Архива

Posts Tagged ‘narko’

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

22. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

KORISTAN LOBISTA STRANIH KOMPANIJA1

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

AKTIVNOSTI VLASTI U POSLOVIMA OŽIVLJAVANJA I ZAŠTITE NARKO-TRŽIŠTA PO GRADOVIMA VOJVODINE!!!

7. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Na već dugo upražnjeno mesto glavnih narko-kumova Srbije, ovih dana se spremaju da zasednu Andrej Vučić i Ivica Tončev. Da bi to bilo obavljeno, Aleksandar Vučić sprema desant na Novi Sad i Vojvodinu, gde će službe bezbednosti pod njegovom komandom, iznenadnim masovnim hapšenjima i likvidacijama, preuzeti najzahvalnije narko-tržište u ovom delu Evropa. Nenad Čanak, kum pokojnog Nenada Opačića, ubijenog šefa "veterničke grupe", ponudio je braći Vučić da posreduje između njih i preostalog Opačićevog klana, željnog osvete i povratka na tržište. Svi očekuju da će ishod velike operacije biti uspešan.

 

                  Arpad Nađ

NOVI SAVEZ ILI NOVI KLAN

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, obratio se javnosti 24. juna ove godine, sa misterioznim obaveštenjem da će "ovih dana" u Novom Sadu biti pojačano prisustvo snaga bezbednosti "u borbi protiv širenja narko tržišta", te da je u razgovoru sa šefom Bezbednosno-informativne agencije i ministrom unutrašnjih poslova dogovorio "i vidljivo i nevidljivo" jačanje bezbednosnih snaga u Novom Sadu.

Bez ikakvog dodatnog objašnjenja, Vučić je ovo saopštio u prisustvu Nenada Čanka, čiji je kum bio Nenad Opačić (ubijen 27. februara ove godine) svojevremeno osuđen na 14 godina zatvora, kao šef takozvane "veterničke grupe" narko-dilera.

Čanak je u narko-biznis preko Opačića uveo i drugog kuma, Miodraga Kostića, čija je bivša supruga Marijana, rođena sestra Opačićeve supruge koja je takođe ubijena.

Ali, posao pokojnog Opačića, tvrde iz dobro upućenih krugova u Novom Sadu, ni posle njegovog odlaska u zatvor nije bio ugrožen. I njegov kum Nenad Čanak je od tih para dobro živeo, jer su ga Opačićevi "računopolagači" redovno servisirali novcem, dok je "šef" bio u zatvoru.

Njegovom smrću, narko-tržište u Novom Sadu i širom Vojvodine, za kratko vreme su zaposeli neki novi ljudi…

Čanak je ostao bez finansijera i pomoć mu je bila više nego neophodna. Nekadašnji Opačićev klan je željan povratku na narko-tržište i traži osvetu. Ali, nema ni dovoljno "tehničkih sredstava" ni dovoljno ljudi da celu akciju izvede na pravi način.

Istovremeno, Vučićeva politička pozicija u Vojvodini je na najnižem nivou od 2012. godine. Idealna je prilika da se Čanak i Vučić ujedine oko zajedničkih interesa i međusobno pomognu. Rat sa malim i velikim narko klanovima koji su se posle Opačićevog ubistva naglo razmnožili u Novom Sadu i Vojvodini, mogao bi da počne koliko sutra.

U Vučićevim rukama su i BIA i policija, a Čanak je garant da će ljudi njegovog pokojnog kuma, tačnije, nekadašnja "veternička grupa", kad povrate tržište, raditi za sadašnju vlast.

Da bi ova idealna harmonija zaživela, Vučić mora da digne na noge "vidljive i nevidljive" bezbednosne snage u Novom Sadu i u celoj Vojvodini. Građani Novog Sada o predstojećem obračunu ne znaju ništa, samo retki upućeni ljudi shvataju da je centar Vojvodine pod opsadom zbog rata između dva kriminalna kartela. Na strani jednog je Vučićev režim. Onaj drugi ima više frakcija i teško će se predati.

Dana 2. juna ove godine, dakle, tri nedelje pre nego što je Vučić saopštio da će u administrativnom centru pokrajine Vojvodina doći do "jačanja vidljivih i nevidljivih bezbednosnih snaga", u Novom Sadu je održana strogo zatvorena, tajna sednica Skupštine grada, na kojoj su razmatrane samo dve tačke: Predlog odluke o organizaciji i radu organa Grada Novog Sada u ratnom i vanrednom stanju, i Predlog odluke o određivanju subjekata odbrane preko kojih građani Novog Sada neposredno zadovoljavaju osnovne potrebe u ratnom i vanrednom stanju.

Čudni" materijali za sednicu, kako su se neki nakon toga neoprezno izrazili, bili su takvog sadržaja da je čak i Dina Malešević, zamenica šefa odborničke grupe Srpske napredne stranke, očito bila neobaveštena o čemu se radi, pa je naivno konstatovala da je Gradska uprava za vanredne situacije uputila ovaj materijal za tajnu sednicu i da je to jedini razlog što je i bio na dnevnom redu. Zašto se to baš u ovom momentu našlo pred odbornicima, nije znala da kaže.

I Čankova šefica odborničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine, Zlata Peričin, tvrdila je da je posle sastanka sa Jelenom Crnogorac, predsednicom Skupštine Vojvodine, o "čudnim materijalima", još manje znala nego pre tog razgovora.

U kuloarima Skupštine Vojvodine, odmah se čulo da su "čudni materijali" za sednicu stigli "iz bezbednosnih službi". Dokumentacija koju su na tajnoj sednici primili odbornici, preuzimana je strogo uz ličnu kartu, a nakon sednice je vraćana nazad.

Pre sednice je položena i zakletva da saznanja koja dobiju na sednici ostaje državna tajna! Kako bi čitav ovaj plan o obračunu sa "otuđenim" narko-kartelom bio prikriven drugim razlozima, pojedini članovi SNS su proneli glas da je dokumentacija za sednicu stigla direktno iz Vojske i Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije.

I dok se u novosadskoj Skupštini spremaju za planiranu "invaziju" Vučićevih bezbednosnih službi, upućeni u vojvođanski kriminalnu scenu tvrde da je još u januaru ove godine, neposredno pre ubistva, pokojni Nenad Opačić planirao da, po puštanja na slobodu, u potpunosti povrati celo narko-tržište (koje mu je, delom, zbog odlaska u zatvor, već bilo zaposednuto). Ta ideja, po svemu sudeći, ubrzala je njegovu likvidaciju.

Na sličan način, prošao je svojevremeno i narko-diler Vojislav Škrbić, nekada jedan od glavnih dilera u Vojvodini. Po povratku iz zatvora, pokušao da vrati prevlast na tržištu, ali je ubijen pre nego što je stigao da to realizuje.

Vučić i Čanak se bave svojim kriminalnim poslovima. Rat koji će uslediti, baciće u drugi plan ideju EU i NATO pakta da naprave od Vojvodine neku vrstu instant-države u okviru federalne Srbije.

Ako je suditi po nedavnim komentarima bivšeg pomoćnika generalnog sekretara NATO pakta „za javnu diplomatiju" i novoizabranog predsednika Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović, Hrvatska će uskoro da posluži kao odskočna daska za planove NATO da Vojvodinu proglasi "multietničkom i multijezičkom nezavisnom domovinom" Mađara, Roma, Slovaka, Hrvata, Rumuna – i novopridošlih albanskih izbeglica koje EU dovozi autobusima iz južnih delova nekadašnje Jugoslavije. Plan podrazumeva da se ubrzo pronađu oni politički i medijski instrumenti kojima bi se taj cilj postigao.

Razne "humanitarne" organizacije, agenti Evropske unije, ove zime su davale izbeglim Albancima sa Kosova po 35 evra za taksi i instrukcije da se raziđu po pokrajini i prijave stalno boravište.

Masovni priliv muslimanskih Albanaca iz drugih delova bivše Jugoslavije, jasan je signal da projekat "multietničke i multijezičke nezavisne domovine" postoji i da se u praksi realizuje.

Mada Srbi čine preko 85 odsto stanovništva pokrajine, sa 25 etničkih grupa, Vojvodina je jedna od retkih regija u Evropi koje su tako nacionalno i verski izmešane. Mađari čine 13 odsto stanovništva, Hrvati 2,7 odsto, a Slovaci 2,6 odsto...Za ratne planere NATO i Soroševe demografske inženjere to predstavlja plodno tlo za etničke sukobe i neku novu „balkanizaciju" Balkana.

Stari plan tajnih službi SAD, da se u Vojvodini smisli jedna vrsta tihog etničkog čišćenja Srba i stvaranja prijateljskog režima za zapadne naftne i gasne kompanije, koje su bacile oko na nalazišta u Banatu, nikada nije zaboravljen.

Neka vrsta nezavisne Vojvodine bi obezbedila NATO paktu izvor nafte i gasa u Banatu kao i plodnu podunavsku ravnicu za proizvodnju genetski modifikovane hrane. Zapadni vojno-industrijski kompleks dakle o Vojvodini razmišlja kao o još jednoj Ukrajini: teritoriji za Monsantovu agroeksploataciju i vađenje nafte i gasa.

U takvim okolnostima, svaka ozbiljna država bi morala da se bavi očuvanjem svojih temeljnih interesa na ovako strateški važnom području. Umesto toga, Vučić i Čanak planiraju odbranu narko-tržišta "i kontranapad" na one grupacije koje su ga već odavno prisvojile. Posledice svega što ova kriminalno-politička banda radi u Vojvodini, mogle bi znatno da olakšaju poslove onim snagama koje danas rade na daljem komadanju Srbije. Rat narko-kartela, samo je uvod u to.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: