SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTETOČINE I LAŽNI ZAŠTITNICI U CENTRIMA I ZAVODIMA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA NA KOSOVU I METOHIJI

 

Šta su paraziti i ko zapravo jedino ima korist od navodne zaštite spomenika kulture na Kosovu. Ko stoji iza bizarne nevladine organizacije Mnemosyne. Gde se nalaze nepostojeći muzeji. Ko su eminentni saradnici Mnemosyne. Zašto je ovoj bizarnoj NVO smetao individualni rad. Ko je frizirao terenske izveštaje sa Kosova. Ko su autori raskošnih slikovnica o spomenicima Kosova. Koje eminentne etnologinje su mešali sa kafanskim pevaljkama. Ko je za preduzimačku firmu Koto angažovao konzervatore. Zbog čega je namešten tender UNESCA. Ko je decenijama dobijao poslove po liniji Demokratske stranke. Čije se sve prostorije nalaze u ulici Radoslava Grujića 11. Ko je zajednički imenitelj za sve korisnike prostora i na koga se može primeniti poslovica spram sveca i tropar?

 

           Stanislav Živkov

 

Parazitizam (grčki: đαράσιτος = čankoliz, ulizica), predstavlja tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu domaćina. U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle.

Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu, a među njima, po svom stepenu parazitizma posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne, kao nevladina , nepolitička i neprofitna organizacija, okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike koji imaju iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj ​​doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije. individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski.

Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999 godine učinili sami konzervatori.

Glavna osoba koja je samu sebe odredila za svojevrsnog cenzora terenskih izveštaja bila je dr Milka Čanak Medić, penzionisana konzervatorka i profesorka arhitektonskog fakulteta a o stepenu njenog štetočinstva najbolje govori njen isfriziran izveštaj o stanju crkava Pećke Patrijaršije po kome je jedino bilo potrebno očistiti oluke i rešetke kišne kanalizacije kako bi se rešio problem stalnog vlaženja zidova crkava!

Naime tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine ustanovljen je pravi obim štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. Godine kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati, a tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije.

Naime, pod njenim rukovodstvom tada se, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković.

Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, vrši iskopavanja u crkvi i oko nje, kako bi ustanovili ranije građevinske faze na čijim su ostacima podignute sadašnje crkve. Tada su izvedeni radovi na ponovnoj sanaciji krova i izradi novih drenažnih kanala za vodu oko temelja. Oko kompleksa su izvedeni novi otvoreni betonski kanali, ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima".

Tako je u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona, a tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama. Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa!

Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena!

Naravno, o svemu ovome se ništa nije znalo jer je o stanju pećkih crkava Milka Čanak-Medić u svojoj knjižurini Arhitektura prve polovine XIII veka, sveska II, str 24, objavila pravi pravcijati falsifikat. Naime, ni na crtežima ni na fotografijama nema stvarnog izgleda temeljne zone, jer su namerno objavljene fotografije stanja iz vremena radova Đurđa Boškovića kako bi se po svaku cenu izbeglo prikazivanje stvarnog stanja!

 

     Obruč oko crkvi

 

Štaviše, ni na presecima crkava nisu prikazani temelji, iz čega proizilazi da su sve Medićkine knjižurine zapravo neutemeljena nauka! Naravno, "nevina" poput francuske sobarice, Medićka je svoju krivicu kao kukavičje jaje podmetnula tada uveliko pokojnom Boškoviću, navodeći u intervjuu za Politiku od 13. marta 2006. kako je… trebalo znati da su između dva svetska rata sve crkve bile obuhvaćene betonskim obručima. Takav jedan obruč spušta se do temelja same crkve!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika.

U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine!

Naravno ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta , koji za proteklih 15 godina jedva da je napisao par naučnih radova.

Naravno tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

Naravno u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi na žalost fantomskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova.

Naravno za proteklih petnaest godina izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne Mirjane Menković koja prima plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja, kao saradnici navedeni Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor eminentne ustanove Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića.

Još je eminentniji sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja dečja pesmica: Kolariću Paniću, vrtimo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, odnosno u prevodu: ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević direktorke skarednog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta nekadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme.

Naravno tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu Siniše Zekovića za koga bi bilo jako zanimljivo saznato u kom svojstvu je zastupao firmu Koto, tj. Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata Koto dоо Beograd; aktivno privredno društvo sa ograničenom odgovornošću i matičnim brojem 07805896 i sedištem u Vojvode Stepe 466 u Beogradu i PIB-om 101735058.

Još je zanimljivija činjenica da je ovo preduzeće osnovano 19.7. 2005. a šifra delatnosti je 4120, odnosno izgradnja stambenih i nestambenih zgrada u stopostotnom vlasništvu izvesnog Zlatana Tomića sa JMBG 0103959710019! Sve postaje jasnije ako se zna da je od osam poslova na Kosovu, koliko je bilo raspisano, Koto dobio šest a sve je finansirala ruska vlada donacijom od dva miliona evra!

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da firma Koto uopšte nije registrovana za zaštitu kulturnih dobara a poseduje sve licence osim konzervatorskih (400 – Odgovorni izvođač radova objekata visokogradnje i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 410 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 411 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, 415 – Odgovorni izvođač radova saobraćajnica, 418 – Odgovorni izvođač radova drumskih saobraćajnica, 430 – Odgovorni izvođač radova termotehnike, termoenergetike, procesne i gasne tehnike, 450 – Odgovorni izvođač radova elektroenergetskih instalacija niskog i srednjeg napona, 469 – Odgovorni izvođač radova u sistemima telekomunikacionog saobraćaja i mreža, 470 – Odgovorni izvođač radova saobraćajne signalizacije; 300 – Odgovorni projektant arhitektonskih projekata, uređenja slobodnih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 310 – Odgovorni projektant građevinskih konstrukcija objekata visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 381 – Odgovorni inženjer za energetsku efikasnost zgrada).

 

     Naša Evropa, njihova Srbija

 

Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić , kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

Štaviše, ako se zna da je organizator čitavog posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture!

Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCA a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Naime na samom sajtu Koto-a doslovce piše sledeće:

Koto d.o.o., privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata, osnovano je 1992. godine u Beogradu. Osnivač i vlasnik je Zlatan Tomić, dipl.inž.građ.Preduzeće preko dvadeset godina uspešno radi na poslovima izvođenja, revitalizacije, sanacije, rehabilitacija i projektovanja.

Osnovne delatnosti preduzeća su, od osnivanja do danas, proširivane u skladu sa potrebama i zahtevima klijenata! Kada se pogleda lista izvedenih poslova vidi se da je KOTO bio neka vrsta režimske firme Demokratske stranke pošto je najveći broj izvedenih poslova rađen za naručioce koji su doskora bili na kadrovskoj listi DS-a, odnosno za gradske zavode u Beogradu (Restauracija bedema Beogradske tvrđave, kompleksa Zindan kapije, Kralj kapije, na unutrašnjoj Stambol kapiji, Sava kapije u Donjem gradu, radovi na Malom stepenišnom silazu, Restauracija obodnih zidova Velikog barutnog magacina, radovi na obnovi Flanke priobalnog polubastiona, radovi na obnovi Unutrašnje kurtine, Restauratorski radovi na Velikom Ravelinu jugoistočnog fronta i na Bastionu Savske padine, te redovno održavanje javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu, Istraživački i pripremni radovi na čeonoj fasadi zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, Sanacija, restauracija i adaptacija objekta Muzeja Vuka i Dositeja), Pančevu, Zrenjaninu, Republički zavod u Beogradu, Ministarstvo spoljnih poslova (takođe bilo na listi DS-a)itd.

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara! Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina.

Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, zagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

 

     U nastavku se bombastično tvrdi sledeće:

 

Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu.

Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa. Ubeđeni smo da svako od nas pojedinačno i svi zajedno, treba da budemo aktivni čuvari naše zajedničke baštine. Cilj Udruženja je stavljanje nasleđa u centar pažnje javnosti na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i uticanje da nasleđe bude prioritet zakonodavstva.

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESKO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija; pružanje podrške kampanjama koje za cilj imaju zaštitu ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa; stimulisanje međusektorske saradnje i povezivanja civilnog, javnog, društvenog i privatnog sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom i državnom nivou u Srbiji radi jačanja njihovog akcionog kapaciteta; promovisanje vrednosti, značaja i diverziteta kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije kao bitnog faktora u procesu evropskih integracija i značajnog činioca održivog kulturnog i ekonomskog razvoja; razvoj svesti i edukacija građanstva u cilju povećanja akcionog kapaciteta radi aktivnog učestvovanja u zaštiti, unapređenju i identifikaciji problema kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije; rad sa mladima kao nosiocima zaštite i razvoja kulturnog i prirodnog nasleđa u budućnosti; prenošenje iskustava i dobrih primera iz prakse u zemlji i inostranstvu na zaštiti, planiranju i razvoju kulturnog i prirodnog nasleđa, angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana.

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale. Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-„Serbia Nostra" osnovanom 10.9.1996. a stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, sa jmbg 0607956710032, sadašnji pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar, odnosno u prevodu ugasili smo ga!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI EPS POSTAJE RANJIVIM SA MOGUĆNOŠĆU NJEGOVOG KONAČNOG URUŠAVANJA I PRODAJE???

 

Najnovija događanja oko decembarskih računa za struju pokazuju haos koji pod rukovodstvom SNS-a vlada u EPS-u. Smena Dejana Vasića, direktora EPS Snabdevanja, jeste pokušaj da se nađe krivac za neprimereno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Sa kim gospođa ministarka ratuje, i kakvu strategiju vode klanovi oko nje, istraživao je insajder iz vrha EPS-a.

 

          Insajder E – 7

 

Tehnologija rada je takva da pet distrubutivnih preduzeća EPS-a (tri pod kontrolom SNS, jedno pod SPS i jedno pod Jedinstvenom Srbijom) izlaze na teren, očitavaju brojila, rade obračun, štampaju i dostavljaju račune u ime i za račun EPS Snabdevanja.

Novac od kupaca se uplaćuje EPS Snabdevanju koji taj novac prosleđuje EPS-u, a ovaj dalje distribucijama i elektranama. Smenjeni Dejan Vasić kao direktor EPS Snabdevanja nije imao nikakakav uticaj na bilo koju od ovih aktivnosti, a navodno je odgovoran.

Da nešto navodno nije u redu sa računima, prva je "otkrila" ministarka Mihajlović i to obnarodovala na konferenciju za štampu, koja je održavana sasvim drugim povodom, a da pre toga direktoru EPS Obradoviću nije ništa rekla. I onda je tema postala interesantna za štampa, građani su počeli da se žale…

Događaji oko računa za struju su, ustvari, pokušaj ministarke Mihajlović da kroz pronalaženje "afera" lično sebe promoviše, a uz to i definitivno obori direktora EPS Obradovića, međutim, vrh SNS je postao svestan da je EPS u njihovoj nadležnosti i da to može da obori predstojeći izborni rezultat SNS, pa su ministarki naredili da stišava situaciju, nađen je žrtveni jarac, a ministarka posle prvih teških reči počinje da spušta ton.

Analiza je pokazala da od pet distribucija problema sa računima imaju u dve, i to u Beogradu i u Nišu. PD Jugoistok Niš je pod starateljstvom SPS i njihovog direktora dr Igora Novakovića, profesora na brojnim uglednim ustanovama, uključujući i Višu školu u Blacu.

Jugoistok Niš, a posebno njegov ogranak Niš je već godinama najlošija distribucija u EPS-u, gde se dolaskom Novakovića i ovako loša situacija još više pogoršala, tako da sve što se desi u Nišu, ma koliko bilo loše, nije iznenađenje.

Novaković na sastancima ispoljava profesionalnu profesorsku deformaciju, misleći da je pred studentima, i sa pijedestala drži narcisodine i beskorisne govore u neprekidnom trajanju od 45 minuta. Kolege iz direkcije EPS za njega kažu da "boli koliko Novaković ništa ne zna".

Elektrodistribucija Bograd je ozbiljniji slučaj. Direktor EDB je Zoran Rajović, loš student Univerziteta u Prištini, bio je u trećoj liniji rukovođenja u Elektrokosmetu Priština, i dolaskom SNS postaje direktor najosetljivije distribucije u EPS, gde zapošljava samo zemljake, a na funkcije dovodi isto tako zemljake.

Elektrokosmet je bio najlošija firma u EPS, a sada su njeni kadrovi preko Rajovića preplavili EDB. Rajovića su na mesto direktora EDB doveli Dragan Veljić, Beranac, direktor pravnih poslova EPS i jedan savetnik direktora EPS Obradovića, član izvršnog odbora SNS. Rajović i Veljić su crna trojka i vrh takozvane Kesten grupe.

Rajović je, odmah pošto je postao direktor EDB, vezano za softver kojim se obračunavaju i štampaju računi raskinuo ugovor sa Elektrotehničkim fakultetom iz Beograda, i bez raspisivanja javne nabavke, kršeći Zakon o javnim nabavkama (zloupotreba službenog položaja), a sve po nalogu Veljića, posao dodelio firmi Prointer (vlasnik izvesni Kvrgić) iz njihovog jata.

Kvrgić je, iako lice koje ne radi u EPS-u, odlazio do ljudi iz EPS i saopštavao im da su smenjeni, što im se narednog radnog dana i dogodilo. Odlazio je na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i nudio im da, kada izgube ugovor, nastave da rade preko njegove firme što dekan fakulteta nije prihvatio. Rajović je i jedan od 75 kandidata koji su se prijavili na konkurs za direktora EPS-a i predstavljao je zajedničkog kandidata ministarke energetike i takozvena Kesten grupe.

Po svemu sudeći, Rajoviću je ministarka Mihajlović dala nalog da softverski generiše lažne račune, kako bi mogla da napadne direktora Obradovića. Rajović je Kvrgiću preneo nalog i problem sa računima je krenuo.

Zapaža se da su pojedini potrošači koji su imali problem sa računima i ranije bili u sličnom problemu što govori da Kvrgić i njegovi softveraši nisu bili baš kreativni. Ministarka je, znajući da su loši računi u opticaju, krenula u napad, ali je joj je iz vrha SNS naređeno da stane.

Dan nakon što je smenjen direktor EPS Snabdevanje Dejan Vasić, ministarka bez prisustva direktora EPS-a sazvala je direktore pet EPS-ovih elektrodistribucija, da bi im održala lekciju, uz konstataciju da, ako se još jednom ponovi, neće da se izvuku.

Dejan Vasić, kao prosečni SNS-ovac na ovoj funkciji i provincijalac iz Kučeva, nije ni zasluživao ovo važno mesto u EPS, ali za navodni problem sa računima on nije kriv, već je isključiva krivica na ministarki Mihajlović i Zoranu Rajoviću, direktoru EDB-a.

Sastanak ministra sa direktorima distribucija, kojim nije nadređen, a bez prisustva direktora EPS-a bi u nekim normalnijim uslovima bio težak prekršaj ministra, a ovaj potez pokazuje da ministarka ne zna šta je njen posao, ili nije kompetentna da ga radi, već joj je osnovni cilj lična promocija. Svakodnevnim komentarisanjem raznih tema ministarka je zavredila nadimak "prvi glas Srbije".

Lik i delo Zorana Rajovića obiluje još zanimljivim prilozima za biografiju. Rajović je i vlasnik privatne firme za elektroinstalacione i građevinske radove. Nedavno ga je u centru Beograda, gde ima kuću (još jedan borac za srpske interese koji ima nekretnine u Beogradu) neko ozbiljno pretukao štanglom, poznavaoci ovog slučaja kažu da je prebijanje delo profesionalca i to kao opomena. Da li je to opomena zbog poslova u Elektrodistribuciji Beograd, poslova oko njegove privatne firme ili kašnjenja u otplati kockarskih dugova.

Vezano za poslove u EPS-u zbirka radova Zorana Rajovića je sistematizovana u materijalu od 50 strana koji je direktor EPS Obradović dostavio Upravnom odboru EPS-a, kada je želeo da ga smeni, ali je predlog pred sednicu UO povukao. Predmetni materijal je dobra osnova za istragu nadležnih organa.

 

     Rezultati rada gospođe ministarke

 

Aferom oko računa za struju, koja se ministarki vratila kao bumerang, a koju je lansirala sa osnovnim ciljem da direktor EPS Obradović najzad bude smenjen, ministarka je nanela štetu EPS-u, ali i SNS-u, jer je EPS u nadležnosti ove stranke.

Pred parlamentarne izbore korisno bi bilo da se osvrnemo na rezultate rada ministarke Mihajlović, pre svega na negativne posledice njenog rada na sektor, koje se vide i lošim rezultatima rada EPS Snabdevanja. Loši rezultati su rezultat nesposobnih kadrova SNS-a, ali i loše koncepcije na koju je firma postavljena.

Sadašnjim načinom rada ovo preduzeće je firma – Frankeštajn. Naime, na postojeće distribucije između EPS-a i kupaca je stavljena firma EPS Snabdevanje, koja nema nikakve mogućnosti kontrole i naređivanja nad distribucijama.

Bez ikakve potrebe, a zarad održavanja lokalnih pašaluka u EPS-u sprečeno je formiranje operativne firme, čime su zadovoljni i SNS na lokalnom nivou (preusmeravanje novca u druge tokove preko direktora elektrodistribucija i njihovih ogranaka), a zadovljna je i ministarka Mihajlović jer time EPS čini ranjivim sa mogućnošću njegovog konačnog urušavanja što je u poslednjih 13 godina životna misija ministarke Mihajlović, o čemu će reči biti kasnije.

EPS Snabdevanje je na pogrešne osnove postavila ministarka Mihajlović, a onda se uz komentar da će da isprave gluposti ministarke Mihajlović svoj doprinos daljoj nefunkcionalnoj nadgradnji EPS Snabdevanja, pored direktora EPS-a Obradovića, dali i HR menadžer Dragana Rajačić, finansijski direktor EPS Aleksandar Surla i IT direktor EPS Dragan Jeremić, koji su na visoka mesta u EPS došli kao Obradovićevi bliski saradnici, a pri tome danas, godinu i po dana od dolaska, ne poznaju ni organizaciju EPS-a, a kamoli njegovo funkcionisanje, a kako su pre dolaska u EPS radili neke poslove daleko ispod ovog nivoa, logično je da su od EPS Snabdevanja napravili Frankeštajna. Finale na ovakvu strukturu EPS Snabdevanja je dao Dragan Veljić (tvrda linija SNS-a) koji je direktor pravnih poslova EPS.

Mihajlovićka je i direktno sprečila ideju korporativizacije EPS, jer bi na taj način direktori EPS koji su joj odani izgubili na značaju, a time bi i ministarka sama izgubila uticaj.

Ministarka Mihajlović je krivac i za potpisivanje memoranduma sa firmom One Giga za izgradnju solarnog parka od 1GW (1.000MW). Svima koji su iole bili upoznati sa ovim projektom (izuzev ministarki) bilo je jasno da je on nerealan, ono oko čega nisu bili sigurni je da li je u pitanju bilo pranje novca, nabavka zemljišta za druge svrhe, ili prevara. Ministarka se ni jednom nije zapitala zašto baš u Srbiji, da li Srbija ima više sunca nego naprimer jug Italije (akteri ugovora su državljani Italije), šta sa plastičnim otpadom koji ostaje posle rada ovakvog objekta, da li JP EMS može da balansira ovakvu snagu.

U nekim saopštenjima koja su data medijima kaže se da je nosilac ovog sporazuma bio ministar Dinkić, što ne može da abolira ministarku Mihajlović jer je morala znati šta negativno nosi ovaj sporazum. Prema tome, isključiva odgovornost za štetu koju će Srbija da pretrpi u arbitražnom procesu u Londonu je na njoj.

Podsećamo da je ministarka Mihajlović u leto 2012. godine odbila da da saglasnost EPS za interventni uvoz struje, pa je EPS morao da u pogon pusti preskupe Panonske elektrane koje rade na mazut, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 5 miliona evra.

Takođe po nalogu ministarke Mihajlović, EPS je krajem 2012. godine bez ikakve potrebe kupio struju od Elektroprivrede Republike Srpske, čak i u mesecima kada mu po elektroenergetskom portfoliju ta struja nije trebala, čime je EPS pretrpeo štetu od oko 12 miliona evra.

Dragan Vlaisavljević, direktor Direkcije za trgovinu električnom energijom EPS, računski promenom načina bilansiranja veštački bez ikakve potrebe smanjio predviđanje proizvodnje hidroelektrana putem usvajanja takozvane 70-odstotne verovatnoće dotoka vode, umesto 50 odsto, koja je do tada važila, i time je predviđanje proizvodnje hidroelektrana EPS smanjio sa oko 11,2 na oko 10,4 TWh godišnje, odnosno oko 0,8TWH ili 800 GWh električne energije manje.

Ovako snanjena proizvodnja je pokazala da nema potrebe za kupovinom, a on je ipak izvršio kupovinu energije od Elektroprivrede Republiike Srpske, a koja EPS-u nije bila potrebna, kupljeno je oko 500GWh, a EPS je kroz računsko smanjenje proizvodnje hidroelektrana imao rezervu od oko 800 GWh.

Analiza rada u 2013. godini je pokazala da je proizvodnja struje iz hidroelektrana daleko veća od prognozirane, a prognoza koja je (kroz smanjenju hidrologiju) namerno umanjena da bi se povećale potrebe za uvozom.

Krajem 2013. se EPS opet javio na konkurs Elektroprivrede Republike Srpske za 2014. godinu i kupio oko 20 MW (175GWh) iako je pored rezerve od navedenoih 800 GWh imao i dodatnu zbog otkazivanja ugovora sa Elektroprivredno Crne Gore za HE Piva, čime se EPS oslobodila količina oko 110 MW takozvane bazne energije, ili oko 1.000 GWh, što znači da mu bazna negarantovana energija nije potrebna. EPS je ovu energiju platio po ceni 40,20 eura/MWh, dok su drugi energiju za prvi kvartal 2014, koja je po pravilu skuplja od godišnje energije koju je kupovao EPS, plaćali dosta jevtinije, oko 35 evra/MWh. Znači EPS je kupovao skupo ono što mu ne treba.

Prikazujući svoje uspehe u trgovini električne energije, u izveštajima koje se dostavljaju samo ministartsvu ali ne i drugima u EPS, navodi se da je EPS prodavao energiju skuplje nego što je kupovao. Pri tome se zaboravlja da je predmetnu energiju mogao da proda iz svojih kapaciteta, i prećutkujući da je kupovao tzv. baznu energiju, a prodavao pretežno vršnu (najtraženiju) energiju, pa je i logično da je takva energija skuplja. Koristeći zaštitu ministarke Mihajlović, Dragan Vlaisavljević u objašnjavanju svog rada, nadmeno i sa visine, koristi floskule "da nema šta da se objašnjava onima koji ne razumeju", da "EPS koristi svoj hardver da od mleka pravi puter i kajmak" (tačno, samo što je puter užegao, a kajmak prokisao).

 

     Kapacitet Zorane Mihajlović

 

U JP EMS, ministarka MIhajlović nema pristup, pošto je direktor JP EPS Nikola Petrović, kum i dugogodišnji prijatelj Aleksandra Vučića, pa je uticaj Mihajlovićeve ostao van JP EMS.

Pokušala je da uđe i preuzme kontrolu u Srbijagasu, ali je grubo odbijena od strane SPS. Jugorosgas je isto tako odbio njen pokušaj mešanja. Bila je protivnik Južnog toka, pa je i tu ostala kratkih rukava. U NIS ne može ni da priviri, jer je u većinskom vlasništvu Gazproma. Transnafta je za vreme direktorovanja Miloša Tomića bila pod njenom kontrolom, ali je to mala, i firma bez značaja. Ostaje EPS gde je zbog slabe pozicije direktora Obradovića napravila haos, a urušavanje EPS joj je i dugogodišnji cilj, a o čemu je januara 2014. godine u listu Danas govorio i predsednik sindikata EPS Milan Đorđević.

Pre ove afere promovisala je novi izgled računa za struju. Prvo račun, sadržaj računa nije u njenoj nadležnosti, vec njegov sadržaj propisuje Agencija za energetiku republike Srbije. Drugo, javni snabdevač radi predlog njegovog izgleda i dostavlja ga Agenciji za energetiku na kontrolu i saglasnost, tako da je uloga ministarke u ovom poslu isključivo lična promocija svega i svačega.

Hvali se tuđim rezultatima, a to što je za svoj rad dobila negativne ocene, poslednji put polovinom januara 2014 i to iz Brisela na temu obnovljivih izvora energije, nije bitno.

Ministarka nije u stanju da funkcioniše u normalnim uslovima, već se njen rad isključivo odvija u lansiranju kriznih situacija gde onda tobože smiruje i zavodi red. Vezano za njene odnose sa okruženjem, karakterističan je i slučaj iz 2000. godine kada je bila zaposlena u JP Elektroistok, i kada se sa koleginicom iz kancelarije fizički obračunalava, posle čega ju je dr Aca Marković, sadašnji predsednik Nadzornog odbora EPS, a tadašnji direktor JP Elektroistok, smenio sa rukovodećeg položaja.

 

     Misija i najbliže okruženje

 

Ministarka Mihajlović je svoj radni vek provela u promenama – menjala je stranke (SPS, G17, SNS sa kratkim izletom u DS), a menjala je i životne partnere. Ono u čemu je dosledna je kritika svega što se dešava u EPS. Naime, pre desetak godina se zajedno sa Labusom, Dinkićem i Vlahovićem zalagala za odvajanje elektrodistribucija od EPS ne bi li zapadnim kompanijama otvorila tržiste električne energije. U isto vreme je u trgovini gasom, sa pozicije Labusove savetnice za energetiku, kumovala oko sprečavanja uvoza gasa od Gazproma i protežirala mađarski MOL.

Sada je kao resorni ministar uticala da se formira nefunkcionalni javni snabdevač strujom (EPS Snabdevanje) kako bi oslabila poziciju EPS, a učestalim neosnovanim kritikama EPS urušila i ovako slabu naplatu. Ustvari ministarka Mihajlović želi da po nalogu centara moći definitivno uruši EPS i rasproda ga na parče, čime bi se završio plan koji je prvi počeo da se realizuje u vreme DOS-a.

Član je udruženja East West Bridge (www.ewb.rs) koje je po tvrdnji sa sajta ovog udruženja ispostava Trilaterale (svetski vladari iz senke). Članovi ovog udruženja nemaju mnogo veze sa SNS i energetikom, ali imaju sa ministarstvom pošto je, pored ministarke, u ovom udruženju i jedan od osnivača i Dejan Novaković državni sekretar u ministarstvu energetike. Član udruženja i Đorđe Vukotić koji je pravni savetnik ministarstva energetike. Član udruženja je i Lidija Udovički (sestra Kori Udovički), supruga vlasnika firme CWP koja je dobila energetske dozvole za vetropark u Kovinu.

Konsultant Mihajlovićeve u ministarstvu energetike je Slobodan Ružić koji je bio zamenik ministra energetike u vreme kada je ministar bila Kori Udovički (DS). Ružić je po odlasku iz ministarstva otvorio privatnu konsultantsku firmu gde je od Evropske Agencije za Rekonstrukciju (EAR) preko tadašnjeg uticajnog Ian Browna dobio konsultantske ugovore vredne više miliona evra. Ian Brown je sada predstavnik EBRD banke u Beogradu, a ministarka Mihajlović je predstavnik Srbije u ovoj banci.

Savetnik ministra Mihajlović je i Ljubomir Arsenijević koji je penzioner i sa svojih preko 70 godina starosti naglo zavoleo SNS. Pre toga je bio savetnik u Societe General banci, a potom u prošlom mandatu Vlade Srbije i savetnik Božidara Đelića.

Iako je mesto ministra energetike eksponirano, na ekonomske tokove u sektoru ne utiče ministarstvo već Agencija za energetiku Srbije (AERS).

Savet ove agencije broji pet članova, a zanimljivo je da iako je od izbora proteklo skoro dve godine, SNS nema predstavnika u ovom telu, ali zato DS ima dva. Naime, predsednik Saveta agencije je Ljubo Mačić, član DS, koji je na ovo mesto postavljen 2004. godine za mandata zbunjenog DSS ministra Radomira Naumova, jer je to od njega zahtevao crnogorski lobi u okviru DSS-a, što je svesrdno podržala i gore pomenuta Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR).

EAR koji je tada finansirao prve dve godine rada AERS, pa je uticao na izbor ostalih zaposlenih, pa su se tako u EAR zaposlili i Gordan Tanić (bivši radnik EAR), Aca Vučković blizak saradnik Slobodana Ružića i Ljiljana Hadžibabić. Ona je vrlo interesantna, pošto je u vreme DOS bila pomoćnik ministarke K. Udovički. Posle je radila u firmi Slobodana Ružića.

U mandatu premijera Mirka Cvetkovića, Ljubu Mačiću je produžen mandat na novih pet godina pošto se Cvetković i Mačić znaju iz vremena kada je Cvetković ispred Rudarskog instituta radio za EPS. Hadžibabićeva tada biva izabrana za člana Saveta agencije (gde je do tada bila zaposlena) na preporuku Vuka Jeremića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, pošto su Jeremić i Hadžibabićkin sin zajedno studirali fiziku u Londonu.

I pored svega AERS, za dve godine nove Vlade Srbije, ostaje netaknuta.

 

     Kadrovi SNS u EPS

 

Bezvlašće u EPS je započelo za vreme prethodnog direktora EPS Dragomira Markovića (DS), koji je tokom svog mandata dozvolio da se otrgnu elektrodistribucije. Ovome su kumovali i značajno doprineli dr Aca Marković (SPS) tada i sada predsednik UO EPS i Životije Jovanović tada direktor direkcije za distribuciju EPS, a sada zamenik direktora EPS.

Haos se nastavio i pojačao dolaskom Aleksandra Obradovića na čelo EPS-a, kada su se i proizvodna preduzeća, a pre svega Kolubara i Kostolac, otrgli od EPS.

O Draganu Jovanoviću, direktoru Kostolca smo pisali u protekle dve tri godine i sigurni smo da će i on doći na udar nadležnih organa.

Ovom prilikom moramo da pomenemo i Dragana Veljića, možda i glavnog ideologa Kesten grupe. Pominjemo zbog toga što bi on, po svojoj biografiji, trebao da bude jedan od boljih SNS kadrova. Veljić je završio pravni fakultet u Beogradu, bio je sudija u Lajkovcu, da bi kao i svaki Kesten poreklom iz Crne Gore shvatio da ima i lakših stvari u životu, i krenuo je putem menjanja firmi, a jedno vreme je čak živeo i u Italiji, da bi se sada skrasio na mestu direktora direkcije EPS za pravne poslove.

Veljić, naravno, ima vozača koji je isto tako poreklom sa Kosova i ima tri parking mesta rezervisana samo za njega i to ispred poslovne zgrade u Balkanskoj 13.

Pošto mu je plata mala, postao je predsednik nadzornog odbora Energoprojekta, a zatim je bio član UO JP EPS (više nije), a još uvek je član nadzornog odbora PD Ibarske hidroelektrane i PD Drimsko limske hidroelektrane.

U upravi je rukometnog kluba Crvena zvezda, gde preko EPS obezbeđuje donacije. U EPS je u roku od par meseci od dolaska zaposlio i nekoliko bliskih rođaka, a svog sina nije zaposleio u EPS već u JP EMS koji isto tako drži SNS a pošto su plate u državnim firmama osrednje dečko je postao i član UO jedne od firmi koje kontroliše SNS.

Samo u toku 2013. godine u EPS je zaposleno oko 2.700 ljudi bez ikakve realne potrebe. U direkciji EPS je novozaposlenih u 2013. bilo između 100 i 110, a porastao je i broj vozača službenih automobila.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

FINANSIJE SRBIJE U BUNARU, PRIZVODNJA STOJI, GRAĐANI BEZ PLATE I ZADUŽUJU SE DA BI PREŽIVELI, NAPLATA DUGOVA STIŽE…

 

Prema rezultatima međunarodnih istraživanja, iz Srbije godišnje odlazi skoro tri milijarde evra zarađenih organizovanim kriminalom i korupcijom. Istovremeno, Srbija samo u ovom mesecu mora da se zaduži za skoro pola milijardi evra, kako bi izbegla neminovni bankrot. Ukupno zaduživanje ove godine ne može da bude ispod tri milijarde evra, ali taj novac neće otići za preko potrebne investicije, već u punjenje džepova onih na vlasti.

 

          Milan Malenović

 

Prema mišljenu stručnjaka, već sada je predvidljiv minus u ovogodišnjem budžetu od oko tri milijarde evra, što iznosi oko trećine budžetskih sredstava. Da bi se popunila ta rupa biće potrebno uzimanje novih kredita, ali gde ih naći i pod kojim uslovima.

Poslednje veliko zaduživanje nastalo je krajem novembra prošle godine kada su prodate državne obveznice ukupne vrednosti od milijardu dolara, uz izuzetno visoku kamatnu stopu od 6,125 odsto. Rok otplate tih hartija od vrednosti je 2018. godina.

Već u februaru ove godine planirano je dalje zaduživanje kroz prodaju obveznica. Uprava za javni dug planira za februar aukcije državnih hartija od vrednosti u dinarima u iznosu od 46 milijardi i hartija denominovanih u evrima od 50 miliona evra, što zajedno iznosi 450 miliona evra. To je samo u jednom od predstojećih 11 meseci.

Za 4. februar zakazana je aukcija petogodišnjih državnih obveznica sa godišnjim kuponom od 10 odsto u iznosu od 10 milijardi dinara, a dva dana kasnije aukcija tromesečnih državnih zapisa vredna tri milijarde dinara. Za 11. februar planirana je aukcija dvogodišnjih amortizacionih obveznica sa varijabilnim kuponom, pri čemu je godišnji kupon jednak referentnoj kamatnoj stopi, uvećanoj za fiksnu maržu, u iznosu od 10 milijardi dinara.

Nedelju dana kasnije zakazana je aukcija pedesettronedeljnih državnih zapisa u iznosu od 10 milijardi dinara, a 25. februara aukcija trogodišnjih obveznica, sa godišnjim kuponom od 10 odsto, u istom iznosu.

Za 27. februar je planirana aukcija šestomesečnih državnih zapisa u iznosu od tri milijarde dinara. Za 19. februar zakazana je aukcija trogodišnjih državnih obveznica sa godišnjom kuponskom stopom od 4,5 odsto u iznosu od 50 miliona evra.

Ovako projektovane kamate su veoma optimistične, gotovo neostvarive, budući da je u novembru prošle godine dosegnut nivo od preko šest odsto, a da je u međuvremenu agencija Fič Rejtings donela odluku da snizi kreditni rejting Srbije na B+ sa stabilnim izgledima, sa dosadašnjeg BB- sa negativnim izgledima. Snižavanje rejtinga jedne zemlje obavezno sa sobom povlači rast kamatnih stopa za pozajmice toj zemlji, tako da je za očekivati da obveznice u ovoj godini, sa manjim izuzecima, dosegnu interes od 7 odsto.

Kao ključne razloge za svoju odluku, Fič Rejtings navodi rast deficita u 2014. godini po osnovu prethodno preuzetih obaveza, kao i opšte stanje javnog duga u odnosu na visinu bruto domaćeg proizvoda, ali i izostanak sprovođenja prethodno najavljivanih strukturnih reformi u prethodnim godinama.

Uz pad rejtinga srpsku privredu opterećuje i sveopšti pad, gotovo izostanak investicija. Pošto su domaće firme listom ostale bez sopstvenih sredstava, jedina mogućnost za investiranje bilo bi uzimanje kredita. Od sredine prošle godine, međutim, primetan je osetan pad kreditnog zaduživanja privrede i to ne zato što banke nemaju para ili daju nepovoljne uslove, već zato što preduzeća nemaju načina da uzete kredite plodonosno investiraju. Drugim rečima: u Srbiji je stala svaka privredna aktivnost.

Iako Lazar Krstić, ministar finansija sa diplomom BK Univerziteta i priučeni stručnjak za finansije, zaustavljanje dalje zaduženosti stanovništva i privrede smatra dobrom vešću, to je u suštini katastrofalno loša vest.

Istina je da je u toku 2013. došlo samo do neznatnog porasta prosečne zaduženosti stanovništva sa 814 evra u 2012. na 836 evra po glavi stanovnika. Ukupna zaduženost građana i privrede Srbije po bankarskim kreditima smanjena je u prošloj godini za 5,1 odsto, na 2.140 milijardi dinara. Struktura uzetih kredita, međutim, pokazuje da ovo nikako ne može da bude dobra vest.

Sve vrste kredita građana imale su pad u prošloj godini, osim gotovinskih kredita koji su porasli za 14,4 odsto, i poljoprivrednih kredita kod kojih je rast bio 10 odsto. Najveći pad zabeležen je kod potrošačkih kredita – 18,3 odsto. Gotovinski krediti i odlazak u dozvoljeni minus na kreditnim karticama najskuplji su oblici zaduživanja, ali istovremeno i najpristupačniji, jer ne zahtevaju nikakve posebne garancije.

Građani Srbije se, dakle, zadužuju da bi mogli da prežive, a ne da bi kupovali trajnija dobra. Pad kupovne moći građana istovremeno srpskoj privredi oduzima nadu u brzi boljitak, jer čemu proizvoditi robu koju nema ko da kupi?

Bez proizvodnje i prodaje dobara privreda ne može da ostvari prihode, pa nema odakle ni da plaća radnike. Po nezvaničnim podacima ministarstva privrede koji su nedavno procureli u javnost, svakog dana u proseku radnici pedesetak srpskih preduzeća obustavljaju rad zbog neisplaćenih plata i doprinosa. Na godišnjem nivou je to preko 17.000 firmi, odnosno mnogo više nego što ih ima unetih u registar Agencije za privredne registre!?

Dok je kompletna privreda u štrajku jer radnici ne primaju platu, na tržištu nema dovoljno para za obrt, preduzeća manje zarađuju, pa imaju manje para za plate radnicima, koji zatim nemaju dovoljno para za kupovinu, pa je na tržištu manje obrtnog novca… Začarani krug iz koga poneti pa upušteni studenti ekonomije ne mogu da nađu izlaz.

Marketing i spinovanje ovde ništa ne pomažu. Porast kupovne moći, zbog koga je odlazeća vlada u slavljeničkom zanosu zamalo proglasila dan radosti u Srbiji, iznosio je 0,77 odsto za celu prošlu godinu. To prevedeno na srpski znači da neko ko je ranije kupovao 100 mera nečega sada može da kupi "čak" 100,7 mera toga istoga. Manje smo gladni za bezmalo ceo jedan procenat.

Podatak iz jula 2013. godine govori da maloletnih lica na spisku korisnika narodnih kuhinja ima 11.174 od ukupno 34.600 osoba kojima je to najčešći način da se ishrane. Ovom broju treba dodati one koji se hrane u različitim verskim zajednicama i nisu statistički obuhvaćeni, kao i one koji bespomoćno bukvalno umiru od gladi, jer iz nekog razloga ne mogu da se hrane u javnim kuhinjama.

Po gornjim podacima deca (maloletne osobe) čine trećinu gladnih koji se hrane u narodnim kuhinjama. Koristeći tu računicu, samo u drugom smeru, možemo da dođemo približnog broja gladnih u Srbiji.

Na evidenciji republičkog Centra za socijalni rad tokom 2012. nalazilo se 177.171 dece, a više od 102.000 dece su socijalno i materijalno ugroženi (čitaj: goli, bosi, iscrpljeni od gladi). Primenjujući formulu da na jednog maloletnika dolaze dva gladna punoletnika, lako je zaključiti da u Srbiji zvanično gladuje preko pola miliona ljudi. Brojka je, međutim, daleko viša, jer iz birokratskih i marketinških razloga statistički nisu obuhvaćeni svi koji su zaista materijalno ugroženi.

Da bi, međutim, bilo dovoljno para da se nahrane bar oni statistikom obuhvaćeni nesrećnici i to celih godinu dana, bilo je dovoljno neraspisati vanredne parlamentarne izbore. Želja Aleksandra Vučića da postane neprikosnoveni vladar Srbije košta, naime, koliko i jednogodišnje sledovanje obroka za sve registrovane izgladnele.

A da se zaista krenulo u obračun sa korupcijom u Srbiji ne bi ni bilo potrebe za javnim kuhinjama. Evropska Agencija za borbu protiv korupcije (OLAF) procenjuje da se svakog dana u Srbiji prosečno izgubi dva miliona evra samo zbog korupcije. Istovremeno se odliv kapitala iz Srbije legalnim tokovima (iako se radi o novcu zarađenom na nezakonit način) procenjuje na prosečno tri milijardi dolara godišnje za poslednje tri godine, pri čemu je u izbornoj 2012. došlo do rekordno visokog odliva od preko pet milijardi.

Kada saberemo već odnetih preko 50 milijardi dolara u prvoj deceniji ovog veka sa desetak milijardi u ovoj deceniji i tome dodamo prosečno 700 miliona evra svake godine izgubljenih zbog korupcije, vidimo da bi Srbija danas bila skoro kao Švajcarska i to bez zaduživanja u inostranstvu, samo da se bilo koja od prethodnih vlasti ozbiljno uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOD KOGA SU ZAVRŠILI MILIONI EVRA DATI ZA KORUPCIJU OD STRANE „SIMENS“ FIRME U SRBIJI??!

 

Bez ikakvih, ili preko nameštenih tendera, Simens je u Srbiji već dobio poslove vredne 1,4 milijarde evra, a za podmićivanje je u cenu uračunao između 10 i 25 odsto. Svoje usluge ova kompanija zato može da naplaćuje i tri puta više nego u drugim zemljama. U većini evropskih država i u SAD-u Simens je već osuđen za plaćanje odštete zbog korupcije i naduvanih cena, ali u Srbiji nema ko da ga tuži, jer su svi u vlasti korumpirani.

 

          Mersiha Hadžić

 

Dok 70 odsto nacije gladuje i živi u bedi, Simens naplaćuje 25.000.000 evra održavanje trivijalnih sistema, gde ili nema potrebe za redovnim održavanjem ili je na realnom godišnjem nivou cena 20.000 evra. Primeri su Srpska kovnica novca, Narodna banka, razni objekti EPS-a … Samo za Srpsku kovnicu novca održavanje se plaća 1.000.000 evra godišnje.

Demokratska stranka i URS su ključni Simensovi lobisti, zbog čega su se desetine miliona evra slili na njihove račune. Nemački i austrijski istražni organi imaju sve ove podatke, i istragu privode kraju.

Simens je 90 odsto poslova u Srbiji dobio bez ikakvog tendera, a ukupna vrednost premašuje 1,4 milijarde evra. Prosečna marža sa kojom Simens radi u Srbiji je 200 odsto, a za korupciju izdvaja od 10 do 25 odsto, u šta su upućeni i svi Simensovi rukovodioci.

Glavni pregovarač u slučaju svih aktivnosti je generalni direktor Simens Srbija Tihomir Rajlić.

Dosadašnjii isplaćeni iznosi za korupciju su 75 miliona evra raznim političarima i državnim direktorima, a ukupan iznos za koji je ostećena država u ovim aktivnostima ugovaranja bez tendera je oko 550 miliona evra.

U slučaju sudskog spora Srbija bi mogla bez problema da dobije gotovo pola milijarde evra, s obzirom da su se evropski i američki zvaničnici već dogovorili za obeštećenje od 1,6 milijardi evra od Simensa. U ovaj iznos nisu uključene sume za pojedinačne zemlje, kao što je Grčka koja se nezavisno nagodila, pa je ukupna cifra obeštećenja koji je naplaćen neverovatnih 3,7 milijardi evra.

U Srbiji Simens kroz lažna sponzorstva daje fiktivno novac, da bi dobio posao, kao u slucaju Univerzijade gde je za sponzorstvo dao mizeran iznos, a dobio poslove za 18 miliona evra. "Sponzorstva " se prave da bi se Simens približio domaćim političarima. Iznosi predviđeni za "dobročinstva" su zanemarljivi i oni su farsa za medije i javnost, ali svaka aktivnost u tom smeru nije dobronamerna već ima svoj jasno definisan cilj.

Najočigledniji i ujedno najsmešniji primer korupcije predstavlja fabrika generatora u Subotici. U tu fabriku će Simens navodno investirati 24 miliona evra i zaposliti 150 radnika. Iako već unapred imaju potpisane ugovore sa nemačkim i austrijskim dobavljačima, oni su okupili 250 jadnih srpskih preduzimača, obmanjujući ih da su potencijalni isporučioci, a za tu "humanost"su dobili nagradu od Zorane Mihajlović, ministarke energetike. Prirodno, jer je prema Simensovom biznis planu glavni klijent i krava muzara godinama EPS.

Domaći dobavljači neće dobiti ništa, jer su sistemi i delovi nemačkih dobavljača unapred atestirani da bi mogli da se prodaju, tako da se unapred znalo da je 250 jadnika pozvano radi Simensovog marketinga.

Direktor Železnica Srbije Dragoljub Simonović je potpisao prvi ugovor sa Simensom za rekonstrukciju elektro sistema vredan 11,8 miliona evra. Zapravo, dogovor Rajlića i Simonovića je vredan 35 miliona evra, ali se krenulo od manjeg iznosa, jer su cene naduvane za više od 45 odsto, a i da ne bi upadali u oči.

Jedan od najbližih Simonovićevih saradnika detaljno izveštava jednu stranu sluzbu o njegovim aktivnostima, a ona već ima gomilu kompromitujućih podataka o njemu. Simens je životno zainteresovan da se ne pokrene istraga koja bi ih koštala pola milijarde evra i zabranila im rad, po uzoru na Grčku.

Tender za železničku stanicu Prokop koji su raspisale Železnice, a koji finansira kuvajtska vlada, objavljen je u januaru, ali se već zna pobednik, a to je Simens, jer je to deo dogovora sa Simonovićem.

Koridor 10 je već dogovoren, a Simens se javno hvali da će ugovor biti potpisan neposredno posle izbora. Već je dogovorena farsična donacija, da Simens kao "dobrocinitelj" nesto ulaze.

U Drugom svetskom ratu srpski zarobljenici su radili u Simensovim fabrikama u kojima se proizvodilo oružje i municija koja je na Balkanu lišila života 1.5 miliona Srba. Preko 12.000 Srba radilo je u Simensovoj fabrici "Zyclon" koja je proizvodila gasne komore za holokaust, ali i sam otrovni gas.

Na kraju je 90 odsto Srba iz fabrike završilo u tim gasnim komorama da ne bi bili svedoci rada u Simensovim fabrikama. U Simensovim gasnim komorama je umrlo blizu 5.000.000 Jevreja, Srba i Roma.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVA KOLUBARSKA BITKA NEMAČKE ZA SRPSKE REZERVE UGLJA I UZ POMOĆ DOMAĆIH SARADNIKA

 

Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica 400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko ropstvo.

 

          Insajder K – 5

 

Uspon nemačke dinastije Krupp iz Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci, ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.

Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!

Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage, oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.

Obnova je donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala. Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.

Krupp je odavno zainteresovan za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima, tehnologijom i vagonima.

Nekako smo uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.

Kada je Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika 1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta – zaobiđeni. Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.

Nemci su posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari, iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata preuzme srpske ugljene rezerve.

Kada je došao na vlast, Đinđić im nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS, uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara ima višak radnika.

Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto. Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "…Donesi neku ‘šaru’, ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina, taj posao…donesi tu ‘šaru’ trećeg ili četvrtog stepena da ti dam rešenje…".

Đinđicevci su znali za to, jer je većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?

Prva tačka u planu za predavanje Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a revolucija je pojela svoju decu.

Kada su se otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi evra.

I to je bilo mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.

Dakle, 3 milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem, distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne rudnike uglja, mašine i opremu.

Oprostite Frau Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da prodate za 3 milijarde?

Međutim, izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.

Godine 2005. Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa ograničenom odgovornošću".

To je pravna forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač.

Znači da za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama, opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.

Prema tome, rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću!

Iz Kolubare, koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno visokim cenama.

Kolubarine ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i prateću opremu.

Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene dugove i time umanjio sopstvenu vrednost.

To se upravo i desilo u junu 2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je suviše značajna da bi propala.

Niko nije pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje. Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako mora nekom i vratiti.

Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.

Konačno, poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.

Banka kod koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20% akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade).

Umesto kupovine novih mašina i opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja tek deseti deo uzetog kredita.

Nemcima ne smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja. Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a, završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je prošle godine naširoko pisano. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle Barbike.

Poslednji kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan poslovni potez.

Prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se vodi na Kolubaru.

Cena Kolubare kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal, koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!

Pošto je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.

Za svoje dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je: korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.

RB Kolubara je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali.

Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta 2014.godine.

Najelegantniji način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

DA LI ĆE SRBIJA OSTATI BEZ PIJAĆE VODE ZBOG NEBRIGE DRŽAVE I GRADOVA, I REŠITI PROBLEM DAVANJEM KONCESIJE STRANCIMA I PRIVATIZOVANJEM???

 

Užice nije jedini grad u kome se godinama pila otrovna voda iz gradskog vodovoda. I najveći broj naselja u Vojvodini kao pijaću koristi podzemnu vodu sa visokim sadržajima arsena, natrijuma, amonijaka, organskih materija, minerala, bora…čije korišćenje donosi brojne zdravstvene probleme, a najčešći je – kancer. Tri decenije traju ispitivanja da bi se našlo rešenje za prečišćavanje vode i uklanjanje štetnih i opasnih materija iz nje, ali Vojvođani i dalje piju vodu opasnu po život.

 

          Arpad Nađ

 

Voda je osnov života, ali često i glavni izvor zaraznih bolesti. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine u svetu pet miliona ljudi umre od dijareje i drugih bolesti izazvanih zagađenjem vode.

U sektor vode u celom svetu bi godišnje moralo da se investira 180 milijardi dolara, ali se trenutno ulaže tek 80 milijardi, odnosno manje od polovine potrebnih sredstava. Srbija zbog svoje ekonomske osiromašenosti, ali i tradicionalne nebrige vlasti za zdravlje stanovništva, leži čak daleko ispod ovog svetskog proseka.

Tako je po podacima Instituta Batut samo pet odsto centralnih vodovoda u Vojvodini potpuno ispravno. U centralnom delu Srbije, računajući i Beograd, taj broj iznosi 62 odsto. Prosek poboljšavaju veliki gradovi, na prvom mestu prestonica Beograd, gde se kvalitet vode redovno kontroliše i gde se najviše i ulaže u poboljšanje stanja. Manja mesta i ruralne sredine su prepuštene sebi i – sreći.

Srbija je bogata hidropotencijalom, ali siromašna kvalitetnom vodom za piće. Glavni razlog za ovo jeste potpuno odsustvo brige države za stanovništvo, ali i bezgranična strast za profitom privatnih proizvođača pitke vode. Jedino su vodovodi u Novom Sadu i u Beogradu relativno sigurni, a stanovnici ostalih krajeva se doslovno snalaze.

Žalosni ali istiniti zaključak je da Srbija leži na vodama, ali da se njeno stanovništvo ili truje ili je primorano da bude žedno. Da bi se ovo izmenilo potrebno je bar udvostručiti finansijska sredstva koja se danas ulažu u preradu pitke vode.

Skoro 70 odsto pijaće vode u centralnoj Srbiji potiče iz podzemnih izvora, dok su oni jedini snabdevač u Vojvodini. Velike, posebno one međunarodne reke nisu i ne mogu da budu značajan izvor pitke vode, jer su neretko i namerno zagađene. Fekalne, kanalazacione vode skoro svih naselja u rečnim tokovima izlivaju se u reke, a priroda sama po sebi još nije našla način da se izbori sa ovolikom količinom štetnih materija.

Više od 30 godina u AP Vojvodini se bezuspešno pokušava doći do rešenja za prečišćavanje podzemne vode sa obezbeđenjem standarda kvaliteta vode za piće.

Veoma dugo ukazujem da se radi o neprofesionalnim radovima. Za svako od pilot ispitivanja (realizovano ih je preko 20) unapred se znalo, ili se moralo znati, da ne može odgovoriti na postavljeni zadatak: obezbeđenje parametara za projektovanje uređaja za prečišćavanje vode za piće.

Ne postoje pouzdani podaci o frekvenciji pojave kancera u vezi sa korišćenjem vode sa visokim sadržajima arsena u Vojvodini. Sadržaj arsena u nekim podzemnim vodama je dvadeset puta veći od utvrđenog standarda (10 mikrograma/l) te je, prema normativima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) rizik od pojave nekog od oblika kancera (mokraćne bešike, pluća, kože, bubrega, nosnog prolaza, jetre i prostate) sa 1:500 povećan na "jednog od 25" korisnika neprečišćene podzemne vode koja se isporučuje stanovništvu u Vojvodini.

Duže od tri decenije traju bezuspešni pokušaji da se nađe metoda za uklanjanja štetnih i opasnih materija iz podzemnih voda. Testirana su brojna, i najkompleksnija, rešenja: koagulacija sa separacijom floka, ozoniranje, apsorpcija na AU, reversna osmoza…

Unapred se znalo da se na taj način ne mogu obezbediti zahtevani efekti uklanjanja najštetnijih materija. Pri tome se sve vreme ignoriše zabrana primene ozona pri tretmanu vode sa povećanim sadržajem bromida, budući da se njihovom oksidacijom generiše bromat (jak kancerogen).

U Vojvodini kao poljoprivrednoj regiji, izražen je i problem zagađenosti vode od veštačkih đubriva i pesticida. Sve ono što odlazi u vazduh ili je bačeno na zemlju, delimično dospe i u vodu koju većina ljudi u ravničarskim krajevema (ali i drugde u ruralnim područjima) kasnije zahvataju iz bunara.

Prema jednom nedavnom istraživanju, urađenom pre manje od pet godina, čak polovina od ispitanih škola na teritoriji AP Vojvodine koristi neispravnu vodu. Mnoge od njih se nalaze u ruralnim sredinama sa sopstvenim vodovodom koji se snabdeva iz centralnih bunara odmah uz samo naselje, ali neke od njih, međutim, nemaju nikakav priključak na vodovod, već vodu zahvataju iz bunara u školskom dvorištu. Tako đacima daju visokorizičnu vodu jer je niko ne kontroliše.

Uvođenjem mesnih vodovoda, stari bunari su postali nepotrebni kao izvor vode za domaćinstva, pa se neko nekada dosetio da ih koristi kao kolektore za otpadne vode. Pri tome se zanemaruje činjenica da su svi bunari podzemnim tokovima međusobno povezani, pa ono što sipamo u sopstveni bunar mora u nekom procentu da se pojavi i u centralnom bunaru iz koga se ceo vodovod snabdeva vodom.

 

     Znaju li da čitaju

 

Suprotno brojnim literaturnim podacima i tridesetogodišnjem dokazivanju na pilot-modelima u Vojvodini, ipak se u novom dokumentu (Strategija vodosnabdevanja i zaštite voda u AP Vojvodini) usvojenom u Skupštini APV 2010, planira nastavak traženja rešenja ovog tipa na neodređen rok, što je sa ljudske i stručne strane – neprihvatljivo!

Iako je u Srbiji arsen (As) još 1998. ograničen na 10 mikrograma/l, do danas nije učinjeno ništa na planu obezbeđenja ovog standarda. I odnos nadležnih prema ovom zadatku je neprimeren. Sanitarna inspekcija, primera radi, izda zabranu korišćenja vode za piće u nekim gradovima (Zrenjanin, na primer) ali sa tim nije postignuto ništa. Sredstva informisanja obaveštavaju javnost da “arsen rastvoren u vodi nije toksičan“ (izjava profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu u dnevnom listu Politika!).

Kao plod višegodišnjih studijskih i istraživačkih radova prečišćavanja sirovih voda tipa podzemnih voda u Vojvodini, formiran je novi postupak unapređene koagulacije – P-2005/0606 – sa kojim se na tehno-ekonomski i ekološki optimalan način rešava ovaj kompleksni višedecenijski problem. U tom procesu uklanja se arsen i organska materija sa efikasnošću od preko 98 odsto, odnosno 85 odsto, čime se i za naročito opterećene podzemne vode u Vojvodini postiže najbolji standard kvaliteta vode za piće.

Metod P-2005/0606 je bez primene skupih, a neefikasnih procesa: ozoniranja (te nema štetnih i opasnih produkata ozoniranja), reversne osmoze (pa nema gubitka vode) i aktivnog uglja, pa su investicioni troškovi niži za više od tri puta.

Primenom ovog metoda u Novom Bečeju, gde se sada na prečišćava podzemna voda sa sadržajem arsena od 200 mikrograma/l, postiže se uklanjanje As ispod četiri mikrograma/l te je i rizik od pojave kancera smanjen za 100 puta!

Ipak Opštinske vlasti ne zanima da se uvere u efikasnost ove metode na pilot modelu!

Smanjenje rizika od pojave kancera kao i drugih zdravstvenih rizika i obezbeđenje zdrave vode za piće na resursu sa skoro apsolutnom zaštitom od antropogenih uticaja, sa malim investicijama i pogonskim troškovima, a uz istovremeno smanjenje emisije štetnih i opasnih supstanci u životnu sredinu, daje ovom zadatku prvorazredni značaj sa najvišim stepenom hitnosti.

Problem u snabdevanju većine stanovnika Vojvodine vodom za piće sa enormnim sadržajima pomenutih štetnih materija mora da zabrine, tim pre što za ovakvo stanje ne postoji nijedan objektivan razlog (ako se izuzmu lični interesi malog broja ljudi zaduženih za rešavanje ovog problema) i – jer se može efikasno rešiti.

 

     Ma, ne zanima ih…

 

Ali, evo nekih komparativnih podataka o svetu i Srbiji:

Ne može biti da samo u Srbiji ne važi od SZO ustanovljena zavisnost frekvencije kancera i sadržaja arsena u vodi za piće. Opet, nema države u svetu u kojoj se bez prečišćavanja građanima isporučuje voda za piće sa sadržajima arsena i preko 0,200 mg/l, (na nekim lokalitetima oko Zrenjanina čak i 0.351 mg/l).

Nema države u svetu u kojoj se više od 30 godina pokušava na pilot-modelima (uz enormna novčana ulaganja) “pronaći’ postupak uklanjanja As, Na, B, NH4 i organskih materija iz sirovih voda kao što se radi u Vojvodini!

Nema u svetu države u kojoj se uporno insistira na pronalasku rešenja prečišćavanja na način za koji svako u struci unapred zna da je neprimenjiv!

Nema države u svetu u kojoj se, posle trideset godina bezuspešnih pokušaja "nalaženja" rešenja, ozvaniči nastavak postojeće prakse "traganja" za rešenjem, na neograničeno vreme, kako je učinjeno u pomenutoj "Strategiji" Skupštine APV.

U sredstvima informisanja se tvrdi da je rešenje izuzetno skupo. Kako se može tvrditi da je skupo rešenje koje još nije ni "nađeno"!

Nije poznato da bilo gde kao u Vojvodini odbijaju da se upoznaju sa rešenjem, za koje je utvrđeno da u danu njegove primene može da se obezbedi standard kvaliteta vode za piće! Kako to izgleda naspram više od 30 godina pilot "istraživanja"!

Pomenuto tehnološko rešenje je izuzetno jeftino, odnosno tehno-ekonomski i ekološki optimalno. To znaju i autori "Strategije", jer duže od pet godina postoji dokumentovano i u stručnim glasilima publikovano rešenje P-2005/0606, autor je dr Mileta Perišić, diplomirani inženjer tehnologije iz Beograda. Problem je tehnički rešiv u kratkom roku i sa malim investicijama (i preko pet puta manjim od brojnih prognoza koje se pojavljuju u stručnim i dnevnim glasilima).

Efikasno rešavanje uklanjanja arsena iz sirovih voda navedenim postupkom dobijeno na jar-testu obezbeđuje se i na pilot modelu, što je dokazano u pilot ispitivanjima uklanjanja arsena iz sirovih voda izvorišta na Rudniku. Sadržaji arsena u sirovoj vodi, u periodu izvođenja eksperimenta, su se bili u opsegu 0.075 – 0.095 mg/l.

Efikasno uklanjanje na vrednosti ispod 0.004 mg/l postignuto je u prvim satima po puštanju u rad pilot modela i isto obezbeđeno tokom petodnevnog perioda testiranja. Pored kontrola sadržaja arsena na licu mesta vršena je i kontrola sadržaja u sirovoj i prečišćenoj vodi od strane tri ovlašćene laboratorije.

Oficijelna kontrola efikasnosti prečišćavanja vršena je u tri laboratorije: Istražno-razvojnom centru Spektar i Zavodu za javno zdravlje, obema iz Čačka, i Institut za javno zdravlje Srbije Batut iz Beograda. Podaci o rezultatima kontrole efekata prečišćavanja su pokazali da je prečišćena voda potpuno zdrava za piće.

Ovim testiranjem rešenja P-2005/0606 dokazano je da se efekti prečišćavanja koagulacijom, dobijeni u na laboratorijskom modelu postižu i na pilot modelu, odnosno instalaciji. Drugi, još značajniji podatak je vezan za period testiranja, dokazivanja efikasnosti ove metode. Zahtevani efekti prečišćavanja dobijeni su u prvim satima rada uređaja.

Šta to znači u poređenju sa praksom traženja rešenja u AP Vojvodini? Koliki su uzaludni troškovi učinjeni u ‘traženju’ rešenja na pilot modelima tokom više od trideset godina? Šta znači izloženost riziku od pojave kancera stanovništva koje konzumira podzemnu vodu sve vreme bez prečišćavanja?

 

    A. 1

Šta je sa profesijom?

Ranije su vršene revizije projekata. Jedan primer ocene programa namenjenog definisanju parametara za projektovanje postrojenja za prečišćavanje vode za piće Kikinde iz 1998. godine po mnogo čemu odslikava stanje u ovoj oblasti. Komisija za reviziju programa ocenila je da se sa realizacijom predloženih ispitivanja ne mogu dobiti parametri za projektovanje uređaja ze prečišćavanje vode za piće, te je ova aktivnost obustavljena. Kasnije su ovi radovi ipak realizovani.

Prema podacima iz monografije "Prirodne organske materije u vodi" (prvi autor dr Božo Dalmacija), između ostalog stoji da je Komisija u sastavu: dr Mileta Perišić, dr Luka Knežić, mr Milka Vidović i mr Miša Golicin "napisala jedan neobjektivan i zlonameran izveštaj".

Rezultati ispitivanja na pilot-modelu nisu omogućili izradu validnog projekta, čime je potvrđena korektna ocena Komisije za reviziju.

Obimnija istraživanja isti autor je nešto kasnije realizovao u Zrenjaninu.

Budući da je isti autor i autor navedene "Strategije", u kojoj se planira dalji nastavak radova na traženju rešenja za prečišćavanje podzemnih voda u APV jasno je da je osnova celog problema u neprofesioanalnom pristupu rešavanja ovog, naizgled, složenog problema.

 

    A. 2

Voda za pokoj duše

U Srbiji se flaširana voda troši dvostruko manje nego u evropskim zemljama poput Nemačke, gde svaki stanovnik godišnje popije u proseku oko 157 litara, ili Italije u kojoj svaki stanovnik potroši 196 litara.

Kritični sastojci u vodi su: arsen (ova otrovna materija može da izazove rak i ošteti genetski materijal u ćelijama!), uran (već u neznatnim količinama može da ošteti jetru i bubrege), bor (može da utiče na razvoj i reproduktivnost), mangan (važan je za stvaranje kostiju i zgrušavanje krvi, ali prekomerne količine mogu da izazovu neurološke smetnje), fluorid (u tragovima je od životnog značaja za čovekov organizam, ali povećana doza može da uzrokuje prebojenost zubne gleđi i gubitak elastičnosti kostiju).

 

    A. 3

Veština masovnih prevara

Mada je i taj podatak prikrivan, u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna Nemačka, jedna francuska i jedna holandska kompanija, i glavni su monopolisti u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije imaju različite strategije i različit pristup interesantnim svetskim tržištima, ali ih odlikuje jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna korupcija i veština baratanja masovnim prevarama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIŠTA NOVO: PORODIČNE I POSLOVNE VEZE U VOJVOĐANSKOM ZDRAVSTVU

 

Haos u vojvođanskom zdravstvu ne bi bio potpun da u njemu ne učestvuju Bojan Pajtić i njegova supruga Vesna Bolidovski – Pajtić. S obzirom da je "odvojena od kreveta i trpeze" od svoga službenom supruga, gospođa Bolidovski već odavno živi svoj život. Osim svih ovozemaljskih zadovoljstava koje je sebi o trošku države priuštila, njen nemerljivi uticaj na zdravstvo u Pokrajini tek će se osetiti. Naime, ovih dana, ova beskrupulozna osoba sprema doktorat. Tačnije, već su joj ga napisali. O uzrocima i posledicama ovog događaja, Tabloidu je pisala grupa profesora sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

 

                Arpad Nađ

 

Srpsko zdravstvo je dve godine zaredom proglašeno najgorim u Evropi. Pojedinci iz DS-a i njihovi doktori miljenici nemilice uzimaju provizije od dobavljača opreme, farmaceutskih kompanija, ordiniraju neispitane lekove za šta putuju bezbrižno po svetu…Reketiraju pacijente nemilice. Profesor Dušan Jovanović, bivši direktor Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici, još nije procesuiran i niko ne zna kada će to biti.

Profesor Dušan Jovanović, bivši direktor onkologije u Sremskoj Kamenici i član LSV, je prema oceni američkog stručnjaka za korupciju u zdravstvu (Stiven Kon, izvršni direktor vašingtonskog Centra za zaštitu u zdravstvu) koji je objavljen u godišnjem izveštaju te kuće zadužene za praćenje eminentnih institucija, kriv je za masovno ubistvo, a nije pravio liste smrti pacijenata!

Ministarka Slavica Đukić Dejanović ćuti o ovom slučaju, jer mnogo veći finansijski i politicki moćnici stoje iza cele priče, a ona je upravo učinila uslugu supruzi jednog od njih. Preciznije, reč je o Vesni Bolidovski Pajtić i odbrani njene doktorske disertacije.

Naime, suprug Slavice Đukić Dejanović je imao čast da Bojan Pajtić i njegova ekipa mnogo pazare opreme od njegovih firmi u zdravstvu, pa je ministarka, izgleda, bila u obavezi da dugove vrati.

Tako je, posle prigovora o valjanosti doktorskog rada, promenjena komisija za odbranu disertacije, koja je ovaj rad ocenila ništavnim. Mentorka na doktoratu, dr Ljiljana Gvozdenović, pozvala je i svoju kumu u Klinički Centar Srbije i predložila joj mesto upravnika anestezije u KCS-u, u zamenu da predsedava komisijom za odbranu rada Vesne Pajtić!

Kako i ne bi kad je gospođa Bolidovski – Pajtić prava direktorka Kliničkog centra Vojvodine, dok Dragan Drašković samo figurira. Sva nameštenja, zaposlenja, degradacije i razmeštanja dešavaju se prostim telefoniranjem suprugu Vesne Bolidovski – Bojanu Pajtiću.

Koliko je supruga Bojana Pajtića moćna u zdravstvu pokrajine, toliki uticaj na sve kriminalne aktivnosti u zdravstvu Kliničkog centra Srbije ima miljenik Aleksandra Vučića i bivši član Zemunskog klana, Zlatibor Lončar, koji je gotovo sa ulice, bez bilo kakve titule postao direktor Urgentnog centra Srbije, zahvaljujući činjenici da je Vučića lečio od hipertenzije!

Svi u Novom Sadu znaju ko finansira sve hepeninge u gradu Vesni Pajtić i njenim vernim doktorima (uz obavezno prisustvo i Mladena Milivojevića Barona, modnog stiliste – Vesnine dvorske lude, inače najviđenijeg lokalnog geja).

Vesna Pajtić neguje i svog ljubavnika Andriju Gluhovića koga je pre četiri godine doveo iz Sombora izvesni profesor Ciga iz Šapca, koji je slavu stekao operisavši njenog oca – takođe anesteziologa, od teške boljke (koji je potom i umro).

Doktor Gluhović, poznatiji kao kaskader, padobranac i hazarder, nego kao doktor, naglo je napredovao uprkos gotovo 100-odstotnom smrtnom ishodu svojih operacija, tako da je nešto zahvaljujući reketiranju pacijenata, a nešto darovanju svoje milosnice, uspeo da kupi stan, nov Mercedes ML džip i rasnu kobilu za 35.000 evra, kojoj svako jutro tepa, ljubi nozdrve…

Dr Gluhović je potpuno zaštićen. Ovih dana posećuje Zagreb i za pet dana dobija licencu, odnosno obuku da presađuje jetru, iako nije ni jednu takvu operaciju do tada uradio, niti je član bilo kakvog transplantacionog tima.

Tamo je krenuo sa svojim asistentom dr profesorom Cigom iz Šapca da presadi jednoj ženi jetru, ne konsultujući nikoga, pa ni eminentnog hirurga koji je to nebrojeno puta uradio u Novom Sadu! Operacija je bila prava demonstracija eksperimenta na živim ljudima!

Dr Andrija Gluhović je doveden iz Sremske Mitrovice (i još jedan hirurg, dr Goran Ivić sa njim), neposredno posle paljevine operacionog bloka u tamošnjoj bolnici. Kada su sve nabavke ponovo završene i napravljen u Mitrovici nov operacioni blok iz Fonda za zdravstvo Srbije, hirurg Goran Ivić se vraća pod isto tako čudnim okolnostima u Sremsku Mitrovicu. Sve neobično podseća na paljevinu celog sprata bolnice na Dedinju koja je ponovo opremljena parama osiguranika Srbije, kriminalu koji se pripisuje doktoru Bajecu.

Dr Ivan Levakov zamenik Dragana Draškovića u KCV je takođe ljubimac Vesne Pajtić. On je za kratko vreme kupio tri stana i dva superluksuzna sportska BMW-a.Treći hirurg koga Vesna Pajtić prima pod misteriozim okolnostima je jedan doktor iz Zrenjanina koji je primao preteće poruke od brojnih porodica pacijenata koje je reketirao, a koji su na nesreću i umrli!

Tu je i Dejan Ivanov, inače "po struci" brat zeta Josipa Čikoša, poseduje "redovnu tarifu" prema pacijentu po 1.000 evra, a zajedno sa bratom i bratovim tastom krade i kupuje medicinsku opremu kojom se oprema zajednička ordinacija sve trojice! Ordinacija se nalazi ispod sedišta gradskog odbora SNS-a, na trgu Modene u Novom Sadu.

Da bi se sačuvali od bilo kakvih napada, dr Dejan Ivanov je svoju ženu, doktorku Olivera Ivanov učlanio u SNS! Uvidevši sve okolnosti iz ove kratke priče pune stranputica, sa uskoro tužnim krajem svog supruga, Vesna Pajtić rođena Bolidovski. grozničavo završava svoj doktorat i to naravno sve u stilu lažnog doktorata svog supruga!

Da bi se to ostvarilo pomažu joj sva tri ljubavnika! Mentor dr Vesne Bolidovski Pajtić je dr Ljilja Gvozdenović, bivša supruga njenog drugog po redu ljubavnika, psihijatra Gvozdenovića!

Svi u Kliničkom Centru i na Fakultetu znamo da je doktorat napisala Ljilja Gvozdenović, a Vesna Pajtić joj je za naknadu dala mesto šefa poliklinike. Šef ispitne komisije za doktorat je zamislite, kuma dr Ljilje Gvozdenović – dr Nevena Kalezić, koja je zauzvrat tražila i dobila da bude šef anestezije u KC Srbije, što joj je omogućeno preko dr Miljka Ristića, koji je opet slušajući naređenje ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović naprasno smenio načelnicu anestezije doktorku Bumbaširević sa tog mesta!

Tako je doktorka Bumbaširević, koju svi znaju i cene u svetu anestezije, od najmlađih do najstarijih kolega, izgubila šefovsko mesto da bi se zadovoljilo samoljublje supruge Vasilija Kalezića, koji je doveo pola Crne Gore na Medicinski fakultet u Beogradu.

Komisiju je, inače, sačinio dr Dragan Drašković, doskorašnji ljubavnik Vesne Bolidovski Pajtić, koji je kao šef sudske medicine ucenio i jednog ostarelog profesora u penziji, dr Boriševa, koji je karijeru proveo kao notorna pijanica.

Dr Vladan Popović se u komisiji našao jer ga je Dragan Drašković postavio za šefa pre doktorata, jer su iz kaprica smenili intelektualnu veličinu Medicinskog fakulteta i vaskularne hirurgije profesora Svetolika Avramova, pa sad siroti Vladan Popović mora da poravna dugove lepom pričom o ovom ishitrenom doktoratu, koji je Vesni Pajtić , zapravo, napisala Ljiljana Gvozdenovic!

Predstava se pravi kako bi bračni par Pajtić uskoro mogao uživati u svojim lažnim doktoratima. Kao što u pozorištu na pauzi uživaju svako ponaosob u telefonskim porukama, dok im se deca tužno i bezuspešno obraćaju… “ -navodi se u pismu upućenom Tabloidu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PREVAROM PRI KUPOVINI VETERINARSKIH STANICA DO LAKE ZARADE, UNIŠTAVANJA VETERINARSKIH USLUGA I STOČNOG FONDA

 

Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan način, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraćen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zaključak stručnih lica, izveden iz zastrašujućih činjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.

 

          Vuk Stanić

 

Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.

Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašćeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu "programa mera" iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlače godišnje više od 250 miliona dinara.

Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski oštećena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.

"Program mera" je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštačku oplodnju krava. Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u području na kome deluju.

Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali se usluge poput veštačke oplodnje, ili vakcinacije naplaćuju. Naplaćuje ih veterinarska stanica.

Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan. Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina uključe i oni koje veterina nikada nije zanimala!

 

     Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj…

 

U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.

Zapravo i oni čiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeću sa ovima čiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa.

Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šćepanović, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šćepanović izlicitira je bilo 12,5 puta više od početne cene na toj aukciji.

U nadmetanju je učestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu "kupili porodično" i da će nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

Mediji su tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad" , na računu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega četiri!

Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šćepanovića kupljena je Veterinarska stanica „Sombor", i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.

Šćepanovići su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica", za koju su dali 855.000 evra.

Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor. Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuđene na toj aukciji. Cena je od početnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara. Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinović iz Futoga.

Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizičko lice, po profesiji hemičar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.

Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Budućnost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeća za 29 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijević, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeće Gučevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajčić, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajčić.

Stanica u Čačku plaćena je 688.000 evra, u Valjevu – 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.

Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na određenom geografskom području ispostaviće se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je slučaj sa stanicama „Šid" i „Bačka Topola", zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.

Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora. Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.

Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.

Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da učestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.

Drugi veliki problem je i činjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neće otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.

Najveći problem sa kojim su se vlasnici stanica suočili bio je raspad srpskog stočnog fonda.

U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmača, pa su neke od stanica čak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obim posla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj privatizaciji ovih ustanova.

 

     Lepo je zarađivati na javnim nabavkama

 

Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifičnosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi računa o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do "urušavanja struke".

Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i sprečavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.

Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veći deo novca iz programa mera upućivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.

Upoređivanjem podataka o broju vakcina koje su upućivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.

Ove informacije prosleđene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva među kojima i načelnica veterinarske inspekcije, Sanja Čelebićanin.

Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog čega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.

Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom već više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Čudno je i to da se stočni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uvećava.

Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer će onda uvek lepo zarađivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.

Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.

Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguće je za njih naći nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašćenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.

Smanjenje stočnog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u većini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.

Nedavno je Petar Matijević tražio da mu država omogući da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Srećom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.

Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede većina poduhvata je loše urađena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.

Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala većinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahovića, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!

Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Đurića prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.

Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Đurić i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.

Inače vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.

Zaista na aukciji su svi učesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treći ponuđač je bio sam Bankom.

–Ipak intervenisao je lično ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahović i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.

 

     A 1.

  Pavlović: "Vučić radi protiv Zakona"

Istražujući po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zaključenja broja nisu odgovorili ništa…

U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavlovićem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog značaja. Pavlović nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vučić sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.

Pavlović kaže: "…Ja sam se lično zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znači da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji.

Rekli ste da će tržište o tome odlučivati. Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški značaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada stručnjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doći u situaciju da te proizvode uvozi…".

On ističe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.

Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeća šeicima iz Emirata, i način na koji im Aleksandar Vučić obećava da će graditi Beograd na vodi, Pavlović kaže da to nije u skladu sa Zakonom: "…Sve je to suprotno Zakonu, počev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vučić obećava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve čak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna.

Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se ističe da treba obezbediti više ponuđača. Osim toga čak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vučić zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?".

 

     A 2.

  Antibiotici u medu

Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla.

Nedavno preminuli mladić, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.

Čak i kada nema antibiotika u medu, ne očekujte da med bude zdrav, jer je 95 odsto meda dobijeno veštačkom prehranom pčela.

Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pčela, pa ih vlasnici samostalno leče antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda često imaju alergijske reakcije na antibiotike.

Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.

Prema rečima bivšeg inspektora Miodraga Stojšića, najgora situacija je u Beogradu.

-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše isključivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, priča on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.

Stojšić objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.

Sa druge strane već nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.

–Po našem zakonu dozvoljena je količina 40 miligrama HMF-a u medu. I pčelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po naređenju Dušana Ljuštine načelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, priča Stojšić i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.

 

     A 3.

  Bolje su radili u vreme Tita

Veterinarske stanice i ambulante postojale su već u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.

U socijalističkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizovali su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova. Pomoćnik ministra poljoprivrede Žika Kostić je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republičku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.

Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajući da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, već iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za trećinu koliko ih ima danas.

Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.

Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAŠMINKANO PRAVOSUĐE U SRBIJI: REFORMA SUDSTVA PO MERI SVAKE VLASTI

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          Milan Glamočanin

 

Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

I to sve čine nekažnjeno, za svoj rad primaju najveće plate u državi, a imaju i mnoge druge privilegije. I nova vlast nastoji da pravosuđe potpuno stavi u funkciju zaštite interesa vladajuće klike, suprotno zahtevima iz Brisela da se pravosuđe mora dubinski očistiti od korupcije, nepotizma, nestručnosti i politikantstva. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi.

Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File čestitajući u Briselu 21. januara Ivici Dačiću, premijeru Srbije, na otpočinjanju pregovora, saopštio je da će ti pregovori biti teški i neizvesni, i da je odlučeno da se u pregovorima sa Srbijom preskoče mnoga poglavlja i počne od onih koja se tiču reforme srpskog pravosuđa, uspotavljanja nezavisnih institucija – nezavisnog tužilaštva, sudstva i policije, i da se uspostave građanske slobode određene evropskim standardima. Ali, srpsko pravosuđe je posrnulo, i nove vlasti su nastavile da ideju bivše ministarke Snežane Malović o surovom porobljavanju pravosudnih institucija dovedu do kraja. Besprizorno.

 

     Kurte su zamenile Murte

 

Reforma srpskog pravosuđa, u režiji ministarke Snežane Malović i državanog sekretara Slobodana Homena, a po scenariju Demokratske stranke i njenog tadašnjeg rukovodstva, za dugi period je razorila, poput atomske bombe, pravni siste, srpsko pravosuđe i moral delilaca pravde.

Odlučan da po cenu smrti realizuje sve zamisli i zlodela svog intimusa Miodraga Rakića, Aleksandar Vučić, samoproglašani Veliki Vođa, za novog ministra pravde postavio je nejakog i mladoumnog Nikolu Selakovića, životnog i profesionalnog marginalca i homoseksualca.

Učinilo se, za trenutak, da je ministar Selaković imao časne namere i želju da krene u reformu, ali su ga, prvih dana, nakon izjave da je srpsko pravosuđe u nokdaunu, spotakli i dali mu do znanja da je on samo prisutni građanin u procesima koji će se nastaviti po scenariju koji je napisan u centrali Demokratske stranke.

Snežana Malović i Slobodan Homen, po nalogu Aleksandra Vučića, i dalje su pod zaštitom specijalnih policijskih snaga, a bivša ministarka, umesto u zatvor, smeštena je u vilu koju plaća Ministarstvo pravde Srbije.

Novom reformom, reorganizacijom mreže sudova i javnih tužilaštava, samo je izvršeno šminkanje postojećeg stanja. Svesni da su preterali sa napadima na medije i sudske procese, novim Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, propisano je da je Viši sud u Beogradu nadležan za teritoriju cele Republike za sporove u vezi sa objavljivanjem informacija u sredstvima javnog informisanja, i da se svi predmeti, u kojim nije doneta odluka do 1. januara, moraju ustupiti u nadležnost Višeg suda u Beogradu. A i vlast se pripremila da novinarima začepi usta. Pripremila je, na vreme, podobne i prepodbne sudije, koji su se već pokazali kao klimoglavci i nasilnici, spremni da pseći služe svakoj vlasti.

Oglasilo se, tim povodom, i Udruženje novinara Srbije, na čijem je čelu Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike, da pohvali vlast. Ona poručuje da “…Sudije koje budu sudile u medijskim sporovima imaće dopunsku obuku iz medijskih prava"!

 

     Vučićevi miljenici

 

Ko su sudije koje će, ubuduće, suditi novinarima u Višem sudu u Beogradu?

Prošle godine po nalogu Aleksandra Vučića za vršioca predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen je istražni sudija ovog suda Aleksandar Stepanović. Na ovu funkciju postavio ga je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković, koga je, na ovu funkciju, postavio upravo Aleksandar Stepanović.

Dvojica anonimnih sudija postali su desna i leva ruka Vučićeve mašinerije smrti i nepravde. Ubrzo je Duško Milenković, odlukom Visokog saveta pravosuđa predložen, a Narodna skupština Srbije ga je i izabrala za predsednika ovog suda.

Visoki savet sudstva je pomenutog Aleksandra Stepanovića unapredio za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, i ostavio ga na čelu Višeg suda u Beogradu, da rasporedi svoje pulene, da pravda u Srbiji umre za duži period.

Visoki saveta sudstva saopštio je 6. decembra prošle godine da je “Na osnovu oglasa za izbor sudija u višim sudovima i Prekršajnom sudu u Negotinu koji je objavljen 25.10. 2013. godine u „Sl.glasniku RS", broj 93/12 i u dnevnom listu Politika, Visoki savet sudstva je na sednici održanoj 5.12.2013. godine doneo odluke o izboru 37 sudija u više sudove i odluku o predlogu dva kandidata za izbor sudija u Prekršajni sud u Negotinu.

 

     Spisak sudija koji su izabran u više sudove

 

1. Jelena Bogdanović Ružić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 2. Vladimir Vrhovšek, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 3. Maja Ilić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 4. Violeta Jovanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 5. Nebojša Kovačević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 6. Miloš Labudović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 7. Maja Marinković, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 8. Ana Milošević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 9. Nataša Milutinović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 10. Vesna Miljuš, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 11. Konstantin Mitić udato Vranjkić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 12. Snežana Savić Sabljić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 13. Jelena Stevanović, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu; 14. Maja Čogurić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, bira se za sudiju Višeg suda u Beogradu…

U Višem sudu u Beogradu, piše na sajtu suda, postupaju sledeće sudije: sudija Aleksandar Stepanović(sudija Apelacionog suda u Beogradu), vršilac funkcije predsednika suda, sudija Jelena Stevanović, zamenik vršioca funkcije predsednika suda..

U prvostepenom građanskom odeljenju su: sudija Maja Čogurić – zamenik predsednika odeljenja i predsednik veća, sudija Konstantin Mitić Vrankić – predsednik veća, sudija Jelena Bogdanović Ružić – predsednik veća, sudija Jelena Kilibarda – predsednik veća, sudija Božidar Vasić – predsednik veća, sudija Maja Ilić – predsednik odeljenja i predsednik veća, sudija Vesna Miljuš – predsednik veća, sudija Ivan Jovičić – predsednik veća i sudija Vladimir Vrhovšek – predsednik veća

Sve sudije prvostepenog građanskog odeljenja određene su za postupanje u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), za postupanje u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), u predmetima porodičnih sporova (P2), u predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4), kao i za postupanje u predmetima priznanja stranih sudskih odluka (R), izuzev sudije Maje Čogurić i sudije Konstantina Mitića Vrankića, koji postupaju u predmetima redovnih parničnih sporova (P, P3), u predmetima radnih i statusnih sporova (P1), predmetima zaštite autorskih i srodnih prava (P4) i predmetima priznanja stranih sudskih odluka.

 

     Zašto smo naveli imena sudija?

   Jelena, sudija koje nema

Od devet sudija, koji će ubuduće suditi novinarima i njihovim redakcijama, samo troje su i do sada sudili u ovim predmetima. Svo troje je, uglavnom, korektno presuđivalo, ne udvarajući se vlastima, mada je njih dvoje dovedeno sa tim ciljem!

Anonimni istražni sudija Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepnović, koga je izbacila reforma Snežane Malović za sudiju Višeg suda u Beogradu, isticao se brutalnošću u određivanju pritvora privedenima dok je bio na dežurstvu. Dugo je i sprovodio istragu, uglavnom držeći osumnjičene utamničene.

Kada je postavljen, na veliko iznenađenje stručne javnosti, za predsednika Višeg suda u Beogradu, nije izgledalo da će pseći služiti novoj vlasti.

Supruga gospodina Stepanovića je zaposlena na rukovodećem mestu u Ministarstvu pravde Srbije. On je bio sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, a sada je promovisao kolege sa kojima je radio za sudije Višeg suda u Beogradu.

Za svog zamenika Stepanović je postavio Jelenu Stevanović, koja je za sudiju ovog suda imenovana 5. decembra prošle godine! Ona je u ovom sudu raspoređena u građansko odeljenje, u drugostepeno veće, u kojem sudi kao drugi član veća! A zamenjuje predsednika suda! O kakvoj sudiji je reč, ne treba trošiti reč. Da smo pravna država, odavno bi bila u zatvoru.

Sudskim odeljenjem, koje će ubuduće suditi novinarima, rukovodi sudija Maja Ilić, nekadašnji sudija Trećeg opštinskog suda, a njena zamenica je Maja Čogurić, koja ima rođake u vrhu Ministarstva pravde Srbije.

Obe su sudije u ovom sudu od 1. januara ove godine, kao i Jelena Bogdanović Ružić. Ona je, bez sumnje, najodvratnije stvorenje koje je sudilo u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Uvek je znala da pokaže “zube“ nad onima koji su u nemilosti vlasti.

 

     Rekla Maja

 

Ali, ni to nije sve. Junoše iz Višeg suda u Beogradu su odlučile da ne sude predmete koje su im ustupili drugi sudovi, kako to propisuje zakon! Jednostavno, sudija Maja Ilić je, uz propratni akt, vratila sudijama Višeg suda u Požarevcu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu predmete, nalažući im da oni sude! Bez ikakvog rešenja. Tako je odlućila, i ima tako da bude. Rekla Maja!

Nigde u svetu mesnu i stvarnu nadležnost ne propisuje sud, već zakon! Ali, kad kaže Maja, ima tako da bude!

 

     A. 1

Smenjen predsednik Specijalnog suda

Vladimir Vučinić, sudija Specijalnog suda koji sudi Miroslavu Miškoviću, vlasniku "Delta holdinga", smenjen je s mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, odlukom kolegijuma svih sudija tog odeljenja, ali nastavlja da sudi Miškoviću.

Sudija Vučinić obratio se prethodno Visokom savetu sudstva u vezi s pritiscima kojima je bio izložen kada je odlučio da Miškoviću privremeno vrati pasoš, radi putovanja u London. Vučinić se požalio da je sudija Aleksandar Stepanović (koji je vršilac funkcije predsednika Višeg suda) zahtevao od njega da opozove odluku o vraćanju pasoša Miškoviću, što je Vučinić odbio, uz objašnjenje da je njegova odluka zakonita i da ju je doneo na osnovu procene stanja u predmetu.

Viši sud u Beogradu saopštio je 26. decembra da na sudiju Posebnog odeljenja tog suda za organizovani kriminal Vladimira Vučinića ni na koji način nije vršen pritisak prilikom njegovog postupanja i odlučivanja u predmetu protiv Miroslava Miškovića, niti u bilo kom drugom predmetu.

Visoki savet sudstva se potom oglasio i saopštio da je jednoglasnom odlukom odbio prigovor sudije Vučinića da je predsednik suda Aleksandar Stepanović na njega vršio bilo kakav pritisak, osim što ga je smenio. Dakle, ako je tačna tvrdnja VSS, onda je sudija Vučinić lažov, i ne sme ni da sudi Miškoviću, niti, kao nedostojan, da deli pravdu uopšte.

Društvo sudija Srbije je, međutim, 18. januar 2014, saopštilo da je sa zabrinutošću saznalo iz medija da je pritužba Vladimira Vučinića, sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koju je podneo Visokom savetu sudstva protiv predsednika Višeg suda u Beogradu, radi zaštite prava da sudi nezavisno, jednoglasno odbijena kao neosnovana. Društvo sudija Srbije očekuje da Visoki savet sudstva objavi obrazloženu odluku kako bi javnost imala precizniji uvid u ovu situaciju bez presedana, posebno zbog toga što je odluku doneo organ čija je većina članova svojim radom u poslednje tri godine dovela u pitanje legitimitet i kredibilitet Visoki savet sudstva.

 

     A. 2

Laži i pokušaj dokazivanja laži

Prekrajanje istorije za dnevno-političke potrebe uzima već monstruozne razmere. Neko bi voleo da dokaže kako su u poslednjim ratovima Srbi ubijali sami sebe i da nisu ginuli od agresorske ruke.

Ovih dana, jedne režimske novine optužile su, za užasan zločin, ubistvo grupe srpskih mladića na Kosovu 1998. godine, ni manje ni više, nego Jedinice za specijalne operacije (JSO). A, prema pisanju tih novina, potkazao ih je lično Milorad Ulemek Legija!

 

   major Goran Mitrović

Posle skoro neverovatne objave u nekim domaćim listovima, koji su se pozivali na navodno svedočanstvo Milorada Ulemeka Legije, kako iza ubistva srpskih mladića u kafiću "Panda" u Peći 14. decembra 1998. stoje pripadnici elitnih srpskih policijskih jedinica, oglasili su se na svojoj internet stranici pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije (JSO, popularnije nazvane "Crvene beretke") demantujući tu informaciju i iznoseći svedočanstvo jednog od učesnika akcije pronalaženja i hapšenja počinilaca ovog stravičnog zločina.

Indikativno je da je samo nekoliko dana pre objavljivanja pomenute neistine, potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio iznošenje po srpsku javnost šokantnih podataka o pomenutom zločinu od pre petnaest godina, uz opasku kako "nema dokaza da su albanski teroristi izvršioci"!

Isto je tako indikativno da se novine pozivaju na izjavu čoveka koji je među najbolje čuvanim zatvorenicima u Srbiji, te zato nije u prilici da demantuje bilo šta što se o njemu napiše. U međuvremenu je Vučić malo modifikovao svoju izjavu tvrdeći kako "ondašnja istraga nije dobro sprovedena" iako su mediji koji su ga prethodno citirali tada navodili da istraga nikada nije bila sprovedena.

Na kraju je i Vuk Drašković ponudio svoja "saznanja" kako je Slobodan Milošević navodno naredio ondašnjem šefu Državne bezbednosti Radetu Markoviću i Miloradu Ulemeku Legiji da ubiju srpsku decu!

Nasuprot ovim kontradiktornim izjavama stoji svedočanstvo bivšeg pripadnika jedinice pod imenom "Munja" iz Peći koji je na sajtu Crvenih beretki detaljno opisao akciju hapšenja i imenovao neke od krivaca.

Prenosimo delove njegove izjave:

"…Dečake su toga dana 14. decembra 1998. godine u 20 sati i 15 minuta i kafe baru „Panda", kod gimnazije u Peći, ubili albanski teroristi Jablaničke operativne zone Ramuša Haradinaja.

U kafić su ušla dvojica maskiranih terorista, dok je treći čekao u vozilu ispred. Sa vrata su otvorili rafalnu paljbu i na licu mesta ubili Radevića, Trifovića, Obradovića i Gvozdenovića. U bolnici su od zadobijenih povreda preminuli Stanojević i Ristić. Njih dvojica su prebačeni prvo u Pećku bolnicu, a odmah potom i u Klinički centar u Prištini, ali im nije bilo pomoći, podlegli su povredama. U kafiću se nalazilo još ljudi i neki su bili ranjeni što lakše, što teže. Ranjen je bio i gazda kafića Šabović Mirsad i Vladica Lončarević.

Odmah posle napada je blokirano naselje Kapišnica, svi prilazi pećkoj bolnici i svi ulazi i izlazi iz grada. Posle sahrane te dece, koja je održana 16. decembra, pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova Peć, 17. decembra izvršili su raciju u naselju Kapišnica i uhapsili Agrona Kolčakua, rođenog 1972. u Peći…

Rezultat te akcije je, uz navedenog, još deset uhapšenih lica, svi albanske nacionalnosti. Kolčakuu je pri skrivanju pomagala još jedna osoba koja je uhapšena. Pre toga su pripadnici policije uhapsili još trojicu terorista Ramuša Haradinaja. To su: Gazmend Bajramiji, Dževdet Bajrami i Verđeđa Vlaznimi, svi iz Peći, koji su kao suizvršioci učestvovali u napadu na kafić ‘Panda’.

Ujutru, 17. decembra je izvršena akcija u selu Glođane (inače rodnom selu Ramuša Haradinaja) i pri tom su likvidirane dve osobe obučene u maskirne uniforme sa vidljivim oznakama terorističke OVK na rukavu, naoružane automatskim oružjem i minobacačima kalibra 60 mm. Otkriven je štab terorista u kome je pronađena veća količina oružja, uniformi i dokumentacije, a isto tako je pronađen veći broj vozila koja su bila oduzeta i ukradena Srbima iz Peći, Dečana i okoline. U popodnevnim satima, 17. decembra je policija u Peći i samoj opštini Peć, uhapsila još 23 osobe povezane sa zločinom u ‘Pandi’ i drugim zlodelima.

Bilans ove akcije je bio 34 uhapšena lica i svi teroristi neposredno odgovorni za ubistvo dečaka. Način izvršenja ovog zločina je identičan napadu na Srpsku kafanu ‘Čakor’ u Dečanima i jasno pokazuje da je delo jedne te iste grupacije šiptarskih terorista…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije