Архива

Posts Tagged ‘smece’

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

27. августа 2014. Коментари су искључени

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PO EVROPSKIM MERILIMA I SMEĆE SRBIJE PO STANDARDU!! ILI GDE NESTADE EKOLOG DULIĆ SA PARAMA??!

28. јула 2014. Коментари су искључени

 

Uprkos dugogodišnjim pokušajima da Srbija reši goruće ekološke probleme, novca za te potrebe nema. Pokradena su i sredstva koja je Evropska unija odobrila za izgradnju modernih deponija. Lokalne samouprave bi htele da ovaj problem preuzmu na sebe, ali, postoji težnja vlasti da zaradi velike pare na odlaganju otpada. Samo još ne znaju kako. Neverovatno zvuči i podatak da je u celoj Srbiji izgrađeno samo četiri privatne deponije (Leskovac, Jagodina, Kikinda i Lapovo), koje nisu bile rezultat unapred postignutog dogovora, ali pružaju usluge i okolnim opštinama. Postoje dve sanitarne deponije koje nisu regionalne (Gornji Milanovac i Vranje), dok svi ostali i dalje smeće odvoze na ekološki nebezbedna lokalna smetlišta koja su potencijalni (a negde i stvarni) izvori velikih zaraza.

 

               Vuk Stanić

 

Put Srbije ka Evropskoj uniji (EU) vodi preko čišćenja čak 2.378 divljih deponija, od kojih se samo u beogradskoj opštini Zemun nalazi četrdeset. Naime, nadležne institucije u Briselu, tražile su nedavno da Srbija "položi račune", jer je pre nekoliko godina unija dala je novac da se 36 regionalnih deponija dovede pod civilizovane standarde, a i da ih inspektori iz EU ocene na kraju projekta.

Potom je trebalo ugasiti sve ostale divlje deponije, rešiti problem nuklearne deponije u Vinči i još nekoliko gorućih problema u vezi sa otpadom. U nadi da će Srbija to rešiti i da će tako "umivena" biti spremna da nastavi svoj "evropski put", inspektori EU su čekali. Naravno, uzalud, jer od toga nije bilo ništa…

Novac koji je EU poslala je potrošen, a samo deponija kod Užica koja radi pod imenom "Duboka", ocenjena je kao deponija koja ispunjava standarde. Drugih 35 deponija nije po mišljenju službenika EU uradilo ništa, jer osim što se sa njih otrovne materije šire u podzemne vode, svaka od njih ima još oko dvadeset standarda koje nisu ispunile…

"Pare su u đubretu, Oliver Dulić se tako obogatio", rekli su Vučićevi savetnici ministarki Zorani Mihajlović kada je ministarstvu energetike pripojeno i pitanje životne sredine.

Mihajlovićeva se tokom mandata ministarke energetike i zaštite životne sredine nije okoristila od novca evropskih fondova za oblast životne sredine, niti je stigla da napravi poslove u vezi sa odlaganjem otpada i reciklažom, mada su joj to savetovali. Mada ona lično nije učestvovala u malverzacije sa novcem određenim za rešavanje pitanja deponija, ipak je kriva za nečinjenje po pitanju pada standarda zaštite životne sredine.

 

      Ima para za Dinkića, nema za deponije

 

Prvi udar na životnu sredinu i propise koje nam je nametnula EU i koje moramo poštovati ako želimo u tu hibridnu zajednicu izveo je evropejac Mlađan Dinkić. U prethodnoj Vladi, tadašnji prvi potpredsednik, Aleksandar Vučić, tražio je ukidanje stotine različitih nameta, agencija i fondova.

Jedan od prvih fondova koji je ukinut je bio Fond za zaštitu životne sredine. Ovakav fond postoji u svim državama članicama EU, ako Srbija postane članica EU i ona će morati opet da takvu instituciju. Glavni razlog zbog koga je fond ukinut bio je da se pare fonda troše ne namenski, što je i bila apsolutna istina. Novac u Fond stizao je od ekološke takse, a Oliver Dulić koji je u Tadićevo vreme vodio ministarstvo imao je zadatak da novac Fonda preusmerava u opštine u kojima vlast ima DS.

Veliki deo novca otišao je u opštinu Inđija, gde je izgrađena fabrika za preradu otpadnih voda i fabrika za proizvodnju pijaće vode kojom se dičio tadašnji gradonačelnik Goran Ješić. I u jednoj i drugoj fabrici, radnici danas uredno dolaze na posao, primaju plate, ali ove fabrike ne rade gotovo ništa. Razlog tome su kapaciteti fabrika koji su deset puta su veći od onoga što je Inđiji potrebno! Tako je završio jedan megalomanski posao, koji je koristio ješiću kao propaganda. Dok su mu trebali glasovi birača…

Inđija je moglo bi se reći i svetao primer onoga kako je Fond funkcionisao, pošto je više od pola sredstava fonda trošeno nenamenski. Ukoliko bi se nekada i raspisao tender za trošenje para iz fonda, tender bi potom bio nameštan, a novac bi bio dodeljivan fantonskim firmama, koje bi potom bile gašene, sredstva potorošena, a većina projekta ili nije realizovana ili je preplaćena.

Fond je u vreme Olivera Dulića potrošio milione za poboljšanje uslova životne sredine, ali rezultati su da u Banatu ima arsena u vodi, da u centralnoj Srbiji u vodi često ima žive, mangana, paladijuma… Osim u Banatu i centralnoj Srbiji, vodovodna voda sadrži teške metale i u nekoliko opština u Bačkoj, Sremu i Zapadnoj Srbiji. Inače vodovodna voda je tvrde neki stručnjaci neispravna čak i u glavnom gradu Srbije, istine ne u svim opštinama, ali u opštini Stari Grad i Savski Venac je definitivno hiperhlorisana u meri da se ne može smatrati pijaćim već samo tehničkom vodom.

Sredinom prethodnog mandata ministarke Zorane Mihajlović, ispostavilo se da državni sekretarka Vladana Zdravković pokušava da reketira ljude kako bi im dodelila dozvole za rad u ovoj oblasti! Mihajlovićeva je odmah smenila, a na njeno mesto je imenovala svoju drugaricu Stanu Božović.

Božovićeva je ispunjavala sve uslove da od jutra do večeri zasmejava svoje podređene i nadređene. U svom zvaničnom CV ona je čak napisala anegdotu o svom rođenju na Durmitoru. Kako je rođena kada je padao sneg, da su je potom izneli napolje na zimu i potom vratili u kolevku.

Kada je shvatila da je Stana dobra za druženje, ali da nije možda najbolji izbor za državnog sekretara, Mihajlovićeva diže ruke od ekologije, i počinje da izbegava sve koji joj se obrate po tom pitanju.

Činjenica da su ona i Dinkić po Vučićevim instrukcijama ugasili Fond za zaštitu životne sredine, a zamereno im je iz Brisela, jer su tokom celog njenog mandata svi projekti iz oblasti ekologije bili bez sredstava.

Ovde treba reći i da su iz centrale Srpske napredne stranke, u više navrata, stigle dobre ideje šta bi se sa takvim sredstvima moglo raditi. Jedan od predloga bio je da bi oni mogli novac da usmere ka opštinama u kojima su na vlasti naprednjaci. Ispostavilo se da Mihajlovićeva ima sluha za ovakve projekte, ali ne i vremena, pa ih je sve ignorisala. Kada su je na kraju pred Vučićem optužili za katastrofalno stanje u oblasti ekologije, ona se spretno odbranila, da je sada problem Kosova na žalost preči od ekoloških problema.

Gradovi Zaječar, Bor, Majdanpek i Kruševac, nemaju nijedno postrojenje za preradu otpadnih voda. U celoj Srbiji nijedna fabrika nema kolektor. Firme za preradu mesa, poput "Matijevića" i "Zlatiborca", izlivaju svoje otpadne vode direktno u reke, a građani potom piju otrovnu vodu. Stizale su i pritužbe na ministarku Mihajović, ali je sve to završilo kod Vučića, koji je problem rešio tako što je u novoj Vladi ekologiju utrapio koalicionim partnerima.

Danas su ekologija i zaštita životne sredine deo ministarstva poljoprivrede koje vodi SPS-ov kadar Snežana Bogosavljević Bošković.

Na ovaj način njoj je stavljeno u zadatak da u istom ministarstvu istovremeno bude nadležna za najveće zagađivače kao što su Viktorija Grupa, MK Komerc, Matijević i za otklanjanje posledice svih zagađivača. Bogosavljevićeva će u ovoj oblasti morati da se suoči i sa činjenicom da ne postoji održiv način finasiranja ekoloških projekata, kao i da ne postoji institucija gde bi donacije EU za ovu oblast mogle da budu uplaćene, jer je Fond za zaštitu životne Sredine ugašen.

 

      Sav otpad krenuo niz vodu

 

Jedan od najvećih problema zaštite životne sredine u Srbiji su deponije. Prema oceni Evropske unije, situacija u sferi zaštite životne sredine u Srbiji je ravna katastrofi, mada je zaštita životne sredine jedna od ključnih oblasti u svim civilizovanim zemljama. Probleme divljih deponija ima skoro svaka opština u Srbiji, a razlozi nastanka takvih smetilišta, najčešće u parkovima prirode i uz vodne slivove, su nepostojanje zaokruženog sistema upravljanja otpadom, nedovoljan broj sanitarnih deponija, izbegavanje nesavesnih kompanija i građana da svoj otpad, građevinski materijal i šut odlažu na regularne deponije kako bi izbegli plaćanje naknada, kao i izostanak svesti građana o značaju zaštite životne sredine.

Problemi upravljanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim samoupravama, a sprovođenje aktivnosti na uvođenju integralnog sistema zavisi prvenstveno od ekonomske strukture pojedine opštine. Prema Strategiji za upravljanje otpadom za period 2010-2019. planirano je formiranje 26 regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde je planirano da se vrši separacija reciklabilnog otpada, a otpad koji nema upotrebnu vrednost da se odlaže na sanitarne deponije.

Ovakvi regionalni centri će implementirati principe integralnog sistema upravljanja otpadom i pružiti mogućnost uvođenja novih tehnologija u preradi otpada. EU ne podržava stvaranje deponija na duži rok, a najbolji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje imaju visok procenat termičkog tretmana otpada u kombinaciji sa dobro organizovanom reciklažnom industrijom.

Industrija otpada u EU ostvaruje 24 milijarde evra godišnje i zapošljava pola miliona ljudi. U Srbiji je odlaganje na lokalne deponije praktično jedini način upravljanja otpadom. Lokalne deponije, sa veoma malo izuzetaka, ne zadovoljavaju ni osnovne higijenske i tehničko-tehnološke uslove. Većina deponija nije locirana prema standardima, a neka od postojećih odlagališta odavno su popunjena. Kod nas je identifikovano 164 opštinskih deponija koje koriste opštinska javno komunalna preduzeća i oko 4500 divljih deponija.

Radmila Šerović, načelnik Odeljenja za upravljanje otpadom u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, govorila je nedavno o postojećem stanju u lokalnim samoupravama u vezi sa otpadom: "…U proseku, svaki stanovnik Republike Srbije generiše 0,99 kg komunalnog otpada na dan. Kapacitet postojećih deponija – smetlišta je u većini opština već popunjen, dok većina deponija ne zadovoljava ni minimum tehničkih zahteva. Na divlje deponije, van kontrole javnih komunalnih preduzeća, odlaže se oko 40% generisanog komunalnog otpada…".

Istina je, postojeća Strategija upravljanja otpadom (SIDA), više liči na svoju skraćenicu nego na zdrav odnos prema ovom problemu. Nove deponije, po odgovarajućim standardima, još uvek ne postoje u gradovima poput Zrenjanina, Kruševca, Kraljeva, Sombora, Novog Sada, Vranja i Beograda…

Branislav Blažić, predsednik Odbora za zaštitu životne sredine Narodne skupštine Republike Srbije, među prvima je upozorio da ćemo najviše poteškoća za ulazak u EU imati upravo u oblasti životne sredine, Blažić, naime, tvrdi, da će Srbiji ekologija biti veći problem od Kosova: "…Država u jednom momentu mora preseći i za četiri godine rešiti sve probleme deponija...Za to nam je neophodan Fond, jer imamo novac koji se odvaja za životnu sredinu, ali Fond ne postoji. U toj situaciji, potrošićemo novac bez postojanja Fonda. Ne možemo na primer, očekivati od EU 80% sredstava za jedan projekat, a da mi nemamo ostalih 20%, ili bar 10%", rekao je Blažić.

Prosečna srpska porodica godišnje za tretman otpada izdvaja 25 evra, dok je u Sloveniji ta cifra 90 evra, a u Austriji 350 evra. Više puta su iz Brisela stigla upozorenja da će Srbiju skupo koštati problem nerešenih deponija, nepostojanje adekvatne reciklaže i svi prateći problemi u vezi sa tim. Ali, umesto da vlastodršci za ozbiljno shvate o čemu je reč, trošli su i novac i vreme (izgrađene su samo tri regionalne deponije u Užicu, Pirotu i Sremskoj Mitrovici, a uskoro treba da počne izgradnja još dve u Ubu i Subotici, dok ona u Pančevu treba da bude regionalna.

Izgrađene su u celoj Srbiji četiri privatne deponije (Leskovac, Jagodina, Kikinda i Lapovo), koje nisu bile rezultat unapred postignutog dogovora, ali pružaju usluge i okolnim opštinama. Postoje dve sanitarne deponije koje nisu regionalne (Gornji Milanovac i Vranje), dok svi ostali i dalje smeće odvoze na ekološki nebezbedna lokalna smetlišta koja su potencijalni (a negde i stvarni) izvori velikih zaraza.

Direktorka Regionalne deponije Subotica, Andrea Kikić, kaže da je zbog stalnog povraćanja i nepravilnog odlaganja otpada, nedostatka sanitarnih deponija, velikog broja divljih deponija nepohodna izgradnja sanitarnih deponija...Tamo je još 2007. godine potpisan međuopštinski sporazum o saradnji između Subotice, Sente, Kanjiže, Bačke Topole, Malog Iđoša i Čoke, kojima se 2012. godine priključila i opština Novi Kneževac. Sve je lepo zamišljeno, ali para nema!

Direktor JKP "Duboko" iz Užica, Nedeljko Milosavljević, dao je predlog da treba ići na izgradnja regionalnih centara, zatvoriti stare deponije i divlja smetilišta i podstaći primarnu selekciju i reciklažu otpada, a direktor Regionalnog centra za upravljanje otpadom Eko-Tamnava, Radomir Stevanović, podsetio je nedavno na skupu u Privrednoj komori Srbije, da su katastrofalne majske poplave zahvatile 10 od ukupno 11 lokalnih samouprava sa područja Kolubarskog regiona, da su na području Kolubarskog regiona evidentirane dve lokalne deponije, 8 kontrolisanih (opštinskih) smetlišta i oko 208 nekontrolisanih smetlišta sa ukupnom zapreminom od preko 100.000 metara kubnih, krenule prema vodotokovima.

Naime, procene su da je više od polovine otpada sa smetlišta završilo u slivu Kolubare. Preciznije više od 50.000 metara kubnih „starog smeća" otišlo je "niz vodu". Zbog svega ovoga, došla je u pitanje i donacija IPA fonda EU od oko 17. miliona evra, koja je bila namenjena za izgradnju objekata Regionalnog sistema sa deponijom „Kalenić".

Srđan Kličković, direktor JKP Regionalna deponije "Srem Mačva", govoreći o regionalnom sistemu za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom u Sremskoj Mitrovici, čija je izgradnja finansirana iz IPA fonda 2012. godine, takođe se požalio da novca nema, a savetnik predsednika Privredne komore Srbije, Siniša Mitrović u vezi sa ovim kaže: "…Neverovatno je da Srbija ima kapacitet od 33 hiljade tona za ambalažu, a prerađujemo samo 11-12 hiljada tona!".

 

      Vetar nosi smrad i bolest

 

Od ukupnog broja deponija u Srbiji, skoro deset odsto njih se nalazi na udaljenostima manjim od 100 metara od naselja. Ovi podaci jasno govore o kakvoj je ugroženosti stanovništva reč. Zagađenja koje se u vazduhu, vodi i zemljištu stvara sa deponija, ali i bolesti koje prenose miševi, pacovi i druge životinje koje su stalni stanovnici deponija, na nivou su najsiromašnijih afričkih zemalja.

Prikupljeni podaci o udaljenostima deponija od vodenih površina pokazuju da se 15,2% deponija nalazi na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije. Od tog broja, 14 deponija se praktično nalazi na samoj obali vodotoka ili u njegovom trupu. Na udaljenostima manjim od 500 metara od zone vodosnabdevanja nalazi se 11 (6,7%) deponija, a još 20 (12,2%) na udaljenostima manjim od 1.000 metara.

Na osnovu ovih podataka možemo zaključiti da se na deponijama, osim komunalnog otpada, nalaze i mnoge druge vrste otpada čije je deponovanje strogo zabranjeno u zemljama EU. Prisustvo otrovnog dima zabeleženo je na preko stotinu deponija. Ne treba ni naglašavati kakve sve bolesti odatle vrebaju

Materije koje u najvećoj meri zagađuju vazduh, a emituju se sa deponija jesu azotni i sumporni oksidi, PAU, dioksini, furani, prašina i teški metali. Sa komunalnih deponija se emituje i deponijski gas kao nusprodukt procesa razgradnje deponovanog otpada, koji sadrži oko 50% metana. Pored toga, emituju se i snažni neprijatni mirisi, koji imaju značajan uticaj na kvalitet života u okolini deponija. Neadekvatno deponovanje otpada na nehigijenskim deponijama dovodi do zagađivanja zemljišta i podzemnih voda.

Padavine koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju štetne materije, čime se zagađuju i zemljište i podzemne vode. Dodatni problem je taj što zagađivanje tla nema isključivo lokalni karakter, nego dolazi do zagađivanja tla i podzemnih i površinskih voda na širem prostoru, a posredno i do ugrožavanja flore i faune u i na tlu. Kao dodatni problem javlja se zagađivanje zemljišta u okolini, otpadom nošenim vetrom.

Predviđena je izgradnja 26 regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom (regionalne deponije, postrojenja za separaciju reciklabilnog otpada, postrojenja za biološki tretman otpada i transfer stanice u svakom regionu). Deponije su neophodne u svakoj izabranoj opciji tretmana, jer uvek postoji jedan deo otpada koji se mora odložiti. Za sada postoji sedam sanitarnih deponija koje su u funkciji i dve koje su izgrađene, ali još ne rade.

 

      Kuda ide smeće EU?

 

Održivo upravljanje otpadom često ima ključnu ulogu u održivom ekonomskom razvoju društvenih zajednica, imajući u vidu da u značajnoj meri povećava efikasnost korišćenja raspoloživih resursa.

Donošenjem Zakona o upravljanju otpadom i Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i odgovarajućih podzakonskih akata uspostavljen je zaokružen sistem upravljanja otpadom usklađen sa zakonskom regulativom i praksom u EU. Monitoring životne sredine u našoj zemlji nije zastupljen u značajnoj meri. Ne treba zaboraviti da monitoring spada u osnovne principe upravljanja otpadom koji su zastupljeni u Evropskoj uniji.

EU ne podržava stvaranje deponija na duži rok, a najbolji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje imaju visok procenat termičkog tretmana otpada u kombinaciji sa dobro organizovanom reciklažnom industrijom.

Tako, na primer, samo u Nemačkoj, postoji oko 6.000 postrojenja za termički preradu otpada. Izgradnja adekvatnih regionalnih deponija u skladu sa EU je potrebna da bi se maksimalno umanjile negativne posledice po životnu sredinu nastale odlaganjem otpada. Evropski standardi nalažu da se količina biorazgradivog otpada na deponijama mora smanjiti za četvrtinu (do 2016.) odnosno da se prepolovi do 2019. Krajnji cilj je u naredenom periodu smanjiti količinu takvog otpada za 65 odsto do 2026.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LIK I DELO MINISTARKE KOJA ĆE SPROVESTI NAROD SRBIJE KROZ „EVROPSKE INTEGRACIJE“…

 

Naprednjačka ministarka bez portfelja, Jadranka Joksimović, nekada grlata i samouverena radikalka koja je znala da svom bivšem generalnom sekretaru podvikne, zapreti i lupi šakom po stolu, danas je njegova ponizna pudlica koja paradira i citira vođine bolesne fraze. Žeđ za vlašću bila je i u njenom slučaju jača od karaktera. O poreklu njenog vlastohleplja piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Pravda" i "Nacional", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

            Predrag Popović

 

Izgled vara. Na prvi pogled, Jadranka Joksimović stvara utisak da je primitivna, agresivna i preterano nervozna. A nije. Bez obzira na izgled ocvale sumo-rvačice, dizajn koji je još Desanka Maksimović odbacila kao demode i naci-stil odnosa prema sagovornicima, Jadranka je mlada, pametna, uspešna, uporna, vredna, privlačna, iskrena i nežna osoba. Bar ona i ja tako mislimo o njoj. Evo zašto.

Lepa je. To se ne vidi, ali zaista jeste. Bezizražajno lice uspešno prikriva šarm i strast koju Jadranka poseduje. No, njena nesputana lepota ne trpi kontrolu, lako i eksplozivno bljesne. Dovoljno je da joj kažete nešto što joj se ne sviđa ili, još gore, što šteti njenim interesima – odmah se transformiše.

U vodnjikavim očima, istaknutim kričavom, prejakom šminkom, odmah sevnu munje. U trenu joj se ispeglaju silne bore, te uspomene na sve patnje koje je pretrpela i koje je nanela svima oko sebe.

Otromboljeni obrazi zategnu se u grču koji zloslutno prati škripa tri broja većih zuba. Šteta što muškarci u njenoj gorljivosti prepoznaju samo razloge za strah, pa ne vide njenu iskonsku lepotu predatora.

Snažna je. Montenegrinska genetika oblikovala je njeno kabasto telo, prilagođeno duhu i energiji kojom raspolaže. Iako je stilizovana kao kamila kojoj su grbe postavljene s prednje strane, ona ne pati od kompleksa. Takvi gabariti nekoj drugoj devojci predstavljali bi problem, Jadranka se njima ponosi. I koristi ih na najkonkretniji način. Za zastrašivanje.

U predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine u zemunskom Magistratu pravio sam intervju s radikalskim kandidatom, četničkim vojvodom Tomislavom Nikolićem. Po obavljenom poslu, svratio sam do kabineta Aleksandra Vučića. Vrata su bila širom otvorena. Na sred prostorije pretrpane knjigama, novinama, reklamnim materijalom i specijalno krojenim plavim šuškavcima sa ušivenim sloganom „Svim srcem", stajali su Vučić i Joksimovićka, grudi o grudi.

Zajapurena, urlala je iz sveg glasa. Ne mogu da citiram šta je sve izgovarala, urednik bi me cenzurisao. Vučić je ćutao pognute glave, bez volje da se suprotstavi. Znam nju, znam njega: siguran sam da je njen muški bes bio opravdan.

Ipak, iznenadilo me odsustvo njegovog pokušaja da bar malo stiša tu prezentaciju sile. Ali, dobro, možda mu se to svidelo, nije moje da sudim. Pola sata kasnije, kad me nazvao da pita zašto nisam svratio da se pozdravim i da u redakciju ponesem plave jakne, kako bi i novinari „Pravde" bili uniformisani, priznao sam da sam se uplašio Jadranke.

"Vučiću, da li te ona tuče?", pitao sam.

"Video si kakva je kad poludi… Šta da radim? "

"Ćuti i trpi. A ako počne da te bije, uradi isto što bih i ja."

"Šta?"

"Zaplači."

Nekoliko dana kasnije, prilikom jedne od Jadrankinih poseta „Pravdi", nisam izdržao da i njoj ne postavim isto pitanje o incidentu koji sam video.

"Tučeš li ga?"

"Ne, ali mogla bih", odgovorila je i dokazala da pored lepote i seksepila ima i bujan osećaj za humor. "Sto puta sam dobila želju da ga udarim nogom u dupe, ali neću da Nebojši Stefanoviću razbijem naočare."

Iskrena je. Kumovi, prijatelji, saradnici, naprosto svi kojima je okružen mrze Vučića. Kako i ne bi, s obzirom na njegove histerične ispade i hladnokrvne spletke kojima im zagorčava život. U njegovom prisustvu, trpeće sve uvrede i šikaniranja.

Iza leđa, ogovaraće ga na sva usta. Svi će ga detaljno opisivati kao pokvarenog, podlog manipulanta koji nikome ne želi dobro i ne podnosi uspeh ni svojih najbližih. Međutim, samo su Jadranka Joksimović i neka nebitna Ljilja Đurđevac uzimale slobodu da preda mnom iznose tračeve iz Vučićeve porodice.

Bio je lep, topao dan. Redakcijski žamor nadjačao je lepršavi topot Jadrankinih štikli. Priznajem, grešna mi duša, da me uvek obraduje susret s takvim dekolteom. Nenajavljena i nezainteresovana što sam u gužvi, marševskim korakom je ušla, sela za sto i s najširim osmehom me pitala:

"Šta ovde radi Vučićeva pastorka?"

"Ko? "

"Pa, mala N…" (cenzurisao Milovan Brkić), rekla je Jadranka i u podužem monologu prepričala sinopsis pikantne španske serije.

Detalj na detalj, ređale su se informacije o mladoj novinarki i njenoj maloletničkoj trudnoći, o odbeglom tati (inače sinu jedne poznate koleginice), skrivanju istine od budućeg muža, uspešnog političara, pa njegovo šokantno otkriće pravog identiteta svastike koja to nije i, naravno, ogorčenje i osvetnički revolt koji je usledio…

"Slušaj, ne interesuju me ti tračevi", prekinuo sam Jadranku.

Ni tada, dok sam korektno sarađivao s Vučićem, kao ni danas, kad se suprotstavljam tiraniji koju sprovodi, nisam hteo da se bavim njegovim intimnim dramama. Baš me briga kakav mu je brak, prvi ili drugi, koliko dece ima, on ili njegove žene, da li je hetero, u šta neko sumnja…To su njegovi problemi, ne tiču me se.

U ono vreme, dok sam uređivao „Pravdu", moj problem je bilo to što je Vučić nesposoban da organizuje posao, što kreira haos u svojoj firmi, zakida novinarima plate i uništava svaku šansu za uspeh. U međuvremenu, Vučić je našao nove kumove, drugare i saveznike, ali nije se promenio. Katastrofu koju je nekada projektovao za „Pravdu", sada širi po celoj Srbiji.

Jadranka nije razumela moje razloge za izostanak želje da slušam njenu verziju sage o Vučićima. Smatrala je da ga neosnovano branim od istine. U konkretnom slučaju, delimično je bila u pravu. Ta vrsta istine bila mi je potpuno sporedna. Ipak, i na tom degutantnom primeru Jadranka je dokazala da je iskrena osoba.

Čak je i istinoljubiva. U mom prisustvu nikada nije lagala da je Vučić pošten, častan i dobar. Naprotiv. Imala je i konkretne motive da iznosi istinu o njemu, zamerio joj se.

Isprovocirana nekom mojom, očigledno neuspešnom šalom na račun Vučićeve filantropije (fuj), sva pomamljena, Jadranka mi je otkrila kroz kakvu muku je prošla kad je zatražila pomoć za svog brata. Zbog nekog razbojništva ili sličnog kriminalnog dela, njen brat je osuđen na dve godine robije. Kad je dobio poziv za odsluženje kazne sestra se za pomoć obratila Vučiću.

"To nije problem, rešićemo sve na najbolji način. On neka ne ide na robiju, neka se sakrije negde dok ne smislimo nešto", posavetovao ju je Vučić i odmah, pred njom, teatralno nazvao Dušana Petrovića, tadašnjeg ministra pravde.

Navodno, Petrović je obećao da će videti šta može da se uradi kako bi se pravosnažna presuda poništila. Vreme je prolazilo, a Jadranka je uzalud urgirala kod Vučića da pritisne ministra iz DS-a.

Na kraju, nesrećni brat je uhapšen i odveden u zatvor, gde je, kao begunac, imao najstroži tretman, bez prava na slobodni vikend i slične pogodnosti.

"Vučić me prevario. Da mi je odmah rekao kako ne može da reši problem, ne bih se ljutila. Sigurna sam da nikada više nije ni nazvao Petrovića. Samo me zavlačio dok nije bilo gotovo, to mu neću oprostiti", lagala je Jadranka.

Oprostila mu je čim joj je to bilo u interesu.

S lakoćom se pretvorila u Vučićevog klona, dokazujući sposobnost da uživa u svim političkim pozama. Dok je bila radikalka, kao zamenik glavnog urednika „Velike Srbije", uverljivo je zastupala ideologiju srpskog nacionalizma, divila se herojstvu i inteligenciji Vojislava Šešelja, branila Radovana Karadžića i ratovala protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, potvrđujući ispravnost teze da je patriotizam poslednje utočište nitkova.

Kad je ta drenovina isceđena, ekspresno je krenula Vučićevim evroatlantskim tragom. Osim istog broja cipela, s Vučićem deli i istu vrstu morala.

Za vlast, moć i pare može sve – da brani Kosovo prvo od Albanaca i NATO-a, onda od Srba; da zagovara pripadnost Evroazijskoj, pa zatim Evropskoj uniji; da navija za Partizan i, naravno, za Zvezdu; da guta plamen i sve ostalo…Prilagodljivost i savitljivost se isplatila. Prošlost je zaboravljena usled dragosti koje je donela sadašnjost: prvo poslanički, a sad i ministarski mandat.

Svojim uspehom Jadranka Joksimović je dokazala da je genije, takvu karijeru ne bi mogla da napravi normalna žena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVO GDE SU NOVCI – PRIVATNA UZURPACIJA DRŽAVNIH ORANICA I JOŠ SE IZDAJU SE U PODZAKUP!!!

11. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako se preduzeće "Dinamika" iz Novog Sada već godinama bogati na račun slobodne eksploatacije državnog zemljišta, zašto država nikada nije dala na licitaciju strateški važno poljoprivredno zemljište i koga sve može da "obradi" kum vlasnika "Dinamike", ako stvari krenu po zlu.

 

                     Mersiha Hadžić

 

Firma "Dinamika" iz Novog Sada, vlasništvo Slobodana Vujovića, već osam godina obrađuje 1.160 hektara državnog zemljišta u katastarskoj opštini Sirig i Čenej, ali do današnjeg dana nikome nije platila ni jedan dinar nadoknade za to. Na taj način je država oštećena za pet miliona evra.

Pod izgovorom da je zemljište "u sudskom sporu" i da se oko toga vodi postupak u temerinskom i novosadskom opštinskom sudu i da je sud doneo takozvanu privremenu meru koja je i danas na snazi, firma "Dinamika" nesmetano eksploatiše nešto što nikada nije bilo njeno.

Priča o ovoj pljački počinje još 2005. godine (28. septembra), kada je ovo zemljište Rešenjem Vlade Republike Srbije (broj 464-4814/2005) bilo dato na korišćenje Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, ali je Vrhovni sud Srbije mislio nešto drukčije o odluci vlade, pa je konstatovao da Rešenje Vlade Republike Srbije nije validno jer ga nije potpisao tadašnji premijer Vojislav Koštunica, već, "tamo neki sekretar".

Ubrzo se pokazalo da takozvane kumovske veze u Srbiji rade na svim nivoima. Tako i u opštinskim sudovima u Novom Sadu i Temerinu. Naime, predsednik opštine Sremski Karlovci kum je vlasnika preduzeća "Dinamika" i kao bivši opštinski sudija u Novom Sadu a sada i privatni advokat, on je i mozak cele mreže lokalnih mahera koji žive od prevara i otimačina.

Niko se od ovdašnje javnosti nije upitao zašto već godinama sporno zemljište ne ide na licitaciju. U međuvremenu, pojavile su se i informacije da su svi bivši predsednici opštine Temerin (kao i sadašnji) podmićivani sa ciljem da se "ne petljaju u takve rabote". Zbog toga je temerinski budžet ostao bez dva miliona evra.

Takođe, valja znati da su i svi bivši ministri poljoprivrede znali za problem sa ovim, strateški važnim državnim zemljištem. Od bivše ministarke Dulić pa sve do sadašnjeg ministra Dragana Glamočića (koji najbolje poznaje celu situaciju, a nedavno se sastao i sa vlasnikom firme "Dinamika" Slobodanom Vujovićem).

Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Ješić zna za sve i on je dobro upoznat zašto zemljište ne ide na licitaciju. I bivši pokrajinski sekretar Igor Kurjački takođe bi mnogo toga mogao da kaže u vezi sa ovim zemljištem, ali je smenjen, kako on kaže, "voljom tajkuna".

Sadašnji direktor Uprave za zemljište, Zoran Knežević ali ni njegov kolega prethodnik na ovoj funkciji, Zoran Jeličić, nisu smeli, ili nisu hteli da prihvate opštinski program za uređenje i korišćenje državnog zemljišta, tj. davanja saglasnosti za licitaciju. Koliko je tu država izgubila, koliko je izgubila lokalna samouprava, još niko nije izračunao.

Radeći tolike godine bez plaćanja obaveza, firma "Dinamika" je kupila sebi oko 100 hektara obradive zemlje u Stanišiću kod Sombora, koju su hteli da menjaju po principu "hektar za hektar" za zemljište u Kamendinu, mada se zna da je zemljište u Sirigu na primer, ili u Čeneju, mnogo kvalitetnije nego u Stanišiću (tu bi zamena imala smisla), a dobar deo se nalazi uz sam autoput Novi Sad-Subotica, što je od neprocenjive vrednosti.

Ali, u Kamendinu je državno zemljište, može od njega brzo da se zarađuje! Dakle, malo im je bilo što eksploatišu zemljište bez ikakve nadoknade državi, pa su još 2008. godine dali 36 hektara državnog zemljišta na Kamendinu u podzakup uz nadoknadu od 1000 evra za hektar, firmi "Bon Fruit" iz Novog Sada, gde je i ugovor sačinjen i overen u sudu.

Državno zemljište u Kamendinu i dan danas daju u podzakup, ili je u pitanju zajednička proizvodnja. Poslednji takav ugovor je sačinjen i sa zeminskim Institutom za kukuruz, o proizvodnji semenskog kukuruza.

Opet nije plaćen zakup državnog zemljišta od 620 hektara za jednu godinu u katastarskoj opštini Sirig na imanju "7 Juli", a u pitanju je suma od 300.000 evra.

Kriminalsitička policija je tri meseca kontrolisala poslovanje Kamendina i "Dinamike" i pronašla mnogo nepravilnosti. Slučaj je predat Javnom tužiocu. Pitanje je, da li će opet kum "da sredi situaciju" kao do sada, ili će biti hapšenja…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: