Архива

Posts Tagged ‘ostavka’

TERMOELEKTRO: OPSTALA POD BOMBAMA A STRADALA OD PRIVATIZACIJE I MENADŽERA…

 

Privatizacija kompanije "Termoelektro" u budućnosti bi mogla da bude dokazni materijal za neku naučnu tezu o tome da je proces privatizacije u Srbiji urađen na štetu države, naroda i kompanija koje su privatizovane. naravno, i radnika koji su u njima radili. Naime, bivši direktor "Termoelektra", Konstantin Smorčinksi upropastio je ovu kompaniju i doveo je do stečaja. Ne zna se gde je sada Smorčinski, a radnici pretpostavljaju da je pobegao u Rusiju kako bi bio van domašaja krivičnih prijava koje su protiv njega podneli. Tabloid je istraživao uzroke.

 

               Vuk Stanić

 

Svojevremeno je u Službenom glasniku broj 52 (iz ranijih godina) Termoelektro proglašen kompanijom od državnog značaja. Radnici ove firme imali su posebnu opremu i obuku za rad u vanrednim situacijama. Bili su osposobljeni da održavaju električne mreže u slučaju rata i vanrednih situacija. Da brzo remontuju i osposobe trafostanice, hidrocentrale, rafinerije….

Za vreme NATO bombardovanja, kada je pogođena Petrohemija u Pančevu, radnici Termoelektra upućeni su da remontuju javnosti malo poznat pogon ove kompanije koji se vodi pod skraćenicom PEVK.

U pitanju je bio zadatak visokog rizika tokom koga je postojala mogućnost da radnici izgube živote. Da se remontu nije pristupilo iz pogona bi izašle otrovne supstance od kojih bi umrle hiljade građana u Pančevu i okolini. Pod bombama remont je uspešno urađen. Svakodnevno su radnici Termoelektra bili na zadatku tokom bombardovanja, ali je većina poslova koje su obavljali i danas državna tajna.

U mirnodopskim uslovima od osnivanja do stečaja, Termoelektro je montirao preko 1.300.000 tona opreme, cevovoda i čelične konstrukcije, izgradio desetine termoelektrana i hidroelektrana ukupne snage preko 7.000MW, od kojih je 1.500MW u inostranstvu. Firma je izvela i montažne radove na pet rafinerija sa ukupnim kapacitetom prerade preko 12.000.000. tona nafte.

Skoro svake godine radili su remont, nekog od velikih sistema za Elektroprivredu Srbije, ili Naftnu industriju Srbije. Održavali su sistem više termelektrana širom sveta.

Neki od remontnih poslova koje su skoro redovno dobijali da urade su oni za Termoelektranu "Nikola Tesla" u Obrenovcu i oni za Termoelektranu u Kostolcu. Redovni klijenti Termoelektra bili su i cementare Lafarž u Beočinu, Holcim u Novom Popovcu, Titan u Kosjeriću i Usje u Makedoniji.

Iako u stečaju, Termoelektro još uvek poseduje objekte u kojima se izrađuje nestandardna oprema, za potrebe cementare Lafarž Beočin. U periodu do 2003. godine ova firma je za potrebe različitih klijenata izradila 1.200 tona nestandardne opreme…

U inostranstvu ova firma je bila angažovana u Alžiru, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Češkoj republici, Gvineji, Indiji, Iraku, Libiji, Makedoniji, Rusiji i Nemačkoj…

Ovakvu kompaniju nije bilo lako finansijski uništiti i dovesti do stečaja, ali mladi menadžer Konstantin Smorčinski taj zadatak je uspešno obavio!

Prva privatizacija Termoelektra iz 2007. godine je propala jer kupac, Harvinter nije izvršio ugovorne obaveze. Termoelektro je potom ponovo privatizovan februara 2008. godine kada ga je kupila Švajcarska kompanija Comfitrade SA (Komfitrejd) sa sedištem u Ženevi.

Komfitrejd je firma u kojoj pravna i fizička lica iz Rusije imaju veliki uticaj, oni su za generalnog direktora Termoelektra imenovali sada već čuvenog Konstantina Smorčinskog.

Kratko nakon imenovanja Smorčinski, zabranjuje učešće na bilo kom tenderu i na taj način lišava firmu redovnih prihoda koje su imali od održavanja velikih sistema u Srbiji.

Pre stupanja Smorčinskog na dužnost advokatski tim Termoelektra dobio je spor pred nemačkim sudom sa firmom Hitači, vrednost spora bila je šest miliona evra. Kada se saberu sudski troškovi kamate i dodatni zahtev za obeštećenjem po pitanju bankarske garancije, očekivalo se da Termoelektro naplati oko osam miliona evra.

Iako su advokati Termoelektra spor dobili u prvoj instanci, Hitači se žalio, a Smorčinski je tada promenio advokatski tim koji je za stupao njegovu firmu. Umesto njih on je angažovao advokate koji su ranije radili za Hitači!? Sve i da ih je slučajno angažovao, radnici Termoelektra su ga upozorili:

"…Ljudi koje ste angažovali da nas zastupaju, su tokom pregovora pre sudskog spora sa Hitačijem sedeli sa njhove strane stola i pravno savetovali njihove menadžere!"

Smorčinski nije voleo da mu se mešaju u posao, oni koje nije pitao za mišljenje i sa platnog spiska je skinuo sve one koji su se bunili protiv načina na koji je vodio postupak.

Advokati koje je on angažovao izgubili su spor. Kada je kasnije profesor Jakšić sa pravnog fakulteta koji dobro poznaje nemačko pravo uradio ekspertizu njihovog rada došlo se do zaključka da su posao radili nesavesno.

Zapravo oni su posao radili itekako savesno, ali ne u korist Termoelektra, već u korist Hitačija.

Ne postoji nijedan dokaz da je Smorčinski od Hitačija dobio tri miliona evra, da zauzvrat izgubi spor, ali posle svega navedenog svako ima pravo da sumnja da je on taj spor namerno izgubio! Na taj način Termoelektro oštećen je za više od osam miliona evra.

Istovremno, Smorčinski je na sve načine tovario nove troškove za Termoelektro, na račun firme zakupio je luksuzan stan centru Beograda, svakodnevno je leteo biznis klasom na različite strane sveta, odlazio na raznorazne sastanke i Termoelektru nije donosio nikakve poslove.

Po pitanju avionskih karti bio je krajnje bahat, često bi tražio da mu se na dan leta promeni vreme leta. Jednom prilikom je zaposlenima ujutro javio da želi da umesto u 14 časova kako piše u karti bude u drugom avionu koji leti sat vremena ranije. Takva promena koštala je oko tri stotine evra.

U jednom trenutku i najveći skeptici pomislili su da će on uspeti da napravi nekakav posao sa sunarodnikom iz Naftne industrije Srbije. Otišao je na sastanak sa generalnim direktorom NIS Kirilom Kravčenkom, ali se vratio bez ugovorenog posla.

Nekako istovremeno svima je postalo jasno da Smorčinski, ili nije sposoban da ugovori poslove, ili ih namerno ne ugovara, dok istovremeno obezvređuje i otuđuje sredstva za rad ove kompanije.

Deo osnovnih sredstava, kao na primer specijalni alati koja je Termoelektro posedovao u knjigovodstvenom stanju procenjeni su bili na 75 miliona dinara, Smorčinski ih je prodao firmama iz Rusije za duplo manje novca. Na isti način je raskrčmio i opremu Termoelektra u Makedoniji, dok je oprema koju su posedovali u Nemačkoj prodavana na ovaj način, ali i za keš, što je protivno nemačkim zakonima!

Smorčinski je potom firmi Termoelektro rotaciona oprema u kojoj je takođe bio ovlašćeno lice prebacio sedam miliona dinara, i kratko posle toga ugasio ovu firmu.

Posle više ovako "pametnih" poteza, Smorčinski je uspeo da Termoelektro ove godine dovede do stečaja. Na sajtu APR u momentu pisanja ovog teksta kao zvanični stečajni upravnik bio je upisan Rade Radulović, dok se tih dana na Fejsbuku pojavila informacija da je on razrešen dužnosti i da na njegovo mesto stupa Miloš Borovčanin.

Treba reći i da Smorčinski ne bi tako lako Termoelektro doveo do sečaja da nije imao tim odanih saradnika. Ovaj kontroverzni menadžer je po dolasku u Termoelektro pre svih ovde pomenutih radnji oformio tim ljudi koji su pokrivali njegove poteze.

Oni su radnicima ispirali mozak da plate nema zbog odluka bivšeg direktora iz pred privatizacionog perioda. Kada su radnici počeli da se bune što plate nema, ističući da su je kod direktora Blanuše redovno primali, ljudi Smorčinskog su ih molili da ne opstruiraju rad novog direktora. Oni koje je Smorčinski regrutovao u krug njegovih pomagača redovno su primali platu.

Glavni čovek Smorčinskog bila je Natalija Šablovskaja koju je on doveo sa sobom kada je došao na čelo Termoelektra. Jedan od ljudi kojima je u vreme Smorčinskog bilo lepo u Termoelektru je Ivan Stejić. Ruski menadžment je Stejića rasporedio na poslove stručnog saradnika za imovinsko pravne poslove. On je Smorčinskog savetovao za mnoge pravno poslovne poteze.

Stejić je istovremeno bio i predsednik sindikata. Sindikata čiji članovi nisu redovno primali platu, dok je njemu zarada redovno isplaćivana. Njemu su pre otvaranja stečaja isplaćene skoro sve zarade. Stejić je i danas aktivan sindikalac, ali u svojim nastupima nikada ne kritikuje Smorčinskog.

Aleksandar Vesković, koji danas ima nalog na fejsbuku posvećen Termoelektru, sa nazivom "Termoelektro D.O.O. ne u stečaj" je na gradilištu u Nemačkoj bio dve godine odgovorno lice. Tamo je uredno i bez zakašnjenja primao veliku platu. U vreme dok je on još bio ovlašćeno lice, Smorčinski je prodao osnovna sredstva Termoelektra iz Nemačke u vrednosti od milion evra. Vesković tada nije pokušao da spreči Smorčinskog, niti ga danas kritikuje, ali na svom fejsbuk nalogu redovno kritikuje stečajne upravnike koji vode ovo preduzeće.

 

      A 1.

   Spor sa Hitačijem

Kao pod izvođač Termoelektro bio je angažovan od firme Hitači da za njih obavlja poslove u Nemačkoj. Kao dokaz da će poslove obavljati savesno Termoelektro morao je da dostavi bankarsku garanciju. Radnici Termoelektra pošteno, savesno i blagovremeno su obavljali poslove za koje su bili angažovali. Ipak Hitači tri meseca nije plaćao ugovorne obaveze. Posle tri meseca radnici Termoelektra su se demonstrativno povukli sa gradilišta. Hitači je aktivirao bankarsku garanciju, a Termoelektro je pokrenuo spor pred Nemačkim sudom.

U prvoj instanci spor je rešen u korist Termoelektra, Hitači se žalio. Generalni direktor Termoelektra Smorčinski promenio je advokatski tim i angažovao advokate koji su ranije prisutvovali pregovorima sa satrane Hitačija. U drugoj instanci spor je rešen u korist Hitačija, a za Termoelektro to je značilo početak finansijskog kraha i kretanje u pravcu stečaja.

 

      A 2.

   Nekad bilo, još se pominje

Preduzeće Termoelktro u prošlosti je svoje reference izgradilo radeći na projektima za Termoelektranu "Nikola Tesla", Kostolac, Kolubara, Morava, Novi Sad, Zrenjanin, Hidroelektrane Đerdap, Đerdap II, Zavoj. U Crnoj Gori radili su za TE Pljevlja, u Bosni i Hercegovini za TE Tuzla. U Alžiru za TE Mžsila, TE RAS DJinet u Libiji za TE West Tripoli TE Benghazi u Iraku TE Hartha TE Daura u Indiji, TE Barauni u Nemačkoj za Boxberg, Morburg i Lunen.

Ova nekada uspešna firma radila je poslove za različite Rafinerije i Petrohemije. U Srbijai za Rafineriju Novi Sad, Rafineriju Pančevo, Petrohemijski kompleks Pančevo, Azotaru Pančevo, Zorku Šabac…U Češkoj za Rafinerija Litvinov, Petrohemijski kompleks Litvinov, Petrohemijski kompleks Neratovice…U Makedoniji za Rafineriju Skopje. U Rusiji za Rafineriju Kiriši i Fabriku šampona Vladivostok. U Iraku su radili na Razvoju naftonosnih polja, Khabazi Kirkuk….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FINANSIJE SRBIJE U BUNARU, PRIZVODNJA STOJI, GRAĐANI BEZ PLATE I ZADUŽUJU SE DA BI PREŽIVELI, NAPLATA DUGOVA STIŽE…

18. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Prema rezultatima međunarodnih istraživanja, iz Srbije godišnje odlazi skoro tri milijarde evra zarađenih organizovanim kriminalom i korupcijom. Istovremeno, Srbija samo u ovom mesecu mora da se zaduži za skoro pola milijardi evra, kako bi izbegla neminovni bankrot. Ukupno zaduživanje ove godine ne može da bude ispod tri milijarde evra, ali taj novac neće otići za preko potrebne investicije, već u punjenje džepova onih na vlasti.

 

          Milan Malenović

 

Prema mišljenu stručnjaka, već sada je predvidljiv minus u ovogodišnjem budžetu od oko tri milijarde evra, što iznosi oko trećine budžetskih sredstava. Da bi se popunila ta rupa biće potrebno uzimanje novih kredita, ali gde ih naći i pod kojim uslovima.

Poslednje veliko zaduživanje nastalo je krajem novembra prošle godine kada su prodate državne obveznice ukupne vrednosti od milijardu dolara, uz izuzetno visoku kamatnu stopu od 6,125 odsto. Rok otplate tih hartija od vrednosti je 2018. godina.

Već u februaru ove godine planirano je dalje zaduživanje kroz prodaju obveznica. Uprava za javni dug planira za februar aukcije državnih hartija od vrednosti u dinarima u iznosu od 46 milijardi i hartija denominovanih u evrima od 50 miliona evra, što zajedno iznosi 450 miliona evra. To je samo u jednom od predstojećih 11 meseci.

Za 4. februar zakazana je aukcija petogodišnjih državnih obveznica sa godišnjim kuponom od 10 odsto u iznosu od 10 milijardi dinara, a dva dana kasnije aukcija tromesečnih državnih zapisa vredna tri milijarde dinara. Za 11. februar planirana je aukcija dvogodišnjih amortizacionih obveznica sa varijabilnim kuponom, pri čemu je godišnji kupon jednak referentnoj kamatnoj stopi, uvećanoj za fiksnu maržu, u iznosu od 10 milijardi dinara.

Nedelju dana kasnije zakazana je aukcija pedesettronedeljnih državnih zapisa u iznosu od 10 milijardi dinara, a 25. februara aukcija trogodišnjih obveznica, sa godišnjim kuponom od 10 odsto, u istom iznosu.

Za 27. februar je planirana aukcija šestomesečnih državnih zapisa u iznosu od tri milijarde dinara. Za 19. februar zakazana je aukcija trogodišnjih državnih obveznica sa godišnjom kuponskom stopom od 4,5 odsto u iznosu od 50 miliona evra.

Ovako projektovane kamate su veoma optimistične, gotovo neostvarive, budući da je u novembru prošle godine dosegnut nivo od preko šest odsto, a da je u međuvremenu agencija Fič Rejtings donela odluku da snizi kreditni rejting Srbije na B+ sa stabilnim izgledima, sa dosadašnjeg BB- sa negativnim izgledima. Snižavanje rejtinga jedne zemlje obavezno sa sobom povlači rast kamatnih stopa za pozajmice toj zemlji, tako da je za očekivati da obveznice u ovoj godini, sa manjim izuzecima, dosegnu interes od 7 odsto.

Kao ključne razloge za svoju odluku, Fič Rejtings navodi rast deficita u 2014. godini po osnovu prethodno preuzetih obaveza, kao i opšte stanje javnog duga u odnosu na visinu bruto domaćeg proizvoda, ali i izostanak sprovođenja prethodno najavljivanih strukturnih reformi u prethodnim godinama.

Uz pad rejtinga srpsku privredu opterećuje i sveopšti pad, gotovo izostanak investicija. Pošto su domaće firme listom ostale bez sopstvenih sredstava, jedina mogućnost za investiranje bilo bi uzimanje kredita. Od sredine prošle godine, međutim, primetan je osetan pad kreditnog zaduživanja privrede i to ne zato što banke nemaju para ili daju nepovoljne uslove, već zato što preduzeća nemaju načina da uzete kredite plodonosno investiraju. Drugim rečima: u Srbiji je stala svaka privredna aktivnost.

Iako Lazar Krstić, ministar finansija sa diplomom BK Univerziteta i priučeni stručnjak za finansije, zaustavljanje dalje zaduženosti stanovništva i privrede smatra dobrom vešću, to je u suštini katastrofalno loša vest.

Istina je da je u toku 2013. došlo samo do neznatnog porasta prosečne zaduženosti stanovništva sa 814 evra u 2012. na 836 evra po glavi stanovnika. Ukupna zaduženost građana i privrede Srbije po bankarskim kreditima smanjena je u prošloj godini za 5,1 odsto, na 2.140 milijardi dinara. Struktura uzetih kredita, međutim, pokazuje da ovo nikako ne može da bude dobra vest.

Sve vrste kredita građana imale su pad u prošloj godini, osim gotovinskih kredita koji su porasli za 14,4 odsto, i poljoprivrednih kredita kod kojih je rast bio 10 odsto. Najveći pad zabeležen je kod potrošačkih kredita – 18,3 odsto. Gotovinski krediti i odlazak u dozvoljeni minus na kreditnim karticama najskuplji su oblici zaduživanja, ali istovremeno i najpristupačniji, jer ne zahtevaju nikakve posebne garancije.

Građani Srbije se, dakle, zadužuju da bi mogli da prežive, a ne da bi kupovali trajnija dobra. Pad kupovne moći građana istovremeno srpskoj privredi oduzima nadu u brzi boljitak, jer čemu proizvoditi robu koju nema ko da kupi?

Bez proizvodnje i prodaje dobara privreda ne može da ostvari prihode, pa nema odakle ni da plaća radnike. Po nezvaničnim podacima ministarstva privrede koji su nedavno procureli u javnost, svakog dana u proseku radnici pedesetak srpskih preduzeća obustavljaju rad zbog neisplaćenih plata i doprinosa. Na godišnjem nivou je to preko 17.000 firmi, odnosno mnogo više nego što ih ima unetih u registar Agencije za privredne registre!?

Dok je kompletna privreda u štrajku jer radnici ne primaju platu, na tržištu nema dovoljno para za obrt, preduzeća manje zarađuju, pa imaju manje para za plate radnicima, koji zatim nemaju dovoljno para za kupovinu, pa je na tržištu manje obrtnog novcaZačarani krug iz koga poneti pa upušteni studenti ekonomije ne mogu da nađu izlaz.

Marketing i spinovanje ovde ništa ne pomažu. Porast kupovne moći, zbog koga je odlazeća vlada u slavljeničkom zanosu zamalo proglasila dan radosti u Srbiji, iznosio je 0,77 odsto za celu prošlu godinu. To prevedeno na srpski znači da neko ko je ranije kupovao 100 mera nečega sada može da kupi "čak" 100,7 mera toga istoga. Manje smo gladni za bezmalo ceo jedan procenat.

Podatak iz jula 2013. godine govori da maloletnih lica na spisku korisnika narodnih kuhinja ima 11.174 od ukupno 34.600 osoba kojima je to najčešći način da se ishrane. Ovom broju treba dodati one koji se hrane u različitim verskim zajednicama i nisu statistički obuhvaćeni, kao i one koji bespomoćno bukvalno umiru od gladi, jer iz nekog razloga ne mogu da se hrane u javnim kuhinjama.

Po gornjim podacima deca (maloletne osobe) čine trećinu gladnih koji se hrane u narodnim kuhinjama. Koristeći tu računicu, samo u drugom smeru, možemo da dođemo približnog broja gladnih u Srbiji.

Na evidenciji republičkog Centra za socijalni rad tokom 2012. nalazilo se 177.171 dece, a više od 102.000 dece su socijalno i materijalno ugroženi (čitaj: goli, bosi, iscrpljeni od gladi). Primenjujući formulu da na jednog maloletnika dolaze dva gladna punoletnika, lako je zaključiti da u Srbiji zvanično gladuje preko pola miliona ljudi. Brojka je, međutim, daleko viša, jer iz birokratskih i marketinških razloga statistički nisu obuhvaćeni svi koji su zaista materijalno ugroženi.

Da bi, međutim, bilo dovoljno para da se nahrane bar oni statistikom obuhvaćeni nesrećnici i to celih godinu dana, bilo je dovoljno neraspisati vanredne parlamentarne izbore. Želja Aleksandra Vučića da postane neprikosnoveni vladar Srbije košta, naime, koliko i jednogodišnje sledovanje obroka za sve registrovane izgladnele.

A da se zaista krenulo u obračun sa korupcijom u Srbiji ne bi ni bilo potrebe za javnim kuhinjama. Evropska Agencija za borbu protiv korupcije (OLAF) procenjuje da se svakog dana u Srbiji prosečno izgubi dva miliona evra samo zbog korupcije. Istovremeno se odliv kapitala iz Srbije legalnim tokovima (iako se radi o novcu zarađenom na nezakonit način) procenjuje na prosečno tri milijardi dolara godišnje za poslednje tri godine, pri čemu je u izbornoj 2012. došlo do rekordno visokog odliva od preko pet milijardi.

Kada saberemo već odnetih preko 50 milijardi dolara u prvoj deceniji ovog veka sa desetak milijardi u ovoj deceniji i tome dodamo prosečno 700 miliona evra svake godine izgubljenih zbog korupcije, vidimo da bi Srbija danas bila skoro kao Švajcarska i to bez zaduživanja u inostranstvu, samo da se bilo koja od prethodnih vlasti ozbiljno uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZLOUPOTREBA I ZAOKRUŽIVANJE „EKONOMSKE CELINE“ U ELEKTRODISTRIBUCIJI ŠABAC U ORGANIZACIJI DIREKTORA

11. фебруара 2014. 1 коментар

 

Iz opširnog pisma grupe dugogodišnjih radnika Elektrodistribucije u Šapcu, u kome je opisana autokratija rukovodilaca ovog preduzeća, zapošljavanje stranačkih i prijatreljskih "kadrova", ali i raspad čitavog sistema, redakcija objavljuje u skraćenoj formi najvažnije delove…

 

 

STRUJA

 

Nakon trinaest godina, u februaru 2013. godine, promenjen je direktor Elektrodistribucije Šabac, i umesto inženjera Dragana Živanovića, koji je došao na krilima revolucionarnih promena 2000. godine, postavljen je ekonomista Dejan Jovanović, takođe na krilima, ali Dragana Tomića, narodnog poslanika iz šabačkog kraja.

Time se ispunio dečački san novog direktora, s obzirom da je još kao dete i kao član DSS-a, sanjao da jednog dana postane direktor Elektrodistribucije. Tu, dugo skrivanu želju, otkrio je nakon što ga je, sa mesta direktora Nacionalne službe za zapošljavanje u Šapcu, posle samo godinu dana direktorovanja, smenila još demokratskija šabačka vlast, odnosno Demokratska stranka.

To je, na žalost mladog direktora, bilo njegovo jedino državno uhlebljenje, sve do ostvarenja njegove vekovne težnje, odnosno postavljenja na mesto direktora Elektrodistribucije u Šapcu. Presudno za izbor na mesto direktora u Elektrodistribuciji, bilo je njegovo iskustvo u radu sa električnom energijom, stečeno zamenom sijalica i paljenjem i gašenjem svetla u stanu.

Ništa to ne bi bilo čudno u današnje vreme, da se mladi direktor nije čudno ponašao nakon dolaska. Čudno, čak i za pojam Elektrodistribucije Šabac, gde nešto zaista kapitalno treba da se dogodi, pa da se nazove čudom. Nakon dolaska, kao iskusni distributer, počeo je sa reformom distributivnog sistema, koja se pre svega ogledala u suludom i nekontrolisanom zapošljavanju, kako po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, tako i na neodređeno vreme.

Kao bivši član DSS-a, samim tim i veliki legalista, prevideo je da postoje Zakon o radu, Kolektivni ugovor, Zakon o energetici, te je sam donosio i sprovodio svoje propise. Prilikom zapošljavanja i raspoređivanja zaposlenih, mladi direktor je isticao da to nije njegova volja, već volja direktora Elektrosrbije u Kraljevu ili čak nekih važnih ljudi u Beogradu.

Što se tiče zapošljavanja, direktor Dejan Jovanović je prevazišao mnoge koji se pominju u medijima u poslednje vreme, verovatno zbog toga što se nekad bavio atletikom. Dakle, počela je priča koja može da se smesti u rubriku „Verovali ili ne".

Među prvima, direktor Dejan Jovanović, doveo je troje članova SNS-a i završio sa zapošljavanjem članova svoje nove matične partije. Jedan od tih troje zaposlenih, prozvan od milja Dušan Silni", ima širok dijapazon opisa posla, a to je da ne radi ništa, jer „ništa" je najširi pojam.

U to „ništa" spada i koordinacija rada ostalih „ugovaraca", tako da je on neformalni šef „ugovaraca", ali i direktorov neformalni konsiljere. Jedini razlog zbog čega nije zaposlen na neodređeno vreme, je to što još nije završio fakultet, naravno, privatni, ali ubrzano radi na svom stručnom usavršavanju.

Drugi fenomen je još frapantniji, jer se radi o ženi koja je završila srednju građevinsku školu-odsek geodezija, i dobila je posao na neodređeno vreme odmah nakon postavljenja direktora Jovanovića. Dotična radnica radi koliko i prethodno opisani radnik, ali to nije smetalo direktoru da joj posle dva meseca poveća koeficijent rada, da bi se izjednačila po plati sa onima koji rade njen posao.

Da bi zaokružio ovaj humani proces, direktor je po osnovu famoznog ugovora o p.p. poslovima, zaključio i sa bratom Maksimović Sanje, Maksimović Sašom, koji, kao mašinski inženjer po struci, radi kao mašina, na šalteru, jer je mašinska struka po prirodi stvari, najzastupljenija u Elektrodistribuciji. Direktor Jovanović je zapošljavanje navedenih brata i sestre Maksimović, objasnio željom direktora Elektrosrbije iz Kraljeva, koju nije mogao odbiti.

S obzirom da je Elektrodistribucija Šabac deo Elektroprivrede Srbije, kao i proizvodnja uglja, direktor Jovanović je pravilno zaključio da je, zlu ne trebalo, potrebno zaposliti i rudarskog inženjera, što je i učinio. Naime, Aleksandar Đurić je završio rudarski fakultet a nakon završenog kursa na Radničkom univerzitetu, stekao zvanje elektromontera, što uspešno pokazuje u praksi, jer je uspeo da uoči razliku između brojila i uklopnog sata.

Ivana Blagojević, koja je završila čuveni i opštepriznati „Fimek", Visoku školu za ekonomski menadžment i preduzetništvo u Novom Sadu, u kojoj je direktor prepoznao najveći potencijal i koja je pokazala najveću privrženost liku i delu direktora, raspoređena je na mesto šefa Službe za komerciju, koje nije bilo popunjeno od 2000. godine, jer nije ni potrebno.

Inače, dotičnu gospođu zaposlila je pre nekoliko godina, rođena tetka Marijana Mihajlović, koja je supruga bivšeg direktora Elektrosrbije Slobodana Mihajlovića, uglednog člana još uglednije Demokratske stranke. Uzgred, dok je njen suprug bio direktor, Marijana Mihajlović, bila je zamenik direktora za finansije Elektrosrbije Kraljevo.

Pravilno uviđajući potrebu za zaokruživanjem ekonomske celine u Elektrodistribuciji u Šapcu, direktor Jovanović na mesto šefa Službe za finansije dovodi, iz moćnog šabačkog koncerna „Farmakom", gospođu Slađanu Alimpić, koja je, mora se priznati, završila pravi Fakultet, a rukovodi timom od četvoro ljudi.

Pored toga, u Ekonomsko komercijalnom sektoru postoje i rukovodilac sektora i još dvoje diplomiranih ekonomista, tako da u Elektrodistribuciji radi sedam ekonomista i pet pripravnika iste struke, naravno bez direktora, koji je takođe ekonomista, i kao što se vidi, veoma privržen toj grani nauke.

Kako su na neodređeno vreme uglavnom zaposleni stručnjaci koji nisu članovi Srpske napredne stranke, da bi zadovoljio članstvo stranke ili samog Blažu Kneževića, direktor je zaključio sa istim, naravno ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

Inače, Blaža Knežević je, kao i direktor Dejan Jovanović, bio potpredsednik odbora SNS u Šapcu, i obojica su kadrovi Dragana Tomića, narodnog poslanika SNS. Blaža Knežević radi kao ekonomski tehničar, ali sa visokim izgledima da dobije posao na neodređeno vreme, čim završi neke visoke škole, na čemu ubrzano radi.

Na žalost, ovakav način zapošljavanja, pre svega radnika koji su priučeni, odnosno prekvalifikovani iz neke druge profesije u profesiju elektromontera, dovela je i do nesrećnog slučaja, koji se desio kada je poginuo elektromonter koji je radio po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, Nikola Stanić.

Nesrećni Nikola se sa ekonomskog tehničara prekvalifikovao na elektromontera za mreže i postrojenja, ali nije mogao da radi kao ekonomski tehničar, već je radio prave elektromonterske poslove, penjanje na stub, gde je i izgubio život spletom nesrećnih okolnosti, uključujući tu i nemar onih kojih su organizovali radove, i protiv kojih se vodi istraga.

Danas, u Elektrodistribuciji Šabac, po ugovoru na neodređeno vreme radi sedamnaest elektromontera, troje ekonomista, dvanaest ekonomskih tehničara, po jedan rudarski i mašinski inženjer, jedan automehaničar i jedan daktilograf. Pripravnički staž obavlja pet diplomiranih ekonomista.

Kako nema dovoljno stolica, stolova, o računarima da i ne govorimo, „ugovorci" sede u kancelarijama kao u pozorištu, u više redova, a graja i veselje nadaleko se čuju. Ako se navedenom broju lica angažovanih na p.p. poslovima, dodaju i lica koja očitavaju električnu energiju, onda se broj takvih ugovora drastično povećava. Ko će biti angažovan na određenim poslovima po osnovu ugovora, određuje sam direktor, po samo njemu znanim kriterijumima…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA JE POSTALA NAJVEĆI EVROPSKI KONTEJNER NAJLOŠIJE ALI I NAJSKUPLJE ROBE IZ UVOZA

31. јануара 2014. Коментари су искључени

 

U vreme potpunog raspada ekonomije u Srbiji (kao i u celom regionu), masovan, nekontrolisani uvoz je samo drugo ime za kolonijalni status. Kako drukčije objasniti činjenicu da je re o zastrašujućim sumama koje se mere milijardama dolara? Samo u toku prošle godine, na uvozne energente, automobile i električne mašine, Srbija je platila čak pet milijardi dolara! Ukupan godišnji uvoz prelazi i deset milijardi dolara. Ali, ako je uvoz nekih strateških proizvoda nužnost, uvoz luka, krompira i jabuka svakako nije. U vreme dok je još postojala jugoslovenska federacija, uvoz robe je morao da prati izvoz.

 

          Nikola Vlahović

 

Tačnije, koliko je uvoznik planirao da uveze robe, za toliko je morao i da je izveze! Na taj način se održavala ravnoteža prometa, ali, pre svega, štitio domaći proizvođač i domaće tržište.

Zahvaljujući takvoj politici, u ondašnjoj državi nastajale su vrhunske robne marke koje su mogle da konkurišu ravnopravno na svetskom, ali i na domaćem tržištu. Za razliku od onih vremena, Srbija je danas otvoreni kontejner u koji svako baca šta hoće. Izvoz je smešno mali, i uglavnom ide preko par tajkunskih, i nekoliko stranih firmi.

Za samo deset godina, Srbija je postala najveći evropski kontejner najlošije ali i najskuplje robe iz uvoza. Tako je ubijanje domaćeg proizvođača obavljeno na najbrutalniji način, uz pomoć korumpiranih vlasti i kriminalnih apetita beskrupuloznih mešetara i preprodavaca.

Planska politika ubijanja Srbije nigde nije tako vidljiva kao na ovom, nečuvenom uvozničkom nasilju. Još od vladavine DOS-a pa sve do sadašnjih, naprednjačkih skakavaca, traje istovremeno uništavanje domaće proizvodnje i masovan uvoz svega zamislivog i nezamislivog, počevši od odeće, obuće, hrane, tehničke opreme, pa sve do sirovina i polufabrikata, koji uglavnom imaju tretman smeća u zemljama porekla.

Da je situacija dramatična, posebno kad je uvoz hrane u pitanju, govori i podatak da je samo u toku prošle godine, u Srbiju uvezeno skoro dve hiljade tona krompira, preko 23 hiljade tona paradajza, hiljadu i po tona šargarepe i preko 12 hiljada tona pasulja (iz Kazahstana), skoro 14 hiljada tona (iz Makedonije, Grčke, Turske, Španije…), preko 13 hiljada tona jabuka, hiljadu tona krušaka

Pretprošle i prošle godine jabuke su Srbiji su odlično rodile, ali je, istovremeno, tržište bilo preplavljeno jeftinim (i lošim) jabukama iz uvoza, za šta je potrošeno čak 10 miliona dolara!

Mada je Srbija država sa statusom najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, izvoz srpskih jabuka na ovo ogromno tržište bio je skoro duplo manji od uvoza!

Srbija godišnje uveze i preko tri hiljade tona crnog luka (uglavnom iz Holandije, Belgije, Češke, pa čak i Australije!). Lešnik dolazi iz Gruzije, Nemačke i Turske, smokve iz Albanije, a beli luk iz Kine.

Mada zvuči neverovatno, da Srbija kao izrazito poljoprivredna zemlja, uvozi ono čega ima u obilju, ovo kriminalno uvozničko divljanje je znatno šire nego što izgleda. Istovremeno, na spisku onih roba koje bi bez teškoća mogle biti proizvedene u Srbiji, a koje godinama uvozimo, nalaze se i takve "sitnice koje život znače" kao što su šibice, lampe, igračke, žvake, cveće, školski pribor…

Tužno je i to da Srbija, koja je na početku dvadesetog veka samo u jednoj godini izvezla u Austro-Ugarsku čak milion svinja, danas godišnje uvozi između 4 i 7 hiljada tona svinjskog mesa (vrednosti preko 18 miliona dolara)!

Da bi ubijanje domaćih proizvođača bilo jasnije, treba znati i to da Ministarstvo poljoprivrede za subvencije planira neznatnu sumu, mada Srbija raspolaže sa 0,6 hektara obradivih površina po glavi stanovnika, što nema nijedna druga zemlja u Evropi. Umesto da bude poljoprivredna velesila, kriminalnom politikom svojih vlada, Srbija je danas pretvorena u najbedniju koloniju, zavisnu od uvoza svega, pa čak i flaširane vode, mada je ovde, pod ovim nebom, ima u izobilju.

Slučaj uvoza krompira je možda najrečitiji primer kako vlasti ovdašnje sa predumišljajem ubijaju seljaka, selo, poljoprivredna gazdinstva…Sa jedne strane, proizvodnja krompira je pod subvencijom države, a sa druge, država vrši diverziju sopstvenih odluka, jer uvoznici već odavno potplaćuju državne službenike.

Zbog svega toga, vagoni domaćeg krompira propadaju. Zbog milion tona krompira uvezenog u 2012/2013 godini, na hiljade tona domaćeg krompira je bačeno! Tako su u crno ostali zavijeni proizvođači krompira u Vojvodini, Šumadiji, Mačvi…Čipsara u Čačku, koja je godinama kupovala krompir od domaćih proizvođača, danas je prinuđena da ga kupuje od uvoznika.

A kakav "kvalitet" uvozimo, najbolje govori podatak da su, na primer, poznate marke čokolada koje se prodaju na našem tržištu često sa znatno manjim sadržajem kakaoa nego u zemljama zapadne Evrope, da začini sadrže više soli nego povrća, da uvozni deterdženti lošije peru, da kremovi imaju manje mleka i lešnika, da se u proizvode od meda stavlja se kukuruzni sirup...

Sa druge strane, ovi proizvodi se na isti način reklamiraju kod nas kao i u zemljama u kojima su znatno kvalitetniji, ista im je ambalaža. Štaviše, ni cene se ne razlikuju, čak su kod nas često i više. Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske, gde velike svetske kompanije imaju razvijenu proizvodnju, namenjenu za stanovništvo ovog dela Evrope.

Čak i kineska roba kojom je preplavljeno tržište Srbije, ima status trećerazrednih proizvoda u Kini. Na žalost, Srbija nema skoro nikakvu kontrolu nad kvalitetom uvozne robe. I to je posledica kriminalne veze državnih organa sa velikim uvoznicima.

 

     Uvozimo i operacione stolove!

 

Poseban haos, uvoznička mafija napravila je na tržištu tekstila. Domaće tekstilne fabrike bačene su u dužničko ropstvo ili su brutalno ugašene, jer država nije htela da štiti domaći proizvod. Da bi akcija uspela, korumpirane su sve nadležne institucije, pa je nesmetano krenuo uvoz tekstila iz Indije, sa Tajlanda, iz Kine, Turske, Egipta, pa čak i Madagaskara. Ispada da su, kako reče jedan ogorčeni analitičar, topliji džemperi koje uvozimo sa Madagaskara od onih koje štrikaju zlatiborske pletilje.

Tekstil i obuća koje kupujemo u radnjama uglavnom nisu prošli nikakvu kontrolu zdravstvene ispravnosti. U Srbiji, naime, ne postoje ni pravilnici, ali ni aparati koji su u stanju da identifikuju hemijski sastav odeće. Iako u ovdašnjim kućama i inspekcijama tvrde da kontrolišu deklaracije koje im dostavljaju uvoznici i proizvođači, one su, uglavnom, nejasne i nepotpune. Referentna laboratorija nema mogućnost za proveru svega što se prodaje.

Kao u doba samoupravnih viceva, ministarstvima finansija i privrede, koja su, inače, u obavezi da do kraja godine donesu nove pravilnike o tekstilu i obući, formiraće komisiju! Tada će se određivati prisustvo teških metala u odeći, obući i tekstilu i drugih hemijskih jedinjenja čije prisustvo predstavlja rizik po zdravlje ljudi!

Ali, nije sporna samo zdravstvena ispravnost kineske robe koja se prodaje bez ikakvih deklaracija na svakoj uličnoj tezgi, pijaci i buvljaku, i koja u Srbiju dolazi sumnjivim kanalima. Jedina garancija kvaliteta, kako domaće odeće i obuće, tako i one markirane iz uvoza, jeste reč proizvođača i njegova reputacija.

Na žalost, divljanje uvoza dostiglo je zastrašujuće razmere, pa tako iz inostranstva stižu i najprostije medicinske potrepštine kao što su igle i špricevi, aparati za disanje…

Sa druge strane, čak i najdelikatnija oprema koju proizvode domaće kompanije po najvišim svetskim standardima, danas ne može da se odupre uvoznom ludilu koje direktno podstiče Vlada Srbije i njena ministarstva.

Protekle, 2013. godine, država je svojom uvoznom politikom "ubila" čak i proizvođače rentgen-aparata (poput "Jugorentgena" ali i "Elektromedicine"), mada su ove firme godinama snadbevale i servisirale zdravstvene ustanove u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Srbija uvozi čak i operacione stolove, pa ih godišnje uveze oko stotinu komada, mada je razlika između najniže cene uvoznog, i operacionog stola proizvedenog u „Elektromedicini", čak 15.000 evra!

 

     Kome treba 25 tona svinjske dlake?

 

Srbija godišnje uvozi neverovatnih 200 kilograma ljudske kose, 400 kilograma kornjačevine i kitovih kostiju, čak 2.500 kilograma ptičjeg perja i 100 kilograma prirodnih sunđera, pa čak i helikoptere do 2.000 kilograma koji su plaćeni 505.000 dolara.

Prošle godine uvezeno je 100 kilograma prašine i praha od dragog i poludragog kamenja, čak 50.000 kilograma konoplje i više od 300 kilograma deteline, 1.000 kilograma korala i 400 kilograma bikove sperme i 25.000 kilograma svinjske dlake!

U gomili bizarnih proizvoda koje Srbija uvozi, prošle godine je iz inostranstva stiglo čak 8.800 kilograma dvogleda, 6.600 kilograma različitih mikroskopa i 2.400 kilograma teleskopa za oružje. Kao da sve u ovoj zemlji funkcioniše kako treba, pa je još samo ostalo da zbrinemo lovce!

Luskuznu hranu uvozimo i kupujemo u tonama, kao da imamo švajcarske ili nemačke plate, i kao da nam je tržište bar desetak puta "teže". Podaci Republičkog zavoda za startistiku govore da se u Srbiji pojede godišnje 800 tona smrznutih, sušenih i soljenih sipa, hobotnica i lignji. A, papiri sa carina pokazuju i da smo kupili i 16 tona jastoga, četiri tone rakova i 1.700 kilograma ostriga i druge morske hrane.

Možda i ovo može da zazvuči neverovatno, ali srpska polja nemaju dovoljno nane pa je zato uvozimo godišnje u nezamislivim količinama od po dvadesetak tona! Razlog je takođe teror nad domaćim proizvođačima koji su u nemilosti sopstvenog ministarstva poljoprivrede!

A, kolika je razlika između uvoza i izvoza, najbolje govori podatak da je Srbija za poslednjih godinu dana ostvarila deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni za više od pola milijarde dolara.

Srbija uvozi čak i led za ćevape, pljeskavice i sve proizvode od mlevenog mesa. Među stotinama različitih artikala koji svakog meseca ulaze u Srbiju je i led, kojeg nema dovoljno u domaćoj proizvodnji!? Pojedine mesne industrije, kao što je „Big Bul" iz Bačinaca u Sremu, imaju ledomate, ali većina je prinuđena da koristi uvozni led! Led se u mesnoj industriji koristi u pripremi roštiljskog mesa.

U lepezi mesnih proizvoda koji se uvoze jer kod nas nema ko da ih proizvede su svinjska i ovčja creva, bešike i želuci. Creva su se uvek uvozila, jer ih kod nas nikad nije bilo dovoljno. Stižu iz Kine i služe za proizvodnju kobasica. Kinezi imaju najbolju tehnologiju obrade creva, pa tako i razvijene zemlje iz Evrope šalju svinjska i ovčja creva u Kinu, gde se čiste, kalibrišu i namotavaju, pa se vraćaju u zemlje porekla.

Na spisku robe koju ne bismo morali da uvozimo, ali iz nekog razloga to činimo, nalaze se i čačkalice. Srbija u neograničenim količinama kupuje ruže, začine, tikvice, otpatke od hartije, šljokice, đonove, potpetice…Dugačak je i spisak onih neuobičajenih roba koju Srbija uvozi nalaze se oklopi kornjače, zmije otrovnice, igle, kuhinjske krpe, lišće…U brodskim kontejnerima koji plove za Srbiju, nalaze se i priplodni konji i magarci. Uvozili smo i majmune, i to za potrebe Instituta „Torlak" i proizvodnje seruma.

 

     Beskrajni spisak apsurda

 

Nije tajna da Srbija uvozi sve i svašta: od šibica, preko pasulja, do belog luka, pa i šljunka i kamena! Iako, u prvi mah, zvuči smešno, na spisku apsurda našlo se i staro staklo – osnovna sirovina Srpske fabrike za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca, jedine firme ne samo u našoj zemlji, već i u regionu, koja se bavi preradom ove ambalaže i primorana je da godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla!

Iako je kapacitet fabrike 30.000 tona, bez obzira na uvoz iz regiona, godišnje jedva uspeva da reciklira oko 13.000 tona otpadnog stakla koje ne može da sakupi na domaćem terenu. Krajnji proizvod je takozvani kulet, reciklirano staklo koje iz ovog pogona odlazi uglavnom u izvoz, a radi se o čak 10.000 tona na godišnjem nivou.

Generalni direktor kompanije „Holcim Srbija", Klaudiu Soare, najavio je da će ta cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra. Lako je zaključiti od koga će fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca kupovati reciklirano staklo.

Upozorenja domaćih i evropskih udruženja potrošača da je kvalitet proizvoda istog brenda lošiji za nerazvijene zemlje Evrope (gde Srbija realno pripada) – proizvođači cinično pravdaju „različitim potrebama" i „ukusom lokalnog stanovništva". O

ovoj temi trenutno raspravlja i Evropski parlament, obzirom da su očigledne razlike između kvaliteta roba istih marki koje se prodaju u „starim" i „novim" članicama Evropske unije. Kako bi se ovoj vrsti obmane stalo na put, u Evropskom parlamentu pokrenuta je inicijativa da se ta praksa proglasi prevarom.

Naime, za razliku od SAD-a, Evropska unija nema opšteprihvaćenu definiciju prevare s hranom, pa jedino regulativa pod brojem 178/2002 propisuje kako je "zabranjeno obmanjivati potrošače". Kako to zvuči naivno iz perspektive Srbije, te male, još sasvim nepokorene evroatlanske kolonije na Balkanu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: