Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > KRATKO POTSEĆANJE NA NASTANAK I RAZVOJ “DEMOKRATSKOG” ANTIREŽIMSKOG MEDIJA RTV B92

KRATKO POTSEĆANJE NA NASTANAK I RAZVOJ “DEMOKRATSKOG” ANTIREŽIMSKOG MEDIJA RTV B92

27. новембра 2013.

 

U trenutku kad se RTV B92 bavi antiruskom propagandom preko emisije "Insajder", u redu je znati gde je sve počelo i na čijem šalteru se ova kuća od osnivanja nalazila.Većina građana danas ne zna kako je nastala ova informativna kuća koja služi evroatlanskim poslovima u Srbiji. Mada je sa pravom, u žargonu zovu "policijska stanica na Novom Beogradu", ova televizija već godinama to potvrđuje: po potrebi stranih ali i domaćih, "demokratskih" službi, ona strelja, likvidira, šikanira i satire svakoga ko nije na liniji Brisel-Vašington.

 

          Ivona Živković

 

Sve je počelo 2. oktobra 1990. kada je ondašnje predsedništvo Gradske konferencija Saveza socijalističke omladine Beograda donelo Akt o osnivanju radiodifuznog preduzeća B 92 u društvenoj svojini.

Dva omladinca, Veran Matić, kao glavni urednik i Saša Vučinić, mladi pravnik, kao direktor, dobijaju svoju šansu. Sa njima u preduzeću je još samo čistačica. Veoma brzo B92 počinje da osvaja mlade slušaoce Beograda, jer im je domet lokalni. Emituju program uz pomoć ugovora sa tadašnjim RTS-om koji je po zakonu iz 1991. godine osnovan kao javno preduzeće i objedinjava sve pokrajnske radiotelevizije i čitav emisioni sistem Srbije.

Ovaj, u osnovi nezakonit ugovor kaže: "…RTS preuzima obavezu da sve do objavljivanja odluke o davanju radio frekvencija na korišćenje na osnovu narednog konkursa za korišćenje radio-frekvencija koji treba da raspiše Vlada Srbije, u zakonom propisanoj proceduri, preko svog UKT-FM predajnika, snage 1 KW lociranog na Zvezdari, emituje program Radija B-92 na frekvenciji 92,5 MHz u trajanju od 24 sata dnevno". B92 plaća za ovu uslugu mesečnu naknadu od 112.500 dinara. Ugovor potpisuju Saša Vučinić i Milorad Vučelić, tada član SPS-a. Ugovor se sklapa u diskreciji dva direktora jer pored neregularnosti, potpisnici pripadaju dvema različitim političkim i javno žestoko suprotstavljenim stranama.

Rezultati konkursa nikada neće biti objavljeni, a svaki inspektor telekomunikacija mogao je isključiti B92 kad god je hteo. Ali, inspektori nikada nisu radili po svojoj inspekcijskoj dužnosti , već samo po volji političara. Tako je B92 emitovao sve dok nije počeo politički da smeta.

Antirežimska uređivačka politika od početka je bila karakteristika Verana Matića. Da ojačaju svoju radio stanicu mogli su samo putem komercijalnih ugovora o reklamiranju kao i traženjem privatnog donatora koji bi im kupio bolju opremu. Pisali su svima pa čak i tada moćnom Jezdimiru Vasiljeviću-gazda Jezdi, tražeći da im kupi tonsku miksetu.

Ali antirežimski uređivački koncept Matiću i Vučiniću otvara vrata da pare dobiju iz krugova koji su im politički srodniji. Tako meka za sve antirežimske medije u Srbiji, ali i u svetu, postaje Fond Džordža Soroša,američka vlada kao i Ajreks (Irex) , nevladina organizacija koju finansira obaveštajna služba MI 6.

Kako je rastao politički raskol Miloševića i Amerike, tako su i pare za nezavisne medije sve više stizale, a sposobni momci, Matić i Vučinić su se dobro organizovali. Uspeli su da prebrode teškoće kada su dobili pozive za mobilizaciju, kada im je u SKC-u izvesni Moma prilikom antiratnog hepeninga fizički napao ekipu, pa i kada ih decembra 1996. režim privremeno ugasio upadajući sa policijom u prostorije radija.

Saša Vučinić odlazi u inostranstvo (bolje nego na front, jer je rezervni oficir) i počinje da radi za Fondaciju MDLF, na terenu istočne Evrope i Azije. Matić ostaje sa svojom ekipom da se bori protiv "ratnohučkačkog" režima S. Miloševića koji ga 1998. godine uklanja iz, još uvek društvenog radija, i postavlja podobnije omladince na čelu sa Aleksandrom Nikačevićem, članom SPS-a.

Nikačević odmah dobija dozvolu za 33. kanal da lepo i na miru emituje podoban i patriotski program, a Matić dobija prestižnu nagradu u Americi. U radio će se vratiti tek 6. oktobra 2000. godine i preuzeti, opet mimo zakona, sve ono što je Nikačević obezbedio (između ostalog i televizijski predajnik u centru Beograda).

Treći antiratni drugar, Nenad Cekić, započeo je kao urednik i direktor u Radio Indeksu, omladinskom programu 202, RTS-a. Zajedno sa svojim bratom Slobodanom uspeli su da postanu veoma slušana omladinska stanica. I njihov rad bio je moguć samo uz pomoć stranih donacija Soroša, Ajreksa i USAID-a.

Sa njihovih, takođe nelegalno zaposednutih frekvencija, Beograđani su godinama nedeljom slušali Indeksovo radio pozorište, jedini šaljivi program koji je karikirao Slobu i Miru. Godinama ih niko nije dirao, da bi decembra 1996. bilo prekinuto njihovo emitovanje.

Cekić tada u svom buntovničkom stilu piše Aleksandru Tijaniću, Ministru za informisanje: "Gospodine ministre, Pišem Vam povodom bezumnog čina isključivanja radio stanica "Indeks" i "B 92". Nemamo mnogo toga da Vam kažemo, niti želimo da molimo za pomoć. Očigledno je da Vi pomoć niti želite niti možete da pružite. Zbog toga Vam poručujemo da prestanete da se pravite ludi jer se samo tako nećemo osećati kao budale. Ukoliko odmah ne podnesete ostavku na funkciju ministra za informisanje, u istoriji srpskog novinarstva ostaćete upamćeni kao njegova najveća sramota. To će svakako narušiti Vašu sopstvenu sliku o sebi."  

Tijanić se posle toga zaista sklonio.

Dve godine kasnije režim ih ponovo zatvara, ali Cekić je ovog puta spremniji i uspeva da se preseli u Beograđanku, preregistruje kao privatno preduzeće Indeks plus i nastavlja da emituju kao Četvrti program Studija B. Radi bez prekida sve do danas.

Oktobarski prevrat 2000- te godine ovoj antiratnoj družini ipak nisu doneli mir. Radio Index koji je isključen iz mreže ANEM, a kojoj predsedava Matić, stvorio je sukob između njih dvojice jer se Cekić previše raspitivao o trošenju para iz donacija. To se Matiću nije dopadalo.

Kreće Cekićeva žestoka javna rasprava sa optužbama na račun svog dojučerašnjeg ideološkog saborca, Matića, ali i nove vlasti. Za Matića tvrdi da je svojim uticajem uskratio donaciju od Soroša za Radio Indeks i optužuje ga zajedno sa Sonjom Liht i Suzanom Jovanović iz Fondacije Soros da su "mafijaški lobi NVO" koji sve želi da prigrabi sebi.

Bojana Lekić, tada urednica u B92 tvrdi da Cekić laže, pa Cekić najavljuje tužbu za klevetu. Istovremeno dopunjava optužbe protiv Matića navodeći kako pokušava da preusmeri donacije namenjene RTS u svoj RTV B92 koji je počeo sa radom.

Prema Cekićevom mišljenju, radilo se o sumi od 11 miliona dolara samo iz te 2001. godine, dok je on ukupno dobio od stranih donacija "samo 300.000. dolara". Na listi optuženih je i tadašnji savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić jer je "…dao Miloševićevom izvršnom direktoru Radetu Veljanovskom, iz Fondacije za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, da piše zakon o regulisanju rada elektronskih medija". Veljanovski je inače stari komunistički kadrovik radio Beograda, sklonjen nakon Osme sednice, a vaskrsao nakon Petog oktobra.

No, bilo kako bilo, RTV B92 se lepo razvijala i širila, te se ubrzo i privatizovala. Tri rukovodeća čoveka, Ksenija (producent), Veran (urednik) i Saša Mirković (direktor) osnivaju preduzeće KVS koje postaje osnivači RTV B92. Ostali zaposleni su bili deoničari. Deo imovine u iznosu od 30% ubrzo na javnoj licitaciji biva prodato američkoj MDLF, nevladinoj organizaciji koja ih je godinama i finansirala.

MDLF postoji upravo zato da pomaže takozvane "nezavisne medije u problematičnim društvima", a ako može da zaradi na tome to je sasvim normalno. Član upravnog odbora MDLF i direktor ogranka u Hong Kongu je stari znanac Saša Vučinić. Finansijeri MDLF- a su inače sve poznati znalci savremene srpske istorije: Sorošov Fond za otvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava, Holandsko ministarstvo inostranih poslova, Švedska međunarodna agencija za razvoj, NVO "Press now", Švajcarska agencija za razvoj i saradnju itd. Zanimljivo je da je predsednik upravnog odbora MDLF Kenet Anderson, profesor prava na američkoj pravnoj školi u Vašingtonu, takođe "obožavalac" Srbije.

Bio je pravni urednik knjige "Ratni zločini: šta javnost mora da zna" izdate 1999. godine. Tu knjigu je uredio i Roj Gatman takođe srpski "prijatelj" koji u svojoj novinarskoj prezentaciji rata u Bosni svedoči o zločinima Srba u logoru u Omarskoj. U svojoj knjizi "Svedok zločina", međutim, on priznaje da sve što je "video" zapravo je čuo od drugih jer nikada u životu nije posetio Trnopolje i takozvane logore za nesrbe, iako je godinama slao izveštaje "sa lica mesta"!

Dva od tri antiratna druga, Matić i Vučinić postali su suvlasnici veoma moćne radio televizije (koja je dugo radila bez dozvole za legalan rad). Na Novom Beogradu, preko puta hale sportova Limes, Ajreks finansira i adaptaciju zgrade u koju se B92 uselio.

Treći borac protiv ratnohuškačke politike, Cekić, i sam je izjavljivao da nije bio tako sposoban kao Matić. Napustio je Radio Index i odrekao se deonica u preduzeću Index plus.

Sukob Matića i Cekića nastavio se i kroz instituciju Radiodifuznog Saveta, koji se više bavio potrošnjom Sorošovih para, nego njima dvojicom.

Od tada je proteklo mnogo vode Savom i Dunavom, te su B92 prigrlili i oni koji su hteli da ga sruše. Bivši radikali sa Vučićem i Nikolićem na čelu, danas su glavni psi čuvari ove propagandne ustanove. A vlasništvo je u međuvremenu dobilo fantomske oblike pa je danas na sceni strani investicioni fond sa neutvrđenim brojem članova…Četvrti čovek, Saša Mirković, imenovan je prošle nedelje na sednici Vlade Srbije za pomoćnika ministra kulture i informisanja, a novinarka Aleksandra Gazivoda je imenovana za portparola Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Danas i Matića i Vučića navija ista ruka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: