Архива

Posts Tagged ‘msp’

ZAPUŠTENOST SRPSKE DIPLOMATIJE: U VISOKU DIPLOMATIJU SRBIJE PREKO NEPOTIZMA I DINASTIČKIH AMBICIJA!!!

6. новембра 2016. 1 коментар

 

Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo naša zapuštena diplomatsko konzularna predstavništa u svetu kojima haraju lopovi, secikese i prostitutke, svi odreda odani najnižim strastima. Među njima se najbolje snalaze dobro plaćeni dvostruki i trostruki špijuni, bahati sinovi i kćeri srpskih političara i njihove rodbine, i finansijski mešetari dobro povezani sa mafijom.

 

                 major Goran Mitrović

DIPLOMATSKA NESTRUCNOST1

 

Srpska diplomatija nema čime da se podiči već godinama. Ali, ima čega da se postidi. Nedavno je doprinos ovom sumornom stanju dao i ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, Đerđ Matković , kada je na tribini u Čikagu, govoreći o odnosima Srbije i Rusije, izjavio da "…predsednik Ruske federacije, Vladimir Putin ima veliki ego, da želi da bude vladar sveta i da Rusija ponovo postane velika supersila".

Ta izjava bila je povod za veliki tekst u uglednom američkom listu "Čikago marun ", nakon čega je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić hitro intervenisao te je ceo slučaj ubrzo zataškan.

Ministarstvo spoljnih poslova Ruske federacije nije zvanično reagovalo, ali jesu pojedini ruski mediji (vest je prenela i ruska državna novinska agencija Iter Tas). Ipak, da stvar ne bi otišla daleko i da ne bi došlo do velikih negodovanja u Srbiji, potrudila se i profesorka Nada Petković iz Čikaga, koja je bila moderator tribine održane na Institutu za politiku pri Čikaškom univerzitetu 3. oktobra ove godine. Čudno, ali, tonski zapis sa tribine više ne postoji (a profesorka Petković tvrdi da nije ni snimana, što je malo verovatno).

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić se naknadno ogradio od izlaganja Đerđa Matkovića, ističući da ona ne izražava zvanične stavove Srbije, ali, Matković posle svega nije pozvan ni na konsultacije.

Da nevolja bude veća, sporno Matkovićevo izlaganje desilo se pred punom salom slušalaca, uglavnom studenata Univerziteta, kao i predavača i drugih članova univerzitetske zajednice grada Čikaga. U publici je bio i jedan broj pripadnika američke obaveštajne zajednice.

Pitanja iz publike upućena Matkoviću ticala su se političke platforme premijera Aleksandra Vučića i odnosa Srbije sa Rusijom. Odgovori su bili veoma ugodni za antiruski naštimovane slušaoce. Kako one iz akademske, tako i za one iz obaveštajne zajednice.

Ovde je važno znati da je Đerđ Matković, inače bivši savetnik za spoljnu politiku Aleksandra Vučića, na mesto ambasadora u Vašingtonu došao godinu dana nakon što je sa tog mesta opozvan dotadašnji ambasador Vladimir Petrović, koji je takođe naneo velike štete Srbiji tokom svog manadata.

Matkovićeva radna biografija nije poznata javnosti, zna se samo da je već ranije službovao u SAD, ali i u Kanadi i Zimbabveu.

Mada je jedan od najbliskijih Vučićevih ljudi, o njihovom međusobnom odnosu se takođe skoro ništa ne zna. Ipak, jedno neobično svedočanstvo o njihovom "zajedništvu" postoji: jednog vikenda u decembru mesecu 2013. godine (bila je nedelja, nešto pre 8 sati ujutro!), desilo se da su se pomoćni službenik u Vladi Srbije i jedan policajac-čuvar, skoro sudarili sa Đerđom Matkovićem i Aleksandrom Vučićem u jednoj od pomoćnih prostorija (toaletu).

Svedok ovog "sudara" tvrdi da se ne zna kome je bilo neprijatnije te da je ostalo otvoreno pitanje šta su Matković i Vučić radili u nedoba, u prostoriji gde bi to čovek najmanje očekivao.

Mada je taj detalj skoro zaboravljen, Đerđ Matković je bio još 2006. godine, zamenik generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, u vreme kad je Vuk Drašković bio šef diplomatije. Kad ga je Vučić "uzeo pod svoje", prvobitno je planirao da ga postavi za ambasadora u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Jedan službenik nemačke ambasade u Beogradu, svojevremeno je ovako ocenio Matkovića: „Više je birokratski tip, a i nema iskustva u javnim nastupima, što u javnom poslu nije prednost".

No, najvažniji detalj vezan za Đerđa Matkovića svakako je njegovo vrbovanje za interese SAD i NATO pakta koje se desilo te 2006. godine, u vreme kada je službovao kod Draškovića. U vreme kad je bio prvi savetnik ambasade u SAD, Đerđ Matković je postao čovek od najvećeg poverenje a američkoj administraciji. Od tada pa do danas, retkim javnim i brojnim "zatvorenim" nastupima, radi kao neformalni "koordinator" takozvane severnoatlanske alijanse i SAD, zadužen, naravno, za Srbiju.

Koliko je ovakvih ljudi na službi u Ministarstvu spoljnih poslova, i kako je moguće da Matković ostane na mestu ambasadora u SAD, mada je i sam ministar spoljnih poslova Dačić rekao da "…njegovi stavovi ne odražavaju stavovi ove zvanične Srbije"? Da li je Đerđ matković "Vučićev ambasador" i da li se srpske diplomate danas dele na "Tomine i Dačićeve", sa jedne strane, i "Vučićeve" sa druge? Sve govori da je baš tako!

Na žalost, na sceni su i velike "dinastije" u srpskoj diplomatiji, pa je tako nedavno sin ambasadora Srbije u Parizu Rajka Ristića, Stefan Ristić, poslat je na službu u Šangaj, u Kinu, na poziciju vicekonzula, gde odlazi iz Odeljenja za susedne zemlje Ministarstva spoljnih poslova.

U MIP-u su se pojedini zapitali, kakve veze susedne zemlje imaju sa Kinom, nije poznato, i kakav doprinos možemo očekivati od čoveka kome je ovo prva služba u nekom od diplomatsko-konzularnih predstavništava?

Stefanovog oca, Rajka Ristića, kolege diplomate pamte po tome što je potrošio ni manje ni više nego 20.000 evra za Dan državnosti Srbije, slaveći kao da je Sultan od Bruneja. Kasnije se pravdao da su donatori obezbedili novac, ali nije kazao ko su bile te "mecene". U Parizu, takođe u našoj ambasadi, radi i ćerka Svetka Kovača, bivšeg direktora Vojnobezbednosne agencije.

Dokaz o dinastičkim ambicijama u srpskoj diplomatiji, dao je i Veljko Odalović, koji je svog sina Uglješu upisao u Diplomatsku akademiju lang=cyr i već mu obezbedio i praksu i prolaz prema visokoj diplomatiji, mada je još uvek "mali od palube" i nema predstavu šta je uopšte diplomatija.

Uzgred, treba reći da je Uglješa Odalović prethodno završio nekakav "menadžment u sportu", zaposlio se u "Srbijagasu", a onda na predlog tog javnog preduzeća postao polaznik Akademije. Ima stavku u biografiji koju drugi kandidati nemaju – sin je generalnog sekretara MSP Veljka Odalović. Dakle, svi putevi su mu otvoreni!

Čak je i Sanja Šajn, inače svršeni ugostiteljski radnik, ali i ćerka predsednika Romske partije Srđana Šajna, zaposlena u Ambasadi Srbije u Beču kao ataše za kulturu i medije, mada se svi zaposleni u ambasadi u Beču slažu i kažu da ona ne zadovoljava ni elementarne kriterijume da obavlja ovaj posao.

Intrigantan je i slučaj Damjana Jovića, nekada zaposlenog u Predsedništvu Srbije, inače intimnog prijatelja šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića. Jović je i danas njegov zamenik. U Đurićevo "naručje", pao je sa mesta pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralu, gde je primljen bez ikakvog iskustva. Preporuka mu je bila što je sin direktorke Srpskog kulturnog centra u Parizu.

Pariza se dokopala i Maja Raković kuma nekadašnjeg šefa diplomatije Vuka Jeremića. Svojevremeno je bila zaposlena u Ministarstvu kulture, odakle je zahvaljujući sporazumu o preuzimanju prešla u MSP. Ubrzo je poslata u Ambasadu u Parizu, gde je i danas.

U diplomatiji su i deca nekadašnjeg savetnika Vojislava Koštunice, Slobodana Samardžića, a Dejan Šahović, nekadašnji ambasador u Njujorku, Ženevi i Budimpešti, zaposlio je u MSP-u u vreme Vuka Jeremića svog brata Ivana Šahovića.

Srpska diplomatija postala je skoro porodični posao, pa je to tako shvatio i ambasador u Budimpešti Rade Drobac koji je zaposlio u Ministarstvu svoga sina, a ćerka nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca i predsednika stranke Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, Jelena Plakalović, godinama je bila u konzulatu u Njujorku.

Ima tu i bliske rodbine "stare garde", pa je Petar Vico, bratanac Ratomira Vica, nekadašnje Miloševićeve perjanice, svoj diplomatski uspon počeo kao šef kabineta bivšeg ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića.

Očito, akademske preporuke za ulazak u srpsku diplomatsku službu, više nikome nisu potrebne, nije bitno da li i koji jezik neko govori, pa čak ni to da li ima adekvatan psihološki profil za bavljenje ovako delikatnim poslom.

Bitno je da ima svoga uticajnog roditelja, ujaka, strica, ili ljubavnika, kao što to imaju brojne prostitutke koje danas štiklom i visoko dignutim nogama otvaraju sva vrata u Vladi Srbije, a nekako najlakše baš u Ministarstvu spoljnih poslova.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATSKI KRIMINAL!!!

2. априла 2012. Коментари су искључени

 

Bestidne, skupe, a ponegde, više nego KRIMINALIZOVANE srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu.

Neopisiva količina divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi.

 

Ministarstvo spoljnih poslova

 

Izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o pljački budžetskih sredstava…

 

INSAJDER IZ MSP-a:

 

Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima svih ostalih finansija.

Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost je sve drugo „dečja bajka“ u odnosu na putovanja resornog ministra i njegove svite.

 

Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju maha tek dolaskom Borislava Borka Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj diplomatiji tek biti pravilno „valorizovana“, i to tako što sasvim sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do slučaja klasičnog mobinga, čiji je on bio spiritus movens.

Već duže vremena desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori u vrhu MSP-a kažu: „…bira se pogodan trenutak…“

Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza vrha Ministarstva spoljnih poslova.

Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.

 

Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i Hagu…

Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac (namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše na najmanje koristan način.

Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće koalicije, što je i bilo za očekivati.

 

Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65 parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.

Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratije, a više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći…

I upravo trošenje ogromnih sredstava za renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole korišćenja budžetskih sredstava.

 

NEZAKONITO KORIŠĆENJE DIPLOMATSKIH PRIVILEGIJA

 

Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a, dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata, bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na fakultet i za svakodnevne provode.

I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime, nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo premor vozača, koji je u više navrata zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.

 

Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića. Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba.

Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu.

U Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.

Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije. Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000 evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!

 

Takođe, Ivana Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog konzula u Milanu.

Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih funkcionera i enormno troši državna sredstva.

Finansijska služba MSP-a ukazivala je na nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš…

U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija, javljala se preteći službenicima MSP-a i to „sa pozicija sile“, ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!

Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo kakvu poštenu istragu

Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta krije i „na sigurnom“ čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze u MSP-u odobravali.

 

BEZOBRAZLUK AMBASADORA

 

Nekadašnji konobar koji je radio u zgradi Predsedništva Jugoslavije Zoran Veljić, danas je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni „dečko“ Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila „matična grana“…

No, Veljić je zaista dogurao dalekoI na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i na usluzi… Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova ume da iznenadi tako što iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.

Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian, međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti gosti latino-bara Caliente u centru Otave.

Treba ovde dodati i to da je Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg ambasadora.

 

Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih upornih pokušaja da je po svaku cenu proda. Pošto se Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja.

Ova Veljićeva zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz budžeta, odnosno građani Srbije.

Da bi dobio sve neophodne dozvole za predviđeno zidanje, ambasador Veljić unajmio je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je sa svoje strane preporučio nekog arhitektu Popovića.

I advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u glavi. Ali ne i Veljiću…

Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar deo deo dvorišta rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova, jer još nisu okončani pregovori sa jedinim zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i Tatomirovićeva prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana Robinson.

Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta. I u ovom postupku je ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.

Nikome nije poznato da li ambasador Veljić za sve svoje postupke uopšte ima ovlašćenje bilo koga iz srpskog ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez ozbiljnih posledica…

 

Veljić, bez obzira na svoju sklonost da licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili „rentira“ bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat otvara neslućene mogućnosti da postavi „sprave za posmatranje“ ili, ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu.

O čemu se ovde radi neko će morati da položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj praksi… Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim licima, u bilo koje svrhe.

Nažalost, kad je srpska diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće…

 

“Prepiska srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti….“

Ovu skandaloznu vest nedavno je objavila Politika, a da to nikome nije „zaparalo oči…“ Jasno je iz mnogo čega drugog da „laka čitljivost“ diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva ozbiljne službe šifranata… Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri…

 

Posle 5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i „pomor“ takozvane kriptozaštite… Ona je „na mala vrata“ ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih poslova.

Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme „bio naivan“ pa je smatrao da od svojih „globalnih prijatelja“ nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta veleizdajničkih razmera.

Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude na dugogodišnjoj robiji, on je posle „diplomatske karijere“ zaseo u upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

TAJNI BUDŽETI MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA !

 

Po svemu sudeći, milioni koje je srpska diplomatija na čelu sa ministrom Vukom Jeremićem trošila

i još uvek troši na potrebna i nepotrebna putovanja širom sveta,

nisu nikada sabrani kako treba.

 

 Jeremic

 

 Nedavno su službenici Državne revizorske inspekcije došli u zgradu Ministarstva spoljnih poslova, ali je neko, uprkos svemu, već znao ko dolazi, pa su kompromitujući pisani tragovi o enormnim troškovima Jeremićeve gubitničkediplomatije na brzinu sklonjeni. 

Tako je državni revizor mogao samo da ima uvid u oneračune koji su „za đake i vojnike“. Na ovaj „matine“ revizorska inspekcija je došla nepripremljena.

Da je znala svoj posao da radi kako treba, mnogi bi već bili na manje prijatnim mestima nego što je to zgrada MIP-a.

 

INSAJDER IZ MIP-a:

Mada o tome niko ni reč nije progovorio u srpskim medijima, jer je sve bilo obavljeno vrlo diskretno, Državna revizorska inspekcija (DRI) je 1. marta ove godine iznenada došla u Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.

„Iznenada“ je pomalo komično reći, jer u sređenim državama, dolazak službenika te institucije ne podrazumeva najavu. Mada samu instituciju Revizora u Srbiji i dalje niko ne smatra nekom „opasnom“ kaznenom ekspedicijom, događaj je izazvao neviđenu pometnju.

Inspekcija je uzela celokupnu dokumentaciju koja se odnosi na kupovinu avio karata za putovanja i plaćanja hotelskih računa za službena putovanja.Evidentno je da je Državna revizorska inspekcija (DRI) došla na dojavu službenikaMinistrastva spoljnih poslova Srbije (MSP) .

jer se o dolasku Državne revizorske komisije duže vreme govori među zaposlenima, koji su samo pretpostavljali kako je obesno rukovodstvo MSP-a rasipalo novac na najbolje hotele, večerinke, reprezentacije…

 

Većinu avio-karata su kupovali preko firme Aeroklub (Privredno društvo Aeroklub društvo sa ograničenom odgovornošću Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 87, broj zaposlenih 8), čiji je vlasnik otac Aleksandre Radosavljević, savetnice u kabinetu resornog ministra Vuka Jeremića!

Karte su plaćane po višestruko većoj ceni (dva do četiri puta veće od realne cene)!

Međutim, običnim „smrtnicima“ prilikom službenih putovanja karte se kupuju preko finansijske službe Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MSP) i to isključivo kod JAT-a.

Tako je Aleksandra Radosavljević podizala novčana sredstva bez predavanja i podnošenja potrebne dokumentacije (iskorišćenih avio-karata, hotelskih računa…), što je, iznutra, iz“porodične perspektive gledano“, sasvim u redu, ali nije po zakonu!

 

Naime, Radosavljevićka je uzimala najskuplje hotele mimo pravilnika predviđenog uMinistarstvu spoljnih poslova.

Na primer, u istom danu je za putovanje u Južnoafričku Republiku podizala dupla sredstva iako nije imala potrebnu finansijsku dokumentaciju (dokaz više da zvanična budžetska potrošnja u diplomatskoj službi nije i jedina!).

To je,istovremeno, i očigledan primer finansijske malverzacije za koju neko treba da odgovara.

Tako je, na primer, za noćenja na jednom putu, apartman ministra Vuka Jeremića plaćan po 2.000 dolara za noć! Bilo je primera da mu avionska karta „sa kraja na kraj sveta“ košta i do 12.000 dolara.

Istovremeno, za njegovu pratnju sobe su plaćane po 500 dolara.

Mnogi će reći da je Vuk Jeremić ministar (sporno je to što ministru izgleda ne pada na pamet da troškove putovanja učini ekonomičnijim,

da se povinuje proklamovanoj štednji koju je zvanično proglasio njegov predsednik Vlade) i da mu to sledi po funkciji,

ali šta će pratnji tako skupe sobe, makar to bilo i u skupoj Adis Abebi.

 

Inače, kad je Jeremić posećivao susedne zemlje, niko ga nije ometao da svojim primerom pokaže da dolazi iz jedne siromašne zemlje i da, za promenu, leti i komercijalnim letovima.

Ali, on je do današnjeg dana pokazivao nešto drugo: da dolazi sa „pozicija sile“!

Na primer, umesto oko 3.000 evra, jedan takav let ministra bi koštao srpske poreske obveznike Srbije oko 300 evra.

Zanimljivo je da jedan put ministra Vuka Jeremića u SAD košta nešto više do 3.000 evra,

pa je tako lako doći do zaključka da su Banjaluka, Zagreb ili Podgorica mnogo dalje na globusu nego, recimo, Njujork!

 

Ovakvi primeri ukazuju da se iz kase Ministarstva spoljnih poslova grabi onoliko koliko je potrebno u određenom trenutku. Zato i ne iznenađuju nelogičnosti u trošenju novca…

Drastičan primer datira od još pre nekoliko godina kada je trinaestodnevna turneja od Velike Britanije do Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i hotelski smeštaj, plaćena samo 759.625 dinara. Prema toj računici, skoro pola meseca boravka na drugom kontinentu je za oko 32.000 skuplje od dvodnevnog puta u Portugal, što je apsurd!

Takođe se javio i problem oko finansija kada je u pitanju poseta ministra Vuka Jeremića Velikoj Britaniji (novembar 2011. godine), prilikom koje je, pored ostalog, sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije Vladom Divcem otvorio takozvanu „Srpsku kuću“ u Londonu koja će služiti za promociju Srbije tokom Olimpijade 2012. godine.

Troškovi su pokriveni iz dela budžeta određenog za putovanja, kao i iz dela budžeta koji se ostvaruje donacijama.

 

U oktobru 2011. godine ministar Vuk Jeremić je bio u službenoj poseti Kini, i već prema prvim nagoveštajima Državne revizorske inspekcije (DRI), došlo je do finansijskih malverzacija prilikom pravdanja troškova delegacije koja je išla u Kinu.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je u svom budžetu (za prošlu, 2011. godinu) odvojilo za plate, dodatke i naknade zaposlenih tačno 670.937.000, dok su, uvek problematični troškovi putovanja predviđeni sa „mizernih“ 114.504.000 dinara.

Konzularno-diplomatskim predstavništvima za troškove putovanja je obezbeđeno 38.290.000 dinara. Za još neutvrđena putovanja službenika Ministarstva spoljnih poslova, iz budžeta Srbije (za 2012. godinu) dobijeno je 134,5 miliona dinara što ukazuje na to da se budžet povećao u odnosu na 2011. godinu kada su u pitanju sredstva za službena putovanja.

 

Ovo je samo jedna strana „troškovnika“ Jeremićeve leteće diplomatije.

Naime, kao i svaka kuća od posebnog značaja, tako i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima svoje „poprečne fondove“ za koje nikakav revizor do sada nije znao. Mada je sam dolazak predstavnika ove državne ustanove u MIP bio događaj za sebe (prvi put je u posleratnoj diplomatskoj istoriji jedna, zvanično nezavisna institucija došla da proveri utrošak budžetskih sredstava),

prava slika multimilionskih troškova još dugo (a možda i nikada) neće biti poznata javnosti i poreskim obveznicima. Naime, ovo je ona ista diplomatska služba koja je tajnim kanalima slala novac u prethodnoj američkoj predizbornoj kampanji, kao donacija Baraku Obami, tadašnjem kandidatu za predsednika SAD.

 

Ovih dana je „konačni korisnik“ u ponovnoj trci za predsednika, a njegov nekadašnji „aktivista“, bivši guverner države Ilinois, Milorad Rod Blagojević, pred vratima federalnog zatvora.

Sve govori da će Ministarstvo spoljnih poslova i dalje biti pravi „pacovski kanal“ za iznošenje sumnjivog novca iz Srbije, bude li to ovdašnjoj vlasti zatrebalo kako bi se pokazala pred svojim velikim “ prijateljima“ koji su je potpuno zgazili, što sa neba što sa zemlje, i to vojno, politički, ekonomski, kulturno, pa konačno i diplomatski.

Mada je velika kadrovska vrteška u Jeremićevoj eri bila takva da je teško bilo sačuvati u pamćenju sve one hiljade sati u avionima i hotelima širom sveta, neko je to ipak uradio umesto nas.

Početkom 2010. godine, u Njujork tajmsu je izašao članak u kome je Vuk Jeremić, kao šef srpske diplomatije, prikazan kao neki zaludni svetski putnik, koji troši novac svojih građana na nemoguću misiju.

 

Pravu istinu o ceni spoljne politike koju su vodili njegova stranka i on lično, tek će neko sabrati. A to sigurno neće biti Državna revizorska komisija, koja radi ono što joj vladajuća vrhuška kaže.

Ta institucija još nijednu krivičnu prijavu nije napisala i zato više liči na komunalnu policiju koja piše prekršajne kazne za pisanje grafita i pljuvanje po ulici…

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: