Архива

Posts Tagged ‘ubiti’

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

19. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

PRODATA KLANICA

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncernaSvislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FUNKCIONERSKI DODATAK, PLJAČKA I KRIMINALNE RADNJE ČELNIKA LOKALNE SAMOUPRAVE BEOČIN

11. августа 2014. Коментари су искључени

 

Policijska uprava u Novom Sadu u poslednje tri godine Prekršajnom sudu u Novom Sadu podnela je 22.402 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali je u posmatranom periodu Prekršajni sud zaprimio svega 13.258 zahteva, saopštilo je 26. maja 2014. godine, strukovno udruženje policije „Dr Rudolf Arčibald Rajs". To udruženje je u saopštenju za javnost ocenilo da je broj zaprimljenih zahteva „šokantan" i da je neslaganje od 9.144 zahteva „ozbiljna i zabrinjavajuća pojava". Zašto je to tako, može se videti i na primeru opštine Beočin i kriminala koji vlada u svakoj ustanovi lokalne samouprave…

 

               Arpad Nađ

 

U majskim poplavama ovoga proleća, nastradala je i opština Beočin koja se nalazi na severnim obroncima Fruške gore i apsolutno je podložna uticaju velikih voda, kako Save (podzemnim vodama) i Dunava tako i brojnih potoka koji su kao po pravilu uzrok pojave atmosferskih plavljenja u kućama, podrumima i na njivama.

Ali, gde su bili opštinski organi u Beočinu, u kritičnom trenutku, kada je građanima bila najpotrebnija pomoć, kada su bujice nosile materijalna dobra i ljudske živote?

Predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić (DS), je u vreme kada je proglašena vanredna situacija, boravio na dvonedeljnom provodu u Vašingtonu (SAD) i nije se javljao na službeni mobilni telefon. Kao predsednik Štaba za vanredna situacije Opštine Beočin, bio je u obavezi da koordinira štabom do hitnog povratka u zemlju, ali, on je nastavio svoj dvonedeljni "turistički obilazak Vašingtona".

Dužnost predsednika Štaba za vanredne situacije tada preuzima prva po funkciji, zamenica predsednika Opštine Beočin, Dragana Škamla (DS). Tokom perioda kada su se velike kiše slile širom beočinske opštine građani su se masovno obraćali Štabu za vanredna situacije i uglavnom su dobijali lažna obećanja. Škamla se pozivala na "zakonske procedure" ili je čak odbijala pomoć građanima!

Ni na jednom spisku žrtava niti u bilo kojem pisanom ili elektronskom mediju Srbije neće se pronaći da se tokom ove nepogode u Dumbovačkom potoku Opštine Beočin udavio Stojan Drljača! Nesrećni čovek je samo par minuta pre nesreće sreo komšiju, noseći kese iz prodavnice, uz put govoreći "da žuri da uz potok spase što se spasti da"! Bujica ga je povukla i zauvek odvojila od porodice i života. Opštinski organi su "zaboravili" da prijave ovaj slučaj a ni u medijima ga nije bilo. Zbog čega? Zašto je to sakrila i Dragana Škamla, kadar Sonje Biserko i Helsinškog odbora za ljudska prava? Uplašila se za veliku platu ili privilegije?

Uprkos svemu, Škamla danas mirno radi svoj diplomski rad, zbog izjednačavanja starog i bolonjskog programa, na odseku za filozofiju, prikupljanjem "celih" 36 ASPB bodova (bodovi za "posebno talentovane studente") iz pedagoškog, psihološkog i metodičkog obrazovanja "u skladu sa evropskim sistemom prenosa bodova".

Čak 36 bodova! Pa to nije dovoljno ni za potpis na Univerzitetskom toaletu, a ne za zvaničnu akademsku titulu! I to na zvaničnom sajtu Opštine Beočin gde je predstavljena kao zamenik predsednika Opštine Beočin, gde je kao obrazloženje imenovanja precizirano: "zbog pomoći u organizovanju turnira u malom fudbalu" i dodatnih "usluga kulture" u "CEPTOR"-u na Andrevlju u Fruškoj gori!?

O kakvim "kulturnim uslugama" se radi nije dato objašnjenje. Inače na sajtu beočinske opštine istaknuto je da se ova "ekspertica za kulturu i mali fudbal" obučavala pod pokroviteljstvom Helsinškog odbora za ljudska prava na čijem čelu je Sonja Biserko.

Mnogo frapantnija je činjenica da Bogdan Cvejić nije našao za shodno da bude na pomoći građanima u dramatičnim trenucima. Kao i više puta do tada, od Singapura, Havane i Vašingtona, smerno je koristio sredstva građana Opštine Beočin za lične promocije i "turistička" putešestvija.

Prema tvrdnjama građana Beočina, protiv mafije u lokalnoj samoupravi je uredno podneto ukupno šest krivičnih prijava i do sada ni po jednoj nema odgovora! Predsednik Opštine Beočin je proneverio više desetina miliona u saradnji sa firmom "Virus" i tu se stalo. Uprava kriminalističke policije je pored tih šest krivičnih prijava otkrila da su se državna sredstva nenamenski koristila u još najmanje 17 ugovora sa firmom "Virus".

Opljačkana su sredstva za rekultivaciju puta Susek-Lug, sanaciju klizišta u Čereviću, otvaranje novih radnih mesta u firmama "Podunavlje", "Mars", "Feniks", "Vermonns", sanaciju atarskih puteva (najveća opljačkana sredstva, a ništa nije urađeno), izgradnju brojnih puteva, pešačkih staza, mostova, bunara i ko zna kakvih sve ne investicija koje je pravno ugovorima pokrivao Sekula Petrović (bivši načelnik opštinske uprave), a potpisivao Bogdan Cvejić, predsednik Opštine Beočin.

Jedna od velikih sramota je i to što je Beočin jedna od retkih opština koja je došla pod udar Komesarijata za izbeglice, a sve zbog "friziranih" cena kupljenih sredstava za pomoć izbeglicama.

Novac za pomoć je obezbedio Komesarijat, ali je ovdašnja mafija krenula da opljačka i izbeglice. Naime, opštinska komisija u Beočinu je za dodelu ovih sredstava, u dogovoru sa lokalnim trgovinskim preduzećem "Podunavlje", nabavljala građevinski materijal i opremu po višestruko višim cenama od tržišne prisvajajući direktno materijalnu dobit u razlici cena ove finansijske malverzacije!

Prema prijavi brojnih građana (korisnika ove pomoći) Komesarijat za izbeglice je odmah reagovao i po kratkom postupku poništio konkurse koji su bili u toku ili nisu bili privedeni kraju. Pošto je pretila opasnost da ova bruka izađe u javnost i da funkcioneri Opštine Beočin odgovaraju za pljačku i korupciju organi Opštine Beočin po hitnom postupku smenjuju člana Opštinskog veća, Miroslava Vajića (LSV), ali i načelnika opštinske uprave, Sekulu Petrovića (SPS), koji je bio glavni idejni i praktični organizator ove pljačke ali je svu krivicu prebacio na svog saradnika iz Komisije, Miroslava Vajića.

Miroslav Vajić apsolutno nije imao nikakve veze sa uvećanim cenama i ugovorenim poslovima koje je ugovorio Sekula Petrović, ali je izopšten i proteran sa funkcije pod pritiskom svoje stranke (LSV) i "političkog dogovora" vrha beočinske opštine, pre svih Sekule Petrovića (SPS), Jovana Aksentijevića (LSV) i Bogdana Cvejića (DS).

Inače firma "Podunavlje" iz Beočina bila je u srpskoj javnosti poznata po hapšenju njenog vlasnika i direktora Branka Jelića, zbog povezanosti sa aferom "Azotara", a Branko Jelić se "izvukao" zbog odličnih odnosa sa pokrajinskim organima i navodnog "registrovanog poljoprivrednog gazdinstva"!

Preprodaja regresiranog đubriva uopšte nije sporna, što su znali i videli svi građani naselja Rakovac gde je đubrivo dopremano i skladišteno ali je sporno zašto sve nije sudski procesuirano? Trgovinsko preduzeće "Podunavlje" iz Beočina građani optužuju za malverzaciju, od pre nekoliko godina, oko otvaranja novih radnih mesta kada je Pokrajinska vlada odvojila 22 miliona dinara za otvaranje novih radnih mesta, a gro "novoprimljenih" radnika je već radio u ovom preduzeću, samo je fiktivno prebačeno na "SIZ za zapošljavanje" i vraćeno nazad na "nova radna mesta".

Prema tvrdnjama građana Beočina, ovo preduzeće isplaćuje lične zarade radnicima uz obavezu kupovine robe u lancu prodavnica "Podunavlja" iz Beočina. Tako radnice u trgovini zvanično primaju platu od 15.000 dinara, ali je samo polovina u novcu dok drugu polovinu pokriva obaveza kupovine robe u preduzeću gde radi!

Da je pljačka i kriminal sinonim za Beočin, potvrđuju i zaposlene radnice u Opštini Beočin koje nas upućuju da istražimo poslovanje Opštine, pogotovo u delu isplate plata i "nikad ostvarenih prekovremenih sati".

Reč je o mehanizmu za uvećanje ličnih dohodaka funkcionera Opštine Beočin, čiji je smisao postao jasan tek posle Odluke Ustavnog suda broj "Iyo-20/2010" od 19.12.2012. godine, gde je decidno utvrđeno da je u režiji Sekule Petrovića gotovo deceniju isplaćivan tzv. "funkcionerski dodatak" opštinskim funkcionerima, čime su budžet i građani Beočina opljačkani za milione dinara.

Pošto je ukinuto isplaćivanje "funkcionerskog dodatka" funkcioneri Opštine Beočin su se dosetili pa su dodatne prihode na lične dohotke počeli da isplaćuju u vidu fiktivnih prekovremnih sati koje naravno nikad nisu ostvarili.

Tako je predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić, u decembru mesecu 2013. godine uvećao sebi lični dohodak za celih 40 prekovremenih sati, a da tokom meseca decembra 2013. godine nije gotovo ni bio na svom radnom mestu. Prvo je dvo-nedeljno boravio u Havani (Kuba), a troškovi ovog putovanja su opet pali na teret građana Opštine Beočin, da bi pred kraj godine porodicu odveo u Dubai na doček Nove godine!

Građani tvrde da je rasipništvo predsednika opštine Bogdana Cvejića, prosto nezabeleženo u našem društvu jer je za samo pet godina na funkciji, kupio dva potpuno nova službena automobila marke "Škoda Super B", a ovu bahatost je pokušao da prikrije istom bojom vozila gde su i prvi i drugi automobil crne boje. Prikrivanje je vrlo brzo "provaljeno" jer je prvi automobil, kupljen 2008. godine koristio kao pogonsko gorivo benzin, a ovaj drugi, kupljen u maju 2013. godine, kao pogonsko gorivo koristi dizel. Cena po komadu-oko 30.000 evra.

Posebno su interesantni ovi nikad odrađeni prekovremeni sati gde se pored funkcionera i pojedinim radnicima, članovima Demokratske stranke i njihovim poltronima, godinama uvećava lični dohodak za 16, 24 ili čak 48 sati.

Grupa zaposlenih u Opštini Beočin tvrdi da se svakog meseca uredno formira spisak "politički podobnih" sa brojem prekovremnih sati, ali da postoje i oni koji se ne pojavljuju ni na jednom spisku, pa ipak dobijaju uvećanje ličnog dohotka preko fiktivnih prekovremenih sati. Na ovaj način je budžet Opštine Beočin svesno opljačkan za više desetina miliona dinara i to u opštini koja grca u materijalnom beznađu i nezaposlenosti.

Takođe, zaposlenici u opštinskoj zgradi kažu da se pljačka budžetskih sredstava tu uopšte ne završava, jer je šefica finansija, Marina Prekokadžić, nedavno prikrila veliku pljačku budžetskih sredstava svoje službe kada su se radnicima isplaćivali uvećani lični dohoci, a onda je od istih traženo, pod izgovorom "greške u obračunu", da se ova razlika uvećanja ličnog dohotka vrati u kešu ali bez ikakvih papiroloških pokrića gde su sredstva završila.

Građani Beočina Marinu Prekokadžić povezuju sa brojnim finansijskim malverzacijama lokalne samouprave zadnjih godina, ali, nju to ne brine. Ona je uredno "namirena" stambenim kreditom (sa godišnjom kamatom od 0,5%) i brojnim prihodima od "komisija, seminara i službenih putovanja".

Radnici Opštine Beočin decidno tvrde da je jedna te ista osoba 10 godina neprekidno na čelu sindikata koji se nikada nije sastao (Statut sindikata definiše ovu funkciju na 4 godine)! Naime, predsednica sindikata sredstvima sindikata (od ličnih dohodaka radnika) upravlja samostalno bez ikakve kontrole. Od ovih sredstava plaćaju njeni "seminari", pa čak i troškovi razvoda i privatni troškovi pazara u marketima!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: