ANGAŽOVANJE „VLADE U SRBIJI“ U ISPUNJAVANJU NEMAČKIH ŽELJA ZA OTIMANJE EPS-a

 

Mada sve ozbiljne procene govore da Elektroprivreda Srbije, sa svim resursima i razvojnim projektima ne košta manje od 14 milijardi evra, svakome je jasno da je ova državna kompanija neprocenjivo vredna i da bi njena prodaja značila i konačnu smrt državnog suvereniteta. Kome je u interesu da po višestruko nižoj ceni skoro pokloni EPS Nemačkoj i njenim kompanijama? Šta je zahtevao nemački vicekancelar Sigmar Gabrijel i kakvom se prljavom propagandom uperenom protiv interesa EPS-a i Srbije, bave interesne grupe i klanovi bliski režimu Srpske napredne stranke?

 

              Vuk Stanić

 

Vicekancelar Nemačke, Sigmar Gabriel saopštio je premijeru Srbije Aleksandru Vučiću da Nemačka hoće svoj deo u srpskom energetskom sektoru! Kako sada stvari stoje, Nemačka očekuje da njihove kompanije postanu vlasnici većinskog paketa svega u Srbiji što ima veze sa strujom.

Izdvajanje distribucija i prenosne mreže iz EPS, koje je sprovedeno proteklih godina, kako bi se u komadima rasprodavali i privatizovali delovi ovog sistema, urađeno je sa ciljem namirenja apetita različitih energetskih i političkih kartela. Trebalo je da svaki klan privatizuje po nešto i da pritom bude slobodan u odabiru budućih vlasnika od kojih će uzeti proviziju.

Ovakvi planovi nisu u skladu sa očekivanjima nemačkih privrednika. Oni su od nemačkog vicekancelara Sigmara Gabrijela tražili da preventivno reaguje i pokuša da im obezbedi zaštitu od različitih političko kriminalnih grupa sa čijim interesima su se sudarili u srpskom energetskom sektoru.

Još krajem novembra 2014. godine, kada je gospodin Sigmar Gabrijel, koji je ujedno i nemački ministar energetike i privrede, posetio Srbiju, sa njim je u delegaciji došlo i desetine predstavnika kompanija iz Nemačke, za koje on već duže vremena lobira.

Primio ga je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić lično, sa neskrivenom srećom i oduševljenjem, sve se nadajući da su toliko željeni i očekivani investitori, na njegov zahtev, ponovo nagrnuli u obećanu zemlju Srbiju. Čak je nudio subvencije, nudio i sve druge poreske olakšice, ali avaj…

Osim ponavljanja svih uslova koje treba da ispuni Srbija na svom evropskom putu, Vicekancelar Sigmar Gabrijel je doneo i pun kofer novih zahteva, državnih i privatnih…Zahtev iznad svih zahteva sa kojim je vicekancelar suočio Vučića glasio je ovako:

"Srbija se mora na svaki način odužiti Nemačkoj, kao najvećem bilateralnom donatoru, od 2000. godine do danas, a pre svega kroz poslove u energetici i oko energetike Srbije."

Na pitanje šta tačno očekuju, Vučiću je saopšteno da, mora pre svega, veoma brzo da stvori uslove da nemačke kompanije, pre svih RWE, kupe većinski paket akcija EPS-a (tačnije, za male pare).

Naravno, Vučić zbog ovoga nije pao u tešku depresiju, a posle vicekanclerove posete ima sve više indicija da će vlast iz Srbije da im ponudi manjinski paket akcija, ali s njihovim upravljanjem kompanije.

Na primer, Nemci bi stekli pravo da kupe 20 do 25 odsto kompanije, ali bi stekli pravo da imenuju većinu direktora. Problem je nastao kada je pravni tim koji je po Vučićevom zahtevu trebalo da napravi mehanizam za ovakvo postupanje saopštio da je u pitanju pravi pravni galimatijas oko korporatizacije EPS-a.

U međuvremenu su srpskog premijera obavestili da je, u sadašnjem pravnom i zakonskom okviru, ovakav zahtev gotovo nemoguće sprovesti u delo! Poseban problem nastaje oko rešenja imovine sadašnjih pravnih subjekata, odnosno postojećih privrednih društava. Vučiću su takođe skrenuli pažnju da su "uslovi više nego strašni", te da stoga treba brzo promeniti i prilagoditi postojeće zakone.

I, zaista, posle njihovih zamerki, predlozi izmene Zakona o energetici, hartijama od vrednosti i obveznicama, stigli su u Skupštinu.

Pored izmena zakona, ispostavilo sa da je potrebno usput obesmisliti i rad EPS-a, što se zaista svaki dan i dešava.

U "nacrtu" koji je sačinio neko od funkcionera Srpske napredne stranke (rukom napisano na papiru, prim. aut.), a koji je naš istraživački tim imao uvid, između ostalog piše i to da treba "kroz medije i tabloide", građanima prosto ogaditi naše najveće javno preduzeće, da oni prosto požele da se što pre i lakše reše takvog "tereta" kao što je EPS, i da ga kao "težak problem" drugima predamo na upravljanje, na čemu se isto, ovih meseci , intenzivno radi.

Usput, sve bitnije poslove oko remonta, informacionih tehnologija, distributivne delatnosti, pa sve do obrade podataka i štampanja računa za utrošenu električnu energiju (takozvani billing), treba na svaki način dati firmama iz Nemačke, kroz prozaične tendere i hitne nabavke.

U praksi se sve i dešava u skladu sa ovakvim instrukcijama, cela mašinerija domaćih subjekata i pojedinaca svaki dan radi na tome. Stoga se afere oko javnih nabavki u EPS-u javljaju skoro svake nedelje.

Osim zakonskih izmena i medijskog predstavljanja EPS-a kao propale kompanije, zvaničnici Srpske napredne stranke, ali i nekoliko pojedinaca iz SPS-a, vredno obavljaju i najbitniji predprivatizacioni zadatak, a to je obezvređivanje EPS-a na svaki način: knjigovodstveno, organizaciono, sistemski…Cilj je čista destrukcija: da narodu prosto lakne kad nam ga Nemaci uzmu za sramotno male pare.

Sadašnji generalni direktor JP EPS, Aleksandar Obradović, sa celom svojom bulumentom falsifikatora i kriminalaca, nedavno se pohvalio kako sada celo Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije, ne vredi više od 3.5 milijardi evra!

Naravno, uz pomoć detaljno nameštenog knjigovodstva, naša najveća kompanija može da vredi i jedan evro, što bi Vučić i njemu bliski podanici najviše i želeli, jer se prosto utrkuju u dodvoravanju Nemačkoj, Evropskoj Uniji, MMF-u , Svetskoj Banci, EBRD-u i drugima.

Oni svakako Srbiji ne misle dobro, već gledaju da preko svojih plaćenika dođu do najvećeg blaga države Srbije-celokupnog energetskog sistema u Srbiji, proizvodnog, prenosnog, distributivnog, ali i svih drugim investicionih potencijala. Nikome od njih ne pada na pamet da pomene državni i nacionalni interes Srbije.

Pre nekoliko godina, EPS je vredeo preko 12 milijardi evra, što je danas ispod realne vrednosti, obzirom na potpuno obnovljene kapacitete u termo-elektranama (TE), hidro-elektranama (HE,RHE), a u pravo se, putem kredita , obnavlja i većina velikih trafo -stanica (TS) u okviru 5 elektro-distibucija u Srbiji (ED).

Samo postojeći proizvodni kapaciteti, tržišno vrede više od tih 12 milijardi evra, ovo je lako izračunati, jer jedan megavatni (MW) potencijal hidro izvora vredi oko dva miliona evra, dok jedan termo MW izvori vrede oko 1,5 miliona evra.

Proizvodni kapaciteti EPS su Termo-elektrane, 26 Blokova 5.520 MW (više od osam milijardi evra, ili, 8.280.000.000,00), hidro-elektrane sa 50 hidro agregata ukupna snaga 2.835 MW (malo manje od šest milijardi evra, ili, 5.670.000.000), termo-elektrane i toplane 425 MW, tačno 637,5 miliona evra.

Iz navedenog je jasno da hidro i termo potencijali EPS ukupno vrede više od 14 milijardi evra, odnosno 14.587.500.000

Ovde treba ponovo naglasiti i da je potencijal od skoro 8.800 MW, sa uglavnom renoviranim kapacitetima i sa sve novim blokom u Kostolcu, B3, potencijal koji ukoliko se nerasparčava tržišno posebno interesantan.

Dakle, cena energetskog potencijala EPS je daleko veća od 3,5 milijardi koliko je procenio direktor Aleksandar Obradović za ceo EPS.

U vrednost EPS-a, osim ovih potencijala ulaze, i distributivni sistemi, komercijalno i javno snabdevanje, razvojni projekti, ogromna imovina u zemljištu, objektima, modernoj opremi, kao što je resurs novog optičkog kabla i sistema za telekomunikacije, koje je EPS sam izgradio…

Ne sme zaboraviti značaj i vrednost Rudnika uglja Kolubara i Kostolac, koja se meri u milijardama evra, i uvek treba podsetiti na činjenicu da je na čelo Kolubare postavljen čovek koji je prethodno vodio pečenjaru ispred obrenovačke opštine.

Izgleda da su sve to zaboravili ljudi na vlasti u Srbiji. Ćute i žmure, a na čela resornih ministarstava postavljaju potpuno nekompetentne osobe, nestručne, koji se uopšte ne mešaju u svoj posao.

Takvi kadrovi ove Vlade su, ustvari, idealni za ostvarenje tuđih interesa. Kad se tome dodaju kadrovi sa vrha EPS-a, gde sve vrvi od sumnjivih diploma, potpune nesposobnosti, nedostatka elementarnih znanja, veština upravljanja i organizacije i bahatosti u trošenju na konsultante i svoje lične potrebe, dođe se do spoznaje da se sa svima njima ne može dalje.

Vreme je i da se radnici JP EPS probude, dok ne bude kasno. Srbija nije daleko od potpunog raspada, a bude li prodata i Elektroprivreda Srbije po "šemi" koju je Vučićeva vlast spremna da je proda, budućim generacijama neće ostati ni kamen na kamenu.

 

      A 1. Elektro karteli-svako protiv svakoga

 

Trenutno najjači elektro energetski kartel u Srbiji vodi Nikola Petrović, sa prijateljem, Nenadom Kovačem, poznatim kao Neša Roming, i Vojinom Lazarevićem sa kojim su nedavno uspostavili dobru saradnju.

Ovaj kartel kontroliše sve velike poslove, kao što su remonti, izgradnja dalekovoda i velikih trafo-stanica, uvoz struje, trgovina strujom, drži apsolutni monopol na lokacijama za mini-hidro elektrane, elektronska brojila i merne grupe, telekomunikacije, i opremu za EPS, kao i telekomunikacionu opremu.

Glavna delatnost im je lobiranje oko svih poslova vezanih za EPS-a i EMS-a, kadrovanje i zapošljavanja na najvišem nivou postavljenja generalnog direktora EPS-a, Izvršnih direktora EPS, EMS, privrednih društava…

Bivši najjači kartel u oblasti elektro energetike koji je trenutno u padu na rang listi je takozvana "Kesten grupa"  , koju čine Aleksandar Jokić, Slobodan Kvrgić, Slaviša Kokeza, Zoran Rajović i još nekoliko direktora i biznismena za nabavke EPS-a i Telekom-a.

"Kesten grupa" je uspela da očuva poslove nabavke softvera za elektrodistribucije, ima ih sve manje, u nabavci energetske opreme. Prisutni su svugde, čak i u nabavci računara, ketridža i potrošnog materijala, nameštaja, električnih brojila, štampanja računa, nižeg kadrovisanja po privrednim društvima. Aktivni su i u zapošljavanju svih kategorija radnika u JP EPS, bez konkursa…Ova grupa je istisnuta u većim poslovima od strane kartela Nikole Petrovića.

Treći kartel koji je trenutno u usponu čine, Aleksandar Obradović, Mlađa Malešević, Dragan Jeremić-Jera, ovaj kartel ima podršku lobija koji navodno čine, Zorana Mihajlović, Aleksandar Antić, Dragan Stokić…

Oni uspešno posluju u oblastima uvoza i izvoza električne energije, trgovine strujom, imaju puno konsultantskih poslova i svih vrsta poslova sa softverima za poslovanje, biling (izrada računa), štampanje računa za električnu energiju, nabavka telekomunikacione opreme…Pokušavaju da uđu u veće poslove sa prodajom električnih brojila za EPS iz uvoza, lobiranje u privatizaciji EPS, kadrovisanje na nižem direktorskom nivou u EPS. Imaju manji uticaj na zapošljavanje po direkcijama i privrednim društvima u EPS i Telekomu.

 

      A 2. Ispumpavanje vode, pumpanje para…

 

Potpredsednik Vlade Srbije, ministar građevinarstva saobraćaja i infrastrukture, jedina od svih ministara imala je hrabrosti da predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću kaže, da nije trebalo dozvoliti da na tenderu za ispumpavanje vode i mulja na kopu "Tamnava – Zapadno polje" angažuje firmu čiji je vlasnik hapšen zbog utaje poreza.

Mihajlovićeva je navodno Vučiću na direktan način skrenula pažnju da je posao već rađen mašinama Holandske firme Van Hek.

Naime, Van Hek je firma specijalizovana u poslovima kontrole vode i drenaže. Firma je često angažovana širom sveta kako bi stručno pomogla potopljenim područjima. Svega dva meseca pre poplava u Srbiji, Van Hek je priskočio u pomoć Somersetu u Engleskoj, koji su zadesile najveće poplave u skorijoj istoriji.

Zaista, u beogradskom hotelu "Metropol" Jerun van Hek, vlasnik Van Hek-a, evropske firme za sanaciju posledica poplava, održao je predavanje na skupu holandskih privrednika i tom prilikom rekao da je, zapravo, njegova firma osmislila i sprovela najveći deo posla isušivanja "Tamnave".

Jerun Van Hek je pred dve stotine prisutnih, tokom prezentacije o angažmanu svoje kompanije na poslu ispumpavanja vode iz rudnika Kolubara, rekao i da je ne samo ustupio specijalizovane pumpe i cevovod, već je nadležnima u EPS-u i rudniku pokazao kako treba ispumpavati vodu.

Mihajlovićeva je ovo navodno saopštila Vučiću, nakon što je on pred kamerama rekao da niko iz Evrope nije bio zainteresovan za taj posao pa je na tenderu odabrana domaća firma "Južna Bačka" ,  čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić koji je 2011. godine uhapšen kao saučesnik u utaji poreza, a protiv njega je podignuta pravosnažna optužnica pred tužilaštvom u Kragujevcu, gde je prvo ročište u ovom procesu održano tek krajem novembra 2014. godine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE U EPS NABAVKE – PONUDA DOBRA ONOLIKO KOLIKO JE DOBRA PROVIZIJA

 

Zbog potpune nesposobnosti i nestručnosti svojih kadrova, ministarka energetike Zorana Mihajlović je samo u prvoj godini svoga ministrovanja, "olakšala" budžet Srbije za preko 12 miliona evra! I sve to, u samo dva velika posla. Uprkos svemu tome, ona je tokom dosadašnjeg mandata radila šta god je htela: saradnike je menjala iz obesti, a funkcionere u svom ministarstvu postavljala bez konkursa i bez ikakvih kvalifikacija. A, kakve je poslove sklapala, najbolje govore rezultati i šteta koja je napravljena budžetu.

 

            Igor Milanović

 

Sredinim 2012. godine, čim je stupila na dužnost, ministarka energetike Zorana Mihajlović zaustavila je pripremljen tender za nabavku električne energije uz obećanje da će umesto od trgovaca energiju po jeftinijoj ceni nabaviti direktno od proizvođača

Sunce je tada pripeklo, dotoci na rekama bili su katastrofalno niski, pretila je restrikcija i preko noći se po nalogu ministarke uključuju Panonske TE-TO, koje rade na gas i mazut. U avgustu i septembru 2012. godine utrošeno je gasa za oko 1,5 milijardi dinara i proizvedeno je oko 113 miliona KWh ili 1 KWh za skoro 13 dinara. Da je ova količina energije bila kupljena od trgovaca, koštala bi manje od 750 miliona dinara. Znači, čista šteta bila je 6,5 miliona evra, plus besplatan rad elektrana. Naravno, o tome ministarka ćuti, a poslovodstvo ili bilo ko drugi iz EPS-a ni da zucne.

Krajem 2012. Mihajlovićka nalaže EPS-u da od Elektroprivrede Republike srpske (EPRS) za 2013. godinu kupi oko 600 miliona KWh. Kupovina je obavljena po ceni od 52 do skoro 56 evra po MWh uz avansne uslove plaćanja i negarantovane količine.

Pored preplaćene cene umešala se i blaga zima početkom 2013. i dobra hidrologija cele 2013, tako da je ova energija preprodata po cenama nižim i od 45 evra za MWh. Da je ova struja preplaćena, jer je morao ministarkin nalog da se izvrši, govori i cena po kojoj je za ovu godinu kupljena – 40,30 evra za MWh.

Znači, samo po ovom poslu u 2013. godini čista šteta oko 5,5 mil. evra.

 

     Pljačka naroda preko računa za struju

 

Pored mnogih „milozvučnih" izjava, ministarka Zorana Mihajlović u saradnji sa v.d. direktorom JP EPS-a Aleksandrom Obradovićem početkom 2014. godine proizvodi aferu „naduvani računi".

Prvo da pogledamo činjenicama u oči. U Srbiji postoji oko 3,5 miliona brojila. Sva se očitavaju ručno. Normalno je da kod 1 odsto očitavanja dođe do reklamacija od kojih je oko 60 odsto opravdano. Zbog pokretanja afere broj reklamacija je porastao na „čitavih" 1,3 odsto od čega je 40 odsto bilo opravdano.

Okreni-obrni broj neispravnih čitanja je ostao u uobičajenim granicama. Kad Mihajlovićka i Obradović naduvaju par ekstremnih slučajeva, eto prilike da i ozbiljne TV sa nacionalnom frekvencijom organizuju i više od jedne emisije na temu „naduvanih računa" ili kako narodu vajni kadrovi SNS-a da prodaju rog za sveću.

SNS od dolaska na vlast uz svesrdnu asistenciju ministarke Mihajlović i v.d. direktora JP EPS-a Obradovića na skoro sve važnije funkcije u EPS-u postavljaju nesposobne ali zato partijski podobne i zaslužne kadrove SNS-a.

Uz to polako istiskuju pouzdane poslovne partnere EPS-a a ubacuju one koji su spremni da daju velike provizije. To sigurno utiče da se u EPS-u donose katastrofalno loše pogotovu strateške odluke, ali ne i da se stvarni broj grešaka u očitavanju brojila stvarno poveća.

Ministarka Zorana Mihajlović, poznata po svom oštrom jeziku, „čvrstim stavovima", konstantnom veličanju prvog potpredsednika Vlade i izjavama koje uglavnom nemaju nikakve realne veze sa resorom koji vodi, uspela je za ovo relativno kratko vreme da u potpunosti degradira Ministarstvo, a pogotovo oblast životne sredine koju je srozala na najniže moguće grane ikada i za koju je iz samo njoj znanih razloga preuzela odgovornost.

Od konkretnih mera kojima se od početka svog mandata može pohvaliti treba istaći ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine i Agencije za hemikalije. Naprosto je legendarna izjava nekadašnjeg državnog sekretara ovog Ministarstva Vladana Zdravkovića, koji je na pitanje predstavnika Evropske komisije iz kog su tačno razloga ukinute pomenute institucije rekao da je u pitanju „ispunjavanje predizbornih obećanja". U pomenutu Agenciju za hemikalije EK i Švedska uložili su 3,2 miliona evra i ona je praktično bila samoodrživa pošto je najveći deo sredstava bila u mogućnosti da obezbedi samostalno.

Ministarstvo je preuzelo nadležnosti navedenih institucija i mali deo zaposlenih (od kojih su mnogi naknadno oterani putem raznoraznih pritisaka) i činjenica je da u ovima oblastima, a pogotovo vezano za upravljanje hemikalijama sada vlada haos i ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Šlag na tortu je i dovođenje Filipa Radovića, golobradog momčića na mesto direktora Agencije za zaštitu životne sredine – srećna okolnost pa je mladi gospodin okružen ljudima koji nešto znaju pa mogu da mu pripremaju govore i prezentacije, pošto on niti ima iskustva niti znanja da samostalno obavlja funkciju na koju je doveden.

 

     Muzej neotesanih u ministarkinom kabinetu

 

Ono što je posebno izraženo u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine je atmosfera konstantnog straha, pretnji i ucene zaposlenih. Disciplinski postupci pokreću se, uglavnom, neosnovano zbog najmanjih sitnica. Za ovakvu atmosferu posebno je zaslužna sekretar ministarstva Gordana Škoro, koja se ponaša kao pripadnik nekadašnje UDBE i neretko objašnjava zaposlenima koja su im, po nekom njenom shvatanju, prava i obaveze.

Kako bi bila u mogućnosti da na svaki mogući način vrši pritisak na zaposlene angažovala je u svojstvu ličnog doušnika Darka Obradovića, čiji je osnovi zadatak da sakuplja sve moguće informacije o kolegama (podobnost, stranačka pripadnost ili opredeljenje, informacije iz prošlosti pa čak i informacije u vezi sa seksualnom orijentacijom) i revnosno ih prenosi gospođi Škoro.

U svim navedenim aktivnostima, njen najbliži saradnik je Marija Blečić, šef Kabineta ministra. Oni koji su imali priliku i čast da se bar jednom susretnu sa Blečićkom, posvedočiće da je to jedna „zanimljiva" osoba poprilično čudnog ponašanja, kakvu apsolutno ne očekujete da sretnete na mestu šefa nečijeg Kabineta.

Svojstveno za Zoranu Mihajlović, a što nije toliko poznato široj javnosti, je da naprosto obožava da često menja svoje najbliže saradnike. To što je neko član stranke ne kvalifikuje ga automatski za bilo koju, a pogotovo ne neku visoku, državnu funkciju – no to kod nas ne važi.

Jedan od prvih kolega koje je Mihajlovićka smenila bio je njen šef Kabineta, Đorđe Avramović. Nakon toga je došla smena državnog sekretara Vladana Zdravkovića, koga je zamenio Dejan Novaković. Ali ni ta „ljubav" nije dugo trajala, pa je i on pao u nemilost, a njegove je poslove u najvećoj meri preuzela krajem 2013. godine Stana Božović, koja je postala prava internet senzacija zahvaljujući svojoj urnebesnoj biografiji (nalazi se na njenom ličnom sajtu www.stanabozovic.rs ). Zanimljivo je da je Božovićka defektolog kao i Blečićka.

Dužnosti su razrešena i dva pomoćnika ministra, Mirko Grubišić i Hranislav Stojković, čiji je relativno kratak boravak u Ministarstvu obeležilo niz raznoraznih skandaloznih događaja: od pretnji zaposlenima i fizičkih nasrtaja, zloupotrebe pozicije u vezi sa izdavanjem određenih dozvola, sve do otvorenog seksualnog uznemiravanja koleginica. U celoj priči je još veći paradoks da je Stojković u poslednje vreme često viđen u ministarstvu Bačevića, gde je svim snagama pokušao da se udene.

 

     EPS je živi i bez kredita

 

Kako se Mihajlovićka bavi svojom političkom karijerom, u Ministarstvu vlada totalno rasulo kada je u pitanju rukovodstvo i organizacija posla, na mestu smenjenih pomoćnika nema nikoga, a slična je situacija sa još nekim rukovodećim mestima. Ministarka naravno za to ne haje, a zaposlenima ostaje da se snalaze kako znaju i umeju i da mole dragog Boga da se nekome ne zamere ili da slučajno ne kažu ili ne urade nešto što bi moglo biti pogrešno shvaćeno.

Ministarka Mihajlović je negde izjavila da će formirati nezavisnog snabdevača i da će građani imati prilike da biraju isporučioca električne energije. Prećutala je da to znači povećanje cene od bar 50 odsto.

V.d. direktor JP EPS-a Aleksandar Obradović mesecima priča o korporativizaciji i centralizaciji EPS-a. Šta to znači samo on zna. Verovatno to još ne znaju ni konsultanti koji rade na ovom projektu, jer ih još nije obavestio.Kad je osnovano EPS Snabdevanje za direktora je postavljen nesposoban, partijski (SNS) podoban i željan vlasti Dejan Vasić. Smenjen je u aferi oko očitavanja brojila i uhlebljen na drugom mestu u okviru EPS-a.

EPS Snabdevanje je jedino preduzeće u EPS-u koje je za 2013. godinu iskazalo gubitak i to u iznosu od 1,5 milijardi dinara, a ove godine će to biti možda i više od 10 milijardi dinara, jer Obradović želi baš takvo preduzeće.

JP EPS za opravdanost formiranja EPS Snabdevanja angažovao je stranu konsultantsku firmu koja je viziju EPS Snabdevanja dao prema želji Aleksandra Obradovića.

Aleksandar Obradović je svojevremeno izjavio da će EPS marta 2013. otići u stečaj ukoliko se ne zaduži najmanje za 300 mil. evra. Neko mu je pokvario računicu da EPS zaduži za 300 miliona evra po skupoj kamatnoj stopi. EPS je i bez kredita danas živ, zdrav i relativno likvidan.

Inovativnost v.d. direktora JP EPS-a Aleksandra Obradovića ogleda se u mnogo čemu. Angažuje konsultante za sve i svašta. Naravno, u ugovorima ne piše da će im ustupati poslovni prostor EPS-a za njihov rad, ali zato može da dobije željeni rezultat. Još je bolje ako je elaborat urađen po konkretnim instrukcijama.

Ovih dana Obradović se busa u grudi kako je prvenstveno on, a ponešto i njegovi saradnici, zaslužan za pozitivan rezultat – profit EPS-a. Kada bi neko upoređivao zimu početkom 2012. godine i hidrologiju 2011. i 2012. godine sa zimama početkom 2013. i 2014. godine i hidrologijom 2013. i početkom 2014. godine došao bi do zaključka da su Obradović i njegovo saradnici napravili samo dodatni gubitak, a ne dobit.

Još kad bi nekom palo na pamet da analizira dodatna zaduženja (15 milijardi dinara oko 1. januara 2013.) sa paprenim kamatama, kao i da uzme u obzir ostvarena povećanja cene električne energije, otkrilo bi se koliki je stvarni manjak ovog javnog preduzeća.

O Obradoviću treba reći i to da od kad ga je vlada postavila za v.d. direktora JP EPS-a ni jednom nije, kao svi dosadašnji direktori, ušao na glavni ulaz u Balkanskoj 13, već se uvek ušunja preko tunela za kolski ulaz koji je do njegovog dolaska služio samo za unošenje toalet i ostalog papira i iznošenje smeća. Zašto ima lično obezbeđenje, tri vozača na raspolaganju, za sebe i ženu, a angažuje šest vozila EPS-a?

 

     Profesionalni "obarači" ponuda

 

Krajem 2012. godine u EPS-u je formirana posebna direkcija za nabavke. Mnogi su očekivali uvođenje više reda u nabavkama. Ali novi nabavljači, pod kontrolom SNS-a, su pravi majstori u izigravanju Zakona o javnim nabavkama.

Prvo pravilo je da se što više „bitnih" nabavki realizuje na nivou EPS-a pod kontrolom Mlađena Maleševića, direktora direkcije.

Drugo pravilo je da ugovore mogu da dobiju samo oni ponuđači koji ponude i proviziju funkcionerima u EPS-u. Za Mlađu je dovoljna i sića.

Treće pravilo je da je ponuda onoliko dobra koliko je dobra provizija, bez obzira da li je to u interesu ili na štetu EPS-a.

Četvrto pravilo je da ukoliko nema provizije i nema „profesionalnih" obarača da Mlađa obori ponudu.

Očigledno da predsednik SNS-a Aleksandar Vučić nije zadovoljan rezultatima javnih nabavki u EPS-u pa je nedavno u Kolubari izjavio da zbog "profesionalnih" obarača ponuda treba menjati Zakon o javnim nabavkama. Prećutao je da želi izmenu zakona u korist mafijaša, kriminalaca i šićardžija SNS-a koji primenjuju (izigravaju) Zakon o javnm nabavkama.

Naravno da najbolju logistiku i objašnjenje kako činiti krivična dela, a ostati nekažnjen, pruža direktor Direkcije za pravne poslove EPS-a i bivši sudija Dragan Veljić.

 

     A 1.

     Ministarka i supermen ("Trgomen") iz predsedništva

Šta se iza kulisa dešava u ministarstvima Milana Bačevića i Zorane Mihajlović? Jasno je da postoji i određeni rivalitet ova dva ministra, kako zbog nadležnosti ministarstava (koje i nakon čuvene „temeljne rekonstrukcije" nisu precizno definisane), tako i zbog očigledne pripadnosti različitim taborima unutar SNS-a: Bačevićeva ćerka Milena udata je za Branislava Nikolića, mlađeg sina Tomislava Nikolića, dok je Mihajlovićka veliki poštovalac lika i dela prvog potpredsednika Vlade, čije misli neretko citira i čije stavove i izjave brani sa toliko strasti i zanosa, da bi puki posmatrač mogao da pomisli kako tu ima i nešto više od stranačke lojalnosti.

Pored navedenog, tu je i jedan od bitnijih razloga neslaganja i netrpeljivosti: dok je ministar Bačević odgovoran prevashodno za saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i drugim istočnim državama, ministarka Mihajlović zastupa (često neskriveno) interese „zapadnih partnera".

Interesantno je da ministar Bačević sedi u zgradi Vlade u Nemanjinoj 11 (u bivšem kabinetu Olivera Dulića), i da od početka svog mandata nijedan jedini put nije došao u SIV III gde je lociran najveći deo zaposlenih, što je očigledno nedostatak opšte kulture i profesionalnosti, a o ljudskom odnosu i moralu ne treba ni govoriti.

Veoma je zanimljiv i izbor najbližih saradnika ovog ministra. Među najinteresantnijima je Milana Rakić, koja je praktično najuticajnija u ministarstvu i istovremeno državni sekretar i šef Kabineta ministra.

Javna je tajna da gospođa ima značajnu podršku Predraga Mikića, savetnika predsednika Nikolića i poznatog kraljevačkog “biznismena“ (poznatog i po kompaniji „Trgomen"), čije se ime pominje u mnogobrojnim aferama. Oni upućeniji verovatno znaju da se i ime Rakićke vezuje za više afera, pa i onu čuvenu aferu „Satelit" i tadašnjeg ministra Davinića, budući da je upravo ona u tom periodu bila sekretar Ministarstva odbrane i neko ko je po prirodi posla bio veoma dobro upućen u sva dešavanja.

Rakićka bez ikakvog obzira sprovodi raznorazne vidove represije nad svima onima koji joj iz nekog razloga nisu simpatični, ili koji na bilo koji način dovedu u pitanje njena naređenja. Ono što javnost takođe ne zna je da je Milana Rakić bila u međuvremenu razrešena dužnosti državnog sekretara u ovom ministarstvu, da bi nedugo nakon toga „vaskrsla" na praktično isto mesto.

Razlog je veoma jednostavan: pomenuta gospođa je u međuvremenu otišla u penziju, pa je ovakva zavrzlama bila neophodna kako bi je opet vratili nazad i kako bi istovremeno primala i platu i penziju!

Dispečer voznog parka ministarstva je nateran da ode sa svog radnog mesta, dok je slična sudbina umalo zadesila i jednog od zaposlenih koji je nesmotreno na nekoj neformalnoj večeri kritikovao ideju izgradnje čuvenog Kanala Dunav – Egejsko more, a čije je reči neko od dušebrižnika preneo Rakićki.

Ne bi bilo fer da izostavimo i Slobodana Erdeljana, pomoćnika ministra Bačevića. Ovaj domaćin iz Jakova i nekadašnji rukovodilac stočarske proizvodnje, a kasnije i direktor "Gazdinstva 7. Juli" ima jednu izuzetno bitnu kvalifikaciju kada je u pitanju mesto pomoćnika ministra: dobar je drug sa sinom ministra Bačevića (to što je i član SNS-a je manje bitno u ovom slučaju).

Gospodinu i dan danas nije baš najjasniji pojam „državna uprava", kao ni čemu ministarstvo uopšte služi, pa se bavi "veoma odgovornim i važnim zadacima", kao što je preuređivanje kancelarija, rušenje zidova, kačenje slika i raspoređivanje cveća i drugog bilja po kancelarijama i hodnicima. Pred Novu godinu je terao kompletan svoj sektor da dva cela dana piše i kovertira novogodišnje čestitke za svu njegovu brojnu rodbinu, drugare, poslovne partnere i sve one koje do sada nije obavestio da je postao pomoćnik ministra.

Uz sve navedeno, gospodin u 21. veku ne zna ni kako se pali, a kamoli koristi kompjuter. Uprkos politici štednje, a u naletu profesionalnog entuzijazma, Erdeljan je za svog ministra čak napravio i kompletno opremio mini kabinet, u slučaju da ministru u nekom trenutku slučajno padne napamet da kroči nogom u SIV III.

Ne bi trebalo izostaviti informaciju da konkursa za popunu ovog radnog mesta nikada nije bilo, što znači da Erdeljan ovu funkciju obavlja mimo važećih propisa. Javna je tajna da ako poželite da kupite kravate ili firmirana odela sumnjivog porekla, on je pravi čovek kome se za to treba obratiti u ministarstvu.

U ovoj plejadi interesantnih rukovodilaca je i Jasmina Milošević, sekretar ministarstva, koja se u sve meša, sem u svoj posao (konkurs za popunu ovog radnog mesta nikada nije sproveden). Najjača kvalifikacija koju ima je to što je dobra drugarica sa Rakićkom, a ne treba zaboraviti ni suprugu ministra Bačevića.

Treba li da napomenemo da su svi u kompletu poreklom iz Kraljeva? Miloševićka sve svoje kreativne zamisli sprovodi preko načelnice pravne službe Sonje Vukadinović, koja je bila izuzetno odani saradnik ministra Olivera Dulića kao i prethodno Saše Dragina, i kojima je svesrdno pomagala prilikom realizovanja desetina nameštenih konkursa za posao.

Ako u nekoj budućnosti i bude novih konkursa, najbolje je odmah nazvati Vukadinovićku koja sa stoprocentnom sigurnošću može reći ime osobe koja će „sasvim zasluženo" dobiti posao kao „najbolji kandidat". Takođe, postoji velika verovatnoća da ta osoba bude upravo iz Kraljeva, Kruševca i okolnih mesta i sela, ili sa Kosova. Šanse da neko iz Beograda ili neko ko zaista zaslužuje dobije posao, gotovo da ne postoje.

Za imidž ministarstva i ministra brine se takozvani PR Mirjana Pavičić koja se u ovoj vrsti posla apsolutno nikako ne snalazi. Ko je malo pažljivije čitao vesti koje se plasiraju preko sajta ovog ministarstva, sigurno je uočio da su tekstovi poprilični loši i stiče se utisak kao da ih je pisao pripiti srednjoškolac osrednjeg stepena inteligencije. Kako dobro Pavičićka radi svoj posao i priprema ministra za pres konferencije, može se videti i iz skorašnje izjave ministra da će Kina u region uložiti ni manje ni više nego deset hiljada milijardi evra… Kao vrhunski „ekspert" na polju prostornog planiranja (inače politikolog po zanimanju) imenovana je i za člana Upravnog odbora Republičke agencije za prostorno planiranje.

Kada smo već kod Republičke agencije za prostorno planiranje, postavlja se veoma zanimljivo pitanje: čemu tačno služi ova Agencija, a čemu Odeljenje za prostorno planiranje u okviru Ministarstva koje broji ni manje ni više nego 22 zaposlena?

Svako ko je malo bolje upućen u tematiku zna da je prvobitni plan bio da se Agencija ukine i postane integralni deo Ministarstva. Naravno, zaposlenima u Agenciji to nikako nije odgovaralo, pošto bi pojedini bili prinuđeni da se „odreknu" svojih izuzetno visokih primanja i pređu na „standardne" plate koje imaju zaposleni u ministarstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije