Архива

Posts Tagged ‘eston’

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

EVROPSKO TRŽIŠTE STRUJOM – UVOD U ZATVARANJE DOMAĆIH ELEKTRANA I PRODAJA ELEKTROPRIVREDE!??

28. децембра 2013. 2 коментара

 

Kad već nije mogla da spreči realizaciju tranzita ruskog gasa kroz Srbiju, Evropska unija sve čini kako bi slomila domaću elektroprivredu i učinila je na taj način energetski zavisnom. Lobisti interesnih centara u Londonu i Briselu računaju da će ovakav scenario ubrzo realizovati njihovi lobisti u Vladi Srbije, na čelu sa ministarkom energetike Zoranom Mihajlović. I domaći i strani mešetari ozbiljno razmatraju kako da Elektroprivredu Srbije (EPS) bace na kolena. Cilj je jasan: pretvoriti Srbiju u energetsku koloniju pod izgovorom "liberalizacije tržišta".

 

                 Piše: Insajder E- 8

 

Bude li ovaj monstruozan plan realizovan, lako se može desiti da proizvodnja uglja potpuno prestane, da hiljade radnika sa kopova u Kostolcu i Kolubari ostanu na ulici, bez posla, da domaća proizvodnja struje potpuno prestane (osim iz hidroelektrana) te da kompletna elektromreža bude prodata strancima. Bio bi to kraj poslednjih tragova suverenosti, a Srbija bi i zvanično bila banana-država, nesposobna da funkcioniše samostalno u bilo kom obliku.

Zbog pogrešnih odluka Vlade Srbije, pre svega ministarke energetike i zaštite životne sredine Zorane Mihajlović, i obaveza koje nam je nametnula Evropska unija u oblasti liberalizacije trgovine strujom, Elektro privreda Srbije (EPS) suočiće se sa ozbiljnim finansijskim gubicima u 2014. godini.

Liberalizacija tržišta struje je toliko loše isplanirana da će umesto pada cene ovog energenta, privrednim subjektima biti isporučena veoma skupa struja! Građani će svakako da to osete po svojim leđima, kad im privreda i sve javne, komunalne i druge uslužne firme, prenesu dodatni namet na vilajet, odnosno nenadani trošak svale na mučnog građanina kroz dizanje cena i usluga.

Cena struje privredi i javnim institucijama će biti uvećana od 20 do čak 45 odsto, zavisno od lokacije. Tome će pre svega doprineti činjenica da će od nove godine biti uvedena "mrežarina", kao trošak regionalne distribucije, odnosno Operatora distributivnog sistema. Trošak mrežarine je cena koju će distribucije naplaćivati za transport struje od visokonaponskog mesta isporuke, do mernog brojila privrednog subjekta ili javne ustanove.

U sadašnjoj ceni struje ta ista usluga je već uračunata, ali su se "pametni" rukovodioci i ministarka dosetili da ostave istu cenu, a da ovaj trošak dodatno zaračunaju. Taj trošak garantuje da će distribucije imati vajde i kada transportuju struju ka potrošačima koji su se odlučili da je ne kupe od EPS-a već od stranih proizvođača.

Jedan od najvećih isporučioca električne energije srpskim firmama i domaćinstvima biće slovenačka Geni, odnosno Nuklearna elektrana Krško, kao i uvek prisutni Vojin Lazarević -RUDNAP Grupa i Vuk Hamović-EFT. Kvazi-viškovi ovog energenta iz NE Krško će svakako završiti u Srbiji. Za Srpski EPS, koji struju uglavnom dobija od uglja iz Kolubare i Kostolca, ovo bi moglo značiti velike gubitke.

Godinama se priča da EPS ima jeftinu struju, ali kada se na našem tržištu pojavi struja iz regionalnih nuklearki, ona će biti jeftinija od onoga što EPS ima u ponudi. Zapravo, nuklearke kao što su Krško (Slovenija) i Kozloduj (Bugarska), sada služe da naprave virtuelnu igru i da svoje „viškove" plasiraju, a da tu istu količinu energije za potrebe Slovenije i Hrvatske uvezu iz Ukrajine, jer postoji ogromna razlika u cenama.

U ovoj situaciji, to bi moglo da znači zatvaranje nekih domaćih elektrana. Moguće je da bi već posle godinu dana liberalizacije Srbija morala da razmatra da li joj se više isplati da zatvori Kolubaru ili Kostolac, jer više neće biti potrebe za postojanjem dva ovakva sistema.

U tom slučaju, postaviće se pitanje šta da radimo sa hiljadama radnika koji su sada zaposleni u tim sistemima. Ukoliko tržište bude zaista liberalizovano, kako je ministarka predvidela, ovde bi se mogla pojaviti čak i struja iz Rusije, koja je izuzetno jeftina. Zapravo vrlo je moguć scenario, u kome Slovenci kupuju Ukrajinsku struju za sebe, a sto odsto svojih kapaciteta usmeravaju na naše tržište.

Ovakav scenario nije naučna fantastika i tehnički ga je moguće sprovesti u delo. Takav scenario bi vremenom suvišnim učinio, Kostolac i Kolubaru...Zapravo, od domaće elektro privrede postojala bi potreba samo za proizvodnjom u hidro-elektranama, prenosnom mrežom visokog i srednjeg napona, EMS i distribucije, proizvodnja uglja bi u jednom trenutku bila suvišna!

Druga etapa podrazumeva da domaća proizvodnja bude potpuno zatvorena, a mreža prodata strancima. Godinu dana posle tog scenarija, Srbija bi postala potpuno energetski zavisna, a tržište bi bilo potpuno liberalizovano!

U takvim okolnostima, više desetina hiljada zaposlenih u EPS, završiće na ulici, baš kao što su završili i radnici firmi koje su privatizovane proteklih petnaest godina, a sve pod izgovorom uvođenja slobodnog tržišta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BRISEL: NESKRIVENO ZADOVOLJSTVO – A KOSOVO ODE…

6. фебруара 2013. Коментари су искључени

 

U zadnjih trinaest i po godina, vlast Srbije je lutala k`o guske u magli, i sve vreme se klela u “međunarodnu zajednicu”.

A te zapadne zemlje koje su nas bombardovale, a koje su obožavale da ih nazivamo “međunarodna zajednica”, Srbiju su gledali kao na sočan kolač koji se može podeliti prema njihovim potrebama. Na žalost, to se i ostvaruje!

 

 

Toma u Briselu

 

 

Dosadašnje vlasti u Srbiji su bile “promenljive” u svakom pogledu!

Počev od “oslonca na 4 stuba”; pa preko bezgraničnog poverenja u EU; zatim standardi pre statusa; pa i Kosovo i EU; pa “nikad nećemo priznati Kosovo” (što se može, još samo videti na izbledelom grafitu nekog oljuštenog zida), pa  “sve ćemo rešavati uz dogovor sa našim evropskim partnerima”… pa sve do izdaje.

Dok šetate gradom ili čekate autobus, na banderi i nekom stubu videćete rukom pisani ili stampani oglas gde velikim slovima piše: ”IZDAJEM” a dole niže nastavlja – “stan ili sobu za studente”!

Reč izdaja (u različitm oblicima) , se ustalila kao uobičajena pojava kod postupaka vlasti, kod ovo malo Srba, i ostalih koji još smatraju ovu državu svojom!!!

Naša snishodljivost i servilnost prema EU i Americi, (svih Vlada u Srbiji posle petog oktobra), i ulizivačko slanje “pozitivnih signala svetu i EU, (osim našim sunarodnicima na KiM), osećanje izdanosti se proširilo na čitavu teritoriju Srbije, a osećanje “puštenosti niz vodu”, i na naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji, svih ovih godina unazad.

Jedna od najnovijih saznanja i zauzeti pravac budućeg postupnja države dobijena od strane vlasti Srbije jeste: “…Ni Srbija ne može sve na Balkanu da uradi bez Turske".

A kada je sve tako rečeno i rešeno na jugoistoku Balkanskog poluostrva, i pored tolikog našeg “leganja na rudu” (kad god je to neko zatražio iz EU ili njihovih ambasadora kojima smo dozvolili da vode politiku Srbijeumesto nase vlasti), danas smo, osim zadovoljnih osmeha iz Brisela, očekivali i neko razumno rešenje koje u stvarnosti štiti i makar malo srpske interese.

Obzirom da će se ova vest o “radosti susreta” vrteti po medijima naredna tri dana, pri čemu ćemo slušati razne analize i objašnjenja “značajnog sureta” kojim je još silnije dunuto u jedra Prištini, nas građane zanimaju ona rešenja koja je Brisel stavio pred Srbiju, a o kojima nećemo čuti javno.

O tim novim zadacima možemo samo da nagađamo, pa smo pokušali da navedemo još samo nekoliko ustupaka koji bi mogli biti postavljeni pred Srbiju a pre pristupanja EU.

Neki od njih bi mogli biti:

“- izvršiti hitno preimenovanje Trga Republike u Beogradu u nov naziv “Trg Evrope”, što bi pretstavljao još jedan “vrlo važan signal EU…

zaboraviti na srpske pesme i srpsku muziku, te dozvoliti bez ikakvih uslova gostovanje stranim grupama i izvođačima i biti im podpuno servilan, te će se najviše ceniti dozvola gostovanja hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona, kao značajan doprinos pomirenju Srbije i Hrvatske kao nove članice EU;

redukovati proslavu i raditi na ukidanju postojećih praznika koji se obeležavaju na teritoriji Srbije, a uvrstiti praznike u kojima se ističu vrednosti EU;

– obavezno organizovati nekoliko “Parada Ponosa”, gde pored Beograda, obuhvatiti i gradove po Šumadiji (sada “Centralna Srbija”), a zaobići Južnu Srbiju i opštinu Novi Pazar;

– preduzeti mere da se zadovolje želje za podelom regiona koje traže Mađari i regiona koje zahtevaju Bošnjaci – “Sandžački”, a zatim ubrzati njihovo odvajanje od Srbije-i to Mađarima sa Mađarskom, a Bošnjacima da se priključe Federaciji BiH;

– ubrzati završetak izgradnje dela autoputa kroz Vojvodinu, kako bi građani Vojvodine, u trenutku otcepljenja od Srbije, imali svoju, već izgrađenu putnu mrežu;

omogućiti kontrolisanu prodaju “lakih droga” (po ugledu na zakonske regulative Holandije kao članice EU);

– dozvoliti strancima svaku bezuslovnu kupovinu nekretnina na čitavoj teritoriji Srbije, nezaobilazeći pripadnike Albanske populacije sa Kosova;

“pružiti pomoćsredstvima javnog informisanja i novinarima koji nedovoljno afirmativno pišu o dostignućima EU;

– povući policiju i vojsku iz Bujanovca i Preševa, a svu nadležnost prepustiti EULEX-u, jer oni su već na licu mesta;

– obzirom da je Vojska Srbije svedena “po meri i želji drugih”, bilo bi od koristi da ograničimo i pooštrimo kriterijume postojanja i “lovačkih društava”;

omogućiti laku privatizaciju izvora vode i raspolaganja istih od strane građana EU u cilju zaštite tog prirodnog “bogatstva evropskog regiona”;

– omogućiti evropskim korporacijama privatizaciju elektroenergetskog sistema i rudnog bogatstva na teritoriji Srbije radi adekvatne eksploatacije;

omogućiti (još) lakši pristup bankarskom sektoru EU i njihov uticaj na kretanje kamata u Srbiji;

– sagledati mogućnost izuzimanja od sudskog gonjenja (po ugledu na sporazum SOFA – potpisan od strane Tadića sa vladom SAD) bilo kog člana evropskih korporacija i nihovih izaslanika koji posluju u Srbiji;

– građanima EU, koji borave u Srbiji, pružiti razne vidove zabave i obogatiti noćne provode, uz sve higijenske mere, u takvim slučajevima;

– obzirom da će Srbija preneti svoj deo suverenosti na ministra (sekretara) inostranih poslova EU, (ako budemo ikada primljeni u EU, mada iovako smo svoju suverenost odavno izgubili), time će joj biti lakše da rešava unutrašnje sukobe između nezadovoljnih građana i države, dok će njene interese prema svetu i ostalim državama “zastupati” izabrani predstavnik EU;

– EU će pomoći zatvaranje betonom, napuštena rudarska okna u Srbiji, u koja će se odlagati nuklearni otpad izvežen iz zemalja članica EU, sve dok to ne bude zabranjeno evropskim zakonima;

– u cilju obrade zaparloženih njiva po Srbiji, a u cilju razmene poljoprivrednih iskustava sa zemljama članica EU, na napuštenim njivama omogućiti uzgajanje visoko hibridnih modifikovanih biljnih vrsta, koje tretirati hemijskim sastojcima u cilju pronalaženja adekvatnih supstanci radi povećanja prinosa;

– omogućiti uvid u sve zdravstvene kartone i kartone davalaca organa radi transplantacije, svim zdravstvenim klinikama na teritoriji EU, u cilju lakše razmene iskustava;

starim licima posvetiti punu pažnju, i u tu svrhu omogućiti farmaceutskim kućama EU da mogu ispitivati dejstvo novih lekova koji će biti besplatno ustupani pomenutoj populaciji;

– izgraditi nove (ili povećati kapacitet postojećih) zatvore, kako bi se obezbedili adekvatni uslovi za nove osuđenike građane Srbije;

– a građani Srbije, će i dalje moći da putuju bez viza po zemljama EU ako imaju dovoljno novca sa sobom, o čemu će nadležni organi zemalja članica moći da steknu uvidom u stanje njihovih tekućih računa, u svakom trenutku;

– nikako nedozvoliti smenu aktuelne vlasti u Srbiji, i izabrane ministre ne dirati sve do završetka prodaje Srbije.

 

 

 

Ovo je samo deo prigodnih ustupaka koje bi mogli pred našu državu biti postavljeni, a koje bismo trebali da ispunimo na ovakav ili manje javan način, sve u cilju lakše integracije Srbije u EU i dobijanja “datuma za pregovore.

A osmesi sa lica trojke iz Brisela, i dalje blistaju!

Sve do kraja države Srbije….

A Kosovo i Srbi na Kosovu?

Prava istina je uvek skrivena od javnosti, a o onome što građani treba da znaju, informisaće nas “javni servis evropske Srbije“…

©Geto Srbija

%d bloggers like this: