Архива

Posts Tagged ‘dragan djilas’

DUŠAN PETROVIĆ: “DEMOKRATSKA” PLJAČKA PREKO “INTER-KOPA”

19. фебруара 2013. 12 коментара

 

  Preduzeće Inter-kop iz Šapca je pod zaštitom nekadašnje vlasti ojadilo banke za oko 50 miliona evra, ostalo dužno kooperantima i iz državnog budžeta pokralo desetine miliona evra.

  Novac je najvećim delom otišao bivšem vrhu Demokratske stranke i Dušanu Petroviću, ali ni nova vlast ne pokazuje interes da rasvetli ovu aferu.

 

Piše: major Goran Mitrović

  OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

  Novi vlastodršci se iz ovog slučaja uče kako se lagodno kradu pare, a narod plaća njihovo "školovanje".

Inter-kop je sa sobom, u stečaj, povukao još najmanje dvadeset šabačkih preduzeća, i ostavio bez posla još najmanje dve hiljade radnika.

 

 

  Preduzeće Inter-kop osnovano je 1991. godine i registrovano na adresi Beogradski put BB, naselje Mišar u Šapcu.

Po konsolidovanom finansijskom izveštaju za 2011. godinu ono je ostvarilo čist dobitak od 178.645.000 dinara i zapošljavalo 1.264 radnika.

Po izveštaju Ministarstva građevinarstva i urbanizma od početka septembra 2012. Inter-kop je bio u blokadi za 2,5 milijardi dinara.

Kratak je put od milijardera do prosjaka, bar u Srbiji i bar za one koji svoj uspeh duguju političarima na vlasti.

Po izveštaju Agencije za privredne registre (APR) jedini vlasnik Inter-kopa sa uplaćenim novčanim kapitalom od 150.602,41 dinara na dan 17. januara 2005. jeste Rade Nikolić, dok je direktor Savo Krunić.

U Nadzornom odboru su Sanja Nikolić i Aleksandar Stanović.

  Dobro obavešteni, međutim, tvrde da iza Inter-kopa faktički stoji Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma MB i nezasiti tajkun iz Šapca.

Takođe, tvrdi se da je projekat Inter-kop osmislio Dušan Petrović, nekadašnji ministar pravde, pa poljoprivrede, takođe iz Šapca.

Upravo zbog bliskosti ovog političara, kome je u poslovnim krugovima nadimak Mister 10 odsto, po procentu koji je za sebe uzimao od svakog posla, Inter-kop je krenuo nizbrdo i to onog trenutka kada je Petrović ne samo izgubio ministarsku fotelju, već i ušao u sukob sa aktuelnim vrhom Demokratske stranke koji drži dvojac Dragan Đilas i Bojan Pajtić.

U ovoj informaciji, se u suštini, krije razlog propasti Inter-kopa, budući da se u pomenutom izveštaju Ministarstva građevinarstva Srbije, tvrdi kako je najveći dužnik Inter-kopa pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja, koji drži Bojan Pajtić.

Dok je Inter-kop još bio u milosti žutih vlastodržaca, priča je tekla sas vim drugačije.

U svom pismu državnom tužiocu Zagorki Dolovac, ministru odbrane Draganu Šutanovcu i još nekim ministrima i samoj vladi Srbije od juna 2010. grupa policijskih službenika iz Šapca između ostalog piše: "Potrebno je proveriti poslovanje firmi: Inter-kop, Golub-petrol, Lamela, Max Petrol, Top Šped, Ajant, Duga, Miki turs, Bane turs itd.

Tu ćete naići na veliki broj zloupotreba službenog položaja, falsifikovanja službenih isprava, falsifikovanja faktura, krijumčarenja nafte i naravno utaja poreza, kao i drugih krivičnih dela!"

Na ovaj dopis niko od državnih funkcionera nikada nije reagovao.

I Sindikat radnika Novog Beograda krajem maja 2011. godine javno objavljuje da Dušan "10 Odsto" Petrović obrće milione evra  preko sledećih preduzeća: Inter-kop. direktora Save Krunića, Top-kalk iz Jazovnika, Alfa RS, Pro-kalk, Vodoterm, Auto Italija…

  U vreme kada je Dušan Petrović bio u vrhu DS-a ni Beogradska vlast nije bila gadljiva na milione evra koje je krala preko Inter-kopa.

Tako je ovo preduzeće učestvovalo i u rekonstrukciji beogradskog Bulevara kralja Aleksandra, a za te radove je iz gradskog budžeta plaćeno 17 miliona evra.

Naknadnim proverama je utvrđeno da su radovi vredni jedva 11 milona evra, odnosno da su izvođači radova, pa tako i šabačka firma, naduvanim računima protivpravno prisvojili oko šest miliona evra.

Afera je, kao i obično, zataškana.

Inter-kop je bio i izvođač radova na jednom skoro zaboravljenom novom "Skadru na Bojani", odnosno Glavnom poštanskom centru za Beograd, izgrađenom na 30.000 kvadratnih metara u Zemunu.

Za ovaj poduhvat Pošte Srbije su izvođaču radova platile 15 miliona evra, ali objekat i dalje nije u funkciji, iako je prethodna vlast obećavala da će da proradi najkasnije do kraja 2012.

Očigledno je da se "fušerilo" na svakom mestu kako bi što je moguće više novca od investicije otišlo Dušanu Petroviću i ostalima iz vrha DS-a, pa tako Inter-kop nije ni završio započete radove.

Urađena je, u stvari, samo fasada koju je u predizbornoj kampanji obišla stara vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem.

U 2006. je Interkop imao poslovni prihod u visini od 2.192.690.000 dinara, sledeće godine on narasta na 3.856.430.000, u 2008. to je već 5.092.130.000. U 2009. godini, pošto su smanjeni državni prihodi usled svetske krize, opala je i zarada Interkopa, koji tu godinu završava sa ipak impresivnom sumom od 5.049.481.000 dinara.

Za samo tri godine vlasti Tadićeve ekipe, Interkop je duplirao svoje prihode.

I iz ovoga se vidi koliko je ovo preduzeće bilo blisko srcu, ali i novčanicima onih koji su svojevremeno vodili državu.

 

  Najveća pljačka, međutim, odigrala se u finansijskom sektoru i to opet uz pomoć Petrovića i ekipe iz vrha DS-a, a ove mahinacije ne ulaze u godišnje izveštaje i nemoguće je ući im u trag preko APR-a.

Inter-kop je u ovom trenutku raznim bankama u Srbiji dužan ukupno 22.662.777 evra i 2.881.871.637 dinara, bez ikakvog izgleda da taj novac ikada vrati.

Najviše je šabačko preduzeće uzelo od Komercijalne banke: 8.500.000 evra i  320.000.000 dinara.

Najgore je, međutim prošla ionako slaba Srpska banka koja je izgubila  1.500.000 evra i 554.000.000 dinara.

  Srpska banka je akcionarsko društvo, gde država ima 98 odsto akcija i samim tim potpunu kontrolu nad njenim poslovanjem.

Predsednik izvršnog odbora banke je Ivan Maričić, koji je na to mesto došao 2009. godine sa funkcije direktora Uprave za trezor Ministarstva finansija.

Članovi Izvršnog odbora su Ivan Ristić i Sonja Zigova Kovačević, koja je prethodno bila pomoćnik direktora Uprave trezora.

Ovakva direktorska trojka potekla ispod skuta Mlađana Dinkića nije ni htela, ali ni mogla da vlastima kaže "ne" i odbije davanje nekog kredita Inter-kopu.

Predsednica Upravnog odbora Srpske banke je Biljana Janjić, iz brokerske kuće Mediolanum, članovi su: Branka Sredojević, Tanja Vasiljević, Vidosava Džagić i Zoran Bogetić (profesor Ekonomskog fakulteta i stalni savetnik preduzeća Montecco Inc.).

Srpsku banku, koja i onako spada u male banke u Srbiji (prihod u 2011. godini 262.160.000 dinara), gubitak oko sedam miliona evra, koliko je uzeo Inter-kop, teško će uzdrmati.

Postoji velika šansa da će na kraju, isto kao i u slučaju Agrobanke, ceo trošak snositi obični građani Srbije, dok će Dušan "10 odsto" Petrović, Miroslav Bogićević, Rade Nikolić i ostali proći nekažnjeno.

Vredi još napomenuti da je i Fond za razvoj Srbije Inter-kopu poklonio 200.000.000 dinara, ali nije jasno po kom osnovu.

U svakom slučaju, pljačka preko Inter-kopa ugrožava opstanak 14 banaka i dvadesetak preduzeća (kooperanata) iz Srbije kojima je ovo preduzeće ostalo dužno.

Isto tako, ugroženo je trenutno oko 2.000 radnika i njihovih porodica kojima je jedini prihod bila plata zarađena u ovom šabačkom preduzeću, a koju primaju sa višemesečnim zakašnjenjem, ako je uopšte i prime.

 

  Obaveze Inter-kop, Mišar, Šabac, prema bankama sa stanjem na dan 1. januara 2012.  godine zvanično iznose:

Komercijalna banka 8.500.000 evra i 320.000.000 dinara,  Hypo Alpe Adria 4.600.000 evra, Čačanska banka 4.182.777 evra, Societe G.B. 2.280.000 evra, Eurobank milion evra, Erste bank 600.000 evra,  Srpska banka 1.500.000 evra i 554.000.000 dinara, UBB 550.000.000 dinara, Poštanska štedionica  500.000.000 dinara,  AIK banka 298.400.000 dinara, Unikredit bank 200.000.000 dinara, Fond za razvoj Srbije 200.000.000 dinara, Credy banka 119.471.637 dinara, Raiffeisen bank 100.000.000 dinara, Jumbes banka 40.000.000 dinara.

Ukupno obaveze po kreditima iznose 22.662.777 evra i još  2.881.871.637 dinara.

S obzirom da su najveći plasmani Srpske banke išli Inter-kopu, ali i Farmakomu MB, postojao je šaljivi predlog da se ova banka preimenuje u Šabačku banku.

 

  Ljubodrag Ristić je jula 2012. objasnio sistem krađe na svom blogu:

"Godine 2004. bio sam angažovan od strane kompanije Dunav osiguranje, pored ostalih poslova i na sagledavanju uzroka požara u privatnom preduzeću Uno Martin u Mišaru, pa u preduzeću Melamin ili Melamin DJnikada nisam uspeo da utvrdim o kojem se preduzeću radilo.

Molili me ljudi iz Dunava da pomognem jer, govorili su mi da Dušan Petrović (advokat iz Šapca) sa grupom tajkuna koje je sam klonirao, preko kompanije Dunav Osiguranje finansira Demokratsku stranku, ne zaboravljajući naravno ni svoje interese….

Oni su instriuisani, jer to sami nikada ne bi znali, da od Dušana Petrovića unapred dobiju sigurne poslove. Po volji DS!

Onda osiguraju vajnu i svu drugu imovinu, na lažnjaka, koje se zove nadosiguranje.

Onda odu u Banku (a sve unapred  dogovoreno sa Dušanom Petrovićem i bratijom) i dobiju kredite, po principu uzmi Ago koliko ti drago!

Dušan Petrović zna šta je vinkulacija polisa osiguranja, oni nemaju pojma, oni samo glume poslovne ljude, a po obrazovanju oni su tačka, odnosno najprostiji geometrijski oblik koji nastaje kada olovka samo padne na belu podlogu.

Dakle, uzmu kredit, a garancija za vraćanje istog je polisa osiguranja.

Imovina se, radi dobijanja što većeg kredita, osigura na znatno višu vrednost nego što stvarno jeste.

Krediti se uredno servisiraju, jer su poslovi unapred dobijeni, sve je formalno po zakonu, a ustvari sve je vrhunski kriminal…

A Bogićević i dalje vedri i oblači, a pored njega po istom principu, i prevarant iz Republike Srpske, vlasnik firme (de iure) Inter kop, sve pod okriljem anđela – zaštitnika i čuvara Dušana Petrovića”.

 

  ©Geto Srbija

List protiv mafije

DRAGAN ĐILAS: BEOGRADSKI “TAJKUN JE JOŠ NA SLOBODI”?!

3. фебруара 2013. Коментари су искључени

 

Gradska vlast u Beogradu čini sve što je njenoj moći da do kraja opljačka budžet.

Omiljeni način za izvlačenje para i njihovo prebacivanje u džepove Dragana Đilasa i njegovih saučesnika jesu javne nabavke koje se sve češće odvijaju daleko od očiju javnosti, opozicije i stručnih službi.

Piše:Milan Glamočanin

Dragan Djilas Beograd

 

 

I pored astronomskog zaduženja Beograda od 472 miliona evra, planira se podizanje novih kredita u visini od 75 miliona evra kako bi se u inostranstvu kupili novi autobusi, iako su domaći proizvođači daleko jeftiniji.

Zagledan u svoju bližu budućnost  gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koga mnogi već danas zovu Beokradonačelnik, izražava nadu da će i tokom ove godine sigurno ostati u udobnoj gradskoj fotelji, ali ni sam nije siguran šta ga čeka do sledeće Nove godine.

Zato je odlučio da potencijalne naslednike uvali u neprimereno velike dugove ne bi li im preselo prekomponovanje gradske vlade, ali i da u poslednjim danima zaradi još koje milionče evra od provizija.

Svojim neodgovornim ponašanjem on više liči na političara koji je izgubio kontrolu nad samim sobom i svojom alavošću.

I koga je briga što preduzima nekontrolisane i neodgovorne poslovne poteze, kada će posledice trpeti Beograđani, koji će na kraju da plate i sve račune ovog bezumlja.

Svima je jasno da će Beograd vraćati kredit Evropske banke za obnovu i razvoj, a ne korisnik Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP), čiji dug trenutno iznosi 40 miliona evra sa gubitkom u najavi za 2013. godinu od 2,5 milijardi dinara (što je još nešto preko 20 miliona evra).

Zato bi bilo mnogo racionalnije kupovati samo onoliko autobusa koliko se mora i to isključivo domaće proizvodnje.

Postoje dve vrste ljudi: oni koji shvataju šta nemaju i oni koji ne shvataju šta imaju.

Po svemu sudeći, aktuelni gradonačelnik  Dragan Đilas spada u kategoriju ljudi koji ne shvata ni šta ima, ni koliko nema.

Jer kada bi znao koliko u gradskoj kasi nedostaje novca ne bi tako bezočno arčio imovinu svih  Beograđana.

Ili ga to možda uopšte ne interesuje!?

Dodatno zaduživanje od 65 do 75 miliona evra za kupovinu novih inostranih autobusa grad vodi u siguran finansijski kolaps.

Gradsko saobraćajno preduzeće trenutno jedva ima da isplati zarade zaposlenima, a ne da otplaćuje milionske kredite.

Zato njegova izjava da preuzima potpunu odgovornost za nabavku 180 autobusa za GSP više deluje, blago rečeno, „lucidno", nego što bi moglo da se kaže da je hrabra.

Kako on sam kaže, ukupno zaduženje Beograda od 472 miliona evra je „sasvim normalna stvar" kao i da je to jedini način za razvoj grada koji, po njemu, može da iznese to zaduženje.

Kada bi Đilas manje krao kao gradonačelnik, grad Beograd bi imao dovoljno para da funkcioniše i bez zaduživanja.

Iako je u međuvremenu demantovao da je direktor firme Krakus iz Češke (iako se to jasno videlo na zvaničnoj internet prezentaciji nadležnog češkog ministarstva pravde), kao i da je vlasnik tog preduzeća isti onaj Miroslav Petrović koji je i vlasnik Lanusa, glavnog preduzeća iz Bus Plus konzorcijuma, jasno je kao dan da Đilas itekako ima finansijskih interesa kada je u pitanju elektronska naplata karata u beogradskom javnom prevozu.

Apeks tehnolodži solušn, preduzeće u kome većinski udeo ima pomenuti Lanus d.o.o., na čelu konzorcijuma u kome su još Lanus i tursko preduzeće Kentkart dobio je od Skupštine grada pravo da vrši naplatu karata za korišćenje javnog gradskog prevoza i za to može da zadrži 8,53 odsto sredstava prikupljenih prodajom karata.

Pošto je dobio posao na nameštenom tenderu iz  2010. godine Apeks je objavio kako će za uvođenje novog sistema naplate investirati 12 miliona evra, te je tako sa Beogradom i sklopljen ugovor po kome, ako grad poželi da ugovor raskine pre njegovog isteka, Apeksu i ostalima iz konzorcijuma mora da isplati odštetu polazeći od predviđene investicije od 12 miliona evra.

Beograd ima 1.340 vozila u sistemu javnog gradskog prevoza.

Jedan aparat za beskontaktno otkucavanje karata košta između 400 i 500 evra, ali je Apeks gradu iste fakturisao po više nego dvostrukoj ceni.

Čak i po tom, naduvanom cenovniku ukupan iznos za sve ugrađene aparate iznosio bi oko šest miliona evra, dakle upola od sume koju je konzorcijum naveo u ugovoru potpisanim sa gradom Beogradom.

Samo na ovaj način je Bus Plus sistem u startu svojim vlasnicima doneo zaradu od šest miliona evra!

Koliki je u svemu tome udeo Dragana Đilasa na čiju ličnu intervenciju je uveden ovakva naplata karata?

Po procenama koje iznose protivnici Bus Plus sistema naplate cena celog projekta bila je ispod tri miliona evra.

Da ovo nije daleko od istine vidi se iz finansijskih izveštaja samog Apeksa.

Preduzeće je u trenutku potpisivanja ugovora sa Beogradom imalo samo 500 evra na svom računu.

Da bi isfinansirala planirani posao firma je morala da podigne kredit.

Na kapitalu Apeksa postoje tri zaloge (dva puta je založeno 100 odsto kapitala, a jednom je Lanus založio svoj deo od 90 odsto).

Sve zaloge su po osnovu kredita i to od: Erste GCIB Finance I B.V. FRE", Holandija na 2,2 miliona evra, ERSTE BANK AD NOVI SAD na 116.176,24 evra i ERSTE BANK AD NOVI SAD na 50.000.000,00 dinara.

Pomenuti krediti, osim onog dinarskog, trebaju da budu vraćeni narednih godina.

Sabiranjem ovih iznosa dolazi se do oko 2,8 miliona evra, na koliko je cenu celog projekta procenilo udruženje građana "99 Posto".

No, ni ovo nije bilo dovoljno nezajažljivom gradonačelniku Beograda i njegovim saučesnicima…

Kako se vidi na portalu glavnog grada Estonije, Talina (Arvamus), privatna engleska firma koja održava sistem elektronskih karata za ovu uslugu od grada naplaćuje godišnje 760.800 evra, dok je pre rekonstrukcije javnog prevoza to koštalo 1.555.000 evra na godišnjem nivou.

Talin ima tri puta manje stanovnika nego Beograd, ali ne i toliko manji vozni park javnog gradskog prevoznika.

U svakom slučaju, cena koju Apeks konzorcijum od glavnog grada Srbije naplaćuje za isti posao je nesrazmerno veća i iznosi oko 500.000 evra na mesečnom nivou, što je godišnje suma od skoro šest miliona evra!?

Beograđani za lošiji prevoz od onoga u Talinu plaćaju osam puta više iz gradskog budžeta.

Tako proizilazi da se celokupna investicija Bus Plus konzocijuma isplatila već posle samo godinu dana korišćenja ovog sistema.

Sa druge strane, upućeni tvrde da celokupni sistem elektronske naplate i praćenja vozila javnog gradskog prevoza nije koštao više od tri miliona evra, te se tako isplatio već posle samo pola godine.

Kada se pogledaju svi ovi podaci, postaje jasno da je jedini razlog uvođenja privatnih firmi u sistem naplate prodaje karata za javni gradski prevoz bilo izvačenje para, koje u ovom obimu nije bilo moguće da je GSP nastavio sa prodajom i naplatom.

Posle svega uopšte nije čudno što je vladajuća većina u prestonici 27. septembra 2012. godine odbila predlog opozicije da se u gradskoj skupštini raspravlja o realizaciji ugovora za Bus Plus sistem.

Tajnovitost u radu, kao i u svakom drugom kriminalnom poslu.

Upravo iz tih razloga i gradska uprava, a i sam konzorcijum okupljen oko Apeksa odbio je da potvrdi ili opovrgne informacije iz jednog beogradskog dnevnog lista kako je iz budžeta već plaćena cena instaliranja novih aparata za elektronsku naplatu karata.

 

 

 

 

ĐILAS SE PITA, DRUGI ODGOVARAJU

Dragan Đilas Beogradom upravlja kao srednjevekovni orijentalni despot.

Ne samo da odbija sve zahteve opozicije da se u gradskoj skupštini raspravlja o funkcionisanju prestonice, već se bukvalno za sve pita…

Po informacijama dobijenim od njegovih najbližih saradnika, Đilas želi čak i da odlučuje o tome ko će biti zaposlen ne samo u gradskoj administraciji, već i u javnim komunalnim preduzećima.

Mimo njegove volje nije moguće nekoga zaposliti ni na mestu čistača ulice!

Pošto fizički ne može da postigne da proverava svakog kandidata za neki posao finansiran iz gradskog budžeta, Đilas je taj posao poverio svojim najbližim saradnicima koji obavezno moraju da obrate pažnju na stranačku pripadnost, ali i na odanost samom njemu lično.

Pošto je preuzeo kormilo Demokratske stranke, Đilas je krenuo u čistku kadrova nekadašnjeg predsednika DS, Borisa Tadića.

Oni koji su se na stranačkim sastancima izjasnili za Tadića, a rade u administraciji ili nekom od javnih preduzeća u Beogradu suočavaju se ne samo sa šikaniranjem i progonom, već računaju i sa tim da će prvom prilikom dobiti otkaz.

Još i pre ovog "lova na veštice" Đilas je uveo pravilo da niko, osim njega samog, ne može na istoj funkciji da bude duže od dva mandata, iako je u većini slučajeva to skraćivano na samo jedan mandat.

Ovim neprestanim rotiranjem kradonačelnik Beograda je želeo kod potčinjenih da stvori osećaj kako celokupna njihova sudbina počiva u njegovim rukama.

Pitanje za prvog podpredsednika vlade Aleksandra Vučića:

Građani Beograda i cele Srbije žele da znaju, da li će i kada ova NAKAZA od TAJKUNA biti uhapšena i da li postoji mogućnost  da mu se zapleni celokupna imovina, čijom bi se javnom prodajom nadomestila dugovanja grada Beograda za koje je ovaj KRIMINALAC odgovoran?! 

 

 

 

©Geto Srbija

List protiv mafije

“TEROR I PLJAČKANJE” GRAĐANA KOJI DUGUJU

16. децембра 2012. 3 коментара

 

Skupština je odobrila zakone kojima privatni uterivači mogu da naplaćuju dugove uvećane za kamatu od oko 40 odsto, dok nas komunalna policija nekažnjeno prebija kada nemamo kartu za prevoz.

Piše:Vuk Stanić

dragan djilas

 

Država je donela propise, kojima vlast i privatne kompanije mogu legalno da zelenaše zaračunavajući kamate od 40 odsto.

Propisi dozvoljavaju  i prinudnu naplatu od  sirotinje, dok političari štite interese stranih kompanija i javnih preduzeća u kojima rade partijski kadrovi.

Te kompanije transferišu veliki novac firmama, potpredsenika Demokratske Stranke Dragana Đilasa.

On tim novcem kupuje prostor u većini medija.

Mediji zauzvrat ćute o bedi u kojoj narod živi, a koju je kreirala politička elita.

Štampa ne piše o tome da Uprava prihoda ne oprašta zaračunate kamate, trudeći se da od neinformisanih naplate i kamatu na kamatu koja je proglašena van ustavnom kategorijom.

Ne objavljuju se informacije o tome kako strane kompanije prinudno naplaćuju dugove od građana, sa zaračunatim kamatama od 40 odsto.

Na isti način zelenaše i javna preduzeća EPS, Srbijagas, Infostan ili firme sa većinskim državnim vlasništvom poput Telekoma.

Prema rečima Mladena Alfirovića, rukovodioca pravne službe Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine (UZZPV), kamate na neplaćene račune, koje obračunavaju EPS, Infostan, Telekom ili privatne kompanije poput Telenora i Vipa su dozvoljene zakonom.

Na pitanje da li je istina da te kamate iznose 0.2 odsto dnevno ili oko 40 odsto na godišnjem nivou, on kaže:

“Zakonom o obligacijama koji je donet pre trideset godina utvrđene su te kamatne stope”.

Preko milion nezaposlenih, hiljade socijalnih slučajeva neće moći da plate ni dugovanja bez kamate.

Kao rešenje za ovaj problem Skupština je osmislila privatne izvršitelje koji mogu zaplenom pokretne i nepokretne imovine da naplate dugovanja prema privatnim ili državnim preduzećima.

Tim povodom JKP Infostan je saopštio:

“Zakon o izvršenju i obezbeđenju precizira da se od 17. maja (2012. godine) predlozi izvršenja na osnovu verodostojne isprave radi duga za neplaćene komunalne usluge podnose profesionalnim, odnosno privatnim izvršiocima”.

Oni navode da je ovo praksa koja sada stoji na raspolaganju  svim komunalnim ali i privatnim firmama.

Detalji o načinu na koji će privatni izvršioci – uterivači naplaćivati dugove nije se do sada pojavljivao u javnosti.

Jedan od budućih izvršitelja je objasnio, da oni imaju pravo, na osnovu sudske presude, a uz asistenciju policije da građane izbacuju na ulicu, plene njihove stanove, kao i pokretnu imovinu…

Alfirović iz UZZPV navodi da su privatni izvršitelji normalna stvar i da to postoji svuda u svetu: "…Ne znam  šta će biti sa nezaposlenima koji nemaju da plate račune za struju, infostan i druge dugove…".

On ističe i da njegovo udruženje komunicira sa sličnim udruženjima u svetu, ali da do sada nisu razmatrali kako će se globalna ekonomska kriza odraziti na najsiromašnije.

Iz tih razloga on ne zna ni da li negde u svetu postoji model kojim se siromašni štite od pomahnitalih privatnih izvršitelja.

Alfirović otkriva da država nije tako revnosna kada treba da se zaštite prava građana, od tih istih kompanija koje šalju izvršitelje.

Na sajtu nisamovca.com posetioci ostavljaju primedbe na sve moguće kompanije koje posluju u Srbiji.

Samo u oblasti telekomunikacija moguće je pronaći preko 50 osnovanih optužbi na rad, državnog Telekoma, VIP-a i Telenora.

Najčešće primedbe odnose se na činjenicu da im naplaćuju korišćenje interneta preko mobilnog, iako na internetu nisu bili.

“Dokazivanje ko je koliko zaista bio na internetu ne može se dokazati skoro nikako”, ističe Alfirović.

Objašnjavajući da kompanije u detaljnom listingu daju samo period provedenih sati na mreži, ali ne i na kojim sajtovima je korisnik bio.

On kaže da bi jedan od dokaza da je korisnik zaista bio na internetu bilo pristupanje njegovoj mejl adresi.

“Takve dokaze kompanije opet ne daju pravdajući se da je to u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti”, priča on.

 

Rešenje bi bilo da RATEL reaguje i proveri svaku reklamaciju.

Građani se zbog neobaveštenosti retko obraćaju RATELU, a i kada se obrate oni ne raspolažu sa dovoljno resursa.

Prema rečima nezadovoljnih dešavalo se da VIP ispostavi račune nakon raskida ugovora, da MTS umesto 20 MBS interneta isporuči svega 17 MBS.

Nesrećnom korisniku VIP-a, je ispostavljen račun od 295.000 dinara za par sati razgovora.

Kod MTS se dešvalo da nestanu besplatni minuti.

Telenor je za kratko korišćenje interneta u romingu korisniku ispostavio račun od 60.000 dinara.

Optužuju ih i za redovnu krađu postpejd minuta.

Ove kompanije, prve su na spisku onih koje firmama Dragana Đilasa plaćaju milione.

Deo tog novca Đilas prebacuje medijima koji zauzvrat ne pišu o načinu na koji se pljačkaju korisnici mobilnih operatera.

Naravno Telekom pored novca za Đilasove firme obezbeđuje i uhlebljenje za kadrove DS, i svih drugih stranaka.

Na isti način se dolazi do posla u Komercijalnoj banci, komunalnoj policiji, JP Parking Servisu…

Primer "Busplusa" pokazuje da Đilas ume, da kreira i propise koji omogućavaju transfer poslova koji vrede desetine miliona evra sa državnih firmi na privatne kompanije.

Komunalna policija bije penzionere

Stariji čikica pribijen uz ogradu placa doziva upomoć dok mu Đilasova komunalna policija zavrće ruke jer nije imao novca da plati "busplus", scena je u jednom od desetina video klipova  koje su ogorčeni Beograđani postavili na internet sajtu "Youtube".

Ukoliko žurite u školu, na posao na kome mesecima niste primili platu, nezaposleni ste, a morate da se odvezete do bolnice i nemate novca za autobusku kartu, ni slučajno ne ulazite u beogradski javni prevoz, Đilasovi momci bi mogli propisno da vas izlemaju.

Komunalna policija nema ovlašćenja da bije, ali od kada je uveden ovaj organ prinudne vlasti u lokalnim samoupravama prebili su desetine građana.

Komunalci širom Srbije uglavnom maltretiraju, siromahe koji prodaju robu na kartonskim kutijama.

Situacija je najgora u prestonici, gde je više građana nalupano, kada nisu imali novca da plate harač "Busplus-u".

Ovoj privatnoj firmi gradonačelnik Beograda i gradska skupština omogućili su ekskluzivno pravo na naplatu prevoza u glavnom gradu.

Posao naplate prevoza u Beogradu donosi više od 60. miliona evra godišnje.

Novac prvo odlazi u firmu Đilasovih prijatelja, koji deo novca zadržavaju. 

Kada pokriju svoje troškove, ostatke transferišu GSP-u.

Posao naplate karata u Beogradu je kako su mediji ranije preneli Busplusu dodeljen na: "Polujavnom konkursu, čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve ostale firme, tako da ta je vlasnik "Busplus" rešenja bio jedini izbor.

Posao prinude nad onima koji ovoj privatnoj firmi ne plate, obavljaju kontrolori Busplusa, i komunalni policajci, koji su plaćeni iz gradskog budžeta.

Telekom naplaćuje  i ne ostvarene veze

Ove godine će srpski Telekom ostvariti prihod pet puta niži u odnosu na prošlogodišnji bilans.

Nekada je, međutim, sve izgledalo drugačije i mnogo prihodovnije.

Problem je jedino u tome što ne postoje garancije da se istim nezakonitim rabotama čelnici Telekoma ne bave i danas, mada nešto manje uspešno.

Iz prijave koju je 6. septembra 2005. primio SUP Valjevo, Tržišna inspekcija Kolubarskog okruga (nadležni službenik Zoran Nedeljković) proizilazi da je Telekom u dužem periodu od građana naplaćivao i usluge koje nije ni pružio.

Tako je na primer 26. maja 2005. jednoj našoj čitateljki obračunat poziv na broj SOS službe.

Već sledećeg dana po navodno ostvarenom pozivu utvrđeno je proverom kako službene evidencije u koju svi zaposleni unose primljene pozive, tako isto i govornog aparata da veza nikada nije ostvarena.

Isto tako je Telekom 20. aprila 2005. evidentirao i naplatio navodni poziv u trajanju od dva impulsa na nepostojeći broj telefona.

U periodu obuhvaćenom prijavom čak 27 odsto poziva sa mobilnog telefona bilo je sporno.

U međuvremenu, međutim, Tržišna inspekcija ništa nije preuzela.

U svom dopisu od 28. februara 2006. upućenom Ministarstvu trgovine i turizma, Sektoru tržišne inspekcije, direktor Sektora za usluge Telekoma Nenad Kitanović priznaje kako postoji mogućnost da je došlo do tehničke greške prilikom zamene priključka.

On, međutim, smatra da je za Telekom sve u redu dog se korisnik ne požali, pa tako i ovaj slučaj odlazi u fioku.

U svom odgovoru na pomenutu žalbu naše čitateljke Telekom doslovce navodi:

"Ne postoji ni jedan slučaj ili primer poziva pri kome tarifiranje nije dobro, odnosno da je nešto tarifirano pogrešno ili da je registrovan impuls, a da razgovor nikada nije započet".

Kako se ovo slaže sa prethodnim priznanjem datim Ministarstvu trgovine?

Šta će biti sa nezaposlenima koji nemaju da plate račune za struju, infostan, ili ih sud osudi da plate dugove i kamate nekoj privatnoj kompaniji?!

U izbornoj kampanji obećali su nam radna mesta, a dobili smo uterivače dugova.

© Geto Srbija

List protiv mafije

Creative Commons лиценца

“MILIJARDERI” IZ DEMOKRATSKE STRANKE!

19. октобра 2012. Коментари су искључени

 

Kako su nekada transparentno siromašne demokrate postali milijarderi ?!

Kompanije samo trojice političara iz Demokratske stranke u periodu od 2005. do 2011. godine, ostvarile su prihod od preko milijardu dolara !

 

djilas-saper

 

Tako su firme „Univerzal Meken“ i „Meken Erikson“ (100 odsto u vlasništvu Srđana Šapera) ostvarile prihode od preko 153 miliona dolara, firma „Nova komunikejšens“ (100 odsto u vlasništvu Nebojše Krstića) od preko 15 miliona dolara, a kompanije „Multikom grup“ (25 odsto u vlasništvu Dragana Đilasa i 25 odsto u vlasništvu Milice Delević) i „Direkt medija“ (93 odsto u vlasništvu firme „Multikom grup“) od preko 937 miliona dolara.

Samo prihodi firme „Multikom grup“ gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, sa skromnih 50.000 dolara iz 2005. godine skočili su za neverovatnih 250.000 odsto (dve stotine pedeset hiljada procenata) na preko 120 miliona dolara u 2008. godini.

Prihodi „Univerzal Mekena“ Srđana Šapera, sa takođe skromnih 58.000 dolara iz 2005. godine, porasli su za ništa manje neverovatnih 39.500 posto (skoro četrdeset hiljada procenata) na 23 miliona dolara u 2011. godini.

„Nova komunikejšens“, u vlasništvu Nebojše Krstića, savetnika bivšeg predsednika Borisa Tadića, takođe beleži rast prihoda, ali od skoro skromnih 600 procenata u periodu od 2005. do 2011. godine.

 

Klijenti koji su doneli takve astronomske profite firmama ovih političara nakon njihovog dolaska na vlast, uglavnom su državna preduzeća i državne institucije tada pod kontrolom Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, kao i tajkuna koji su političkim odlukama postali vlasnici najvrednijeg građevinskog zemljišta po nekoliko (desetina) puta nižim cenama od tržišnih.

Od toga se samo vrednost zemljišta privatizovane Luke „Beograd“ procenjuje na 2,5 milijardi evra.

Način na koji se novac iz državnog budžeta i sa računa građana prebacuje na račune političara bez sumnje podseća na aferu „Fimi medija“ u Hrvatskoj, međutim, za razliku od Hrvatske, u Srbiji izostaju akcije navodno nezavisnog tužilaštva i policije.

 

Konkretnim govorom brojki to izgleda ovako:

APR

Izvor: Agencija za privredne registre

 

„Multikom grup“

„Multikom grup“ (25 odsto u vlasništvu Dragana Đilasa i 25 odsto u vlasništvu Milice Delević) jeste većinski vlasnik preduzeća „Spark event promoušn“ za promotivne aktivnosti, „Sports ADD“ za knjigovodstvo, „Big print“ za štampanje i „Frendi“ za trgovinu, dok je produkcija „Emoušn“, u kojoj je „Multikom grup“, donedavno bila suvlasnik sa 49 odsto realizacije najskupljih TV programe koje emituje i državna nacionalna televizija RTS.

Na osnovu finansijskih izveštaja do kojih je došao Savet za borbu protiv korupcije, kompanije u vlasništvu firme „Multikom grup“ pružaju usluge državnim institucijama, između ostalih i onima koje se finansiraju iz budžeta Grada Beograda, čiji je gradonačelnik upravo Dragan Đilas.

Pa tako samo štamparija „Big print“ pruža usluge Skupštini grada Beograda, Gradskoj opštini Novi Beograd, većini beogradskih pozorišta, većini beogradskih muzeja, Turističkoj organizaciji Beograda, Biblioteci grada Beograda, Kulturnom centru grada Beograda, Domu omladine, Domu zdravlja Rakovica… 

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, kompanije Dragana Đilasa takođe kontrolišu zakup najvećeg dela reklamnog prostora na kanalima sa nacionalnom frekvencijom.

Između ostalog na državnoj televiziji RTS po ugovorima koje je generalni direktor Aleksandar Tijanić odbio da objavi, uprkos zahtevima Saveta za borbu protiv korupcije, a zatim i rešenju državnog poverenika za informacije od javnog značaja, po kome je on bio zakonski dužan da ih objavi, umesto čega je radije platio kaznu.

Takođe, dolaskom Dragana Đilasa prvo na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke, a potom i gradonačelnika Beograda, klijenti firme „Multikom grup“ u datom periodu postaju i kompanije tajkuna Miroslava Miškovića, Milana Beka i Petra Matića, koje su glavni investitori u kontroverznim odlukama Skupštine grada Beograda o prodaji građevinskog zemljišta po cenama koje su nekoliko puta ispod tržišnih vrednosti.

 

„Meken Erikson-Beograd“

Glavni klijenti firme „Meken Erikson“ (100 odsto u vlasništvu Srđana Šapera) u datom periodu su državna kompanija „Telekom Srbija“, čiji je generalni direktor tada bio bivši savetnik predsednika Borisa Tadića i član Demokratske stranke Branko Radujko.

Šoping centar „Ušće“ – 100 odsto u vlasništvu „Balkans rilstejt B. V“ Petra Matića, čija kompanija je političkom odlukom dobila praktično na poklon 4,5 hektara najekskluzivnijeg zemljišta, i brojne druge državne institucije i kompanije.

Samo državna kompanija „Telekom Srbija“, prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, izdvaja godišnje za marketing preko 30 miliona dolara, od čega dobar deo završava na računima firme „Meken Erikson“, odnosno Srđana Šapera.

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, agencije „Meken Erikson“ grupe u datom periodu pružaju usluge i drugim državnim preduzećima i državnim institucijama na čijem čelu je kadar Demokratske stranke.

Pa se na tom spisku nalazi čak sedam ministarstava (ministarstva za Nacionalni investicioni plan, poljoprivrede, spoljnih poslova, ekonomije, rudarstva, zdravlja, socijalne politike), republičke agencije za telekomunikacije, lekove, Građevinska direkcija, sam “bivši predsednik Srbije” čiji je savetnik bio Srđan Šaper  , vlada Srbije, druga državna preduzeća, pa čak i pojedine opština gde je na vlasti Demokratska stranka, kao i gradski servisi u Beogradu koji su takođe pod kontrolom Demokratske stranke, npr. JKP „Parking servis“.

Čak preko 103 budžetska korisnika. Samo jedna kampanja za ministarstvo zdravlja donela je preko 80.000 evra prihoda preduzeću Srđana Šapera.

 

„Nova komunikejšens“

Odbor direktora firme „Nova komunikejšens“, u vlasništvu Nebojše Krstića, koja je prema sajtu kompanije „Su-port“, 100 odsto u vlasništvu „Jat ervejza“, čine: Dušan Bajić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Vladimir Novicki (Demokratska stranka), Branislav Dilparić (Socijalistička partija Srbije), Damir Kondić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Veselin Osmajlić (Srpski pokret obnove), Dobrivoje Glavonić (Socijalistička partija Srbije), Jadranka Špehar (G17), svi iz koalicije koja je tada činila vladu.

Neki od glavnih klijenata firme „Nova komunikejšens“ jesu „Erste invest“, „S-lizing“ (50 odsto u vlasništvu „Erste banke“) i „Erste banka“ u čijem Glavnom odboru je Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju u vladi Srbije i član Političkog saveta Demokratske stranke.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

TAJKUNSKA PLJAČKA “GSP-a” !

13. октобра 2012. 1 коментар

 

Gradonačelnik Dragan Đilas, koji sistem naplate karata nazvan Bus Plus brani do iznemoglosti, jer je i sam finansijski zainteresovan da se od građana uzimaju pare, nikako da se sabere i građanima saopšti pravu istinu: koliko se godišnje izdvaja iz gradske kase za finansiranje GSP-a.

 

Piše:Milan Glamočanin

Beogradski Lopov

 

U svom pismu Goranu Bradiću, predsedniku Samostalnog sindikata GSP-a i Slobodanu Vasiću, predsedniku Sindikata Sloga GSP-a, od 9. avgusta 2012, zavedenim u kabinetu gradonačelnika pod brojem 5789/12-G, Đilas ističe:„…Kao što znate, grad Beograd je povećao subvencije za GSP u 2012. godini i to na ogromnih 6,5 milijardi dinara godišnje.“

U svom nedavnom obraćanju javnosti, Đilas priča nešto drugačiju priču tvrdeći kako grad za GSP izdvaja 90 miliona evra godišnje.

Slično tvrdi i Mlađan Dinkić kada ukazuje da 10 milijardi dinara, sa koliko Beograd subvencioniše GSP, predstavlja dve trećine gubitaka koje pravi Železnica Srbije, jedan daleko veći i skuplji sistem od beogradskog gradskog prevoznika.

Zna li se uopšte koliko građani Beograda putem gradskog budžeta daju za GSP?

Krajnja cifra zavisi od toga koliko gradonačenik Dragan Đilas želi na ovaj način da pokrade za sebe i saučesnike.

Po dosadašnjim procenama, ali i izjavama zvaničnika, GSP-u godišnje treba oko 90 miliona evra da bi funkcionisao.

Ako upravo toliko grad Beograd izdvaja na ime subvencija za ovo javno preduzeće, onda to znači da novac koji zaradi Bus Plus uopšte ni ne ide u kase GSP-a, već završava na privatnim računima.

 

Još letos su predstavnici konzorcijuma okupljenog oko Bus Plusa tvrdili, da je naplata karata od uvođenja elektronskog sistema porasla za 20 odsto.

Istovremeno su iz GSP-a stizali izveštaji kako su prihodi po osnovi prodatih karata opali za 15 odsto. Znači, Bus Plus prodaje za 20 odsto više karata, ali za 15 odsto para manje uplaćuje GSP-u.

Svakome je jasno gde je otišla razlika od 35 odsto, s tim što se Đilas u međuvremenu okuražio da može da krade i celih 100 odsto!

Ova mutljavina je upravo omogućena uvođenjem Bus Plus sistema naplate, gde jedna privatna firma sa beznačajnim osnivačkim kapitalom, Apeks Solušn, prikuplja novac od prodaje karata i isti zatim prosleđuje GSP-u zadržavajući proviziju za svoje usluge.

Zašto GSP ne vrši naplatu, pa da onda Apeksu prosleđuje proviziju za korišćeni softver i hardver?

Zato što tako “Đilasovi pajtaši ne bi mogli da kradu”.

 

Identično rešenje je primenjeno i kada je Državna lutrija Srbije pravo na distribuciju lutrijskih proizvoda prenela na privatno preduzeće Dajrekt Lot iza koga, takođe, stoji kapital Dragana Đilasa.

I tu privatna firma vrši naplatu, pa zatim po odbitku svojih provizija novac prebacuje državnom preduzeću, umesto da se ide obrnutim redom.

Od kako je posao prodaje preuzeo Dajrekt Lot, promet se smanjio, navodno, za celih 50 miliona evra, odnosno prepolovio se.

U stvari, nije opao promet, već prihodi Državne lutrije Srbije, jer Dajrekt Lot fakturiše deset puta višu svotu za uslugu „punjenja maloprodajnih objekata“ nego što je činio prethodni davalac te usluge!

I Bus Plus i Dajrekt Lot od svojih partnera, GSP-a, odnosno Državne lutrije Srbije, dobijaju i pravo korišćenja reklamnih površina kojima ova dva preduzeća raspolažu, koje se zatim po znatno višim cenama preprodaju daljim klijentima.

Korisnici ovih skoro besplatnih pogodnosti su Dajrekt Medija i Multikom Grupa u vlasništvu Dragana Đilasa.

Da Đilas svoju prvu milijardu evra neće zaraditi zato što je sposoban poslovni čovek, već zato što je ordinarni lopov i do srži korumpirani političar, vidi se i iz činjenice da su odmah posle poraza DS-a na poslednjim izborima i raskola u ovoj stranci prihodi Dajrekt Grupe znatno opali.

Mnogi klijenti, koji su tu bili samo zato što su se plašili Đilasovog političkog uticaja ili zato što su isti koristili za sopstvene potrebe, okrenuli su leđa beogradskom gradonačelniku, bar dok se ne reši borba za vlast nad Demokratskom strankom.

Jedan od najvećih klijenata bila je Grand kafa, koja je među prvima prestala da koristi usluge Đilasove Dajrekt Grupe.

Dok istovremeno puni svoje džepove, Đilas otpušta radnike: u toku su masovna otpuštanja u Dajrekt Grupi, a od GSP-a se zahteva hitno otpuštanje 20 odsto zaposlenih.

 

U sakupljanje para za beogradskog gradonačelnika uključila se i komunalna policija, čiji pipadnici sve češće i bezočnije maltretiraju putnike GSP-a koji nemaju kartu za prevoz.

Prihodi Bus Plusa, a samim tim i Đilasa i njegovih satrapa, ne smeju ni za cent da opadnu.

Oni moraju da rastu, makar za to svoje živote položili nesrećni stanovnici prestonice.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: