ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnima“ su posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEUNIŠTIVI DIREKTOR I NJEGOVI POSLUŠNICI NEVAŽNIH I MANJE VAŽNIH SPOSOBNOSTI…

 

O odluci doživotnog direktora srpske policije da reorganizuje svoj kabinet i postavi sebi odane ljude na sva ključna rukovodeća mesta, a bez otpora ministra Stefanovića, javljaju policijski službenici upućeni u kadrovanje Milorada Veljovića.

 

 

 

„Još od kada ni sam nije bio svestan da je na nezakonit i namešten konkurs izabran na mesto direktora srpske policije, počeo je odmah da stvara mrežu neznalica, poltrona i poslušnika oko sebe, da bi lakše i u dogovoru sa tajkunima hapsio nedužne, i odlagao velike predmete u svoje fijoke, po nalogu političara.

Ne računajući one koji su otišli sa velikom penzijom, jer im je po pet godina Veljović davao 20% uvećanu platu, zašta nikada nije odgovarao, i one koji nisu dolazili na posao po deset i više godina, a za to vreme primali uredno, platu, prevoz i topli obrok, kao i one od kojih je od obične seoske ošljare pokušao da napravi eksperta poput Ivice Petrovića, kome je dao nadimak „kromanjonac", a posle ga hvalio kao najboljeg operativca u Srbiji, i kada ga je odatle pustio niz vodu, sada je stvorio oko sebe mrežu od još većih „eksperata", poltrona i prljavih policajaca. Stop

Bogdan Pušić je već godinu dana, navodno i samo na papiru, i za javnost smenjeni zamenik načelnika UKP-a, ali koji i dan danas prima veliku zameničku platu... Stop

Najveća Veljovićeva perjanica, i najbolji prijatelj Ivice Petrovića, eksperta za snimljeni operativni materijal "kratkog trajanja" je pomoćnik direktora Bogoljub Živković, nekadašnji načelnik policijske uprave Kraljevo, koga je na to mesto doveo savetnik predsednika Republike, vlasnik firme "Trgomena", koji mu je u životu zdušno pomogao, praveći mu vilu indentičnu svojoj. Stop

Zbog Živkovićevih zasluga oko izgradnje direktorove "vikendice" na Goliji, i ostalih kombinacija "dubokih džepova", Veljović ga je već ekspresno predložio ministru, ni manje ni više, nego za zamenika direktora policije.

Njegove umne i profesionalne mogućnosti su na nivou noćnog čuvara u sadašnjoj propaloj fabrici Magnohrom, gde više nema šta da se ukrade. Ali njegove sposobnosti primanja mita i dubokih džepova je mnogima poznata. Stop

Savetnice direktora policije, sa svega desetak godina radnog iskustva su silikonske sestre Marina Tomašević Komadinic i Katarina Tomašević, bliznakinje, koje je, držeći ih za ručice i nogice, sa štanda na beogradskom sajmu u MUP doveo direktno Dragan Šutanovac.

O njihovom neznanju, bahatom ponašanju i „intimnim klečećim i ležećim sposobnostima" pričaju svakodnevno svi zaposleni u MUP-u, i svakodnevno su izložene podsmesima i sprdnjama. Veljović namerava da ih unapredi za svoje pomoćnike za "prava pitanja". Stop

Sledeća Veljovićeva perjanica, i takođe budući pomoćnik direktora je izvesni Veljko Popara, po zanimanju priučeni pravnik, koji nikada nije radio u operativnom sastavu policije, već u logistici, odnosno u odeljenju za opservaciju, ili praćenje.

Ne postoji niti jedan kurs u policiji u inostranstvu na koji gospodin Popara nije učestvovao, iako većina nije imala veze sa vrstom poslova koji obavlja, ili koji je ikada obavljao, i na kojima je pokupio više diploma i sertifikata, nego što ima cela kriminalistička policija Srbije.

Zahvaljujući privatnim Veljovićevim "tajnim specijalnim zadacima praćenja", koje je obavljao još za vreme ministra Jočića, a posebno prateći svoje kolege, posebno pripadnike specijalnih jedinica, i falsifikovanjem izveštaja sa terena, direktor policije ga je već ranije nagradio radnim mestom pomoćnika načelnika UKP-a, iako ne ispunjava osnovne kriterijume za to radno mesto, zbog operativnog iskustva koje ne poseduje. Veljović ga štiti, da ovaj ne bi pričao šta je sve protivzakonito radio po njegovom nalogu, i koga je sve pratio. Stop

Srđan Paskvali, takođe pomoćnik načelnika, po zanimanju priučeni nastaviik geografije, i predsedavajući veštačkom policijskom tvorevinom "Sepka" je takođe jedan od najvećih Veljovićevih poslušnika. U svojoj karijeri je jurio samo seksualne prestupnike po šumama Zvezdare, i neuspešno tragao sa prijateljem Draganom Karleušom za „nacionalnim blagom" i umetničkim slikama po Srbiji, a koje se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Ali neke su i zadržali za sebe kao i stare rimske novčiće, koji su na volšeban način nestali iz „istopljenih metalnih kasa", kao i mnoge druge zaplenjene umetničke vrednosti, koje nikada nisu vraćene stvarnim vlasnicima, jer nikada nisu izdavali potvrde o oduzetim stvarima. Stop

E, sad dolazimo do Veljovićevog najvećeg miljenika, i najvećeg kadrovskog rešenja, kandidata za naslednika Rodoljuba Milovića, izvesnog i izvršnog političkog preletača Dejana Radenkovića Dekija, priučenog profesora ONO i DSZ, sadašnjeg pomoćnika načelnika UKP-a, koji je za ekspresno kratko vreme od običnog inspektora na Čukarici, zahvaljujući DS-u, a kasnije njegovom preletu ka SPS-u, a sada pokušajima sa SNS-om, sa Banovog Brda, Veljović tog eksperta za lične karte pasoše i sitne prijave, direktno postavlja na mesto pomoćnika načelnika UKP-a, i na nezakonit način ekspresno šalje za načelnika PU Leskovac, a zatim PU Požarevac, da bi primao duplu platu, gde je imao vrlo „zavidne" rezultate, posebno u lomljenju skupocenih micubiši džipova u pijanom stanju, ranjavanju nedužnih ljudi u belim Golfovima, kao da su dileri droge, o čemu ga je Služba unutrašnje kontrole isleđivala, ali Veljović je sve zataškavao.

Dejan Radenković, izuzev za privatne kombinacije, spletkarenja i probleme koje je nekada imao sa bivšim sindikalcem oko skupocenih ručnih satova, koje je je svojevremeno, kao terenski inspektor zaplenio na Adi, a koje tada nije prijavio, nego ih prisvojio, ničim nije zaslužio to visoko rangirano mesto u policiji. Na sumnjiv način se uselio u stan na Čukaričkoj padini, iako nije imao ni pet godina radnog staža.

Zahvaljujući njegovom prijatelju Veljoviću i načelniku Uprave za vezu, koji je svojevremeno kao policajac u Jagodini obezbeđivao Jotku, nedeljno menja skupocene mobilne telefone. Takođe koristi službeni džip marke Micubiši i i pored naredbe ministra, jer je, valjda, te modele navikao da lomi i prelazi ogroman broj kilometara, trošeći ogromna budžetska sredstva.

Posebno je interesantan njegov odnos sa stranim organizacijama koji se nalaze na istom spratu, i u istom hodniku, gde je i UKP, i njegovim čestim službenim putovanjima na daleke destinacije. Stop

Veljovićeva desna ruka, a koju namerava da postavi takođe za pomoćnika direktora, je analitičar sociolog po zanimanju Slavica Jokanović, načelnica službe za analitiku, koja je nekada radila veoma složene poslove u Upravi analitike MUP-a, na statističkom evidentiranju saobraćajnih prekršaja, ali je kao kadar DSS -a, a kasnije DS-a, naročito zbog njenih zasluga o pisanim i neproverenim karakteristikama smenjenih tužioca i sudija, ekspresno postavljena na pomenuto rukovodeće mesto.

Vozi službeni automobil i ponaša se kao da je u najmanju ruku zamenik direktora policije, jer kod nje stoje sve one neproverene i namerno naručene pisane i izmišljene službene beleške za pojedine zaposlene u MUP-u, a koje je kroz sredstva javnog informisanja, a po nalogu drugih, trebalo diskreditovati i ocrniti, da ne bi bili postavljeni zasluženo na neka visoka rukovodeća mesta.

To se posebno odnosi na zaposlene rukovodioce u Žandarmeriji, SAJ, biroima i Upravnim poslovima. Posebno je interesantan podatak o njenoj veoma dobroj i širokogrudoj saradnji sa pojedinim inostranim službama, koji su i insistirali da baš ona bude upućivana na "stručne" inostrane seminare i obuke, iako za to ne ispunjava niti osnovne uslove, a naročito starosne jer ispunjava uslov za odlazak u penziju. Stop

Načelnica, i budući pomoćnik direktora policije Slavica Jokanović je posebno u jako „dobrim odnosima" sa Slavišom Sovtićem, nestručnim načelnikom SBPOK-a, koji je poreklom iz Prizrena, i čije intelektualne sposobnosti su na nivou napaljenog deteta u pubertetu, sa izlizanom lizalicom.

Posebno su interesantni njegovi „poslovni ekonomski odnosi" sa svojim bliskim rođakom i mužem jedne naše poznate glumice, koji se i te kako kose sa zakonom. Njega Veljović već vidi kao zamenika načelnika UKP-a, umesto Bogdana Pušića. Stop

Od mnogobrojnih sistematizovanih mesta pomoćnika direktora, svakako je jedno rezervisano i osigurano za eksperta Radoslava Đinovića, načelnika službe za terorizam i praćenje i serviranje laži za kolege, posebno one iz rukovodećeg sastava Žandarmerije, pošto je u svojoj karijeri, još dok je nosio poštu i kuvao kafu u "Poskoku", glumio ekstra obaveštajca, kontraobaveštajca, komandosa i svojim neprofesionalnim radnjama, po nalogu stranih službi, gde je i uredno evidentiran, kvario mnoge kombinacije ostalim bezbednosnim službama na KiM i na jugu Srbije.

Zbog tog svog, iz prvenstveno intelektualnog, a i psihički neostvarenog sna, on mrzi svakog pripadnika Žandarmerije i policije, DB-a, koji je savestan, častan i profesionalan pripadnik i rodoljub. Mnoge afere oko njegovog neprofesionalnog i nezakonitog rada, oko mnogih neregistrovanih zaplena naoružanja, do kupovine stana i mnogih lokala su zataškavane zbog njegovog prijateljskog odnosa sa rukovodstvom policije, odnosno direktora Veljovića, kao i političkih stranaka. Posebno je interesantan podatak o njegovoj saradnji sa pojedinim inostranim službama. Stop

Sa ovim budućim kadrovima srpska policija na čelu sa neuništivim Veljovićem će samo sve više i više "tonuti" u nedogled. Ovo je interesna organizovana kriminalna grupa koja trguje i šuruje sa kriminalcima zarad ličnog bogaćenja, i ništa više!!! Stop“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

EVROPSKO TRŽIŠTE STRUJOM – UVOD U ZATVARANJE DOMAĆIH ELEKTRANA I PRODAJA ELEKTROPRIVREDE!??

 

Kad već nije mogla da spreči realizaciju tranzita ruskog gasa kroz Srbiju, Evropska unija sve čini kako bi slomila domaću elektroprivredu i učinila je na taj način energetski zavisnom. Lobisti interesnih centara u Londonu i Briselu računaju da će ovakav scenario ubrzo realizovati njihovi lobisti u Vladi Srbije, na čelu sa ministarkom energetike Zoranom Mihajlović. I domaći i strani mešetari ozbiljno razmatraju kako da Elektroprivredu Srbije (EPS) bace na kolena. Cilj je jasan: pretvoriti Srbiju u energetsku koloniju pod izgovorom "liberalizacije tržišta".

 

                 Piše: Insajder E- 8

 

Bude li ovaj monstruozan plan realizovan, lako se može desiti da proizvodnja uglja potpuno prestane, da hiljade radnika sa kopova u Kostolcu i Kolubari ostanu na ulici, bez posla, da domaća proizvodnja struje potpuno prestane (osim iz hidroelektrana) te da kompletna elektromreža bude prodata strancima. Bio bi to kraj poslednjih tragova suverenosti, a Srbija bi i zvanično bila banana-država, nesposobna da funkcioniše samostalno u bilo kom obliku.

Zbog pogrešnih odluka Vlade Srbije, pre svega ministarke energetike i zaštite životne sredine Zorane Mihajlović, i obaveza koje nam je nametnula Evropska unija u oblasti liberalizacije trgovine strujom, Elektro privreda Srbije (EPS) suočiće se sa ozbiljnim finansijskim gubicima u 2014. godini.

Liberalizacija tržišta struje je toliko loše isplanirana da će umesto pada cene ovog energenta, privrednim subjektima biti isporučena veoma skupa struja! Građani će svakako da to osete po svojim leđima, kad im privreda i sve javne, komunalne i druge uslužne firme, prenesu dodatni namet na vilajet, odnosno nenadani trošak svale na mučnog građanina kroz dizanje cena i usluga.

Cena struje privredi i javnim institucijama će biti uvećana od 20 do čak 45 odsto, zavisno od lokacije. Tome će pre svega doprineti činjenica da će od nove godine biti uvedena "mrežarina", kao trošak regionalne distribucije, odnosno Operatora distributivnog sistema. Trošak mrežarine je cena koju će distribucije naplaćivati za transport struje od visokonaponskog mesta isporuke, do mernog brojila privrednog subjekta ili javne ustanove.

U sadašnjoj ceni struje ta ista usluga je već uračunata, ali su se "pametni" rukovodioci i ministarka dosetili da ostave istu cenu, a da ovaj trošak dodatno zaračunaju. Taj trošak garantuje da će distribucije imati vajde i kada transportuju struju ka potrošačima koji su se odlučili da je ne kupe od EPS-a već od stranih proizvođača.

Jedan od najvećih isporučioca električne energije srpskim firmama i domaćinstvima biće slovenačka Geni, odnosno Nuklearna elektrana Krško, kao i uvek prisutni Vojin Lazarević -RUDNAP Grupa i Vuk Hamović-EFT. Kvazi-viškovi ovog energenta iz NE Krško će svakako završiti u Srbiji. Za Srpski EPS, koji struju uglavnom dobija od uglja iz Kolubare i Kostolca, ovo bi moglo značiti velike gubitke.

Godinama se priča da EPS ima jeftinu struju, ali kada se na našem tržištu pojavi struja iz regionalnih nuklearki, ona će biti jeftinija od onoga što EPS ima u ponudi. Zapravo, nuklearke kao što su Krško (Slovenija) i Kozloduj (Bugarska), sada služe da naprave virtuelnu igru i da svoje „viškove" plasiraju, a da tu istu količinu energije za potrebe Slovenije i Hrvatske uvezu iz Ukrajine, jer postoji ogromna razlika u cenama.

U ovoj situaciji, to bi moglo da znači zatvaranje nekih domaćih elektrana. Moguće je da bi već posle godinu dana liberalizacije Srbija morala da razmatra da li joj se više isplati da zatvori Kolubaru ili Kostolac, jer više neće biti potrebe za postojanjem dva ovakva sistema.

U tom slučaju, postaviće se pitanje šta da radimo sa hiljadama radnika koji su sada zaposleni u tim sistemima. Ukoliko tržište bude zaista liberalizovano, kako je ministarka predvidela, ovde bi se mogla pojaviti čak i struja iz Rusije, koja je izuzetno jeftina. Zapravo vrlo je moguć scenario, u kome Slovenci kupuju Ukrajinsku struju za sebe, a sto odsto svojih kapaciteta usmeravaju na naše tržište.

Ovakav scenario nije naučna fantastika i tehnički ga je moguće sprovesti u delo. Takav scenario bi vremenom suvišnim učinio, Kostolac i Kolubaru...Zapravo, od domaće elektro privrede postojala bi potreba samo za proizvodnjom u hidro-elektranama, prenosnom mrežom visokog i srednjeg napona, EMS i distribucije, proizvodnja uglja bi u jednom trenutku bila suvišna!

Druga etapa podrazumeva da domaća proizvodnja bude potpuno zatvorena, a mreža prodata strancima. Godinu dana posle tog scenarija, Srbija bi postala potpuno energetski zavisna, a tržište bi bilo potpuno liberalizovano!

U takvim okolnostima, više desetina hiljada zaposlenih u EPS, završiće na ulici, baš kao što su završili i radnici firmi koje su privatizovane proteklih petnaest godina, a sve pod izgovorom uvođenja slobodnog tržišta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZDAJNIČKI PROJEKAT VLASTI SRBIJE: “ZELENO SVETLO” ZBOG POTAPANJA SVOG SRPSKOG NARODA NA KOSOVU I METOHIJI

U scenariju koji su zamislili potpisnici takozvanog Briselskog sporazuma, Srbi na Kosovu treba da ostanu u svojim rezervatima, da sačekaju albanske vlasti i prihvate njihove pisane i nepisane (običajne) zakone. Potpredsednik vlade Srbije, Aleksandar Vučić, prvi je krenuo da ubeđuje sunarodnike na Kosovu kako je to za njih najbolje rešenje. Taj posao mu ne ide kako je zamislio, pa se služi medijskim obmanama. Ni to nije uspelo. Preostali Srbi na Kosovu, i na severu i na jugu, kolektivno su protiv onoga što je u Briselu potpisano, jer ako to zaživi, imaju samo dva izbora-asimilaciju ili iseljavanje! Ostaje i otvoreno pitanje – koliko je dvojac Vučić – Nikolić, u stotinama miliona naplatio predaju Kosova i Metohije?

          Nikola Vlahović

Ako budu živeli pod ustavno-pravnim sistemom albanske države, kako je i zamišljeno u Briselu, Srbima na Kosovu će suditi po kosovskim a ne po srpskim zakonima, poreze će plaćati albanskoj, a ne srpskoj državi, a uskoro, prema Ustavu Kosova, i Zakona o vojsci Kosova čije izglasavanje se očekuje, kao njihovi državljani, morali bi da služe i vojsku pod njihovom zastavom! Teorijski (a izgleda i u praksi) Srbi sa Kosova, kao vojnici albanske države, na taj način bi mogli sutra da ratuju za Bujanovac i Preševo, a već prekosutra za Vranje i Niš!

Novi imperator Srbije Aleksandar Vučić, ne sme javno da prizna da će, prema takozvanom Briselskom sporazumu, na Kosovu suditi iste one sudije koje su poslednjih 14 godina surovo osuđivale Srbe na po 20 do 40 godina zatvora. I to najčešće za dela koja nikada nisu dokazana, ili su sasvim izmišljena na montiranim procesima.

I dok primena sporazuma iz Brisela u praksi propada, nad narodom koji su srpski vlastodršci otpisali, „prvi potpredsednik“ vrši eksperimente. Tako je, nedavno, odmah posle prepada koji je pokušao da izvede u Kosovskoj Mitrovici (gde su ga jedva sklonili od izliva masovnog besa), Vučić pokušao „da ih pridobije“ za saveznike za priznavanje albanske separatističke države.

Odmah su svi podanički mediji u Beogradu dobili zadatak da debelo slažu srpsku javnost, kako se „sever Kosova polako miri sa Briselskim sporazumom“.

Ovoj notornoj laži, prethodila je loše režirana podvala: Vučić je, naime, organizovao nekakav Okrugli sto i „glasanje“, na kome su se, navodno, tri načelnika okruga izjasnila „za Briselski sporazum“, dok je samo jedan bio protiv!

Ubrzo su Srbi na Kosovu (ali ne i Srbi u Srbiji!), saznali da je prvi potpredsednik Vlade Srbije iskoristio jednu izjavu načelnika Kosovskomitrovačkog okruga, Radenka Nedeljkovića, u kojoj je on govorio o samovolji beogradskih vlastodržaca. Precizan citat te izjave glasi: „Srbi na severu Kosova i Metohije ne mogu sprečiti Beograd u nameri da implementira suicidni Briselski sporazum„.

Ovu Nedeljkovićevu izjavu su i Vučić i njegova propaganda stavili u „filter“, skratili je, krivotvorili i zloupotrebili, pa je ispalo da se „sever Kosova polako miri sa Briselskim sporazumom“!

Naravno, nije ni prvi ni poslednji put da vlastodršci iz Beograda varaju, kradu i lažu Srbe sa Kosova, sve roneći gorke patriotske suze nad njihovom zlom sudbinom, dok im iza leđa pripremaju izdajnički projekat, u kome će ostati bez domovine, imovine, prava, nasleđa, kulture, jezika, pa na kraju i svojih života.

Vučiću i svima koji su u Briselu krenuli da ispunjavaju „evroalbanski“ program, na Kosovu niko ne veruje, niti je i ranije neko mnogo verovao, a u prilog tome ide i njihov jedinstven stav da će se držati Ustava Srbije, Rezolucije 1244, i plebiscitarne volje naroda. Mada to iz beogradske „gluve sobe“ niko ne čuje, stav je jedinstven: nijedan Srbin na Kosovu neće prihvatiti takozvani Briselski sporazum!

Prodaja Kosova nije nikakva fraza. Još 2010. godine, na seminaru grčke Fondacije za Balkan i Grčko-američke trgovinske komore u Solunu, zamenik predsednika Saveta za međunarodne odnose SAD Dejvid Filips predložio je da se srpskom režimu isplati 2,5 milijarde dolara ako prihvati nezavisnost Kosova!

Filips je predlog obrazložio time što je „…Srbiji ionako potreban novac za obnovu, a u zamenu bi ona dala nezavisnost Kosova“. Predstavljajući studiju Saveta za međunarodne odnose SAD pod naslovom „Balkan 2010“, u kojoj je bila predložena ova „kupoprodaja„, Filips je objasnio da „neizvestan status Kosova raspaljuje iredentistička osećanja (Albanaca) i zato treba što pre naći rešenje…“.

Istina, mnogo pre njih, još početkom 2003. godine, kosovski milijarder Bedžet Pacoli, je imao „pošteniju ponudu“, pa je predlagao da Albanci plate mnogo veću sumu, i tako „otkupe“ istorijsko središte srpske države i nacije. Jedno je sigurno: srpski vlastodršci svih boja naplatili su još odavno svoj nečasni posao.

 

     Šta je potpisano u Briselu

Mada je Vlada Srbije krila autentičan tekst takozvanog Briselskog sporazuma (kao što je krila i „Sporazum o Integrisanom upravljanju granicama“, 2012. godine), on je odmah dospeo u ruke javnosti postao deo svakodnevnih komentara…

Čak i delimičan pogleda na briselski „Sporazum“, ukazuje na prevaru u kojoj ništa nije onako kako izgleda. Na primer, nigde ne piše kakva prava ostaju srpskoj zajednici na Kosovu (i da li će uopšte više imati puna građanska prava). Jasno je, dakle, da su Srbi ostavljeni na milost i nemilost albanskih vlasti na Kosovu, da Srbi ne mogu da računaju ni na međunarodne pokrovitelje ove lakrdije. Laž je da će NATO pakt da brani Srbe „od albanske čizme“. Pre će biti da se NATO pakt sprema da Srbe obuče u „evroalbanske“ uniforme.

U jednom delu ove papirnate podvale piše da „zajednice imaju samo nadzorne ali ne i izvršne kompetencije“ u odlučivanju. Ukratko, mogu samo da gledaju šta im radi albanska vlast.

Ne postoji ni klauzula o samostalnosti policije niti se Vučićevim „papirom“ garantuje postojanje drugih rodova izvršne vlasti (žandarmerije i slično).

Pravosuđe je pod kontrolom albanskog pravosuđa i nije ni u kakvoj vezi sa izvršnom vlašću, koja se lokalno obavlja od srpske policije, a koja je deo kosovske policije bez sopstvenih mogućnosti u odlučivanju.

U sedmoj tački „Sporazuma“ piše da će postojati jedna policijska snaga na Kosovu koja će se zvati kosovska policija. Čitava policija sa severa Kosova treba da bude integrisana u okvire kosovske policije. Plate će isplaćivati jedino kosovska policija!

U osmoj se navodi da će pripadnicima drugih bezbednosnih srpskih struktura biti ponuđeno mesto u odgovarajućim kosovskim strukturama. Preciznije rečeno, ko od bivših i sadašnjih srpskih bezbednjaka bude hteo da pređe da radi za albansku stranu, vrata su mu širom otvorena. Izdajnici su uvek dobrodošli!

U desetoj tački se navodi da će pravosuđe biti integrisano i radiće u okvirima pravnog sistema Kosova. Apelacioni sud u Prištini će formirati panel sudija u kome će većinu činiti sudije kosovski Srbi. Oni će biti nadležni za sve opštine sa većinskim srpskim stanovništvom. Jedno odeljenje apelacionog suda (u realnosti soba od tridesetak kvadratnih metara!) imaće sedište u severnoj Kosovskoj Mitrovici (Okružni sud Mitrovica). Biće to kraj srpskog pravosuđa na Kosovu, jer će srpske sudije raditi po albanskim zakonima.

     Odgovor kosovskih Srba na pokušaj podvale

Mada to vlastodršci u Beogradu nisu shvatili za ozbiljno, zahtev Srba sa majskog mitinga u Kosovskoj Mitrovici bio je jasan: ukoliko Ustavni sud Srbije ne donese odluku o ustavnosti pregovora sa albanskim separatistima, pokrenuće se „svenarodna inicijativa za raspisivanje referenduma“, na kojem bi narod doneo konačnu plebiscitarnu odluku o sporazumu i vanustavnom izdvajanju Kosova i Metohije iz srpskog državnog, ustavnog i zakonskog organizama“. Sledeći miting zakazan je za Vidovdan, 28. juna ove godine.

Ustavni sud je, naravno, prekršio zakonom predviđen rok za donošenje odluke o ustavnosti sporazuma sa Prištinom, koji su potpisani od početka 2011. godine. Ćutanje Ustavnog suda bila je posledica pritiska Ministarstva pravde da se ne donosi odluka sve dok ne bude donet neki novi zakon o suštinskoj autonomiji na Kosovu i Metohiji! Tako je samo potvrđeno da se radi o protivpravnoj prirodi „Sporazuma“ u Briselu.

Ogorčenost i bes među kosovskim Srbima izazvao je i pritisak koji je na Ministarstvo pravde izvršio Tomislav Nikolić, kada je 8. maja 2013. godine u TV intervjuu za RTS nedvosmisleno izjavio da je on molio predsednika Skupštine i Ustavnog suda da sačekaju završetak dogovora sa Prištinom i zakona o suštinskoj autonomiji koji će iz toga proisteći, pa da potom ocene ustavnost projekta toga zakona! Bilo je to najgrublja zloupotreba predsedničkih ovlašćenja, ali i protivustavno i protivzakonito mešanje u rad Ustavnog suda.

Uzgred, na jednoj strani originalnog teksta „Sporazuma“, nalaze se potpisi posrednika EU, Ketrin Ešton i srpskog premijera Ivice Dačića, a na drugoj, potpisi Ketrin Ešton i Hašima Tačija. Hašim Tači je potpisao Sporazum u svojstvu predsednika vlade Republike Kosovo, kao lice pravno jednako srpskom premijeru. Stručnjaci za međunarodno pravo ukazuju da je nemoguće realizovati sporazum koji je potpisan u ime vlade samoproglašene države, te da ga to čini apsolutno ništavnim!

     „Mi sanjamo san da vi odete“!

Pritisci, laži, sakrivanje istine, propaganda, ucene i marginalizacija kosovsko-metohijskih Srba koji ne prihvataju „Sporazum„, dostižu najviši mogući stepen. Za Srbe sa severa Kosova koriste se „magareći“ termini, poput „šargarepe“ – u vidu obećanja priliva „velikih investicija“, ili „štapa“ (o represiji svi ćute, ali je i ona spremna ako zatreba- tu je američka brigada za specijalne operacije, sve same ubice iz Avganistana!).

U srpskom društvu postoji snažan osećaj da ih je nova vlast brutalno prevarila, posle svega što je rečeno u toku predizborne kampanje u proleće 2012. godine, kada su Vučić i Nikolić uveravali birače da će suspendovati sve sporazume koje je sa Prištinom potpisao režim Borisa Tadića (a, čulo se i obećanje o prilivu 100 milijardi evra stranih investicija u Srbiju!). Laž do laži! Investicije nisu stigle, spoljni dug Srbije je prešao 26 milijardi evra, a Kosovo je praktično predato u ruke albanskih separatista.

Uoči svoje posete severu Kosovu i Metohiji, Aleksandar Vučić je konačno otkrio sve svoje karte izjavom: „Promena Ustava Srbije će biti jedan od uslova za pristup EU“! Čekaju se i izbori po zakonima samozvane Republike Kosovo, koji će, ako ne bude otpora, i konačno podeliti, apsorbovati i sasvim proterati Srbe sa svoje prapostojdbine.

Zato Vučićevo licemerje izgleda još odvratnije kad priča o prelasku Srba sa Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka Srbije u ustavno-pravni poredak nezavisnog Kosova: „…slika nije tako jednostavna, Srbija nije priznala Kosovo i Kosovo neće dobiti mesto u UN…“.

Nije mu to dovoljno bilo, pa je 12. maja u Leposaviću izjavio da se „nigde u sporazumu ne ukazuje da će se poštovati Ustav Kosova“. Međutim, tamo nema ni pomena Ustava Srbije, Rezolucije 1244 SB UN, zakona i normativnih akata Srbije ili Republike Srbije kao takve, kao što nema nikakvog pomena o povratku 250 hiljada srpskih izbeglica koje je proterala teroristička organizacije OVK.

Umesto toga, u tački 4 Briselskog sporazuma kaže se da će Zajednica srpskih opština biti stvorena po „zakonima Kosova„. I u tački 11 se pominju „kosovski zakoni“, u tački 5 se pominju „centralne vlasti u Prištini“, u tački 10 pominju se „pravni okviri Kosova„.

Predsednik srpske opštine Štrpce, Zvonko Mihailović, slikovito je prikazao kako Srbi žive pod albanskim vlastima i praktično pokazao šta znači živeti po zakonima „Republike Kosovo“:

„Mi smo preživeli NATO bombardovanje 1999. godine, martovski pogrom 2004. godine, do danas nerasvetljena ubistva, hapšenja, prodaju organa, pljačku imovine…

Ostali smo da živimo uz naše crkve i manastire, uz Svete Arhangele, Pećku Patrijaršiju, Gračanicu. Mi smo ostali pored grobova naših predaka…, no mi, slično Jevrejima u vreme nacističke Nemačke živimo u getu…

Kako se može živeti bez slobode kretanja, kako živeti u stalnom strahu za bezbednost svoje dece, kako svaki put preživljavati taj strah kada oni idu u školu ili se igraju sa svojim drugovima i drugaricama. Kako se svako jutro buditi sa pitanjem – da li je osvanuo novi 17. mart?“

Srbi koji su na jugu Kosova već u procesu asimilacije i potpunog kulturnog i ekonomskog uništenja, na svojoj koži su osetili da „Republika Kosovo“ nema ni demokratije, ni ljudskih prava niti bilo kakvih naznaka da je država u pitanju. Oni već deset godina živi u preko 100 rezervata (enklava) u uslovima nedostojnim za život čoveka – u metalnim kontejnerima i kioscima koji su prilagođeni za stanovanje.

Srbi su lišeni adekvatne medicinske zaštite, srpska deca često ne idu u dečije vrtiće i škole, koje pod ovim ili onim izgovorom ne prihvataju „prištinske ustanove“. Povodom Briselskog sporazuma, njihovo opšte mišljenje izrazio je jedan od njih, S. Sekulić iz Gračanice:

„Država nas je na žalost predala u ruke kosovskih Albanaca. A oni za 14 godina nisu pokazali dobre namere niti želju da mi ostanemo u njihovom okruženju. Jedan Albanac mi je rekao – ‘mi sanjamo čas kada će doći taj divni dan da vi odete’ – i mi smo sada, na žalost, na putu da to i učinimo“.

Već zgaženi Srbi na jugu Kosova godinama žive u ponižavajućim uslovima, svakodnevno su predmet sprdnje, izrugivanja i zastrašivanja od strane Albanaca. To je ono što čeka i Srbe na severu Kosova ukoliko ne pokažu odlučnost u borbi za opstanak.

Ni Vučiću ni nikome od samozvane elite u Beogradu nije stalo to što su severne granice albanskog Kosova već odavno postavljene na južnim visovima Kopaonika, na 1300 metara nadmorske visine, i što Pančićeva omorika više ne stanuje u Srbiji nego na albanskom Kosovu!

Srbi koji su čvrsto u odluci da ostanu na svojoj rodnoj zemlji, nemaju mnogo izbora. Ili će ostati da pomru u svojim rezervatima i biti u gorem položaju od američkih indijanaca u pretprošlom veku, ili će pokazati zube, odgovoriti otporom, ukoliko ne bude moglo civilizovanim sredstvima. Neće biti lako. Protiv sebe imaju izdajničku vlast u Beogradu i velikoalbansko nasilje. Istina, imaju podršku moćne Rusije, koja nikada nije dovela u pitanje svoju zaštitničku ulogu prema svojoj slovenskoj braći na Kosovu. A, nada poslednja umire…

     A 1.

Metode istrebljenja

U februaru 2013. godine, otkriveno je da „Kosovska medicinska agencija“ (neka vrsta vrhovne farmaceutske ustanove), mesecima kasni sa nabavkom lekova za bolnice u srpskim opštinama, bez obzira što je iz Beograda redovno stizao novac za te potrebe, i to direktno na račun albanske separatističke vlade, odakle ona, po svojoj volji, dalje šalje taj novac ili ga, kao u ovom slučaju, uopšte ne šalje lokalnim samoupravama u opštinama gde žive preostali Srbi!

Direktori medicinskih ustanova su slali su čak i međunarodne apele za pomoć, nastala je prava drama, ali to nikoga u Prištini nije zanimalo. Naprotiv, albanske vlasti su Srbima strogo zabranile uvoz lekova. To je samo jedan od brojnih primera kako bi sutra funkcionisala albanska država u srpskim opštinama, i kako bi se proveli svi koji veruju u albansku demokratiju pod okriljem svetskih policajaca.

     A 2.

Srbi moraju da plate struju, Albanci je imaju džabe!

Početkom februara 2013. godine, Kosovska energetska korporacija (KEK) je pod pretnjom sudskog gonjenja naložila Srbima da hitno plate dug od 1999. do 2008. godine, koji za srpske porodice iznosi od 3,5 hiljade do 15 hiljada evra. Sa druge strane, Albanci su po odluci KEK isključeni od plaćanja starog duga!

     A 3.

Legalna pljačka srpske imovine

Dok srpski vlastodršci čine sve da Kosovo predaju u ruke albanske paradržave, traje besomučna pljačka srpske imovine u Pokrajini.

Albanski separatisti su prešli iz faze otimačine u fazu preprodaje otetog, pa su 16. aprila ove godine, prodali 75 odsto akcija Pošte i Telekoma Kosova (dakle, srpsku državnu imovinu) za 277 miliona evra! Kupac je bio konzorcijum nemačkog „Aksos kapitala“ i britanskog „Nadžafi kompanis“, čije je sedište u Finiksu (SAD). Treba podsetiti da je Poštu i Telekom Kosova htela da kupi osvedočena mrziteljka Srba, bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt.

U 23 privatizacije na Kosovu i Metohiji, više od 300 preduzeća kupili su domaći Albanci i Albanci iz Albanije. samo jedno od njih je kupio Bugarin oženjen Albankom. Srbi nisu imali mogućnost ni da sačuvaju posao, a ne da učestvuju u privatizaciji.

Po jednoj uredbi UNMIK-a, pravo na učešće u deobi privatizacionog prihoda imali su samo radnici zaposleni u preduzeću u trenutku prodaje, dakle, isključivo Albanci! Osim preduzeća, privatizovano je i 14.000 hektara zemlje koja su bila vlasništvo poljoprivrednih kombinata iz Srbije. Pred prištinskim sudovima pokrenuti su brojni sporovi zbog ovog nasilja, ali ni u jednom slučaju nikada nije presuđeno.

     A 4.

Ne ometamo, dakle, priznajemo!

Srbija se Briselskim sporazumom obavezala da neće ometati pristupanje Kosova Evropskoj Uniji. EU ne prima u svoj sastav teritorije, regione, pokrajine ili oblasti. Tim povodom je akademik Kosta Čavoški primetio: „Ako mi kažemo da je samoproglašena država Kosovo na evropskom putu – mi istovremeno priznajemo da je to suverena i nezavisna država“!

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije