DOPRINOS VRHA SNS U EKONOMSKOM OSVAJANJU JUGA SRBIJE OD STRANE ALBANACA!!?

 

Proširenje samoproklamovane republike Kosovo na teritorije jugoistočne Srbije, koje Albanci nazivaju „Istočno Kosovo", trebalo bi da se odvija na početku pomoću para koje daje albanska mafija, a zatim sredstvima dobijenim od prihoda preduzeća koja će bud zašto biti privatizovana.

Način kako se iz Srbije izvlači novac, koji može da posluži i za pomenuti projekat, isprobavali su poslednjih osam godina vlastodršci iz redova DS-a i SNS-a, koji su izvukli već više od milijardu evra samo iz rudnika „Lece".

U narednom periodu albanski kapital će otkupiti preduzeća koja imaju 11 odsto teritorije i zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa, upozorava u svom tekstu za Magazin Tabloid doktor ekonomskih nauka, bankarski stručnjak i stalni veštak viših sudova za ekonomsko-finansijsku oblast dr Predrag Mitrović.

 

                   Dr Predrag Mitrović

 

Plan stvaranja „Velike Albanije" na tlu Republike Srbije obuhvata teritorije od Preševske doline na istok do Niša i Leskovca, koju Albanci nazivaju „Istočno Kosovo".

Plan otkupa celokupne teritorije izradio je Kočo Danaj, jedan od najvažnijih promotera stvaranja takozvane „Prirodne Albanije". Sredstva bi delom došla iz Lazareta u Albaniji, ali i od albanske mafije u Italiji. Cela operacija je nazvana „Ekonomsko osvajanje juga Srbije".

Albanci su vrlo aktivni na Siciliji. Trag novčanih tokova treba pratiti preko Sicilije do Torina gde ulazi u razne fondove. Neki idu preko Ženeve, gde se mešaju sa sredstvima iz IPA fondova Evropske Unije, što znači da i EU, znajući to ili ne, finansira stvaranje Velike Albanije.

Deo sredstava ide na crno u Srbiju, a jedan deo preko Privredne komore Srbije za realizaciju projekata i grantova. Drugi transferi idu preko fonda za Balkan za razvoj turizma iz Ženeve.

U centru ove operacije nalazi se rudnik „Lece" u Medveđi, zahvaljujući rudnim rezervama Albanci mogu bez dodatnih ulaganja da otkupe srpsku teritoriju. Kako se to konkretno radi već im je pokazala vrhuška Demokratske stranke koja je za samo četiri godine vlasti iz rudnika izvukla i u svoje džepove stavila milijardu evra, ali su iste poslove nastavili da rade i naprednjaci od preuzimanja vlasti.

„Farmakom MB" Miroslava Bogićevića kupio je 2008. rudnik „Lece" u Medveđi zahvaljujući kreditima dobijenim bez pokrića od banaka u državnom vlasništvu. Posle toga krenula je bezobzirna eksploatacija rude koja se na preradu izvozila prvo u Bugarsku, a zatim i u druge zemlje, dok se novac od prodaje slivao na privatne račune vrhuške Demokratske stranke. U rudnik se nije ulagalo i on brzo dospeva u finansijske teškoće.

Promenom vlasti 2012. Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, ministar odbrane i koordinator rada svih službi bezbednosti, najavljuje "bespoštednu borbu protiv kriminala i korupcije". U stvari…

Bogićevićev „Farmakom" tada je već zapao u probleme likvidnosti, a „niotkuda" se pojavljuju nove znamenite ličnosti u priči rudnika „Lece" – Ivica Kojić, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija, a danas šef kabineta premijera Aleksandra Vučića, i Siniša Mali, tadašnji savetnik prvog potpredsednika vlade, danas gradonačelnik Beograda (koga po zlu Leskovčani pamte i zbog malverzacija sa prodajom „FHI Zdravlje" iz Leskovca).

Od predstavnika svih banaka, poverilaca, pomenuti su tražili da odustanu od prinudne naplate potraživanja od „Farmakoma" kako bi to preduzeće nastavilo da radi do dolaska konačnog, unapred poznatog kupca. Siniša Mali je bankarima rekao i da bi trebalo organizovati sastanak sa guvernerkom Jorgovankom Tabaković i čak im najavio da se razmatra otkup nenaplativih kredita firmi u restrukturiranju, o čemu će se „voditi razgovori na najvišem nivou".

Pomenuta sednica, na kojoj je bez zakonskog osnova prisustvovao i vodio je Siniša Mali, održana je 2. jula 2013. godine u „Jubmes banci". Pored njega prisustvovali su u svojstvu članova Odbora poverilaca, između ostalih i direktori „Privredne banke Beograd", „Poštanske štedionice", „Univerzal banke", „Jubmes banke", „Jubmes faktora", „Srpske banke", „Dunav osiguranj"a i AMSS-a.

Na osnovu zvaničnih zapisnika sa pomenute sednice Odbora poverilaca, Mali je uticao da poverioci sistema „Farmakom" daju saglasnost da „Mediolanum invest" a.d.

finansira „Mlekaru Šabac" i rudnik „Lece" sa pet miliona evra (milion evra za rudnik i četiri miliona evra za mlekaru) i tako spase „Farmakom" propasti. Plan nije realizovan, jer su ubrzo i neki od poverilaca otišli u stečaj.

Umesto dokapitalizacije po dogovoru sa Sinišom Malim dolazi se do drugog privremenog rešenja. Kompanija „Life Stone Capital (LC)"  , sa sedištem u Dubaiju, čiji je vlasnik britanski broker Mark Brajant, osnovala je 24. aprila 2015. godine osnivačkim kapitalom od 100 dinara (slovima: sto dinara) i sa samo jednim zaposlenim radnikom, „L.C. Lece" d.o.o. Beograd i odmah od stečajnog upravnika, preuzela u zakup upravljanje i finansiranje rudnika Lece.

Ovo preduzeće na oknu „Rasovača", mesečno eksploatiše 10.000 tona rude, čija je vrednost 45 dolara po toni. „Jezerina" se eksploatiše sa 5.000 tona iskopane rude, čija je vrednost 135 dolara po toni, dok se iz „Zlatne Glave" mesečno izvuče 1.000 tona rude čija je vrednost 350 dolara po toni. Ukupna vrednost iskopane rude je 1.475.000 dolara mesečno, ili 17,7 miliona dolara godišnje.

Iako je „Lece" na kraju 2015. bilo šest meseci u zaostatku za plaćanje računa za struju, iskazana je dobit od samo 1.811.000 dinara. Ostatak para do pomenutih skoro 18 miliona dolara uhodanim kanalima se odlio u privatne džepove.

„Life Stone Capital" je samo privremeno rešenje pomoću kojeg se zarađuje i u prelaznom periodu, dok se sprema prodaja ne samo rudnika, već i celokupne Medveđe firmama iza kojih stoji albanski kapital.

Zvanično se za rudnik „Lece" interesuje multinacionalni gigant „Metalfer" sa sedištem u Milanu, Italija. Pomenuto preduzeće, međutim, ima predstavništva u Poljskoj i Brazilu, preko kojih je išlo topljenje i prodaja rude iz rudnika „Lece".

Još dok su demokrate bile na vlasti uspostavljena je veza sa predstavništvom „Metalfer"-a u Brazilu, a glavni pregovarači ispred DS-a bili su Dušan Petrović i Ružica Đinđić.

Po preuzimanju vlasti SNS je preuzeo i pomenute kontakte i nastavio da rudu iz rudnika „Lece" prerađuje u postrojenjima u Bugarskoj i Poljskoj. Kontrolu na terenu vrše perjanice naprednjaka: Predrag Mikić, savetnik predsednika Tomislava Nikolića, i Dragan Stevanović Boske, državni sekretar u Ministarstvu privrede i koordinator SNS-a za Pčinjski okrug. Veze sa inostranim „investitorom" održava isključivo sam vrh naprednjaka, odnosno braća Vučić.

„Lece" jeste finansijski centar operacije „Ekonomskog osvajanja juga Srbije", ali nije jedini projekat koji se realizuje.

Na osnovu oglasa Agencije za privatizaciju, za 28. oktobar 2016. godine, najavljena je privatizacija – prodaja imovine Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. u stečaju z Medveđe.

Reč je o zemljištu ukupne površine od nešto više od 584 hektara na katastarskim parcelama u KO Medveđa, Pusto Šilovo, Stubla, Negosavlje, Gazdare, Maćedonce, Borovac, Bogunovac, Petrilje, Retkocer, Sponce, Tulare, Mala Braina, Poroštica, Medevce, Mrkonje, Sijarinska Banja, Sijarina, Ravna Banja, Stara Banja, Marovac, Bučumet, Rujkovac, Gurgutovo, Gornja Lapaštica, Đulekare, Drence, Lece i Gajtan.

Od ukupnog zemljišta, na poljoprivredno zemljište otpada skoro 281 hektar, a na zemljište pod šumama 293 hektara. Pored zemljišta na prodaju je hladnjača površine 1.188,25 m2 sa svim pratećim objektima.

Početna prodajna cena za svu gore nabrojanu imovinu Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. je 80.900.411,77 dinara ili samo 650.000 evra.

Za kupovinu imovine pomenutog preduzeća, iz dobro obaveštenih izvora saznaje se daa su zainteresovani tajkuni bliski vladajućem režimu, koji planiraju da albanskim novcem kupe preduzeće i kasnije ga, uz proviziju, ustupe stvarnom vlasniku.

Ustupanjem imovine stvarnom vlasniku, zauvek bi gore pomenuto zemljište bilo predmet trgovine većim interesima i trajno destabilizovalo područje juga Srbije. U najkraćem, reč je o 11 odsto ukupne teritorije opštine Medveđa.

AK „Leskovac" i rudnik „Lece" zajedno zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa.

Kao kruna celog procesa je najavljena prodaja banjskih lečilišta, kao i Rehabilitacionog centra u Sijarinskoj Banji, koji je već duže vreme na oku albanskog kapitala.

Jedan od saradnika Koča Danaja, Muharem Saljihu, već je u Srbiji kupio HUP „Balkan"  u Leskovcu. Saljihu je rodom iz Medveđe, a u Veneciji drži dva veoma poznata i posećena restorana. U predstojećoj kupovini hotelskih i banjskih kapaciteta sigurno će se naći i on.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMAČINA: VLADA U SRBIJI PREĆUTNO RASPRODAJE I POKLANJA IMOVINU U VLASNIŠTVU DRŽAVE SRBIJE!!?

 

Kad je u jednom neformalnom razgovoru sa grupom zapadnih diplomata u Prištini, početkom 2000. godine, bivši američki specijalni izaslanik na Kosovu i Metohiji, Kristofer Hil, rekao da "pod zemljom" u srpskoj pokrajini leži "dva puta po petsto milijardi dolara", nimalo se nije šalio. Podatak je dobio od geoloških stručnjaka iz SAD i Velike Britanije.

Sve govori, da je glavna meta nasilničkog osvajanja Kosova i Metohije, bilo ogromno rudno bogatstvo i kombinat "Trepča", kao najveći privredni gigant tog tipa na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Na žalost, sudbina "Trepče", danas podeljene na srpski i albanski deo, najbolje govori koliko je stanje u okupiranoj pokrajini bolesno i neodrživo.

Gore od postojećeg stanja je ono što sledi: preuzimanje "Trepče" od strane američkih vojnih kompanija. Na to se čeka i zbog toga "Trepča" više nije i srpska ni albanska nego pod privremenom upravom UNMIK-a.

 

                     Nikola Vlahović

 

Kompleks rudnika "Trepča"  u ataru Kosovske Mitrovice ali i šire (južno prema Prištini i severno prema Leposaviću), opravdano se smatra jednim od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi.

To su u proteklih pola veka potvrdila sva istraživanja, kako domaća tako i strana. "Trepča" je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine prošlog veka.

Sve do otimanja Kosova i Metohije od Srbije, 1999. godine, "Trepča" je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks (čak i za vreme nemačke okupacije kad je u Kosovskoj Mitrovici zavodio red tada mladi nacistički oficir Kurt Valdhajm, koji je posle rata volšebno postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Posle okupacije Kosova od strane SAD i njenih satelita, "Trepča" je izgubila onu proizvodnju koju je nekada imala. Samo tokom 1999. godine, ovaj kombinat je imao prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra!

U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika. Od toga se samo četiri danas nalazi na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Sadašnji generalni direktor Holdinga Trepča, AD Zvečan je Jovan Dimkić, koji je ujedno i direktor "Trepča-Sever", Priština. On je u potpunosti podređen volji vladajuće koalicije u Beogradu i sa vladom u Prištini "koketira" po potrebi, dakle, samo kad mu Vučić naredi.

Raspolućena "Trepča" ostavila je Srbe bez velike imovine. Tako su na južnom delu Kosova i Metohije, pod albanskom upravom, ostali i fabrike neraskidivo povezane sa "Trepčom", poput Fabrika akumulatora KM, Fabrika procesne opreme KM, Fabrika cinka KM, Fabrika lovačke municije Srbica…

Prema podacima Geološkog zavoda Srbije, južno od Ibra su bogatija ležišta rude (Stari trg, Zajača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo Brdo koje ne radi). Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosova i Metohije, uključuju rudnike-Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012.) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu.

U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika.

Prema najnovijim procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je najmanje tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je oko 29 miliona tona (mada je neka istraživanja govore i o tri puta većoj količini), od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato.

U rudnicima "Trepče", pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma.

U Starom trgu u Kosovskoj Mitrovici, nalazio se nekada poznati muzej minerala, osnovan još 1966. godine, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine kad je okupatorska čizma zagazila u ovu srpsku pokrajinu. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

Pre napada NATO pakta na Srbiju, 1999. godine, kompleks kombinata, "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, imao je čak 42 registrovana pravna lica. Od 1999. godine, Holding "Trepča" više ne posluje kao pravno lice registrovano u Agenciji za privredne registre u Beogradu. Umesto toga, ovaj privredni gigant preživljava pod administracijom UNMIK-a na Kosovu.

Kosovska poverilačka agencija preuzela je upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. UNMIK nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava.

Kod UNMIK-a su registrovana dva pravna lica koja posluju na teritoriji Kosova i Metohije i to "Trepča Sever" (u kome posluje srpski de rudnika) i "Trepča Jug" (koje posluje pod upravom kosovskih Albanaca). Oba privredna subjekta zapošljavaju po 800 radnika i bave se iskopavanjem rude, koncentrata olova i srebra. "Trepča – Sever" i „Trepča – Jug" funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

"Trepča Sever" eksploatiše danas samo četiri rudnika na teritoriji opštine Leposavić, a "Trepča Jug" eksploatiše samo Stari Trg u Kosovskoj Mitrovici, dok su van funkcije rudnici Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo u okolini Prištine.

Dobro upućeni u slučaj "Trepče", "Sever" i "Jug" proizvode i prodaju koncentrate rude ugovorene na godišnjim tenderima, i to stranim kupcima. I jedni i drugi mesečno prodaju približno po milion i po dolara vredan koncentrat. Uzgred, treba reći da je Kosovska agencija za privatizaciju na tenderima i aukcijama prodala skoro sva društvena preduzeća, pa čak i neka u Leposaviću, ali kupci ni do današnjeg dana nisu ušli u posed te imovine.

Treba napomenuti da je i 4200 parcela zemljišta u katastru uknjiženo u vlasništvu "Trepče", od kojih jedan deo pripada području Kopaonika i koji nije na administrativnom delu Kosova i Metohije. U vlasništvu "Trepče" ostalo je i 1.200 stanova, čiji su korisnici uglavnom Albanci, koji nisu prihvatili zakonom predviđenu obavezu otkupa, za razliku od Srba koji su "Trepčine" stanove otkupljivali prema zakonskoj proceduri. Na ovaj način "Trepča" ima potraživanje i po osnovu neotkupljenih stanova čiju tržišnu cenu još niko nije precizno utvrdio.

Sa druge strane, Holding "Trepča" i sva društvena preduzeća u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Gračanici i Šari, nisu još uvek prodati. U severnom delu Kosova i Metohije, nastao je problem oko koncesije nad jezerom Gazivode.

Već nekoliko godina, oko "Trepče" se intenzivnije vrte velike multinacionalne kompanije kao što su Rio Tinto, Friport, Tisen Krup, ali i jedan broj investicionih fondova. Pre nepune dve godine, vlada Hašima Tačija je "načelno" prihvatila jedan veliki američki investicioni fond koji je najavio mogućnost kupovine "Trepče".

Istovremeno, Vučićeva vlada je "pronašla" nekadašnjeg palestinskog obaveštajca, Muhameda Dahlara (sada državljanina Srbije), kao "lobistu" koji je obećao da će dovesti kompaniju iz Emirata, koja bi, navodno, kupila "Trepču".

Koliko je to pouzdano bilo, govori i podatak da su predstavnici te kompanije, razgovarali su u Dubaiju sa tadašnjom predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, oko investicija u "Trepči". Ništa se od svega toga do današnjeg dana nije desilo. Razlog je poznat i vlastima u Prištini i vlastima u Beogradu: naime, za "Trepču" je već duže vremena zainteresovana američka vojna industrija, kojoj su potrebne stabilne zalihe feronikla, a njega na severu Kosova ima u izobilju. Zato UNMIK čuva i "Trepču sever" i "Trepču jug" za potrebe američke vojne industrije.

Propao je i pokušaj Vlade albanskog Kosova prošle, 2015. godine, da rudnike i flotacije "Trepče" izdvoji i od njih formira posebno javno preduzeće, čiji bi ona bila većinski vlasnik, a da ostatak privatizuje. Neuspelom akcijom da tu imovinu proglasi "svojinom Republike Kosovo" rukovodila je Kosovska agencija za privatizaciju.

Namera je bila da albanska strana prisvoji sve rudnike i flotacije u Starom Trgu, rudnike i flotacije u Kišnici i Novom Brdu, rudnike i flotacije na Kopaoniku i u Leposaviću, Metalurgiju olova u Zvečanu i Metalurgiju cinka u Mitrovici, dok je za ostalih 14 jedinica kombinata bila planirana privatizacija.

Napravljen je i Nacrt zakona koji nije prošao bez saglasnosti Srba koji čine većinu u opštinama na severu Kosova i Metohije, gde se ti rudnici nalaze. I Vučićeva vlada u Beogradu (preko šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića) navodno se "pobunila", ali ne bi mogla da utiče ni na šta da nema u "Trepči" velikih američkih interesa. Naime, i dalje se čeka američki kupac!

Krajem maja meseca 2013. godine, u Vladi Srbije je potpisan ugovor o poslovnoj saradnji Rudarsko-metalurškog i hemijskog kombinata "Trepča" i američkog konzorcijuma "Nju dženerejšen pauer", koji je, kako je u tekstu sročeno, predviđao "nove investicije, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta".

Sutradan je Kosovska Agencija za privatizaciju osporila ugovor, pozivala se na svoja ovlašćenja za upravljanje društvenim preduzećima na Kosovu, uključujući i ovlašćenje za prodaju, prenošenje ili likvidaciju tih preduzeća i njihovih delova, a onda je i zamenica premijera ove samoproglašene nadri države Mimoza Kusari, zahtevala da se najavila da se Ambasade SAD u Prištini izjasni o investiciji ove američke kompanije u pogone "Trepče". Ubrzo, stavljena je tačka i na ovaj slučaj. Od investicija nije bilo ništa.

U poslednjih pet godina, zapamćena je i jedna "solo" akcija bivšeg ministra Milana Bačevića, koji je potpisao "preliminarni dogovor" o kupovini "Trepče", sa izvesnom američkom firmom iz Čikaga, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Tako je Srbija preko Bačevića dobila šamar u vidu zvaničnog saopštenja ambasade SAD u Prištini, u kome je rečeno da vlada u Vašingtonu priznaje Kosovo kao državu, te da se Trepča ne može biti kupljena od druge države, u ovom slučaju-Srbije. Povodom ovoga, vođena je i rasprava u američkom Senatu. Ali, uprkos tome, od kraja 1999. godine do danas, američke firme nisu uspele da se dogovore ko će i preko koga da kupi "Trepču", što je i dovelo do toga da UNMIK i danas opstajava kao neka vrsta tutora nad "Trepčom Jug" i "Trepčom Sever".

Prema mišljenju eksperata međunarodnog prava, u nastavku pregovara sa albanskom stranom, u Briselu se mora postići sporazum da prodaja društvenih preduzeća u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, mora ići preko Zajednice srpskih opština koja je u formiranju, a da deo tih sredstava u Fond za podsticanje razvoja srpskih enklava.

Stručni tim Republike Srbije (ukoliko takvo nešto uopšte postoji pri Vučićevoj vladi), ne sme da prihvati sporazum u kome bi sredstva od prodaje preduzeća pod srpskom upravom, bila upotrebljena u druge svrhe. Sve drugo bi bilo ravno veleizdaji. Ne samo zbog "Trepče", nego zbog celokupne imovine kojom danas upravljaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Sa "Trepčom" je stanje utoliko komplikovanije, što postoje mnogi raniji ugovori koji su ostali na teret danas podeljenog Holdinga. Poslednji generalni direktor ovog kombinata koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića vedrio i oblačio, Novak Bijelić, uzeo je, na primer, od Grčke kompanije Mytillunes Holding S.A. iz Atine, kredit od 50 miliona dolara, a po osnovu tog kredita, garant je bila nekadašnja "Jugobanka Beograd", sada u stečaju.

Kako Bijelić nije ništa uradio sa tim novcem (a, ne zna se ni gde je nestao ili u šta je potrošen!), dug je narastao na preko 65 miliona dolara. Današnje rukovodstvo "Trepče" ne može da uđe u trag tim sredstvima, posebno iz razloga što su vojnici KFOR-a, prilikom okupacije kombinata, uništili svu dokumentaciju, kompjuterske baze i sve što je u njima bilo.

Raspad, komadanje i okupacija "Trepče", desili su se odmah nakon potpisivanja takozvanog vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, kada je na Kosovo i Metohiju stigao i nekadašnji ministar zdravlja Francuske, kako se kasnije pokazalo, jedan opasno izopačeni idiot, Bernar Kušner, koji je postavljen za šefa civilne misije u Prištini…Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da okupira "Trepču".

Najpre je tražio da mu se dostavi strukturu vlasništva kombinata. "Trepča" je do tada bila deoničarsko društvo, a suvlasnici su bili srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća…To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je "Trepča" privatno vlasništvo.

Kako su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već bila okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je tada naložio da kombinatu isključe struju. Ipak, preko planine Rogozne, srpski rudari su postavili kablove i doveli struju iz Novog Pazara. Onda je Kušner smislio da prekine vodosnabdevanje. Ipak, i to je prevaziđeno i deo "Trepčinih" rudnika na Kopaoniku i Rogozni, nastavili su rad. To je rezbesnelo Kušnera, pa je krenuo da optužuje srpske rudare da "…zagađuju vazduh, truju žene, decu, ali i vojnike Kfora".

Kad je video da drukčije neće ići, u ranu avgustovsku zoru 1999., tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, napalo je na kombinat, a izveden je i desant sa oko 50 helikoptera. Nakon toga, počelo je proterivanje naših stručnjaka.

Kušner je imao pripremljen "tipski" dokument na kome je pisalo: "…Proteruje se, bez prava povratka, sa teritorije Kosova…", a onda bi pod oružanom pratnjom sve "nepodobne" odveli do administrativnog prelaza Jarinje.

Prvi Kušnerov akt u "Trepči" bio je da za prvog predsednika Upravnog odbora "Trepče" postavio, nikog drugog do Hašima Tačija! Skoro sedamnaest godina nakon ovog događaja, "Trepča" je i dalje nasilno podeljena i pod kontrolom okupacionih vlasti. Nekadašnji komandant NATO pakta Vesli Klark koji je komandovao bombardovanjem Srbije, ima biznis na Kosovu, posebno u sferi energetike i telekomunikacija, pa mu je "Trepča" jedan od najvažnijih preokupacija.

 

    A 1. "…U Beogradu ima ljudi koji će pomoći"

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji, ali to stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima oko "Trepče" nije nikakav problem, o čemu najbolje govore davno objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika, kada je bivši šef NATO pakta Vesli Klark između ostalog rekao: "Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava... "

Klark je kasnije (nakon takozvanih "oktobarskih promena"), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da "u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći"!

 

    A 2. Srbija na poklon Albancima

Šezdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Savezne skupštine, Petar Stambolić, zahtevao je da se izglasa "proširenje" kosovsko-metohijske oblasti, na deo teritorije Srbije koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu.

Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), jugoistočni deo Kopaonika (sa rudnicima Belo brdo i Koporić), pa uz dolinu Ibra kod Leposavića i Sočanica (sa rudnikom Gnježdane) sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice.

Tako je nastalo današnje "severno Kosovo" koje to nikada nije bilo. Kad je Stambolić ovako velikodušno administrativnim putem poklonio ovu srpsku teritoriju Albancima, miljenik vladajuće nomenklature i poslanik savezne skupštine, kasnije nabeđeni "otac nacije", Dobrica Ćosić, ni reč nije progovorio o ovom bezumlju. A, posledice su, kao što se sada vidi, nesagledive.

    Srpski akcionari Holdinga "Trepča", AD Zvečan

Na 702 parcele sa 317 hektara zemljišta u vlasništvu je Holdinga Trepča, AD, Zvečan. Akcionari su: Fond za razvoj Srbije 78,55%, Generaleksport 9,73%, Jugobanka KM 3,32%, Progres, Beograd 2,80%, Dunav banka 2,73%, Elektroprivreda Srbije 2,38%, 14. oktobar Kruševac 0,21%, Termoelektro 0,11%, GP Ratko Mitrović 0,11% ZOIL Dunav 0,04% i Luka Bar 0,02% ….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAD I MUKA LJUDI: EKOLOŠKA KATASTROFA I IZLIVANJE JALOVINE DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI

 

Rudnik "Lece" kod Medveđe, poznat po tome što je bio u vlasništvu šabačkog tajkuna Miroslava Bogićevića, naneo je mnogo zla lokalnom stanovništvu i generacije meštana koje žive u ovoj regiji patiće od kancerogenih i drugih neizlečivih bolesti nastalih od izlivanja jalovine prepune teških metala.

Uprkos svemu, zbog kriminalnih apetita Vučićeve vlasti, rudnik je nastavio sa radom. Kao i rudnik Zajača. Trovanje se nastavlja nekažnjeno…

 

                       N. Vlahović

 

Pre devet meseci, nakon uvođenja stečaja, rudnik "Lece" preuzeli su Vođini "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (kompanija "Life Stone Capital" iz Dubaija)  U rudniku je, inače, zaposleno oko 400 rudara stalno izloženih neljudskim uslovima za rad.

Mada su i opštinske i republičke vlasti (svi iz SNS-a) znale da je rudnik "Lece", zapravo masovna grobnica za stanovnike ovoga kraja, niko se nije usudio da protivreči Vučiću i njegovim kriminalnim "partnerima", čiji lični interesi znatno nadilaze ljudske živote.

Zahvaljujući svemu tome, u kasnim popodnevnim satima, 22. januara ove godine, do dela javnosti u Srbiji, stigla je vest da je pukla jedna od devet brana na jalovištu  rudnika "Lece" kod Medveđe, te da se jalovina prepuna teških metala i drugih kancerogenih materija, izlila u reku Jablanicu.

Tačnije, jalovina rude olova, cinka, zlata i srebra koja sadrži otrovne materije prvo je poplavila pogone flotacije a zatim se bujica ulila u reku. Meštani sela Gazdara ispod brane na nekoliko sati su ostavili svoje domove i prešli kod komšija čije su kuće na vrhovima brda.

Lokalni rudari i vatrogasci, sve su učinili da spreče još goru katastrofu. Ali, kod pogona flotacije rudnika "Lece" jalovina se sakuplja u devet malih jezera i to više niko ne može da zaustavi! Već duže vremena, ceo region oko rudnika "Lece" izložen je strašnom pogromu, bolestima, neljudskim uslovima za rad, lošim zaradama…

Priča o deci koja su se razbolela od teških bolesti zbog rudnika "Lece", pre dve godine je sklonjena sa jedne televizije, a najnoviji događaj sa izlivanjem jalovine, nije bio od važnosti za "Večernje novosti", "Politiku" i RTS, pa ga ni 24 sata nakon pucanja brane sa zatrovanim jalovištem, nisu ni zabeležili!

Ipak, prve informacije koje su nekako dospele do javnosti, uglavnom svedočenja očevidaca, jasno su govorile da je reč o pucanju brane, na najvišoj koti u selu Gazdare, gde se nalazi flotacija za preradu rudničke jalovine.

Istog momenta, proradila je i Vučićeva propaganda sa suprotnom tvrdnjom da "…uopšte nije reč o pucanju brane, nego se samo radi o izlivanju vode koja je ‘negde našla rupu’ " ! Zamenik predsednika opštine Medveđa Vlada Babić, član Srpske napredne stranke, hladnokrvno je izjavio da se "voda izlila u Jablanicu" i da će "problem biti brzo rešen" !

Policija je po nalogu opštinske vlasti blokirala svaki prilaz oko mesta događaja, kako ni narod ni, ne daj bože, novinari, ne saznaju pravu istinu. Uprkos tome, jedan meštanin je uspeo da se oglasi izjavom koju je preneo portal "Južne vesti", a za njim i neki drugi: "…Pukla je brana na najvišoj koti i mulj sa jalovištem se prelio u druge, niže bazene. Strahujemo od katastrofe jer ako se i ostali bazeni prepune naše kuće neće više postojati!".

Nije prvi put da jalovište iz Rudnika "Lece"  probija branu i ugrožava stanovništvo ovoga kraja. Tako su u novembru 2014. godine, funkcioneri Srpske napredne stranke, kad se takođe, izlila jalovina sa cijanidom u Jablanicu, tvrdili da se radi "o lažima i dezinformacijama", a tadašnji direktor rudnika "Lece" kategorički je zastupao tezu da se "desio mali eksces i da jalovina nije stigla do Jablanice"!

Takođe 2014. godine, u majskim poplavama, pukla je brana na flotaciji nekadašnjeg rudnika antimona u Stolicama kod Krupnja. Svi kasniji rezultati merenja bili su alarmantni, a opasne vode, koje su se širile u zemljište od Korenite, Bradića, Kozjaka i Jelava, pa dalje, uništile su praktično sav živi svet. Mesecima nakon toga (a, meštani tvrde da je i danas tako!) ništa nije urađeno da se dalje izlivanje jalovine u reke zaustavi!

Iako su nadležni inspektori svojevremeno više puta naložili rudniku "Zajača",  koji posluje u sastavu šabačkog koncerna Farmakom, da preduzme potrebne mere da se stanovništvo zaštiti, tajkun Bogićević nije ni malim prstom pomerio. Voda, koja je sobom donela velike koncentracije gvožđa, olova, kadmijuma, cinka, bakra, antimona, mangana, arsena i drugih teških metala uništila je plodna polja Korenite, jednog od najvećih sela u lozničkom kraju.

Život je tamo ubijen, svesno, ubijeni su ljudi, a niko nije odgovarao niti će dok je ovog režima! Nema više ni dabrova, koji su u rejon Jadra, kod Bradića, doneti iz Zasavice, a uništene su i sve vrste ribe. U selu Kostajnik, stalno je prisutan težak, užasan smrad. Koncentracija gvožđa u Kostajničkoj reci je 290 puta veća od dozvoljene, a drugih teških metala od 25 do 150 puta!

Dana 3. novembra 2014. godine, u jednoj dnevnoj novini, osvanuo je naslov "Bogićević uništio Kostajnik-bahati tajkun otrovao celo selo, niko mu ništa ne može!"

Kad se Vučić pojavio u Krupnju, hvaleći svoje velike uspehe, na nezgodno pitanje u vezi Bogićevića i problemima sa jalovištem iz rudnika koji je u vlasništvu koncerna, spremno je slagao ovako: "…Shvatili smo da moramo da intervenišemo jer imamo neodgovorno ponašanje i neodgovornog privatnika, koji nikog ništa ne pita i kaže: Ja sam bogat i imam nekoliko aviona, ali ne dam pare za to, narod neka crkne, a vi iz države gledajte šta ćete!".

Oko 3.000 meštana Krupnja i okoline i danas je pogođeno zagađenjem, a mnogi se odavno žale na kašalj, glavobolju, promene na licu i reakcije na koži. Član gradskog veća Loznice, Dragoslav Dobrić, tražio je pre dve godine i krivičnu odgovornost za Miroslava Bogićevića, ali, kao što je poznato, njega je Vučić "amnestirao" kao svedoka koji mu treba u slučaju obračuna sa dnevnim listom "Kurir".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI PREVARANTI U LAZAREVCU I KOLUBARI

 

Kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, onda je to nepogrešiv signal da je Srpska napredna stranka "na delu". O slučaju lažnog docenta koji je "akademsku karijeru" stavio na raspolaganje REIK Kolubari, ali i o drugim nepočinstvima…

 

 

 

U "zlatno vreme" komunizma u Jugoslaviji, radnici samoupravljači su imali prilike da se školuju o trošku radne organizacije i od običnih radnika postanu fakultetski obrazovani. Naravno i u to "zlatno vreme" bilo je fakulteta za "specijalnu namenu diplomiranja".

Tako se mladi Slobodan Radosavljević, vrsni varilac sa Montaže bagera uputio iz REIK "Kolubara" u Rakovicu na FON, po diplomu. O trošku radne organizacije, a na preporuku Saveza komunista je i diplomirao i magistrirao.

Kasnije je uspeo da doktorira iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu, na Rudarsko-geološkom fakultetu, ali na nekom njegovom isturenom odeljenju. Intrigantno je da na istom fakultetu postoji još tri (3) istovetne doktorske disertacije. Ovom vrsnom variocu samoupravljaču ni prepisani doktorat nije bio dovoljan, te je sebi isposlovao zvanje docenta na Univerzitetu u Čačku.

Pored toga što predaje na nekim višim školama po Čačku, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je već godinu dana direktor sektora za zaštitu i unapređenje životne sredine u Rudarskom basenu "Kolubara". Između ostalih njegovih zaduženja (o kojima je ranije pisano), on je zadužen za dodelu sredstava Gradskoj opštini Lazarevac, na ime raznih ekoloških taksi.

To ne bi bilo zabrinjavajuće, da lažni doc.dr Slobodan Radosavljević nije i član Opštinskog Veća Gradske opštine Lazarevac tj. član Saveta za zaštitu životne sredine.

To radno telo Opštinskog Veća je zaduženo za potrošnju novca od ekoloških taksi. Dakle, sa jedne strane lažni doc. dr Slobodan Radosavljević u ime zagađivača daje novac opštini Lazarevac, a sa druge strane u ime opštine Lazarevac određuje kako se troši taj novac. To se u Zakonu zove "sukob interesa". Novac o kome je reč iznosi na godišnjem nivou oko 300 miliona dinara.

Da taj sukob interesa ne bi bio toliko očigledan, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je za predsednika Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, postavio Đorđa Đuknića, svog čoveka. Tako lažni doc.dr Slobodan Radosavljević ne upada u prvi plan, a sve odluke formalno donosi Đorđe Đuknić.

Tog čoveka je lažni doc. dr Slobodan Radosavljević izabrao, jer ga je lako uceniti i kontorlisati. Naime, Đorđe Đuknić nema čak ni formalno ništa od škole, a jedina preporuka mu je podebeo krivični dosije u SUP. Javno se i na svom fejsbuk profilu hvali slikom, na kojoj ga policajac hapsi tokom gej parade u Beogradu, 10. oktobra 2010.

Ceo postupak za nasilničko ponašanje i ugrožavanje javne bezbednosti je volšebno prekinut i Đorđe Đuknić je oslobođen čim su njegovi voljeni naprednjaci došli na vlast u maju 2012. Tada je i postavljen za opštinskog funkcionera.

Đuknić je inače predsednik nevladine organizacije "Ekološki pokret Lazarevca" kojoj je jedina svrha uzimanje novca iz opštinskog budžeta za nepostojeće ekološke projekte.

Dakle, kao predsednik Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, svojoj ekološkoj nevladinoj organizaciji odobrava bespovratna sredstva za nepostojeće projekte u ekologiji.

Da li je to možda još jedan sukob interesa? Veliki je prijatelj sa visokim funkcionerima SNS, pa se na svom fejsbuk profilu hvali i slikom sa Jorgovankom Tabaković. Očigledno je da dobar deo novca proneverenog preko "Ekološkog pokreta Lazarevca" završava u rukama visokih funkcionera SNS.

Sloboda od krivičnog gonjenja očito ima svoju cenu. U prvo vreme i lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je i sam poslovao preko Đuknićeve ekološke organizacije, a onda je kada su se apetiti povećali rešio da osnuje i sopstvenu. Vrlo je intrigantno da ekološka organizacija lažnog doc. dr Slobodana Radosavljevića ima sedište u Gornjem Milanovcu i zove se "GM Eko Balans".

Zašto bi beogradska opština Lazarevac davala novac namenjen zaštiti životne sredine, ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca? Da li je ovo još jedan sukob interesa i još jedan vid samovolje SNS vlasti?

Rudarski basen "Kolubara" daje novac Gradskoj opštini Lazarevac, zato što uništava i zagađuje životnu sredinu na teritoriji opštine Lazarevac, kako bi se otklonili štetni efekti toga. Tako je u teoriji.

Zašto onda opština Lazarevac, novac namenjen otklanjanju ekološke štete šalje u Gornji Milanovac, do kojeg iz Lazarevca treba sat i po vožnje Ibarskom magistralom? Šta to Rudarski basen zagađuje u Gornjem Milanovcu, pa mora da se plati nevladinoj ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca?

Apsolutno ništa. A zašto se plaća? Treba pitati lažnog docenta doktora Slobodana Radosavljevića, direktora sektora zaštite životne sredine u Kolubari, člana Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac i osnivača nevladine ekološke organizacije "GM Eko Balans" iz Gornjeg Milanovca.

Koliko je lažni docent doktor Slobodan Radosavljević nezamenjiv u SNS za obavljanje njihovih prljavih poslova govori i podatak iz Sektora za ljudske resurse Rudarskog basena, gde stoji da on u ovom trenutku ima 43 godine neprekidnog redovnog radnog staža, bez beneficiranog staža. Kada se uzme u obzir broj godina koje je proveo kao varilac, a zna se da varioci imaju najveći broj meseci po godini beneficiranog radnog staža, po svim Zakonima o radnim odnosima, od Tita naovamo, dolazimo do zaključka da je lažni doktor nauka Slobodan Radosavljević napunio preko 50 godina radnog staža.

U trenutku kada menadžment Kolubare iz SNS na čelu sa Miloradom Grčićem, svim radnicima koji se približe 40-oj godini radnog staža skida bodove sa plate i daje niža rešenja o radnom rasporedu samo da bi ih naterali u penziju, nije jasno zašto se lažnom doktoru nauka Slobodanu Radosavljeviću oprašta 50 godina radnog staža? Za šta im treba taj čovek nego da pere novac po Kolubari i po opštini?

I pored 300 miliona dinara, koje godišnje daje Rudarski basen opštini Lazarevac, na zaštiti i unapređenju životne sredine nije učinjeno ništa. Vazduh na celoj opštini Lazarevac ima miris fenola iz Sušare uglja, stanovnici sela koja su na obodu kopova trpe nesnosnu buku od mašina, koja plaši i stoku i živinu, što utiče na prinose jaja i mleka i kvalitet mesa. Zemlja je zagađena od štetnih materija i otpadnih voda iz pogona Kolubare, pa ni žitarice, povrće i voće ne uspeva kao što bi trebalo. Pepeo iz Termoelektrane Kolubara (TEK) se širi vazduhom…

Tako je to kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, ali to je valjda način SNS.

Važno je da se šume u vlasništvu Rudarskog basena seku bez kontrole i drvo odlazi niko ne zna gde i kome. Važno je da je Rudarski basen uzeo ogromne kredite za zaštitu životne sredine, a da su oni iskorišćeni za izgradnju veštačkog jezera na reci Kolubari i platoa za hipodrom i hotele i kupleraje, što je izazvalo poplavu polovine Rudarskog basena. Važno je da pare dolaze i da pare odlaze. Niko ne pita otkuda su došle ni kuda idu, a naša će deca dobiti račun od Nemaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PRETVOREN U KRIMINALNU RADNJU ZBOG NAVODNOG INTERESA DRŽAVE…

 

Biznismen Branislav Jović iz Jagodine, tačnije, njegov rudnik iz Krive Feje, zapao je za oči, najpre Dušanu Petroviću, pa onda i Branku Ružiću i Ivici Tončevu. Da bi uzeli rudnik za sebe, prvo su morali da do gole kože opljačkaju Jovića, i članove njegove porodice, oduzimajući mu svu nepokretnu imovinu, među kojom čak i njivu osme klase!

 

                M. Hadžić

 

Stara srpska poslovica da “ko radi, ne boji se gladi“, danas ima suprotno značenje – “ko radi, umreće od gladi’‘. Branislav Jović iz Jagodine osnovao je 1. februara 1990. godine preduzeće Trend-Company. Želeo je da radi, da zaradi, zaposli sugrađane. Tri godine kasnije gospodin Jović i njegovo preduzeće počinju da ulažu sredstva u rudnik olova i cinkane rude Blagodet iz Krive Feje. Počev od 1993. godine, i u naredne tri godine, jagodinsko preduzeće uložilo je u rudnik, radi njegove dokapitalizacije i stvaranja boljih uslova za rad, znatna sredstva.

Ali…

Onda je po nalogu tadašnjeg srpskog predsednika Slobodna Miloševića, rudnik iz Krive Feje, kao i skoro svi rudnici olovno-cinkane rude iz Srbije, pripojen Kombinatu Trepča iz Kosovske Mitrovice, čiji je tadašnji direktor bio Miloševićev lični prijatelj Novak Bjelić. Ali, gospodin Bjelić je bio nesposoban, propalica takoreći, nikom ništa nije plaćao, i kada je dobio titulu menadžera godine, Kombinat iz Kosovske Mitrovice je propao.

I dok je Bjelić šenlučio po Srbiji, poverioci rudnika Blagodet iz Krive Feje, poveli su sudske postupke, radi naplate uloženih sredstava.

I sudovi su presudili u njihovu korist. Rudnik je po osnovu pravnosnažne i izvršne presude iz 2002. godine dugovao 384.000.000. dinara (tada oko 7.000.000 evra) preduzeću "Trend Company" iz Jagodine, a po osnovu finansiranja proizvodnje u periodu 1993-1995.

Kako nije mogao da isplati dug, "Trend Company" u postupku izvršenja preko Trgovinskog suda Leskovac popisuje svu pokretnu i nepokretnu imovinu rudnika, u cilju prodaje iste, radi namirenja duga (ova aktivnost se odvija tokom 2004. godine).

Rudnik na razne načine opstruira prodaju, pa "Trend Company" 2005. godina pokreće stečaj. U postupku ispitivanja potraživanja, stečajni upravnik Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj iz Beograda, utvrđuje potraživanja svih poverioca u iznosu od oko 840.000.000. dinara, od čega samo na "Trend Company" otpada iznos od 780.000.000. dinara (iznos je glavnica iz presude + kamata), što čini 91% ukupnog duga rudnika.

Istovremeno "Trend Company" se priznaje razlučno pravo, s’ obzirom da je zasnovao hipoteku nad celokupnom imovinom, u postupku izvršenja.

Međutim, stečajni upravnik je izvršio procenu imovine i kapitala rudnika i utvrdio da je njena vrednost 290.120.000, dinara, i da se poverioci mogu namiriti samo iz ove vrednosti, tj.u visini od oko 34% od ukupnih potraživanja.

Kako Zakon o postupku stečaja predviđa dva pravca izlaska iz stečaja – bankrot ili oporavak dužnika kroz Plan reorganizacije, to je Trend Company, kao najveći poverilac, nasuprot želji stečajnog upravnika da proda rudnik, sačinio Plan reorganizacije, koji i je usvojen od strane poverilaca i dobio je potvrdu na sudu, i izvršna isprava kojom se uređuje način i visina namirenja poverilaca rudnika.

Stečajni upravnik na sve načine pokušava da opstruiše želju poverilaca, stavljajući se iznad njih, i uporno pokušavajući da proda rudnik, čini se, unapred pripremljenom kupcu, bez obzira što je interes poverioca drugačiji i što zakon poverioce stavlja u prvi plan, a u javnost iznosi netačne podatke, iako se od samog početka bori za bankrot u sprezi sa CES MEKON-onom i Zvonkom Nikezićem i Mirkom Cvetkovićem, iz čije firme iznajmljuje stečajne poverenike, koje preko CES MEKON-a upućuje u rudnik.

Plan reorganizacije je predvideo sledećih nekoliko bitnih elemenata: sprovođenje plana u trajanju od godinu dana (a sud je odredio svojim rešenjem period od 06.11.2007.-6.11.2008.god.), investicije u rudarsko-geološke istrage u visini od minimalno 500.000 američkih dolara, u periodu sprovođenja Plana reorganizacije, kao i pretvaranje potraživanja poverilaca u akcije rudnika, u visini kapitala firme (prema proceni stečajnog upravnika 290.120.000,00 dinara)

Stečajni dužnik (Trend – Company) ispunio je Plan reorganizacije rudnika u celini. Svojim rešenjem St.br.62/05 i Ro.br.2/06 stečajni sudija Trgovinskog suda Leskovac dana 3. decembra 2008. godine, donosi rešenje kojim konstatuje da je Plan reorganizacije izvršen u celini, da se obustavlja stečaj u DP Grot, i da je neosnovan predlog stečajnog upravnika za uvođenje bankrota..

 

     I potom sledi pravosudno serviranje…

 

Viša sudska instanca, uz razna obrazloženja, ukida prvostepena rešenja suda u Leskovcu, vraćajući na ponovno odlučivanje. Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik, ne menja svoj stav, da Plan reorganizacije nije ispunjen, iako činjenice govore suprotno, uz obrazloženje, da ne može posle šest godina da menja mišljenje, bez obzira na argumente koji govore da je Plan izvršen!

Grupa radnika koja je u međuvremenu u Grot-u proglašena tehnološkim viškom, nezadovoljna svojim položajem, uporno piše primedbe na sprovođenje Plana, iako je rok za sprovođenje Plana odavno istekao (čime se zamagljuje cela procedura). Ova grupa predstavlja 0,0001 % ukupnih potraživanja,

Naravno, postoji i politički pritisak na sudiju i celokupno pravosuđe da se donese odluka o bankrotu, kako bi posle toga druga kompanija postala vlasnik rudnika, a ne poverioci. Ovo je kriminalna radnja podvedena pod interesom države.

Za vreme postupka pripreme za prodaju, rudnik ne radi, čime se urušava eksploataciona jama, a oprema propada od stajanja. Naselje Kriva Feja je zavisno od rudnika (čak se i strujom i vodom snabdevaju preko rudnika) potpuno će zapasti u socijalnu i ekonomsku krizu.

 

     Ali, priča se ne završava ovde…

 

Grupa na čelu sa Dušanom Petrovićem, preko Slobodana Homena i Boška Ristića, kao i tadašnjeg tužioca iz Niša Krsmana llića, naređuje lokalnoj PU Vranje i tužilaštvu da kako zna i ume optuže najvećeg poverioca, za zloupotrebu službene dužnosti, što i čine.

Pokreću se dve krivične istrage protiv Branislava Jovića i procesuiraju, iako su nezavisni veštaci u svojim nalazima u istražnom postupku jasno naveli da ne postoji nikakva šteta naneta rudniku, niti bilo kakva korist za treća lica.

Predmet optužbe bila je pozajmica od 20 miliona dinara, koju je svojevremeno Trend Company dao rudniku. Ta pozajmica je kasnije vraćena, uz zakonsku kamatu. U to vreme oba preduzeća je vlasnik Branislav Jović, a rudnik, kao većinski poverilac, odnosno akcionar.

Ali, u međuvremnu je za kupovinu rudnika postala zainteresovana londonska firme Mineko, iza koje stoje socijalisti Branko Ružić i "kralj" Južne Srbije, Ivica Tončev, koji prete Joviću, tako da tužilaštvo nastavlja istragu.

Naime, iz Surdulice za zamenika Višeg tužioca u Vranju, Tončev dovodi izvesnu Danijelu Trajković, i posle četiri godine pokreće se postupak za oduzimanje moje imovine od Jovića, navodno, stečene nezakonitim poslovima.

Iako i iz nalaza UBPOK-a, a ni sudskog veštaka, ne proizilazi da se Jović od 1990. godine nezakonito obogatio, sudija Višeg suda u Vranju Saško Aleksandrić donosi rešenje da se celokupna imovina Branislava Jovića i članova njegove porodice privremeno oduzima! Cilj im je da oduzmu akcije rudnika koje pripadaju Jovićevom preduzeću, kao najvećem poveriocu, kako bi iste prodali u bescenje unapred poznatom kupcu.

Ono što su pre četiri godine, započeli Dušan Petrović i društvo, a sa ciljem da se Farmakom dokopa rudnika, sada nastavlja druga ekipa iz SPS-a. Oni diktiraju tužiocima i sudijama šta treba da rade i kakve odluke da donose, obećavajući im kao kontra uslugu mesta predsednika suda, odnosno glavnog tužioca. Rešenje višeg sudije Saška Aleksandrića još nije postalo pravnosnažno.

Branislav Jović se privatnim biznisom bavi još od 1990. godine. Zbog napada od organizovanih mafijaških grupa, koje se nalaza u državnim organima, Branislav se teško razboleo. I dok vodi tešku bitku sa pravosuđem, da mu ne oduzmu i pokućstvo, on vodi i bitku za život od teške bolesti. Kakav je očekivani ishod ove neravnopravne borbe?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije