PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

– Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAPADNI SAVEZNICI PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je izgubio podršku zapadnih okupatora koji su ga doveli na vlast, a odrekao se i tradicionalnih srpskih prijatelja i saveznika na Istoku.

U Evropskoj Uniji i Sjedinjenim Američkim Državama ga dočekuju beznačajni predstavnici kompanija koje nikada neće investirati u naprednjačku Srbiju, a političari ga primaju samo u protokolarne kratke sastanke, uprkos njegovim vapajima kako je lojalan Nemačkoj. Sa druge strane, odlazeći premijer ne želi da sarađuje sa privrednicima iz Rusije i Belorusije koji dolaze u Srbiju…

 

                       major Goran Mitrović

 

Na Zapadu je odlazeći predsednik Vlade Srbije izolovan kao virus. Državnici od imena i ranga dobro paze da u sopstvenim medijima ne budu kompromitovani suviše bliskim odnosom sa malim balkanskim diktatorom, Aleksandrom Vučićem, koji u poslednje vreme sve više imitira Borisa Tadića koji je u predizbornoj kampanji 2012. bukvalno iskakao ispred Angele Merkel ne bi li ga fotoreporteri slikali.

Od nemile scene, kada se tadašnji nosilac titule „mali balkanski diktator", Tadić, nenajavljen i nepozvan pojavio na otvaranju jednog od najvećih i najznačajnijih sajmova u Nemačkoj, samo da bi izleteo iz publike i za ruku zgrabio iznenađenu i zgranutu kancelarku, njeno obezbeđenje i protokol dobro paze da se to ne ponovi i sa Vučićem, zbog čega on mora da pribegava drugim metodama da bi se neukom domaćem biračkom telu prikazao kao, navodno, značajan svetski državnik.

Umesto da u inostranstvu štiti nacionalne interese Srbije, Vučić je tamo ponižava svojim ulizičkim stavom. U Sjedinjene Američke Države  je prošle godine otputovao iako je bio obavešten da domaćin, potpredsednik SAD Džo Bajden, ne može da ga primi zbog iznenadne smrti sina.

Boravak u Vašingtonu Vučić je iskoristio da u Belu kuću uđe na vrata za poslugu i turiste, da u Kongresu po kancelarijama prepada potpuno beznačajne kongresmene, dok je senatora Mekkejna bukvalno zaprepastio sačekavši ga ispred toaleta u koji je senator bio ušao.

Ovo nije bila ni prva ni poslednja poseta Vučića Sjedinjenim Američkim Državama. Prethodno je u leto 2012. bio tamo da bi od nižih službenika Stejt Departmenta dobio instrukcije sa kim i u koju svrhu mora da formira vladu. U međuvremenu je avanzovao, jer je postao premijer Srbije, pa sada niži strani službenici dolaze u Beograd da mu prenesu instrukcije.

Poslednji od donosilaca naređenja bio je Ginter Kirhbaum, predsednik odbora Bundestaga za evropska pitanja, koga je po protokolu trebalo da primi neko njegovog ranga (predsednik nekog spoljnopolitičkog odbora Skupštine) ili, izuzetno, predsednica srpske Skupštine Maja Gojković, ali ne i predsednik Vlade. Vučiću, međutim, nije bio problem da se sretne ne samo sa Kirhbaumom, već, ako bi trebalo, i sa čistačicom Bundestaga, samo da bi pokazao svoju odanost Nemačkoj.

Horst Zehofer je predsednik vlade jedne od 26 nemačkih pokrajina – Bavarske. Njemu je na tradicionalnim danima opere u Bajrojtu 27. avgusta 2015. pozlilo i prebačen je u bolnicu iz koje je otpušten isto veče. Zlobnici su govorili kako mu se smučilo kada se setio kome sutra mora da stegne ruku – Aleksandru Vučiću.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja Zehofer je za sledeći dan otkazao sve obaveze osim kratkog, protokolarnog susreta sa premijerom Srbije do koga je došlo u sedištu bavarskog premijera u Minhenu. Pravi sagovornik u rangu predsednika vlade Bavarske bio bi Bojan Pajtić, predsednik izvršnog veća Vojvodine.

Vučić je tih dana boravio u Minhenu na navodnom srpsko – bavarskom privrednom forumu u organizaciji velikog majstora za takve cirkuse – Marka Čadeža. Ovih dana Čadež je organizovao još jedan „poslovni forum" u drugoj nemačkoj pokrajini, Hesenu.

Na ovaj skup nije hteo da dođe ni jedan jedini visoki predstavnik neke iole značajne nemačke kompanije, pa su umesto njih organizatori iz Privredne komore Srbije pozvali radnike marketinških odeljenja tih firmi kojima u opis radnog mesta spada i prisustvovanje ovakvim dešavanjima. Srpski mediji koje uređuje Aleksandar Vučić posle su objavili kako se odlazeći predsednik Vlade u Frankfurtu sreo sa nizom predstavnika značajnih nemačkih preduzeća, ne ulazeći u detalje navodnih razgovora.

Zimus je Vučić boravio i na svetskom ekonomskom forumu u Davosu, gde je uspeo da se u prolazu kroz hodnike kongresnog centra sretne sa mnogim ljudima, od kojih niko nije imao pojma ko im to pruža ruku, a uspeo je da bude i gost na žurci koju je priredila banka preko koje on i njegov klan izvlače pare iz Srbije.

Odnos Vučića prema Nemačkoj i Nemcima je već i njima samima postao odvratan. Posle prošlogodišnjeg susreta sa Zehoferom, Vučić je medijima rekao kako je on lojalan i Nemačkoj i kancelarki Merkel. Ovu izjavu je ponavljao do skoro, ali mu je iz nemačke ambasade skrenuta pažnja da kancelarka i nemački mediji to šlihtanje shvataju skoro kao uvredu.

Malo ko se još seća spektakularnog otvaranja „Foruma Srbija Nemačka" s početka aprila 2014, u završnici tadašnje izborne kampanje. I na tom događaju Vučić, tada još potpredsednik Vlade, pojavio se nepozvan.

Na svečanosti je učestvovao nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder, koji je bio najglasniji zagovornik bombardovanja Srbije 1999. godine, u vreme dok je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja Vlade Srbije.

Šreder je najljubaznije i veoma diplomatski odbio da postane počasni član ovog Foruma, jer nije želeo da se njegovo ime stalno spominje uz ime malog diktatora sa Balkana. Poslednja aktivnost Foruma bila je konferencija 28. maja 2015. godine na kojoj su oni što nemaju šta da kažu predavanje držali onima koji ih ne slušaju.

Sa druge strane, odlazeći predsednik Vlade, veoma vešto je izbegavao bilo kakve susrete sa privrednicima iz Rusije ili Belorusije. Pre nekoliko dana održana je u Minsku sednica srpsko-beloruske komisije za ekonomsku saradnju u sklopu koje su potpisani konkretni ugovori o beloruskim investicijama u srpsku privredu. Na toj sednici nije, kao u Frankfurtu i Minhenu, jedini cilj bilo slikanje pred kamerama.

Aleksandar Vučić, međutim, nije otputovao u Minsk, niti je ikada prisustvovao bilo kom sastanku srpsko-beloruskih privrednika. Predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, bio je jedini svetski državnik koji je tokom NATO agresije na Jugoslaviju 1999. došao u zvaničnu posetu Beogradu da bi izrazio svoju podršku i solidarnost.

Beloruske obaveštajne službe su u to vreme tesno sarađivale sa srpskim kolegama i dostavljale svoja saznanja o predstojećim udarima NATO zlikovaca, a ti podaci su spasli živote mnogih tadašnjih funkcionera SR Jugoslavije, između ostalih i Aleksandra Vučića.

U međuvremenu je odlazeći srpski premijer promenio tabor i sada je na strani onih koji su mu nekada radili o glavi, a stare prijatelje i saveznike je zaboravio.

U tom kontekstu treba posmatrati i činjenicu da se on uporno oglušuje o predloge ruske strane da se radnicima Centra za vanredne situacije u Nišu odobri isti status koji je dat NATO vojnicima.

Vojnici zapadne alijanse su, međutim, ovde okupacione snage koje su na vlast dovele svoju marionetu, Aleksandra Vučića, pa on humanitarnim radnicima iz Rusije ne sme da odobri diplomatski status, niti bescarinski uvoz robe koja im je potrebna za rad.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI NEMAČKI SADRŽAJI: NEMCI ZNAJU DA ŠTITE SVOJU DRŽAVU, A MERKELOVA MORA SVOJ POLOŽAJ!!!

 

Počela je odlučujuća faza borbe kancelarke Angele Merkel u odbrani svoje politike otvorenih granica za azilante, ali i u odbrani njene pozicije na čelu partije i vlade. Prvi put u posleratnoj istoriji Nemačke jedan ministar u vladi, koji je i član iste partije kao i kancelarka, odbio je da se povinuje volji kancelara i bez ikakvih konsultacija sa kabinetom doneo dalekosežnu odluku.

Ni poslanički klub Merkeline stranke u Bundestagu nije više bezrezervno iza svoje kancelarke, a i koalicinom partneru je već dosta novih azilanata.

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Ono o čemu smo nekoliko nedelja u nazad pisali, upravo se dešava u Berlinu. Najbližim saradnicima kancelarke Angele Merkel je prekipelo. Dosta im je njene politike dozvoljavanja nekontrolisanog ulaska izbeglica, pa su krenuli u otvorenu pobunu.

Savezni ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je još krajem oktobra na svoju ruku, bez konsultacija sa kabinetom ili samom kancelarkom, vratio na snagu takozvani Treći dablinski sporazum, koji državama EU omogućuje da po skraćenom postupku odbiju zahteve za azil onih azilanata koji su se prethodno registrovali u nekoj drugoj zemlji potpisnici sporazuma.

Ovaj sporazum je na početku izbegličke krize Merkelova suspendovala kako bi omogućila da se što veći broj izbeglica smesti u Nemačkoj i tako rasterete one zemlje kroz koje su azilanti na svom putu bili registrovani.

Treći dablinski sporazum je inače i osnova člana 16a Osnovnog zakona (Ustava) Nemačke, po kome je pravo na azil striktno ograničeno na one izbeglice koje su u svojoj zemlji ugrožene, a nisu mogle da ostvare pravo na zaštitu ni u jednoj zemlji kroz koju su prolazile na putu u Nemačku.

Merkelova je svojim postupkom faktički suspendovala Ustav tokom leta, a ministar de Mezjer ga je samo vratio na snagu.

U utorak 10. novembra je pred poslaničkim klubom CDU  (Demohrišćanske unije, stranke koja čini vladajuću većinu u nemačkom saveznom parlamentu, Bundestagu i kojoj je Merkelova na čelu) govorio Frank Jirgen Vajze, direktor Saveznog zavoda za migracije i izbeglice (BAMF) , koji je situaciju u svom resoru opisao kao katastrofalnu.

BAMF ne raspolaže dovoljnim kapacitetima da u razumnom roku obradi zahteve novopristiglih azilanata, objasnio je Vajze, a neko poboljšanje može da se očekuje tek naredne godine kada počnu da rade novozaposleni saradnici i to jedino ako se broj izbeglica ne bude povećavao.

Upravo je zadržavanje broja azilanata na sadašnjem nivou najveći problem.

Nekoliko dana pre ove sednice u javnost je procurela interna analiza nemačkog Centra za zajedničku analizu i strateške studije emigracija (GASIM)  pri policiji u Potsdamu. Prema tom dokumentu, u zemljama sa kojima se graniči Sirija nalazi se preko četiri miliona izbeglica iz nje, od kojih se polovina sprema da narednih nedelja krene na put ka Evropi, odnosno ka Nemačkoj.

Novih dva miliona emigranata samo iz Sirije bi za BAMF značilo kompletnu blokadu rada. Upravo tu situaciju je de Mezjer imao u vidu kada je povukao istorijski potez da bez prethodnih konsultacija faktički zatvori nemačke granice za nove azilante.

Ovaj potez je istorijski upravo u tom pogledu da nikada ranije jedan ministar nemačke vlade nije delovao na svoju ruku i to suprotno politici predsednika vlade. Drugačije de Mezjer nije ni mogao, jer bi svaki njegov predlog u tom pravcu blokirala Merkelova. Bar se tako mislilo do sednice skupštinskog odbora u utorak 10. novembra.

Na tom sastanku, koji je prekinut kada je stigla vest da je umro bivši kancelar Helmut Šmit, mnogi su stali u odbranu Vajzea i de Mezjera, odnosno usprotivili se politici Merkelove.

U nastavku sednice je prvo predsednik poslaničkog kluba Folker Kauder pokušao da smiri strasti i diskusiju povede u pravcu prihvatljivog kompromisa. Pokušaj je bio bezuspešan, jer je odmah posle njega za govornicu izašao nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Kristof Bergner i zatražio od poslanika punu podršku za ministra de Mezjera. Ispraćen je burnim aplauzom poslanika,

I ostali govornici su bili istog mišljenja. Poslanik Andreas Matfeld iz Donje Saksonije je poručio: „Ova država je na kraju snaga".

Merkelova, koja je prisustvovala sastanku, bila je vidno uznemirena tokom rasprave. Nekoliko puta je izlazila iz sale da bi telefonirala. Ono što je čula preko telefona sigurno nije moglo da je umiri.

I poslanički klub Hrišćansko socijalne unije (sestra bliznakinja CDU-a, takođe deo vladajuće koalicije) bio je potpuno istog mišljenja kao i Matfeld: Nemačka mora da zatvori granice, ako hoće da opstane.

Jedinu podršku kancelarka može da očekuje od dela SPD-a, treće stranke vladajuće koalicije. Najveći broj njihovih poslanika se zalaže za produžavanje politike otvorenih granica.

Pitanje je dokle Nemačka to može da izdrži?

Ministar de Mezjer je tražio da se broj azilanata koji dnevno ulaze u Nemačku spusti ispod granice od 10.000. Kancelarka smatra da je za tako nešto potreban dogovor sa Turskom i Grčkom, kao i saradnja sa ostalim zemljama Evropske Unije.

U svakom slučaju, ovo je odlučujuća faza u borbi Merkelove ne samo da očuva svoju politiku, već i svoju funkciju. Najteže će joj biti, svakako, sa hrišćanskim socijalistima koji su na vlasti u Bavarskoj, pokrajini koja je najviše na udaru izbeglica.

CSU je od svog stvaranja do sada bila večiti saveznik Merkelove CDU. Vrh ove stranke je već nekoliko puta otvoreno rekao da neće do beskonačnosti podržavati politiku otvorenih granica.

Pobuna CSU-a protiv zajedničkog kancelara bila bi presedan u posleratnoj Nemačkoj. Tako nešto sigurno ni vrh CDU-a ne bi dozvolio – radije bi se odrekao Merkelove.

Nemačka kancelarka ima sve manje vremena da zarad stabilnosti kod kuće ubedi strane partnere da preuzmu svoj deo odgovornosti za izbegličku krizu. Prilikom nedavnog boravka u Ankari dobila je od turskih vlasti sasvim neodređene odgovore.

Grčka i Italija, zemlje EU koje su prve na udaru izbeglica, uporno odbijaju da ih zadrže na svojoj teritoriji. Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Finska, pa čak i Švedska, delimično već zatvaraju svoje granice za nove azilante.

Merkelova je sve usamljenija, a to ne obećava njen dugi opstanak u fotelji saveznog kancelara.

 

    A 1. Dablinski (ne)sporazum

Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je iskoristio svoje zakonom zagarantovano pravo da u slučaju potrebe sam donosi odluke da bi zaštitio unutrašnju bezbednost i stabilnost Nemačke i 20. oktobra naredio ponovnu punu primenu Dablinskih sporazuma, po kojima se iz Nemačke po skraćenom postupku deportuju izbeglice registrovane u nekoj od takozvanih sigurnih zemalja, prvenstveno onih u Evropskoj Uniji.

Ovome se protivi Angela Merkel, nemačka kancelarka i predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kojoj pripada i ministar.

Šef poslaničke grupe CDU-a u nemačkom saveznom parlamentu (Bundestg), Folker Kauder demonstrativno je stao u zaštitu de Mezjera. Samo dan nakon žučne diskusije poslaničke grupe, u kojoj je većina poslanika bila na strani de Mezjera, Kauder je na nemačkoj televiziji N24 izjavio: „Dablinski sporazum je u pravnom sistemu Evrope. Naši partneri u EU moraju da shvate, da se primenjuje ono šta je potpisano."

Po njemu, ponovna primena Dabliskog sporazuma pogađa malu grupu izbeglica iz Sirije, koje je nemački ustavni sud isključio iz zaštite od progona u Nemačkoj. Kauder: "…Ova tema nema tu veličinu, da bi se neko njome bavio na način na koji to čini SPD."

Socijal-demokratska partija Nemačke (SPD)  se protivi zatvaranju granica za izbeglice i ponovnoj primeni Dablinskog ugovora. Predsednica poslaničkog kluba ove stranke Kristina Lambreht tvrdi: „Pojedinačna provera prava na podnošenje zahteva za azil u Nemačkoj, toliko bi opteretila nadležne, da bi ceo sistem prestao da funkcioniše."

SPD, isto kao i Merkelova, smatra da je rešenje u tome da se grupno, svima koji pristižu u Nemačku iz Sirije, dozvoli boravak do trenutka kada se situacija u njihovoj zemlji ne smiri.

Problem predstavlja i pitanje spajanja izbegličkih porodica. De Mezjer je na ovu temu izjavio: „Ne možemo da ionako visok broj izbeglica udvostručimo ili utrostručimo, tako što ćemo da dozvolimo ulazak članova njihovih porodica."

Poslanik opozicione partije Zelenih Folker Bek smatra da je ceo sukob u stvari bitka za i protiv Merkelove. Na to je Lambrehtova dodala: „Nemamo krizu vladajuće koalicije, već krizu vladajuće stranke."

 

© Geto Srbija

material: List protiv mafije