Архива

Posts Tagged ‘katastrofa’

JAD I MUKA LJUDI: EKOLOŠKA KATASTROFA I IZLIVANJE JALOVINE DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI

2. фебруара 2016. 1 коментар

 

Rudnik "Lece" kod Medveđe, poznat po tome što je bio u vlasništvu šabačkog tajkuna Miroslava Bogićevića, naneo je mnogo zla lokalnom stanovništvu i generacije meštana koje žive u ovoj regiji patiće od kancerogenih i drugih neizlečivih bolesti nastalih od izlivanja jalovine prepune teških metala.

Uprkos svemu, zbog kriminalnih apetita Vučićeve vlasti, rudnik je nastavio sa radom. Kao i rudnik Zajača. Trovanje se nastavlja nekažnjeno…

 

                       N. Vlahović

SMRT OD JALOVINE1

 

Pre devet meseci, nakon uvođenja stečaja, rudnik "Lece" preuzeli su Vođini "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (kompanija "Life Stone Capital" iz Dubaija)  U rudniku je, inače, zaposleno oko 400 rudara stalno izloženih neljudskim uslovima za rad.

Mada su i opštinske i republičke vlasti (svi iz SNS-a) znale da je rudnik "Lece", zapravo masovna grobnica za stanovnike ovoga kraja, niko se nije usudio da protivreči Vučiću i njegovim kriminalnim "partnerima", čiji lični interesi znatno nadilaze ljudske živote.

Zahvaljujući svemu tome, u kasnim popodnevnim satima, 22. januara ove godine, do dela javnosti u Srbiji, stigla je vest da je pukla jedna od devet brana na jalovištu  rudnika "Lece" kod Medveđe, te da se jalovina prepuna teških metala i drugih kancerogenih materija, izlila u reku Jablanicu.

Tačnije, jalovina rude olova, cinka, zlata i srebra koja sadrži otrovne materije prvo je poplavila pogone flotacije a zatim se bujica ulila u reku. Meštani sela Gazdara ispod brane na nekoliko sati su ostavili svoje domove i prešli kod komšija čije su kuće na vrhovima brda.

Lokalni rudari i vatrogasci, sve su učinili da spreče još goru katastrofu. Ali, kod pogona flotacije rudnika "Lece" jalovina se sakuplja u devet malih jezera i to više niko ne može da zaustavi! Već duže vremena, ceo region oko rudnika "Lece" izložen je strašnom pogromu, bolestima, neljudskim uslovima za rad, lošim zaradama…

Priča o deci koja su se razbolela od teških bolesti zbog rudnika "Lece", pre dve godine je sklonjena sa jedne televizije, a najnoviji događaj sa izlivanjem jalovine, nije bio od važnosti za "Večernje novosti", "Politiku" i RTS, pa ga ni 24 sata nakon pucanja brane sa zatrovanim jalovištem, nisu ni zabeležili!

Ipak, prve informacije koje su nekako dospele do javnosti, uglavnom svedočenja očevidaca, jasno su govorile da je reč o pucanju brane, na najvišoj koti u selu Gazdare, gde se nalazi flotacija za preradu rudničke jalovine.

Istog momenta, proradila je i Vučićeva propaganda sa suprotnom tvrdnjom da "…uopšte nije reč o pucanju brane, nego se samo radi o izlivanju vode koja je ‘negde našla rupu’ " ! Zamenik predsednika opštine Medveđa Vlada Babić, član Srpske napredne stranke, hladnokrvno je izjavio da se "voda izlila u Jablanicu" i da će "problem biti brzo rešen" !

Policija je po nalogu opštinske vlasti blokirala svaki prilaz oko mesta događaja, kako ni narod ni, ne daj bože, novinari, ne saznaju pravu istinu. Uprkos tome, jedan meštanin je uspeo da se oglasi izjavom koju je preneo portal "Južne vesti", a za njim i neki drugi: "…Pukla je brana na najvišoj koti i mulj sa jalovištem se prelio u druge, niže bazene. Strahujemo od katastrofe jer ako se i ostali bazeni prepune naše kuće neće više postojati!".

Nije prvi put da jalovište iz Rudnika "Lece"  probija branu i ugrožava stanovništvo ovoga kraja. Tako su u novembru 2014. godine, funkcioneri Srpske napredne stranke, kad se takođe, izlila jalovina sa cijanidom u Jablanicu, tvrdili da se radi "o lažima i dezinformacijama", a tadašnji direktor rudnika "Lece" kategorički je zastupao tezu da se "desio mali eksces i da jalovina nije stigla do Jablanice"!

Takođe 2014. godine, u majskim poplavama, pukla je brana na flotaciji nekadašnjeg rudnika antimona u Stolicama kod Krupnja. Svi kasniji rezultati merenja bili su alarmantni, a opasne vode, koje su se širile u zemljište od Korenite, Bradića, Kozjaka i Jelava, pa dalje, uništile su praktično sav živi svet. Mesecima nakon toga (a, meštani tvrde da je i danas tako!) ništa nije urađeno da se dalje izlivanje jalovine u reke zaustavi!

Iako su nadležni inspektori svojevremeno više puta naložili rudniku "Zajača",  koji posluje u sastavu šabačkog koncerna Farmakom, da preduzme potrebne mere da se stanovništvo zaštiti, tajkun Bogićević nije ni malim prstom pomerio. Voda, koja je sobom donela velike koncentracije gvožđa, olova, kadmijuma, cinka, bakra, antimona, mangana, arsena i drugih teških metala uništila je plodna polja Korenite, jednog od najvećih sela u lozničkom kraju.

Život je tamo ubijen, svesno, ubijeni su ljudi, a niko nije odgovarao niti će dok je ovog režima! Nema više ni dabrova, koji su u rejon Jadra, kod Bradića, doneti iz Zasavice, a uništene su i sve vrste ribe. U selu Kostajnik, stalno je prisutan težak, užasan smrad. Koncentracija gvožđa u Kostajničkoj reci je 290 puta veća od dozvoljene, a drugih teških metala od 25 do 150 puta!

Dana 3. novembra 2014. godine, u jednoj dnevnoj novini, osvanuo je naslov "Bogićević uništio Kostajnik-bahati tajkun otrovao celo selo, niko mu ništa ne može!"

Kad se Vučić pojavio u Krupnju, hvaleći svoje velike uspehe, na nezgodno pitanje u vezi Bogićevića i problemima sa jalovištem iz rudnika koji je u vlasništvu koncerna, spremno je slagao ovako: "…Shvatili smo da moramo da intervenišemo jer imamo neodgovorno ponašanje i neodgovornog privatnika, koji nikog ništa ne pita i kaže: Ja sam bogat i imam nekoliko aviona, ali ne dam pare za to, narod neka crkne, a vi iz države gledajte šta ćete!".

Oko 3.000 meštana Krupnja i okoline i danas je pogođeno zagađenjem, a mnogi se odavno žale na kašalj, glavobolju, promene na licu i reakcije na koži. Član gradskog veća Loznice, Dragoslav Dobrić, tražio je pre dve godine i krivičnu odgovornost za Miroslava Bogićevića, ali, kao što je poznato, njega je Vučić "amnestirao" kao svedoka koji mu treba u slučaju obračuna sa dnevnim listom "Kurir".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LIK I DELO MINISTARKE KOJA ĆE SPROVESTI NAROD SRBIJE KROZ „EVROPSKE INTEGRACIJE“…

 

Naprednjačka ministarka bez portfelja, Jadranka Joksimović, nekada grlata i samouverena radikalka koja je znala da svom bivšem generalnom sekretaru podvikne, zapreti i lupi šakom po stolu, danas je njegova ponizna pudlica koja paradira i citira vođine bolesne fraze. Žeđ za vlašću bila je i u njenom slučaju jača od karaktera. O poreklu njenog vlastohleplja piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Pravda" i "Nacional", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

            Predrag Popović

 

Izgled vara. Na prvi pogled, Jadranka Joksimović stvara utisak da je primitivna, agresivna i preterano nervozna. A nije. Bez obzira na izgled ocvale sumo-rvačice, dizajn koji je još Desanka Maksimović odbacila kao demode i naci-stil odnosa prema sagovornicima, Jadranka je mlada, pametna, uspešna, uporna, vredna, privlačna, iskrena i nežna osoba. Bar ona i ja tako mislimo o njoj. Evo zašto.

Lepa je. To se ne vidi, ali zaista jeste. Bezizražajno lice uspešno prikriva šarm i strast koju Jadranka poseduje. No, njena nesputana lepota ne trpi kontrolu, lako i eksplozivno bljesne. Dovoljno je da joj kažete nešto što joj se ne sviđa ili, još gore, što šteti njenim interesima – odmah se transformiše.

U vodnjikavim očima, istaknutim kričavom, prejakom šminkom, odmah sevnu munje. U trenu joj se ispeglaju silne bore, te uspomene na sve patnje koje je pretrpela i koje je nanela svima oko sebe.

Otromboljeni obrazi zategnu se u grču koji zloslutno prati škripa tri broja većih zuba. Šteta što muškarci u njenoj gorljivosti prepoznaju samo razloge za strah, pa ne vide njenu iskonsku lepotu predatora.

Snažna je. Montenegrinska genetika oblikovala je njeno kabasto telo, prilagođeno duhu i energiji kojom raspolaže. Iako je stilizovana kao kamila kojoj su grbe postavljene s prednje strane, ona ne pati od kompleksa. Takvi gabariti nekoj drugoj devojci predstavljali bi problem, Jadranka se njima ponosi. I koristi ih na najkonkretniji način. Za zastrašivanje.

U predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine u zemunskom Magistratu pravio sam intervju s radikalskim kandidatom, četničkim vojvodom Tomislavom Nikolićem. Po obavljenom poslu, svratio sam do kabineta Aleksandra Vučića. Vrata su bila širom otvorena. Na sred prostorije pretrpane knjigama, novinama, reklamnim materijalom i specijalno krojenim plavim šuškavcima sa ušivenim sloganom „Svim srcem", stajali su Vučić i Joksimovićka, grudi o grudi.

Zajapurena, urlala je iz sveg glasa. Ne mogu da citiram šta je sve izgovarala, urednik bi me cenzurisao. Vučić je ćutao pognute glave, bez volje da se suprotstavi. Znam nju, znam njega: siguran sam da je njen muški bes bio opravdan.

Ipak, iznenadilo me odsustvo njegovog pokušaja da bar malo stiša tu prezentaciju sile. Ali, dobro, možda mu se to svidelo, nije moje da sudim. Pola sata kasnije, kad me nazvao da pita zašto nisam svratio da se pozdravim i da u redakciju ponesem plave jakne, kako bi i novinari „Pravde" bili uniformisani, priznao sam da sam se uplašio Jadranke.

"Vučiću, da li te ona tuče?", pitao sam.

"Video si kakva je kad poludi… Šta da radim? "

"Ćuti i trpi. A ako počne da te bije, uradi isto što bih i ja."

"Šta?"

"Zaplači."

Nekoliko dana kasnije, prilikom jedne od Jadrankinih poseta „Pravdi", nisam izdržao da i njoj ne postavim isto pitanje o incidentu koji sam video.

"Tučeš li ga?"

"Ne, ali mogla bih", odgovorila je i dokazala da pored lepote i seksepila ima i bujan osećaj za humor. "Sto puta sam dobila želju da ga udarim nogom u dupe, ali neću da Nebojši Stefanoviću razbijem naočare."

Iskrena je. Kumovi, prijatelji, saradnici, naprosto svi kojima je okružen mrze Vučića. Kako i ne bi, s obzirom na njegove histerične ispade i hladnokrvne spletke kojima im zagorčava život. U njegovom prisustvu, trpeće sve uvrede i šikaniranja.

Iza leđa, ogovaraće ga na sva usta. Svi će ga detaljno opisivati kao pokvarenog, podlog manipulanta koji nikome ne želi dobro i ne podnosi uspeh ni svojih najbližih. Međutim, samo su Jadranka Joksimović i neka nebitna Ljilja Đurđevac uzimale slobodu da preda mnom iznose tračeve iz Vučićeve porodice.

Bio je lep, topao dan. Redakcijski žamor nadjačao je lepršavi topot Jadrankinih štikli. Priznajem, grešna mi duša, da me uvek obraduje susret s takvim dekolteom. Nenajavljena i nezainteresovana što sam u gužvi, marševskim korakom je ušla, sela za sto i s najširim osmehom me pitala:

"Šta ovde radi Vučićeva pastorka?"

"Ko? "

"Pa, mala N…" (cenzurisao Milovan Brkić), rekla je Jadranka i u podužem monologu prepričala sinopsis pikantne španske serije.

Detalj na detalj, ređale su se informacije o mladoj novinarki i njenoj maloletničkoj trudnoći, o odbeglom tati (inače sinu jedne poznate koleginice), skrivanju istine od budućeg muža, uspešnog političara, pa njegovo šokantno otkriće pravog identiteta svastike koja to nije i, naravno, ogorčenje i osvetnički revolt koji je usledio…

"Slušaj, ne interesuju me ti tračevi", prekinuo sam Jadranku.

Ni tada, dok sam korektno sarađivao s Vučićem, kao ni danas, kad se suprotstavljam tiraniji koju sprovodi, nisam hteo da se bavim njegovim intimnim dramama. Baš me briga kakav mu je brak, prvi ili drugi, koliko dece ima, on ili njegove žene, da li je hetero, u šta neko sumnja…To su njegovi problemi, ne tiču me se.

U ono vreme, dok sam uređivao „Pravdu", moj problem je bilo to što je Vučić nesposoban da organizuje posao, što kreira haos u svojoj firmi, zakida novinarima plate i uništava svaku šansu za uspeh. U međuvremenu, Vučić je našao nove kumove, drugare i saveznike, ali nije se promenio. Katastrofu koju je nekada projektovao za „Pravdu", sada širi po celoj Srbiji.

Jadranka nije razumela moje razloge za izostanak želje da slušam njenu verziju sage o Vučićima. Smatrala je da ga neosnovano branim od istine. U konkretnom slučaju, delimično je bila u pravu. Ta vrsta istine bila mi je potpuno sporedna. Ipak, i na tom degutantnom primeru Jadranka je dokazala da je iskrena osoba.

Čak je i istinoljubiva. U mom prisustvu nikada nije lagala da je Vučić pošten, častan i dobar. Naprotiv. Imala je i konkretne motive da iznosi istinu o njemu, zamerio joj se.

Isprovocirana nekom mojom, očigledno neuspešnom šalom na račun Vučićeve filantropije (fuj), sva pomamljena, Jadranka mi je otkrila kroz kakvu muku je prošla kad je zatražila pomoć za svog brata. Zbog nekog razbojništva ili sličnog kriminalnog dela, njen brat je osuđen na dve godine robije. Kad je dobio poziv za odsluženje kazne sestra se za pomoć obratila Vučiću.

"To nije problem, rešićemo sve na najbolji način. On neka ne ide na robiju, neka se sakrije negde dok ne smislimo nešto", posavetovao ju je Vučić i odmah, pred njom, teatralno nazvao Dušana Petrovića, tadašnjeg ministra pravde.

Navodno, Petrović je obećao da će videti šta može da se uradi kako bi se pravosnažna presuda poništila. Vreme je prolazilo, a Jadranka je uzalud urgirala kod Vučića da pritisne ministra iz DS-a.

Na kraju, nesrećni brat je uhapšen i odveden u zatvor, gde je, kao begunac, imao najstroži tretman, bez prava na slobodni vikend i slične pogodnosti.

"Vučić me prevario. Da mi je odmah rekao kako ne može da reši problem, ne bih se ljutila. Sigurna sam da nikada više nije ni nazvao Petrovića. Samo me zavlačio dok nije bilo gotovo, to mu neću oprostiti", lagala je Jadranka.

Oprostila mu je čim joj je to bilo u interesu.

S lakoćom se pretvorila u Vučićevog klona, dokazujući sposobnost da uživa u svim političkim pozama. Dok je bila radikalka, kao zamenik glavnog urednika „Velike Srbije", uverljivo je zastupala ideologiju srpskog nacionalizma, divila se herojstvu i inteligenciji Vojislava Šešelja, branila Radovana Karadžića i ratovala protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, potvrđujući ispravnost teze da je patriotizam poslednje utočište nitkova.

Kad je ta drenovina isceđena, ekspresno je krenula Vučićevim evroatlantskim tragom. Osim istog broja cipela, s Vučićem deli i istu vrstu morala.

Za vlast, moć i pare može sve – da brani Kosovo prvo od Albanaca i NATO-a, onda od Srba; da zagovara pripadnost Evroazijskoj, pa zatim Evropskoj uniji; da navija za Partizan i, naravno, za Zvezdu; da guta plamen i sve ostalo…Prilagodljivost i savitljivost se isplatila. Prošlost je zaboravljena usled dragosti koje je donela sadašnjost: prvo poslanički, a sad i ministarski mandat.

Svojim uspehom Jadranka Joksimović je dokazala da je genije, takvu karijeru ne bi mogla da napravi normalna žena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

27. маја 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: