svom drugu Zlatiboru: "…Ma, ko ih jebe, sjebaćemo ih drugi put, uzmi ti ministarstvo!". I, tako je i bilo.

Šta je to premijer hteo da sjebe i koga, šta to ima u Kliničkom centru Srbije, od čega i hrabri ‘‘vitez Vučić“ preza, pitanja su za redakciju Tabloida?! A razlog je, jer se Vučić trudi da na sve moguće načine zaštiti žutu mafiju, njen poredak, veze i novac.

Zlatibor Lončar je sapleten, uz punu Vučićevu podršku, samo da žuta mafija ostane u punom borbenom stanju. Zaposlene u KCS čudi što se i ekipa Tabloidovih novinara ućutala, ostavljajući kriminal u zdravstvu po strani.

 

©Geto Srbija

materiijal: List protiv mafije

SREĆNO UMIRANJE SRBIJE U EVROPSKOJ BUDUĆNOSTI: PUNA USTA OBEĆANJA I PLANOVA, A NAROD GLADAN

 

Za manje od godinu dana, vladajuća politička koalicija na čelu sa Srpskom naprednom strankom i Aleksandrom Vučićem, obećala je na stotine lažnih investicija, ulaganja u privredu, cvetanje turizma, putogradnje, poljoprivrede, građevinarstva, informacionih tehnologija…Osim Vučića, u lažima su se utrkivali Mlađan Dinkić, Tomislav Nikolić, Milutin Mrkonjić i skoro svi članovi Dačićeve vlade. Obećavali su desetine milijardi dolara stranog kapitala koji "upravo stižu", najavljivali dolazak milijardera koji "jedva čekaju da ulože u Srbiju".’

 

          major Goran Mitrović

DANASNJA SRBIJA1

 

Otišli su u lažima toliko daleko, da su u Beograd doveli i vlasnika čuvenog američkog magazina "Forbs", koji svake godine objavljuje listu deset najbogatijih ljudi na svetu, kako bi pomoću njega "došli do investitora", a zapravo su javno varali javnost u Srbiji.

Mada je Aleksandar Vučić zaista umislio da je novi srpski imperator, povremeno se oglasi i Tomislav Nikolić, koji "daje lične garancije" svakome ko je spreman da uloži u Srbiju. Bilo Turcima, ili Azerbejdžancima, svejedno. Sve je ovo njima smešno, smeju se i lažni investitori, samo građanima nije do smeha. Oni pucaju od poniženja, a neki bi i da pucanjem oteraju skotove koji su nas zajašili.

(Pita Ciganka dete na samrti, koje umire od gladi – “Hoćeš li sine pečene piletine?“ Dete klima glavom, hoće. Pa onda – “hoćeš li sine da pojedeš bananu?“, zatim, “da li bi popio čašu mleka?“. Gladno dete potvrđuje majci da bi popio i čašu mleka. "E, sine moj, sad možeš da umreš srećan, sve sam ti ponudila". I dete umre od gladi.)

Ovaj crni humor, slikovito govori o tome kako izgleda sumorna srpska svakodnevnicaPolovina građana Srbije je na samrti. Od gladi, žeđi, goli, bosi, bez posla, praznih frižidera, bez nade...I oni mogu da srećno umru, jer im je vlast sve ponudila. I posao, i evropsku budućnost, radna mesta, stotine milijardi evra investicija…Obećanje ludom radovanje…

Kada je banda Borisa Tadića prošlog maja izgubila republičke izbore, i kada ga je, konačno pobedio Tomislav Nikolić, građani Srbije su odahnuli. Otišla je vlast žute mafije koja je za deset godina iz Srbije, na svoje inostrane račune iznela 51 milijardu evra, i najmanje 20 milijardi evra u kešu, uglavnom diplomatskom poštom.

Koalicija Srpske napredne stranke – SPS-a i Ujedinjenih regiona Mlađana Dinkića obećala je kule i gradove! Po onoj narodnoj – ne lipši magarče do zelene trave. A obećavali su sve što im je palo na pamet, od pečene piletine, do zdravog mleka! A dečko koji obećava, bio je, najčešće, prvi podpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić.

 

     Gej zajednica od dva člana, nudi Srbima "bolno suočavanje"

 

Kada je predsednik Srbije Tomislav Nikolić, na Vidovdan, prošle godine, poverio mandat za sastav nove Vlade Srbije Ivici Dačiću, započela je surova i bespoštedna kampanja kandidata za prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića protiv vitalnih interesa Srbije.

On je, samo jedan dan nakon što je Nikolić poverio mandat Ivici Dačiću, otputovao u nezvaničnu posetu u SAD, gde ga je primio nižerazredni službenik u Ministarstvu spoljnih poslova. Gospodin Vučić je, odmah po povratku, slavodobitno rekao da je od svojih sagovornika u Stejt departmentu, tražio više investicija za Srbiju, i najavio "bolno suočavanje sa realnošću“.

Sagovornici mu nisu obećali investicije, jer Vlada SAD nema takve fondove, pa su ga tamo uputili na Rusiju, koja ima svežeg novca i ogromnih energetskih resursa. Svejedno, Aleksandar Vučić je nastavio svakodnevno da nas laže, preti, vara, pljačka, obećava i izdaje vitalne nacionalne interese.

Početkom juna ove godine Srbija je korak od službenog bankrota! Obećanih milijardi nema! Niti će ih biti. Nema investicija, nema ulaganja. Budžet je prazan. Od obećane “ bespoštedne borbe“ protiv organizovanog kriminala i korupcije, takođe, nema ništa. Veliku i surovu pljačku Srbije, njenog zdravstva, vojske i vojne imovine, fondova, banaka, kreditnih linija, sve je to pokrio Aleksandar Vučić, sa svojim dečkom Miodragom Rakićem i direktorom srpske policije Miloradom Veljovićem.

U Srbiji se masovno umire, čak i od obične prehlade, jer zbog neuhranjenosti i stresova, svaki treći građanin ima nedostatak imuniteta. Nema ni lekova, a bolesni nemaju para ni da ih kupe. Budžet je prazan. Stotine hiljada radnika radi, ali mesecima ne prima platu. Vučićeva kamarila i pored toga pljačka kao luda.

Kada bi samo trojicu pobunjeni Srbi smakli, možda bi nam se vratila nada. U logoru smrti drže nas dva pedera – Aleksandar Vučić, Miodrag Rakić, a sa njima i kilavi direktor policije Milorad Veljović. Asistira im ekonomski ubica Mlađan Dinkić. Nema nam spasa bez metka.

 

     Usta puna obećanja: kalendar sprdnje sa narodom

 

Da bi razmere prevare srpskih vlastodržaca Mlađana Dinkića, Aleksandra Vučića i drugih koji učestvuju u zatiranju života u Srbiji bile jasnije, kao i slika njihove drskosti i osionosti, treba samo pogledati šta su obećavali za nepunih godinu dana od kako su se sastavili sa ciljem da nastave sa pljačkom koju je započela Demokratska stranka.

Samo jedna dilema lebdi u vazduhu: da li Vučić konačno "posluje" samostalno, ili i dalje radi za Demokratsku stranku i njene pljačkaše. Sve ostalo je isto.

Narod u Srbiji je i dalje žrtva ove dobro organizovane bande koja drži sve poluge vlasti u svojim rukama. Slobodno govoreći, na vlasti je mala vojno-policijska hunta, koja štiti ključne protagoniste masovne pljačke. Danas je na čelu te hunte Aleksandar Vučić.

Do prošle godine je bio Boris Tadić. Ako narod jednom ne ustane i ne dotuče banditsko gnezdo lažnog višestranačja, ako ne istera štakore iz Skupštine i Vlade, i ne napravi scenario za jednu novu državnu i nacionalnu politiku, sutra može biti kasno, jer nas neće više biti

Umesto govora mržnje, ponudili su govor sprdnje

Srpski vlastodršci svakodnevno dopisuju svoju knjigu prevara. U njoj Tomislav Nikolić najavljuje da će dovesti američke investitore u rudnik "Trepča", mada mu je ulaz na Kosovo zabranjen,

Mlađan Dinkić "donosi" u Srbiju godišnje preko tri milijarde dolara investicija, a iz ojađenog srpskog budžeta uzima pola milijarde evra i poklanja ih italijanskom "Fijatu", Aleksandar Vučić provodi "1001 noć" sa šeikom iz Emirata, pa mu u znak zahvalnosti nudi vojvođanske oranice i luke na Dunavu, a građanima Srbije laže kako će imati koristi od toga…

Agencija Tanjug javila je 25. jul 2012. da je Aleksandar Vučić izjavio je da će u narednih 10 i više godina u Srbiju doći investitori koji će uložiti do 100 milijardi evra!Agencija Beta je 23. avgust, 2012. saopštila da je prvi potpredsednik srpske vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić izjavio u Moskvi da Vlada Srbije planira da reši problem sa preprekama na koje strani investitori, uključujući i ruski, nailaze u Srbiji.

Tanjug je 6. oktobar 2012. preneo – Mlađan Dinkić: Priliv stranih ulaganja biće u vrednosti većoj od tri milijarde evra godišnje, čemu teži i sadašnja Vlada Srbije. „Biće sredstava i za bespovratnu pomoć poljoprivrednicima koji žele da investiraju, podignu nivo prinosa i budu konkurentniji".

Beta, 8. oktobar 2012. – Gde hoće da ulaže Velika Britanija u Srbiji? Premijer Srbije Ivica Dačić razgovarao je s predsednikom Britansko-srpske privredne komore Polom Džadžom o unapređenju ekonomske saradnje i povećanju britanskih investicija u Srbiji. "U Srbiji se stvaraju uslovi da se spoljnotrgovinska razmena s Velikom Britanijom, koja je u prošloj godini iznosila 425 miliona dolara, poveća u interesu obe zemlje", istakao je Dačić.

Tanjug, 27. novembar 2012., Aleksandar Vučić: Očekujemo veći priliv američkih investicija u Srbiji

Tanjug, 21 decembra 2012. godine, Mlađan Dinkić: Izbegli smo haos, živećemo bolje! Sledeće godine nas očekuje veliki zaokret nabolje i konačan oporavak, izjavio je ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić!

Beta, 27. decembar, 2012. Nikolić dovodi Amerikance u rudnik Trepča: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao je da Srbiju čeka realizacija velikih investicija …

RTS, 27. decembar, 2012, Nikolić: Očekujem nove investicije-Srbiju čeka realizacija velikih investicija, od početka proizvodnje u smederevskoj železari do eventualne saradnje sa američkim investitorima u Rudarskom kombinatu "Trepča", rekao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić u intervjuu agenciji "Beta".

Telegraf, portal, 11. januar 2013. – Vučić i Dinkić: Uskoro stiže novac iz Emirata! "U nedelju potpisujemo prvi ugovor sa Al Dahrom koja će postati većinski vlasnik osam srpskih poljoprivrednih kombinata, a samo po ovom osnovu srpski budžet će imati priliv od 100 miliona evra", kaže ministar finansija

E-kapija, 24. januar 2013. Milan Baćević najavljuje izgradnju kanala Dunav-Morava-Vardar-Solun – Predlog projekta za stratešku saradnju s NR Kinom.

Balkans. com, 14. februara, 2013, Turska kompanija zainteresovana za izgradnju puteva u Srbiji – Ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić razgovarao je sa delegacijom turske kompanije "Turko". Kompanija je izrazila spremnost da se odmah uključi u realizaciju jednog od mnogobrojnih projekata iz oblasti saobraćajne infrastrukture i energetike u Srbiji. Kako se navodi u saopštenju Ministarstva, reč je o predstavnicima jedne od najboljih građevinskih turskih kompanija, koja je do sada u toj zemlji investirala više od 60 milijardi dolara.

"Imamo spreman novac da ulažemo u Srbiju, četrdesetogodišnje iskustvo i jasan plan kako da u najkraćem roku uzmemo učešće u konkretnim poslovima", istako je Ferudun Korkmaz, u ime Borda direktora turske kompanije.

Kurir, 9. februara, 2013., BAKU – Predsednik Tomislav Nikolić pozvao je azerbejdžanske privrednike da dođu i ulažu u Srbiju i naglasio da će prijateljstvo dveju država i njegova reč biti garant njihovog poslovanja. "Srbija je danas veliko gradilište. Za kratko vreme smo uspeli da redefinišemo ciljeve razvoja i osnove za njihovu realizaciju. Sve smo učinili za stabilno i predvidivo poslovno okruženje u kojem ćete i vi naći svoje mesto".

Vesti, 17. februara, 2013. – Prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar inostranih poslova UEA potpisali su krovni sporazum o saradnji dveju država. Tako su, zajednički planovi, ambiciozne zamisli, najave velikih investicija i poslova od nekoliko milijardi dolara, dobili formalni osnov da počnu da se realizuju.

Presudno za potpisivanje sporazuma bilo je Vučićevo gostovanje u kući šefa države, šeika Muhameda bin Zajeda, u subotu po podne, kada su na krovu velelepne palate pričali dva sata i jedan drugom dali reč. Zemlja „naftaš" koja se okreće modernim industrijama i razvija se ubrzano, počinje da ulaže u Srbiju:

– Evo, tek sad sam se nasmejao posle dva danapriznao je Vučić u nedelju u 16.20, posle potpisivanja sporazuma.

Fonet, utorak, 12. februara, 2013. Ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave Verica Kalanović, "…Srbija ove godine očekuje dve milijarde evra investicija, ali nam je potrebno barem pet da bi naši građani živeli dobro."

Tanjug, 25 februara, 2013. Vlada Srbije priprema projekte, koji će u veoma kratkom roku biti predstavljeni azerbejdžanskim investitorima, istakao je predsednik Srbije. Ambasador Azerbejdžana u Beogradu, Hasanov je rekao da šest investitora uskoro dolazi u Srbiju sa ciljem da podrže različite projekte, a da je do sada potpisano više bilateralnih ugovora u oblasti prehrambene industrije. Srbija očekuje i investicije u više projekata u oblasti energetike, poljoprivrede, turizma i infrastrukture.

Vesti: 13. marta, 2013. – Predsednik Srbije Tomislav Nikolić pozvao je danas beloruske privrednike da ulažu u Srbiju poručivši im da je on garant za sigurnost njihovih investicija

Blic:18. april 2013. “ Kompanija „Al Dahra" iz Abu Dabija planira da ulaže u rečnu flotu i u gradnju luke. Za udeo u JRB do 40 miliona evra. U Pančevu kupuju 43 hektara uz Dunav

Prvi, koji su potpisali Mlađan Dinkić, ministar finansija i privrede, i Hamad Saed Sultan Al Šansi, generalni direktor „Al Dahre", predviđa ulaganje ove kompanije u JRB. „Al Dahra" bi investirala između 20 i 40 miliona evra. Od tog novca bi se obnovila flota, a Arapi bi postali vlasnici od 30 do 49 odsto srpskog preduzeća. Koliko će tačno uložiti, koji će se tip brodova kupiti, pa tako i koliki će udeo „Al Dahra" imati u JRB znaće se za oko osam nedelja, kada će biti završene ekonomske analize.

Taj novac će biti iskorišćen za kompletno obnavljanje flote Jugoslovenskog rečnog brodarstva, a tako bismo uposlili i naša brodogradilišta – rekao je Dinkić. – Njihov interes je da obezbede nesmetan transport prehrambenih proizvoda sa svojih njiva u Srbiji, ali i prozivoda koje će kupovati od srpskih poljoprivrednika. JRB bi te brodove koristio i za druge poslove.

Drugi memorandum, koji je pored Dinkića i Sultana Al Šansija, potpisao i zamenik gradonačelnika Pančeva Saša Pavlov, odnosi se na kupovinu 43 hektara nedaleko od postojeće Luke Pančevo. Arapi će dati po 10.000 evra za svaki hektar. Na zemljištu bi gradili skladišta i luku. U samu luku, uložiće oko pet miliona evra. Detalji ovog posla znaće se za oko četiri nedelje, koliko je potrebno da se urade preciznije analize.

To zemljište se nalazi u „grinfild" zoni Pančeva – objasnio je Pavlov.Ono je 100 odsto u vlasništvu grada. Potpuno je infrastrukturno neuređeno. Nova luka bi bila razvojna šansa Pančeva.

Ministar Mlađan Dinkić se nada da će konačni ugovori za oba posla biti potpisani početkom leta – do sezone godišnjih odmora.

Kompanija „Al Dahra", kako je u četvrtak rekao ministar Mlađan Dinkić, već je naručila opremu za prvu fabriku stočne hrane koju će graditi na zemljšištu kombinata „7. jul" u Surčinu. Arapi će do kraja leta, do kada će se uplatiti novac, i formalno preuzeti poljoprivredne kombinate u Srbiji. „Al Dahra", međutim, želi što pre da počne sa gradnjom fabrike u Surčinu kako bi je završili do kraja avgusta.

Večernje Novosti, 1. maja, 2013. Aleksandar Vučić: radi se na dovođenju novih investitora i na projektu izgradnje fabrike silicijumskih čipova sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

RTS, 9. maja, 2013, Srbija očekuje dve milijarde investicijaDelegacija Srbije počinje posetu vodećim američkim kompanijama iz oblasti informacionih tehnologija. Posle loše 2012. godine država u ovoj očekuje oko dve milijarde evra stranih investicija. Premijer Ivica Dačić predvodi delegaciju koja će, narednih sedam dana, u Americi boraviti u vodećim kompanijama iz te oblasti.

Vesti,10. maja, 2013 – Ivica Dačić očekuje dve milijarde evra investicija u Srbiju, posle loše 2012. godine

Tanjug 22. maja, 2013. Mlađan Dinkić: Izlazak iz krize uz više stranih investicija

Tanjug, 28. maja, 2013. Ministar odbrane Aleksandar Vučić: Vojska Srbije će biti garant mira u regionu…U Tehničko-remontnom zavodu u Čačku danas je izvršena primopredaja četiri višenamenska vozila Hamer, koje je Vojsci Srbije donirala Vlada SAD

Tanjug 29. maja, 2013.Predsednici Srbije i Turske Nikolić i Gul obratili su se novinarima nakon sastanka iza zatvorenih vrata i poručili da je došlo vreme da „Srbija i Turska sarađuju do poslednjeg atoma", kao i da će turska ulaganja u Srbiju biti „pravi investicioni bum". Govoreći o investicijama, Gul je najavio da su konkretni koraci za unapređenje saradnje već načinjeni i da je odmah nakon potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini vidljiv napredak, ali i da turske i srpske firme uveliko rade na projektu izgradnje autoputa kroz Srbiju na Koridoru 11, ka Jadranu…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: