ЗАВЕРА, МУТНЕ РАДЊЕ И ОПАСАН БИЗНИС: ПОМАЖЕ ЛИ СРБИЈА И НАОРУЖАВАЊЕ ВОЈСКЕ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!??

 

По повратку из Њујорка српски председник Александар Вучић, којем су заплењени сви рачуни у иностранству, најавио је да ће сам донети тешке и болне одлуке, мислећи на признавање независности тзв. Републике Косово, како је то и неовлашћено потписао у Бриселу.

Српска листа у парламенту Косова треба да изгласа Закон о Војсци Косова. Смртно болесни председник најављује да ће се сам повући са функције, “када заврши посао“. Уместо да заврши на доживотној робији, њега ће болест брзо одвести у гроб. А нас у потпуну пропаст.

 

                     мајор Горан Митровић

 

Председник Вучић у сарадњи са својим братом Андрејем, почетком августа 2016. године буквално је украо 3.000 тона муниције до калибра 23 мм, а што износи 98% свих ратних војних резерви Војске Србије.

(Практично у случају рата немамо са чим да пуцамо), а целокупну крађу покривају Војска Србије и тадашњи министар Зоран Ђорђевић и пријављују и праве папире да је послата на уништавање у ремонтни завод у Крагујевцу , због старости (у који је и фебруара ове године подметнута експлозија са пожаром да би се прикрили трагови лажног складиштења те муниције украдене са стокова Војске Србије, који никад нису ни отишли за Крагујевац, него су натоварени у камионе и отерани у три луке (Ријека, Бакар и Плоче у Хрватској) за утовар на брод Монерон (капетан брода је био Грк Б. Вангелис ).

Тих 3.000 тона муниције конкретно је било намењено за ИСИЛ у Либији, место истовара је требало да буде лука Zawiya or Azzawya (Лат: 32:48 Н, Лонг: 12:42)

Тај посао је Андреј Вучић погодио директно са Турцима у јулу 2016. године на Турском делу Кипра, а платио је Катар износ од 245 милиона долара авансно, на њихове приватне фирме у Катару, Кипру и Саудијској Арабији.

У цео посао транспорта и опреме истурене су фирме Слободана Тешића и Петра Црногорца (Техноремонт Темерин) које су само били извозници робе због папира и лиценци које имају, а у сврху да би се стварни организатор прикрио (Андреј Вучић)

Да подсетимо да је 10. 9. 2013 године у Луци Ријека заплењено 40 контејнера са лансерима, ракетама 122 мм Град,128мм Пламен, С8, анти тенк програм Фагот, ракетним горивима и спектакл ракете Р73 преправљаних из ваздух-ваздух у земља ваздух (ВТИ Србија) као и пуно ракетног горива за те ракете.

Папири су били Катарски а већину Еуц сертификата при увозу дела робе (фагот) у Србији је потписивао лично Александар Вучић, јер је тада био и министар одбране, али првобитни корисник је требало да буде АЗОВ батаљон у Украини (то је нацистичка формација која је била прва у сукобу са проруском армијом у Украјини).

Катар, који је такође и за ово оружије платио на фирме Горана Веселиновића (Вучићев кум) 70 милиона евра авансно (све плаћено фебруара 2013) и требао је још да упалти 80 милиона евра.

У једном од контејнера ЦИА проналази и 900 милиона евра и долара, помешано у кешу (новац Драгана Шутановца, Бориса Тадића и Микија Ракића) који је требало да буде складиштен у банкама на Блиском истоку, а које ЦИА одмах конфискује и нигде их непријављују у документима о заплени у Луци Ријека.

Робу заплењује у луци Ријека ЦИА на основу те заплене држе Вућића у шаци све до августа 2016. године, када му лично Јосеф Бајден у посети у Београду 17.8 2016 даје зелено светло да бродом МОНЕРОН покупи и тих 40 контејнера из Луке Ријека и да припоји са муницијом украдену са војних стокова Војске Србије, која је већ била пребачена у луке Ријека, Бакар и Плоче и чекала утовар са уредном документацијом.

Бајден је испунио обећање и контејнери и муниција се утоварују у августу месецу на брод Монерон који креће са 3.350 тона робе на пут, а прва истоварна станица је требала да буде лука у црном мору у Украјини, лука Одеса, али руски бродови пресрећу брод Монерон и не дају му да приђе обали и држе га 25 дана у Црном мору, 30 км од луке Одеса.

Монерон се креће 25 дана лево – десно и на крају добија нове координате да крене ка излазу из Црног мора и да иде ка Либији, да истовари робу негде близу обала Либије, са брода на брод, јер су се уплашили да, ако крену ка обали Либије, ка луци истовара у Zawiya, да би могли бити заустављени од НАТО-а.

Када су били надомак обале Малте, где су такође 9 дана стајали привезани у ничијој територији, обалска стража Малтешке војске пресрећу брод, врше преглед папира и учинило им се нешто сумњиво.

Они део робе тачније (2.000 тона) тј део муниције (муниције украдене са војних стокова Војске Србије) истоварују у Луци Валета у Војној бази, као на мерење тежине и проверу, а брод Монерон смишљено задржавају до 30. марта 2017. када га пуштају да са остатком контејнера (1.350 тона) и регуларним папирима крене даље, што Монерон и чини и креће даље, али мистериозно добија координате да део робе (1.000 тона) контејнера одвезе до луке Саранде (Албанија). Брод допловљава у луку Саранде 16. априла ове године и истоварује робу(1.000 тона).

А, 29. априла из Луке Саранде у Албанији (120 шлепера са косовским таблицама), албанска мафија одвози робу на Косово за будућу Војску Косова.

Договор о куповини оружја је Александар Вучић лично направио са Тачијем у Бриселу, а Андреј Вучић је спровео у дело. А за узврат, одатле друга албанска мафији, због незавршеног посла са акцизним маркицама и са реверсом лажног кинеског Малбороа кроз Србију).

Брод Монерон наставља даље из луке Саранде да проба да се пробије до обала Украјине да АЗОВ батаљону испоручи тај део робе, који вози са 350 тона робе и пролази поред обала Крфа у Грчкој. И тада Војска Грчке прилази броду, доводи га до Крфа и заплењује сву преосталу робу у контејнерима (350 тона). (Зато је Милорад Додик ишао на Крф три пута недељно, да проба да одблокира ту робу, а замолио га је Андреј Вучић).

Косовским Албанцима је фактички испоручено оно што никад не могу да купе, јер немају ЕУ сертификат, а друго то им нико сем Вучића не би ни у лудилу продао. А, из следећих разлога…

1.ПВО систем ракете Р73 са лансерима модификоване на (земља-ваздух) лете 20 км у ваздух (са стокова Војске Србије покрадено)

2. Антипешадијске ракете 128 мм Огањ и пламен и Албанци имају лансере остали од Војске СРЈ (ова роба такође је покрадена са војних стокова војске Србије)

3. Антитенк програм лансер и ракета 9К 111 Фагот (покрадено са стокова Војске Србије), увезено из Белорусије и Украјине .Вучић лично потписивао ЕУЦ сертификате, јер је био тада министар одбране)

Александар Вучић је све плански смислио и сковао заверу против Срба и Руса у једном даху, наоружао је Војску Косова до зуба, спремио их је за могући удар српске војске и омогућио Војсци Косова да нанесе ненадокнадиве губитке адутима српске војске, српске пешадије, авијације и тенковском нападу. Фактички, Албанци би нас десетковали у даху.

И тако је још једном председник Вучић са својим вољен им братом потврдио колико органски мрзи Србе и колико им жели зла, а и што је такође трагично, он из дна душе мрзи Русе, а као ћеркица му иде у руску школу а он говори руски, а даје оружје руским непријатељима.

Изненадни позив на смену министра одбране Александра Вулина, одмах након његове посете Русији, којом приликом м у је и саопштено шта све раде браћа Вучић, са својом камарилом, последица је да је он упознат са злочиначком завером породице Вучић према Србији.

Министар Вулин је такође описао, дан након повратка из Брисела, да када су Вучић и Дачић неовлашћено признали независност Косова, такозвани Бриселски споразум, да се Вучић, када му је баронеса Кети Ештон запретила објављивањем досијеа, ваљао по поду као свиња, да је кукао и молио да то не чини, а да ће он све да потпише. Господин Вулин је по повратку из Брисела, одмах поднео и оставку, али је Вучић “имао јаке разлоге да га убеди да остане уз власт“, што је он и учинио.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKO NAZADOVANJE: RASTURANJE FIRMI DO OSIROMAŠENJA GRAĐANA ZRENJANINA

 

Politikanstvo začinjeno dugoročnim lagodnim životom u Zrenjaninu na račun sugrađana je privilegija onih koji ne znaju ništa drugo da rade. Lokalni oci, majke, maćehe i birokratska rodbina po prebukiranim kancelarijama, bezobzirno traže od sugrađana da imaju obzira prema prostačkoj nazadnjačkoj sprdnji sa Zrenjaninom. Posle devet meseci čekanja, kao svojevrsni cinizam, otvorena je i takozvana Kancelarija za brze odgovore. Sad bi neko mogao da pita (ali da mu hitno odgovore), koliko puta je porasla naknada članovima nekog Saveta za saobraćaj, koliko ih tamo ima, gde su još zavukli ruku u državnu kasu i slično…

 

                 Zoltan Horvat

 

U trenutku kada se u zrenjaninskoj Palati (ne)pravde vodi 77 stečajnih postupaka u "ubijenim" firmama protiv ubogog zrenjaninskog radnika izbačenog na ulicu željnog makar minimalca, kada je samo u poslednjih nekoliko meseci rastureno sedam, nekada moćnih firmi (Jugoremedija, Brodogradilište Begej, Vojvodinaput, Šinvoz…),mr Ivan Bošnjak, gradonačelnik Zrenjanina bezobrazno kaže da lokalna vlast izvanredno radi.

Ajd’, što je možda u opisu njegove funkcije laganje u pravi čas, ali ovaj gospodin, dostupan samo podobnim medijima, uopšte se ne pojavljuje na skupštinskim zasedanjima niti na događanjima gde se vrši sve žešća prozivka nakaradne nazadnjačke vlasti.

Ničim izazvani gradonačelnik Zrenjanina, naravno, "nema pojma" da su ovdašnja javna preduzeća na čelu sa Direkcijom za izgradnju (bolje reći urušenje) grada, povukli već dato punomoćje predstavnicima radnika poverilaca za podnošenje plana reorganizacije firmi pred bankrotom.

Ni Goran Kravarušić, direktor Direkcije, čovek sa najsigurnijim mestom boravka u jednom od mnogobrojnih džepova svog imenjaka – ministra, provereni gradonačelnikov pajtos po strančarenju, ne obazire se na činjenicu što Jugoremedija najverovatnije više nikada neće proraditi.

Jauk i lelek bivših radnika, danas besciljnih uličara od kojih je oteto pravo i na bedan život, Bošnjak i Kravarušić nazadnjački "dosoljavaju". Savet za bezbednost saobraćaja grada u kojem su Ivan i Goran glavne face (pride neizbežni, Dača Dimkić, Sanja Zubanov, bračni par Petrović…) samo u prošloj godini na ime Programa korišćenja sredstava za finansiranje unapređivanja bezbednosti saobraćaja, oteo je iz gradske kase dva miliona dinara!

Kako ovo dobro utrenirano i "veselo društvo" unapređuje saobraćaj i preostalo u Zrenjaninu? Jednom, najviše dva puta prošle godine (po pola sata), sastančilo se u Gradskoj kući, donela se odluka da se bezbednost mora podići na viši nivo, i, tačka (po ugledu na njihovog idola, Prvog). Ove godine, gle čuda, već su jednom sastančili, a usput namakli nove podobne članove.

Pre tri godine, članovi ovog Saveta su na ime naknade imali na raspolaganju ukupno 160 hiljada dinara, pre dve 521 hiljadu, a prošle godine neverovatnih 1,896 miliona. Usput su odštampali i manje serije flajerčića u okviru "preventivno-promotivnih aktivnosti", a 2013. godine se na ime samo ove naknade uvek isti spremaju da od sugrađana otmu 4,5 miliona dinara.

Njihov doprinos bezbednosti saobraćaja meri se slovom O, bolje reći nulom, jer sem bezbednog trpanja u sopstvene džepove, ne rade ništa drugo. Kolikim brojem debelo plaćenih gradskih partijskih Saveta i Komisija predsedava Gosn’ Ivan u milom mu društvu Dače, Jasmine, Sanje…? Broj im se ne zna. Vala, ni Ivan ne zna, al pouzdano zna da od sugrađana, bivših radnika Jugoremedije, Vojvodinaputa…koje izbegava u širokom luku jer ni njima ne sme na oči, zarađuje mesečno najmanje 500 hiljada puta više.

Veliki kadrovik (visok je preko 1,90 metara), magistar veterine, zalutao u nazadnjačku politiku, vrhunac bahatosti, nepristojnosti i kukavičluka pokazao je nepojavljivanjem na poslednjem skupštinskom zasedanju. Za diskusiju o večnoj kapitalnoj temi za Zrenjanin, konačnoj izgradnji fabrike vode, poslao je kurirom poruku da država ne može da ponudi garancije jer se možda zakasnilo sa prijavom?!? Na ovakvu neodgovornu izjavu naslanja se katastrofalno rukovođenje JKP Vodovodom nakon prošlogodišnje teško razumljive smene retko uspešnog direktora Milorada Bjelogrlića, gde ovdašnji DSS ima koaliciono pravo imenovanja svojih kadrova.

I ovi Koštuničini su "uboli", direktor Putić je takođe veliki kadrovik, sa preko 1,90 metara u visinu. Čedo Janjić, pomoćnik gradonačelnika (a šta drugo), sve i svja u ovdašnjem Koštuničinom taboru, uprkos najave raspuštanja gradskog odbora iz centrale zbog uzurpacije vlasti od strane nekolicine ovdašnjih (sve)moćnih, sprečio je već viđeno imenovanje gospodina Sreda Pajića za direktora, čestitog člana stranke od osnivanja.

Osta Zrenjanin bez fabrike vode, osta centar Banata sa najlošijom vodom na Balkanu, ostaše u zapećku časni ljudi ismejani zbog stručnosti, britke reči i pameti, al ostaše, u svojim foteljama, i kadrovi koji bi u nekim drugim sredinama, leteli naglavačke. Jednom, zauvek.

 

         A 1.

Mrtvo rođena kancelarija

Nazadnjaci su prethodnih dana rastrubili po gradu da su ispunili „kapitalno" predizborno obećanje. Tek nakon devet meseci od uvođenja nazadnjačke diktature u Zrenjaninu, otvorena je Kancelarija za brze odgovore.

Zrenjanincima je laknulo, sad će se brzinom svetlosti uveravati u sopstveni očaj. Ima li još nečeg dobrog u ovakvoj filozofiji rastakanja i čerečenja grada? Krenuli su ozbiljni protesti nezaposlenih, a razdrmana je i opozicija, otpočevši "bljuvanje vatre" na svoje nedorasle naslednike.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije