Архива

Posts Tagged ‘kompanije’

NOVE PRETNJE OD STRANE INDUSTRIJE MESA „MATIJEVIĆ“

4. фебруара 2016. 8 коментара

 

Naša redakcija je dobila novu preteću poruku od strane Industrije mesa „Matijević“, u kojoj izražavaju nezadovoljstvo pratećom slikom uz glavni tekst, što predstavlja i potvrdu da potpisnici poruke nepažljivo prate i komentare ispod objavljenog teksta, kao i komentare mnoštva čitalaca, među kojima bi sigurno uočili i odgovor naše redakcije na njihovu prethodnu poruku u vezi zahteva za objavljivanje demanta o stanju u pomenutoj firmi a objavljenom na linku koji su i sami naveli!!!

A nova poruka ove firme koja odiše pretnjama je:

 

 

Pretnja industrije mesa Matijevic

 

Interes široke javnosti je da da uvek ima saznanja o dobrom ili lošem radu i aktivnostima počev od državnih institucija, različitih firmi u Srbiji, tako i firme Industrija mesa „Matijević“ kojoj ništa ne daje za pravo da bude izuzeta bilo pohvala, bilo kritika, i sada i ubuduće!!!

A što se tiče interesa raznih kompanija i firmi, za njihove interese postoje marketinške kuće i agencije… !!!

 

©Geto Srbija

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

17. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

MIROLJUBIV SVET DOSAO DA OSTANE

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

14. јануара 2016. Коментари су искључени

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

KRUPNI KORACI NOVIH OSMANLIJA1

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

20. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

LOBIRANJE DRZAVNIM PARAMA

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV PRIVID „EVROPSKIH INTEGRACIJA“ KROZ OBEĆANJA, ZASTRAŠIVANJE I MALE I VELIKE PREVARE …

15. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Više od tri godine predsednik Vlade Srbije i samozvani "Vođa", teroriše građane preko svih medija, tvrdeći da nikada nisu bolje živeli i da će im se nešto strašno dogoditi ako mu ne poveruju u to. Mada je reč o najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, ovaj tiranin čini sve da Srbiju dodatno rasturi i opljačka.

Da bi mu to uspelo, služi se svim oblicima prevara. Prevara je glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga "dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

 

                            Nikola Vlahović

ISKRENI VODIC SRPSKOG NARODA U BUDUCNOST-4

 

Početkom 2013. godine, čudeći se što predsednik Vlade Srbije ništa ne čini da odbrani sopstvenu zemlju od američkog nasilja i otimanja Kosova, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…Sa jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a sa druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim godinama prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice nisu bile od važnosti Vučiću i njegovoj vladi? Zašto su mu bile draže lažne investicije arapskih šeika i stalne ucene koje dolaze iz Evropske unije i Amerike?

Zapadne diplomatsko-obaveštajne službe odavno su prepoznale u njemu veliki izdajnički potencijal i profil teškog sociopate, čoveka koji može da u momentu pljune na sve ono što je do juče za njega bilo svetinja, spremnog da uzdigne sve ono protiv čega je bio.

Shvativši da je reč o nemoralnom, beskarakternom i šizoidnom čoveku, Zapad ga je prihvatio kao "prelazno rešenje", kao malog, prljavog diktatora, čija je politička prošlost ružna a budućnost još crnja.

Sve do nedavno, pokazao se kao vrlo korisna investicija kad je u pitanju rasturanje Srbije. U tuđe ime je priznao postojanje lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, prevarom je uveo i kosovsko-metohijske Srbe u albanske institucije.

Prevarama, zastrašivanjem i podmićivanjem, stvorio je medijsko jednoumlje, kakvo nije bilo ni u vreme jednopartijske države. Prevarama i pretnjama, uništio je najveće privredne potencijale u Srbiji, a sve za račun zapadnih kompanija kojima je odredio i povelike subvencije pod izgovorom "privlačenja investicija".

Masovnu pljačku građana proglasio je "ekonomskim reformama", likvidaciju srpske privrede nazvao je "istorijskim zaokretom ka savremenoj i efikasnoj ekonomiji", lažne investicije proglasio je "ulaganjima od istorijske važnosti", teror njegovih stranačkih batinaša koji traje po gradovima i u unutrašnjosti Srbije, proglasio je "izrazom narodne volje", a umesto borbe protiv pada nataliteta i izumiranja srpskog naroda, ponudio je naseljavanje imigranata iz islamskih zemalja u prazne kuće po srpskim selima.

Konačno, Zapad ga je odbacio, a Rusija ga nikada nije ni htela. Ostao je sam i spreman na sve, samo da preživi na vlasti.

Početkom ove godine, u Zaječaru, prevarom je krenuo i u kampanju za dalji opstanak njegove vlastiSlagao je ne trepnuvši, da će za godinu dana u Srbiji biti smanjena nezaposlenost, povećana industrijska proizvodnja i smanjen deficit, te da će rešavanje teške ekonomske krize i zapošljavanje novih ljudi biti sledeće pitanje na čijem rešavanju će se odgovorno i temeljno raditi…

Ali, odmah posle reda obećanja, krenuo je sa redom zastrašivanja: "…Moraćemo da se odreknemo mnogo toga, da preduzmemo najteže moguće mere, ali i da promenimo svest!".

Vučićeva omiljena prevara kojom sluđuje javnost, svedena je na samo jednu rečenicu: „Postali smo pouzdan partner svima, ali i od njih očekujemo da budu pouzdan partner Srbiji!".

Istina je gorka: Srbija nema partnera, ima samo onih koji eksploatišu njene resurse i koriste najjeftiniju, robovsku radnu snagu, kakve nema ni u jednoj drugoj državi Evrope, a možda i na planeti.

Ali, Vučić nastavlja onako kako je uvek i radio. Prevarom je došao do vlasti, prevarom je tu vlast održavao tri godine, a krajem ovog leta, prevarom je krenuo u još jednu predizbornu kampanju, mada mu je njegov američki gazda prilikom poslednjeg susreta skrenuo pažnju da to ne čini, nego da rekonstruiše vladu i čeka svoj neizbežni kraj.

Prevarom je, takođe, održavao privid "evropskih integracija" , mada se Srbija nije ni približila pregovorima. Prvom polovinom ove godine poslužio se značajem Vidovdana kod Srba pa je rekao da će Srbija 28. juna, "…posle ko zna koliko godina i vekova, imati pobednički Vidovdan", misleći na početak pregovora sa Evropskom unijom.

Ništa od toga se nije desilo ni tada niti će se desiti u budućnosti. Ali, zbirom takvih malih i velikih prevara , on već tri godine drži čitavu naciju u pokornosti i uverenju da nije sve tako crno kao što izgleda.

Kad mu na velikoj sceni ne ide, onda bi ponekad svratio do opštinskih odbora svoje stranke pa obećava: "…Ove godine ćemo slaviti jednu malu pobedu, ali pobedu koja će značiti mnoge nove pobede – više asvaltiranih ulica, više zaposlenih i bolju perspektivu za našu decu…".

Kad nestane nade, on nudi nadu-lažnu, naravno: "…Moramo da pokrenemo Srbiju, i da sarađujemo i sa onima koji su loše govorili o nama. Dovodićemo strane, ali i domaće investitore i hvalićemo se time što smo zaposlili 20, 30, 100 ljudi i što smo otvorili nova radna mesta!".

Konačno, kad oseti da mu niko ne veruje u to što priča, uhvati se za mikrofon i podilazi građanima pa kaže: "…Želim da se zahvalim na tome što nam verujeteMi bez vašeg poverenja ne vredimo ništa i bez vaše snage ne možemo ništa. Nama je jedino potreban dogovor sa narodom!".

 

       Lagao je na svakom koraku

 

Tri godine strašnih pljački i prevara Vučićeve vlasti, ostavile su dubokog traga na građanima Srbije. Kako u njihovoj duši tako i u njihovom džepu.

‚Konačno, svako je mogao da se uveri da nijedan od njegovih "projekata" nije bio istinit nego lažan, da su sve njegove velike najave "investicija" bile takođe jedna velika prevara ili, još gore, ogromna šteta po interese Srbije (kao što je slučaj sa "Beogradom na vodi").

Kolike su Vođine nebeske laži i dokle je spreman da ide sa njima, govori i činjenica da je u slučaju nemačkog automobilskog giganta Mercedesa", unapred znao da on u Srbiju neće uložiti nijedan evro.

Uprkos tome, svečano se fotografisao ispred deset „Ikarbusovih" autobusa koji od „Mercedesa" nemaju baš ništa! Vučićeva laž kako "Mercedes dolazi u Srbiju" odmah je demantovana iz Nemačke: "Mercedes" nikada i nije ni imao nameru da investira u Srbiju! Ali, varajući javnost, Vučić je uporno tvrdio da cela jugoistočna i istočna Evropa već stoje u redu i nestrpljivo čekaju „srpski Mercedes"!

Epilog je poznat. Ikarbusov falsifikat danas može jedino da posluži raspalom gradskom saobraćaju u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Prevarom je Vučić sakrio i višestruko štetan ugovor sa "Fijatom" koji je potpisao Mlađan Dinkić, prevarom je pokušao da sakrije i kriminalne ugovore potpisane prilikom prodaje Železare Smederevo US Still.u (za koji Aleksandar Vlahović nikada nije odgovarao), na prevaru je u Vladu Srbije uveo nekoliko ključnih ljudi bivšeg režima, a prevarom se poslužio i u slučaju Bogoljuba Karića (zvanično ga njegova vlada traži, a nezvanično, preko Bogoljubovog brata i supruge, sarađuje sa njim).

Prevarom je pokušao da dovede kompanije arapskih šeika (pre svih, "Al Dahru"), da im pokloni naše najbolje poljoprivredno zemljište , da im omogući da koriste besplatno rečni tok Dunava kroz Srbiju prilikom transporta poljoprivrednih proizvoda, pa pokupuju sve postojeće poljoprivredne kombinate…

Hvaleći se time, rekao je: "…Zainteresovani su da ulažu pre svega u navodnjavanje zemljišta, da povećaju produkciju i prinose za tri, četiri možda i pet puta. Mi smo spremni da prihvatimo i njihovu tehnologiju, i njihovo znanje i njihove ljude i investicije! Modernizaciju Srbije više niko ne može da spreči!".

Ali, srećom, ni "Al Dahra" ni druge srodne kompanije nisu htele ni da čuju da ulažu u novu infrastrukturu, nego su tražili da država Srbije sve sama, o svom trošku pripremi za eksploataciju, a da onda oni dođu i primene svoje pustinjske "agro-tehničke mere". Prethodno je Vučić takođe prevario i Arape rekavši kako će "Srbija učiniti sve što je potrebno", samo da dođu i uberu letinu nekoliko puta godišnje!

 

       Prevareni traže objašnjenje

 

Varajući građane u svakom "projektu" i prilikom svake "investicije", vremenom je stekao naviku da laže određenim redom. Najpre počne da laže u vezi stvarnog broja kvadratnih metara objekta koji promoviše, i visine "ulaganja", pa tek onda u vezi broja zaposlenih i mogućeg profita.

Spisku njegovih nezaboravnih laži, svakako treba dodati i onu kad je rekao da će posle potpisivanja više ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, doći do ulaganja u veliku fabriku čipova koja će biti najveća investicija u Srbiji u poslednje tri decenije. Preciznije, rekao je tom prilikom i ovo: "…Biće to najveća investicija u Srbiji od 1980 godine u Srbiji i spasonosno rešenje za našu zemlju…".

Mada je za tri godine svaki put javno uhvaćen u laži, nastavio bahato da sprovodi svoj pljačkaški plan. Štete od njegovih prevara su dostigle više desetina milijardi evra i dolara, a neke od njih nemerljive su, jer je reč o uništavanju nacionalnih resursa koji nemaju cenu.

Da bi odvratio pažnju od kriminalnih ugovora koje je potpisivao i koje danas drži daleko od javnosti, pod ključem, svakodnevno smišlja zavere protiv samog sebe, držeći milione građana u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Vučić kao na ubrzanoj traci proizvodi afere o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se baca prašina u oči građanima.

U poslednje vreme, njegove prevare postale su do te mere providne, da ga i ona retka novinarska pitanja izbacuju iz ravnoteže, pa ispoljava bes i galami na svakoga ko se usudio i najmanji prizvuk kritike njegove vlasti.

Prošle godine, kad su prolećne poplave harale Srbijom, do javnosti su stigli dokazi o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje". Vučić je odlučio da se posluži lažima i optuži sve druge oko njega da lažu! Doslovno je rekao: "…To su napisali obični lažovi koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije!".

Devenport je povodom ovoga od njega zatražio hitno izjašnjenje. Patološki lažov nije ni trepnuo nego se obrušio na medije i "lošu interpetaciju" onoga što je stvarno rekao! Ubrzo, nakon što je još nekoliko puta brutalno prevaren, Devenport je počeo da zaobilazi Vučića. Danas ga je nemoguće videti u njegovoj blizini.

Kad je Vučićev dugogodišnji politički idol Vojislav Šešelj pušten iz Haga, ne znajući kako će se on ponašati posle zatvora i da li je spreman na osvetu zbog izdaje, odmah je njegov izlazak na slobodu proglasio "pokušajem SAD da destabilizuju Vladu Srbije". I ovu izjavu je, preko posrednika, morao da objašnjava tadašnjem američkom državnom podsekretaru Vilijamu Barnsu. I tom prilikom je napao "nepoznatog počinioca" da mu je tu izjavu podmetnuo.

Skoro dve godine, svakodnevno se koristio najbestidnijim lažima kako bi javnost uverio da će na milion i 750 hiljada kvadratnih metara savskog priobalja u Beogradu, nići čitav velegrad na vodi.

Uskoro je "produžio rok" za još jednu godinu, a onda krenuo u veleizdajničku akciju kakvu niko pre njega nije izveo: usvojen je Leks specialis, kojim su suspendovani zakoni Republike Srbije, samo da bi šeici iz Emirata dobili na poklon najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište na Balkanu.

Potpisan je ugovor kakav nijedna država na svetu ne bi potpisala (detaljno o tome u ovom broju na stranama 10, 11 i 43), kojim je suspendovano i domaće zakonodavstvo i suverenitet zemlje.

 

       Vučićeve prevare sa vojnom industrijom

 

Početkom 2013. godine, Vučić je plan o velikim prevarama podigao "na najviši nivo". Naime, u vreme kad je još uvek bio prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, u Abu Dabiju je sa šeikom Abdulahom bin Zajedom, ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom prestolonaslednika Muhameda bin Zajeda, potpisao više sporazuma, od kojih nijedan nije bio u interesu Srbije, a neki od njih su direktno upereni protiv nacionalne bezbednosti Srbije.

Tom prilikom, potpisani su Sporazum o međudržavnoj saradnji, Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i Ugovor o strateškom partnerstvu.

Posledice ove njegove "misije", vidljive su danas najviše na stanje u takozvanoj namenskoj industriji, odnosno, vojnim fabrikama naoružanja i opreme. Kako je slagao radnike u namenskoj proizvodnji i dokle ih je doveo, govore i sledeći primeri…

Naime, pritisak na te fabrike da postignu isporuke svih narudžbina, doveo je do čestih eksplozija i nesreća u kojima stradaju zaposleni. Poslednja takva, sa teškim posledicama, desila se u Lučanima, a pre toga u valjevskom "Krušiku" u maju ove godine.

Ali, bez obzira na usmrćene i ranjene, Vučićeva propaganda sve pripisuje "ljudskom faktoru", a sa druge strane njegova vlast sve čini da u namenskoj proizvodnji istera što više ljudi na ulicu.

Naime, Fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, nisu ovih dana dobile saglasnost Vlade da zaposle nove radnike, iako su im potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje namenjene stranim tržištima.

Tako je fabrici Zastava oružje, odbijen je zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija, koji nedostaju već duže od godinu dana, s obzirom na veliki pritisak koji trpi zbog nenormalno velikog broja izvoznih ugovora, koje je Vučić lično potpisao.

I pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, Vođa ih tretira kao i druge "krave muzare", javna preduzeća iz kojih treba iscediti sa što manje ulaganja što više para.

Vučićevom ličnom odlukom, u novembru prošle godine, svim zaposlenima u fabrikama namenske proizvodnje (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) plate su smanjene za 10 odsto. Tako su na najgrublji način shvatili kako ih je Vučić bezočno prevario kad im je obećao "evropske plate", kad krene izvoz.

Treba podsetiti i da je državna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata zadužena za razvoj naoružanja i vojne opreme, neposredno nakon Vučićevih "sporazuma", odmah je naručila srpske raketne sisteme "Alas"  , mada ih je tek trebalo proizvesti.

Reč je, inače, o supermodernom projektu naše vojne industrije, jer takozvana ubojna glava "Alasa" emituje sliku koja se prenosi do komandnog mesta, što omogućava izbor optimalne udarne tačke, pa i preusmeravanje na drugi cilj.

Vučić je slagao Arape da "mi to možemo da proizvedemo u velikim količinama i u rekordnom roku", a onda je počeo nezapamćen pritisak na našu vojnu industriju. Rezultati su takvi da ona danas stenje pod pritiskom posla, smanjenja broja zaposlenih i smanjenja plata.

Ali, ono najgore se već desilo: naše raketne sisteme "Alas", Emirati već odavno preprodaju raznim islamskim ekstrimistima i njihovim režimima, a spremni su da ih ustupe i budućoj vojsci albanskog Kosova, čim ona bude i zvanično osnovana! Uostalom, Vučić odlično zna da su neke od vodećih kompanija iz Emirata, veliki sponozor albanskog režima na Kosovu.

Još jedna grandiozna Vučićeva prevara, desila se prilikom njegovog obraćanju predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu, kad je rekao da Srbija ima ruske avione tipa MIG 29 i da oni ne mogu da lete, jer nema akumulatora za njih! Iz Rusije je krajem avgusta 2014. godine, odmah stigao poklon, dva kompleta akumulatora za MIG-ove, koji je odobrio lično Vladimir Vladimirovič.

Ali, Vučić je i ovom prilikom varao, jer se godinu dana kasnije, krajem ovog proleća, u jednoj rutinskoj kontroli Ministarstva odbrane, da u jednom od vojnih skladišta u Pančevu leže čak 302 aktivne akumulatorske ćelije, proizvedene u valjevskom "Krušiku", kupljene za potrebe Vojske Srbije još u decembru mesecu 2009. godine!

Od tog broja bilo je moguće kompletirati čak 18 akumulatora (jedan se sastoji od 16 ćelija), što je bilo dovoljno da polete svi ispravni MIG-ovi srpskog vazduhoplovstva! Zbog svega ovoga, nebo nad Srbijom je mesecima bilo nebranjeno.

Ove jeseni, nekakva "Gašićeva komisija", utvrđuje ko je kriv za ovaj skandalozni propust. Svi putevi vode ka njegovom neposrednom gazdi. Ali, na njegova vrata niko neće zakucati.

 

     A 1. Vučićeve želje i obećanja u Vašingtonu

(Objavljueno na portalu Teleprompetr.rs)

Obećanja Aleksandra Vučića koja je izneo tokom poslednjeg sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, koja su iz vrlo pouzdanih američkih izvora dospela na portal "Teleprompter", govor o Vučićevim prevarama, spremnosti na izdaju i obračun sa svima koji mu smetaju.

Razgovor je inače vođen u "četiri oka", a izvor iz Vašingtona ekskluzivno otkriva obećanja koja je Vučić ostavio u Beloj kući.

Prema njegovim rečima, Vučić je od američke administracije tražio pomoć u sklanjanju Tomislava Nikolića sa političke scene. Kako bi realizovao taj plan, Vučić je zatražio odobrenje za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima, uključujući i predsedničke.

Vučić je Bajdenu predložio opciju da on bude predsednik Republike, a sadašnji ministar finansija Dušan Vujović da postane predsednik Vlade.

– Da bih mogao da ispunim obećanja, tražim od Vas podršku i pomoć za raspisivanje izbora u aprilu na svim nivoima, rekao je Vučić Bajdenu.

Zauzvrat, Vučić je, između ostalog, obećao da će uvesti sankcije Rusiji, napomenuvši da ga u tome koče Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

– Ni ja, niti bilo ko u mojoj porodici, nismo orijentisani ka istoku. Rusija vrši pritisak na mene preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Ukoliko bi mi pomogli da postanem predsednik Republike, a Vujović predsednik Vlade, ja bih imao prostora da se posvetim velikim državničkim poslovima u Srbiji u kojoj neće biti korupcije, pa makar morao da se obračunam i sa svojim najbližim prijateljima i rođacima, obećao je Vučić.

Vučić je rekao da će izaći u susret Evropskoj uniji i migrante naseliti u napuštena sela.

– Izaći ću u susret i Evropskoj uniji oko migranata. Mi imamo mogućnost da naselimo napuštena sela u Srbiji. Najveći pritisak na mene vrše Rusi preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Kada bih bio predsednik, verujem da bi mogao sve da očistim jer verujem u zapadne vrednosti, rekao je Vučić američkom potpredsedniku tokom sastanka.

Vučić se osvrnuo i na odličnu saradnju koju ima sa albanskim premijerom Edijem Ramom. Obećao je da Srbija neće kočiti članstvo Kosova u UNESCO.

– Odlično sarađujem sa Ramom. Pokušaj huligana i mafijaša da pokvare te odnose nije uspeo. Pozdravljam i pružam podršku Isi Mustafi (premijer Kosova prim. aut.) i Hašimu Tačiju oko formiranja Zajednice srpskih opština. Garantujem Vam da Srbija neće blokirati Kosovo da uđe u UNESCO. Dajem vam garancije i za mir u Federaciji Bosne i Hercegovine i jačanje federalne vlade, a ja ću Milorada Dodika staviti pod svoju kontrolu, citira izvor portala Teleprompter.rs iz Vašingtona koji je imao uvid u sadržaj razgovora između Vučića i Bajdena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

9. октобра 2015. 1 коментар

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

BEOGRAD U VODI-12

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: