Архива

Posts Tagged ‘nemacka’

NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

16. новембра 2015. Коментари су искључени

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

EVROPEJCI BEZ SRBIJE2

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

11. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

REZIRANA MIGRACIONA INVAZIJA4

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku arogancijuNemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

3. новембра 2015. 1 коментар

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

MIGRACIONI HAOS I VLAST KORORACIJA

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI PRIJATELJI PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ I NJEGOVA POLITIČKA NEMOĆ U ZAŠTITI DRŽAVNIH INTERESA

27. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Uoči predizborne kampanje 2012. godine, naprednjačke vođe su obećavale čitavih 100 milijardi evra stranih investicija. Umesto toga, uništili su ili opljačkali mnogo više od te cifre. Posle besomučne pljačke, na red je došlo i vađenje duše.

Vučićeva vlada predaje Albancima na upravljanje i izvorište srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Glad, beda, siromaštvo, nasilje privatnih i sudskih izvršitelja, nuđenje građana Srbije kao najjeftinije radne snage na planeti, stvarnost su koja plaši sve misleće ljude. Smrt se nadvila nad Srbijom.

 

                       Nikola Vlahović

SACUVAJ SRBIJU OD OVAKVIH PRIJATELJA

 

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom ove godine pod nazivom "Izgledi za stanovništvo u svetu: Revizija 2015", Srbija se nalazi u procesu nestajanja. Naime, ovo istraživanje UN koje je radila grupa vrhunskih stručnjaka za demografska kretanja, govori da će za dvadeset pet godina broj živih Srba pasti ispod 5 miliona, sa galopirajućim trendom daljeg opadanja.

Ali, stanje u kome se Srbija danas nalazi, ukazuje i na još crnje prognoze, jer je za tri godine Vučićeve vladavine, država razorena u tolikoj meri, da u mnogo čemu više i nije država, nego teritorija atraktivna za širenje NATO pakta i albanske mafije.

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, trebalo bi da putuje u Moskvu 28. oktobra ove godine. Biće to uvod u konačnu demontažu njegove lažljive politike i svega onoga što je ona sa sobom donela: pljačku, rasturanje preostalih državnih resursa, haos u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, glad, izumiranje i zastrašujuće represije u svakoj oblasti života, nepodnošljivi nameti, masovno siromaštvo, kriminal i opšti pad moralnih vrednosti.

Vučić će u Kremlju morati da odgovori na mnogo pitanja, a jedno od njih je i pitanje statusa vojne neutralnosti, koju je on svojim veleizdajničkim aktivnostima već doveo u pitanje. U Moskvi ga čeka ministar odbrane Ruske federacije Sergej Šojgu (mada je taj susret neizvestan), koji će mu staviti na sto sve tačke koje je Srbija potpisala sa NATO paktom pred kraj prošle i početkom ove godine.

Naime, u pozadini svih sadašnjih dešavanje u Srbiji, kako ekonomskih, tako i političkih, nalazi se realizacija takozvanog Individualnog akcionog plana partnerstva (skraćeno: IPAP ) potpisanog između Republike Srbije i Severnoatlanskog pakta (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet.

Sporazum su, kako je poznato, potpisali ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane, Bratislav Gašić, a javnost u Srbiji je o tome obaveštena sa nekoliko rečenica citiranih iz agencijske vesti , kao da je reč o jednodnevnoj vremenskoj prognozi, a ne o daljoj sudbini ove države i njenog naroda.

Naime, prema sporazumu IPAP, Srbija se na taj način već našla u procesu "remodelovanja" a NATO pakt se postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva .

Jednostavnijim rečnikom rečeno, to znači rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i odumiranje stanovništa.

"Reforme" koje predviđa IPAP, već su zadrle u politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka…Na meti je "remodelovanje" političkog, etničkog, duhovnog, obrazovnog i svakog drugog bića srpske nacije.

Nakon što je u novembru 2011. napravljen prvi nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je dve godine kasnije, prilikom posete Beogradu, direktno pitao tadašnjeg prvog potpredsedniku Vlade Aleksandra Vučića, kakve su namere srpske vlade u pogledu NATO pakta. Vučić mu je spremno odgovorio: "Republika Srbija se nikada neće priključiti NATO paktu".

Ovaj razgovor između Šojgua i Vučića vođen je u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je predsednik Vladimir Putin posetio Beograd.

Mesec dana pre dolaska Putina u Beograd, međutim, Srbija je bila pozvana da u Njuportu (Velika Britanija) bude po prvi put učesnik na samitu NATO pakta. Vučić je to oberučke prihvatio.

Odobrenjem sprovođenja IPAP-a, 20. decembra 2014. godine, Vučićeva vlada je još jednom prevarila Rusiju, pa je danas Srbija članica i bez formalnog učlanjenja u NATO i može, protiv volje svojih građana, biti upotrebljena u eventualnom ratu Zapada protiv Rusije, ili bilo koje druge zemlje koja zasmeta američkoj imperijalnoj politici.

Kad se pojavi u Moskvi, 28. oktobra, Vučića čeka suočenje sa istinom: izigrao je ili pokušao da izigra sve strateške rusko-srpske sporazume, kako one vojno-bezbednosne, tako i energetske. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin i svi njegovi ministri i savetnici, kao i sve bezbednosne službe ove moćne imperije, odlično znaju da je srpski narod jedno, a njegove naopake vlasti nešto sasvim drugo. Kad se Vučić bude vratio iz Rusije, njegov privremeni boravak na poziciji neprikosnovenog vladara, biće ubrzano demontiran.

 

       Vođina "politička nemoć"

 

U nedelju, 11. oktobra ove godine, svi režimski mediji u Srbiji dobili su pismo koje je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, uputio državama-članicama Unesco, "izražavajući zabrinutost", a povodom slučaja nasilnog pokušaja učlanjenja lažne albanske države na Kosovu u ovu organizaciju.

Iz pisma se jasno vidi da aktuelni srpski tiranin ništa dobro ne želi ni Srbiji ni srpskom narodu. Mada je ovo sramno obraćanje sročeno tako da na prvi pogled izgleda kao da je on protiv banditske ideje, kojom bi lažna albanska država prisvojila naše duhovno i kulturno nasleđe, na kraju pisma, u samo nekoliko rečenica, Vučić stavlja do znanja da je prijem lažne države Kosovo u Unesco gotova stvar i da bi svi morali da se pomire sa tim!

Naime, u veleizdajničkom duhu, on ovo pismo završava sledećim rečima: "…Srbija je svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog. Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu.

Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesco, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu…".

Vučić, dakle, ubeđuje građane Srbije da "nemamo političku moć" da sprečimo ulazak lažne albanske države u Unesco! To govori čovek koji tri pune godine laže kako "imamo najmoćnije prijatelje na svetu".

Da postoji politička opozicija u Srbiji, i da postoje medijske slobode, i ova notorna laž bi odmah bila demaskirana! Jer, prava adresa na koju predsednik srpske vlade trebalo da se obrati su Ruska federacija, Vaseljenski patrijarh, patrijarh Ruske pravoslavne crkve, poglavar katoličke crkve, Papa Bergoljo (Franja), i konačno, Svetski kongres crkava, čiji je uticaj takođe nemerljiv na sve države članice Unesco, koje imaju odlučujuću ulogu u ovakvoj situaciji.

Na sceni je veleizdajnički posao, koji je Vučić najavio prilikom nedavnog kratkog i neslužbenog klečanja pred američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, u nekoj sporednoj sobi. Reč je, između ostalog, o njegovom obećanju da će bespogovorno sprovoditi sve ono što SAD od njega očekuju u vezi sa priznavanjem albanskog Kosova, u šta spada i članstvo albanske nadri-države u Unesco.

Dan uoči odlaska u Brisel 14. oktobra (na unapred planiranu večeru sa predsednikom vlade samoproglašenog albanskog Kosova, Isom Mustafom), Vučić je pročitao svih 36 tačaka za pregovaračko Poglavlje 35  , koje se tiče pitanja Kosova i Metohije. Među tim tačkama ima barem pola onih koje su direktno uperene protiv daljeg opstanka Srba na Kosovu.

Ali, onda ga je iznenadio amandman Nemačke, kojim se od Srbije zahteva bezuslovno priznanje Kosova, predaja jezera hidrosistema Gazivode, uz obavezu da srpska ministarstva kvartalno podnose izveštaje o svom radu albanskim vlastima u Prištini!

Vučić je ostao šokiran, a naročito kada je šef vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, javno rekao šta se od Srbije traži, a što je Vučić očigledno nameravao da prećuti.

A prećutao je ono šta mu je rekla delegacija Srpske pravoslavne crkve (sa kojom je dva dana kasnije imao sastanak u Vladi) na čelu sa patrijarhom, koja je od njega zahtevala da odmah prekine pregovore sa EU.

A drugi put se nije oglasio povodom sastanka sa ambasadorima Kvinte, što govori da je u nokdaunu, jer se od njega traži da odmah uvede sankcije Rusiji!

Ali, kako je posle tog sastanka rekao Majkl Devenport: posao mora da se uradi do kraja!

 

       Otima od gladne Srbije i daje stranim profiterima

 

Da ne bi povredio svoje američke mentore, Vučić ne pominje da su Albanci na Kosovu uništili više od 250 pravoslavnih spomenika, crkava i manastira,  a da preostale treba da štite oni koji su ih razarali! Taj zločinački posao nije bio ništa manji od onoga koji sada rade manijaci takozvane Islamske države na terenima istorijske nekropole Palmira i širom Bliskog Istoka! Šta onda, i u ovom slučaju, Vučić može da donese Srbiji osim nesreće?

Ali, da bi bilo jasnije šta je prava pozadina albanske kampanje za ulazak u Unesco, treba se osvrnuti i na izjavu ambasadora Srbije pri ovoj organizaciji, profesora Darka Tanaskovića, koji je albanski juriš na vrata Uneska nazvao "…delom strategijskog i sistematično sprovođenog plana međunarodnog afirmisanja državnosti ove teritorije pod protektoratom UN-a, sa krajnjim ciljem njenog ulaska u Organizaciju ujedinjenih nacija…", posebno napominjući koje su posledice svega toga po državu Srbiju: "…Ako uspeju da se prokrijumčare u Unesco, predstavnici Kosova bi se ovom organizacijom pre svega koristili kao arenom za stalne političke provokacije…".

Vučićeve laži o "borbi za srpsko Kosovo", demaskirao je i šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, u izjavi datoj 12. oktobra, u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme Evropske unije za poglavlje 35, koje se odnosi na Kosovo, kaže da tu nije reč o zahtevu za priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine, već o sprovođenju dogovorenih obaveza iz dosadašnjih sporazuma: "…Nije reč o pritiscima, već o nastavku dijaloga. Reč je o sprovođenju obaveza koje proističu iz sporazuma od 19. aprila 2013. i ostalih sporazuma u okviru dijaloga, s ciljem sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine . O tome je uvek bilo reči!".

Dakle, Devenport ovde jasno govori o tome da je Vučić još 2013. godine (zajedno sa Dačićem) stavio potpis na priznanje nezavisne albanske države na Kosovu i da to danas više nije tema, nego "normalizacija odnosa dvaju država", kako su to pojedini evropski "kuferaši" odavno rekli, nimalo diplomatskim rečnikom.

Već u ponedeljak, 12. oktobra, Aleksandar Vučić je u Jagodini, pred nasilno okupljenom moravskom sirotinjom, održao vatreni govor u slavu italijanske kompanije "Vibac", koja je od njegove vlade dobila najbolji prostor u Industrijskoj zoni na Koridoru 10, kako bi sagradila fabriku na površini od 65.000 kvadratnih metara.

Izvesni "gospodin Masini", imenovan je za direktora novoosnovane firme "Vibac Balkani" i odmah se pohvalio kako su mu Vučić i Dragan Marković Palma garantovali "najjeftiniju radnu snagu u Evropi".

Istovremeno, "Vibac Balkani"  dobija kao subvenciju Vlade Srbije 8 hiljada evra po zaposlenom radniku, mada su realne plate u ovoj fabrici unapred određene i neće prelaziti 200 evra! Vučić je ponovo zavukao ruku u džep srpske sirotinje, kako bi nagradio strane profitere. "Gospodin Masini" će mu se odužiti za ovakvu uslugu odgovarajućom cifrom. Baratajući poklonjenim parama, avans je sa lakoćom već uplatio.

Nije teško zaključiti koliko je na taj način već zaradila firma "Vibac Balkani", pre nego što je uopšte počela sa proizvodnjom. A kakav profit očekuje od najcrnje eksploatacije domaće radne snage, govori i podatak da je zarada od izvoza već u prvoj godini čistih 150 miliona evra!

Na stotine ovakvih stranih firmi zaradilo je samo od subvencija za koje nisu ničim garantovale Vladi Srbije!

Jedan od takvih primera je i slučaj pirotskog preduzeća "Prvi maj", koga je najpre država otkupila a onda ga poklonila slovenačkom preduzeću "Mura", koji je u tom trenutku bio u stečaju! Dakle, Srbija je platila iz Fonda za razvoj slovenačkoj kompaniji 4,5 miliona evra, da bi zaposlila 1.200 radnika koji su već bili zaposleni!

Sad Pirot nema ni tu svoju nekada čuvenu fabriku, a plaćeno je zapošljavanje 1.200 ljudi i proizvedeno 1.200 socijalnih slučajeva! Ovakve kriminalne radnje proglašene su "privlačenjem investicija". Istovremeno, Vučićeva vlada u državnoj upravi ima čak 63.000 konsultanata i niko ne zna čemu oni služe, jer odluke o velikim pljačkama srpske privrede, donosi on sam.

 

    A 1. Nikolić protiv Vučićevog puzanja

Na sastanku održanom sa stranim ambasadorima i novinarima, dana 16. oktobra ove godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, u prisustvu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, odlučno je odbacio svaku pomisao da Srbija prihvati uslove iz "nemačkog amandmana", kritikujući EU što je podržala i prijem Kosova u UNESCO, navodeći broj srpskih svetinja, manastira i crkava koje su Albanci uništavali širom pokrajine punih 15 godina, napominjući da je reč o sakralnim objektima starim i više vekova.

Takođe, Nikolić je pomenuo i izbijanje građanskog rata ako bi "neki" priznali Kosovo, misleći tom prilikom na Vučića. I većina srpskih medija protivi se svakoj pomisli da se prihvate uslovi iz "nemačkog amandmana". Aleksandar Vučić se o tome još nije izjasnio, ali je rekao da mu "ne pada na pamet da pokvari svoje odnose sa Nemačkom".

 

    A 2. Španski portal "Minuto digital": Kosovo je srpska zemlja od davnina, a sada „republika" balkanskih gangstera i islamskih terorista

U tekstu španskog portala ‘Minuto digital’ za koga piše Alberto Ramos, specijalista za pitanja islamizacije hrišćanskih zemalja, autor na primeru otetog Kosova i Metohije govori šta uskoro čeka celu Evropu.

"…Od slučaja Kosova ništa ne može da nam uputi jasniju i sadržajniju poruku o sopstvenoj budućnosti kao Španaca i kao Evropljana ugroženih od strane istog procesa koji je doveo do ovakvog Kosova, srpske zemlje od davnina (i gotovo ispraznio njihovu originalnu populaciju a legalizovao put terora i nasilja), a sada „republike" balkanskih gangstera i islamskih terorista.

I to uz blagoslov Zapada koji je izdao svoju suštinu i odrekao se svoje istorije.

Kosovo je trijumfalna paradigma za migraciju nekontrolisanu invaziju i islamizaciju napadnute zemlje. Muslimansko stanovništvo se nije integrisalo, jer ima kritičnu masu da ospori uspostavljenu vlast na okupiranoj teritoriji i počinje da je napada do konačnog osvajanja.

Jednostrano proglašena nezavisnost uzurpirane srpske pokrajine uzrokuje rođenje druge paradigme: Paradigma na Kosovu, direktan rezultat islamskih pravila koja propagiraju da Islamska zajednica ne bi trebalo da poštuju zakone države ‘nevernika’, i mora svim sredstvima (vojnim, ekonomskim i demografskim) da se pobuni svim snagama kako bi se otcepila od ‘zle države bezbožnika’ i živela po pravilima Kurana.

Pobeda Islamske mafije na Kosovu može da bude ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti. Krugovi nekih muslimanskih zajednica stranog porekla u našim zemljama će prerasti u većinu.

Prvo glasno, a onda će „eksplodirati" zahtevi za pravo da žive u skladu sa islamskim propisima i, u vreme kada smatra odgovarajućim, uzeće oružje u ruke dok to i ne ostvare. Tada ćemo se setiti da je Srbija surovo izdana, ponižena i lišena svake milosti i solidarnosti od evropske laboratorije paradigmi.

Moramo napomenuti da smo svedoci libanizacije, čak i balkanizacije Evrope. Ono što smo videli u Libanu 70-tih godina nakon masovnog priliva izbeglica (Palestinci proterani sa svoje zemlje od strane jevrejske države) koji su razbili uspostavljenu ravnotežu (zajedno sa eksplozivnim rastom muslimanskog stanovništva u zemlji sa istorijski hrišćanskom većinom) posejalo je poremećaj i neslogu a ponovilo se nekoliko decenija kasnije na Kosovu, sa jedinom razlikom što je ovde proces invazije trajao vekovima.

Kada su palestinci naselili Liban i problemi su se naselili sa njima. Isto važi i za Kosovo gde su sekularna naselja etničkih Albanaca, favorizovana od strane otomanskih Turaka, udvostručena nekontrolisano migracijom Albanaca muslimana, naročito proteklih nekoliko decenija.

To je, u istorijski kratkom vremenskom periodu, promenilo etničko i socijalno tkivo strukture srpske pokrajine.

Isto će se desiti i ovde. Počinje sa zahtevima zajednica dok uskoro okupatori više ne budu želeli da priznaju autoritet i vlast države koja ih je primila i otcepiće se neki delovi, zatim gradovi a posle i čitavi regioni a protiv labavosti i neefikasnosti vlade pozvane da uvede red i zakon, ovi stranci će postati oholi i agresivni zbog njihove brojnosti i neće oklevati da uzmu oružje u ruke i pokrenu se u ime Alaha kako bi osvojili dugo priželjkivanu zemlju.

To je dobro uspostavljen i uspešan plan već oproban u prošlosti. Prvi rafal će biti tamo gde će se počiniti prvi zločini kojima se može odmeriti reakcija države koja se zauzima, uslediće kontrola okupirane teritorije, sprovođenje sopstvenih zakona i konačno čišćenje autohtonog stanovništva nasiljem a zatim brojnim ubistvima ubrzati egzodus i isprazniti teritoriju od prvobitnog stanovništva.

Na Kosovu smo videli kako je hrišćanski narod preplavljen u nekoliko decenija od legiona stranaca koji su došli da preotmu zemlju proterivanjem zakonitih vlasnika. Srbi su pokušali da se odupru toj agresiji, mi ne izgledamo tako sposobni.

Obično sve počinje neredima, spaljivanjem vozila, napadima na administrativne kancelarije, često uznemiravanje autohtonog stanovništva u njihovim domovima, radnim mestima, crkvama dok se teror ne nametne kao svakodnevnica.

Država je nesposobna iz različitih razloga da efikasno, dužnom silom, odgovori pobunjenicima i završava se time da se situacija progalašava ‘trulom’ i nekako prihvati činjenicu da bi samo jednim delom to moglo neslavno da se reši. Pogledajte samo Belgiju, Švedsku, Francusku i druge zemlje oko nas.

Postepeno, određena naselja će biti napuštena od strane vlasti a policija će dolaziti samo u retkim prilikama i to naoružana teškim oružjem. Okupatori će uspostaviti svoju vlast, nametaće svoje zakone, terorisaće lokalno stanovništvo. Jednog dana počeće da pale kuće, škole, biblioteke, supermarketi će biti prazni, pljačke i razbojništva će ovladati na ulici, teror je uspostavljen.

Starosedeoci će gledati svoje kuće opljačkane, svoje automobile kako nestaju u plamenu uz krike ‘Alahu ekber’! A onda stalno napadani, osiromašeni i bespomoćni ljudi će otići u izbeglištvo ostavljajući za sobom na poklon teritoriju varvarima. Osvajanje je završeno.

Juče se dešavalo na Kosovu, sutra u regionima Evrope, francuskim pokrajinama, Andaluzija, Valensia, Katalonija…Preterivanje, katastrofičnost, anti-islamsko trovanje, islamofobična kleveta? Kada muslimani budu većina šta će se desiti u nekim delovima Grenade, Alisantea, Ampurdana, šta će se desiti?

Sačekajmo nekoliko godina i neće biti mesta sumnji. A možda i sumnja napusti svoje domove i svoja naselja. ‘Od Indonezije do Andaluzije’ to je program. Nema više skrivanja, ne kriju svoju igru. Vreme je da i mi to shvatimo ozbiljno…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

25. октобра 2015. 1 коментар

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

UNISTAVANJE SRBIJE O SOPSTVENOM TROSKU-8

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

20. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

LOBIRANJE DRZAVNIM PARAMA

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

28. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

CVRSTA RUKA NATO-4

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMFu koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OSTAJTE OVDE!!! SUNCE EVROPSKOG NEBA NEĆE VAS GREJATI KAO SUNCE U SRBIJI…

11. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Dok cela Evropa već mesecima strahuje od posledica masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja i angažuje sve vojno-policijske snage da se odbrani od ove zastrašujuće okupacije, dotle Srbija, koja je i zvanično najsiromašnija država na kontinentu, sve čini kako bi ih dočekala kao svatove. U tome prednjači i poludeli premijer Aleksandar Vučić, koji je upregnuo sve institucije sistema da služe izbeglicama iz Azije i Afrike, u nadi da će ga to kandidovati za velikog "humanitarca" pred zlotvorima iz SAD i EU. Srbija već preskupo plaća njegovo ludilo, a koliko će koštati zimovanje više od 300 hiljada imigranata na njenoj teritoriji, to još niko ne zna.

 

                       Nikola Vlahović

OSTAJTE OVDE-1

 

Za samo nekoliko meseci Srbija je postala najveći izbeglički logor u Evropi, a do kraja godine, mogla bi da bude i najveći "sabirni centar" imigranata iz azijskih i afričkih zemalja u svetu. Mađarska se od imigranata (i Srbije) ogradila bodljikavim žicama kroz koje će i struju uskoro da pusti, a sve ostale zemlje Evropske unije imaju programe za sprečavanje ove nezapamćene najezde.

Samo Vučićeva Srbija, najsiromašnija zemlja na celom kontinentu, u kojoj većina građana gladuje, ostaje bez posle, gde je svaka nada u bolju budućnost pokopana, dočekuje svakog islamskog imigranta kao da je počasni konzul! Vučić im se klanja, od Preševa do Subotice, rukuje se i želi im dobrodošlicu- "Wellcome to Serbia", klikće poludeli premijer!

Srećom, niko od ove mase nije voljan da ostane u Srbiji, jer je čak i njima jasno da su došli u najbedniju državu u Evropi i da ovde nema hleba i posla čak ni za domaće stanovništvo.

Ipak, siledžije u Vašingtonu, Briselu i Berlinu, smislile su gadan plan, da Srbija bude slepa ulica, da bude ograđena sa svih strana a iznutra popunjena sa barem pola miliona arapskih i afričkih izbeglica, kako ne bi krenuli dalje i dublje u zemlje EU.

Dok u Nemačkoj besne protesti zbog plana Bundestaga da udomi oko 180.000 Sirijaca na svojoj teritoriji (a "ostalo" da ponudi drugim zemljama EU), u Srbiji su zabranjeni i neki najavljeni protesti protiv masovnog i nekontrolisanog ulaska preko makedonske granice.

Zapadne obaveštajne službe jednoglasno tvrde da se među masom imigranata krije dosta "spavača" takozvane islamske države i da se mnogi od njih već nalaze na teritoriji Evropske unije, a neki od njih na teritoriji zemalja nekadašnje Jugoslavije, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Povodom višemesečne drame sa najezdom izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja u Srbiju, nijedan srpski intelektualac nije našao za potrebno da se obrati javnosti i upozori na zastrašujuće posledice novog etničkog inženjeringa koji Zapad sprovodi nad skoro ubijenom Srbijom.

Za razliku od njih, u Nemačkoj je ustao čak i veteran političke i intelektualne scene, Jirgen Todenhefer, čovek koji ima 74 godine i počasni je pukovnik američke armije!

Naime, Todenhefner je napao Ameriku sa udarnih strana nekih uglednih medija u Nemačkoj, rekavši između ostalog i ovo: "…Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang…".

I dok se Todenhefer i mnogi drugi nemački političari i intelektualci svom snagom bore protiv nekontrolisanog useljavanja imigranata u nemačku i drugde po Evropi, nadležni ministar u Srbiji, Aleksandar Vulin, kao plačni Jeremija, ispružio je šaku i prosi kod administracije u Briselu, da dobije bilo šta kako bi imigrantima u napaćenoj Srbiji bilo što bolje.

Između ostalog, : "…Mi ne tražimo od EU da finansira ovu ili onu organizaciju ili projekat, mi kažemo – platite dnevnice našim policajcima, dajte nam platu za radnika Crvenog krsta, dajte nam da platimo gorivo, automobile, da platimo lekare i sistem".

Ali, već u sledećoj rečenici, Vulin govori ono što njegov šef Vučić stvarno misli: "Ako Italija može da dobije do 2020. godine oko 500 miliona evra, onda bi i Srbija mogla da dobije neku značajniju količinu novca, jer se mi suočavamo sa istim problemom kao Italija".

Za vreme dok srpske vlasti traže načina da se kao "humanitarci" dopadnu administraciji u Briselu i da zato dobiju "neku crkavicu", portparolka Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR), Melisa Fleming, za samo četiri dana dala je dve duboko protivrečne izjave u vezi sa imigrantima iz islamskih zemalja koji poslednjih meseci sve masovnije ulaze u Srbiju.

Naime, Flemingova je najpre "utvrdila" da daljeg priliva izbeglica iz Avganistana, Iraka i Sirije neće biti, a onda je izjavila da će do kraja godine u Srbiju iz Makedonije ući preko 300 hiljada izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja. Istina je da niko, pa ni nadležne službe Ujedinjenih nacija, ne zna šta se tačno događa na ovom delu Balkana.

Ali, ima ko zna…Naime, poslednjih mesec dana, jugom Srbije "patrolira" televizijska ekipa britanskog Skaj Njuza (Sky News), sa najboljom opremom za noćno snimanje. Rezultati njihovih "osmatranja" su zapanjujući: imigranti među sobom imaju svoje "vodiče", finansijere, pregovarače (u prvi plan su istaknuti oni sa dobrim znanjem engleskog jezika), a svi oni imaju svoga "računopolagača" u Saudijskoj Arabiji, Eiratima, Kataru, Omanu, Kuvajtu…

 

          Likovi svetli, uloge mračne

 

U trenutku kad se u Berlinu i Briselu ozbiljno priprema teren za pretvaranje Srbije u najveći prihvatni centar u Evropi za imigrante iz islamskih zemalja, nova poverenica za ravnopravnost Brankica Janković (u junu ove godine, zamenila prethodnu, Nevenu Petrušić), izašla je u javnost sa idejom koja je najblaže rečeno, kriminalna.

Naime, gospođa Janković je javno predložila da Srbija po svaku cenu udomi što više imigranata i tom prilikom posebno istakla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi…".

Da bi bila što ubedljivija, svoju ideju je "ojačala" i brojnim izjavama prepunim lažnog čovekoljublja. Između ostalog, u svom nastupu na televiziji B92, pokušala je da kreira i idiličnu sliku o imigrantima, pa je posebno naglasila i ovo: "…Oni nemaju primedbe, osim što su uplašeni za svoju budućnost i generalno su uplašeni oko svega što im se dešava. To izaziva određene probleme, nerazumevanja i nejasnoće kod procedure izdavanja potvrda. Postoji jezička barijera, uprkos pričama da je većina izbeglica visoko obrazovana, veći deo njih ne govori englesku, postoje prevodioci, ali to nije dovoljno".

Poverenicu Janković očigledno ne zanima i nije joj prioritet da u Srbiji još uvek živi na desetina hiljada Srba koji imaju tretman gori nego što ga Kurdi u Turskoj ili Iraku imaju. A sve zbog toga, jer ih ova država tretira kao "interno raseljena lica", što znači da su građani trećeg reda.

Sudeći prema izjavama ljudi iz njenog najbližeg okruženja, gospođa Janković sve ovo radi po nalogu iz Evropske unije, i po nalogu Nemačke. Na ruku joj idu i svakodnevne izjave Aleksandra Vučića, koji je pretio svakome ko mrko pogleda imigrante iz Avganistana, Iraka, Sirije…

Ona, kako izgleda, verno tumači i pokušava u delo da sprovede politiku Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, na čijem čelu u Srbiji od početka ove godine stoji Hans Fridrih Šoder, besramni podlac i mešetar međunarodnog ranga, koji je zarađivao dobre pare mireći čak i neka zavađena plemena u centralnoj Indiji.

Krajem avgusta meseca ove godine, Šoder je izričito zatražio od srpskih vlasti da prime svakog imigranta koji se pojavi na granici. Ovako nešto drsko ne bi smeo da kaže nijednoj drugoj državnoj administraciji na evropskom kontinentu!

Ali, Vučićevi podanici, samo što ga nisu u donji deo leđa poljubili od sreće! Odmah je regagovao državni sekretar Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Nenad Ivanišević izjavom da "Srbija neće primenjivati politiku zatvaranja granica i da odgovor Vlade Srbije na izbegličku krizu neće biti šok bombe i pendreci, kao što je bilo na jugu, ni zid kao na severu…".

Poslednje procene UNHCR-a govore da bi ove jeseni čak 34.000 imigranata mogli trajno da se naseli u Srbiji, i to govori koliko je jadna i besmislena bila izjava resornog ministra Aleksandra Vulina, data u Preševu krajem juna meseca ove godine, kada je uporno tvrdio da "nijedan imigrant neće ostati u Srbiji".

Za nepunih dva meseca, stanje se toliko promenilo, da će i oni koji su stigli do Mađarske i Austrije, biti ekspresno vraćeni u Srbiju. Da stvar bude gora, na signal dat iz Berlina i Brisela, Vučić je odmah prihvatio da bude "majka Tereza" i da dovede Srbiju u poziciju taoca, kojim sada imigranti manipulišu!

Svi raspoloživi podaci govore da je na delu monstruozan plan promene demografske slike Srbije!

To potvrđuju i izjave pojedinih ljudi iz takozvanog nevladinog sektora. Tako, na primer, izvesni Ivan Marinković iz nekakvog Centra za demografska istraživanja, upoznaje domaću javnost, preko svih medija, "sa prednostima" koje imigranti iz islamskih zemalja imaju, i zbog kojih bi, po njegovom mišljenju, trebalo da ih Srbija oberučke prihvati.

Naime, Marinković tvrdi da je „…Naša starosna struktura takva da je situacija više neizdrživa, i mnogi ne shvataju da su nam migranti jedina šansa. Oni bi pomogli njeno podmlađivanje i obnavljanje i dala bi se šansa da se privredna aktivnost održi, ako ne i poveća. Samim tim bi i penzioni sistem, koji je zasnovan na solidarnosti, i sa našom starosnom strukturom je neodrživ, jer neće imati ko da radi za veliki broj penzionera, opet postao održiv…".

Nastavljajući u tom pravcu, on tvrdi da je: „…drastičan pad broja stanovnika na severu Banata, ali i na istoku i jugu Srbije" razlog da su „te oblasti spremne da prime veliki broj migranata, ali Srbija nema šta da im ponudi".

Da sve ovo nije rečeno slučajno, nego da je ciljano plasirano kako bi se ispitalo raspoloženje javnosti, potvrđuje i činjenica da su lokalne vlasti u jugoistočnoj Srbiju, Zlatiborskom okrugu, Sjenici, Crnoj Travi, Pirotu, Severnom Banatu i drugde, već obaveštene da "snimaju teren" gde bi uskoro mogli da se trajno nasele imigranti iz Avganistana, Sirije, Iraka…

Interno, među onima koji su na čelu sa Vučićem krenuli da "zbrinjavaju" imigrante, raspravlja se čak i o ispitivanju njihovih eventualnih profesionalnih kvalifikacija, kako bi im osim stambenog zbrinjavanja, našli i posao! I to u opljačkanoj i rasturenoj Srbiji, gde nema hleba ni za najpoštenije i najbolje građane ove zemlje.

Na nedavnom Samitu o Zapadnom Balkanu, održanom u Beču, Aleksandar Vučić je, sudeći prema izjavama datih Rojtersu, rekao da „imigranti ostaju da žive u Srbiji", te da „Srbija nikad neće zatvoriti svoje granice za migrante".

Pa je još "ponosno" digao glavu i začuđenim Austrijancima koji se spremaju da se odbrane od ove pošasti žičanom ogradom, kao i Mađari, rekao i ovo: "…Mi nikad nećemo podići nikakve ograde niti zidove".

 

       Gospođa poverenica i gospodin glumac, brinu o imigrantima

 

Već citiranim izjavama o potrebi da Srbija naseljava imigrante na svojoj teritoriji, oglasila se i Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost.

Ali, ko je, ustvari, Brankica Janković i kako je izabrana na ovu funkciju?

Rođena je u Čačku, a dostupni podaci govore da je diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu. Master studije na smeru unutrašnji poslovi završila je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, a nalazi se i na doktorskim studijama Fakulteta bezbednosti u Beogradu.

U dosadašnjoj karijeri, bila je državni sekretar u Ministarstvu rada, direktor Gerontološkog centra Beograd, direktor marketinga TV Politika, šef pregovaračke grupe za poglavlje 19 u pregovorima naše zemlje sa EU, predsednik UO projekta „Socijalna inkluzija" finansiranog iz IPA fonda, član vladinog Političkog saveta za primenu Rezolucije 1325 „Žene, mir i bezbednost", šef državne delegacije na predstavljanju Drugog i Trećeg periodičnog izveštaja o primeni Konvencije 2013…

Ovde nije kraj njenim funkcijama koje je obavljala i koje i dalje obavlja.

Za njen izbor na mesto poverenika za ravnopravnost, u Narodnoj Skupštini je glasao 151 poslanik vladajuće koalicije, protiv je bilo sedam njih iz opozicije a četiri poslanika nisu glasala. To jasno govori da je izabrana prekim putem, po nalogu "sa najvišeg mesta".

U njenoj zvaničnoj biografiji piše da je dobitnik republičke nagrade za doprinos razvoju sistema socijalne zaštite, koju dodeljuje Udruženje stručnih radnika socijalne zaštite i „Zlatnog točka" za doprinos zaštite ljudskih prava romske nacionalne manjine, koju dodeljuje Nacionalni savet Roma…

Sve postaje znatno jasnije kad se pogleda i činjenica da je njen suprug, Miloš Janković, pomoćnik ministra odbrane, Bratislava Gašića, zadužen za ljudske resurse, kao i poštovanje i zaštitu ravnopravnosti u sistemu odbrane! Inače, Brankica je njegova, po redu četvrta žena.

Po svojoj funkciji Brankica Janković, poverenik za ravnopravnost, nadređena je svome suprugu Milošu te u praksi može da se desi da sa pozicije poverenice za ravnopravnost, utiče i na određena kadrovska rešenja među zaposlenim građanskim licima u Ministarstvu odbrane!

Ali, tu nije kraj ove bizarne situacije! Naime, zlosrećni Miloš Janković je propali pesnik, a u duši je "romantični Srbin". To se za njegovu suprugu nikako ne bi moglo reći. Ona radi sve protiv interesa Srba i Srbije, a njena najnovija ideja, da "oživi nenaseljena područja Srbije" islamskim izbeglicama, jasno govori kakve su joj namere i šta o svojoj domovini misli.

Uz Jankovićevu suprugu Brankicu, novu poverenicu za ravnopravnost, još jedna neobična ličnost, određena je od strane Vučićeve vlasti da se bavi imigrantima iz islamskih zemalja. Reč je, naime, o Danijelu Nikoliću, diplomiranom glumcu koji je studirao na glumačkoj akademiji Braće Karić.

Sa tim "neprocenjivim obrazovanjem", odmah je dobio posao u Vladi Srbije. Nakon niza važnih državnih funkcija koje je vršio kao glumac sa BK akademije, zapalo ga je i mesto sekretara Radne grupe za rešavanje problema migranata.

Nikolić je i šef kabineta generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, šef takozvanog "diliveri junita" za državnu upravu, član Upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizirajućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, član Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, a od nedavno i sekretar radne grupe koja se bavi problemom izbeglica.

Ali, ono mnogo značajnije od Vučićevih zlosrećnih "kadrova", jeste pitanje, kako će Srbija koja je ograđena žičanim ogradama sa tri strane, moći da uđe u Evropsku uniju? Da li će Srbija koja je jednostrano skinula vize nekim od najreakcionarnijih islamskih režima, ostati izolovana u sred Evrope?

Konačno, treba se ozbiljno zapitati: da li je neko Srbiju zaista odredio da bude najveći islamski kalifat na evropskom kontinentu? Ili su zapadne siledžije smatrale za potrebno, da Srbiju pretvore u najveći sabirni centar islamske imigracije na celom evroazijskom prostoru?

Vučić je smislio da sa svim građanima "podeli odgovornost" za pogubne odluke koje je u vezi sa tim njegova vlada već donela. Ovo je trenutak kad svi moraju da znaju: ko pristane na to, njegov je saučesnik i odgovaraće za posledice zajedno sa njim.

 

    A 1. Nema para za Vučićeve "humanitarce", ali ima za borbu protiv Rusa

Umesto da se priključi finansiranju zbrinjavanja imigranata u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji, da bi sprečila islamsku invaziju i na sopstvenu državu, vlada Velike Britanije ovih dana ustanovljava fond „namenjen pomoći istočnoevropskim zemljama da se odupru pritisku iz Rusije". Ovu vest je objavila Agencija Blumberg i televizijska mreža Skaj Njuz, uz propratni komentar da će iz takozvanog „Fonda za dobro upravljanje" u 2015. i 2016. godine, korisnici raspolagati sa 20 miliona funti (28 miliona evra), a kako je rečeno „biće namenjen jačanju demokratskih institucija u oblastima u kojima se strahuje od ruskog uticaja". Od toga će pet miliona funti iz ovog fonda biti namenjeno Ukrajini, a ostatak Moldaviji, Gruziji, Bosni i Hercegovini i Srbiji.

Dakle, Srbija ne može da dobije od Britanije nijedan evro za zbrinjavanje imigranata, ali može pet miliona za borbu protiv Rusije!

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

RAZLIČITE I TUŽNE SUDBINE MIGRANTA I POČETAK NJIHOVE INTEGRACIJE U DRŽAVAMA U KOJIMA ĆE ŽIVETI!??

5. септембра 2015. 1 коментар

 

Među masom migranata, na njihovim licima mogu se uočiti različite i tužne sudbine dok su dolazili iz svojih država prema zapadnim zemljama, u kojima se pored žalosnih scena može sagledati samo delić patnje dece i njihovih majki, uočava se i druga slika u kojoj dominiraju na desetine hiljada zdravih muškaraca u punoj snazi, često u posedu skupih modernih smartfona neštedljivo ih koristeći i za telefonski saobraćaj, sa jasnim zahtevima o pronalaženju objekata u kome se može izvršiti prijem novca!!!

 

 

002.MIGRANTSKA KRIZA

 

U takvim slučajevima, ne možemo se oteti ni utisku iz sadržaja mnoštva informacija u kojima smo mogli saznati da među tolikom masom ljudi ima i onih koji su primili i po 10-tak i više hiljada dolara da bi krenuli na ovaj izbeglički put, a da deo njihove porodice (uglavnom žene, deca i roditelji) su ostali u njihovim državama!!???????

Još je zaprepačćujuće i za svaku osudu je ponašanje bogatih arapskih država poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Emirata, Kuvajta, Katara, Bahreina, Omana… koje nisu iskazali samilost prema svojim sunarodnicima koji su im bliski po veri, tradiciji, običajima, kulturi, navikama,… a da ih niko iz vrha UN i raznih međunarodnih organizacija koje se bave izbegličkom krizom, nije prozvao i zamerio na njihovom ćutanju po pitanju migrantske krize!!!

Pa u sklopu svih dešavanja u Evropi i kod nas u Srbiji, a pre nego što nastane (dođe) neki kritičan trenutak u budućim događanjima, samo možemo da pretpostavimo da li su svi ti nesretni ljudi (a nikako ne isključujemo da među ima i onih koji su deo svog cilja i ostvarili došavši na Zapad) spremni da se integrišu u novu sredinu  u koju su došli, i da li su spremni da menjaju svoje navike i običaje, i da se prilagode običajima, tradicijama, načinima života,..naroda onih država u koje će ostati!!????

I to zbog toga što su ti migranti sami odabrali da žive daleko od svojih država!!!

Odabrali sami!!???????? E odgovor na to pitanje znaju a neće da nam saopšte obaveštajne službe zapadnih zemalja!!! Zato, kada bude dolazilo do raznih pobuna, nemira, pojačanog kriminala koji se graniči sa haosom, to će biti to će biti zato što nekome takvo stanje odgovara!

Obzirom da zapadne zemlje (u odnosu na njihove sa istoka i juga) imaju svoju kulturu i načine života ljudi, vrlo pogrešno bi bilo ukoliko bi za neko kratko vreme, (kada izbledi početna evropska namerna “zbunjenost” zbog masovnog priliva migranata) došlo do davanja privilegija i popuštanja raznim zahtevima migranata počev od verskih, pa do promena načina ponašanja života ljudi zemlje domaćina!!!

Privilegija i izuzetaka ne bi smelo biti, tim više zato što su ti migranti, pritisnuti nesrećom u svojim državama, odvažili da na razne načine se domognu zemalja u Evropi, zato što je život na zapadu bolji od života u zemljama odakle su došli!!!

Ukoliko postoji nekakav globalni plan (isplaniran i sprovođen iz nekog skrivenog centra, pa ma to bila i sama Federika Mogerini kao pokriće) za integraciju migranata iz muslimanskih zemalja u Evropu i naravno Srbiju, a koji je suprotan dobrim običajima, navikama, tradiciji, kulturi, (religiju i veru namerno ne pominjemo, zato što uvek može doći do zloupotrebe zbog načina vrednovanja i verovanja od strane vernika različith država), zakonima… jedne države, a kojim slučajem dođe do uskraćivanja dosadašnjeg načina ponašanja stanovnika zemalja u koje će migranti da nastave svoj život, onda je za očekivati da dođe i do nastajanja različih oblika sukoba koji mogu biti i tragični!!!!

I na kraju, sada, ako je rat u Avganistanu i Iraku (a koga su započeli Amerikanci i njihovi zapadni sateliti u sklopu NATO) odavno završen, (osim građanskog rata u Siriji koga su podgrevale i u kome učestvuje to navedeno društvo), onda možemo da zaklučimo, da sve troškove nastale u evropskim državama zbog sadašnje migrantske krize, i njihove navodne “kuknjave” o trošenju para iz budžeta koje pune građani, će višestruko pokriti i isplatiti velike kompanije iz Amerike i Zemalja Evrope na čelu sa engleskom kraljicom, koje i sada eksploatišu prirodna bogatsva, privredne resurse i upravljaju tim državama….

 

©Geto Srbija

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

27. августа 2015. 2 коментара

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

ARAPSKA JESEN U SRBIJI-5

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

<span>%d</span> bloggers like this: