NAMEŠTANJE TENDERA, UMALO PLJAČKA I ODLIV LIČNIH PODATAKA POTROŠAČA EPS STRANIM FIRMAMA!!

 

Elektroprivreda Srbije godišnje troši sakoro milijardu dinara samo na na štampanje, kovertiranje i distribuciju računa. Pokušaj da se ovaj profitabilan posao izmesti iz EPS-a i dodeli jednom režimskom profiteru, propao je. Ali, ministarka energetike Zorana Mihajlović i njen zaštitnik, prvi potpredsednik vlade, ne miruju. Naći će oni načine kako da nas opelješe.

 

             Milica Grabež

 

Neverovatno zvuči, ali, zaustavljen je jedan očigledno namešteni tender, za posao "štampanja, kovertiranja ili pakovanja računa i drugih vrsta pošiljki, koje su u vezi sa Elektro privredom Srbije (EPS)" vredan 582.000.000 dinara (i slovima: petsto osamdeset dva miliona!). Zbog zaustavljanja ovako vrednog posla, mafija koja je očekivala da pobedi na tenderu, okomila se na službenike Elektroprivrede.

Internom revizijom u okviru EPS-a, dokazano je da ne postoji potreba za raspisivanjem ovakvog tendera, jer EPS poseduje mašine za štampanje, i sopstvene kapacitete za kovertiranje računa.

"Na osnovu revizije zaključeno je da je iskorišćeno 42 odsto kapaciteta za štampu i devet odsto kapaciteta za kovertitanje"- piše u dokumentu EPS-ove revizije koji je dostavljen Tabloidu. U dokumentima EPS-a navodi se da osim što kompanija poseduje svu neophodnu infrastrukturu za štampu i kovertiranje, ima kapacitet da te delatnosti obavlja i uslužno, za druge kompanije koje bi se posle liberalizacije pojavile na našem tržištu.

Proteklih godina EPS je kupio opremu za štampanje vrednu deset miliona evra, a odlukom aktuelnog menadžmenta da raspiše tender za eksterno štampanje računa ta oprema se praktično baca u đubre.

Postoje indicije da se posao namešta firmi AIGO – atom papir, od koje bi bili kupljeni "Xerox" štampači, koje bi ona i održavala, čak bi se od njih kupovao i potrošni materijal.

Revizija je dokazala i da EPS, osim mašina poseduje i licencirana softverska rešenja za izradu najsavremenijih računa, dok je tenderom dozvoljeno da se ceo proces izmesti iz EPS. Po izmeštanju iz EPS primenio bi se drugi softver, koji opet neko mora da plati. Taj neko su potrošači, i to bi dadatno uticalo na povećanje cene struje.

Najveći skandal koji je EPS-ova revizija otkrila je činjenica da će usled izmeštanja centra za štampanje i kovertiranje računa za građane, neminovno moraju predati podaci o građanima, bez njihove saglasnosti, a to je protiv sada važećih zakona koji štite tu privatnost.

Istražujući razloge zašto menadžment daje ovakve predloge, došlo se do zaključka da oni pogoduju, pre svega, budućim stranim distributerima energije.

Od nove godine tržište struje će, greškom ministarke Zorane Mihajlović, biti prevremeno liberalizovano, a podaci o EPS-ovim potrošačima će zahvaljujući energetskoj mafiji biti izneti van kompanije i biće dostupni novim kompanijama.

U tom trenutku za novac će firme iz Hrvatske, Bugarske, Slovenije, moći da zadru u privatnost naših građana. One će moći od EPS, da uzmu uredne platiše, i da sa njima sklope ugovore, sa onima koji struju ne izmiruju na vreme strane kompanije ne bi sklapale poslove.

Situacija u kojoj EPS-u ostaju dužnici, a odlaze oni koji uredno plaćaju će tada postati teoretski moguća. Iz baze podataka EPS, energetski moćnici poput Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića moći će da saznaju adrese stanovanja novinara koji su o njima pisali kritičke tekstove.

O svemu ovome revizija EPS-a uredno je obavestila ministarku Zoranu Mihajlović, ali ona i njen stranački šef Aleksandar Vučić, ispostavilo se, zagovaraju divlju liberalizaciju tržišta struje. Liberalizaciju kakvu ne može zagovarati nijedan ekonomski patriota, ali koju bi zagovarao svako ko ovoj državi i elektro privredi i njenim građanima ne misli dobro.

Jednostavnom računicom koju je revizioni tim obavio vidi se da priče o tome da će se eksternim štampanjem uštedeti puno novca velika prevara.

Elektro privreda sada godišnje troši 970.000.000 dinara na štampanje kovertiranje i distribuciju računa. Od tog novca osamdeset odsto ili 776 miliona dinara troši se na distribuciju, dok štampanje i kovertiranje koštaju svega 194 miliona dinara. Izmeštanjem štampanje iz EPS-a troškovi bi se smanjili tek za 20 odsto, dok bi mašine u koje je novac investiran, bile rashodovane, od čega bi opet profitirao neki privatnik.

Pobednik nameštenog tendera bi s druge strane, dobio siguran posao vredan 582 miliona, koliko bi EPS platio za tri godine štampanja računa van svoje infrastrukture.

Da je tender namešten za unapred poznatog pobednika, govori i činjenica da je do detalja propisano da ponuđač mora posedovati opremu kao što je poseduje firma bliska sa menadžmentom EPS-a.

EPS je naglasio da ponuđač na tenderu mora da ispuni sve zahteve koji su navedeni u konkursnoj dokumentaciji, tražio je da monitor tastatura, miš, čak i kućište budu od istog proizvođača, i tako isključili sve ostale proizvođače iz učešća. Na taj način su tako su prekršili i član 10 Zakona o javnim nabavkama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LEGLO KRIMINALA I KORUPCIJE U SIEPA: UMEĆE TROŠENJA DRŽAVNIH PARA BEZ KONTROLE

 

Preko Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) iz budžeta Republike Srbije ukradeno je više stotina miliona evra koji su završili u džepovima Mlađana Dinkića i njegove kamarile. Agencija je nastavila da pomaže URS i nakon što je Dinkić zvanično 2011. godine podneo ostavku na mesto u vladi Mirka Cvetkovića, a to je činila do nedavno, sve dok je na njenom čelu bio Božidar Laganin, protiv koga je Ministarstvo privrede podnelo krivičnu prijavu za štetu od samo pola miliona evra, iako i sam ministar Saša Radulović priznaje da je otkrivena šteta veća od dva miliona. I to je daleko ispod sume koja je opljačkana, kako pokazuju mejlovi koje su razmenjivali zaposleni u Agenciji, a koji su u posedu redakcije Tabloida. Pljačka se nastavlja…

 

 

          Milan Malenović

 

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) je javna agencija koja svojim aktivnostima treba da pomaže srpskim preduzećima da izvezu svoje proizvode i usluge, i postanu konkurentniji na stranim tržištima.

S druge strane, promovisanjem mogućnosti za ulaganja i pružanjem pomoći stranim investitorima da započnu poslovanje u Srbiji, SIEPA bi trebalo da aktivno radi na otvaranju novih radnih mesta, pokretanju domaće privrede, transferu tehnologija i prenošenju novih znanja i veština. Umesto toga ona se pretvorila u leglo kriminala i korupcije i služila je svom idejnom tvorcu Mlađanu Dinkiću, njegovoj stranci i njegovim miljenicima, da iz budžeta Srbije otimaju novac za svoje lične potrebe.

Da bi privukla strane ulagače Srbija je preko agencije SIEPA ponudila da im dotira svako virtuelno novootvoreno radno mesto. Radi se o tome da „investitor“ dobije unapred pare za svako radno mesto koje planira da otvori, a ne za svako radno mesto koje je zaista otvorio! Tako je Srbija plaćala između 4.000 i 10.000 evra po radnom mestu predviđenom sistematizacijom!

Pojedinačno gledano, najviše novca za jednog radnika dobila je južnokorejska kompanija Jura koja je za obećano zapošljavanje novih radnika dobila 20 miliona evra i obavezala se da za te pare otvori 2,5 hiljada novih radnih mesta u svojim pogonima, što iznosi 8.000 evra po jednom novom radniku. U isto to vreme statistički podaci su govorili da u proseku otvaranje novog radnog mesta košta oko 3,5 hiljada evra.

Prethodni rekorder bila je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po jednom radniku u pogonu u Nišu. Pre toga je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni obećao pet hiljada evra po zaposlenom, za otvaranje fabrike u Prokuplju.

 

 

 

 

     Kako do podele plena?

 

 

 

Godinama unazad ukazivao je na to da se stranim i domaćim „investitorima“ na ovaj način omogućuje da proizvodne pogone u Srbiji zidaju bez dinara sopstvenih investicija, i da je to jedan od izvora korupcije, jer se višak sredstava vraća Mlađanu Dinkiću. Nedavno je stigla potvrda ovih tvrdnji.

Za sada još uvek nepoznata osoba iz same agencije SIEPA poslala je 11. novembra (to je bio neradni dan) niz mejlova sa inkriminušićim sadržajima Tabloidu i nekim državnim institucijama (između ostalih i Agenciji za borbu protiv korupcije). U jednom od pomenutih mejlova 3. maja 2011. godine, tada bivši ministar finansija Mlađan Dinkić piše tadašnjem direktoru agencije SIEPA Božidaru Laganinu:

„…Što se tiče Manzonija, treba instruirati našeg savetnika koji će se sa njima videti, da mu i u Srbiji praktično nudimo brownfield bez naknade, jer kroz sistem podsticaja dajemo mu više nego što će ga koštati objekti.

Navesti mu primer Gorenja koje je dobilo subvenciju od tri miliona evra, a zgrada ih košta nešto malo više od milion evra. Treba taj sistem jasno objasniti našim ekonomskim savetnicima, a i SIEPA ljudima, jer mi praktično dajemo skoro sve brownfield projekte besplatno, a još preko toga jedan deo za opremu (Beneton, Jura, Leoni)...“

Siromašna Srbija je davala novac stranim, ali i domaćim kompanijama koji će ovde da ulažu, a čelnici vlasti su toga bili potpuno svesni. Ne treba zato da bude čudno to što je agencija SIEPA uvek bila pod kontrolom ministarstva koje je vodio Mlađan Dinkić, jer je on na taj način želeo da sačuva nesmetani pristup stotinama miliona evra koji su se iz državnog budžeta, preko agencije SIEPA odlivali u privatne džepove.

Sve do pojave „curenja“ informacija iz agencije SIEPA na njenom čelu je bio Božidar Laganin, odani sledbenik Mlađana Dinkića i član URS-a. Rođen je u Livnu, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a svoju stručnu karijeru je započeo u junu 2004. godine, i to odmah kao savetnik za strana ulaganja u agenciji SIEPA, čiji je direktor postao u junu 2010.

Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela zvanično zbog prezasićenja tim poslom. Način na koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo, kao motiv ove personalne promene. Zanimljivo je da su pojedini mediji još u martu 2010. objavili da je Perićka podnela ostavku, a da je za njenog naslednika izabran golobradi Laganin.

Upućeni su još tada govorili kako je Vesna Perić morala da ode, jer je došla u sukob sa Mlađanom Dinkićem zbog toga što je ministar insistirao da se državni novac deli bez kriterijuma onima koji su bili spremni da deo para prebace njemu i njegovoj stranci. Mlađani Laganin je za razliku od svoje prethodnice bespogovorno bio odan čoveku koji mu je do tada sponzorisao uspon u karijeri.

Da je izbor bio pravi i u pravom trenutku pokazaće se ubrzo, kada je Dinkić zbog nameštanja da subvencije dobije slovenačko Gorenje morao da napusti ministarsku fotelju, ali je preko momka iz Livna na čelu agencije SIEPA, uspeo da zadrži kontrolu nad ovim izdašnim finansijskim izvorom.

Isto je bilo i nedavno kada je ceo URS napustio vladajuću koaliciju, ali je Dinkića za ličnog savetnika uzeo prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, i to upravo iz razloga što je znao da Agenciju vode Dinkićevi puleni. Dovođenjem Dinkića, Vučić je hteo da za SNS prisvoji deo plena iz SIEPA-e.

 

     Brisanje elektronske pošte

 

Novca je u aagenciji SIEPA bilo i više nego dovoljno, ne samo za nezasite političare, već i za radnike, kao i spoljne saradnike i dobavljače. O tome svedoči elektronska korespodencija koja je Tabloidu stavljena na uvid.

U svom mejlu od 11. januara 2012. godine, Aleksandar Miloradović, zvanično šef PR tima Agencije, a faktički Laganinov čovek od najvišeg poverenja za obavljanje prljavih poslova, obaveštava saradnike:

„Kolege, imali smo pitanje iz srodne agencije ‘Kako to u Siepi nisu smanjene plate?’, pa bih još jednom da vam skrenem pažnju na…hm, pa ‘pametnu’ priču kada razgovarate sa drugim kolegama iz državne uprave, pogotovu onih iz agencija koje su pod našim ministarstvom. Tako…hm, pa ‘glupim’ hvalisanjem možemo dovesti i do toga da se odluka oko naših plata uskladi sa ostalima.

Plate kod nas su fakat smanjene i usklađene sa koeficijentima (u originalu stoji ‘kojeficijent’) u državnoj upravi, ako je nekome ovde baš stalo do nebeske istine, ali nisu drastičnije rezane kao u nekim drugim slučajevima. Najmanje što možete da uradite jeste da se ne hvalite time pred onima kojima jesu…“

U elektronskom dopisu od 2. decembra 2011. sa naznakom „Strogo poverljivo“, direktor agencije SIEPA Božidar Laganin obaveštava saradnike kako je iskoristio svoje zakonsko pravo i odobrio im isplatu posebnog novčanog bonusa.

Na kraju Laganin obaveštava saradnike: „Mail nosi naziv ‘Strogo pov’ i molim vas da se tako odnosite prema ovoj informaciji. Posebno imam na umu negativan odijum prema agencijama i mogućnost da mi se ovakva odluka pokaže pogrešnom, pa me samim tim onemogući da je eventualno ponovim.“

Podmićeni neobjašnjivo visokim platama i ostalim beneficijama, radnici Agencije su bili spremni ne samo da zažmure na oba oka dok su se krale državne pare, već i da o tome ćute. Oni koji nisu bili spremni da budu ćutljivi saučesnici u krađi državnih para morali su da računaju sa osvetom vrhuške – otkazom ili smanjenjem plate i ukidanjem beneficija. O ovome jasno govori elektronski dopis Aleksandra Miloradovića, Laganinove udarne pesnice, od 12. februara 2012. takođe naznačenim da je strogo poverljiv, u kome stoji:

„Pokazno odsecanje prstiju ‘izdajniku’, koga će za ovu priliku glumiti Filip Kuntić, će biti obavljeno danas u kancelariji 147 od 15h. E sad šalu na stranu: ovo ‘strogo pov’ shvatite krajnje ozbiljno. Znači, bez pomena ni u pillow whisperu u kući… U kriznoj godini, kad se svi nešto busaju u grudi oko štednje ili hejtuju državne agencije, ovo bi bio penal za neki Kurir . Poslednje što ću učiniti u tom slučaju, a pre nego isključim računar, biće da saznam od koga je procurelo… Beograd je selo i znao sam da pronalazim izvor sporne informacije sa 5-6 posrednika.. Ps. A sada izbrišite oba mejla„.

Zbog toga nije čudo što se o malverzacijama u ovoj agenciji do skoro veoma malo znalo. A krađa je bilo i previše za jedan ovako mali kolektiv.

 

 

     Faktura za događaj u Njujorku

 

Jedan od načina kako su se iz budžeta uzimale pare i prebacivale u privatne džepove pokazuju mejlovi koje su u februaru 2011. razmenile Nataša Vujović i šefica pravne i finansijske službe u agenciji SIEPA Jelena Stojanović. Nataša 21. februara piše:

„Dogovorile smo se pre nego što sam otišla da staviš u ugovor da je to održavanje i postavljenje tekstova na SIEPA sajtu, srpska verzija. Mislim da ti je to dovoljno jer je sajt nov i postavljaju se tekstovi a stranica ima preko 100. U sledećem ugovoru može da ide postavljanje tekstova i sređivanje tekstova na engleskoj verziji gde mislim da ima još više stranica.“

Imajući u vidu da je ovakav ugovor odobren u Agenciji, Nataša Vujović 25. februara piše: „Rekla mi je Dragana da će doći da potpiše ugovor danas i naravno da nije problem da se deo vrati u SIEPA-u“.

Prvo se, dakle, izmišlja nekakav posao za koji je potrebno uzeti saradnika sa strane, zatim se odobravaju astronomski honorari za taj posao, konačno se deo para vraća radnicima Agencije. Nataša Vujović je, inače, dok je navodno spremala sajt i krila se iza prijateljice Dragane istovremeno bila i zaposlena u Agenciji, ali je koristila plaćeni godišnji odmor.

Još jedan od načina za izvlačenje para bilo je izmišljanje doniranja različitih manifestacija. Tako 18. jula 2012. gospođa Coumba Toure iz švajcarskog grada Ženeve agenciji SIEPA dostavlja fakturu na ukupno 22.000 dolara za sponzorisanje „Okruglog stola Ženske zdravstvene mreže„.

Na računu su dva problema koja se odmah uočavaju: prvo, izdat je u julu 2012. za događaj koji je bio još u septembru 2011, a drugo: kakve moguće veze ima SIEPA sa Ženskom zdravstvenom mrežom? Pošto se ovo uvidelo, Toure je promenila namenu uplate, pa je novac transferisan.

U celu priču oko „Ženske zdravstvene mreže“ SIEPA se uključila mnogo vremena kasnije, jer je događaj koji je navodno sponzorisan već bio održan. O tome svedoči mejl koji je Vladimir Stanković iz Digitalne agende (još jedne agencije vlade Srbije) 19. juna 2012. uputio Jeleni Stojanović, a u kome navodi:

„Molim te pogledaj aktivnosti ove fondacije na njihovom sajtu. Ja bih možda mogao i da ti izvučem pojedinačne aktivnosti ove organizacije, ali se plašim da bih propustio nešto što bi vama (SIEPA) više odgovoralo.“

Mejl je naslovljen sa „faktura za događaj u Njujorku“ iako će pomenuta faktura biti izdata tek mesec dana posle ove prepiske?!Istog dana Marija Laganin obaveštava Stankovića i Stojanovićku: „Sve što vama odgovara da piše na fakturi to će oni staviti.“ Uprkos tome, nikome nije jasno šta treba zapravo da se plati, pa Jelena Stanković istog dana piše Mariji Laganin: „Šta mi tačno treba da platimo? Da li to može da bude kotizacija za neki događaj (taj u decembru)?“

Jasno je da je potrebno na neki način „oprati“ novac iz Agencije i da se samo tražio najpovoljniji način da se to izvede. Inače, sedište fondacije koja je u datom slučaju trebala da „opere“ pare za agenciju SIEPA je u Africi!

Jedan od dokaza kako se novac „prao„, da se ne bi videlo kako se budžetska sredstva nenamenski troše, jeste i faktura broj 89/11 privatnog preduzeća Reka d.o.o, Kej oslobođenja 73b iz Beograda, u kojoj se od agencije SIEPA traži uplata 83.010 dinara.

Tim novcem je trebala da bude plaćena cena zakupa prostora za navodnu organizaciju poslovnog skupa za potrebe Evropske mreže preduzetništva. Suprotno fakturisanoj nameni, tog dana se u restoranu Reka u Zemunu, koje pripada istoimenom preduzeću, odigrao dernek radnika Agencije nazvan SIEPA party, na kome su učešće uzeli samo zaposleni u toj agenciji. Pošto to nije moglo na taj način da bude fakturisano, neko se dosetio da lumperajku proglasi Evropskom mrežom preduzetništva.

 

     I Vučić hoće svoj deo

 

Osim što se u Agenciji lepo jelo i pilo, zaposleni su o državnom trošku puno i putovali. Iz mejla koji je Vesna Borozan iz turističke agencije Nemesis Travel 20. februara 2013. uputila Bojanu Jankoviću iz SIEPA-e vidi se da su radnici Agencije 2010. godine koristili 106 karata preko Nemesisa, 2011. taj broj se povećao na 169, dok je u 2013. dostigao cifru od 180 putovanja.

Iz istog mejla se vide i vrednosti pojedinačnih ugovora sklopljenih između Nemesisa i SIEPA-e: ugovor od 08. marta do 31.oktobra 2011. iznos 5.117.995,00 dinara, ugovor od 01. novembra 2011 do 12. marta 2012 iznos 3.187.336,00 dinara, ugovor od 16. marta do 15. oktobra 2012 iznos 5.953.253,00 dinara i ugovor od 15. oktobra (sračunat je iznos zakljuno sa 31. decembrom 2012.) 1.341.279,00 dinara.

Teško da neko može da objasni zašto je za iznajmljivanje rasvete za štand agencije SIEPA na sajmu u Minhenu, Nemačka, u oktobru 2011. godine odabrana firma iz Praga, Češka, na čijem čelu stoji izvesna Svetlana Simić.

Očigledno da neko iz Agencije tu ima dobru proviziju, budući da je račun za najam sijalica i slične opreme za samo četiri dana trajanja sajma koštao 12.324 evra!? Jedan od načina krađe para je i propuštanje rokova za aktiviranje bančinih garancija.

Aktuelno je 17 garancija banaka u stečaju (Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine) koje nisu blagovremeno zamenjene ili aktivirane, a čija ukupna vrednost prelazi dva miliona evra. Ovaj način je vrlo jednostavan, jer se Agencija i Ministarstvo privrede ne slažu oko toga ko je stvarno nadležan za aktiviranje bankarskih garancija koje su podneli korsinici kredita sa kojima je ugovor raskinut.

Božidar Laganin je tvrdio da ova agencija nema nikakvu obavezu, niti je to njen posao da se stara o garancijama. Ugovori su, kaže, sklapani između firmi koje dobijaju podsticaje i Ministarstva finansija i privrede. On navodi da su bankarske garancije izdavane u korist ministarstva, te je ministarstvo jedino moglo da ih aktivira.

„Od zaključenja ugovora, naše su obaveze prestajale. Nacionalna korporacija za zapošljavanje je kontrolisala da li se poštuje ugovor u delu o zapošljavanju, a Agencija za privatizaciju da li su ispunjene investicione obaveze“, tvrdio je.

Nasuprot njemu, Saša Radulović, ministar privrede, smatra da je SIEPA odgovorna za realizaciju naplate sredstava od korisnika sa kojima su raskinuti ugovori. Zbog toga je Ministarstvo privrede krajem oktobra podnelo krivičnu prijavu protiv Laganina.

 

Pod pritiskom objavljenih dokaza o velikoj krađi državnih sredstava Božidar Laganin je 14. novembra podneo ostavku na mesto direktora agencije SIEPA, ali iz ovog čina ne treba odmah izvlačiti zaključak kako će aktuelna vlast da se odrekne ovog, više nego izdašnog i uhodanog izvora para za privatne džepove.

Kako se tvrdi iz dobro obaveštenih krugova, mejlovi su poslati iz same Agencije i to upravo u vreme kada ministar privrede Saša Radulović traži da se SIEPA pripoji ovom ministarstvu.

Radi se o tome da je u novoj kombinatorici SIEPA pripojena Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija koje ne pripada SNS-u, dok ministarstvo koje vodi Radulović pripada.

Sada, pošto je od Dinkića dovoljno naučio kako da uzima pare preko pomenute agencije, Vučić bi da je stavi pod svoju neposrednu kontrolu i nastavi sa započetim pljačkama. Nije zato nemoguće da je upravo Srpska napredna stranka organizovala slanje mejlova koji teško optužuju čelnike agencije SIEPA kako bi pripremila teren za njeno prisajedinjenje Radulovićevom ministarstvu.

 

 

    A 1.

     Mala šala na 80 strana

Bivšu ministarku za telekomunikacije i informaciono društvo i članicu Dinkićevog URS-a, Jasnu Matić, angažovali su Poslovno-tehnološki inkubator tehničkih fakulteta (BITF) i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), po ugovoru o delu, a zarad podrške pri realizaciji projekta „Promocija izvoza inovativnih proizvoda„, za šta joj je ponuđen honorar od čak 7.150 švajcarskih franaka (5.800 evra).

Ugovor je Matićevoj na potpisivanje poslat 11. februara ove godine, uz sugestiju pošiljaoca iz BITF-a da „sve mora biti završeno i isplaćeno do 28. februara“, pa je ona tako dnevno zarađivala celu jednu prosečnu mesečnu platu u Srbiji.

Bivša ministarka se kao autor obavezala da uradi „analizu izvodljivosti sprovođenja predloženih mera u projektu za podršku izvoza sa preporukama za prilagođavanje mera i prilagođavanje institucija„, piše u ugovoru u kojem je kao kvalifikacija autora navedeno samo da je „dugogodišnji saradnik SIEPA sa opsežnim iskustvom u poslovima u okviru promocije izvoza“.

Matićeva je, od 2004. do 2007. godine bila direktor SIEPA, a nakon ministarske funkcije i mesta državnog sekretara, od jula prošle godine bila je angažovana kao savetnik za informacione tehnologije u kabinetu tadašnjeg ministra finansija i privrede i partijskog šefa Mlađana Dinkića. Iz mejlova koji su poslati redakciji Tabloida može da se zaključi kako izgleda rad autora angažovanih po ugovoru o delu.

Ana Kovrlija je jedan od tako uposlenih „stručnjaka“ i autora priloga koje plaća SIEPA od budžetskih para. U svom mejlu od 20. februara 2012. na pitanje šta treba da bude predmet ugovora o delu za februar, ona Jeleni Stojanović odgovara: „Jao, majko mila, ne znam više šta da pišem. Jel može spisak investicionih lokacija, pa nabrojim opštine – Senta, Ada, Sombor, Apatin i Bačka Palanka?“

Jedan od „autora“ je pokušao da proturi običnu tabelu skinutu sa interneta, a Slobodan Marković 19. decembra 2012. piše Jeleni Stojanović, načelnici Odeljenja za pravne i finansijske poslove agencije SIEPA: „Ja sam tokom ovog meseca bio angažovan pre svega na pripremi nacionalnog štanda na sajmu CeBIT 2013. pa bi možda to mogla da bude tema ugovora. Za sledeći ugovor, koji će, koliko sam razumeo, biti na duži period, možemo da stavimo više aktivnosti.“

Na to mu Stojanovićeva odgovara: „Moraš da daš temu koju možeš da dokumentuješ pisanim tekstom. Tanije, treba mi tema za tekst koji će imati oko 80 strana i koji ćeš mi dostaviti.“ Markovićeva reakcija na ovaj mejl je 20. decembra 2012. glasila: „Šališ se za tih 80 strana?“

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SEZONA PODELE ORDENJA U SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI

 

Kako je Aleksandar Vulin prešao put iz crvene partije u crkvenu bratiju, zašto mu je dodeljen orden Svetog Save, u čije ime iguman Sava Janjić posredno priznaje lažnu državu Kosovo, šta mu je rekao američki potpredsednik Džozef Bajden prilikom poslednjeg susreta u Dečanima, koga je sve odlikovao patrijarh Irinej i za čiji račun je ubeđivao Srbe u Kosovskoj Mitrovici da glasaju protiv Ustava Republike Srbije, a za državu koja ne postoji? Na sva ova pitanja srpska javnost i pravoslavni vernici još nisu dobili odgovor. U međuvremenu, odnarođeni vrh SPC čini šta god mu je volja, samo ako je to dobro plaćeno.

 

                   Milica Grabež

 

Iguman manastira Dečani, Sava Janjić, nedavno je čestitao mladoj kosovskoj Albanki, Mejlindi Kelmendi, na osvojenoj zlatnoj medalji na Svetskom prvenstvu u džudou za reprezentaciju nepriznate države Kosovo. Ovo su na sva zvona objavili albanski mediji u Prištini, kao dokaz da je u pitanju "građanska država", uprkos tome da Srbi nemaju ni osnovnih ljudskih prava, a o građanskim i da ne govorimo..

Tako je ovaj visoki sveštenik Srpske pravoslavne crkve) SPC, jednim neprimerenim gestom priznao da je Kosovo tuđa zemlja, zapravo, priznao ono što nijedan Srbin priznati ne može, da je ono što je oduvek bilo srpsko, čak i pod turskom okupacijom, danas postalo tuđe!

Treba se setiti da je i iguman Sava Janić do pre nekoliko godina i sam bio meta stalnih napada Albanaca, da je manastir Dečani bio cilj antihrišćanskog i anticivilizacijskog nasilja. Šta se to desilo pa je ovaj sveštenik Srpske pravoslavne crkve naprasno postao lojalan nepriznatoj albanskoj tvorevini na ustavnoj i istorijskoj teritoriji Srbije? Ili to uopšte nije bilo naprasno?

Na žalost, i dečanski kaluđeri, na čelu sa igumanom Savom Janjićem, još ranije su priznali takozvano „nezavisno Kosovo", što su u maju prošle godine, jednim sramnim činom i pokazali, kad su zatražili (i dobili) dokumenta samoproglašenog albanskog Kosova.

Čak i laici koji su površno upućeni u crkvena previranja, vide da su među vladikama zavladali otvoreni jeretici. Sad postaje jasno zašto je progon vladike Artemija bio onako žestok.

Podsećanja radi, vladika Artemije je tužio zemlje članice NATO pakta koje su pasivnim odnosom prema martovskom pogromu 2004. godine nad srpskim narodom i njegovim svetinjama, omogućili još jedan talas etničkog čišćenja.

Vladika Artemije se tada našao na putu mnogima, a pre svega onima koji su na Kosovu i Metohiji hteli da peru novac, pa sve do velikih bosova narko-mafije među kojima su i članovi bivše administracije Bila Klintona i Evropske unije. Ali, Artemije je pre svega zasmetao svojoj nekadašnjoj braći u Hristu, korumpiranom delu sveštenstva koje se danas bavi poslovima antihrista, priznaje albansko Kosovo, mimo volje vernika, mimo volje celog srpskog naroda i protiv slova Ustava Republike Srbije.

Koliko je daleko otišla ova odnarođena grupa sveštenika, najbolje govori i podatak da je u poslednjih nekoliko meseci SPC odlikovala najviše državne funkcionere koji su svu svoju snagu upotrebili kako bi naterali Srbe na Kosovu da glasaju za albansku državu i ostanak u njoj.

Tako su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić dobili orden Svetog Cara Konstantina. Patrijarh Irinej je sasvim iskreno rekao da su grudi ministra Velimira Ilića male da prime sva crkvena odličja koja je zaslužio (sa koliko je „dobrotvornih" sredstava ministar Ilić podstakao patrijarhovo oduševljenje?).

Slici jadnog licemerja i najgoreg blata u kome se SPC danas nalazi, dodata je i scena dodele ordena Svetog Save Aleksandru Vulinu, dojučerašnjem ateisti-komunisti, čoveku koji ne zna ni da se prekrsti, ali zna kako da se bavi izdajom, i homoseksualcu. On, koji je za račun sulude politike režima iz devedesetih sve činio da uništi nacionalne interese.

Čudno da je u ovim počastima za prodaju Kosova i kosovskih Srba, zaobiđen i iguman dečanski, Sava Janjić, koji je dao nezaobilazan doprinos priznavanju samozvane albanske države Kosovo. Ali, kako je krenule, neće njega zaobići ni ordenje SPC ali ni ordenje okupacionih vlasti na Kosovu. Uostalom, nije li Sava Janjić za svoju lojalnost već pohvaljen sa najvišeg mesta u Vašingtonu? Zar nije kod njega lično došao i legendarni srbomrzac, potpredsednik SAD, Džozef Bajden, stisnuo mu ruku i rekao: „Oče, hvala Vam za sve što činite za nas…"?

I dok Tomislav Nikolić deli ordenje svima redom, Arapima i Azerbejdžancima iz koristoljublja a ruskim ministrima iz straha od hladnog vetra iz Sibira, SPC se zahvaljuje samo donatorima. Dok su velikodostojnicima SPC "pune bisage", dotle su lojalni svakom režimu.

Na žalost, činjenice govore da je to tako. I sam patrijarh Irinej, koji se, koliko do prošle godine isticao povremenim izjavama da je Kosovo srpsko i da će uvek biti srpsko, svom snagom je pomogao Aleksandru Vulinu da ubedi preostale Srbe u Kosovskoj Mitrovici i u još dve opštine, da ostanu u albanskoj državi, priznaju je i glasaju za nju.

Kad je već počela sezona deljenja ordenja, kolajni i odličja, ne bi bilo nikakvo čudo da Srpska pravoslavna crkva dodeli i orden Svetog Save albanskoj vladi u Prištini. Kako je krenulo, ni taj datum nije daleko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLEDNJI IZDISAJI DRŽAVE : U GLAVNOJ ULOZI VUČIĆ I NIKOLIĆ, A REŽISERI PREDSTAVE VAŠINGTON I BRISEL

 

Više od dvadeset godina Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svakodnevno rade na štetu Srbije. Počeli su kao mali ulični šovinisti, opčinjeni Vojislavom Šešeljem, a kasnije nastavili svoj nečastan posao, po diktatu službi bezbednosti Slobodana Miloševića. Nakon prevrata 5. oktobra, obaveštajne zajednice od Vašingtona do Brisela došle su do zaključka da su ova dva beskarakterna tipa, idealan materijal za "reviziju srpskog slučaja". Danas je taj naum ostvaren. Nikolić i Vučić upravljaju Srbijom, svako na svoj način. Vučić sa svojim evroameričkim "instruktorima" i stranačkim plaćenicima, a Nikolić sa svojom mnogobrojnom familijom i grupom mizernih udvorica.

 

          Nikola Vlahović

 

Obojica komanduju svojim posebnim pretorijanskim gardama, svako od njih ima svoje sudije, tužioce i svoje klanove u MUP-u, javnim preduzećima, zdravstvenim institucijama, vojsci, diplomatiji…I Nikolić i Vučić imaju svoje zasebne poslovne veze i svoje planove da ostanu na vlasti dok Srbija ne bude potpuno slomljena kao država. Političko, ekonomsko i kulturno dno na kome se ona danas nalazi, govori da je njihov posao pri kraju.

U maju mesecu 2012. godine, izbila je žestoka svađa između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, oko rezultata prvog kruga "đurđevdanskih" izbora. Svađa je počela ogorčenom Vučićevom "paljbom" po Nikoliću: "…Većina ljudi na listi su tvoji!" vikao je iz sveg glasa Vučić. Slomljeni Nikolić mu je uzvratio: "…Ti si vodio kampanju, a gde je tvojih 40 odsto u Beogradu za koje si tvrdio da imaš!?".

Milan Beko i drugi finansijeri Srpske napredne stranke, upozoravali su tada Tomislava Nikolića da će mu Vučić "doći glave" i da on ne treba da se oslanja na njega jer je sasvim sigurno da Beograd, kao grad sa najvećim budžetom u regionu, sigurno neće dobiti. Naravno, i Beko i ostali finansijeri SNS, znali su za paralelne pregovore Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa.

Istina, ni raniji odnos Nikolića i Vučića nije bio idealan. Dok su bili samo male vodonoše Vojislava Šešelja, svako od njih se svome šefu udvarao na svoj način. Posledica njihovih odnosa do današnjeg dana ostale su najvidljivije u lokalnoj samoupravi, gde su gradski odbori SNS strogo podeljeni na Nikolićeve i Vučićeve klanove.

Vučića u stranci podržavaju odbori u Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, pojedini odbori u Beogradu – Voždovac, Zemun. Ali, Vučić nije popularan u Šumadiji i južnoj Srbiji. Tamo su Nikolićevi odbori– Kraljevo, Kragujevac, Niš, Čačak, Smederevo…

Ova podela imovine, teritorija, stranke i državnih institucija koja i sada traje između njih dvojice, potpuno je nevažna, jer i jedan i drugi intenzivno rade na štetu Srbije. Najbolje je to opisao njihov nekadašnji partijski kolega D.V. rečima:

"…Nikolić je naprednjak među kriminalcima, kriminal je osnovna tekovina na kojima se zasniva njegova izdajnička partija. Kako ga nije sramota da se poziva na principe koje je odavno prodao. Mi narod jesmo ovce, ali njegovu izdaju je teško ne videti. Njegovo izborno telo su gladna usta koja se nadaju da će da dobiju mrvice sa njegovog stola, pošto znaju da je pun stranih valuta…".

Na izvestan način, ovo je potvrdio svojevremeno i bivši šef presbiroa vlade DOS-a, Vladimir Beba Popović, koji je u jednom od svojih televizijskih nastupa, pozivajući se na izjavu Jovice Stanišića, bivšeg šefa Državne bezbednosti, rekao sledeće:

"…Ako hoćete da rušite radikale, pustite Šešelja, uzmite Tomu".

I zaista, Nikolić je, odmah nakon izdaje bivših partijskih kolega, formiranjem Srpske napredne stranke, ubrzo pokazao koliko mu je stalo do "gladne baze" koja je pretrčala kod njega, pa je najpre svu svoju rodbinu postavio na važna mesta u državi i partiji.

Najstarijeg sina Radomira podmetnuo je Vučiću kao "supervizora" stranke, tačnije, ključnog kadrovika koji je zadužen da rovari iznutra i obara Vučiću odbore u kojima on ima svoje simpatizere.

Mlađeg sina Branislava, "namestio" je kao fudbalskog trenera omladinske reprezentacije Srbije, svoju suprugu Dragicu smestio je u Predsedništvo Srbije, u kabinetu do njegovog da bi odatle mogla da obavlja i koordinira svoje “humanitarne aktivnosti“, preko fondacije koju je ona nazvala svojim imenom ("Fondacija Dragica Nikolić"), a svoje snaje, Milicu i Milenu, drži u Upravnom odboru fondacije, kojom kao direktor, operativno rukovodi Dragicina prijateljica Violeta Karić.

Kada su iz dve beogradske novinske agencije pokušali da saznaju zašto Dragica Nikolić ima kancelariju na Andrićevom vencu, da li ona i njene snaje i koleginice primaju nadoknadu za rad u toj organizaciji, saradnica zadužena za medije, izvesna Iva Žikić drsko ih je napala rečima da odgovara samo na normalna pitanja: "…Bavimo se ozbiljnim temama i divnim poslom. Odgovaramo samo na normalna pitanja i ne pada mi na pamet da vam odgovorim na vaša. Za to nemam vremena, imam drugog posla, a vi razmislite kakvim se temama bavite!".

Uprkos tome što izgleda da je "samostalan u radu", Tomislav Nikolić je pod najstrožijim "monitoringom" evropskih obaveštajnih institucija.

Njegov partner u razbijanju Srbije, Aleksandar Vučić je pod komandom kancelarije NATO pakta u Beogradu, i nekoliko britanskih i američkih obaveštajnih agencija.

I jedan i drugi imaju zadatak da "civilizuju Srbiju", te da kao pokajnici, koji su devedesetih godina promovisali šovinističko divljanje predstavljajući ga kao "patriotizam", sada na svom primeru pokazuju kako je Evropska unija jedini izlaz a NATO pakt jedina zaštita.

Ukratko rečeno, bez obzira na njihovu netrpeljivost (koja nije samo lična, nego je, kao što se vidi i znatno dublja, političko-obaveštajna), zadatak im je isti.

Rečnik kojim se Aleksandar Vučić služi, jasno pokazuje da je Srbija predviđena da izdahne kao država. Njemu i Tomislavu Nikoliću, taj posao nije poveren bez ozbiljne analize njihovih karaktera. Naime, proteklo je tačno godinu dana, od kako je Vučić krenuo u ofanzivu na kosovskometohijske Srbe, kako bi ih "prelomio" da priznaju samoproglašenu albansku državu i njihove institucije.

Tokom predizborne kampanje 2012. godine, to je bilo nezamislivo. Režiseri predstave u Vašingtonu i Briselu, "dozirali su" Vučićevu predstavu, pa je tek kad se učvrstio u institucijama sistema, tačnije kad ih je zajašio sasvim, mogao da kaže: "…Narod Srbije mora da bude spreman na bolan kompromis u rešavanju statusa Kosova i Metohije".

Taj "bol" se ne tiče ni njega ni Nikolića, jer je vreme pokazalo-što je operacija "bolnija", to su oni sve moćniji i bogatiji! Ako je Vučić doživeo sebe kao istorijskog i neprikosnovenog lidera, Nikolić je doživeo sebe kao prestolonaslednika, a Srbiju kao svoju babovinu.

Ovo, naravno, neće potrajati duže od volje američkih i britanskih ciljeva, koji će u Srbiji biti ostvareni sasvim, kad Srbije ne bude više, i kada njena državnost, tradicija, vera i kultura, budu svedeni na karikaturu. Taj dan nije daleko, a tada će politička i lična sudbina Nikolića i Vučića biti potpuno beznačajna za ona koji prežive.

 

     Isus u Armanijevom odelu

 

Aleksandar Vučić se poslednjih godinu dana bavio skoro isključivo "pokrivanjem" demokratske pljačke, očuvanjem njenog kontinuiteta i zaštitom svakog člana Demokratske stranke koji je bio u sukobu sa zakonom protekle decenije. U međuvremenu je postao i podvojena ličnost, pa je počeo da imitira Zorana Đinđića, stavljajući sebe kao žrtvu u prvi plan: "…Ja nisam važan, važna je Srbija. Ja znam da ću loše da završim, ali neka ostane nešto iza mene!"

Ovaj savremeni Isus nije ni izdaleka lud kao što želi da se predstavi, jer živi znatno bolje nego što je ikada živeo. Ipak, kao i neki diktatori pre njega, i on pati oblika teške sociopatije, pa je čas optimističan, eruptivan, sklon velikim delima, a čas ponizan, slomljen, depresivan i uplašen. Da nije na tako visokom mestu, izgledao bi tragično. Ovako, deluje opasno, kao vozač bez volana pri velikoj brzini. Od njega u takvom stanju ne treba ništa dobro očekivati.

Slaveći ga kao skromnog čoveka, londonski list "Independent", u broju od 4. avgusta 2013. godine (nedelja) preko svojih ljudi iz MI6, plasirali su priču kako je "…gospodin Vučić (43) postao čovek kome se Zapad prvom obraća kada je u pitanju Srbija a, sve češće, i region. Naporno je radio na reputaciji glasnika umerenosti i modernizacije koja je potrebna da se zacele gorući problemi".

U znak zahvalnosti za sve što čini u komadanju Srbije, ali i u kreaciji antiruskog raspoloženja u sopstvenoj zemlji, britanski obaveštajni umetnici su preko "Independenta" između ostalog napisali i ovo:

"Vučić nije bio uvek ovakav. Pre 14 godina bio je gnevan mladić koji se protivio NATO paktu i tvrdio da Zapad demonizuje Srbiju…". Naglasio je "Independent" da je Vučić nekada bio na strani Vojislava Šešelja i Ratka Mladića, ali da se to potpuno preokrenulo. Vučić im je sam objasnio kako se to desilo:

"…Mislio sam da radim ono što je najbolje za moju zemlju, mnogo nas je to mislilo. Pogrešili smo, moram da priznam. Mislili smo da možemo da zaštitimo ugrožene Srbe u drugim delovima Jugoslavije ali ni to nismo uspeli. Članovi porodice su mi ubijeni u Bosni, ali i to, kao i mnoga ubijanja u tom periodu moramo ostaviti iza sebe ako ne želimo da živimo u zamci prošlosti".

"Peglajući" dalje njegovu biografiju, stručnjaci iz MI6 dodaju da je Vučić kao osamnaestogodišnji student otišao u London ne bi li usavršio engleski jezik, a da bi to finansirao radio je u trafici! I o tome je Vučić pričao dirljivo:

"…Radio sam za Indijca po imenu gospodin Sagar. Bio je vrlo ljubazan prema meni, mladiću koji je stigao u čudan grad. Nisam tada mnogo znao o popularnoj britanskoj kulturi, a to je moglo skupo da me košta. Navijač sam Crvene Zvezde, tako da sam u Londonu odmah obukao Arsenalov dres zbog crveno – bele šare na majici. Uskoro sam shvatio da nije bilo pametno šetkati se tako ulicom. Bio sam smešten u teritoriji Čelzija".

Ali, odmah posle ovih, na prvi pogled nebitnih detalja, list citira delove njegovog razgovora sa bivšim direktorom CIA-e i sadašnjim ministrom odbrane SAD:

"…Tokom razgovora sa Leonom Panetom, američkim ministrom odbrane, on je rekao u koliko se ratova Amerika borila, a ja sam istakao da bi Srbija mogla da ih nadmaši, doduše samo po broju, jer smo većinu izgubili. On je ukazao da je možda vreme da promenimo strategiju. Mogao sam samo da se složim…".

Ipak, neki od komentara u ovom listu (a ima ih 34), govore u Vučiću kao protuvi iz bivšeg režima, pitajući se–ako je on toliko britanski čovek i miljenik Amerike, kako je onda moguće da Rusija kontroliše Niš, niški region (i aerodrom u Nišu), kako je prodala Srbiji raketne sisteme, kako gradi 430 kilometara dug gasovod kroz Srbiju…

 

     Pretvaranje Srbije u tržište robova

 

Poznati srpski ekonomista, profesor finansija evropskog formata, dr. Jovan Ranković, koga bi svaka vlada na svetu poželela, i zbog stručnosti i zbog životnog iskustva, ne tako davno komentarisao je stanje u Srbiji ovim rečima:

"…Hiljade preduzeća otišlo je u stečaj ili likvidaciju, a ona koja su opstala – zidala su nove gubitke. A tamo gde se gubici gomilaju i rastu dugovi, neminovni su finansijski rashodi i troškovi za kamate…".

Uprkos ovoj kristalno jasnoj činjenici, Srbija zahvaljujući Vučićevim "reformama", doživela da danas nema para ni za tu kamatu, ali ima Lazara Krstića, novog ministra finansija koji nema ni trideset godina, koji je kao fantom došao u Srbiju, vođen Vučićevim nagonom za opskurnim ličnostima, čije akademsko i porodično poreklo niko ne može sa sigurnošću da utvrdi, i koji se savršeno uklapaju u foto-robot međunarodnih terorista.

U Srbiji, državi bez osnovne pravne sigurnosti, gde je svaki dan života neizvestan za većinu građana, gde su beda, očaj, apatija i beznađe deo nasleđene kolektivne psihologije, dvojica ljudi na vrhu države, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, žive kao faraoni, vode svoju faraonsku politiku i pretvaraju Srbiju u najveće tržište belih robova u savremenoj Evropi. Njihovim dolaskom na vlast, potpuno je ostvarena američka ideja porobljavanja Srbije, njene izolacije, "preoblikovanja", ekonomskog i kulturnog ubijanja.

Pre manje od godinu dana, prvi put u svojoj istoriji, najčuvenija svetska kompanija za proizvodnju najskupljeg nakita "Swarovski" iz austrijskog Tirola, po prvi put u svojoj istoriji otvorila je fabriku van granica svoje države, i to u Subotici.

Predstavnici ove prebogate kompanije nisu krili oduševljenje: "…Tražili smo dugo u više zemalja ovakve uslove, ali ih nigde nismo našli…Najbolji kadrovi su nam ponuđeni… ". Ali, nigde ne rekoše kako su te kadrove dobili na poklon, za mizernu mesečnu platu, koja ne prelazi visinu plate kineskog radnika u proizvodnji, na periferiji Šangaja. Tu i jeste suština: "Swarovski" je imao plan da deo proizvodnje iseli u Kinu, ali je odustao shvativši da ovde, na pragu njihove kuće, postoje "evropski kinezi" koji rade za manju nadnicu od Kineza!

Ali, u Srbiju više ni takvi ne dolaze. Od početka 2013. godine, nijedna nova investicija nije ostvarena, a kad će, ne zna se.

 

     Ruska vrata uvek otvorena

 

U maju 2012. godine, kada su Tomislav Nikolić i Aleksandr Vučić, na svoje veliko iznenađenje dobili izbore (a bili uvereni da su ih, po običaju izgubili), vođa socijalista Ivica Dačić, rečito je objasnio o čemu se tu radi: "…SNS i DS su suštinski, uprkos rezultatima, izgubili izbore, ali su ipak dobili predsednika Srbije...".

Naravno, Dačić nije dublje objašnjavao čijom voljom se to desilo, jer je volja naroda (najnižom mogućom izlaznošću) tih dana bila nikakva. Tako reći, idealan teren za volju evroameričke volje.

Videvši kakva ujdurma sprema, Dačić se unapred ogradio rekavši: "…Od Srbije će se tražiti faktičko priznanje Kosova. To znači da vas niko neće terati da priznate nezavisnost Kosova, nego će vam nametati odluke koje će značiti da je to suverena i nezavisna zemlja i toga su svesne DS i SNS."

Čudeći se što u takvoj situaciji ne čine ništa da se odbrane od ovog nasilja, početkom 2013. godine, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…S jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a s druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice ne impresioniraju Vučića i Nikolića? Zašto im je Rusija daleka i apstraktna, a predaleka Amerika i Engleska uvek tako blizu? Odgovor ne može biti jasniji: obojica su dugogodišnji abonenti njihove politike (bili su čak i u vreme dok su se bavili najžešćom antiameričkom propagandom).

Danas, kad su na vrhu državne piramide, kad dele napojnice domaćim prevarantima, a sebi trpaju velike sume u džep i svakog jutra sebe u ogledalu vide kao imperatore, Nikolić i Vučić ne razmatraju neminovnost pada. A, ko je jednom bio dno, lakše dole pada nego onaj ko na njemu nije boravio.

   A 1.

Glas Rusije: Dok Moskva reaguje, Beograd sramno ćuti

(Šta radi zastava samoproglašenog Kosova ispred kabineta Tomislava Nikolića)

U Rusiji i drugim zemljama strogo se kažnjava izrugivanje državnim simbolima, ali u nekim državama to nije slučaj – u Srbija se to dešava često, ocenio je Glas Rusije.

Ovih dana američka muzička grupa "Bladhaund Geng" ekspresno je proterana iz Rusije zbog krajnje nedoličnog brisanja zadnjice ruskom zastavom. U isto vreme, u centru Beograda, ispred gradskih i državnih institucija javno se širi zastava protivustavne separatističke kosovske republike, ali to nije bio nikakav povod za reakciju državnih organa, pa čak ni za primerenu reakciju vodećih medija.

Ruski zvaničnici, ali i obični građani Rusije i Ukrajine, bili su zgroženi postupkom basiste na koncertu u ukrajinskoj Odesi, kada se muzičar pred publikom posprdno obrisao ruskom trobojkom. Posle tog incidenta, rokeri iz Filadelfije otputovali su u Rusiju, ali tamo im je nastup otkazan, a zatim su morali i da napuste zemlju zbog grubog vređanja državnog simbola.

Međutim, nekoliko sličnih slučajeva u Beogradu je prošlo skoro sasvim neopaženo u javnosti, iako su tom prilikom isticani simboli koji su, blago rečeno, u neskladu sa Ustavom i zakonima Srbije, jer se njima podstiče cepanje državne teritorije.

Pre dva meseca, u središtu Beograda, i to nakon zvaničnog prijema kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, trojica mladih Albanaca su raširili zastavu samoproglašenog Kosova ispred zgrade Skupštine Beograda, i pri tom su se fotografisali za uspomenu. Drugi primer je bio još drastičniji, a on se odigrao još pre pet godina, kada je savremeni umetnik iz Prištine izlagao svoja dela u Novom Sadu i Beogradu, a jedan od njegovih radova je prikazivao poznatog teroristu Adema Jašarija u pop-art stilu. Tada je protiv navedene izložbe u Beogradu negodovala grupa građana, a na otvaranju izložbe je bio prisutan veliki broj policajaca .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

AMNESTIJA: BORBA PROTIV KRIMINALA, I HAPŠENJE POLITIČKIH PROTIVNIKA RADI PUŠTANJA SVOJIH PRISTALICA

Odlukom većine u Skupštini Srbije, usvojen je nedavno Zakon o amnestiji prema kome je oko 3600 osuđenika dobilo umanjene kazne zatvora ili je oslobođeno od daljeg izdržavanja kazni. U svakoj civilizovanoj državi amnestija je jedna od pogodnosti koja se donosi prema licima koja su osuđena i na koja je zatvorski život uticao tako da su se resocijalizovali i rešili da krenu ostatak života nekim drugim normalnim putem. Međutim, kod nas je ovakva vrsta „nagrade“ izgubila svaki smisao. Videli smo kako je ovaj akt „milosrđa“ uticao na neke prestupnike koji su imali desetine krivičnih prijava sa više desetina krivičnih dela, i za svoj „pregalački rad“ su postali još gori i bezobzirniji nego pre. 

                  Josip Bogić 

 

Skoro svaki drugi građanin Srbije je u nekom sporu odnosno sudskom postupku onda ne čudi i činjenica da svako svakoga tuži i da je tolika briga za biračko telo. Da bi se osvojili birači koristi se i skupštinska većina kao i sama funkcija predsednika republike gde se „aktima milosrđa„, amnestijom i pomilovanjem pridobijaju birači.

Država u kojoj su se raspale gotovo sve institucije sistema, gde je narod većinom gladan, gde privreda ne funkcioniše i nalazi se pred kolapsom vladajuća skupštinska većina je našla za celishodno da kriminalce pusti na slobodu i da ih nagradi za njihov mukotrpni rad.

Izgleda da je ovoj većini važnije njihovo puštanje na slobodu od otvaranja novih radnih mesta, od dovođenja stranih investitora, od ulaganja u domaću pamet i pomoć malim i srednjim preduzetnicima. U državi u kojoj se kriminalci puštaju na slobodu pre vremena teško će neko privući stranog investitora što je veoma loša poruka ovakvog neodgovornog ponašanja vladajuće većine.

Nedavno smo videli kako je jedan od optuženih za „teške“ zloupotrebe od strane apelacionog suda drastično nagrađen, pa je umesto maksimalne kazne dobio kaznu zatvora od tri godine. Da su i ovi akti milosrđa na Balkanu ustvari oružje za pridobijanje glasačkog tela ili pak dobar način za lepu zaradu pokazuju i primeri u praksi.

Najnovija vest iz susedne BIH gde se jedan visoki državni činovnik pozvao na imunitet zbog toga što je kroz „pomilovanje“ dobro zarađivao. Ali takve stvari imaju i drugu stranu medalje. Ovih dana smo svedoci raznih pretnji pa i pretnji smrću upućenih visokim državnim činovnicima samo zato što su imali i imaju drugačije mišljenje. Ove pretnje sigurno ne dolaze od intelektualaca jer intelektualci razgovaraju argumentima a ne silom, ako im se tuđe mišljenje i stav ne dopadaju.

Ono što nije uradila skupština uradio je predsednik Republike kroz pomilovanja. I tu smo takođe videli da su neki od pomilovanih ponovo na stupcima dnevnih novina gde se optužuju za navodno izvršena krivična dela. Da li je i ovde pomilovanje dalo očekivane rezultate. Naravno da nije. Kada bi ovim aktima bila postignuta pravda za neku vrstu političkih krivičnih dela tada bi ove akte smatrao pravičnim.

Ali, kod nas odavno ne postoje takva krivična dela. Sada se umesto takvih krivičnih dela mnogi optužuju za privredni ili finansijski kriminal. Bivaju hapšeni, optuživani i suđeni sve do momenta dok njihova politička opcija ne pobedi. Tada na scenu stupaju akti „milosrđa“ gde bivaju pušteni na slobodu a njihovi politički protivnici se hapse i čekaju trenutak smene vlasti kako bi se dočepali slobode i dolaska „njihovih“.

Često čujem izjave Prvog potpredsednika Vlade da niko nije iznad zakona! To treba tako da bude. Ali da niko nije izvan i iznad zakona mora da se odnosi i na prvog potpredsednika vlade jer u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala on sam ne sme da krši donete zakone i da bude iznad njih. To se pre svega odnosi na njegovu izjavu da on neće dozvoliti da se gone oni koji njemu i premijeru Dačiću kao i ostalim članovima upućuju pretnje. Šta to znači da je on Vrhovni tužilac?

O progonu odlučuje pre svega tužilac a nikako neko iz izvršne vlasti. Nešto slično je radio i pokojni premijer koji je u svome okruženju imao okorele kriminalce. Po Zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije po zakonu je zadužen specijalni tužilac i Služba u Okviru UKP a nikako nekakve radne grupe koje odgovaraju najprvom potpredsedniku Vlade.

Osim toga ni BIA kao informativna agencija, a ne operativna, ne bi smela da krši zakone ove države i kada je u pitanju operativni rad na suzbijanju kriminala jer je to posao policije. Takođe bi najprvi potpredsednik Vlade morao da bude svestan da nezakonitim prisluškivanjem novinara i ostalih neistomišljenika neće doći do „pravih“ informacija o „pravim državnim neprijateljima“.

Zasigurno to neće uspeti da dokažu oni koji su se kao miševi krili u rupama kada je trebalo da se brani Kosovo i Metohija a ponajmanje meni koji pre svega ne mogu da izdam svoju decu i da radim protiv njih. Ako pažljivije pročitaju moje tekstove i pravilno ih interpretiraju najprvom potpredsedniku biće u velikom problemu. O takvima gore pišem nego što zaista mislim pa im je zbog toga zaludan posao.

Što osnovni sudovi osude, viši sudovi smanje. Ako nešto Apelacioni sud oslobodi tu je Kasacioni sud. Ako nešto njima promakne tu je Skupštinska većina da kroz Amnestiju smanji, a ako i to ne uspe tu je „akt milosrđa“, pomilovanje od Predsednika Republike. Ali da ne budu takvi akti kontraproduktivni kada se ti isti „nagrađeni“ okrenu protiv tih istih koji su im pomogli. Nismo li ovih dana svedoci takvih radnji!?.

Veliki broj vođa navijačkih grupa je takođe nagrađen od strane Skupštinske većine za svoj rad. Samo iskreno mislim da to nije baš u skladu sa Evropskom Konvencijom o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima. Sa takvim manirima teško ćemo stići do ulaznih vrata Evropske unije. Taman kada pomislimo da smo uradili nešto dobro i kada uradimo nešto dobro dešavaju se ovakve stvari koje poništavaju sve ono dobro što je urađeno.

Postavlja se pitanje u čijem interesu se to radi ako ne u interesu građana Srbije. Da li su pojedinci nagrađeni da bi napadali pojedine lidere političkih stranaka ili upućivali pretnje visokim državnim službenicima?

Pričati kako se daju odrešene ruke policiji i tužilaštvu padaju u vodu i gube svaki smisao onih poštenih policajaca kada vide one koje su teškom mukom priveli pravdi i teško došli do validnih dokaza, kako se posle ovakvih „nagrada“ mirno šetaju ulicama i šepure pred tim istim policajcima. Takvim aktima se itekako omalovažava njihov trud i rad i mislim da sve manji broj građana Srbije želi da radi ovakav posao. Iz tog razloga ne čudi činjenica da veoma mali broj građana Beograda a verovatno i drugih gradova želi da radi policijski posao. Bez kvalitetnih ljudi u policiji, a takvih je sve manje, teško će neiskusni i nedovoljno edukovani kadrovi, bez obzira na poštenje i dobru volju uspeti da „doaka“ ovim prevejanim „pregaocima“.

Kao bumerang se vraćaju ovakvi besmisleni akti „milosrđa“ države, osim ako neko ne planira povratak na staru slavu tj. 90-te. Pamćenje itekao dobro služi građane Srbije koje su ti isti „dobri huligani“ obarali vladavinu Slobodana Miloševića. Tada im je bilo dozvoljeno zbog tobože viših interesa i da prebijaju građane i da pale imovinu građana Srbije, ambasade i dr.

Još kada se tome doda i kadrovska politika prilikom zapošljavanja partijskih kadrova sa sumnjivom prošlošću jasno je ko nas vodi u svetlu budućnost. Da je to tako potvrdio je i najprvi potpredsednik Vlade na svojim partijskim sastancima povodom predlaganja kadrova gde su na važna mesta predlagani pojedinci sa podebelim dosijeima i od kojih predloženih gotovo svi ne prolaze bezbedonosne provere.

Vladajuća garnitura je ispunila jedno od predizbornih obećanja kada je amnestijom ukinula ili smanjila kazne osuđenim licima, pravdajući to razlozima prenatrpanih zatvora kao i uštedom u budžetu jer novca za zatvore nema. Kao odgovor tih lica usledio je ubrzo nakon toga. Niti smo smanjili kapacitete u zatvorima, niti je akt „milosrđa“ opametio osuđenike niti su nastale uštede.

Naprotiv, mnogi od osuđenih su odmah nakon izlaska pokazali da neće da se menjaju i da ostaju pri starim manirima. Svi smo očekivali da će se puštanjem na slobodu zatvorenika koji su se resocijalizovali osloboditi mesta za sve one koji su opljačkali Srbiju. Nažalost, samo je jedna krupna riba upala u mrežu, za krivično delo koje je u međuvremenu dekriminalizovano i akteri afere Agrobanka. Ostalo je još mnogo praznih mesta. Kada će ona biti popunjena „ostaje da se vidi“!

Šta da očekuju pošteni i naivni građani Srbije koji veruju u poštenje i pravdu ako im kriminalci treba da dele tu pravdu? Ispada da su lopovi postali „povlašćena klasa„. Vladajuća garnitura potpomognuta predsednikom Republike očistila je zatvore od kriminalaca koji sada mirno šetaju ulicama, nastavljajući još slobodnije svoj stari zanat.

Možda će neke od njih odlikovati i sam predsednik Nikolić!

     A 1.

U Srbiji se isplati biti kriminalac

Iako je kaznena politika u Srbiji prema izvršiocima krivičnih dela naopaka i nedosledna gde se kao olakšavajuće okolnosti uzimaju kao smanjena uračunljivost usled konzumiranja alkohola ili psihoaktivnih supstanci, gde se pronalaze razni razlozi kako bi se izvršioci najtežih krivičnih dela što manje kaznili najnovijim aktima amnestije koju je nedavno usvojila Skupštinska većina a ponešto je uradio i predsednik Republike, upućuje na zaključak da se u Srbiji i dalje isplati baviti kriminalom.

U uređenim državama krivična dela izvršena u takvom stanju smatraju se kao otežavajuće okolnosti jer se konzument sam doveo u takvo stanje. Iako su u predizbornim kampanjama većine političkih partija najavljivale čišćenje Srbije od kriminala desilo se nešto što smo najmanje očekivali.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE VLASTI SRBIJE: ZASTRAŠIVANJE NARODA U CILJU DEMOKRATIJE I “EVROPSKIH INTEGRACIJA KOJE NE SMEJU DA STANU”

 

Od prvog dana vladavine sadašnje vladajuće koalicije, nastavljena je medijska strahovlada koju je sporovodila i Demokratska stranka, a u mnogo čemu je slična medijskoj diktaturi DOS-a, u vreme dok je Srbiju preko svih medija sluđivao Vladimir Popović, bivši šef takozvanog presbiroa Vlade Srbije. Sadašnji mediji svaki naredni dan proglašavaju sudnjim danom, a svaki potez, rečenicu ili misao podpredsednika Vlade Srbije Vučića smatraju istorijskim događajem bez presedana, od koga zavisi fizički opstanak srpske nacije i države. U pozadini ove predstave ne dešava se ništa. Već odavno je odlučeno šta će biti sa Kosovom, koji će tajkun biti pomilovan i pošteđen od progona i koji će ljudi iz "protivničkog" tabora biti zaštićeni. U prilog tome ide i činjenica da nijedan bivši ministar iz Demokratske stranke još nije odgovarao za nedela u vreme tranzicione otimačine. Širenje pandemije straha, vlastodršcima je važno samo zbog sopstvenog opstanka na vrhu piramide.

           Nikola Vlahović

“Zastrašivanje građana i širenje panike, to je najvažnija politička strategija svih srpskih vlasti od dolaska takozvane demokratije pre dvanaest godina, pa sve do danas. Od vlade DOS-a pa do vlade SNS-a i “prijatelja", Srbi su javno tretirani kao magarci, pa im je nuđeno svašta: od štapa do šargarepe, do najprovidnijih laži da će doći sudnji dan ako Srbija ne uđe u Evropsku uniju, ako ne uđe u NATO pakt, ili, ako ne prizna Kosovo kao nezavisnu albansku državu.

Sa druge strane, prethodni i sadašnji vladari, sve sami pokajnici iz devedesetih, besramno su prodavali patriotsku maglu parolama "Mi nikada nećemo ništa učiniti protiv interesa našeg naroda", "Nećemo nikada pristati", "Nećemo ponovo pristati", "Nipošto i nikada nećemo…", i slično.

U međuvremenu, od kako Srpska napredna stranka vrši ulogu sveukupne vlasti u Srbiji, došlo je do prave pandemije straha. Šta će biti sa državom i narodom ako ne uđemo u Evropsku uniju, ne potpišemo sve ultimatume…

Govorili su Naprednjaci da će "u narednih 96 sati", "72 sata" ili "24 sata", biti doneta sudbinska odluka za budućnost Srbije. Izgledalo je da ništa više posle toga neće ni postojati, ni neba ni zemlje, samo ako ne bude "kompromisa" oko Kosova, mada nije reč o kompromisu nego o javnom, ponižavajućem priznanju jedne separatističke tvorevine.

Naravno, nije bilo nikakvih pregovora o Kosovu, ono je već odavno okupirano od strane američke imperije, nego su se pregovori u Briselu vodili samo oko nadležnosti četiri srpske opštine u okviru nasilno stvorene i nepriznate albanske državice. Zašto je i ranijim i sadašnjim vlastodršcima bilo tako teško da izgovore ovu istinu?

Širenje straha i panike u narodu bila je metoda vladavine Demokratske stranke i njenih satelita od prvog dana formiranja vlade DOS-a. Vanredno stanje koje je zavedeno u to vreme nije prestalo ni danas. Traju obračuni sa neprijateljima, češće izmišljenim nego pravim. Uplašeni Dragan Đilas, koji je, ipak, sačuvan ( ne zauvek) od procesuiranja za neviđene pljačke Beograda, jedva je uspeo da progovori: "…Traje širenje ludila i straha koje podseća na devedesete godine a to vodi krahu privrede i urušavanju sistema vrednosti. Ljudi šapuću i sve češće se čuje da neće da pričaju mobilnim telefonom! Ljudi se plaše, pominju se hapšenja političara i vođa opozicionih stranaka".

Ali, kad je širenje "ludila i straha" u pitanju, Srpska napredna stranka i njeni kolicinoni partneri, ne radi ništa drugo nego ono što su radile vođe Demokratske stranke, punih dvanaest godina, od kada je Vladimir Beba Popović počeo da "procesuira" preko medija, pa do Borisa Tadića, koji je pretio u predizbornim kampanjama da će Srbija nepovratno otići u srednji vek, ukoliko DS ne ostane na vlasti.

Toj praksi stalnog sluđivanja građana, Tadić je dodao i svoje specifično ludilo, pa je tako jednom prilikom, u vreme obeležavanja Dana državnosti i Dana vojske Srbije 2009. godine, doslovno naručio vojnu vežbu pod nazivom „Desant – Sretenje 2009", u okviru koje su srpski specijalci izvršili "desant na terorističke položaje na obali Dunava".

I Dok se Tadić zabavljao desantom na "antisrpske položaje" sa druge strane Dunava, u isto vreme je trajala organizovana pljačka najskupljeg poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, pod komandom Demokratske stranke i uz njegovo odobrenje.

Tako su i Naprednjaci, čim su se proglasili za predvodnike obračuna protiv korupcije, kriminala i svih zamislivih i nezamislivih mafija, odmah citirali otrcanu frazu Borisa Tadića- "niko neće biti zaštićen", i odmah dodao malo svoga ludila: "niko nije nedodirljiv"!

Bio je to početak panične potrage za državnim neprijateljima, po svaku cenu. Jer, šta su vođe bez neprijatelja? Ubrzo je postalo jasno da su njegova obećanja o beskompromisnoj borbi za čistotu države i njenih službenika, obična sprdnja sa građanima. Jer, nijedan od vodećih štetočina Demokratske stranke do današnjeg dana nije odgovarao za biblijsku pljačku države i naroda, a i kako bi, kad je odmah posle dolaska Naprednjaka na vlast, došlo do amnestije. Radila je "noćna diplomatija" pa je Miodrag Rakić, bivši šef kabineta Borisa Tadića, već imao pripremljen spisak ljudi koje nikako ne treba dirati i spisak koje "za sada ne treba dirati".

Ipak, nijedan prorok ne može bez obećanja. Tako su i naprednjački proroci obećali, još u predizbornoj kampanji, preobraćanje Srbije u pravnu državu i progon lopova i štetočina. Samo nisu rekli, ali je danas jasno, da i oni biraju svoje neprijatelje, uz malu pomoć prijatelja. Pandemija straha koju je zaveo ima svoju upotrebnu vrednost: dok ona traje trajaće i ova vlast. Zato nijedan dan u Srbiji ne sme da bude običan, nego će svaki dan biti sudnji dan! Sad ili nikad! Sutra ili nikad! Za "72 sata" ili nikad. Dan "D" ili dan "C", svejedno, ali je važno da panika traje…Ali, nije ovo jedini način na koji srpski vlastodršci zastrašuju građane…

Nedavno je Mauricio Vanareze, ekspert evropske komisije, dobio zadatak iz Brisela da ispita granice špijunskog divljanja srpskih vlasti i ugrožavanja elementarnih prava građana praćenjem njihove elektronske pošte, telefona i drugih sredstava komunikacije.

U njegovom izveštaju jasno piše da je stanje u Srbiji alarmantno, da vlasti sprovode najcrnji oblik kontrole građana i da srpske bezbednosne službe imaju poziciju potpune kontrole nad "obaveštajnim proizvodima", te da one mogu da dođu do podataka o telefonskim listinzima i lokacijama bez znanja provajdera i naloga tužioca, bez obzira na to da li postoje posebni razlozi za obaveštajni rad ili krivičnu istragu. Takođe, i da mogu da obavljaju presretanje telefonskih razgovora bez sudskog naloga (jednostavnim pritiskom dugmeta) pri čemu krše Konvenciju o ljudskim pravima, član 41. srpskog Ustava i ZKP. Eskalacija ove špijunske pomame postala je obavezan dekor režimskih medija.

Pre samo godinu dana, u vreme predizborne kampanje, Demokratska stranka na čelu sa Borisom Tadićem, uporno je širila propagandu o zastrašujućem ishodu po Srbiju i njene građane u slučaju da izgube izbore i da vlast preuzmu naprednjaci.

Pola godine kasnije, Boris Tadić je, gostujući u jednoj emisiji Hrvatske radiotelevizije (HRT), javno priznao da je "dobio zadatak iz Brisela da napravi sebi opoziciju", te je tako na političkoj pozornici Srbije ustoličena SNS kao takozvana evropska desnica…Kraće rečeno, Tadić je priznao kako su ga udruženi evroatlanski "prijatelji" oterali sa vlasti kao običnog klovna, samozvanog "učitelja demokratije". Ostalo je poznato. Odmah po odlasku Tadića, došlo je do dogovora o nenapadanju između Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa. "Mirovno veće" je imalo je jednog člana. Bio je to Miodrag Rakić. Kralj je mrtav-živeo kralj, kliktao je Rakić u sebi.

Tako je smisao sprdačine sa narodom u Srbiji dobio nove elemente: novi lideri tvrde da se na njih "vrše napadi", da su postali kost u grlu svim "državnim neprijateljima", i da su baš oni razapeti za sve nas kao Isus iz Nazareta… Ima li perverznijeg epiloga ove dugogodišnje svinjarije koju trpe građani Srbije!

Srbija je danas izbezumljena od raznih datuma i sudbonosnih sati, ubijena je pričom o strašnom sudu koji stalno zaseda. U jedinoj evropskoj, a verovatno i svetskoj državi koja ima Specijalni suda za organizovani kriminal, smenjuju se vladari, ali ne i metode vladanja. Strah, panika, najave obračuna, najave hapšenja, spremne kamere za snimanje spektakularnih vezivanja i privođenja…To je danas slika Srbije, ojađene i ponižene, opljačkane i svedene na dve trećine svoje teritorije, sa daljom tendencijom čerupanja preostale teritorije, kroz lažnu regionalizaciju.

 

    A 1.

     Pare ili život!

 

Repertoar zastrašivanja građana Srbije je neiscrpan. Tadićeve vlasti zastrašivale su sudnjim danom ako slučajno Demokratska stranka izgubi vlast, a sadašnje vlasti drže milione ljudi u panici: šta će biti ako ne dobijemo datum za početak pregovora sa Evropskom unijom?

U oba slučaja, reč je o tome da se milionima ljudi skrene pažnja sa nedela pljačkaške elite, i zastrašujućeg ekonomskog propadanja. Da narod ne vidi sopstveni pakao koji se već desio. Srbima je obećavan sudnji dan ako ne plate struju (pare ili život!), TV pretplatu, ako se ne vakcinišu protiv svinjskog gripa, ako ne kupe tipske sandučiće za poštu (neće dobijati pisma!), ako ne glasaju za svaku vlast, ako ne pristanu na teroristička poskupljenja osnovnih životnih namirnica, ako ne poveruju u svaku laž koja im se svakodnevno nudi…

Strah čovjeku često obraz kalja, zapisao je Njegoš. A kada prezreni, koje mori glad ustanu na noge, onda je to revolucija. A revolucije nema bez potoka krvi…”

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

“DIPLOMATSKO” RASTURANJE SRBIJE

 

  Savremeni srpski vlastodršci, odlikuju se psećom odanošću prema američkim imperatorima i njihovim satelitima na Balkanu.

  Ovakva psihologija "krasi" i prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića i njegovog "demokratskog idola" Miodraga Rakića, koji svakog dana dokazuju da je Srbija država primitivne vladavine interesnih grupa, a ne država reda i zakona.

 

Piše: major Goran Mitrović

 

  Međutim, i Vučić i Rakić zaboravljaju da su svi oni koji su izdajnički služili interesima SAD, a pritom pljačkali svoju zemlju, ružno završili.

Uprkos tome, Vučić uredno sprovodi strategiju šefa političkog odelenja ambasade SAD u Beogradu, Metju Palmera, da državu preda u ruke zemljama islamskog fundamentalizma, u kojima vlada šerijatsko pravo.

U Srbiji vlada potpuni haos, a njene vođe rasprodaju preostale resurse.

Dokle?

  Pre mesec dana jedan nemački list je objavio tekst o Srbiji u kome se tvrdi da, kada bi dva tenka sa Kosova krenula prema Beogradu, mogli bi da dođu do Niša, a da niko od srpskih bezbedonosnih snaga i ne pokuša da ih zaustavi!

Nažalost, tvrdnja nemačkih novinara je potpuno tačna, a i budžet Srbije za 2013. godinu pokazuje da vlast predviđa unutrašnje sukobe, a ne spoljnu agresiju.

Za policiju je planirano izdvajanje veće od onog za nove investicije, ili za poboljšanje stanja u agraru, ali veći deo para ne odlazi na poboljšanje standarda zaposlenih, već na nabavku novih sredstava prinude kojima će nasilno biti razbijanje demonstracije gladnog naroda.

  Ministarstvo odbrane ima 25.565 osoba u stalnom radnom odnosu i 10.435 ljudi zaposlenih na određeno vreme, što zajedno čini 36.000 zaposlenih.

Sa druge strane, Ministarstvo unutrašnjih poslova ima ukupno 49.365 zaposlenih i skoro svi oni, sa izuzetkom njih 23, za stalno zaposleni.

Ovom broju treba dodati još 2.050 osoba stalno zaposlenih u Bezbednosno informativnoj agenciji.

Za policiju je planiran izdatak od 70.733.603.000 dinara, a za Ministarstvo odbrane samo 58.076.547.000 dinara.

Ovo ukazuje na to da će daleko vrednija oprema biti isporučena policiji, dok će vojska morati da se zadovolji korišćenjem već prevaziđenog i dotrajalog naoružanja, jer za značajnije nabavke novog, u budžetu jednostavno nema para.

  Budžet za 2013. godinu ukazuje na sve slabosti srpske privrede, delimično nasleđene od ranije, a dobrim delom proizašle i iz politike aktuelne vlasti.

Dolaskom DOS-a na vlast, započela je pljačka državne imovine, i zastrašujuće pljačkanje vojne imovine.

Ratni oficiri su penzionisani, pohapšeni, stavljeni su pod istragu…

Dok se ratna veština i strategija koju je srpska vojska primenila u ratu sa NATO-alijansom izučava na značajnim vojnim akademija, srpski oficiri su od strane DOS-ove vlasti stavljeni na stub srama.

  Ali, čerupanje srpske armije, uništenje njene vojne moći i oficirskog kadra, počelo je 2003. godine kada je za ministra odbrane postavljen Boris Tadić.

Na tom položaju zamenio ga je kum Dragan Šutanovac, a Boris je, kao predsednik Srbije, nastojao da Srbiju ostavi bez vojne doktrine i vojske.

Vojnu imovinu, kasarne, poljoprivredna dobra, naoružanje i municiju, Dragan Šutanovac je, uz punu saradnju sa Stevanom Nikčevićem, direktorom SDPR-a, opelješio poput roja skakavaca, stavljajući i sebi u džep nekoliko stotina miliona evra!

Vojska Srbije je danas nalik jačem lovačkom društvu.

 

 

  Ponizno služenje američkoj administraciji

  Prošlog meseca austrijska vlast organizovala je referendum kojim je pitala sopstveni narod da li se slaže sa njenim predlogom da se u Austriji ukine obavezni šestomesečni vojni rok, te da se njena vojska u potpunosti profesionalizuje.

Referendum je i uspeo i nije uspeo.

Uspeo je jer je na njega izašlo više od 50 odsto punoletnih građana.

Nije uspeo jer su građani većinom glasali protiv predloga Vlade da se ukine obavezni vojni rok i da vojska postane profesionalna tj. plaćenička.

  U Srbiji je, bez referenduma, dekretom ministra Šutanovca ukinuto obavezno služenje vojnog roka.

Vojska Srbije je profesionalizovana, mada u državnom budžetu, koji je presušio kao suva drenovina, nema para za profesionalnu vojsku.

Očekujući podršku od SAD, nakon ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa, DOS-ova vlast, a čelu sa premijerom Zoranom Živkovićem, prodala je američkim kompanijama, za smešne iznose, Železaru Smederevo i Duvansku industriju Niš.

  U Smederevu je američka kompanija topila srpske tenkove, topove i teška naoružanja, jer je prethodno Vlada Srbije naterana da uništi najveći deo savremenog teškog naoružanja.

Američke kompanije, nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa, opelješile su Srbiju za preko dvadeset milijardi evra!

Posleratni ambasador SAD-a u Srbiji Wilijem Bil Montgomeri ponašao se u Srbiji kao Pontije Pilat.

Stepen njegove korupcije i arogancije na Balkanu bio je neizdrživ, i američka administracija bila je prinuđena da ga prevremeno penzioniše.

  Dolaskom Borisa Tadića na čelo Srbije, njegova Demokratska stranka je odlučila da se stavi na raspolaganje američkoj administraciji.

Preko tadašnjeg guvernera države Ilinois, Roda Blagojevića,  a u režiji sekretara ambasade Srbije u Vašingtonu Vladimira Petrovića, koji je bio i sekretar guvernera Blagojevića, sa 50 miliona dolara, u kešu, srpska ambasada je podržala izbor Baraka Huseina Obame za predsednika SAD-a.

Američki Federalni istražni bro sproveo je akciju u kojoj je uhapšen guverner Blagojević, a potom osuđen na 14 godina zatvora.

Vladimir Petrović je izbegao hapšenje, iako je američki državljanin, jer ga je štitio diplomatski imunitet.

I dok je srpska vlast ponizno služila američkoj administraciji, ona je,  sasvim javno, radila protiv interesa Srbije, što je i navela u javno objavljenom prioritetu svojih nacionalnih interesa, jer je priznavanje nezavisnosti Kosova i njegovo članstvo u Ujedinjenim nacijama među najvažnijim zadacima američke spoljne politike.

Nakon prošlogodišnjih izbora, kada je, neočekivano, Boris Tadić je izgubio vlast, kao i njegova Demokratska stranka, a Evropska unija je odmah objavila da se od novih vlasti očekuje da pokrenu najodlučniju borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

  Prema podacima iz Evropske unije, u Srbiji su za proteklih deset godina “nestalo“ više od 70 milijardi evra! 

Opljačkani su fondovi, banke, državna preduzeća, bolnice, klinički centri, kreditne linije, pomoć koja je dolazila iz evropskih država.

Samo se glavarima Demokratske stranke pripisuje da su, sa državnih funkcija, korupcijom i kriminalom, opljačkali Srbiju za preko 50 milijardi evra.

  Čim je Ivica Dačić saopštio da će ući u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, a predsednik Nikolić mu dao mandat, potpredsednik SNS-a, Aleksandar Vučić je, smrtno ljutit i besan,  saopštio da formiranje Vlade neće biti brzo, ni lako!

Njegovo opako držanje nije slutilo na dobro, jer se on, ne objasnivši zašto, odmah uputio, kao navodni kandidat za potpredsednika Vlade Srbije u Vašington!

Primljen je u Stejt departmentu, od nižerazrednih službenika, i tim povodom je gospodin Vučić od Vlade SAD-a zatražio “velike investicije za Srbiju“!

Barem zvanično mu je saopšteno, ako on to već nije znao, da američka vlada nema novca za investiranje, to odobrava Kongres, a upućen je da novac traži od Vlade Ruske federacije.

Otkud putovanje potpredsednika SNS-a u Vašington, pre formiranja srpske vlade?

  Bivši predsednik Boris Tadić izjavio je da je na njegovu inicijativu formirana i Srpska napredna straka, jer je DS-u, navodno, trebala jača opoziciona stranka.

Upućeni tvrde da je Srpska napredna stranka formirana po nalogu iz Vašingtona, od najkriminalnijeg dela Srpske radikalne stranke, prethodno debelo plaćena.

Pretpostavlja se da su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, preko Miodraga Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića isplaćeni u kešu, a i na inostrane račune, u iznosu od oko 100 miliona dolara!

Satelitska stranka – Srpska napredna stranka, dobila je, odmah po osnivanju, prokonzula!

Glavni savetnik stranke postao je penzionisani američki ambasador Vilijem Bil Montgomeri!

Kasnije će general Božidar Delić, koji je zajedno sa Nikolićem i Vučićem bio osnivač SNS-a potvrditi da nije mogao da dobije status stranke, jer ni godinu dana, po osnivanju, nije preveden sa engleskog jezika!

Ko je naprednjacima pisao statut stranke?

Očigledno, Srpska napredna stranka, čiji  su lideri bili obična služinčad režima Borisa Tadića, dobili je namesnika iz Vašingtona!

Gospodin Montgomeri je američki kurvin sin, kako bi to oni sami rekli za korumpiranog čoveka, koji je od Hrvata dobio kuću na moru, u Cavtatu, od Bugara vilu na crnomorskom primorju, a od Mila Đukanovića je tražio deset miliona – "isplati me, isplati me," -vikao je na njega na aerodromu u Tivtu, pred zaprepašćenim putnicima!

  Lobiranje u SAD-u nije zabranjeno.

Budući da penzionisani ambasador nije zvanično poželjan u Stejt Departmentu, on je za posrednika u kriminalnom šurovanju sa Srpskom naprednom strankom, koja je sada na vlasti, prepustio, tvrde upućeni, još uvek aktivnom diplomati Metju Palmeru.

Sa gospodinom Palmerom, Aleksandar Vučić se nezvanično sreo i prilikom pomenute posete Stejt Departmentu, što javnosti nije saopšteno.

Naime, Vučić je od gospodina Palmera, inače člana Demokratske stranke SAD-a, dobio precizne instrukcije za svoju destrukciju u novoj Vladi Srbije.

Njemu je gospodin Palmer obećao punu zaštitu od krivične odgovornosti, jer je raspolagao računima i isplatama za njega i Tomu Nikolića, koju je vršio, snimajući ih, Miodrag Rakić, šef kabineta Borisa Tadića.

Ali, Vučić je već bio “prezadužen“ do guše!

  U predizbornoj kampanji, ne očekujući da će doći na vlast, a da Tomislav Nikolić neće pobediti Tadića, Aleksandar Vučić je uzimao milionske “akontacije“ na ime podrške budžetu stranke, koji je završio u njegovom džepu!

Od biznismena Stanka Subotića, osuđenog u Srbiji zbog, navodne, zloupotrebe položaja, a  da dve godine nije odlučeno po žalbi, Vučić je uzeo milionske donacije, obećavši da će uhapsiti Miroslava Miškovića i Milana Beka, koje je gospodin Subotić optuživao za svoju nesreću, da će sve one iz Demokratske stranke kojima je morao da plaća desetine miliona mita, takođe procesuirati.

Putovao je i u Španiju da uzme dobre pare od Slobodana Radulovića, koji je, takođe, u bekstvu.

A platio je i Sreten Jocić– Joca Amsterdam, da se pošteno procesiura i oslobodi, za sve je očiglednije, lažne postupke…

Ipak, gospodin Vučić, “pun obaveza“, a naročito prema Miodragu Rakiću, bivšem šefu kabineta Borisa Tadića, nije smeo da promeni nijednog sudiju, nijednog tužioca…

A oni još slušaju gospodina Rakića, koji je ove korumpirane i nemoralne ljude i postavio na te pravosudne funkcije.

 

  Glava na panju, noga na Banani

  Aleksandar Vučić pokušava da uhapsi Milana Beka, koji je bio i finansijer Srpske napredne stranke, ali su otpori i u SNS-u veliki.

Kada je gospodin Beko  posle šestočasovnog ispitivanja pušten iz policije, a Vučićeva službena glasila najavila njegovo brzo hapšenje, oglasila se guverner Narodne banke Srbije, i potpredsednica SNS- a Jorgovanka Tabaković rekavši da “…Beko zna da se obezbedi, on ne gazi na trulu dasku, stradaće oni oko njega"! 

Vučić je bio besan, zapretivši da političari, misleći na Jorgovanku, ne mogu odlučivati ko će biti uhapšen, poručujući da o tome isključivo odlučuje Miodrag Rakić, čija naređenja on sprovodi.

  Aleksandar Vučić je na konferenciji za štampu u Vladi Srbije održanoj 6. februara 2013. godine rekao  “…da je pošteno je reći da je bilo pojedinaca ka ošto je Miodrag Rakić koji su stavljali glavu na panj u borbi protiv organizovanog kriminala", dodajući da zato i pita Rakićevog bivšeg šefa  gde je danas Miša Banana, jedan od vođa u Šarićevom klanu".

On je na  konferenciji za štampu rekao da "današnja akcija Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal pokazuje da u Srbiji rade institucije".

Naime, tog dana je tužilac bez ograničenja mandata Miljko Radisavljević, preko svog zamenika, naložio prikupljanje potrebnih podataka o navodnom učešću srpskih političara u poslovanju sa Darkom Šarićem.

Pet godina je to znao, ali nije smeo od Miodraga Rakića da zucne!

Da li Metju Palmer rukovodi istragama u Srbiji?

Naime, prema izveštajima iz Evropske unije, samo su čelni ljudi Demokratske stranke u proteklih deset godina pokrali preko 50 milijardi evra!

Aleksandar Vučić ih amnestira!

Ni reči o tim pljačkama.

On navodi istrage na Ivicu Dačića i njegove saradnike.

I to takvom prljavom i žestokom kampanjom, da je to nezabeleženo u istoriji!

  Ali, dugovanja Aleksandra Vučića su sve veća.

Hiljade simpatizera SNS-a dalo je ovom čoveku novac za kampanju, ali mu se izgubio trag.

A oni si ostali prevareni, razočarani, a i podzemlje je sve nervoznije, i sprema se za naplatu.

Za to i gospodin Vučić, izjavljujuje da se ne boji za svoj život, jer su mu deca odrasla i može da umre!

Od kada je postao prvi potpredsednik Vlade Srbije, ministar odbrane i neustavni koordinator svih službi bezbednosti, gospodin Vučić je pretvoren u toalet papir, kojim se briše Miodrag Rakić, sada potpredsednik DS-a i politički savetnik američkog ambasadora u Beograda, Metju Palmer.

 

 

  Ko je, ustvari, Metju Palmer?

  U Beograd je došao kao tridesetogodišnji doktor ekonomije, u Političko odeljenje Ambasade SAD-a u Beogradu.

Krajem osamdesetih godina družio se sa srpskim intelektualcima, bio je rečit, dobro je govorio srpski.

Imao je, skroz Le penove poglede na politiku.

Novi svetski poredak opisivao je prijateljima kao borbu bele rase da se održi u životu, pominjući dogovor Mihaila Gorbačova i Džordža Buša Starijeg 1971. godine, kada su američka CIA i  sovjetski Politbiro u strateškoj razmeni podataka došli do saznanja da će bela rasa nestati, a naročito Evropa, jer na njoj počivaju dva protivurečna socijalna sistema.

Konferencija KEBS-a u Helsinkiju imala je za cilj da udari temelj novom svetskom poretku, a osim svih evropskih država, na samitu su učestvovali, a i da su članice OEBS-a SAD-e i Kanada!

Gospodin Palmer je imao originalne ideje svoje službe, kako da se reši problem Albanaca, odnosno njihovih intelektualaca, koji uče škole i studiraju na fakultetima u Prištini na albanskom jeziku.

SAD je predlagao Slobodanu Miloševiću da država organizuje agenciju za posredovanje u zapošljavanju i da nekoliko desetina  stručnjaka- Albanaca sa Kosova pošaljemo u iseljeništvo, u SAD, i tako splasnu tenzije nezaposlenih Albanaca, koji zbog lošeg obrazovanja i nepoznavanja tehničke terminologije, nisu u bivšoj SFRJ mogli naći posao.

Palmer se oženio u Beogradu, srpskom državljankom, a kum na venčanju bio mu je tadašnji dekan Pravnog fakulteta u Beogradu Miša Petrović!

Iz Beograda je Palmer otišao na službu u Bugarsku, na njegovo mesto postavljen je njegov kum Robert Norman, koji se oženio Dubravkom, koja je po narodnosti Hrvatica.

Gospodin Norman je bio sklon čestim opijanjima, loše se ponašao na Kosovu, i tadašnji šef misije Ričard Majls predlagao je da se gospodin Norman vrati u Vašington, ali je njegov kum Metju Palmer, koji je postao visoko pozicioniran u obaveštajnoj službi Stejt departmenta, uspeo da ga zaštiti i penzioniše, a Normanova supruga je postala ambasadorka  SAD- a u Vijetnamu.

  Kada su naprednjaci izvršili državni udar, oktroišući Aleksandra Vučića za Gospodara Srbije, u Beograd je, na mesto šefa političkog odeljenja, vraćen i gospodin Metju Palmer.

Po dolasku u Vašington, Vučić je najpre referisao Palmeru o svojim aktivnostima, a i sada je često na instrukcijama.

Ono što gospodin Palmer traži od gospodina Vučića je koliko srpsko ministarstvo odbrane sarađuje sa ruskim, nalaže mu na koje sve načine da tradicionalne dobre odnose Rusije i Srbije prekine!

Vučić mu je do detalja referisao o svom boravku i razgovorima sa Dimitrijom Rogozinom u Moskvi, kao i šta je sa njim razgovarao u Beogradu, terajući ga da na vulgaran način izigrava svaki dogovor o saradnji sa Rusima.

Gospodin Vučić na takve korake primorava i ministarsku energetike i predsednika Nikolića.

  Po nalogu Metju Palmera gospodin Vučić je odlučio da u Srbiju dovede najstrašnije islamističke države – Ujedinjene arapske emirate, u kojim vlada šerijatsko pravo, i u kojem se organizuju ćelije Al kaide.

Umesto vojne saradnje sa Rusijom i evropskim državama, sklapamo saveze i ugovore sa Emiratima.

Skandalozno je da je šeik El Zajed Vučiću poklonio tri blindirana vozila, kao i pušku-snajper koja je najskuplja na svetu.

Primanje takvih poklona niko nije odobrio potpredsedniku srpske vlade.

Ali, tvrde upućeni, gospodin Palmer se obogatio.

Šeik je i njemu poklonio čekove teške nekoliko miliona, a i albanski biznismeni, koji se bave prodajom praškastih proizvoda, iskeširali su gospodinu Palmeru milionske iznose, jer im je Palmer omogućio da kupe najplodniju zemlju u Srbiji, preko Ujedinjenih arapskih emirata.

Taj snažni zaokret Srbije, odnosno Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića prema islamističkim držvama sa šerijatsklim pravom, kao što su Ujedinjeni arapski emirati, islamistička Turska i Azerbejdžan, imaju za cilj da zauvek odvoje Srbiju od Evropske unije, i od raskomadane Srbije stvore bastion za delovanje Al kaide prema Evropi i prekidu plovnosti Dunavom, koji je žila kucavica za veliki broj evropskih država.

  Zločinačka politika Metju Palmera, koji rukovodi spoljnom politikom Srbije, nije u saglasju sa novom politikom novog državnog sekretara.

Jer, američki centri moći snažno pritiskaju raspolućenog, a ponekad i raspamećenog američkog predsednika Huseina Baraka Obamu, da se okani stvaranje islamskih država po svetu, jer Al Kaida  i dalje kidiše na građane i imovinu SAD-a.

I dogovor između vlada Rusije i SAD-a ne predviđa postojanje i delovanje Metju Palmera.

Za očekivati je da, nakon što FBI-a sprovede istragu o papirnatoj saradnji američkog diplomate sa islamističkim krugovima, gospodin Vučić ostane bez vodiča.

A on samostalno ne ume ni odelo da obuče.

  Skandalozna je i unutrašnja politika gospodina Vučića.

Njom rukovodi njegov intimus Miodrag Rakić, bivši šef kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića.

I gospodin Rakić je bio miljenik američke diplomatske obaveštajne službe.

"Sve ćemo učiniti za vas, samo neka sve ostane za ovim stolom", rekao je gospodin Rakić američkim diplomatama.

I dok je njegov predsednik tumarao belim svetom, izvinjavajući se za sve i svašta, što Srbi i jesu i nisu učinili, gospodin Rakić je stvorio pravu hobotnicu…

 Zloupotrebljavajući položaj sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, čiji član nije bio, Rakić je, ponižavajući direktora srpske policije Milorada Veljovića, direktora BIA Sašu Vukadinovića, tajno pratio i uhodio desetine hiljada građana – biznismena, novinara, političara i njihovih porodica.

Sve podatke koje je dobijao od Veljovića i Vukadinovića, Rakić je koristio za reketiranje biznismena, banka, fondova i podzemlja.

Desetak milijardi evra prošle su kroz Rakićeve ruke.

On je postavio tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, rukovodio je Snežanom Malović i Slobodanom Homenom, a pod svojom šapom je držao i Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

  I ako je Demokratska stranka izgubila na izborima, Miodrag Rakić je, kao nerazdvojan Vučićev pratilac, odlučio da uz pomoć Vučića reketira svoje bivše partijske drugove, da očisti Demokratsku stranku i stane na njeno čelo, a onda zajedno sa Vučićem da vladaju sve dok građane Srbije ne likvidiraju.

  Za zastrašujućom energijom Aleksandar Vučić sprečava da srpska policija dobije novog direktora, jer je Miloradu Veljoviću mandat istekao još pre dve godine, i po sili zakona bi morao u penziju.

Veljović je služio Miodragu Rakiću, ali je sa načelnikom Uprave kriminalističke policije Srbije Rodoljubom Milovićem, kome su ruke krvave do lakata, i koji je teško bolestan od koksaki virusa (a pije ujutru već od devet sati) stvorio jaku organizovanu kriminalnu grupu.

Međutim, sindikati su na granici strpljenja, i moguće je očekivati otvorenu pobunu protiv raspada sistema u policiji.

Vučić je prvo krenuo na Veljovića, jer je pravio i njegov dosije, koji je rasprodao na više mesta, ali ga je Rakić izmarširao, tako da će u Srbiji i dalje ostati Veljović na mestu direktora.

Većina policijskih uprava u Srbiji nema načelnike, tako da je  bezbednost Srbije na najnižem mogućem stepenu.

 

 

  Miodrag Rakić i Aleksandar Vučić se nadaju da će sa stotinama miliona evra moći da zbrišu u SAD.

Zaboravljaju, međutim, da su svi oni koji su pseći služili interesima SAD, a pritom pljačkali svoju zemlju, završili na vešalima, ili sa metkom.

Za očekivati je, ako na proleće dođe do ustanka u Srbiji, da će Ujka Sem prvo da žrtvuje Rakića i Vučića!

 ©Geto Srbija

List protiv mafije

KUDA “IDE” SRBIJA…

  Otkako su položili zakletvu u parlamentu, premijer i ministri nove Vlade Srbije špartali su po svetu, a da srpska javnost pojma nema šta su, i o čemu i u čije ime pregovarali.

  Srpsko državno rukovodstvo svojim postupcima poprima epitete korumpiranosti, pristalo je na dalje ucene Zapada koje pored gubljenja državnosti dovodi i Kosovo u Ujedinjene nacije".

 

 

  Nastojeći da ostvari obećanje koje je dao njegov mentor Miodrag Rakić administraciji iz Vašingtona da će on sa svojim saveznicima učiniti sve da rasturi Srbiju, prema zacrtanim kartama, i svede je na pašaluk, Vučić, pod zaštitom Nikolića, ide ka tom cilju – stvaranje osakaćene Srbije, iznurene, osramoćene, koja dugoročno treba da bude nož koji će SAD-e zabijati Evropi (pod uslovom da to ona dozvoli).

 

  Naročito su simptomatična putovanja premijera Ivice Dačića i prvog podpredsednika njegove vlade Aleksandra Vučića.

Delovanje Dačića, Vučića i nekih srpskih ministara mogu se meriti sa stanjem veleizdaje i otvorenoj sabotaži interesa  Srbije.

 Reč nije samo o izdaji Srbije, nego, istovremeno, i o još jednom  mizernom i providnom  pokušaju podrivanja ekonomske i političke moći Rusije u Evropi i na Balkanu, koja je danas smetnja ogoljenoj sili američkog ekspanzionizma, kao i interesima mnogih evropskih država koje se sureću sa separatizmom.

Samozvana politička elita u Srbiji opet je dobila od Zapada obećanja o "evropskoj perspektivi", mada ni u samoj Evropskoj uniji više niko ne vidi  budućnost u takvoj neravnopravnoj i kompromitovanoj zajednici.

Ove činjenice ne zanimaju vodeće zagovornike evroatlanske politike u Srbiji, Aleksandra Vučića (i njegovog idola Miodraga Rakića), Ivicu Dačića, Ivana Mrkića, Bojana Pajtića…

Svi oni bi bili spremni da izdaju Srbiju, prevare moćnu Rusiju i učine šta god treba za interese "prijatelja iz Brisela", samo kad bi mogli taj plan da sprovedu do kraja.

 

  Neimenovani izvor iz MID-a Ruske federacije tvrdi, da ruskoj diplomatiji nije uspelo da ubedi srpsku stranu da je za nju najpovoljnije da se kosovski konflikt „zamrzne" na neodređeno vreme i da se Srbija ne saglašava na inicijative iz SAD i EU da se potpuno odrekne svog državnog integriteta i suvereniteta u zamenu za „maglovito obećanje datuma za početa pregovora o prijemu u EU", podsećajući da Turska status kojem Srbija teži ima već 13, a Makedonija već 7 godina, bez izgleda za prijem u EU u dogledno vreme.

  Moskva pažljivo prati srpske medije, i često je u čudi koliko se laži iznosi o Rusiji, dakle, jedinom istinskom savezniku Srbije.

Na primer, Dragomir Anđelković u magazinu „Pečat" piše: „Mi, koji smo odsečeni NATO kordonom i od EU i od Rusije, na žalost nismo u sferi njenih životnih interesa". 

I sam pravi zaključak: „Rusija danas u našem okruženju ne predstavlja najjači vojno-politički faktor" i predlaže da se preorjentišemo na evro-atlantski blok, sve dok i u njemu ne dođe do raspada, kao nekad u sovjetskom.

Ruski političari za sada ne reaguju na ove medijske gluposti.

Ali srpske građane i novinare zanima odgovor na pitanje: „Da li to srpski političari svesno sabotiraju saradnju sa Rusijom ili se zaista radi o diletantima koji rukovode"?

  Sreća u srpskoj nesreći je činjenica da Rusija nije ni mala ni nemoćna, nego je veća i od njih i njihovih stvarnih gazda u Vašingtonu.

To bi morali da znaju svi koji su zaboravili koliko je dugačka ruka službene Moskve.

©Geto Srbija

BRISEL: NESKRIVENO ZADOVOLJSTVO – A KOSOVO ODE…

 

U zadnjih trinaest i po godina, vlast Srbije je lutala k`o guske u magli, i sve vreme se klela u “međunarodnu zajednicu”.

A te zapadne zemlje koje su nas bombardovale, a koje su obožavale da ih nazivamo “međunarodna zajednica”, Srbiju su gledali kao na sočan kolač koji se može podeliti prema njihovim potrebama. Na žalost, to se i ostvaruje!

 

 

 

 

Dosadašnje vlasti u Srbiji su bile “promenljive” u svakom pogledu!

Počev od “oslonca na 4 stuba”; pa preko bezgraničnog poverenja u EU; zatim standardi pre statusa; pa i Kosovo i EU; pa “nikad nećemo priznati Kosovo” (što se može, još samo videti na izbledelom grafitu nekog oljuštenog zida), pa  “sve ćemo rešavati uz dogovor sa našim evropskim partnerima”… pa sve do izdaje.

Dok šetate gradom ili čekate autobus, na banderi i nekom stubu videćete rukom pisani ili stampani oglas gde velikim slovima piše: ”IZDAJEM” a dole niže nastavlja – “stan ili sobu za studente”!

Reč “izdaja” (u različitm oblicima) , se ustalila kao uobičajena pojava kod postupaka vlasti, kod ovo malo Srba, i ostalih koji još smatraju ovu državu svojom!!!

Naša snishodljivost i servilnost prema EU i Americi, (svih Vlada u Srbiji posle petog oktobra), i ulizivačko slanje “pozitivnih signala svetu i EU”, (osim našim sunarodnicima na KiM), osećanje izdanosti se proširilo na čitavu teritoriju Srbije, a osećanje “puštenosti niz vodu”, i na naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji, svih ovih godina unazad.

Jedna od najnovijih saznanja i zauzeti pravac budućeg postupnja države dobijena od strane vlasti Srbije jeste: “…Ni Srbija ne može sve na Balkanu da uradi bez Turske".

A kada je sve tako rečeno i rešeno na jugoistoku Balkanskog poluostrva, i pored tolikog našeg “leganja na rudu” (kad god je to neko zatražio iz EU ili njihovih ambasadora kojima smo dozvolili da vode politiku Srbijeumesto nase vlasti), danas smo, osim zadovoljnih osmeha iz Brisela, očekivali i neko razumno rešenje koje u stvarnosti štiti i makar malo srpske interese.

Obzirom da će se ova vest o “radosti susreta” vrteti po medijima naredna tri dana, pri čemu ćemo slušati razne analize i objašnjenja “značajnog sureta” kojim je još silnije dunuto u jedra Prištini, nas građane zanimaju ona rešenja koja je Brisel stavio pred Srbiju, a o kojima nećemo čuti javno.

O tim novim zadacima možemo samo da nagađamo, pa smo pokušali da navedemo još samo nekoliko ustupaka koji bi mogli biti postavljeni pred Srbiju a pre pristupanja EU.

Neki od njih bi mogli biti:

“- izvršiti hitno preimenovanje Trga Republike u Beogradu u nov naziv “Trg Evrope”, što bi pretstavljao još jedan “vrlo važan signal EU…

– zaboraviti na srpske pesme i srpsku muziku, te dozvoliti bez ikakvih uslova gostovanje stranim grupama i izvođačima i biti im podpuno servilan, te će se najviše ceniti dozvola gostovanja hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona, kao značajan doprinos pomirenju Srbije i Hrvatske kao nove članice EU;

– redukovati proslavu i raditi na ukidanju postojećih praznika koji se obeležavaju na teritoriji Srbije, a uvrstiti praznike u kojima se ističu vrednosti EU;

– obavezno organizovati nekoliko “Parada Ponosa”, gde pored Beograda, obuhvatiti i gradove po Šumadiji (sada “Centralna Srbija”), a zaobići Južnu Srbiju i opštinu Novi Pazar;

– preduzeti mere da se zadovolje želje za podelom regiona koje traže Mađari i regiona koje zahtevaju Bošnjaci – “Sandžački”, a zatim ubrzati njihovo odvajanje od Srbije-i to Mađarima sa Mađarskom, a Bošnjacima da se priključe Federaciji BiH;

– ubrzati završetak izgradnje dela autoputa kroz Vojvodinu, kako bi građani Vojvodine, u trenutku otcepljenja od Srbije, imali svoju, već izgrađenu putnu mrežu;

– omogućiti kontrolisanu prodaju “lakih droga” (po ugledu na zakonske regulative Holandije kao članice EU);

– dozvoliti strancima svaku bezuslovnu kupovinu nekretnina na čitavoj teritoriji Srbije, nezaobilazeći pripadnike Albanske populacije sa Kosova;

– “pružiti pomoć” sredstvima javnog informisanja i novinarima koji nedovoljno afirmativno pišu o dostignućima EU;

– povući policiju i vojsku iz Bujanovca i Preševa, a svu nadležnost prepustiti EULEX-u, „jer oni su već na licu mesta“;

– obzirom da je Vojska Srbije svedena “po meri i želji drugih”, bilo bi od koristi da ograničimo i pooštrimo kriterijume postojanja i “lovačkih društava”;

– omogućiti laku privatizaciju izvora vode i raspolaganja istih od strane građana EU u cilju zaštite tog prirodnog “bogatstva evropskog regiona”;

– omogućiti evropskim korporacijama privatizaciju elektroenergetskog sistema i rudnog bogatstva na teritoriji Srbije radi adekvatne eksploatacije;

– omogućiti (još) lakši pristup bankarskom sektoru EU i njihov uticaj na kretanje kamata u Srbiji;

– sagledati mogućnost izuzimanja od sudskog gonjenja (po ugledu na sporazum SOFA – potpisan od strane Tadića sa vladom SAD) bilo kog člana evropskih korporacija i nihovih izaslanika koji posluju u Srbiji;

– građanima EU, koji borave u Srbiji, pružiti razne vidove zabave i obogatiti noćne provode, uz sve higijenske mere, u takvim slučajevima;

– obzirom da će Srbija preneti svoj deo suverenosti na ministra (sekretara) inostranih poslova EU, (ako budemo ikada primljeni u EU, mada iovako smo svoju suverenost odavno izgubili), time će joj biti lakše da rešava unutrašnje sukobe između nezadovoljnih građana i države, dok će njene interese prema svetu i ostalim državama “zastupati” izabrani predstavnik EU;

– EU će pomoći zatvaranje betonom, napuštena rudarska okna u Srbiji, u koja će se odlagati nuklearni otpad izvežen iz zemalja članica EU, sve dok to ne bude zabranjeno evropskim zakonima;

– u cilju obrade zaparloženih njiva po Srbiji, a u cilju razmene poljoprivrednih iskustava sa zemljama članica EU, na napuštenim njivama omogućiti uzgajanje visoko hibridnih modifikovanih biljnih vrsta, koje tretirati hemijskim sastojcima u cilju pronalaženja adekvatnih supstanci radi povećanja prinosa;

– omogućiti uvid u sve zdravstvene kartone i kartone davalaca organa radi transplantacije, svim zdravstvenim klinikama na teritoriji EU, u cilju lakše razmene iskustava;

– starim licima posvetiti punu pažnju, i u tu svrhu omogućiti farmaceutskim kućama EU da mogu ispitivati dejstvo novih lekova koji će biti besplatno ustupani pomenutoj populaciji;

– izgraditi nove (ili povećati kapacitet postojećih) zatvore, kako bi se obezbedili adekvatni uslovi za nove osuđenike građane Srbije;

– a građani Srbije, će i dalje moći da putuju bez viza po zemljama EU ako imaju dovoljno novca sa sobom, o čemu će nadležni organi zemalja članica moći da steknu uvidom u stanje njihovih tekućih računa, u svakom trenutku;

– nikako nedozvoliti smenu aktuelne vlasti u Srbiji, i izabrane ministre ne dirati sve do završetka prodaje Srbije.”

 

 

 

Ovo je samo deo “prigodnih ustupaka” koje bi mogli pred našu državu biti postavljeni, a koje bismo trebali da ispunimo na ovakav ili manje javan način, sve u cilju lakše integracije Srbije u EU i dobijanja “datuma za pregovore”.

A osmesi sa lica trojke iz Brisela, i dalje blistaju!

Sve do kraja države Srbije….

A Kosovo i Srbi na Kosovu?

Prava istina je uvek skrivena od javnosti, a o onome što građani treba da znaju, informisaće nas “javni servis evropske Srbije“…

©Geto Srbija

SRBIJA I KOSOVO BLIZU REŠENJA IZ NUŽDE

 

Srbija i Kosovo se bliže rešenju, ali samo "iz nužde", a dok je tu evropska perspektiva, vlada u Beogradu pristajaće na kompromise, ocenjuje nemačka štampa.

 

 

 

Pregovarački proces napreduje uprkos političkim teškoćama, ali čak i kada se dogovor postigne, njegova primena izaziva nove probleme na terenu, prenosi Deutshe Welle (DW) komentar nemačkog lista Süddeutsche Zeitung.

– Ako želite da ocenite odnose između Srbije i Kosova, imate težak zadatak.

Iz Brisela sve izgleda dobro.

Šefovi vlada iz Beograda i Prištine tamo stalno postižu nove dogovore.

Istovremeno, predsednik ili poslanici u Beogradu grme protiv daljeg popuštanja.

Srpski policajci uklanjaju spomenik albanskim gerilcima, na Kosovu se uništavaju srpski grobovi, piše nemački list.

 

Nemački list podseća da je srpski premijer Ivica Dačić tokom sukoba Beograda i Prištine krajem 1990-ih bio saradnik Slobodana Miloševića, navodeći da Dačić  "ni danas ne želi jasno da osudi preminulog Miloševića".

List ističe da je Dačić, ipak, pragmatičan.

 

– Evropska unija je navela da je dogovor s Kosovom preduslov za pregovore o priključivanju.

I Srbija, koja u 2013. godini preživljava već drugu recesiju od 2009. i koja spada u najsiromašnije zemlje Evrope, nada se novčanoj podršci iz briselskih fondova.

Članstvo u EU i pregovori s Prištinom zbog toga su prioritet za šefa vlade", piše Süddeutsche Zeitung.

 

Isti list zatim podseća da je upravo Dačić poslao 200 policajaca u Preševo da bi uklonili spomenik "albanskim gerilcima".

Nemački list navodi da se mnogi srpski političari protive pritisku iz EU.

 

– Što se tiče Kosova, predsednik (Tomislav) Nikolić najviše uživa u pažnji publike.

Sredinom januara, Nikolić je šefu vlade čak osporio pravo da samostalno pregovara u Briselu…

Očigledne razlike mogle bi da budu samo gluma, da bi se nacionalistički raspoloženim glasačima prikazala nepopustljivost, zaključeno je u komentaru Süddeutsche Zeitunga.

 

 

 

©Geto Srbija

Izvor: Fena