Архива

Posts Tagged ‘cipele’

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

27. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

TIMOCKO RAZBACIVANJE PARA1

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REKET POLITIČKE MAFIJE I “RADNE GRUPE” ZA UZIMANJE PARA OD KRIMINALNIH LIKOVA SRBIJE!!!

6. јула 2014. Коментари су искључени

 

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali, kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima. Ta navika traje i danas.

 

              major Goran Mitrović

 

Premijer Srbije saopštio je 20. juna na konferenciji za štampu u Vladi Srbije da su smenjeni svi načelnici uprava u Ministarstvu unutrašnjih dela. Smenjeni su prisustvovali ovoj lakrdiji, bez prava glasa, a ni prisutni građani, direktor policije Milorad Veljović i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, nisu imali prava da se oglase živim. Govorio je, vičući, samo Aleksandar Vučić.

Smena je došla, jer istog dana je predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio od Vlade Srbije da ga obavesti o stanju u MUP-u, i sprezi vrhova policije sa narko mafijom.

Vidno uznemiren, Vučić je pohvalio smenjenog načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića, tvrdeći da i dalje smatra da je on pošten i častan policajac, ali, dodao je, da niko ne može da ga ubedi da Dragoslav Kosmajac, najveći narko diler na ovim prostorima, ne može da bude uhapšen. Zato će, rekao je, on lično rukovoditi tom akcijom!

Sve češći su izlivi ludila srpskog premijera.

Smena u policiji je normalna u njenom radu. Promene se ne oglašavaju, jer se, zbog prirode posla, načelnici upućuju na nove radne zadatke.

Od kada je postao deo vlasti, bolje reći kada je počeo da vlada u Vladi Ivice Dačića, Vučić je pokušavao da nabije rogove u glavu i srpskom policijskom vrhu, čestim optužbama da ga prate, snimaju njega i predsednika Nikolića, da žele i da ga ubiju. Onda bi podvio rep i počeo da ih hvali kao da će i sa njima da zanoći u svojoj kući u Jajincima.

Zašto se Vučić okomio na Kosmajca?

 

      Vučićevo oranje drumova

 

Aleksandar Vučić ume samo da oponaša druge. Tako je, kopirajući svog idola Miodraga Rakića, da od vrha srpskog podzemlja treba uzeti što više para, i pokazati im ko je ko, i Vučić, uoči izbora održanih u maju 2012. godine, poslao u misiju “dobre volje“ Vladimira Cvijana, advokata i člana rukovodstva stranke, da uzima pare od onih koji su bili pod poternicom.

Tako je Cvijan doneo Vučiću velike svote novca koje je dao Stanko Subotić Cane, kome je Vučić obećao da će, ako dođe na vlast da mu organizuje pravično suđenje. Cvijan je u zatvoru posetio Sretena Jočića, zvanog Joca Amsterdam, koji je preko prijatelja platio nekoliko miliona Vučiću, kao mali znak pažnje. Cvijan je o svemu vodio evidenciju, i uredno je predavao novac Vučiću.

Na spisku onih koji su donirali Srpsku naprednu stranku našao se i Dragoslav Kosmajac. Priložio je sedam miliona evra! Vučić je ove pare sakrio u svoj džep, i pre dva meseca, kada je predsednik Nikolić saznao da je Aleksandar te pare prisvojio, u besu, pokušao je da ga u svom kabinetu udari nogom, ali je promašio i pogodio jednog od prisutnih.

Vučić rezonuje: ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić mogli od Darka Šarića da uzmu desetine miliona evra, i da za njim raspišu poternicu, zašto to i on ne uradi sa Kosmajcem.

Gospodin Kosmajac, kao ni Darko Šarić, u Srbiji nisu imali posla sa drogom. Bili su čisti, pristojni i neupadljivi. Pomenuti Kosmajac je u 61. godini života, ali protiv njega nije napisana ni prekršajna prijava, ni u Srbiji, ni u inostranstvu. U Srbiji se bavi stanogradnjom, otvaranjem dečjih obdaništa i drugim, potpuno legalnim biznisom, što je policija utvrdila i pretresom njegovog stana.

Kada su Vučiću referisali koliko novca u kešu, sa potvrdama o poreklu, i iz koje banke su podignuta, raspolaže gospodin Kosmajac, Vučiću je počeo da se oblizuje. Zašto ga ne uhapsimo i sve mu to uzmemo, pa nek se žali, pitao je. Ali, policija ga nije podržala u tom marifetluku.Oni koji imaju para, imaju i prijatelje, i oni su na svakom važnom mestu.

Svojevremeno je Snežana Malović pokazivala, dok je bila ministarka pravde, šta su sve oduzeli od Darka Šarića, šta je od toga završilo u njenim stanovima, pa zato i danas, dve godine od odlaska iz ministarstva pravde, Malovićevu čuva danonoćno 40 policijskih službenika, po Vučićevom nalogu.

Sve to plaćaju građani Srbije! Vučić je bio toliko impresioniran, da je i on poželeo da ima svog Darka. Tako će jednim udarcem da ubije dve muve, zaključuje on. Prvo, na čelo narkomafije dovešće svog čoveka, koji će mu plaćati, a ovog drugog će opljačkati, do gole kože.

Zašto nije smenjen Milorad Veljović, vremešni direktor srpske policije u nekoliko mandata? On je, naprotiv, i ojačao. Rukovodiće i iz fotelje načelnika Uprave kriminalističke policije. A biće i na čelu “radne grupe“ koja treba da montira proces Kosmajcu, jer nikakvih dokaza o njegovom učešću u distribuciji narkotika nema, jer bi se tim povodom oglasile i strane policije, nudeći saradnju. Bez montiranog procesa Vučić ne može oduzeti Kosmajčevu imovinu, koja se procenjuje na desetine miliona, jer je uspeo da keš evakuiše od Vučićevih dugih prstiju.

Mediji su pratili Veljovićevo poslovanje. Kamere su zabeležile da se sastaje u hotelskim klozetima sa narko dilerom Ćazimom Osmanijem, kosovskim Albancem, koga nemačka kriminalistička policija smatra velikim narko bosom. Po nalogu direktora srpske policije Ćazim je dobio originalni sprski pasoš na ime Miloš Petrović!

Samo zbog davanja pasoša, Veljović bi dobio petogodišnju kaznu zatvora. Ali, novac koji dobija od Ćazima Osmanija, trde upućeni, Veljović deli sa Vučićem. Zato Vučiću ne pada na pamet da pomene Ćazimovo ime. Obećao je da će se proveriti Veljovićeva veza sa njim, ali je na to obećanje brzo zaboravio. On misli da se toga možemo sećati, samo ako nam on odobri.

Po nalogu Čazima Osmanija, za ambasadora Srbije u Slovačkoj postavljen je prošlog oktobra Albanac Šami Dermaku. U Slovačkoj albanska narko mafija drži ogroman kapital, i poslat je Albanac koji će im izdavati srpske pasoše, posećivati ih u zatvorima…Ovo imenovanje plaćeno je pet miliona evra u prahu!

Treba pomenuti da je gospodin Veljović vlasnik desetine stanova, kuća, vikendica i drugih nekretnina. Oba njegova sina su teški narkomani. Stanko je kao srednjoškolac dobio posao u Srpskoj banci, pa je premešten u NIS, sa platom od dve hiljade evra, a Nemanja je u Moskvi, kao šef predstavništva Farmakoma, čiji je vlasnik Miroslav Bogićević, čija kompanija je uzela više od šest stotina miliona evra kredita, koje ne može da vrati.

Nije ni čudo što Bogićević nije u zatvoru, kada je zaposlio Veljovićevog sina, sa mesečnom platom od deset hiljada evra, koje on potroši u Moskvi, šmrčući. Nemanju u Moskvi čuvaju srpski policajci, u civilu, o trošku srpske policije. Koliko to košta, sam Bog zna. Zna i Vučić, ali ne sme da se javi, jer ga Veljović drži, kažu, džepu!

 

      Službe su ga volele

 

Koliko će Vučić od Osmanija naplatiti uništenje konkurencije? Sigurno je, veliki novac će završiti u njegovom džepu.

Po nalogu Ćazima Osmanija srpski direktor policije osigurava transporte droge koji kreću od Prištine, ka Evropi, a iza kojih stoji američka obaveštajna zajednica. Vučićeva prodaja Kosmeta tek će se razjasniti, ako on to živ dočeka.

Dragoslav Kosmajac je, tvrde upućeni, od mladosti bio miljenik srpskih službi bezbednosti. Bio je disciplinovan, odmeren, nije se opijao, nije se isticao, bio je diskretniji i od najboljih operativaca. Ako se bavio poslom zbog kojeg ga Vučić optužuje, onda je to činio pod šinjelom jugoslovenskih i srpskih službi.

Doživeo je duboku starost, a da ničim nije kompromitovan. Na njega sada Vučić šalje svoje “radne grupe“, spašavajući sebe da Kosmajac ne progovori, i javno ga pita šta je sa njegovih sedam miliona evra donacije SNS-u, koje su završile u njegovom džepu.

Vučić se, podsećamo, oglasio 20. juna iz kabineta Vlade Srbije, a sutradan je priveden na “informativni razgovor“. Avion srpske vlade sleteo je na podgorički aerodrom, da Vučić objasni svom crnogorskom kolegi svoje objave ratova narko mafiji. Oni nisu u nadležnosti izvršne vlasti, već tužilaštva i policije.

Milo Đukanović je ozbiljno zamerio Vučiću na ponašanju, jer na taj način i njega dovodi u opasnost, mada on sa njegovim igrarijama nema veze. Odnose u podzemlju ono reguliše samo, na svoj način.

Srpska policija je u punom rasulu. Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić nastojao je da on bude na čelu popisne komisije koja će utvrditi vrednost Kosmajčeve imovine, koja bi “prilikom popisa dobila noge“, jer bi se on i njegovi službenici, “zbunili pri popisivanju“. Direktor je tu čast odredio za sebe.

Ali, Vučića čekaju nerešivi problemi. Država je u bankrotu, sva njegova obećanja oko investicija pokazala su se lažnim, zaduživanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, njegova horda pljačka sve više.

On je objavio i rat policijskim sindikatima, koji traže povećanje plata, uniforme, naoružanje, sredstva za rad. Vučić mora da preda i ministra policije, koji je uhvaćen u prepisivanju doktorata, i bez obzira koliko se on bude suprotstavljao, popustiće pred pritiskom.

Kad ga god pritisnu, Vučić podvije rep. Inače, on je surov čovek. Često je tukao svoju prvu ženu, a i drugu, Tamaru Đukanović, koja je bila pred porođajem, krvnički je mučio i zlostavljao, tako da je ona odvedena na porođaj u GAK Narodni front, gde je izgubila dete, jer je Aleksandar tvrdio da nije njegovo. Nesrećna Tamara se teško razbolela, dobila je bolest krvi. Njoj je ostavio stan, a sebi je, navodno, kupio garsonjeru od 32 kvadrata.

Njemu će uskoro trebati i manje kvadrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRELETAČI, LOVATORI, STRUČNJACI ZA KRAĐU NOVCA, U KUPOVINI FUNKCIJA I U JAVNIM PREDUZEĆIMA PO VOJVODINI

13. маја 2014. Коментари су искључени

 

Naprednjaci su počeli da rasprodaju funkcije koje dodeljuju onome ko više plati. Direktor može da postane i neko ko je jedva završio osnovnu školu, ako ima dovoljno para. Na stručnost se zaboravi onog momenta kada zazveče pare pred liderima SNS-a.

 

          Arpad Nađ

 

Aleksandar Vučić je najavio da će na direktorska mesta dolaziti samo stručni ljudi i to putem javnog konkursa, da li je ispunio obećanje? SNS prodaje funkcije, svako ko ima novac može da kupi za sebe ili drugu osobu bilo koju državnu ili gradsku funkciju. Česti kupci direktorskih i odborničkih funkcija po Vojvodini su carinici, oni imaju puno novca i do njega su dolazili brzo i bez velikog truda.

SNS je otvorena za takve kadrove koji donose novac, bez obzira na poreklo, a kod carinika je dobro to što su ispekli zanat, pa mogu sa novih funkcija nastaviti da kradu za lične i stranačke potrebe.

Konkretno, u Vojvodini je kompletna ekipa Mihalja Kertesa koja je devedesetih godina novac krala na carini i iznosila na Kipar, pokupovala funkcije u SNS od Igora Mirovića. Deo novca je Mirović prosledio Vučiću, po starom običaju koji datira još iz radikalskih dana. Članovima SNS je ovaj sistem kupovine stranačkih i državnih funkcija uveliko poznat. Od nekoliko stotina carinika koji su kupili funkcije od SNS navešćemo primer dvojice i objasniti njihov razvojni put.

Prvi primer je Dražen Jarić iz Bačke Palanke. Najpre je ponavljao sedmi razred osnovne škole, pa ga je Mihalj Kertes kao mladog socijalistu zaposlio na carini, da gleda kako kamioni prolaze.

Za više nije bio. Potom je Jarić od novca ukradenog na graničnim prelazima Horgoš i Brodarevo, uz podršku SPS-a, kupio od Igora Mirovića mesto direktora Javnog preduzeća Komunalprojekt sa 224 zaposlena i godišnjim budžetom od preko 480 miliona dinara.

Posle je od novca ukradenog u ovom javnom preduzeću kupio diplomu menadžera na privatnom fakultetu, kao i funkciju narodnog poslanika u akutelnom sazivu Skupštine Srbije. Ako ga puste da se javi za reč u Skupštini naši čitaoci će se uveriti da nema dovoljno pameti ni jednu prosto-proširenu rečenicu da sastavi.

Zbog nabavke diplome sa privatnog fakulteta čekalo se nekoliko meseci na njegovo konačno imenovanje za direktora, a nedavno je kako bi, kako sam kaže, oprao ovu diplomu, upisao i državni ekonomski fakultet u Novom Sadu, gde opet kupuje tri ispitna pitanja preko profesora. U stranci je poznat kao momak sklon nasilju, tuči, pretnjama prema nepodobnim članovima, posebno starijim i fizički slabijim, koji po pravilu nakon njegovih pretnji napuštaju stranku.

Na isti način je pretio i predsedniku opštine Bačka Palanka, koji je morao da mu ispuni želju da bez ikakvog iskustva, bez obrazovanja, bez kredibiliteta i bez podrške baze bude direktor najvećeg javnog preduzeća u opštini.

Na fejsbuk profilu se hvali sa putovanjima po raznim egzotičnim destinacijama, na koja je išao sa ljudima iz kriminalnog miljea, čak su do Tajlanda stigli. U preduzeće je odmah doveo kao najbližeg saradnika svog kuma, zvanog Mumija, osuđivanog za prodaju droge.

Po kafićima je angažovao špijune da mu javljaju ko priča protiv njega, opsednut je time. Sve radnike za koje mu jave da su rekli nešto protiv njega odmah otpušta iz preduzeća.

Drugi primer je Bogdan Laban iz Subotice. On je prošao isti put od carinarnice na Horgošu, tada kao kadar SPS-a, preko Elektrodistribucije Subotica pa do direktora Elektrovojvodine. Na ovu poslednju funkciju imenovan je krajem aprila 2014. Na svim radnim mestima se isticao po lopovluku.

U Elektrodistribuciji Subotica je primio mnogo radnika i od ukradenog novca i sa armijom ljudi koje je zaposlio u Elektrodistribuciju napravio je najjači odbor DSS-a u Vojvodini. Posle toga je dao novac naprednjacima za unapređenje.

To što mu bivša stranka nije prešla cenzus na njega nije uticalo, jer on, kao lopov na čelu javnog preduzeća, ima dovoljno para da sebi kupi svaku funkciju. U SNS je kao miraz preveo ceo opštinski odbor DSS-a na čijem čelu je bio, mada neki članovi ni ne znaju da su promenili stranački dres. Laban nikoga ništa ne pita.

Jasno je kao beli dan da ovi ljudi nisu nikakvi stručnjaci, naprotiv. Jedino za šta su stručni je krađa novca. Verovatno je zato u njihovoj radnoj biografiji jedini podatak: član SNS-a. Kakva je budućnost Srbije sa ovakvim kadrovima?

Od Maje Gojković, pa do člana saveta Mesne zajednice u Bajčetini svi naprednjački kadrovi su potpuno isti, kao kopirani. Maja je svojevremeno plakala koliko je novca morala za Beograd da šalje, dok je bila gradonačelnik Novog Sada. Sama je to navodila svojim saradnicima kojima se žalila na pohlepu i nezasitost za novcem tadašnjeg rukovodstva radikala, a današnjih naprednjaka.

Kod Vučića je najveći plus kada firmu brzo i efikasno opljačkaš i zadužiš – odmah sledi unapređene. Tako je unapređena i bivša direktorica Sportske hale Šumice na Voždovcu: za nekoliko meseci je uspela da zaduži Šumice za nekoliko desetina miliona dinara i Vučić je odmah zapazio i nagradio funkcijom i to u Vladi Srbije.

Sve je to u skladu sa zahtevom vođe naprednjaka da mu se članovi i funkcioneri stranke ne obraćaju za pare, već da ih uzimaju sa lokalnog nivoa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

26. априла 2014. Коментари су искључени

 

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili. Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik "Pravde".

 

          Predrag Popović

 

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima…Sve, samo ne sebe i staru ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija.

Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatoru i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad vođa piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini mogući način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom.

Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana. Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost.

Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15-godišnjih političkih avantura.

S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV 3, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala – lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere.

Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću.

Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže.

Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama.

Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekstTreći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce.

Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag-Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije.

Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoverne publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere", em njen vlasnik ima bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen.

Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović.

Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao ženstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom. Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa.

Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko-pravosudno-policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu.

Kralj „Kurira" i princ-prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu.

Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića.

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter.

Sa psiho-fizičkim karakteristikama lopte – predmeta ispunjenog šupljinom – prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve. Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, aman-zaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije.

Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo.

Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka-saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takođe duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović.

Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda.

S tako raspoređenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima građana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

ŠTETOČINE I LAŽNI ZAŠTITNICI U CENTRIMA I ZAVODIMA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA NA KOSOVU I METOHIJI

22. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Šta su paraziti i ko zapravo jedino ima korist od navodne zaštite spomenika kulture na Kosovu. Ko stoji iza bizarne nevladine organizacije Mnemosyne. Gde se nalaze nepostojeći muzeji. Ko su eminentni saradnici Mnemosyne. Zašto je ovoj bizarnoj NVO smetao individualni rad. Ko je frizirao terenske izveštaje sa Kosova. Ko su autori raskošnih slikovnica o spomenicima Kosova. Koje eminentne etnologinje su mešali sa kafanskim pevaljkama. Ko je za preduzimačku firmu Koto angažovao konzervatore. Zbog čega je namešten tender UNESCA. Ko je decenijama dobijao poslove po liniji Demokratske stranke. Čije se sve prostorije nalaze u ulici Radoslava Grujića 11. Ko je zajednički imenitelj za sve korisnike prostora i na koga se može primeniti poslovica spram sveca i tropar?

 

           Stanislav Živkov

 

Parazitizam (grčki: đαράσιτος = čankoliz, ulizica), predstavlja tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu domaćina. U svakodnevnom životu izraz parazitizam se najčešće koristi radi označavanja raznoraznih štetočina i neradnika koji samim svojim postojanjem i gromoglasnom medijskom halabukom pokušavaju da skrenu pažnju sa svog nerada, besprimernog arčenja para i prodavanja magle.

Osim raznoraznih fantomskih parazitskih ustanova poput Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, po svom stepenu štetočinstva od 1999. godine posebno se ističu, s jedne strane podjednako štetne nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom kulturnih dobara pri čemu od tog rada jedino korist imaju same nevladine organizacije i njihova članska visočanstva, dok se spomenici i dalje nalaze u trajnom trpnom i propadajućem stanju, te s druge brojni pojedinci i navodni stručnjaci za zaštitu kulturne baštine koji su svi od reda iskoristili rat i faktički gubitak Kosova kao idealan povod sada već višedecenijsko parazitisanje i arčenje novca na navodno proučavanje i zaštitu kulturnog nasleđa na Kosovu, a među njima, po svom stepenu parazitizma posebno se ističe Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne, kao nevladina , nepolitička i neprofitna organizacija, okuplja aktivne stručnjake i kulturne radnike koji imaju iskustva u zaštiti nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji i koji su spremni dati svoj ​​doprinos u uslovima koji su daleko od regularnih.

Malo je poznato da je odmah nakon završetka rata na Kosovu grupa istaknutih stručnjaka pokrenula inicijativu da se na terenu izvrši kompletan uvid stanja spomenika Kosova prema utvrđenom modelu, ali je ova inicijativa pojedinaca bila stopirana od predsednice upravo osnovane Mnemosyne pod naivnim izgovorom da zbog ozbiljnosti situacije. individualnom radu na Kosovu nema mesta već da se sav posao na rekognosciranju terena mora vršiti timski.

Kao rezultat tog timskog rada, prikupljen je veliki broj uglavnom veoma kvalitetnih terenskih izveštaja koji u svom integralnom obliku nikada nisu bili objavljeni iz prostog razloga jer je Mnemosyne zapravo postala ubožnica za raznorazne penzionerske, mahom prethumne štetočine koje su se ovom poslu zapravo prišljamčile kako bi se sakrila prava istina o urnisanju spomenika koje su pre 1999 godine učinili sami konzervatori.

Glavna osoba koja je samu sebe odredila za svojevrsnog cenzora terenskih izveštaja bila je dr Milka Čanak Medić, penzionisana konzervatorka i profesorka arhitektonskog fakulteta a o stepenu njenog štetočinstva najbolje govori njen isfriziran izveštaj o stanju crkava Pećke Patrijaršije po kome je jedino bilo potrebno očistiti oluke i rešetke kišne kanalizacije kako bi se rešio problem stalnog vlaženja zidova crkava!

Naime tek tokom radova izvedenih od 2006-2008. godine ustanovljen je pravi obim štetočinstva Medićeve koje je u Pećkoj patrijaršiji izvođeno decenijama počevši od 1961. Godine kada je angažovana na rešavanju otklanjanja štete nastale zbog prokišnjavanja krovova i pojave vlage koja se pojavila unutar svih crkava, kao i u priprati, a tada je zapravo započeo višedecenijski zajednički zločinački poduhvat uništavanja Pećke patrijaršije.

Naime, pod njenim rukovodstvom tada se, zbog navodnog sprečavanja vlaženja zidova, postojeća drenaža iz 1932-1933. godine zamenjuje sistemom betonskih kanala i naporedo se radi i na reviziji krova koji je uradio Đurđe Bošković.

Dvadesetak godina kasnije, tačnije 1983, u Patrijaršiju ponovno dolazi Milka Čanak-Medić sa arh. teh. Ivanom Putićem, vrši iskopavanja u crkvi i oko nje, kako bi ustanovili ranije građevinske faze na čijim su ostacima podignute sadašnje crkve. Tada su izvedeni radovi na ponovnoj sanaciji krova i izradi novih drenažnih kanala za vodu oko temelja. Oko kompleksa su izvedeni novi otvoreni betonski kanali, ali su zato betonom ispunjeni prethodni kanali koje je Medićeva postavila dvadesetak godina ranije, jer su se oni, prema rečima Milke Čanak Medić, "napunili lišćem i otpacima".

Tako je u temeljnu zonu sasvim nepotrebno uneseno preko 90 kubnih metara betona, a tonirani malter sa visokim sadržajem cementa upotrebljavan je za popravke spojnica na fasadama. Ovako zacementirani porozni zidovi kao sunđer su skupljali vlagu, koja je uništavala freske, te je tek 2006. započelo spasavanje kompleksa!

Najpre je iz temelja uklonjeno 97 kubika livenog betona od dve garniture drenažnih kanala, a potom dodatnih 63 kubika lomljenog betona koji je Medićeva reciklirala radi izrade drenaže terena!

Naravno, o svemu ovome se ništa nije znalo jer je o stanju pećkih crkava Milka Čanak-Medić u svojoj knjižurini Arhitektura prve polovine XIII veka, sveska II, str 24, objavila pravi pravcijati falsifikat. Naime, ni na crtežima ni na fotografijama nema stvarnog izgleda temeljne zone, jer su namerno objavljene fotografije stanja iz vremena radova Đurđa Boškovića kako bi se po svaku cenu izbeglo prikazivanje stvarnog stanja!

 

     Obruč oko crkvi

 

Štaviše, ni na presecima crkava nisu prikazani temelji, iz čega proizilazi da su sve Medićkine knjižurine zapravo neutemeljena nauka! Naravno, "nevina" poput francuske sobarice, Medićka je svoju krivicu kao kukavičje jaje podmetnula tada uveliko pokojnom Boškoviću, navodeći u intervjuu za Politiku od 13. marta 2006. kako je… trebalo znati da su između dva svetska rata sve crkve bile obuhvaćene betonskim obručima. Takav jedan obruč spušta se do temelja same crkve!

I samo malterisanje crkava poslužilo je kao izgovor za klevetničku kampanju Medićke i ostalih članova konzervatorske mafije, jer se po svaku cenu htelo sakriti pravo stanje spomenika pod "izgovorom" insistiranja na očuvanju autentičnosti spomenika.

U međuvremenu je fasada sa dekoracijom rekonstruisana, ali je pri tom ustanovljeno da je Milka Čanak-Medić takođe i kradljivac tuđe arhitektonske dokumentacije, jer je u zaključanom metalnom ormanu u bivšoj kancelariji Milke Čanak-Medić pronađeno preko 300 do tada potpuno nepoznatih crteža dekoracije fasada koje je Bošković izradio 1931. godine!

Naravno ovako eminentna i zaslužna stručnjakinja iskoristila je Mnemosine kao dobrodošlu priliku za arčenje para ne štampu još jedne totalno neupotrebljive preskupo plaćene slikovnice o Dečanima koju je napisala zajedno sa izvesnim dr Branislavom Todićem, na Filozofskom fakultetu poznatim kao Princ od Lapljeg Sela.

Osim ovakvih još relativno vitalnih persona, sa Mnemosinom su sarađivali još neki bizarni prethumni likovi, verovatno očekujuću promenu statusa u posthumni. U to kategoriju pre svega spada akademik Gojko Subotić, u široj javnosti poznatiji kao muž Irine Subotić, stručnjakinje koja ni sama ne zna za šta , koji za proteklih 15 godina jedva da je napisao par naučnih radova.

Naravno tu je i izvesna Gordana Tomović, penzionerka istorijskog instituta poznata po aferi „reizbor" Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, kao i dve penzionerke Etnografskog instituta SANU: Miljana Radovanović i Desanka Nikolić, koja je tokom svog terenskog rada ostala najzapaženija po ekstremnom blajhanju kose pa se više puta dešavalo da joj pri dolasku na teren gradska uprava priredi svečani doček zamenjujući je sa kafanskom pevačicom angažovanom za svirku u lokalnoj birtiji!

Naravno u ovoj lakrdiji učestvuju i kustosi na žalost fantomskog Muzeja u Prištini sa sedištem u Etnografskom Muzeju u Beogradu, odnosno Muzeja Kosova što se zapravo svodi na materijal sa dve izložbe koje su kružile ex SRJ: arheološko blago Kosova i Zlatovez koje je rat zatekao van Kosova.

Naravno za proteklih petnaest godina izbeglička ekipa iz Muzeja praktično dobija samo plate ali se zato svesrdno uključila u projekte Mnemosyne pa su tamo, osim predsednice Mnemosyne Mirjane Menković koja prima plate i od Muzeja Kosova u Beogradu i Etnografskog Muzeja, kao saradnici navedeni Branko Jokić, direktor nepostojećeg Muzeja Kosova u Beogradu, Slobodan Fidanovski, bivši kustos Muzeja Kosova, sada zaposlen u Narodnom Muzeju u Beogradu, Milosav Lukić arhitektonski tehničar nepostojećeg Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini, Sanja Stanković, etnolog nepostojećeg muzeja Kosova u Beogradu, te izvesni Zoran Đorđević, direktor eminentne ustanove Doma kulture „Sveti Sava" iz Leposavića.

Još je eminentniji sastav Upravnog odbora Mnemosyne gde je predsednica već spominjana Menkovićka, a članovi Branko Jokić, Milka Čanak Medić, Ljubodrag Simić sa Filozofskog fakulteta te opet isti Zoran Đorđević što samo po sebi dokazuje da se ovde ponavlja dečja pesmica: Kolariću Paniću, vrtimo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo, odnosno u prevodu: ja tebe vojvodo-ti meni serdare, pošto se jedna te ista imena stalno vrte u krug.

Naravno, kako bi ovo društvo bilo kompletno, sa Mnemosyne su sarađivala i još raznorazna smetala poput Mile Popović Živančević direktorke skarednog Centralnog instituta za konzervaciju, inače nedonoščeta nekadašnjeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture za pranje prljavog veša Miladina Lukića i još nekih njenih satrapa iz iste bizarne firme.

Naravno tu su i pravi entuzijasti kojima je zapravo jedino stalo da se nešto preduzme sa spomenicima Kosova, ali se tu nalaze i svojevrsni profiteri poput konzervatora Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu Siniše Zekovića za koga bi bilo jako zanimljivo saznato u kom svojstvu je zastupao firmu Koto, tj. Privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata Koto dоо Beograd; aktivno privredno društvo sa ograničenom odgovornošću i matičnim brojem 07805896 i sedištem u Vojvode Stepe 466 u Beogradu i PIB-om 101735058.

Još je zanimljivija činjenica da je ovo preduzeće osnovano 19.7. 2005. a šifra delatnosti je 4120, odnosno izgradnja stambenih i nestambenih zgrada u stopostotnom vlasništvu izvesnog Zlatana Tomića sa JMBG 0103959710019! Sve postaje jasnije ako se zna da je od osam poslova na Kosovu, koliko je bilo raspisano, Koto dobio šest a sve je finansirala ruska vlada donacijom od dva miliona evra!

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da firma Koto uopšte nije registrovana za zaštitu kulturnih dobara a poseduje sve licence osim konzervatorskih (400 – Odgovorni izvođač radova objekata visokogradnje i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 410 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 411 – Odgovorni izvođač radova građevinskih konstrukcija i građevinsko-zanatskih radova na objektima visokogradnje, 415 – Odgovorni izvođač radova saobraćajnica, 418 – Odgovorni izvođač radova drumskih saobraćajnica, 430 – Odgovorni izvođač radova termotehnike, termoenergetike, procesne i gasne tehnike, 450 – Odgovorni izvođač radova elektroenergetskih instalacija niskog i srednjeg napona, 469 – Odgovorni izvođač radova u sistemima telekomunikacionog saobraćaja i mreža, 470 – Odgovorni izvođač radova saobraćajne signalizacije; 300 – Odgovorni projektant arhitektonskih projekata, uređenja slobodnih prostora i unutrašnjih instalacija vodovoda i kanalizacije, 310 – Odgovorni projektant građevinskih konstrukcija objekata visokogradnje, niskogradnje i hidrogradnje, 381 – Odgovorni inženjer za energetsku efikasnost zgrada).

 

     Naša Evropa, njihova Srbija

 

Takođe je poznato da je za ove poslove bio angažovan veliki broj konzervatora iz Pokrajinskog i Republičkog zavoda za urnisanje spomenika a pošto su radovi trajali od 6 meseci do godinu dana bilo bi jako zanimljivo saznati na koji način je u ovi zavodima bilo regulisano ovoliko odsustvo pojedinih zaposlenih te da li su u čitav poslić , kao i na koji način bili umešani i direktori Zoran Vapa i smenjena direktorka Republičkog Zavoda Vera Pavlović Lončarski!

Štaviše, ako se zna da je organizator čitavog posla insistirao da na tenderu za obnovu spomenika na Kosovu mogu učestvovati samo privatne firme a ne državne ustanove poput raznih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, očito je da je u samo sastavljanje uslova tendera debelo bio umešano više konzervatora koji su na elegantan način isključili ustanove u kojima rade i primaju platu, kako bi isti taj posao radili ali u režiji privatne firme koja se uopšte do tada nije bavila zaštitom spomenika kulture, a pogotovu ne konzervacijom i restauracijom slikarstva i skulpture!

Posebno je zanimljiv drugi uslov koji je postavljen od strane UNESCA a to je najmanje petnaestogodišnje iskustvo u radu na zaštiti kulturnih dobara! Naime na samom sajtu Koto-a doslovce piše sledeće:

Koto d.o.o., privredno društvo za izgradnju, obnavljanje i rekonstrukciju građevinskih objekata, osnovano je 1992. godine u Beogradu. Osnivač i vlasnik je Zlatan Tomić, dipl.inž.građ.Preduzeće preko dvadeset godina uspešno radi na poslovima izvođenja, revitalizacije, sanacije, rehabilitacija i projektovanja.

Osnovne delatnosti preduzeća su, od osnivanja do danas, proširivane u skladu sa potrebama i zahtevima klijenata! Kada se pogleda lista izvedenih poslova vidi se da je KOTO bio neka vrsta režimske firme Demokratske stranke pošto je najveći broj izvedenih poslova rađen za naručioce koji su doskora bili na kadrovskoj listi DS-a, odnosno za gradske zavode u Beogradu (Restauracija bedema Beogradske tvrđave, kompleksa Zindan kapije, Kralj kapije, na unutrašnjoj Stambol kapiji, Sava kapije u Donjem gradu, radovi na Malom stepenišnom silazu, Restauracija obodnih zidova Velikog barutnog magacina, radovi na obnovi Flanke priobalnog polubastiona, radovi na obnovi Unutrašnje kurtine, Restauratorski radovi na Velikom Ravelinu jugoistočnog fronta i na Bastionu Savske padine, te redovno održavanje javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu, Istraživački i pripremni radovi na čeonoj fasadi zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, Sanacija, restauracija i adaptacija objekta Muzeja Vuka i Dositeja), Pančevu, Zrenjaninu, Republički zavod u Beogradu, Ministarstvo spoljnih poslova (takođe bilo na listi DS-a)itd.

Konačno, u Beogradu postoji još jedna parazitska nevladina organizacija koja se takođe navodno bavi zaštitom kulturnih dobara! Europa Nostra Srbija registrovana je kao dobrovoljno, nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje posvećeno podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina.

Europa nostra Serbia se kroz aktivnosti zalaže za očuvanje ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa razvijanjem svesti i edukacijom najšire populacije, jačanje kapaciteta sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou, zagovara da održiv razvoj baziran na baštini bude jedan od prioriteta politike Srbije, komunicira i razmenjuje iskustva, znanja i dobre prakse vezane za kulturno i prirodno nasleđe na evropskom nivou. Serbia Nostra je deo šire evropske mreže, Europa Nostra, koja predstavlja oko 250 nevladinih organizacija, 150 pridruženih organizacija i 1500 individualnih članova iz više od 50 evropskih zemalja posvećenih očuvanju kulturnog nasleđa i pejzaža ovog kontinenta.

 

     U nastavku se bombastično tvrdi sledeće:

 

Zajedno, mi činimo moćnu mrežu za dijalog i debate, proslavljamo najbolja dostignuća iz oblasti nasleđa, vodimo kampanje protiv ugrožavanja i uništavanja spomenika, zgrada, lokaliteta, ambijentalnih celina i pejzaža koje čine našu celokupnu baštinu i lobiramo u korist održive politike i visokih standarda koji se odnose na baštinu.

Verujemo u veličine lokalnih priča, emocije intimnih istorija, verodostojnost individualnih sećanja i doprinos i odgovornost svakog pojedinca u očuvanju kulturnog nasleđa. Ubeđeni smo da svako od nas pojedinačno i svi zajedno, treba da budemo aktivni čuvari naše zajedničke baštine. Cilj Udruženja je stavljanje nasleđa u centar pažnje javnosti na državnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i uticanje da nasleđe bude prioritet zakonodavstva.

Radi ostvarivanja svog cilja i misije Udruženje podstiče i koordinira aktivnost svojih članova i drugih subjekata na realizaciji sledećih zadataka: zagovaranje unapređenja pravne regulative koja reguliše zaštitu, planiranje i razvoj kulturnog i prirodnog nasleđa, a u skladu sa međunarodnim obavezama Srbije i preporukama i dokumentima Saveta Evrope, UNESKO-a i ICOMOS-a i drugih relevantnih strukovnih organizacija; pružanje podrške kampanjama koje za cilj imaju zaštitu ugroženog kulturnog i prirodnog nasleđa; stimulisanje međusektorske saradnje i povezivanja civilnog, javnog, društvenog i privatnog sektora koji se bavi nasleđem na lokalnom, regionalnom i državnom nivou u Srbiji radi jačanja njihovog akcionog kapaciteta; promovisanje vrednosti, značaja i diverziteta kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije kao bitnog faktora u procesu evropskih integracija i značajnog činioca održivog kulturnog i ekonomskog razvoja; razvoj svesti i edukacija građanstva u cilju povećanja akcionog kapaciteta radi aktivnog učestvovanja u zaštiti, unapređenju i identifikaciji problema kulturnog i prirodnog nasleđa Srbije; rad sa mladima kao nosiocima zaštite i razvoja kulturnog i prirodnog nasleđa u budućnosti; prenošenje iskustava i dobrih primera iz prakse u zemlji i inostranstvu na zaštiti, planiranju i razvoju kulturnog i prirodnog nasleđa, angažovanje civilnog sektora u izgradnji zajedništva kroz razumevanje, razvoj, menadžment i očuvanje kulturnog nasleđa Zapadnog Balkana.

Jedino što nigde na sajtu ne piše da je predsednica Serbia Nostre penzionerka Irina Subotić, supruga penzionera akademika Gojka Subotića, poznatija kao Irina Nacionale. Sve bi to bilo lepo i krasno ali kada se pogledaju podaci na sajtu Agencije za privredne registre vidi se da je reč o Udruženju za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije „Naša Srbija"-„Serbia Nostra" osnovanom 10.9.1996. a stvari postaju kristalno jasne kada se vidi da je Serbia Nostra prijavljena na adresi u ulici Radoslava Grujića 11. u Beogradu, na istoj onoj gde je i sedište Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, bizarnog Društva Konzervatora Srbije, Nacionalnog komiteta Icomosa Srbije koji ima veoma važan zajednički imenitelj sa Serbia Nostrom, a to je izvesni Miladin Lukić, sa jmbg 0607956710032, sadašnji pomoćnik ministra kulture za pranje prljavog veša, zakoniti zastupnik Serbia Nostre te član nadzornog odbora Nacionalnog komiteta ICOMOS-a Srbije, što s obzirom na stanje spomenika kako onih na Kosovu tako i onih van njega samo potvrđuje narodnu poslovicu: spram sveca i tropar, odnosno u prevodu ugasili smo ga!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: ŠIROKE RUKE I DUBOKI DŽEPOVI ČELNIKA AGENCIJE ZA KONTROLU LETENJA

14. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Desetine miliona evra iz budžeta Srbije se godišnje operu preko Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA) i netragom nestanu. Samo u prošloj godini, po zvanično dostupnim podacima, iz Agencije se odlilo oko 250 miliona dinara, a prilikom izgradnje novog Centra oblasne kontrole letenja ukradeno je najmanje 50 miliona evra. Na sramotu ove zemlje služi činjenica da NATO određuje gde će se postaviti i radari civilne kontrole letenja u Srbiji.

 

          Igor Milanović

 

Sadašnja vlast se grčevito bori da zaštiti lopove i prikrije lopovluke prethodnih vlasti, ako ništa drugo, a ono da bi i sama mogla da se omrsi. Brojni su primeri koji dokazuju ovo, a jedan od njih je i Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA).

Državna revizorska institucija (DRI) je tako 21. decembra 2012. podnela Izveštaj broj 400-243/2012-01 o radu SMATSA samo za prethodnu godinu. Razlog zašto je DRI uopšte kontrolisao rad ove agencije je dopis koji je bivši zaposleni SMATSA dr Nikola Žegarac uputio državnom revizoru Radoslavu Sretenoviću.

U svom pismu dr Žegarac iznosi veći broj slučajeva u kojima je SMATSA oštetila državni budžet i to ne samo u 2011. godini. Da bi zaštitili izvor finansiranja, novi vlastodršci su preko DRI našli male nepravilnosti jedino u 2011. godini, a tadašnjem direktoru Nikoli Stankovu se na dušu jedino stavljala kupovina 11 automobila marke Subaru, uprkos preporuci Vlade da sve državne institucije obustave nabavku vozila radi štednje?! Nasuprot tome, dr Žegarac ukazuje na pljačku desetina miliona evra u poslednjih nekoliko godina, koje navode revizor nije smeo da proverava.

Da bi se utvrdilo stvarno stanje u SMATSA, neophodno je da nadležne državne institucije i organi nalože inspekcijski nadzor sistema poslovanja od 2002. do 2011. godine za čitav period vladavine Nikole Stankova. Kakvo je stvarno stanje znaju najbolje zaposleni radnici, ali ne smeju o tome da govore. Veliki broj zaposlenih koji nije hteo i mogao nezakonito raditi oteran je sa posla. Doživljavali su brojna maltretiranja, šikaniranja, pretnje i bili su upućivani na prisilan rad u inostranstvo.

Isto tako, javni tužilac Slobodan Radovanović u svom dopisu broj KTR 2081/06 od 23. februara 2009. godine upućenom Ministarstvu pravde Srbije potvrđuje kako postoji veći broj krivičnih prijava protiv Stankova.

"Po podnetim krivičnim prijavama, preduzete su provere njihovih navoda zahtevima za prikupljanje potrebnih obaveštenja…" – navodi tužilac Radovanović. Od tada do danas, dakle posle skoro pet godina, istraga nije krenula sa mrtve tačke, jer su i prošle, isto kao i sadašnje vlasti, čvrsto rešene da ne ugroze vezu koja im godišnje donosi preko četvrt milijarde dinara prihoda na crno.

Konačni dokaz da niko u zemlji ne želi, niti sme da ispituje rad kako bivšeg tako i sadašnjeg rukovodstva SMATSA, jeste i činjenica kako je Stankov preko kolektivnog ugovora obezbedio sebi, ali i svom nasledniku, da posle odlaska sa funkcije nastavi da prima direktorsku platu još godinu dana.

Da je htela, država je mogla da spreči sprovođenje kolektivnog ugovora, ali je njegovim ostavljanjem na snazi signalizirano funkcionerima SMATSA da su bezbedni u svakom smislu, dokle god kradu za svoje zaštitnike. Zbog toga Stankov i danas mesečno dobija desetak hiljada evra, kao da je još uvek direktor, a velika je verovatnoća da će korumpirano pravosuđe da prihvati njegov zahtev da mu država, zbog navodno nezakonite smene, isplati i višemilionsku odštetu!

Postoji više različitih načina kako se preko SMATSA izvlače pare iz budžeta. Tako je Agencija za kontrolu letenja kupila čitavu zgradu na Trgu Nikole Pašića 10 u Beogradu i to bez javnog tendera.

Ko je u toj proceduri stavio pare u džep budući da je u vreme kupovine te zgrade već počela izgradnja nove zgrade oblasne kontrole u Surčinu. Kredit za novi centar u visini od 67 miliona evra SMATSA je još 2005. uzela od Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke.

Nova zgrada Oblasne kontrole je, konačno, izgrađena na zemljištu čiji se raniji vlasnik, odnosno korisnik, ne zna sa sigurnošću. U svakom slučaju, i to zemljište je nabavljeno bez javnog tendera, a zatim je na njemu izgrađena zgrada za čiju izgradnju i opremu je država potrošila neverovatnih 120 miliona evra.

Poznate su i mnoge rekonstrukcije i adaptacije objekata i sistema kontrole letenja bez tendera i javne kontrole.. Kao primer, treba izdvojiti zgrada Školskog centra kontrole letenja na Surčinu, koja je adaptirana, utrošena su velika finansijska sredstva, zgrada je prazna, a Stankov je pokušavao da je proda privatnim firmama. Ogromna sredstva su utrošena na adaptaciju zgrade starog Oblasnog centra kontrole letenja, a istovremeno se pravila nova zgrada Oblasnog centra na udaljenosti od samo 80 metara.

Gospodin Žegarac je od državnog revizora tražio i da se proveri nabavka novih radara za stanicu Srpska Crna Gora iznad Podgorice. Urađena je kompletna infrastruktura radarske stanice, ogromne pare su potrošene za skupocenu opremu, a stanica nema mogućnosti velikog prekrivanja vazdušnog prostora (prati se let vazduhoplova samo u prilazu), pa se avioni navode iz Beograda.

U svom dopisu nadležnim organima Žegarac otkriva jednu dobro čuvanu tajnu, a to je izgradnja Radarske stanice na Kopoaniku. Unapred se znalo da instalaciju radarskog sistema neće dozvoliti NATO-pakt, mada nije poznato zašto ova alijansa ima ingerencije u Srbiji. On navodi da je svojevremeno kupljena kompletna oprema za radarsku stanicu, a deo nje je istrulio u skladištima na Kopaoniku, deo je bio u drvenim sanducima na otvorenom prostoru na aerodromu Beograd, a veći deo je netragom nestao. Pored ovih investicija izvršena je nabavka novih radara za tri lokacije u Srbiji. Za vreme Jugoslavije na ovim prostorima bila su dva radarska sistema. Sada ih ima četiri!

Hitno bi trebalo ispitati nabavku aviona za potrebe Pilotske akademije, kao i dva aviona za kalibražu. Jedan od tih aviona je ambulantni avion?!

SMATSA je, takođe, zadužena i za obuku kontrolora iz Bosne i Hercegovine i Makedonije. Naplata za ovu obuku vršila se preko jedne privatne firme iz Hrvatske, a gde je novac odlazio ostala je tajna koju ni revizor nije smeo da razreši. Zašto se angažovala privatna firma da naplate idu preko posrednika?

Kakvog kvaliteta je obuka kako naših, tako i stranih kontrolora letenja i drugog osoblja, vidi se iz jednog ranijeg izveštaja komisije Direktorata civilnog vazduhoplovstva za ispitivanje pada energetskog sistema kontrole letenja u Oblasnom centru u Beogradu, početkom maja 2008. godine. U svom izveštaju komisija navodi sledeće: "Obuka radnika za rad na novim uređajima vrši se u sopstvenom internom školskom centru (ne zna se po kom programu i ko je te programe odobrio)."

Pomenuta komisija je ispitivala razloge zbog kojih se početkom maja 2008. skoro dva sata nije znalo gde se nalazi oko 80 letelica, od kojih je samo nad Beogradom bilo njih dvadesetak. Dana 9. maja 2008. izvršen je zbog toga inspekcijski nadzor u prisustvu predstavnika AKL SCG: Miroslava Miloševića, šefa Odeljenja za energetiku i klimatizaciju i Miloša Milutinova, tehničara u službi. Nadzor su vršili Srđan Tirnanić, vazduhoplovni inspektor i Nina Ležajić, načelnik odeljenja za CNS.

Iste osobe su još jedan inspekcijski nadzor obavile i 4. juna 2008. godine.

"AKL više godina zanemaruje elektro energetiku kako sa aspekta službe, tako i sa aspekta zanavljanja uređaja, što se može videti iz više inspekcijskih rešenja", tvrdi Komisija u svom konačnom izveštaju. Desetine miliona evra su se, znači, godišnje trošile za potrebe političke elite ove države, ali se istovremeno nije imalo para da se obnovi najosnovnija oprema?!

Osim toga, novac se nemilice trošio i na putovanja radnika u inostranstvo, pa tako Komisija konstatuje da je u maju mesecu 2008. registrovano čak 15 odsto radnog vremena kao službeno putovanje, a u trenutku incidenta od ukupno devet radnika zaduženih za održavanje agregata čije je iskakanje zamalo izazvalo tragediju na srpskom nebu, njih četvoro je bilo na službenom putu u inostranstvu.

Dakle, u trenutku pomenutog incidenta na radnom mestu je bio samo jedan tehničar, koji uz to nije savladao ni obuku za rad na agregatima vezanim za navedeni događaj. Više hiljada putnika u letelicama nad Srbijom dovedeno je zbog toga u životnu opasnost, ali ni pet ipo godina posle ovog događaja niko nije krivično odgovarao, jer bi se u jednom takvom postupku neminovno otkrilo gde su odlazile pare namenjene obnavljanju opreme i školovanju radnika.

Izveštaj je službeno dostavljen resornom ministru Milutinu Mrkonjiću, koji je zaštitio direktora Stankova. O ovome se raspravljalo i na sednici Skupštine Srbije, a često je o svemu diskutovala Jorgovanka Tabaković ukazujući Mrkonjiću na nezakoniti utrošak novca. Od kako je postala funkcioner u novoj vladi, o ovome više ne priča.

Da bi se ućutkao neugodni svedok svih ovih mahinacija, rukovodstvo SMATSA je otpustilo svog najstručnijeg radnika: doktora tehničkih nauka, magistra, diplomiranog mašinskog inženjera sa najvišim domaćim i svetskim priznanjima iz oblasti nauke, inovacija i patenata Nikolu Žegarca. Slučaj je dobro poznat svima, do najvišeg državnog vrha. Ovo je primer kako se ne poštuju i ne uvažavaju stručni ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: