ZAMRZNUTI BUĆKURIŠ IZ EU, PO RADNJAMA U SRBIJI SE PRODAJE KAO SVEŽ PROIZVOD!

 

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima.

                 Vuk Stanić

 

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu „Idea„) već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg.

Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: „…Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja„.

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra.

Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove…Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba…

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima.

Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže „veliki supermarketi“, ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju „sve uslove“, i dodaje: „…Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi“

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

„Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika…“.

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva „Idea“ i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

 

      Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

 

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice…

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa.

U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše.

Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma „Metro“. Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri“ veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog „Hasap sistema„. Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

„Hasap sistem“ je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani „Hasap sertifikat„, nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili „Hasap sertifikat“, samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima.

Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde.

Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda „stručno“ objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

 

      Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

 

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje.

Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi „modifikovani kukuruzni skrob„, suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi.

Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla „samokontrola“.

Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Redakcija je u više navrata pisala o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta…

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

 

      „Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe…“

 

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je „Pravilnik o medu“.

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom.

Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med.

Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala…

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda.

Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje „Savez pčelara Srbije“, uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe…

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu…

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja.

U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

 

     A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

 

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama…

Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza.

Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke.

Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČIKAŠKA VEZA: IDEALNA LIČNOST ZA PRANJE PARA I STRUČNJAK ZA NEKRETNINE U INOSTRANSTVU

 

Nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, a kasniji njegov navodni oponent, Vladimir Cvijan, danas je njegov blagajnik. Stotine miliona evra koje je Vučić pokrao iz Srbije ili dobio kao mito od kriminalaca sa poternica, preko ovog advokata se ulažu u nekretnine u celom svetu, najviše u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

             M. Hadžić

 

Beogradski advokat Vladimir Cvijan bio je generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića. Sa te funkcije se povukao ostavkom, i učlanio se u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je postao član Predsedništva narodni poslanik. Krajem 2013. je napustio i ovu stranku.

Ovom razlazu sa naprednjacima prethodio je žestok sukob između njega i Aleksandra Vučića, koji je na jednom sastanku Predsedništva za malo prerastao u fizički obračun. Posle toga je Cvijan podneo svoju kandidaturu za predsednika stranke, tvrdeći u medijima kako se ni po koju cenu neće povući iz izborne trke, ali je ubrzo promenio mišljenje i napustio SNS.

Još dok je bio u ljubavi sa Vučićem, Cvijan je za njega prikupljao pare od „kontroverznih biznismena". Jednom svom tada bliskom saradniku Cvijan se svojevremeno poverio kako Vučić ugovara sa ljudima sa poternice „donacije za stranku" u višemilionskim iznosima evra, a da on, Cvijan, zatim odlazi po novac.

Pošto je Cvijan advokat, nikome nije bilo čudno što se viđa sa kriminalcima. U konkretnom slučaju Cvijan je trebalo da odleti u Švajcarsku, na viđenje sa Stankom Subotićem Canetom, od koga će dobiti torbu punu evra, navodno za predizbornu kampanju SNS-a, a u stvari kao prilog Vučiću da pomogne da se Subotić skine sa liste osoba čije hapšenje Srbija traži preko Interpola.

Ima ljudi iz okruženja Cvijana i Vučića koji tvrde da su njihov kompletan sukob i razlaz vešto režirana predstava za naivne gledaoce. Moguće je da su se u jednom trenutku zaista i posvađali, ali su ih zajednički finansijski interesi brzo pomirili. U svakom slučaju, Cvijan se povukao iz trke za predsednika SNS, kako tvrde njemu bliski ljudi, da ne bi produbljivao raskol u stranci uoči vanrednih izbora..

Napustivši politiku Cvijan je napustio i Srbiju. Poslednjih meseci boravi u Čikagu, gde ima i nekretnine. Živi u sopstvenom luksuznom stanu, a kuću u elitnom naselju u okrugu Kuk iznajmljuje. Upućeni tvrde da na toj lokaciji ni najobičnija šupa ne košta manje od 1.500 dolara mesečno, a Cvijan tamo ima raskošnu kuću.

Cvijan se posvetio investiranju novca za samog Vučića, jer, ko bi posumnjao posle onakve svađe da njih dvojica poslovno sarađuju? On je idealna ličnost za pranje para, jer kao advokat može svuda da ulazi i sa svakim da razgovara bez da budi sumnju, a sme i da vodi preduzeća registrovana u poreskim rajevima čiji vlasnici nisu zvanično poznati.

Sa Vučićem ne održava više direktan kontakt, to bi već bilo previše upadljivo. Posrednik između njih dvojice je Zoran Bašanović, omiljeni Vučićev kum i visoki funkcioner SNS-a. Bašanović je 2012. već hapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog sumnje da je sa suprugom Bojanom učestvovao u jednoj krađi. Kasnije je pred američkim sudom oslobođen optužbi.

Pošto bi bilo i suviše uočljivo da se on lično viđa sa Cvijanom, umesto njega to čini jedan njegov rođak koji živi u Čikagu. On i Cvijan se redovno viđaju na ručkovima u restoranima, jer su tako najmanje upadljivi. Bašanovićev rođak tada predaje Cvijanu novac koji mu je poslao Vučić da bi u inostranstvu kupovao nekretnine.

U Čikagu Vučić ima najmanje tri kuće, a kako saznajemo jednu je kupio za sebe i koristiće je kada pobegne iz Srbije, drugu za sina Danila, a treću za aktuelnog miljenika. Sve tri kuće se vode na neku od firmi kojima upravlja Cvijan.

Bašanovićev rođak i Cvijan su poslednji put zajedno viđeni u jednom restoranu u N. Elsten aveniji, preko puta sedišta Srpske narodne odbrane. Tada je Cvijan po ovom čoveku Vučiću poslao izveštaj o svom dotadašnjem radu i o brojevima računa i njihovim šiframa, na kojima su sklonjeni milioni dolara i evra koje je Vučić pokrao u Srbiji.

Vladimir Cvijan se nalazi pred razvodom. Kako je nedavno njegova supruga potvrdila jednom od poznanika preko društvene mreže Fejsbuk, među njima dvoma je sve gotovo. Gospođa Cvijan je razonodu našla u lepoj vili na Majorci koju je kupio njen muž, od para dobijenih od Vučića ili uz njegovu pomoć.

Koliko je poznato, Cvijan se neće vraćati u Srbiju, pošto je uzimao u Vučićevo ime i od kriminalaca kojima zauzvrat nije dato ono što je obećano. Zbog toga se plaši da će oni, u nemogućnosti da dospeju do premijera, njemu da se osvete, posebno jer neki veruju kako je novac Cvijan zadržavao za sebe.

Cvijan je priznao prijatelju, sa kojim se dopisuje, da ga je Vučić isplatio velikom sumom novca. Veliki deo je sa kiparskog računa platio Miroslav Mišković, a drugi deo je Vučić iskeširao u Beču. Cifra je, kaže Cvijan, veća od deset miliona dolara!

Ko se danas seća Vladimira Cvijana?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion…

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira…

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATNA DRŽAVA LAZAREVAC: KOPANJE POD VODOM DO DUŽNIČKOG ROPSTVA BASENA KOLUBARA

 

Mračna strategija kriminalizovanog dela srpske vlasti, da što više uništi Rudarski basen Kolubara, kako bi njegove delove a možda i ceo sistem privatizovali i predali u ruke domaće i međunarodne mafije, dobrim delom je uspela. Ostalo je još samo da se i Srbija i njeni građani pomire sa tim. A, hoće li, biće poznato na jesen kad krenu obećane redukcije električne energije.

 

               Insajder: K-5

 

Kolubarski tajkuni su rano shvatili da ma koliko novca proneverili iz Rudarskog basena, nikada neće moći da se mere sa pravim kriminalcima koji su svoj novac zaradili pištoljima.

Za to su imali dobar primer, kada je svojevremeno predsednik opštinskog odbora Nove Srbije i glavni čovek za ubacivanje kamiona u "Kolubaru" – Vladimir Jevtić Jefta, rešio jedno veče šenluči po beogradskim splavovima. Beogradski mafijaši mu to veče nisu ništa uradili, jer realno ne bi imalo efekta kao što je imalo efekta ono što su mu uradili sutradan u njegovom rodnom Lazarevcu.

Došli su kod njega kući, odveli su ga u šumu, skinuli ga golog i vezali za drvo i ostavili. Konfiskovali su mu džip i uzeli sav novac i dragocenosti iz kuće. Time su dokazali da nije isto biti kriminalac od karijere i biti miljenik vlasti, koji je do juče prodavao kore za gibanicu na pijaci i nosio nadimak: Slina.

Poučeni Jeftinim iskustvom, lazarevački tajkuni ne idu dalje od Stepojevca i svu svoju delatnost su koncentrisali na pljačkanje Rudarskog basena i izgradnju veštačkog jezera, gde bi gradili hipodrom, hotele i kupleraje i bili svoji na svome.

Znali su da čak i da odu negde sa tolikim parama koje su oteli iz Rudarskog basena, neko će ih istući ili nešto još i gore i oteti im iste. Godinama su izmeštali reku Kolubaru, rekultivisali zemlju, izravnali nepregledne hektare oko protočnog jezera na reci Kolubari, a opet sve o trošku Rudarskog basena, sa ciljem da tu zemlji sami sebi dodele preko Gradske opštine Lazarevac.

Rudarski basen bi po obavljenom poslu pravljenja veštačkog jezera i privođenja starog odlagališta nameni za hipodrom, trebalo da zemlju preda u vlasništvo Gradskoj opštini Lazarevac, čiji bi je predsednik Branko Borić (DSS) dodelio dalje svojim prijateljima tajkunima.

Posao oko građevinskih dozvola, izmene Urbanističkog plana i sve prateće dokumentacije poveren je Milanu Raliću-Čombetu, opskurnom liku i nerazdvojnom prijatelju Branka Borića, od kojeg se nije odvajao i kojem je glumio vozača dan i noć, a bio je direktor Direkcije za izgradnju Lazarevca.

Prvi problemi u tajkunskom raju nastaju smenom vlasti DSS u republici i dolaskom Dragana Đilasa za gradonačelnika Grada Beograda. Đilas menja Statut Grada i sve ingerencije oko građevinskih dozvola i ostalih lokalnih taksi uzima iz ruku opština i prenosi na Grad.

Sad tajkuni ne mogu da budu svoji na svome, jer bi za sve odgovarali Gradu i morali bi da daju značajne svote. Ovako da je to ostalo na opštinama, oni bi ono što bi platili opet kroz sistem protočnog bojlera sami sebi vratili.

U Skupštini Grada Beograda odbornička grupa DSS predvođena Draganom Tomićem, bivšim direktorom Rudarskog basena, bori se i rukama i nogama za promenu Statuta, ali bezuspešno.

Pokreću razne inicijative, peticije, kampanje, ali opet slaba vajda. Na kraju uspostavljaju džentlmenski dogovor sa Đilasom, koliko bi on trebalo da dobije od hipodroma i odmarališta na jezeru reke Kolubare i planovi se nastavljaju.

Novi direktor Rudarskog basena, Nebojša Ćeran (DS), dozvoljava svom zameniku Vladanu Radovanoviću (SPS) da nastavi sa svojim kolegama iz SPS: Slobodanom Markovićem, Milivojem Nikolićem, Živojinom Jovanovićem i ostalima iz svih mogućih stranaka da rade dalje na projektu izmeštanja reke Kolubare i gradnji jezera i platoa za hipodrom, hotele i kupleraje.

U međuvremenu opet se menja vlast 2012. na republici i u Rudarski basen dolazi Milorad Grčić (SNS) za generalnog direktora. Gradnja se i dalje nastavlja, a da bi se to odvijalo po planu potrebno je zadržati dobri stari provereni direktorski kadar iz vremena Tomića i Ćerana.

Tako se oni samo prepakuju, te Tomićevi i Ćeranovi pomoćnici iz top menadžmenta prelaze u srednji menadžment, a ovi iz srednjeg nivoa menadžmenta odlaze na top menadžment nivo. Sve glave aždaje su još uvek tu, samo ona najveća glava je stavila novu masku u liku Milorada Grčića.

Bilo kako bilo sprega SNS i tajkuna iz DSS i SPS, postaje toliko jaka da shvataju da Lazarevac treba da postane njihova privatna država, pa tako isposlovaše promenu Statuta Grada Beograda, gde se opet vraćaju one oduzete ingerencije opštinama.

To se dešava 30. maja 2013. a članovi Komisije za izmenu Statuta su gle čuda: Andreja Mladenović (DSS) i Aleksandar Antić (SPS). Naravno, sve je urađeno na inicijativu SNS, koju je potpisalo 100.400 građana Beograda, a izglasalo demokratskom većinom 75 odbornika u Skupštini Grada.

Sve je lepo spakovano i gradnja platoa se nastavlja. Određuje se novi direktor sektora zaštite životne sredine dr Slobodan Radosavljević, da vodi poslove oko ulaganja novca Rudarskog basena u prostor oko protočnog jezera gde će se graditi hipodrom, hoteli, kazina i kupleraji, a sve na ime "zaštite životne sredine".

Krediti od EBRD i nemačke KfW Bank samo pristižu i nemilice se troše na zemljište poklonjeno Gradskoj opštini Lazarevac, a Rudarski basen pada u dužničko ropstvo iz kojeg će dočekati privatizaciju.

Na vlasti u opštini Lazarevac su sve stranke, predsednik opštine je iz SPS, njegov zamenik iz SNS, a najznačajniji koalicioni partner je upravo Milan Ralić-Čombe sa svojom grupom građana "Klub ljubitelja Lazarevca".

Svi su tu. Sva je sreća da smo glasali za "vlast naroda" a ne za "vlast tajkuna". Privatna država Lazarevac se sprema da lansira prostor oko protočnog jezera na reci Kolubari kao turističku atrakciju, a sve u organizaciji šefa kabineta generalnog direktora Gorana Perišića (iz DSS preleteo u SNS) u okviru manifestacije "Kolo mira u čast predaka" koje je 27. aprila, 2014. najavljeno tekstom na internet stranici Rudarskog basena:

"…Na inicijativu Udruženja čuvara srpske tradicije i običaja ‘Prela i posela’, a pod pokroviteljstvom Rudarskog basena ‘Kolubara’, kod Protočnog jezera reke Kolubara (na širem području mesta Veliki Crljeni), 14. septembra 2014. biće održana masovna svečanost povodom obeležavanja značajnog jubileja – stote godišnjice Kolubarske bitke. Ideja je da se toga dana preko deset hiljada ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, uhvati za ruke i simbolično formira kolo koje će čitavom svetu poslati poruku mira i solidarnosti, kao i zahvalnosti precima za žrtve koje su podneli tokom Prvog svetskog rata.

– S obzirom na to da se delatnost Rudarskog basena ‘Kolubara’ odvija na teritoriji opština Lazarevac, Lajkovac i Ub, kao i da veliki broj zaposlenih potiče upravo sa područja na kome se čuvena bitka odigravala, smatramo da je naša obaveza, kao društveno odgovornog preduzeća, da prigodno obeležimo godišnjicu ovog velikog istorijskog događaja – rekao je Goran Perišić, šef kabineta direktora RB ‘Kolubara’ i predsednik Organizacionog odbora manifestacije, čija priprema je uveliko u toku…".

Inicijativa je dobila blagoslov episkopa šumadijskog Jovana (čitaj: popa koji daje oproštaj greha za pare), episkopa valjevskog Milutina (čitaj: popa kojem Grčić daje donacije u ime Kolubare, a ovaj mu dao nekakvu lentu), podršku Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Vlade Republike Srbije (čitaj SPS- Milete Radojevića), Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predstavnika lokalne samouprave svih opština sa područja na kome se bitka odigrala, kao i brojnih kulturno-umetničkih društava i drugih udruženja koja se bave kulturom iz gradova širom zemlje, ali i dijaspore. Ukoliko sve protekne kako je planirano, kolo bi trebalo da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda.

Vrlo mudar potez od strane tajkuna je da se projekat internacionalizuje i privuče strani kapital, prividno ili stvarno kako bi se zaštitila investicija od potencijalnog oduzimanja sutra od strane neke pravedne narodne vlasti.

Svaka vlast se boji da nacionalizuje imovinu, koja je u vlasništvu strane kompanije, pa makar imala dokaze da je to imovina oteta od naroda i od države. Tajkune iz Kolubare savetuje ista ekipa pravnih i ekonomskih eksperata, koja savetuje i ostale srpske tajkune. Uglavnom Dinkićevi i Vlahovićevi ljudi, koji rade po oprobanim receptima.

I onda su, kao kulminacija manijačkog odnosa kolubarskih tajkuna prema prirodi, došle i majske poplave i potopile kolubarske kopove. Poplave su izazvale direktnu štetu od 369,6 miliona evra i ko zna koliko indirektne štete, jer Srbija će još dugo uvoziti polovinu potrebne električne energije.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije