BUDŽETSKE PARE ZA PRANJE PROŠLOSTI I LIČNU PROMOCIJU OD KOJE SRBIJA NEMA NIKAKVE KORISTI!??

 

Desetine miliona evra su iz republičkog budžeta isplaćene raznim marketinškim agencijama, koje su trebale da u inostranstvu poprave imidž Aleksandra Vučića. Umesto toga, još je više ukaljana slika same Srbije.

Ono što ni jedna od agencija ne može da ulepša, jeste istina kako je premijer Srbije baksuz koji sa sobom u ponor povuče svakog sa kim dođe u kontakt. Zbog toga svetski lideri više ne žele sa njim ni da se rukuju.

 

                  Igor Milanović

 

Aleksandar Vučić ima veliko iskustvo u uzimanju para od građana za svoje lične potrebe. Još pre nego što je došao na vlast, on je karijeru gradio tuđim novcem, plaćajući svoje „savetnike" i „prijatelje" da mu pomognu da izgradi karijeru, mada su oni na taj način uništavali sopstvenu.

Kada je 2012. krenuo u pohod na mesto gradonačelnika Beograda, Vučić se u javnosti pojavio sa osobom koju je od tada uporno predstavljao kao „velikog prijatelja". Radi se o nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je u to vreme uveliko radio kao savetnik raznih organizacija i stranih vlada.

Lobista iz Amerike, Obrad Kesić je tada potvrdio srpskim medijima kako je Đulijani plaćen da dođe u Beograd, ukazavši da takve posete ne koštaju manje od 100.000 evra, a da bivši gradonačelnik Njujorka spada među najskuplje lobiste. "New York Public Radio" je za vreme same posete objavio kako je Đulijani „plaćeni savetnik" Aleksandra Vučića.

I Vučić i Đulijani su u to vreme najoštrije demantovali da je poseta plaćena, ali se u međuvremenu otkrilo kako je posetu organizovala britanska lobistička firma PLMR, kao i da su joj sponzori SNS-a uplatili pola od 850.00 evra za tu i slične usluge. U izveštajima koje je Srpska napredna stranka predala Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne spominje plaćanje bilo kojoj stranoj konsultanstskoj, marketinškoj ili lobističkoj kompaniji. Očigledno je i u ovom slučaju novac uplaćen sa nekog od tajnih računa ove stranke, ili sa računa nekog od ucenjenih donatora.

Čim je na američkim predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, u čijem je najužem saradničkom krugu bio i Đulijani, Vučić je izjavio kako će „njegov stari prijatelj" pomoći da on bude prvi lider sa Balkana koji će se susresti sa novim američkim predsednikom i da će se to desiti još pre inauguracije 20. januara. Ova nezabeležena netaktičnost jednog političara, predstavljala je kap koja je prelila čašu strpljenja američke javnosti, pa je Đulijani bio primoran da u poslednjem trenutku odustane od bilo kakve funkcije u novoj administraciji.

Desetine miliona dolara su iz srpskog budžeta date „Klinton fondaciji" kao podrška izbornoj kampanji Hilari Klinton. Četiri miliona dolara preko toga je dato namenski za podmićivanje nekog u američkoj administraciji kako bi se Vučić sreo i fotografisao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Osim toga, bilo je zamišljeno da se on sretne i sa Hilari Klinton kada ona, kako je bilo planirano, pobedi na američkim predsedničkim izborima.

Klintonova nije pobedila, a FBI je pokrenuo istragu protiv bračnog para Bil i Hilari Klinton, kao i protiv drugih saradnika njihove fondacije, sumnjajući da su, kako to američki zakon definiše, kovali zaveru za plaćanje mita visokim državnim funkcionerima. Zbog toga je Bil Klinton sredinom januara najavio gašenje svoje fondacije koje je već i pokrenuto.

Sledeća na spisku marketinških agencija koje su radile za Vučića, bila je još jedna britanska, „Bell Pottinger", koja je bila angažovana najverovatnije samo godinu dana posle PLMR-a, odnosno 2013. godine, iako za tu godinu nisu bili planirani nikakvi izbori u Srbiji. Bez obzira na to, ovi spin majstori su punih osam meseci plaćeno promovisali Vučića i njegovu politiku i to od para koje su dobili iz republičkog budžeta Srbije.

„Bell Pottinger" je stara i veoma uticajna marketinška i lobistička agencija Velike Britanije. Osnivač preduzeća, Timoti Bel, jedan je od najzaslužnijih za stvaranje imidža Margaret Tačer kao „Čelične Ledi". Zauzvrat ga je ona predložila za dobijanje aristokratske titule, tako da je on danas Timoti Džon baron Bel od Belgravie, sa doživotnim pravom da bude oslovljavan sa „lord Bel".

„Bell Pottinger" se od druge polovine 2011. nalazi pod istragom nevladine organizacije „Biro za istraživačko novinarstvo" iz Londona. Jedan od razloga za ovaj postupak je otkriće kako je agencija za ukupno 520 miliona dolara honorara za račun Pentagona proizvodila lažne priloge čije je autorstvo bilo pripisivano islamistima, a koji su zatim postavljani na internet. Bezbednosne službe SAD su potom pratile gledaoce tih sadržaja proglašavajući ih za islamske teroriste. Zahvaljujući ovim montažama, mnoga sela u Iraku su bila osumnjičena kao uporište islamista, a zatim surovo bombardovana.

Osoba koja je bila najzaslužnija za angažovanje „Bell Pottingera" za ovaj prljavi posao, koji je života i slobode koštao mnoge, bio je tadašnji komandant združenih koalicionih snaga u Iraku, američki general Dejvid Petreus. Novinar Adam Kari u svom izvanrednom istraživačkom članku pod naslovom „US paid for fake Al Qaeda videos, Bell Pottinger and former CIA chief Petraeus involved" navodi kako je Petreus lično odobravao svaki prilog koji su proizvodili saradnici agencije "Bell Pottinger".

U istom članku Kari odmah ukazuje na dolazak u međuvremenu penzionisanog generala Petreusa u Srbiju. Naime, pošto je napustio američku armiju, Petreus je samo godinu dana bio direktor CIA, odakle odlazi 2012. posle afere sa davanjem poverljivih informacija svojoj ljubavnici i preuzima funkciju direktora investicionog fonda KKR koji odmah stiže na Zapadni Balkan, gde počinje da ulaže u osnivanje i kupovinu medija. Prvo je kupljena muzička produkcija „Grand" sa pripadajućim novinama i TV emisijama, zatim je osnovana „Grand TV", kao i „N1 TV", a konačno su kupljeni portal blic.rs i najveći provajder kablovskih TV programa SBB.

Po pitanju SBB, svoju dozvolu za kupovinu je morala da da Komisija za zaštitu konkurencije koja je to učinila odmah posle susreta Petreusa i Vučića u Beogradu. Šta su se tokom tog razgovora njih dvojica sve dogovorila bilo je do sada, osim njima samima, poznato jedino još njihovim najbližim saradnicima.

Novinar istraživač Kari u pomenutom članku ukazuje na to da je upravo Petreus povezao Vučića sa „Bell Pottingerom". Koliko je poznato, da bi bez problema mogao istovremeno da bude vlasnik i televizije i kablovske mreže koja prenosi televizijske programe (što je u demokratskim zemljama nezamislivo) Petreus je Vučiću ponudio saradnju sa britanskom PR agencijom i to skoro za džabe.

Da je klijent „Bell Pottingera" bila Srpska napredna stranka, a da je račune za to platila srpska Vlada i to iz budžeta, prvi je obznanio 14. marta 2014. godine poznati saradnik CNN-a, Tim Džuda, tvrdeći kako je to saznao u samoj pomenutoj marketinškoj agenciji. Ne treba zaboraviti kako je tada u punom jeku bila kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Kako je iz izveštaja samog „Bell Pottingera" poznato, srpske vlasti su mu za osam meseci rada u 2013. godini i pola godine u 2014. platile 450.000 evra, što je za ovu agenciju beznačajno mala svota. Iako je i ovaj novac isplaćen iz državnog budžeta, a ne sa računa Srpske napredne stranke ili samog Aleksandra Vučića, predsednik srpske vlade je odlučio da se razlika u ceni isplati uslugom koja će Srbiju daleko više da košta, a to je upravo pravo fonda na čijem je čelu Petreus, da po Srbiji osniva i kupuje medije mimo zakona.

Po izveštaju koji je „Bell Potinger" predao " britanskoj Asocijaciji profesionalnih političkih konsultanata" (Association of Professional Political Consultants) stoji kako su 2013. i 2014. njegovi klijenti bili i srpska Vlada isto kao i Srpska napredna stranka.

U finansijskim izveštajima koje je SNS predao Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne pominje da je ta stranka platila makar jedan dinar londonskoj agenciji. Sa druge strane, jedino što je poznato da su Britanci učinili za zvaničnu Srbiju bila je medijska podrška za projekat "Serbia Investment Day 2014". Skoro pola miliona evra iz srpskog budžeta plaćeno je za neke druge usluge, a ne za promociju Republike Srbije. Nešto je potrošeno za ličnu promociju samog Aleksandra Vučića, mada je najveći deo honorara za to isplaćen pomenutim uslugama učinjenim KKR-u i Petreusu, dok je ostatak otišao na plaćanje urušavanja imidža Srba i Srbije, odnosno na rezoluciju o Srebrenici koju je pripremila i osmislila Baronesa od Milbanka, u običnom životu poznata kao Arminka Helić iz okoline Tuzle.

Helićeva je od ranije radila za „Bell Pottinger", iako je zvanično bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, Vilijama Hejga, koga je špijunirala za potrebe pomenute agencije (o čemu postoje verodostojni izveštaji britanskih službi i medija). Ona se sa Vučićem upoznala na samom početku saradnje „Bell Pottingera" sa njim, koju je osmislio Petreus, i to na jednom sastanku u Beogradu. Ona je ponovila obećanja koja je ranije dao i predstavnik „Bell Pottingera" da će srpski predsednik Vlade biti zvanično primljen od ministara u Londonu, kao i da će biti „oprana" njegova zvanična biografija.

Istovremeno, Helićeva je tražila da joj se plati rad na rezoluciji o Srebrenici, kojom je srpski narod označen kao počinilac genocida, a koju je trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. Navodno će na taj način, tvrdila je ona, Vučić na najbolji način celom svetu pokazati da se odrekao svojih ranijih ideala, čime će najefektivnije biti „oprana" njegova biografija. Vučić je na to pristao i najveći deo pomenutih skoro pola miliona evra je otišlo Helićevoj za rezoluciju koja nije prošla zbog ruskog veta.

Da su informacije o saradnji Vučića i Helićeve tačni, vidi se iz daljih pokušaja „Bell Pottingera" da „opere" biografiju prvog čoveka SNS-a. U svoje usluge koje pruža klijentima, londonska agencija navodi i uticaj na Wikipediu, otvorenu internet enciklopediju. Engleskoj redakciji krajem 2013. dolazi mejl: „Dobar dan, ja radim za ‘Bell Pottinger’ i Vlada Srbije je moj klijent. Želeo bih da vam sugerišem da promenite članak pominjući Vučićeve aktivnosti kao prvog potpredsednika Vlade". U septembru iste godine osoba prijavljena kao Vivj2012 izvršila je promenu članka hvaleći Vučićeve napore da se u Srbiji iskorene korupcija i kriminal, ali i njegovu ulogu u smirivanju Srba na Kosovu.

Potpuno u skladu sa „pranjem" prošlosti samog Vučića, autor pomenute izmene je isticao kako je tadašnji prvi potpredsednik Vlade apelovao na kosovske Srbe „da zaborave prošlost i okrenu se budućnosti".

Na Wikipedii na srpskom jeziku je jedan od administratora članak o Vučići 15. juna 2016. prokomentarisao rečima: „Članak je ranije, u još goroj mjeri, bio pun hvalospjeva i politikantstva. Političkog obožavanja. Sada je to pristojno."

Za dobijenih pola miliona evra „Bell Potinger" nije skoro ništa učinio za Srbiju, dok je za Vučića i Srpsku naprednu stranku samo pomogao da se formiraju timovi botova koji do dana današnjeg terorišu sajtove na internetu. Ostatak su usluge plaćene KKR-u i Petreusu, a odnose se na izradu rezolucije o Srebrenici.

Ne zna se ni ko plaća druge promocije Aleksandra Vučića od kojih on nema nikakve koristi, ali Srbija ima štetu. Svake godine on učestvuje na većem broju „privrednih" foruma koji se organizuju o državnom trošku. Osim „Biznis foruma Kopaonik", i sličnih, tu su i razni bilateralni forumi, kao što je onaj srpsko – bavarski čiji je jedini učinak to što se premijer prošetao Minhenom.

Vučić je i neizbežan gost na „Svetskom ekonomskom forumu" u švajcarskom gradiću Davosu. Ove godine on se ničim izazvan po treći put uzastopce obreo tamo, a da javnost nije osetila nikakve benefite od njegova prethodna dva boravka.

Svaki učesnik Foruma mora da plati kotizaciju od 19.000 dolara, ali uprkos tome on je dužan da troškove svog i boravka članova delegacije sam snosi. U vreme Foruma, najjeftinije prenoćište po gostu košta 1.000 dolara, dok je za pristojan ručak potrebno platiti 300 dolara. Nije verovatno da Vučić sam plaća svoj boravak, kao ni da koristi najjeftinija prenoćišta. Sve troškove snosi republički budžet, bez obzira da li plaća direktno, ili posredno kao u slučaju Petreusa i KKR-a.

Ove godine je član Vučićeve pratnje i Aleksandar Vlahović, ministar privrede iz vremena početka pljačkaške privatizacije. Kao da mu je malo ono što je onda oteo od gladnog narod, pa se sada na račun tog istog naroda luksuzira po Švajcarskoj.

Tokom svog prvog boravka u Davosu, 2015. godine, Vučić je preko domaćih medija poručivao da je obavio značajne razgovore kojima je obezbedio završetak brzih pruga u Srbiji do oktobra 2017. (ni jedna do danas nije ni počela da se gradi), kao i da će Srbija do 2019. ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Strani državnici i predstavnici pravog džet-seta te godine još nisu poznavali malog autokratu sa Balkana, pa je Vučić u holovima ogromne kongresne dvorane uspeo da prepadne nemačku kancelarku Angelu Merkel i da se sa njom slika, kao što bi to uradio i svaki drugi turista na njegovom mestu. Već sledeće, 2016. godine, svetski lideri su dobro pazili da ne budu na ovaj način zaskočeni.

Razlog zbog koga svake godine osiromašeni i opljačkani srpski poreski obveznici moraju da plate najmanje 100.000 evra za put i boravak Vučića i njegove svite u Davosu, jeste njegov neispunjeni san da bude gost na najprestižnijem prijemu koji se tamo organizuje.

Tradicionalno sredom u najluksuznijem hotelu u Davosu, „Štajgenberger Belvedere" , nemački izdavač i milijarder Hubert Burda (vlasnik „Hubert Burda Media" grupe) organizuje žurku pod nazivom „Nightcap" (engleski izraz za alkoholno piće koje se uzima pred spavanje). Pozvani su samo predstavnici prave elite, pa je to i svojevrsni „Ko je ko" leksikon najbogatijih i najtraženijih gostiju Davosa. Onaj ko nije na Burdinoj žurci džaba se gura u džet-set i plaća paprene troškove da bi bio viđen u Kongresnom centru.

Prošle godine je ulaz uspeo da sebi obezbedi šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan, nekadašnji veliki Vučićev prijatelj. Za srpskog premijera ni te, kao ni prethodne godine, nije bilo mesta. Zbog toga je on odlučio da ponovo angažuje PR agenciju PLMR da bi makar jednom u životu bio zajedno sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na planeti. Koliko će ovo njegovo ludilo da košta srpski budžet, saznaće se uskoro.

 

     A 1. Našminkan i u Wikipediji

O tome da je srpska Vlada iz državnog budžeta platila usluge „Bell Pottingera" pružene predsedniku Spske napredne stranke izvestila je i nevladina organizacija „Open source investigations" na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, tvrdeći da za to poseduje materijalne dokaze.

U vreme kada se londonska agencija obratila Wikipedii sa predlogom da se poboljša imidž Aleksandra Vučića, ona je već bila pod lupom administratora ove slobodne enciklopedije upravo zbog sumnje da iznosi „prečišćene", odnosno ulepšane informacije o svojim klijentima, tvrdi OSI.

Završavajući svoj izveštaj o tome kako je i o čijem trošku Vučić angažovao „Bell Pottinger", OSI zaključuje: „Nesposobni i korumpirani lideri unajmljuju lobiste da im u lepšem svetlu prikažu režime. Aleksandar Vučić ima puno toga da sakrije. Zbog toga je Vlada Srbije, jedne od najsiromašnijih, najmanje demokratskih i najkorumpiranijih država Evrope, najveći klijent lobističkih firmi".

Ovo ukazuje na to da OSI raspolaže podacima o angažovanju većeg broja agencija koje se plaćaju iz republičkog budžeta.

 

     A 2. Slučaj šarenog voza

Bez obzira što se iz republičkog budžeta plaćaju milioni evra da bi se u inostranstvu popravio imidž Aleksandra Vučića, strani političari i mediji o njemu imaju loše mišljenje. Za razliku od većine srpskih birača, oni znaju pravu istinu.

Ugledni nemački dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ)  nedavno je objavio članak iz pera svog novinara Mihaela Mertensa, u kome se kaže: „Kao i Mitrovića, i Vučić je dvostruk: postoji u verziji za izvoz, za inostranstvo, gde istupa kao trezveni pragmatičar, što zaista i ume da bude. Ali, postoji i Vučić za domaće tržište…"

Objašnjavajući čitaocima kako postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, koja funkcioniše bez problema, nemački novinar zaključuje svoj tekst konstatacijom: "Vlast u Srbiji je na slučaju šarenog voza pokazala kako ume da istovremeno kreira neki problem, pa da se onda pojavljuje kao neko ko će taj problem da reši."

Stranci su pročitali Aleksandra Vučića.Ni sve marketinške agencije ovoga sveta ne mogu više da ga "operu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

JAD I MUKA LJUDI: EKOLOŠKA KATASTROFA I IZLIVANJE JALOVINE DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI

 

Rudnik "Lece" kod Medveđe, poznat po tome što je bio u vlasništvu šabačkog tajkuna Miroslava Bogićevića, naneo je mnogo zla lokalnom stanovništvu i generacije meštana koje žive u ovoj regiji patiće od kancerogenih i drugih neizlečivih bolesti nastalih od izlivanja jalovine prepune teških metala.

Uprkos svemu, zbog kriminalnih apetita Vučićeve vlasti, rudnik je nastavio sa radom. Kao i rudnik Zajača. Trovanje se nastavlja nekažnjeno…

 

                       N. Vlahović

 

Pre devet meseci, nakon uvođenja stečaja, rudnik "Lece" preuzeli su Vođini "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (kompanija "Life Stone Capital" iz Dubaija)  U rudniku je, inače, zaposleno oko 400 rudara stalno izloženih neljudskim uslovima za rad.

Mada su i opštinske i republičke vlasti (svi iz SNS-a) znale da je rudnik "Lece", zapravo masovna grobnica za stanovnike ovoga kraja, niko se nije usudio da protivreči Vučiću i njegovim kriminalnim "partnerima", čiji lični interesi znatno nadilaze ljudske živote.

Zahvaljujući svemu tome, u kasnim popodnevnim satima, 22. januara ove godine, do dela javnosti u Srbiji, stigla je vest da je pukla jedna od devet brana na jalovištu  rudnika "Lece" kod Medveđe, te da se jalovina prepuna teških metala i drugih kancerogenih materija, izlila u reku Jablanicu.

Tačnije, jalovina rude olova, cinka, zlata i srebra koja sadrži otrovne materije prvo je poplavila pogone flotacije a zatim se bujica ulila u reku. Meštani sela Gazdara ispod brane na nekoliko sati su ostavili svoje domove i prešli kod komšija čije su kuće na vrhovima brda.

Lokalni rudari i vatrogasci, sve su učinili da spreče još goru katastrofu. Ali, kod pogona flotacije rudnika "Lece" jalovina se sakuplja u devet malih jezera i to više niko ne može da zaustavi! Već duže vremena, ceo region oko rudnika "Lece" izložen je strašnom pogromu, bolestima, neljudskim uslovima za rad, lošim zaradama…

Priča o deci koja su se razbolela od teških bolesti zbog rudnika "Lece", pre dve godine je sklonjena sa jedne televizije, a najnoviji događaj sa izlivanjem jalovine, nije bio od važnosti za "Večernje novosti", "Politiku" i RTS, pa ga ni 24 sata nakon pucanja brane sa zatrovanim jalovištem, nisu ni zabeležili!

Ipak, prve informacije koje su nekako dospele do javnosti, uglavnom svedočenja očevidaca, jasno su govorile da je reč o pucanju brane, na najvišoj koti u selu Gazdare, gde se nalazi flotacija za preradu rudničke jalovine.

Istog momenta, proradila je i Vučićeva propaganda sa suprotnom tvrdnjom da "…uopšte nije reč o pucanju brane, nego se samo radi o izlivanju vode koja je ‘negde našla rupu’ " ! Zamenik predsednika opštine Medveđa Vlada Babić, član Srpske napredne stranke, hladnokrvno je izjavio da se "voda izlila u Jablanicu" i da će "problem biti brzo rešen" !

Policija je po nalogu opštinske vlasti blokirala svaki prilaz oko mesta događaja, kako ni narod ni, ne daj bože, novinari, ne saznaju pravu istinu. Uprkos tome, jedan meštanin je uspeo da se oglasi izjavom koju je preneo portal "Južne vesti", a za njim i neki drugi: "…Pukla je brana na najvišoj koti i mulj sa jalovištem se prelio u druge, niže bazene. Strahujemo od katastrofe jer ako se i ostali bazeni prepune naše kuće neće više postojati!".

Nije prvi put da jalovište iz Rudnika "Lece"  probija branu i ugrožava stanovništvo ovoga kraja. Tako su u novembru 2014. godine, funkcioneri Srpske napredne stranke, kad se takođe, izlila jalovina sa cijanidom u Jablanicu, tvrdili da se radi "o lažima i dezinformacijama", a tadašnji direktor rudnika "Lece" kategorički je zastupao tezu da se "desio mali eksces i da jalovina nije stigla do Jablanice"!

Takođe 2014. godine, u majskim poplavama, pukla je brana na flotaciji nekadašnjeg rudnika antimona u Stolicama kod Krupnja. Svi kasniji rezultati merenja bili su alarmantni, a opasne vode, koje su se širile u zemljište od Korenite, Bradića, Kozjaka i Jelava, pa dalje, uništile su praktično sav živi svet. Mesecima nakon toga (a, meštani tvrde da je i danas tako!) ništa nije urađeno da se dalje izlivanje jalovine u reke zaustavi!

Iako su nadležni inspektori svojevremeno više puta naložili rudniku "Zajača",  koji posluje u sastavu šabačkog koncerna Farmakom, da preduzme potrebne mere da se stanovništvo zaštiti, tajkun Bogićević nije ni malim prstom pomerio. Voda, koja je sobom donela velike koncentracije gvožđa, olova, kadmijuma, cinka, bakra, antimona, mangana, arsena i drugih teških metala uništila je plodna polja Korenite, jednog od najvećih sela u lozničkom kraju.

Život je tamo ubijen, svesno, ubijeni su ljudi, a niko nije odgovarao niti će dok je ovog režima! Nema više ni dabrova, koji su u rejon Jadra, kod Bradića, doneti iz Zasavice, a uništene su i sve vrste ribe. U selu Kostajnik, stalno je prisutan težak, užasan smrad. Koncentracija gvožđa u Kostajničkoj reci je 290 puta veća od dozvoljene, a drugih teških metala od 25 do 150 puta!

Dana 3. novembra 2014. godine, u jednoj dnevnoj novini, osvanuo je naslov "Bogićević uništio Kostajnik-bahati tajkun otrovao celo selo, niko mu ništa ne može!"

Kad se Vučić pojavio u Krupnju, hvaleći svoje velike uspehe, na nezgodno pitanje u vezi Bogićevića i problemima sa jalovištem iz rudnika koji je u vlasništvu koncerna, spremno je slagao ovako: "…Shvatili smo da moramo da intervenišemo jer imamo neodgovorno ponašanje i neodgovornog privatnika, koji nikog ništa ne pita i kaže: Ja sam bogat i imam nekoliko aviona, ali ne dam pare za to, narod neka crkne, a vi iz države gledajte šta ćete!".

Oko 3.000 meštana Krupnja i okoline i danas je pogođeno zagađenjem, a mnogi se odavno žale na kašalj, glavobolju, promene na licu i reakcije na koži. Član gradskog veća Loznice, Dragoslav Dobrić, tražio je pre dve godine i krivičnu odgovornost za Miroslava Bogićevića, ali, kao što je poznato, njega je Vučić "amnestirao" kao svedoka koji mu treba u slučaju obračuna sa dnevnim listom "Kurir".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEVO AMINOVANJE DOBRO SMIŠLJENE OTIMAČINE „TELEKOM SRBIJA“ KROZ RAZGRANATU MREŽU INVESTICIONOG FONDA

 

Ono šta se sada odigrava u postupku privatizacije "Telekoma" samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost. Dogovor o prodaji sklopljen je još sredinom februara na sastanku u Abu Dabiju, a privatizacioni savetnik srpske Vlade u stvari je više od sedam godina strateški partner potencijalnog privatizacionog kupca, koji je već izdvojio dve milijardi dolara za kupovinu "Telekoma" i plaćanje provizija učesnicima.

 

                           Milan Malenović

 

Pred Srbijom se nalazi jedna po nacionalne interese značajna privatizacija. Radi se o najvećem domaćem teleoperateru, "Telekomu". Već pitanje da li treba u ovom slučaju ići u privatizaciju samo po sebi izaziva kontroverze, jer stručnjaci smatraju da ne bi trebalo strancima u potpunosti predati srpske telekomunikacije. Osim toga, sam postupak privatizacije je kriminalan.

Prosto je neverovatno da u državnom vrhu Srbije, u svim ministarstvima i raznoraznim agencijama, ne postoji nijedan kvalitetan i iskusan stručnjak iz ove oblasti. Jer, da postoji makar jedan takav stručnjak sa iskustvom, on bi Vladu upozorio da za privatizacionog savetnika za "Telekom" ne uzima kompaniju "Lazard", odnosno jedan njen ogranak, a svakako bi insistirao na otkazivanju ugovora onog trenutka kada je za najozbiljnijeg potencijalnog kupca proglašen investicioni fond "Apollo".

Ispred privatizacionog savetnika "Lazarda", nastupa bivši ministar Božidar Đelić, koji je izjavio da će "Putina izvesti na sud"!

Svetski mediji koji prate dešavanja u svetu visokog biznisa objavili su 12. avgusta 2008. godine, skoro sedam godina pre nego što je srpska vlada "Lazard" uzela za privatizacionog savetnika, kako ova kompanija i investicioni fond "Apollo Management LP" ulaze u strateško partnerstvo, i to upravo na području Evrope.

 

       Geneza otmenog pljačkaša

 

Poznati stručni portal "Business Wire"  u to vreme, između ostalog, piše: "Strateško partnerstvo predstavlja kamen temeljac za proširenje globalnih operacija obe kompanije… Investicioni stručnjaci ‘Lazarda’ i ‘Apolla’ blisko će sarađivati na traženju investicionih mogućnosti u Evropi."

Kako je, onda, moguće da "Lazard" i dalje vodi pregovore u ime srpske Vlade sa sopstvenim strateškim partnerom? Moguće je zato što je cela operacija dobro smišljena i odobrena od Aleksandra Vučića. Da bi se ovo razumelo potrebno je prvo da se objasni kako je "Lazard" uopšte postao privatizacioni savetnik u slučaju "Telekoma".

Investiciona banka "Lazard Ltd" , danas sa sedištima u Njujorku (Rockefeler Plaza 30) i na Bermudima (Hamilton), vodi poreklo od malog trgovačkog preduzeća "Lazard Frčres & Co" koja su tri brata Lazard osnovala 1848. godine u Nju Orleansu.

O porodici Lazard malo se zna. Zna se da su Jevreji, poreklom iz francuske provincije Alzas, ali se ne zna kada su tačno stigli u Ameriku i šta im danas rade potomci. Tri brata, osnivači porodičnog preduzeća, ubrzo, po ustaljenom modelu koji su primenjivali i Rotšildovi, odlaze svako na drugu stranu SAD, osnivaju sopstvene kompanije koje međusobno sarađuju.

Pod vođstvom Majkla Dejvid-Vajla, direktora jedne od tri kuće "Lazard", sve kompanije se 2000. ujedinjuju u "Lazard LLC" sa sedištem u Njujorku, i ćerkama firmama u Parizu i Londonu, kao i podfilijalama u 43 grada u 27 zemalja sveta. U 2014. berzanska vrednost kompanije iznosila je 2,34 milijarde dolara.

Na dugačkoj listi eminentnih sadašnjih i bivših saradnika ove banke, nalazi se i ime nekadašnjeg ministra finansija Srbije, Božidara Đelića, koji je ubrzo dospeo pod udar kritike da je najzaslužniji što je "Lazard" postao privatizacioni savetnik za "Telekom". Njegova uloga u ovome je, međutim, zapanjujuće mala. Upućeni u rad kompanije, ali i srpske Vlade, ukazuju na jednog potpuno drugog čoveka.

Piter Bendžamin baron Mendelson, rođen 1953. u Velikoj Britaniji, poznati je britanski političar. Bio je u nekoliko navrata član kabineta (ministar bez portfelja i državni sekretar uglavnom u oblastima trgovine), državni sekretar zadužen za Severnu Irsku, a od 2004. do 2008. bio je komesar Evropske Unije za trgovinu.

Po ocu je Jevrejin, a britanski političar Tam Deliel ga je 2003. optužio da pripada "Blerovoj jevrejskoj kabali". Najmanje od 1998. godine, kada je javno na televiziji priznao ovu vezu, živi u vanbračnoj zajednici sa Brazilcem Ronaldom Avilom da Silvom.

 

Mendelson je više nego kontroverzna ličnost.

Prvi put je ostavku na visoku funkciju (tada je bio ministar bez portfelja u vladi Tonija Blera) morao da podnese 1998. godine. Razlog je bio uzimanje beskamatne pozajmice u visini od 273.000 funti za kupovinu nove kuće, odnosno činjenica da ovo uvećanje lične imovine nije prijavio nadležnim organima.

Zajmodavac je bio multimilioner i poslanik Laburističke partije (kojoj i Mendelson pripada) Džefri Robinson, koji je i sam zbog svega ovoga podneo ostavku i 2000. optužio Mendelsona da je u vezi pozajmice lagao Parlamentarni odbor.

Mendelson se već deset meseci kasnije vraća na novu visoku funkciju. U oktobru 1999. postaje državni sekretar za Severnu Irsku, ali već u januaru 2001. ponovo podnosi ostavku zbog nove afere. Ovog puta je pokušao da iskoristi svoj položaj i prijateljstvo sa ministrom unutrašnjih poslova Velike Britanije kako bi sredio da jedan indijski milioner, koji je u Indiji bio pod istragom, dobije britansko državljanstvo.

Posle ovoga je Mendelson do 2004. bio samo poslanik u britanskom parlamentu, a te godine postaje komesar EU za trgovinu  . Mesec i po dana posle izbora na ovu funkciju Mendelson je dočekao Novu Godinu na jahti Pola Alena, suosnivača "Majkrosofta", koji je u to vreme bio pod istragom organa Evropske Unije. Ovaj skandal, međutim, nije okončao Mendelsonovu karijeru.

 

       Veze Blera i Mendelsona

 

U oktobru 2008. britanski mediji objavljuju kako je Mendelson dugogodišnji prijatelj sa ruskim oligarhom Olegom Deripaskom, sa kojim se u avgustu te godine sreo u Taverna Anji na Krfu, u jeku debate na evropskom nivou o smanjenju cena aluminijuma, osnovnog proizvoda kojim je Deripaska trgovao.

Ukupno je Mendelson bio u 35 od 42 različitih komiteta i potkomiteta britanske vlade.

Godinama je bio među članovima Laburističke partije najneomiljeniji funkcioner ove stranke. Njegov veliki mentor Toni Bler je 1996. izjavio kako će "njegov projekat biti završen kada laburisti nauče da vole Mendelsona". I zaista, 2009. Mendelson sa prvog pada na drugo mesto liste neomiljenosti, a 2010. laburisti odlaze sa vlasti.

Mendelson i Bler su bliski prijatelji i saradnici od 1994. godine kada je Mendelson na unutarstranačkim izborima podržao Blera protiv Gordona Brauna i postao šef njegove izborne kampanje.

Posle odlaska iz politike, baron Mendelson se prepušta privatnom biznisu i dospeva kao visoki saradnik u "Lazard". I Toni Bler napušta politiku i posvećuje se svojim privatnim poslovima, a 2014. postaje savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića.

Bler i Vučić sredinom februara 2015. sklapaju sporazum o proširenoj međusobnoj saradnji. Njih dvojica su se tada sreli u Abu Dabiju, čiji je prestolonaslednik bio organizator i pokrovitelj sastanka.

Upravo na ovom susretu je pao konačni dogovor o načinu privatizacije srpskog "Telekoma", tvrde upućeni. Bler je već imao konkretnu ponudu od barona Mendelsona za srpske vlasti, a ona obuhvata i skoro 100 miliona evra tešku proviziju za sve učesnike. Iza Mendelsona u ovom poslu finansijski stoji "Apollo", "Lazardov" strateški partner.

"Telekom" je tada već bio raspisao javni poziv za dostavljanje ponuda za privatizacionog savetnika, a na konkurs se javio samo "Lazard". Ostali su znali da je sve namešteno, pa nisu hteli da gube vreme i novac.

Zvanično je 6. marta 2015, tri nedelje posle sastanka Vučića i Blera u Abu Dabiju, proglašeno kako "Lazard Freres SAS" postaje privatizacioni savetnik.

U to vreme je već postojala i konkretna ponuda "Apolla" upućena "Lazardu", njegovom strateškom partneru na polju investicija u Evropi, za kupovinu "Telekoma". Bler i Mendelson su samo trebali da pridobiju Aleksandra Vučića, ali to i nije bilo posebno teško budući da je na njihovu stranu stao i intimus srpskog premijera, šeik Muhamed bin Zajed, prestolonaslednik Abu Dabija i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Sve što se sada dešava samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost – dogovor o preuzimanju srpskog teleoperatera broj jedan je odavno postignut. I sam "Apollo" ima dugu tradiciju varanja i podmićivanja.

"Apollo Global Management LLC", krovna kompanija pod kojom rade firme sa rečju "Apollo" u svom nazivu, osnovan je 1990. godine u Njujorku, SAD. Zvanično je glavni osnivač bio Leon Blek, 1951. rođen kao sin jevrejskog emigranta iz Poljske. Blekov otac Eli M. Blek je 1976. izvršio samoubistvo kada je saznao da tužilaštvo vodi istragu protiv njega zbog finansijskih mahinacija.

U stvarnosti je iza projekta investicionog fonda "Apollo" u početku stajao Majkl Milken, koji je od sredine osamdesetih bio pod istragom, zajedno su radili u njujorškoj investicionoj banci "Drexel Burnham Lambert" gde su se upoznali i sprijateljili.

Milken je 1990. godine bio osuđen na 10 godina zatvora, isplatu od 1,1 milijarde dolara za kazne i obeštećenja i doživotnu zabranu za rad sa hartijama od vrednosti, ali su ga zbog dobrog ponašanja i saradnje iz zatvora pustili posle 22 meseca.

"Drexler", koji je nekada bio peta najveća banka u SAD, posle niza skandala bankrotirao je u februaru 1990, samo pola godine pre zvaničnog početka rada "Apolla". Milken je zbog zabrane bavljenja prometom akcija od tada poslovao sakriven iza Bleka i ostalih zvaničnih osnivača "Apolla".

"Apollo Investment Fund L.P."  , prvi zajednički projekat "Apolla", uspeo je da prikupi 400 miliona dolara tuđih para za investicije u rizične hartije od vrednosti. Skoro celokupnu svotu je preko svojih kontakata obezbedio Milken, pisao je 24. avgusta 1990. američki dnevni list "The New York Times".

Po podacima same kompanije ona je u 2015. upravljala sa ukupno 162,5 milijardi dolara tuđih para.

Od samog početa je ovaj investicioni fond bio sklon nezakonitom poslovanju. Vrhovni tužilac Kalifornije je 2002. optužio "Apollo" da je prilikom kupovine osiguravajućeg društva "Executive Life Insurance Co." 1991. godine prekršio zakon te savezne države koji zabranjuje da banke koje su u vlasništvu stranih država postaju vlasnici osiguravajućih zavoda.

"Apollo" je formalno na svoje ime kupio "Executive Life Insurance Co."  , ali kako nije imao dovoljno para koristio je kredit banke "Credit Lyonnais"  u većinskom vlasništvu Francuske, a kao garanciju je položio vlasnička i upravljačka prava nad kupljenim osiguravajućim društvom.

Znajući kriminalnu istoriju "Lazarda", "Apolla" i njihovih istaknutih saradnika, uopšte ne treba da čudi što su se ove dve firme udružile da zajedno sa kriminalu sklonim Aleksandrom Vučićem otmu "Telekom Srbije".

"Apollo" je 15. septembra 2015. po sopstvenim navodima od "Lazarda" zatražio instrukcije za transfer dve milijarde dolara. Za "Telekom" je ponudio 1,2 milijarde evra, odnosno po aktuelnom kursu 1,318 milijardi dolara.

Ostatak od skoro 700 miliona dolara koji trebaju da se transferišu predviđen je za dalje investicije u "Telekom" i za plaćanje provizije svim učesnicima ove zavere. Očigledno su čelnici "Apolla" apsolutno sigurni u akviziciju "Telekoma" po uslovima koje su Vučić i Bler februara meseca dogovorili u Abu Dabiju.

 

     A 1. S koca i konopca, a neki i iz zatvora!

Piter Bendžamin, baron Mendelson i Božidar Đelić nisu jedini kontroverzni bivši i sadašnji saradnici "Lazarda". Ova investiciona banka na spisku svojih visokorangiranih funkcionera iz prošlosti i sadašnjosti ima čitav niz osoba za koje može osnovano da se sumnja da su zanat učili od pohlepnih srpskih političara i tajkuna.

Nathaniel Philip Victor James Rothschild, rođen 1971, izdanak istoimene jevrejske dinastije bankara i milijardera, jedini je sin i naslednik Jackoba četvrtog barona Rotschilda. Rođen je u Velikoj Britaniji, živi u Švajcarskoj, a ima kanadsko državljanstvo.

Dugogodišnji je sponzor Petera Benjamina barona Mendelsona koji je često boravio na njegovoj jahti, gde se tajno susretao sa tajkunima koji su bili ili pod istragom organa Britanije i EU ili su imali neke druge finansijski značajne razloge za ove sastanke.

Henrique de Campos Meirelles, jedan sa spiska "Lazardovih" stručnjaka, rođen 1945, dogurao je do mesta predsednika centralne banke Brazila. Vlada te južnoameričke države ga je 2005. optužila za utaju poreza i nelegalne međunarodne finansijske transakcije.

Rodrigo de Rato y Figaredo, rođen 1979, posle povlačenja iz privatnih razloga sa mesta direktora Međunarodnog monetarnog fonda, 2010. preuzima funkciju direktora "Caja Madrid", banke  u javnom vlasništvu i stečaju.

Protiv ovakvog partokratskog investiranja pobunila se javnost, pa Rato 7. maja 2012. podnosi ostavku na mesto direktora. Zajedno sa trideset drugih funkcionera "Bankie" on je u julu 2012. optužen za knjigovodstvene greške.

Oktobra 2014. otkriva se da je Rato u periodu od oktobra 2010. do novembra 2011. nenamenski koristio službenu kreditnu karticu dobijenu od "Bankie" i tako potrošio 99.041 evro. Samo u jednom danu je za alkoholna pića platio 3.547 evra. Najviše je trošio u periodu neposredno pred odlazak sa mesta direktora.

Mark Jonathan Pincus, rođen 1966. Osnivač je portala "Zynga" koji prodajom virtuelnih umetnički dela prikuplja novac za humanitarne akcije.

Steven Lawrence Rattner, rođen 1962, poznat je najviše po svojoj ulozi u spasavanju američke automobilske industrije 2009. On i investiciona firma "Quadrangle Group"  , čiji je suosnivač, u leto 2009. dolaze pod istragu državnog tužioca zbog finansijskih malverzacija na štetu jednog penzionog fonda. U aprilu 2010. "Quadrangle" prihvata vansudsku nagodbu o plaćanju ukupno 12 miliona dolara za kazne i obeštećenje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA AERODROMA „NIKOLA TESLA“ BIO BI KRIMINAL BEZ PRESEDANA I PRODAJA NACIONALNIH INTERESA!!!

 

U poslednjih mesec dana, naglo su skočile akcije Aerodroma Beograd (međunarodni aerodrom "Nikola Tesla"), a režimska propaganda je na sva zvona objavila kako je čisti neto dobitak ovog javnog preduzeća, u prvoj polovini ove godine godine, porastao za 354 odsto. Ovaj "neverovatni poslovni uspeh", posledica je naplaćenih potraživanja od kompanije ER Srbija (Air Srbija). Kao profit, prikazan je prelazak državnih para sa računa Er Srbije na račun Aerodroma Beograd. Razlog je jasan. Vučićev režim hoće da pokloni Aerodrom Beograd kompaniji "Etihad" iz Emirata, koja bi na taj način potpuno zagospodarila civilnim vazduhoplovstvom Srbije. Hoće da im ostavi "punu kuću svega", da imaju para i da nemaju kokurencije.

 

                    N. Vlahović

 

Ukoliko, prema najavama, Aerodrom Beograd uskoro bude prodat (poklonjen) privatnoj kompaniji "Etihad" iz Emirata, biće to težak udarac za Srbiju i uvod u još jedan vid teške međunarodne izolacije u kojoj se inače nalazi.

Naime, Aerodrom Beograd koji je sada u državnom vlasništvu, predstavlja prvorazredno bezbednosno pitanje. To je najveća i najvažnija vazdušna luka u celom regionu, a za Srbiju predstavlja ključnu evropsku i interkontinentalnu vezu sa svetom.

Ulaskom privatne kompanije u posed ovog strateški izuzetno važnog preduzeća, otvaraju se neslućene mogućnosti saobraćajne blokade glavnog grada Beograda kao glavnog grada i Srbije kao centralne države regiona.

Jer, privatna kompanija koja je vlasnik aerodroma, uvek može (bez obzira na eventualne klauzule kupoprodajnog ugovora), da proglasi ovakav posed privremeno ili stalno nedostupnim za potrebe građana Srbije i njenih preduzeća.

Čak i kad bi Srbija imala deset svojih civilnih aerodroma ili barem još jedan međunarodni koji bi bio u posedu države, i tada bi surčinski aerodrom, koji je nerazdvojni deo infrastrukturne celine Beograda, morao da bude zaštićen od prodaje iz strateških razloga. Ali, Vučićev režim ima očitu nameru da devastira svaku bezbednosno važnu tačku u državi, samo da bi ostvario svoje ludačke misije.

Trenutno stanje je takvo da bi Beogradski aerodrom "Nikola Tesla" mogao da bude prodat do kraja ove godine, a već je formirana i radna grupa koja će proceniti njegovu vrednost i odrediti model komercijalizacije ove za Srbiju najznačajnije civilne vazdušne luke.

Da bi nekako obmanuli javnost, puštena je u medije i izjava Zorana Ilića, pomoćnika ministra za vazdušni saobraćaj, koji je, sprdajući se sa javnošću, rekao da se "razmatra i ideja koncesije", kako država ne bi izašla iz vlasništva.

U zabavi mu se pridružio i v.d. direktor Aerodroma Beograd, Saša Vlaisavljević koji je mrtav-ozbiljan rekao: "…Ako se država odluči za koncesiju ili neki drugi oblik partnerstva, naš zadatak je da cena bude što viša!".

A, cenu je podiglo "Etihadovo" čedo, "Air Srbija", kako bi budući kupac Aerodroma Beograd (takođe "Etihad"), na kraju celog cirkusa (od prisvajanja "JAT"-a do kupovine aerodroma) uknjižio čist multimilionski profit!

Treba podsetiti da je Srbija iz svog budžeta uzela avione Er Bas-a na lizing, kako bi šeici iz Emirata zarađivali. Ovakva akrobacija sa sumnjivim ugovorima i fiktivnim ulaganjima, mogla je da se desi samo u Srbiji i pod patronatom ovakve vlade. I nigde više u svetu.

Prema dostupnim podacima, država je vlasnik 83 odsto akcija Aerodroma Beograd, a ostatak pripada građanima. Uzgred, cena akcija ove vazdušne luke, za samo godinu dana, porasla je čak 105 procenata.

Godišnje kroz Aerodrom Beograd prođe preko pet miliona ljudi, a u planu je i proširenje (dobiće četiri nova izlaza). Prvobitne procene govore da je vrednost ovog državnog preduzeća između 200 i 210 miliona evra.

Ovde više nije reč o proceni, nego o kriminalu bez presedana, jer samo zemljište na kome se Aerodrom Beograd nalazi, uključujući i poletno sletne piste, vrede znatno više.

Ovih dana su i mediji u Sloveniji otvorili temu ko će biti novi vlasnik beogradskog aerodroma "Nikola Tesla". Naime, i Aerodrom Brnik u Ljubljani prodat je stranoj (u njihovom slučaju nemačkoj kompaniji "Fraport"), pa su tim povodom krenule spekulacije da bi Nemci kupili i beogradski aerodrom. Istina, "Fraport" jeste zainteresovan da u svom vlasništvu ima aerodrome u Ljubljani, preko Beograda i Sofije, ali…

Interesantan je podatak da je Aerodrom Brnik u Ljubljani prodat "Fraportu" za 234,4 miliona evra, što je više od procene koja je data za Aerodrom Beograd, koji je dvostruko veći, opremljeniji i po položaju višestruko značajniji. To samo govori o kakvim se kriminalnim namerama ovde radi.

Vlada Srbije o svemu ćuti, jer je Vučić već odavno napravio "ličnu pogodbu" sa "Etihadom".

Treba se malo vratiti u skoriju prošlost, da bi se razumelo šta će se desiti sa Aerodromom Beograd…

Naime, neposredno nakon što je "Etihad", preuzeo kompletno upravljanje nekadašnjim "Jat Airways"-om, koji je preimenovan u "Air Serbia", objavljeno je da su kompanije iz te zemlje zainteresovane da preuzmu i beogradski Aerodrom "Nikola Tesla".

Arapi su i tu nastupili sa megalomanskom pričom da će uložiti milijardu evra da u Surčinu izgrade i drugu pistu, obnove prvi terminal i izgrade treći terminal, koji bi koristila isključivo "Air Serbia", a takođe, izgrade i hotel i najveći regionalni kargo centar. Građevinska kompanija iz Emirata, "Arabtec", već je spremna da preuzme na sebe realizaciju ovakvog aranžmana, zajedno sa još jednom kompanijom iz Emirata.

Bilo da je ovde u pitanju prodaja, poklon ili koncesija na 99 godina, sve to Arapima ostavlja odrešene ruke da rade šta hoće na ovoj strateški neuralgičnoj tački, koja za Srbiju predstavlja kapiju "nebeskih vrata" prema celom svetu.

Ne treba ni podsećati da privatna kompanija kojoj najveća vazdušna luka u Srbiji padne u ruke, može da uskrati usluge ove strateški moćne vazdušne luke, da blokira i glavni grad i veći deo države, parališe život i stvori haos u najkraćem mogućem roku.

Britanski "Ekonomist" je još ranije pisao da će prodaja Aerodroma Beograd, kompaniji iz Emirata, izazvati veliko nezadovoljstvo kod dosadašnjih srpskih partnera na Zapadu, koji su sa gnušanjem gledali i na prodaju "JAT"-a Arapima.

Ima i drugih razloga za nezadovoljstvo zapadnih zemalja u vezi ulaska Emirata na Aerodrom Beograd, a to je poslovna politika…

Najveća srpska vazdušna luka, podigla je cene za niskotarifne prevoznike za čak 40 odsto, što je navelo čelnike mađarskog "Wizz Air" da optuže vlasti u Srbiji da rade na štetu evropskih jeftinih prevoznika.

Zato se i desilo da mađarski "Wizz Air" (i slične jeftine kompanije) odu iz Srbije ili da ukinu pojedine linije i smanje obim saobraćaja. Između ostalog, to su učinili "EasyJet", "Germanwings" i "Norvegian", i mnogi drugi.

Sve je ovo Vučićeva vlada uradila sa jednim ciljem: da otvore širom vrata šeicima iz Emirata, kako bi uspostavili kontrolu nad nebom ovog dela jugoistočne Evrope.

Da je u pitanju čuvanje nacionalnog interesa, dobra vlada i dobar premijer, pobrinuli bi se da nađu dobar menadžment i unaprede poslovanje, te tako dođu do sredstava za proširenja i dalji razvoj Aerodroma Beograd.

Uprkos činjenicama koje opominju, najgori scenario je na vidiku: nije daleko dan kad će Aerodrom Beograd biti prodat (poklonjen) "Etihadu", kao suvlasniku "Air Srbije", što će da napravi veliku štetu evropskim avio-kompanijama i njihovim uticajnim vlasnicima.

Takvim činom, Srbija će biti još dublje međunarodno izolovana. Dobra je okolnost samo to što će Vučić i njegova vlada biti i dalje nepoželjan sagovornik o bilo kom ozbiljnom pitanju na Balkanu i u Evropi. Još bolje, on lično je postao do te mere nepodnošljiv širem krugu evropskih lidera, da će slučaj prodaje Aerodroma Beograd Arapima, samo ubrzati njegovu izolaciju.

Konačno, ne treba zaboraviti da je beogradski aerodrom "Nikola Tesla", samo u prvoj polovini ove godine, ostvario rast broja putnika od 32 odsto, pošto je preko njega letelo skoro dva miliona putnika.

Zašto bi ovakvu profitabilnu firmu neko prodavao u okolnostima kad beleži rast poslovnih prihoda kakve nikada ranije nije imala? Nema drugog odgovora, nego- u pitanju je veleizdaja političkog vrha države, kriminalni apetiti i urođena destruktivna psihologija samozvanog vođe. Dovoljno za velike nevolje sa dugoročnim posledicama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMIRANJE U KOLONI: MAHINACIJE I PRIVATNI DOGOVORI ŽENSKE KOMISIJE ZA NABAVKU LEKOVA SA ODREĐENIM FARMACEUTSKIM KOMPANIJAMA!!!

 

(Nova lista lekova-mahinacije i tajni dogovori čelnih ljudi RFZO iz Sektora za lekove sa pojedinim farmaceutskim kompanijama – tema je otvorenog pisma koje je dostavljeno i Magazinu Tabloid, koje objavljujemo. Napominjemo da je našem novinaru, koji je istraživao navode iz pisma, u RFZO-u odgovoreno na sva postavljena pitanja, i dostavljeni dokazi koje ćemo objaviti u sledećem broju. Sama spremnost u RFZO-u , kod prozvanih, da odgovore na sva pitanja postavljna u pismu, i njihovi odgovori, koji se zasnivaju na nespornim činjenicama, ukazuju da rukovodstvo Fonda, u okviru svojih nadležnosti, nastoji da što je moguće više, u otežanim uslovima, u nabavci lekova strogo poštuje zakonsku proceduru i interese pacijenata. A u opštoj besparici nije lako poslovati, i svi su opravdano nezadovoljni.

    

               …..

 

Trenutno se u najvećoj tajnosti u fondu zdravstva sprema nova lista lekova. Lista se čak krije i od ljudi koji rade u sektoru za lekove i kojima je to u opisu posla da rade. Predlog koji će lekovi biti predloženi Centralnoj komisiji za lekove tokom juna meseca na razmatranje, a pod plaštom da ti lekovi neće uticati na budžet RFZO, spremaju Vesna Vuković Kojović, Jovana Simatović i Dragana Atanasijević.

Prva je direktor sektora za lekove u RFZO, nekadašnja najbliža saradnica Zorice Pavlović, dugogodišnje pomoćnice Tomice Milosavljevića, široj javnosti poznate kao žene koja je bila direktno pregovarač sa kompanijom Novartis, povodom kupovine vakcina protiv svinjskog gripa, a druga je osoba koja je u RFZO došla iz Agencije za lekove, bez odobrenja direktora Agencije, zbog čega je Agencija tužila dotičnu za naknadu štete.

Treća, Dragana Atanasijević je predsednica Komisije za farmakoekonomiju pri RFZO koja treba da sa „stručne strane" opravda stavljanje pojedinih lekova na listu.

Pod plaštom laži Vesne Vuković da će se ,,na listu lekova stavljati samo lekovi koji ne utiču na budžet RFZO" dotične već mesecima rade na stavljanju lekova određenih farmaceutskih kompanija sa kojima imaju neformalne dogovore, dok sve ostale kompanije i lekove koji su nam neophodni da lečimo građane Srbije pokušavaju da isključe iz procedure, ne odgovaraju im na dopise, ne primaju ih na sastanke, čuvaju dokumenta velikih kompanija na dnu fioke, vraćaju im dokumentaciju iz čisto formalnih i samo njima znanih razloga.

Tako su Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević neformalno dogovorile sa osobama iz kompanije Roche da stavi novi oblik leka Herceptin koji je vec na pozitivnoj listi, a zauzvrat će kompanija sniziti cenu tog leka na narednom tenderu za 10 odsto.

Ovo zvuci dobro ako ne znate da uskoro dolazi generika (kopija) ovog leka koja će uticati na sniženje cene za najmanje 30%, ali ta generika nema novi oblik leka pa će Fond i dalje plaćati cenu i preko 30% veću, sto na 15 miliona dođe sitnih 1.5 miliona eura.

Inače, Herceptin je lek na koji RFZO troši najviše novca, skoro 2 milijarde dinara, odnosno gotovo pola budžeta za skupe lekove (sa posebnim režimom izdavanja tzv. Lekove sa C liste). Još je zanimljivije da svi lekovi sa C liste imaju komisiju u RFZO koja odobrava upotrebu tih lekova, dok samo za lek Herceptin ne radi Komisija za odobravanje upotrebe leka Herceptin, a koja je i najpotrebnija s obzirom na to koliko probija budžet svake godine.

Još skandaloznije je što u listi lekova piše da se Herceptin „uvodi na osnovu mišljenja komisije RFZO"!!! Međutim, to se ne sprovodi u praksi, za taj lek ne postoji komisija koja bi uvela red u propisivanje i odobravanje Herceptina pa samim tim i kontrolisala potrošnju ovog leka.

Kako je lista lekova zvanični podzakonski akt, svaka bočica Herceptina koja je odobrena mimo odobrenja Komisije RFZO, bi morala da bude predmet posebne istrage jer nije odobrena u skladu sa važećom listom lekova, čime je naneta ozbiljna šteta budžetu RFZO van kontrole.

Svima je poznato da lekari u domovima zdravlja u slučaju da propišu lek na recept mimo indikacije i procedure propisivanja, plaćaju taj lek iz svog džepa i na to ih tera isti taj RFZO. Ukoliko to važi za lekare, pitamo se zašto isti aršini ne važe i za čelnike RFZO koji dozvoljavaju da se lek daje mimo procedure u listi lekova i ko če u tom slučaju nadoknaditi štetu od više milijardi dinara?!

Lek Herceptin zbog kršenja propisa, tako čini više od 30% ukupne potrošnje RFZO za najteže bolesnike u Srbiji. Drugim rečima, ako se teško razbolite, a niste pacijent za lek Herceptin, imaćete dug put do potrebne terapije sa Liste C, ako se lek koji vam je potreban uopšte i nalazi na Listi.

Razlog zašto se ne mogu mnogi neophodni lekovi naci na Listi C već dugi niz godina i zbog čega pacijenti sa najtežim oboljenjima nemaju adekvatnu terapiju jeste i sto kompanija Roche ima za dugi niz godina unazad registrovan dozni oblik leka koji nije registrovan u drugim zemljama na osnovu kojeg je održavala cenu na izrazito visokom nivou, na štetu budžeta RFZO i građana Srbije.

Iako je za sve godine znala za to, tek sada je Vesni Vuković Kojović interesantan novi oblik Herceptina sa drugačijom primenom i veoma joj je stalo da i taj oblik leka bude na pozitivnoj listi jer je dogovorila sa Roche da prilikom narednog tendera smanje cenu za 10 odsto, a da im zauzvrat novi oblik Herceptina dođe na listu.

To će, kratkoročno, obezbediti malu uštedu za RFZO u odnosu na zaštićenu krađu budžeta godinama unazad, a Roche obezbediti da zaštiti enormno visoku cenu za ovaj novi oblik Herceptina kada konačno u zemlju dođe generika (biološki sličan lek) koja se očekuje u svega nekoliko narednih meseci.

Ako se pitate kako je to moguće, dovoljno je da pogledate nabavku svih skupih lekova sa C liste koja je sprovedena početkom ove godine i to za period od 17 meseci, a samo je za Herceptin sprovedena za 6 meseci, jer su se dogovorili da u međuvremenu ubace novi oblik Herceptina na listu i onda odmah sprovedu nabavku.

Da je nabavka rađena za 17 meseci to ne bi bilo moguće. Ovako će ubaciti novi oblik Herceptina na listu, sprovesti nabavku samo za Herceptin iako drugih skupih lekova nema u dovoljnoj količini, i potrošiti sav ušteđeni novac od smanjenja cena lekova na lek na koji inače troše skoro pola budžeta za C listu.

Zašto ne insistiraju na Komisiji RFZO koja će odlučivati o upotrebi Herceptina kada za sve ostale skupe lekove, za koje se troši i po nekoliko puta manje novca, postoje komisije koje odlučuju o odobravanju drugih skupih lekova?

Zato sto bi u tom slučaju komisija RFZO imala obavezu da kontroliše potrošnju i ispravnost u propisivanju Herceptina i onda ne bi doktori mogli da propisuju Herceptin prema svom nahođenju i dogovoru sa kompanijom Roche i zaštićenom krađom ljudi iz RFZO već prema indikacijama i odobrenom budžetu RFZO. Zato što bi tada deo novca morao biti preusmeren i na druge teške bolesnike, a ne samo one kojima treba lek Herceptin.

Podsećamo da je kompanija Roche i njen direktor bio prvooptužen u akciji ,,Kraba" i marifetlucima sa propisivanjem citostatika. Isti ljudi iz kompanije Roche i isti doktori sada pokušavaju da preko Vesne Vuković i Dragane Atanasijević proguraju novu skandaloznu odluku.

U prilog tome, govori i da su doktori koji su hapšeni u akciji Kraba dogovorili sa Draganom Atanasijević i Vesnom Vuković da aminuju da „novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet", i to po računici koja se ne primenjuje nigde u regionu, Evropi i svetu.

Ako ovo nije tačno, neka kažu na koji način su izračunali da novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet i u kojoj zemlji se takva matematika još primenjuje! Ni u jednoj! Čak se doktori po bolnici javno hvale kako su uspeli da završe sa Vesnom Vuković i Draganom Atanasijević da novi oblik Herceptina dođe na listu.

Da se stvar otrgla kontroli pokazuje i sledeći primer. Neke komisije za odobravanje skupih lekova sa C liste su se strogo držale budžeta i propisanog broja pacijenata, iako već godinama nemaju povećanje izdvajanja i veći broj pacijenata na terapiji, dok su druge probijale i duplirale potrošnju.

Ako se to dešava sa lekovima koji imaju "komisije za odobravanje skupih lekova" kako li se tek troši skupi lek koji uopšte nema komisiju (iako je njeno postojanje propisano pravilnikom) koja odobrava upotrebu kao sto je slučaj sa Herceptinom?!

Od čega u Srbiji ,,vredi" da se razboli ili umre? I ko je doneo odluku da teškim pacijentima kojima treba lek Herceptin isti stoji na polici da ga preuzmu, a drugi umiru u koloni čekajući da nadležne komisije zasednu i odobre terapiju leka sa Liste C, dok Vesna Vuković Kojović, Dragana Atanasijević i Jovana Simatović vode brigu o efikasnom trošenju u korist farmaceutskih kompanija.

Da ne bude da je pacijentima obolelim od multipla skleroze isti broj pacijenata svake godine,Vesna Vuković Kojović neznatno poveća nabavku lekova za pacijente obolele od multiple skleroze i to iz samo njoj znanih razloga!

Povećanje broja lekova za multiplu sklerozu za skromnih 35 pacijenata je objavljeno u javnoj nabavci lekova za lečenje multiple skleroze gde piše ,,da je RFZO našao dodatna finansijska sredstva za njihovo lečenje"!?

Nisu spomenute potrebe pacijenata obolelih od multiple skleroze, samo tražimo informaciju ko je određivao prioritete u „pronalaženju dodatnih finansijskih sredstava" za lečenje jedne grupe pacijenata, a ne i drugih grupa, po kom prioritetu je to definisano i ko je to usvojio da je prioritet baš ta grupa pacijenata?

Da li to znaci, da oni koji imaju sreće, imaju i mogućnosti lečenja, a ostale kategorije pacijenata nemaju?!

Isto je pitanje i u vezi komisija za upotrebu skupih lekova. Zašto neke komisije za odobravanje skupih lekova u RFZO imaju strogo ograničen broj pacijenata kojima smeju da daju terapiju, a druge iste takve komisije nemaju, već daju svakome za koga one procene da je potrebno dati lek?! Zašto je budžet RFZO za lečenje skupim lekovima, za neke lekove probijen duplo, a za druge čak i umanjen?!

Ponovo napominjemo da za Herceptin nema čak ni komisije i da kakva takva kontrola potrošnje tu nije ni teoretski moguća, iako je podzakonskim aktom Fonda propisano njeno postojanje.

Takođe, napominjemo i da su godinama unazad nadležni u Fondu kao i Vesna Vuković Kojović mogle da utvrde cenu u značajno manjem iznosu za Herceptin kako su to uradile druge zemlje, a da to nisu uradili iz njima znanih razloga.

Perfidna krilatica Vesne Vuković Kojović "da će na listu lekova, koju pravi u najvećoj tajnosti u junu doći samo lekovi koji ne utiču na budžet" je čista laž i obmanjivanje zdravstvenih vlasti i javnosti. Ne postoje lekovi koji mogu ući na Listu a da ne predstavljaju trošak za Fond – to je nonsens svojstven intelektualnom kapitalu takve bahate Vuković Kojović.

Ako je to tako, neka se onda definiše koliki je budžet lekova koji se troši trenutno za te bolesti i da ukoliko posle ulaska novih lekova „koji ne utiču na budžet", skoči trošak RFZO za tu grupu bolesti, razliku u novcu plate Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević. Razlika će se meriti milijardama dinara, a u Fondu postoje podaci o potrošnji pre i nakon ulaska novih oblika lekova a kamoli u slučajevima kako to Vesna Vuković Kojović namerava da progura.

I kako je ona uopšte donela odluku da će ,,na listu lekova doći samo oni koji navodno ne utiču na budžet".

Ne postoji lek koji ne utiče na budžet. To su gluposti koje nisu logične jer je svima jasno da će svi stari pacijenti ostati na svojim dosadašnjim terapijama, a novi lekovi će uzeti nove pacijente i svakako će doprineti povećanju i probijanju budžeta.

Nadali smo se da ćemo imati čime da lečimo pacijente jer je veliki broj kompanija ponudio RFZO posebne ugovore u kojima nudi razne popuste, sniženja cena drugih lekova i ostale pogodnosti kroz potpisivanje posebnih ugovora o popustima sa kompanijama a zauzvrat da im RFZO stavi nove lekove na listu.

Međutim, nijedan predlog posebnih ugovora od vise desetina koje su kompanije podnele RFZO, Vesna Vuković i Dragana Atanasijević nisu prihvatile čak ni da razmatraju iako isti služe za dobrobit osiguranika koji im plaćaju platu za njihovo ,,muljanje" ali jesu prihvatile neformalni dogovor sa kompanijom Roche u vezi Herceptina da stavi na listu novi oblik tog leka, a da oni daju popust od 10 odsto pri sledećoj nabavci u oktobru mesecu 2015. što im je Roche i ponudio u tajnom dopisu?!

Da li je neformalni dopis obavezujući za kompaniju što se tice budućeg davanja popusta? Zašto neformalni dogovor? Zašto nije potpisan obavezujući sporazum sa kompanijom Roche da će dati popust?

Pa zato što ako se potpiše takav sporazum sa jednom kompanijom, onda će morati i sa ostalim kompanijama jer se sve kompanije moraju jednako tretirati. A, one to upravo ne žele, jer joj je lakše da se sa njima neformalno i tajno dogovore bez pisanih tragova i ko zna kojih interesa i to za lek koji je pojedinačno najskuplji od svih 1.000 lekova na listi i za šta RFZO daje skoro 2 milijarde dinara godišnje.

Takva nabavka Hereceptina, posle ulaska novog oblika u julu na listu lekova će biti sprovedena u drugoj polovini godine jer je ,,neko" volšebno raspisao nabavku Herceptina samo na 6 meseci umesto na 17 meseci kao i za sve ostale skupe lekove, kako bi u međuvremenu ubacio novi oblik leka Herceptin na listu lekova i sproveo i nabavku i tog novog oblika koji tobože ,,ne utiče na budžet".

Njihove mahinacije i privatne dogovore plaćaće građani Srbije, a oni će se već nekako snaći i nastaviti sa svojim podmuklim tajnim dogovorima.

Sa druge strane, Fond je nemilosrdan u trošenju novca na lekove koji koštaju 150-300 dinara u ogromnim količinama i daje na to preko 40 miliona eura godišnje, ali kada treba lek najtežim bolesnicima koji ne mogu da ga nabave o svom trošku – onda neka stanu u red i sačekaju lek ili smrt!

1. Šta se dešava povodom tužbe Agencije za lekove i medicinska sredstva za naknadu štete protiv Jovane Simatović?

2. Sa kim Vesna Vuković i Dragana Atanasijević tajno komuniciraju iz Roche?

3. Da li je u pitanju bivši kolega koji je radio sa njima u sektoru za lekove RFZO?

4. Da li je Roche neformalno ponudio 10 odsto smanjenja ako se stavi nov oblik Herceptin na listu?

5. Ko je odobrio tu neformalnu trgovinu?

6. Zašto ta trgovina nije ozvaničena obavezujućim ugovorom o smanjenju cene sa kompanijom Roche?

7. Zašto je javna nabavka sprovedena za period od 6 meseci jedino za lek Herceptin, a za sve ostale lekove sa C liste na period od 17 meseci?

8. Da li je istina da RFZO kada se gledaju pojedinačni troškovi lekova, najviše sredstava izdvaja upravo za lek Herceptin, gotovo 2 milijarde dinara?

9. Da li je istina da nigde u Evropi ne postoji registrovan lek Herceptin u dozi od 440 mg, koji je u upotrebi u Srbiji?

10. Zašto svi najskuplji lekovi sa liste C imaju Komisiju RFZO koja odobrava upotrebu skupih lekova samo lek Herceptin takva komisija ne zaseda?

11. Da li u Listi lekova stoji da se Herceptin odobrava na osnovu odluke Komisije RFZO?

12. Zašto ta komisija ne radi?

13. Ko će biti kažnjen i nadoknaditi štetu što se lek Herceptin propisuje godinama mimo procedure RFZO?

14. Sa kojim doktorima onkolozima su nedavno Vesna Vuković i Dragana Atanasijević dogovarale i stručno opravdavale stavljanje novog oblika leka Herceptin na listu?

15. Da li su u pitanju doktori koji su zbog mutljavina sa istim lekom i zbog iste kompanije hapšeni u akciji ,,Kraba"?

16. Da li se i u kojoj jos državi primenjuje računica Vesne Vuković i Dragane Atanasijević po kojoj „novi oblik Herceptina ne utiče na budžet"?

17. Da li je tačno da su pojedine komisije RFZO za lekove sa C liste probile budžete za nekoliko puta, a da su druge prinuđene da godinama leče isti broj pacijenata, a u nekim drastičnim slučajevima i da smanjuju broj lečenih?

18. Ko je doneo odluku da neke komisije smeju da probijaju budžete, a neke ne smeju?

19. Ko će snositi odgovornost i buduće troškove tzv. „lekova koji ne utiču na budžet" kada isti ti lekovi koje se stave na listu budu povećali potrošnju iz tog istog budžeta?

20. Da li je istina da je predsednik Centralne komisije za lekove dr Ivan Paunović, endokrinolog KCS, u sukobu interesa zbog svoje funkcije u Agenciji za lekove i da ne može biti i predsednik Centralne komisije za lekove, pa sad nadležni posto poto gledaju kako to da ,,premoste"?

Da li smete nadležnima javno da postavite ovih 20 pitanja?

 

      A. 1 Kako se vojna birokratija iživljava na meni?

(Pismo pacijentkinje Snežane Vukotić)

Pacijent sam na hemodijalizi od januara 1982. godine, dakle invalid 100%, nesposobna za rad i privređivanje i korisnik ture nege i pomoći (rešenje 1020 od 21.4.1982 i 600-1/357 od 27.03.1990).

Od 1985. godine nalazim se na kućnoj hemodijalizi, a po odluci Vrhovnog vojnog suda (UP 1340/84) i odlukom Uprave za vojno zdravstvo int. Br. 14-513 od 3. Decembra 2012. fond SOVO me je snabdevao potrošnim materijalom.

Od novembra 2014. godine fond SOVO i Uprava za vojno zdravstvo su bez ikakve odluke, rešenja, presude,(da kažem presude , jer se osećam osuđenom na smrt), prestali da me snabdevaju materijalom. Da bih preživela , materijal sam lično kupovala, naravno uz pomoć prijatelja, jer jednomesečni trošak za dijalizu je od 130.000 do 150.000 dinara. Molila bih javnost da me obavesti da li igde u svetu postoji pacijent koji lično finansira svoju dijalizu?

Fond SOVO mi je do aprila meseca refundirao taj trošak, ali za maj i jun nisam dobila refundaciju. Na moje zahteve nema nikakvog odgovora, pa makar i negativnog. Verovatno jer u njihovim rešenjima za prethodne refundacije je jasno dato obrazloženje, pa bi sad bilo besmisleno da daju negativan odgovor.

Fondu SOVO sam još 5. VIII .2014. godine podnela zahtev za trajno rešenje mog snabdevanja potrošnim materijalom, potom urgenciju u oktobru 2014 i još jednu urgenciju u junu ove godine. Nikada nikakav odgovor nisam dobila. Da li za njih postoji zakonska obaveza da mi odgovore u nekom roku, ne verujem da je on godinu dana? Ako 34 godine, svaki drugi dan moram da budem vezana za aparat za dijalizu, sama se bodem i nosim kroz život sa tim problemom, zar treba još i vojna birokratija da se iživljava na meni?

Ja materijal za dijalizu imam do 1. jula ove godine. Moje pitanje za javnost je šta da radim, kome da se obratim, s obzirom da osobe i ustanove ustanovljene od ove „države", koje bi trebale da reše moje probleme, apsolutno odbijaju bilo kakav kontakt i jednostavno me ignorišu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije