NIŠ: OD OPLJAČKANOG PREDUZEĆA “NISSAL”, SADA SE PLJAČKAJU MALI AKCIONARI

 

Posle napisa u štampi o kriminalu koje vlasnici sprovode u Nissalu, redakciji je dostavljeno pismo predsednika Udruženja malih akcionara Zorana Đorđevića, u kome se opisuje šta se sve dešavalo i dešava u ovoj nekada uspešnoj kompaniji. Iako je jasno da su vlasnici opljačkali preko 61.000.000 evra, potkupljeno niško pravosuđe ništa ne preduzima, piše između ostalog u pismu koje u celosti objavljujemo…

 

 

 

“Klub manjinskih akcionara Nissal a.d. Niš je uputio veći broj krivičnih prijava protiv odgovornih za pljačkašku privatizaciju Nissal-a, kao i nakon privatizacije, a o čemu ste do sad pisali. Uputili smo prijavu i za smrt inženjera Zvonimira Jovanovića, koji je krajem 2010. godine poginuo na presi koja nije bila obezbeđena senzorom za automatsko zaustavljanje,a o čemu ste i pisali.

Sa velikim iznenađenjem, primili smo krajem maja Obaveštenje zamenika Višeg javnog tužioca, u kome se kaže da nema mesta pokretanju i vođenju krivičnog postupka protiv bilo kog lica za krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Da iznenađenje bude veće, vezao se i za naše zahteve za reviziju i preispitivanje sporne privatizacije Nissal-a.

S razlogom se pitamo: da li pljačku od više od 61. milion evra, može zaštitnik kriminala, zamenik VJT Dobrivoje Perić, da smesti u jednu rečenicu, a da nam i ne objasni o kojim prijavama, kao i o kojim zahtevima je reč, jer smo ih podneli na više desetina adresa?"

Pitamo se da li je dobro pogledao javni poziv za prodaju Nissal-a i kako su definisani uslovi za otkup tenderske dokumentacije, da li je video bonitet tajkuna iz Domal-a koji je imao samo 3.768,76 evra, umesto potrebnih milion evra, da li je video zapisnik tenderske komisije, gde se laže da kupac ispunjava uslove, da li je video potpis Mirka Cvetkovića na odluci o oceni jedinog ponuđača, gde i on laže da kupac ispunjava uslove i predlaže prodaju, a kasnije i potpisuje kupoprodajm ugovor?

I tu nije kraj, jer su tajkunu dozvolili da radi skoro sve na crno, da rasprodaje imovinu, da uzima hipotekarne kredite, da vrši nezakonite dokapitalizacije, da konvertuje zemlju, dobijenu na korišćenje, u ličnu imovinu, na štetu akcionara, ali i države.

Ništa nisu preduzeli protiv tajkuna koje su još i "pokrivali", kao što sada čini i zaštitnik kriminala Dobrivoje Perić, koji prima redovnu platu od države, ali radi protiv iste.

U prilogu dva videćete da smo se obratili VJT-u u Nišu prigovorom u zakonom nam ostavljenom roku, kao i da smo podneli zahtev za sprovođenjem istrage Višem sudu u Nišu (prilog 3).

Uz urednu prijavu, održali smo protest pred Višim javnim tužilaštvom u Nišu 12. 6. 2013. godine i tražili sastanak sa tada v.f. predsednika Višeg javnog tužilaštva Bojane Mitić, kao i samim Dobrivojem Perićem, ali se nisu pojavili.

Kasnije predstavnici kluba manjinskih akcionara dolaze na sastanak sa Bojanom Mitić, ali se ništa ne preduzima po predmetu Nisal-a, ali ni protiv Perića, što smo tražili.

Pred Nissalom Klub manjinskih akcionara zakazuje protest za 11.07.2013. i postavlja šatore,a tu ostajemo i sutradan. Razlozi što smo se okupili baš tamo su Vama dobro poznati, a to je sledeće:

– da bi se zaustavio rad na crno kada nije hteo ministar Dinkić kome smo podnosili prijave,sa registarskim brojem i markom kamiona, sa tačnom kilažom izvezenih profila uz propusnicu umesto računa i otpremnice, kao i sa tačnim vremenom izvoženja,

–da nateramo tajkune da zaposlenima overe zdravstvene knjižice, da im uplate obećane zarade sa zakašnjenjem od osam meseci, da im uplate doprinose na zarade, što su zaboravili više od tri godine, da im ne dozvolimo više nezakonite dokapitalizacije, kojim su vršili promene vlasničkog odnosa na štetu akcionara i države,

-da pitamo da li im je neko omogućio konverziju oko 11 hektara zemljišta dobijenog na korišćenje u ličnu unovinu, na štetu Države, ali i lokalne samouprave, čiju podršku imaju.

Vredno pomena je da je direktor Nissal-a Nebojša "Jebeš mi mater" Štambilj, sat vremena pre našeg dolaska već dogovorio sa predstavnicima MUP-a gde da nam zabrane postavljanje šatora, a vrhunac svega je da je od više desetina angažovanih bildera, petnaestak napustilo fabrički krug i da su se rasporedili tridesetak metara od ulaza u Nissal.

Iako je policija zadužena za održavanje javnog reda i mira na javnim površinama niko iz MUP-a ih nije dirao sve dok nismo lično intervenisali kod novopostavljenog načelnika kriminalne policijske uprave Niša, gospodina Anđelkovića. Nakon toga su povučeni u krug Nissal-a u kome je u tom trenutku bilo više osoba privatnog obezbeđenja, nego zaposlenih jer ih je bilo samo tridesetak radno angažovanih. Ostali su na nezakonitim plaćenim odsustvima i odmoru.

Ko je odgovoran što je najuspešnije preduzeće metalskog kompleksa do pljačke u organizaciji Mirka Cvetkovića i Aleksandra Vlahovića, uz pomoć tajkuna, od 1254 zaposlenih, sa redovnim primanjima i uplatama doprinosa na zarade, svedeno na samo tridesetak radno angažovanih od oko 300 zaposlenih, bez zarade i drugog, pitaju manjinski akcionari nadležne državne institucije, kojima se obraćaju.

Zbog toga što nismo imali odgovor iz VJT-a , gde je predmet Nissal-a i kakve su im dalje namere, pred palatom pravde u Nišu organizovali smo proteste s početkom od 15.6.2013. koji su trajali do 26.6.2013,a slike sa postavljenim šatorima i parolama dobili ste već od mog kolege. Više javno tužilaštvo je većim delom protesta bilo bez predsednika, jer je Bojana Mitić bila zamenjena novim koji je preuzeo dužnost tek 23.7.2013. Sve do 22.7.2013.niko nam nije mogao da odgovori gde je naš predmet i tri različita odgovora smo baš tog dana dobili.

Predsednik Višeg suda u Nišu, Krstić rekao je da je Nissalov predmet kod Republičkog javnog tužioca. Minut kasnije sekretarica VJT-a pokazuje nam papire da je predmet od tog dana već u Višem javnom sudu (a predsednik ne zna), a u pisarnici VJT-a su nam nakon provere odmah potom rekli da je predmet kod sudije Aleksandra Teodosića.

Za pet minuta tri različita odgovora. To isto su svi isti potvrdili i sutradan, pa smo tražili i sastanak sa pomenutim sudijom Teodosićem, a koji nam je tada rekao da je tog jutra, dakle 23.7.2013, dobio predmet, mada je isti tražio pisanim putem i 10.6.2013, a zahtev je ponovio i 18.7.2013.god., ali uzalud.

Upomost se ipak isplatila, jer se od tog dana menja odnos prema nama, pa nas je novopostavljeni predsednik VJT-a pozvao na razgovor 26.7.2013. u 12 časova. Upoznao nas je i sa upućenim zahtevom za operativni radom na celokupnom predmetom Nissal-a, kao i sa zahtevom da se preispitaju svi navodi iz teksta u Vašem listu "Kad gazde zabrazde" po kome smo pisali krivičnu prijavu, a koju Vam šaljemo u prilogu. Zahtev MUP-u podneo je zamenik Višeg javnog tužioca Goran Bursać.

Dok smo čekali postavljenje novog predsednika VJT-a uputili smo nekoliko krivičnih prijava protiv odgovornih, a sve Vam ih dostavljam u prilozima. Kako nam je novi predsednik VJT-a rekao iste će zamenik Višeg javnog tužioca Vlada Pavlović proslediti Osnovnom javnom tužilaštvu, nadležnom za razmatranje iste, a mi ćemo o tome biti pisano obavešteni.

Gradonačelnik Zoran Perišić nam je pre nekoliko meseci dao samo podršku na papiru, a sa direktorom Krstićem i pomoćnikom ministra Mrkonjićem, Draganom Jovanovićem, sastaje se stalno. Otvoreno smo mu zamerili zašto je zaboravio da ih podseti da zaposlenima overe zdravstvene knjižice, jer ima i bolesnih radnika, kojima doktori, kolege gradonačelnika ne daju doznake, a neće ni da ih leče.

Zaboravio je i da ih podseti da trebaju i zarade dati ponekad zaposlenima i još mnogo šta drugo. Zaboravio je i da je njegov opis posla borba za sve građane Niša, jer on te muke nema. Ima čovek zdravstvenu zaštitu, uplaćeni su mu i doprinosi na zarade, zarade su mu redovne, a možda ih dobija i na više mesta, pa što bi ga interesovali obični radnici ili akcionari.

Obećao sam da Vam pojasnim i sledeće. Pre ulaska tajkuna u Nissal, sredinom 2003. godine, četiri večeri je dolazio tada radnik Domal-inženjeringa Momčilo Cekić nudeći mi ogronmu količinu evra. Nisam izdao radnike, nisam uzeo nuđeno mi, nisam se sastao petog dana sa Goranom Vukovićem (iako je došao u Niš).

Tražio sam samo da definišemo otpremnine pre ulaska tajkuna u posed i potpisivanje dogovorenog Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Nissal potpisao što su tražili direktori i drugi sindikat od mene, ali sam zato i oteran iz Nissal-a nezakonito i još uvek vodim rat sa pravosudnom mafijom, jer je i novom ministru Selakoviću državni sekretar Danilo Nikolić, koji je uništio niško pravosuđe.

Protiv njega je udruženje za zaštitu građana Feniks svojevremeno skupljalo i potpise za njegovu smenu, što on dobro zna. Još uvek su u niškim sudovima sudije poslušnici, poput Ivana Sokolovića, Jelene Jovanović, Ivane Ranđelović i dr.

Pomoćnik ministra je i sada pre ovih dešavanja dolazio kod mene kući više puta da se dogovorimo, jer mu nisu odgovarali organizovani protesti i pisanja u Vašem listu. Dolazio je da bi me vodio u banjsku kafanu "Devet Jugovića", gde bi me čekao i Neša Pečat.

Dolazio je dva puta i Neša sam, bez Jovanovića, te smo pili sok u kafani "Banjče". Pričali su da im nanosim zlo pišući Vama i organizujući proteste, te da to nekako rešimo. Za kafanskim stolom sam im kazao da ću svoje aktivnosti nastaviti, a što i činim.

Pitajte Jovanovića otkud njemu ovoliko interesovanje za Nissal, kada je već drugi mandat pomoćnik ministra! Nije li on ključni čovek koji zaustavlja sve naše aktivnosti i hoće li se konačno stati na put kriminalnim radnjama u organizaciji vlasti? Zna li Aleksandar Vučić da mu zlo nanose saradnici poput Danila Nikolića, koji je radio za sve režime, a da sada na preporuku Perišića postaje i državni sekretar Ministarstva pravde?

Predsednik Udruženja malih akcionara, Zoran Đorđević “.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KADROVI “KOLUBARE”: SVE JE POD KONTROLOM!! BEZ BRIGE DO KONAČNE PROPASTI

 

Direktor rudarskog basena "Kolubara" Milorad Grčić svojim dolaskom na ovu funkciju, počeo je da dovodi svoje kadrove (i "kadrove"), koji zaslužuju da budu pomenuti u javnosti. Jedan od njih je svakako i jedan mladi gospodin, Radoš Lazarević, koji je zaposlen na mestu PR menadžera.

 

 

Pre ekspresnog zasnivanja stalnog radnog odnosa u "Kolubari" mlađani Radoš je radio kao prodavac Dačija automobila u salonu u predgrađu Lazarevca, inače drugi stalni posao mu je di-džej po lokalnim diskotekama i danas se mogu videti plakate za njegove nastupe po Lazarevcu, a i nadimak mu je Di-Džej Radosh.

Jedina ozbiljnija kvalifikacija za mesto PR menadžera u "Kolubari" mu je bila blisko porodično srodstvo sa potpredsednikom opštine Lazarevac, gospodinom kadrom Bojanom Stevićem-Dživdžanom.

Pretpostavljeni Di-Džej Radošu je pretekao iz prethodnog mandata i ime mu je Goran Perišić, ovaj kadar je završio industrijski menadžment na nekom brzopoteznom fakultetu u Užicu i već dobrih pet godina radi kao šef kabineta generalnog direktora (čitaj: kupler-majstor). Gospodin kadar Perišić je zadužen da bira između radnica po kombinatu one najraspoloženije za "druženje" sa rukovodstvom kombinata po službenim putevima u zemlji i inostranstvu.

Poznato je da mu je najveći poslovni uspeh to što je bivšem direktoru Nebojši Ćeranu uspeo da obezbedi dve sestre kao stalne pratilje, kojima je posle "Kolubara" na ime troškova stručnog usavršavanja platila ugradnju silikona kod dr. Čolića.

Opstanak gospodina kadra Perišića i kod gospodina kadra Grčića u kabinetu objašnjava se što je prvih dana mandata novog kabineta gospodin kadar Perišić uspeo da određenu kafe kuvaricu "nasoči" mladom oficiru policije gospodinu kadru Branku Milojeviću, koji je u "Kolubaru" doveden da bude šef unutrašnje kontrole. Pošto gospodin kadar Milojević sada ima mnogo više problema oko sopstvenog razvoda i veridbe sa trudnom kafe kuvaricom, "Kolubaru" nema ko da kontroliše.

Najsmešnije postavljenje u kombinatu bilo je ono gospođice kadra Jasmine Antonijević diplomirane ekonomistice sa FABUS (Fakultet za uslužni biznis), koja je kao pripravnik postala direktor interne banke "Kolubare".

Njoj je rešenje o postavljenju bilo otkucano još u novembru 2012. godine, međutim posle peticije u internoj banci da ne može pripravnik koji nije položio pripravnički da bude finansijski direktor, odlučeno je da se sačeka da ona položi pripravnički, tako da je ona postavljena koji mesec kasnije u 2013. godine.

Njen nemerljiv doprinos stranci i kombinatu ogleda se u finansiranju SNS i podmićivanju stranačkih funkcionera. Novac kojim ona raspolaže je pošteno stečen od porodičnog biznisa njenih roditelja, a to je lanac javnih kuća u Austriji, gde je mlađana Jasmina dugo vremena i živela. Da ne bude da se postavljaju samo oni sa brzopoteznih fakulteta, gospodin kadar Grčić je postavio i jednog doktora nauka, ali avaj jadni Joriče, taj doktor nauka je prepisao ceo svoj doktorat!

Pošto je dr Slobodan Radosavljević postavljen za direktora sektora za ekologiju u "Kolubari" prvi zvanični akt mu je bila licitacija otpadnog gvožđa, za koje se godinama niko nije usuđivao da raspiše tender. Doktor kadar je raspisao javni poziv u nekim lokalnim novinama ali tek pošto je prodao gvožđe i dobro napunio svoje džepove.

Ovakvoj poslovnoj politici kadrovanja u kombinatu usprotivio se magistar Branko Petrović koji je direktor sektora investicija. On je ovih dana uspeo da iz svoje bivše stranke (DS) prevede više od 300 ljudi u SNS.

To se nikako nije svidelo Bojanu Steviću-Dživdžanu sekretaru stranke u Lazarevcu i potpredsedniku opštine, jer je svestan da su u stranku dovedeni pravi ljudi sa pravim fakultetima. Svima je poznato da je stranka obezbedila Dživdžanu da završi neki fakultet u Novom Sadu, a njegovo je bilo samo da ide da prijavljuje ispite i da se na njima pojavljuje, međutim ceo jedan dan je proveo čekajući da polaže ispit na pogrešnom fakultetu. Na to mu je skrenuo pažnju profesor koji je pročitao iz njegovog indeksa gde gospodin kadar studira.

 

     Pismo Vučićevog simpatizera

 

Evo ja neobavezno da vam napišem neka saznanja o Aleksandru Jokiću iz SNS. Nemam ništa protiv njega imamo neke zajedničke prijatelje ali lopovluk je nedopustiv…Stekao je veliko poverenje Aleksandra Vučića angažovanjem na terenu uoči izbora. Inače, Jokić je rođen u Plavu gde i često boravi…A takođe je boravio pre 1999 godine po Prištini. Inače je strastveni kockar i baš danas i ovog vikenda je u Plavu gde kocka. Inače, do pre godinu dana nije imao dinara a sada već ulazi blizu milion. A kako?

Otvorio je firmu tj. vlasnik firme je Bajo Redžić rodom iz Bijelog Polja, živi u Žarkovu, a to je fiktivno, inače je pravi vlasnik Jokić i sam sebi namešta poslove iz EPS.

Već je kupljen jedan stan u ulici Vodovodskoj, pa BMW 530 itd. A Bajo Redžić je inače bio član kriminalne grupe pokojnog Veska Božovića narko dilera. Jokić je trenutno postao i vlasnik najnovijeg GL Mercedesa. Nedavno je otputovao u Plav da kupi kuću od 80.000 evra.

Za direktora na Banovom Brdu je postavio nekog Jeknića, čoveka koji nije iz struke ali njegov čovek i već su računi abnormalni u restoranu Pink. Avionske karte se uzimaju na račun EPS za svoje prijatelje drugove, za Vukadina Gojkovića i Vuleta Gojkovića…

Ja sam inače samo simpatizer Vučića, ali se plašim da sa ovim lopovima iz Crne Gore neće dobro proći. Inače sam vojni penzioner star 44 godine, bio sam pripadnik vojne policije pa ako vam treba jos informacija izvolite.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KADROVI VODEĆE STRANKE: DA LI JE NJIHOVA NAJVEĆA KVALIFIKACIJA – ODANOST VOĐI?

 

Umesto stručnosti kadrovi Srpske napredne stranke moraju da imaju bezrezervnu ljubav prema vođi i vrhu stranke i spremnost da za njih otimaju svaki dinar i evro do kojih dođu. Većina njih već se dokazala u proneverama i krađama, što je, izgleda, najvažnija preporuka za dobijanje neke od funkcija na koje po koalicionom sporazumu naprednjaci polažu pravo.

 

          Milan Malenović

 

Srpska napredna stranka je najjača članica vladajuće koalicije i kao takva bi morala da da najviše visokih državnih funkcionera. To, međutim, nije slučaj, jer ova stranka uopšte ne raspolaže dovoljnim brojem kvalitetnih kadrova, posebno kuburi sa visokokvalifikovanim ljudima sposobnim da se uhvate u koštac sa problemima koji pritiskaju ovu državu.

Šef kabineta prvog potpredsednika vlade Srbije, Aleksa Jokić, jedan od najvažnijih kadrovnika naprednjaka, u medijima je poznat po svom javno izgovorenom vapaju, koji doslovno prenosimo: "Mog Aleka mnogi bi da vide mrtvog".

Pod tim je podrazumevao Aleksandra Vučića, koga samo najbliži prijatelji i oni koji su više od toga oslovljavaju sa "Alek". Jokića u stranci smatraju za pijanca i budalu koja je veći deo svog vremena provela po kanalima. Sve što je stekao u životu, tvrde obavešteni, stekao je na državnim jaslama. On i njegov brat radili su kao službenici DB-a.

Svoj kapital zaradio je "pošteno". Recimo, kuću u Valjevu su mu napravila, bez i jednog jedinog dinara, preduzeća Termoelektro – Beograd, Termovod -Valjevo i druge firme tadašnjeg sistema Termoelektro, čiji je direktor tada bio Ljubomir Davidović.

O ovome postoje dokazi, svedoci i radni nalozi, ali se navodni borac protiv korupcije, Vučić, ne interesuje mnogo za prošlost svog šefa kabineta. Vredi pomenuti još i lokal u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu, pa halu u Jajincima i mnoge druge nekretnine koje Jokić poseduje.

Dok je bio u službi Državne bezbednosti, u Valjevu je bukvalno pljuvao po narodu i spopadao sve žene, bila udate ili ne…Jokić je ranije bio u SPS-u, odakle je otišao pod nejasnim okolnostima, a danas je jedan od onih koji vode glavnu reč kada se postavljaju kadrovi SNS-a. Trenutna preokupacija mu je razbijanje valjevskog odbora naprednjaka. Kada ovakvi ljudi vode kadrovsku politiku najjače stranke na vlasti, nije ni čudo što ona delegira potpune neznalice.

Odličan primer toga koliko malo kvalifikovanih kadrova ima SNS predstavlja Dragoljub Simonović, zvani Sima Ciganin, aktuelni direktor Železnice Srbije koji jedine veze sa železnicom ima tako što je u mladosti kao nekvalifikovan bio pomoćni radnik na stanici, zadužen da udaranjem čekićem proverava ispravnost točkova na kompoziciji.

Ne zna se tačno ni šta je od škola završio Srba Filipović, naprednjački kadar na mestu portparola Ministarstva poljoprivrede. Obrazovanje on ne prikazuje ni na svojim zvaničnim prezentacijama na internetu, a u stranci i ministarstvu se otvoreno govori kako je postavljen samo da bi za račun Aleksandra Vučića špijunirao ministra Gorana Kneževića.

Pre ove funkcije Filipović je na beogradskim ulicama u zimskom periodu glumio Deda Mraza, što mu je, očigledno, dovoljna preporuka za mesto koje danas zauzima. U međuvremenu je uspeo da dogura i do nezapaženog autora blogova na internetu.

Goran Višnjić, direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada (ZIG), istina, ima fakultetsku diplomu, ali nema nikakve veze sa građevinarstvom, jer je diplomirani ekonomista. Sa 26 godina se zaposlio u Šipad Komercu, a dogurao je i do mesta člana Glavnog odbora SNS-a, što ga je i preporučilo za ovu funkciju, budući da je poznat po svojoj odanosti Vučiću..

Slavišu Kokezu je lično prvi potpredsednik republičke vlade progurao na istaknuto mesto u radnoj grupi Crvene Zvezde. Iako slabo obrazovan (ima četvrti stepen, odnosno nezavršenu gimnaziju i školu za stručni kadar) ovaj saobraćajni tehničar je za SNS značajan kao bogati preduzetnik sposoban da zaradi pare i tamo gde ih ostali ne vide. Član je Glavnog odbora SNS-a i potpredsednik beogradskog Gradskog odbora ove stranke, a bio je i predsednik FK Zemun.

U prilog tvrdnji kako naprednjaci raspolažu izuzetno malim brojem akademski obrazovanih ljudi ide i činjenica da su na Beogradskom univerzitetu gotovo bez ikakvog uticaja. Pre prošlogodišnjih izbora na BU su najuticajnije bile Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije.

Posle izbora i haosa u koji su upale demokrate, veliki broj studentskih aktivista priključio se SPS-u, dok je samo mali broj njih pristupio SNS-u. Naprednjaci, jednostavno, skoro da nemaju nikakvo uporište na Univerzitetu. Jedan od razloga zbog kojih malo studenata Srpsku naprednu stranku uzima za ozbiljno je, sigurno, i to što na čelu stranačkih omladinaca stoji Aleksandar Jovičić.

O njemu jedan drugi funkcioner naprednjačke omladine i blizak Jovičićev saradnik (ako ne i nešto više), koji iz razumljivih razloga ne želi da mu ime bude pomenuto u novinama, kaže: "Žestoko ga udaraju kompleksi što nije iz centra Beograda, nego sa periferije. Kada ga neko pita odakle je, on odgovara: sa teritorije beogradske opštine Palilula, namerno prećutkujući da je iz sela Borče, koje pripada toj opštini."

U svom CV-u Jovičić je naveo da od obrazovanja poseduje sledeće: od 2002. do 2006. pohađao je Tehničku saobraćajnu školu gde je stekao zvanje saobraćajnog inženjera, zatim je od 2008. do 2011. bio na Beogradskoj poslovnoj školi koju je napustio sa zvanjem "ekonomiste (menadžera) strukovnih studija", a 2011. godine, upisuje se na četvrtu godinu poslovnih studija, smer "Izvršno upravljanje". Da li je u međuvremenu završio ove studije i sa kojim uspehom, nije poznato.

Jovičić u svojoj poslovnoj autobiografiji navodi i kako je 2007. godine pohađao seminar u Sloveniji na temu "Edukacija u cilju usavršavanja u oblasti inovativnog pristupa potrebama tržišta i distribucije prodajnog asortimana." U maju 2008. priznaje da pohađa kurs u Štutgartu, koji je organizovalo slovenačko preduzeće Gorenje u cilju usavršavanja u sektoru kuhinjskog projektovanja na programu Gaston (Auto Cad). Od radnog iskustva, Jovičić navodi da je u periodu od 2007. do 2009. u Gorenju radio na projektovanju kuhinja, dok je u istom preduzeću od 2009. do 2011. bio Sales Manager.

Pre ulaska u politiku Jovičić se, po rečima pomenutog saradnika, odevao u najobičniju garderobu. Danas ne nosi odelo jeftinije od 300 evra. Osim što je za stalno zaposlen u SNS-u kao predsednik omladine, gde mesečno prima oko 50.000 dinara, on dobija prinadležnosti i kao potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a.

Ovaj projektant i prodavac kuhinjskih elemenata sa eventualno završenim privatnim fakultetom teško da može da motiviše studente i intelektualce da pristupe Srpskoj naprednoj stranci. O njegovoj sposobnosti dosta govori i to što mu govore pišu drugi, koji mu po potrebi i sufliraju, a da je u stranci i šire poznat kao neko ko krade tuđe ideje – i to od mladih talenata koje lažnim obećanjima o budućem zaposlenju odvlači u svoj kabinet, a poneke i u krevet.

Ipak, osnovna jedinica za merenje neobrazovanosti kod naprednjaka glasi "Mićan", po Slaviši Mićanoviću – Mićanu, članu Glavnog odbora SNS-a, predsedniku Internet tima stranke i samoproklamovanom čuvaru naprednjačke ideologije.

Ovaj srpski pasdaran se nalazi na nivou fiziološke tuposti i to ne zato što je prirodno glup, već zato što je sam tako odlučio. Mićanović još samostalno odlučuje samo o tome da li je gladan ili žedan, dok za sve ostalo pita Aleksandra Vučića koga bukvalno obožava.

I Mićanović i Jovičić su u stranci poznati kao odani potrčci, koje stranački vrh iz tih razloga i trpi. U toku priprema lokalnih izbora na jugu Srbije, Mićan je kao stranački bič putovao tim delom naše države prenoseći Vučićeve instrukcije, a kamera ga je zabeležila kako posle uživanja opijata u besvesnom stanju leži u jednoj prostoriji odbora SNS-a u Nišu.

U međuvremenu stranački funkcioneri širenje neobrazovanih kadrova po SNS-u nazivaju "mićanizacijom stranke".

Stručnost, pa ni obrazovanje, očigledno ne igraju nikakvu ulogu kada je u pitanju izbor kadrova Srpske napredne stranke. Dovoljno je da neko bude beskrajno odan Aleksandru Vučiću i voljan da za njega uzima novac, kako iz budžeta, tako i od privrednika, prinudnom naplatom.

 

     A 1.

Napred naši reketaši!

Jedan od članova Glavnog odbora SNS-a, koji iz razumljivih razloga želi da ostane anoniman, ukazao je piscu ovih redova na postojanje jedne neformalne grupe preko koje se za privatne račune Aleksandra Vučića prikupljaju pare iz srpske privrede i državnog budžeta. Postojanje ove grupe jasno objašnjava zbog čega se u zapećak gura stručnost pri izboru kadrova, jer su odanost i sklonost ka kriminalu jedini potrebni uslovi.

Siva eminencija ove grupe je Nikola Petrović, direktor Elektromreže Srbije, koji je istovremeno i vlasnik preduzeća "Ekoenergo grup", "Jabukovnik" i "Mini hidro investment" u čijem vlasništvu se nalazi veliki broj mini hidro-centrala.

Petrović je pomenut i u aferi Energoprojekta u Nigeriji, kada je oprano i nestalo više od 150.000 evra. Pored njega u označenoj grupi zatičemo i Gorana Višnjića, Slavišu Kokezu i Miloša Vučevića, advokata i gradonačelnika Novog Sada. Interese prvog potpredsednika srpske vlade u grupi štiti njegov rođeni brat, Andreja Vučić.

Zaduženje ove grupe je da od domaćih tajkuna uzima novac za ostvarivanje određenih prava i da, pošto za sebe zadrži proviziju, pare prebaci na strane račune porodice Vučić i njihovih najbližih i najpoverljivijih saradnika.

 

     A 2.

Napredno batinanje

Ako ne mogu da privuku obrazovane, lideri naprednjaka se trude da bar za svoje potrebe angažuju huligane. U strategiji stranke za rešavanje unutarpolitičkih tenzija postoji i plan o izazivanju uličnih nemira koji bi poslužili kao izgovor za uvođenje vanrednog stanja. U tu svrhu veoma dobro mogu da posluže navijačke grupe.

Vrh Srpske napredne stranke je veoma blizak sa vođama zvezdinih navijača, poznatih kao Delije, ali se do skora smatralo i da su vođe partizanove grupe Alkatraz bliski SPS-u, zbog čega naprednjaci pokušavaju na svoju stranu da privuku drugu partizanovu navijačku grupu – Zabranjene.

U međuvremenu se, međutim, saznalo da je jedan od najvažnijih vođa Alkatraza, ako ne i sama siva eminencija ove grupe Aleksandar Vavić, koji nije stranački vezan, već ima duboke korene u srpskoj policiji i obaveštajnim strukturama.

Vavić je pre dolaska u Partizan bio vatreni navijač Crvene zvezde, odakle i potiču njegovi kontakti sa delom vrha Srpske radikalne stranke koji će se kasnije izdvojiti u Srpsku naprednu stranku. U međuvremenu prešavši u Partizan, Vavić je istražiteljima napada na francuskog navijača Brisa Tatona u Beogradu bukvalno diktirao spisak navodnih učesnika, od kojih su pojedini dokazano imali alibi.

Uprkos tome svi oni su procesuirani, jer su nekome smetali. Tako je Vavić lično insistirao da se na spisak osumnjičenih uvrsti i momak sa Karaburme koji je u vreme napada sedeo u jednom drugom kafiću sa društvom koje je potvrdilo njegov alibi. Vaviću je ovaj momak stajao na putu, jer mu nije dozvoljavao da prodaje drogu po Karaburmi.

Batinaši iz redova navijača, već su se isprobali tokom predizborne kampanje u Zemunu gde su se krvavo obračunali sa aktivistima Srpske radikalne stranke. Identičan scenario se priprema i za ostale beogradske opštine na kojima tokom ove godine trebaju da se održe lokalni izbori.

Surove obračune sa političkim i ideološkim protivnicima od SNS-a postavljeni organizatori batinaša objašnjavaju rečima kako niko nije jači od države. Pri tome oni sebe i svog voljenog vođu Vučića doživljavaju kao državu, dok su svi ostali, računajući tu i narod i slobodne medije antidržavni elementi sa kojima se treba obračunavati na svakom koraku i na svaki način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PAJTIĆEVA GRAĐEVINSKA MAFIJA: BULEVAR PROFITERA, PUTEVI DROGE I VOJVODINA NA RASPRODAJI

 

Šta je sve policiji ispričao svedok saradnik Zlatibor Paunov zvani Torbica (67), bivši član Komisije za planove Skupštine grada Novog Sada, i bivši načelnik Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove. Zbog čega u izveštajima CIA i DEA Novi Sad predstavlja važnu raskrsnicu droge, i kako preko građevinskih prevara vojvođanska politička vrhuška pere novac od narkotika…

 

        A. Nađ

 

Svaki pametan gradonačelnik zna da je najskuplja roba koja postoji u nekom gradu građevinsko zemljište. Ono šta je uradio Šarićev kartel u Novom Sadu je mrvica prema onome šta je uradio kum Bojana Pajtića i bivši gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić u Novom Sadu u dogovoru sa Bojanom Pajtićem i odabranom grupom ološa koji sebe naziva Demokratskom Strankom.

Zbog činjenice da Pavličić, koji je nekada sa trulim "Jugom" došao iz Subotice, na poziv Bojana Pajtića, ima uknjiženih devet stanova a šef policije Miloš Krstić samo jedan manje, prošlog petka je beogradska policija došla da izvrši "uslužno hapšenje" novosadskoj policiji koja godinama zbog korumpiranosti neće da se meša u svoj posao.

U početku je izgledalo da su poplašeni i uhapšeni samo babe i dede koji su godinama radili u urbanizmu, ali, čim su vremešni ljudi još prvog dana shvatili koliko je hladno u zatvoru, otvorili su dušu i pokazali ko su, šta su radili, i koga su u gradu zastupali trinaest godina, umesto države i građana Novog Sada.

Posle dugačke i iscrpne priče koja direktno vodi od tajkuna Vojislava Gajića i Petra Matijevića do Bojana Pajtića, oni su pušteni da se brane sa slobode a poslednja fioka u istrazi nepočinstva pokrajinske vlasti je ostala otvorena. Pri tome je neverovatno dragocen bio prethodnih dana i Dušan Borovica koji je na ovo ukazao i kome sve više prija kafa u zatvoru na koji treba da se navikne i Dušan Elezović.

Pošto je Borovici prihvaćena uloga zaštićenog svedoka u istrazi protiv Bojana Pajtića i Dušana Elezovića, on sve više otvara svoju veselu dušu! Takođe se u posebnim krugovima spominje i poslednji boravak pokojnog Ratka Buturovića kod istražnih organa, čiji je iskaz direktno iz policije prenošen na pet šest službenih telefona, jer su se mnogi iz policije, koje je Buturović plaćao, bojali da nisu spomenuti!

Ovaj interesantni iskaz pušten je odabranim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i u njemu Buturović poslednji put baca puno svetlo na kriminal Pajtićeve lopovske bande u Novom Sadu i pokrajini, u kojoj je zatvoreno 300.000 radnih mesta, privreda uništena a oni priterani u ćorsokak, i sada nude za podršku “rezoluciji o Vojvodini “ 2.700 evra po glavi stanovnika.

Zlatibor Paunov (67), vremešni čičica sa večitom torbicom pod miškom, u poslednje vreme je posetilac zdravstvenih ustanova radi trošnog organizma koji mu je uništavan dok je posredovao između građevinske mafije i želja Bojana Pajtića. Ovaj dugogodišnji direktor urbanizma je prvi otkrio veliki talenat Vojislava Gajića, njegovih sinova i Petra Matijevića i njegovog mlađeg sina narkomana. Kad priča u šali, kako je počela ta saradnja, on se nasmeje i ispriča anegdotu kako je Vojislav Gajić, koji je na slici "Tajna večera" stavio svoju glavu umesto glave Isusa, pa je prozvan od meštana iz njegove rodne Bobote iz koje bolje da nikad nije došao-“ Isus iz Bobote“.

Gajić, sa neartikulisanom verbalnom komunikacijom, dolazi po prvi put kog njega, izuva cipele i penje se u čarapama na sto sa građevinskom maketom Novog Sada i počinje da pomera zgrade od stiropora pravdajući da se grad tako vidi bolje iz aviona! Pre toga nikad nije video ništa veće od Bobote, gde je ceo život varao svoje meštane. Kada ga je Zlatibor Paunov upitao, iz čega to misli da finansira, on je pritisnuo jednim prstom nos kao kad se ušmrkava kokain i tako objasnio iz čega…

Vojislav Gajić je devedesetih krenuo u biznis sa starim babama kojima je bagerima potkopavao i rušio kuće, puštao svoje kriminalce da stare ljude, uglavnom samce, presreću i tuku po mraku, ili ih je terao da potpišu da daju kuće za utočište u staračkim domovima.

Tako je počeo sa par građevinskih mašina devedesetih, izgradio kod Novosadskog Sajma ono što svi danas zovu "bulevar ratnih profitera", zapravo, oblast sadašnje mesne zajednice “7 Juli“ gde ima čitave ulice u kojima je kasnije DS-u poklanjao stanove, pa je krenuo na Liman, gde sada svi funkcioneri DS-a imaju stanove, a neki od su dobili i zgrade da po nekoliko puta prodaju stanove raznim vlasnicima!

U mesnoj zajednici 7 Juli nalazi se i privatna policijska stanica Vojislava Gajića i Petra Matijevića, u kojoj oni drže svoje automobile gde se policija uvek i svemu iščuđava, pa se čudila i kada je na deset metara od stanice ispaljen rafal u prolazu iz ruke "malog Kićuna" u trenerci sa kapuljačom, i kada je izrešetan "Žabac", kao upozorenje Matijeviću i Gajiću čiji su sinovi sedeli oko njega, jer nisu platili na vreme ratu za drogu.

Naime, Šarić je u okviru boravka u Novom Sadu kreditirao na mig Bojana Pajtića – Petra Matijevića i Vojislava Gajića, koji su mislili da je Šarić nestao zauvek, ubijen ili bilo šta, pa će im dugovi ostati nevraćeni, kao i pokojnom Arkanu ili ubijenim Zemuncima.

Bulevar Evrope je najveće ruglo od zgrada koje su iznikle na veoma skupom zemljištu koje je kupljeno za bagatelu. Ovaj deo grada zahvaljujući Bojanu Pajtiću i ostaloj kamarili koja je napunila džepove sada liči na siromašno sindikalno odmaralište u Solunskoj regiji.

Hotel Holiday Inn je najveća krađa Pajtićeve klike u saradnji sa Gajićem i Matijevićem, na čijem placu je građeno šest spratova više od dozvoljenog, gde je Vojislav Gajić hteo krišom, uticajem na Bojana Pajtića, u maniru primitivnog prevaranta, da napravi još tri sprata sa unutrašnjim pregradama. Ali, ispostavilo se, da će to sada teško dobiti.

Vojislav Gajić je izgradio i ogromnu zgradu koja polako tone, jer nije rađena statika. Nalazi se preko puta pokrajinskog SUP-a i tone! Tu nema prodatih lokala ni stanova, ali, njemu posao cveta i dalje i niko u pokrajinskom SUP-u ne sme da se pita kako mu to "ide", nego sada beogradska policija mora da vrši uslužna hapšenja po Novom Sadu.

Novi Sad je po podacima CIA i DEA glavna raskrsnica puteva droge koji vode u Evropu i iz Evrope. Bojan pajtić i Dragoslav Petrović su smislili da narko mafiji prodaju gradsko zemljište i zgrade, parama od provizije na trafiking droge, parama od pozajmica od narko bosova i parama za koje su narko bosovi dobijali sve sto je prestižno a posle čak i ono upropašteno u privredi Vojvodine.

Posao je internacionalni, a prao se novac od narkotika i žmurilo na njegovom transferu preko ovog grada. Veza pokrajinske vlasti i njenih tajkuna sa inostranstvom je u početku bila droga a sad je proširena na “deklaraciju o Vojvodini“ radi lične zaštite tih istih funkcionera.

Za te pare su Gajić i Matijević gradili i kupovali (jedan hotele a drugi mesare i poljoprivredne komplekse) a proviziju od zemljišta i zgrada je tajno i na tajne račune ubirao Bojan Pajtić sa svojom odabranom grupom koja sada čeka hapšenje. Međutim njihovim zatvorom se ne rešava problem siromašnog društva – oni moraju te pare vratiti natrag narodu i za to postoji uvek način!

Pajtić je dozvolio izgradnju i drugim sumnjivim licima od kojih su pet njih umrli (ili su ubijeni) pošto su višestruko prodali stanove u tim zgradama. Ljudi koji su kupili stanove od ubijenih sada čupaju kose, jer te stanove ne mogu uknjižiti zato što ima po deset vlasnika na jedan stan.

Jedan od investitora ovakvih zgrada, Živa Popović je u ulici Koste Racina dao celu zgradu DS-u kao nagradu, a uvaženi Pajtićevi prijatelji su stanove iz nje preprodavali građanima više puta uz znanje i saglasnost gradskih urbanističkih čelnika i njihovih advokata. Jedan od poznatijih DS čelnika i preprodavaca stanova je i sadašnji direktor Studentskog Centra, Jovan Bjelobaba, koji je sa svojim timom iz pokrajinske vlasti i sa Goranom Radićem koji se predstavljao kao “sainvestitor“, prodao preko sedamdeset stanova po ceni svakog od sto hiljada evra!

Po ovome šta je uradila zadnja Pajtićeva garnitura kadrova iz DS-a bivši direktor ZIG-a Borislav Novaković, zvani Bora Konj je sitan amaterski lopov, i zato je sklonjen, uprkos brojnim krivičnim prijavama koje čekaju na njega kad se promeni tužilaštvo.

Takođe, i Aleksandar Jeftić koji je Nenadu Čanku morao mesečno plaćati po 500.000 dinara dok je bio na funkciji direktora javnog preduzeća "Zavod za Urbanizam“, sitna je i ispušena lula, mada je sagradio velelepnu kuću u ulici Vojvode Knićanina, u kojoj su sva stakla zatamnjena da se ne vidi kako njegova zaključana žena po ceo dan liže jezikom prozorsko staklo iznutra, jer je u Jeftićevoj krađi bila zapuštena pa je poludela!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRVA DAMA SRBIJE: DRAGICA NIKOLIĆ SE VIŠE NE BAVI TRAVAMA I IKONOPISANJEM, VEĆ SKUPLJANJEM PARA

 

Srpsko dno isplivalo je na površinu! Dragica Nikolić, žena bivšeg građevinskog tehničara-terenca a sadašnjeg predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, postala je takozvana prva dama. Od tog momenta, ova tragikomična pojava ne izlazi iz škola, bolnica, fakulteta, biblioteka, muzeja, arheoloških lokaliteta, naučnih rasprava…Ova neuka žena, po svim merilima baba, nalazi se u stanju novog devojaštva, prenemaže se pred kamerama, oblači kao preljubnica iz te-ve sapunica, i pokušava svim silama da se predstavi kao duhom bogata dobrotvorka.

 

                     major Goran Mitrović

 

Stvar je potpuno suprotna: ona je slika i prilika opšte duhovne bede, a njenu humanitarnu fondaciju pomažu i vode lica sa kriminalnim biografijama. "Upraviteljka" njenog fonda je Violeta Karić, okrivljena za pljačku stambenog i poslovnog prostora u "aferi Mobtel", a "donator" joj je i Miodrag Kostić-Kole, tajkun koji još nije kažnjen za multmilionske prevare i pljačke…Na poklonjenje joj dolazi i Bojan Pajtić sa buketima cveća, šaljući poruku da je sluga pokoran i da je spreman na podelu plena. Da li je ova žena opasna koliko je i smešna?

Tek što je zasela uz svoga muža u predsedništvu Srbije, Dragica Nikolić, žena koja sebe u javnosti predstavljala kao "ikonopisca" i "sakupljačicu lekovitog bilja", osnovala je fondaciju koja nosi njeno ime. Na čelo tek osnovane fondacije "Dragica Nikolić", postavljena je Violeta Karić (upisana kao "upravitelj" humanitarnog fonda). Ova članica porodice Karić poznata je i po tome što je učestvovala u čuvenoj aferi "Mobtel" (pljačka 13.000 kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora u Beogradu), a proces protiv nje ni do danas nije okončan.

Dragica Nikolić, do nedavno sakupljačica lekovitog bilja, danas sakuplja novac i imovinu od režimskih tajkuna, preko svoje fondaciji u kojoj prima sve vrste donacija. u novcu i "naturalno".

Najveći lopovi u Srbiji, najbrže su shvatili o čemu se ovde radi! U toku je sezona novih iskupljenja grehova u robi i novcu, pa je tako i predsednik "MK Grupe" Miodrag Kostić-Kole, početkom juna 2013. godine, "rešio" da svoju porodičnu kuću u Petrovaradinu prepiše na Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

Ova "primopredaja" dešavala se u prisustvu Dragice Nikolić, koja se u Kostićevoj kući pojavila u dva svojstva: kao žena Tomislava Nikolića koja šalje poruku iz predsedništva da je Kostić zaštićen, i kao režimska blagajnica, kojoj tajkun plaća zaštitu. Jedan bliski posmatrač ovoga skandala, primetio je da je i čuveni kralj droge, Pablo Eskobar, gradio škole i kuće u naseljima gde je živeo!

Umesto da odgovara pred sudovima ove zemlje zbog niza multimilionskih prevara, Miodrag Kostić, zahvaljujući naprednjačko-demokratskoj pljački, i dalje širi svoju imperiju-on treba njima, oni trebaju njemu!

Ovom skandaloznom i besramnom događaju pridružio se i Bojan Pajtić, sa "kitom cveća", klanjajući se Dragici Nikolić do zemlje, šaljući tako poruku naprednjačkim partnerima da će opljačkano pošteno deliti sa njima.

Da bi sve ostalo unutar porodice, kako i priliči pravoj mafiji, Dragica Nikolić je postavila za članice Upravnog odbora fondacije, svoje snajke Milenu i Milicu, udate za njene sinove Branislava i Radomira. "Poslovni prostor" fondacije "Dragica Nikolić", nalaze se odmah do vrata kabineta Tomislava Nikolića. Tako je dojučerašnja travarka Dragica postala prva žena nekog srpskog vladara novijih vremena, koju je muž službeno uselio u Predsedništvo Srbije, zajedno sa decom, snajkama i ostalom mnogobrojnom rodbinom.

Tomina Dragica-domaćica-travarka, izbezumljena je od sreće! Nosi suknje sa šlicom, paradira u najskupljoj garderobi kupljenoj u eminentnim svetskim modnim kućama, doživljava svoje drugo devojaštvo, ali još uvek ide gladnih očiju željnih svega. Ne tako davno, hrvatski "Jutarnji list" je pisao kako "Nikolićeva supruga u službenom vozilu obilazi skupe butike po Beogradu", i izneo podatak da je samo za talijanske cipele marke Elisabetta Franchi platila 200 hiljada dinara. Sve čini da zaboravi svoju prošlost, ali ne ide! Ipak je ona žena bivšeg građevinca-terenca!

U pomoć njenoj stalnoj terapiji od kompleksa niže vrednosti, priskočili su i mediji. Došlo je do provale nezapamćenog udvorišta u srpskoj štampi, koja na udarnim mestima klikće kako je "…Dragica Nikolić otvorila Bazar na Beogradskom Sajmu", "Dragica Nikolić posetila prirodnjački muzej", "…obišla Istorijski muzej", "…uveličala otvaranje muzeja Srpske pravoslavne crkve", "…posetila porodilište u Čačku", "…obišla Opštu bolnicu u Novom Pazaru", "…posetila Sajam knjiga u Beogradu", "…sa ministrom kulture Bratislavom Petkovićem obišla arheološki lokalitet Viminacijum"…

U srpskoj istoriji su zapamćene razne nevoljene vladarke, poput kraljice Drage Mašin, ali, nijedna od njih nije bila neobrazovana. Svaka od njih je bila školovana, govorila je strane jezike i poznavala brojne veštine ophođenja, pravila komunikacije i znala gde joj je mesto u društvu.

U godini kada je pljačkom i veleizdajom došlo do potpunog poraza srpske nacionalne i državne ideje, pokušaj stvaranja institucije "prve dame" sa osobom kakva je Dragica Nikolić, više je nego drzak.

Srećom po ojađeni narod, za Dragicu-sakupljačicu više nema nade. Kasno je da jedna šumadijska travarka u odmakloj dobi ode u školu za dame. Kad se staro drvo nakrivi, više niko ne može da ga ispravi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KROKODILSKI ZAPAD: PAMET SRBIJE FINANSIRA NAROD, A ZAPAD JE UZIMA ZA DŽABE….

 

Iako je privreda Srbije je odavno na klimavim nogama, da je i punjenje budžeta postalo otežano, a gomilu svršenih studenata iz Srbije Zapad dobija besplatno, naše visokoškolstvo proizvodi kadrove za izvoz u inostranstvo.

 

       Piše: Aleksa Mijajilović, poljoprivrednik iz Rušnja

 

Svakoga dana prolazim pored naših državnih fakulteta u bulevaru kralja Aleksandra i gledam ispred njih našu mnogobrojnu a najpametniju mladost. Začuđujuće je to da i pored totalnog uništenja srpske ekonomije, privrede, industrije, kao i mnogobrojnih organizacija vanprivrede, u poslednjih deset i kusur godina na našim državnim fakultetima se ne smanjuju kvote za upis novih studenata. Broj studenata se ne smanjuje a potrebe za njima su u Srbiji iz dana u dan sve manje i manje.

Opravdano se nameće pitanje kome toliki broj svršenih studenata, novih akademskih građana uopšte i treba?

Nije sporno da oni trebaju samim fakultetima jer od ogromnih iznosa upisnina i od onih drugih plaćanja studenata zaposleni na fakultetima veoma lepo, čak i za naše uslove neprimereno lepo žive. Privredi, državi i ostalima toliki broj studenata svakako ne treba.

Ono malo preostalih uspešnih firmi koje su pokupovali stranci i nije propalo privatizacijom dovelo je u Srbiju iz svojih zemalja rukovodeće kadrove te im naši akademci ne trebaju.

U državnim i paradržavnim strukturama vlasti vladajuće političke stranke zapošljavaju svoje kadrove, poslušnike, među kojima skoro i da nema fakultetski obrazovanih ljudi sa diplomom naših državnih fakulteta.

Danas su nam na primer Skupština i Vlada prepune, sve do najodgovornijih funkcija diplomaca sa privatnih fakulteta koji služe da se političkim kadrovima brzom brzinom dodeljuju diplome visokog obrazovanja iza kojih ne stoji ama baš nikakvo znanje a samim tim ni muka tj. napor.

Sve menadžer do menadžera. Ponavlja se priča iz perioda neposredno posle Drugog svetskog rata, samo što su tada za to služili ubrzani kursevi i partijske škole a ne privatni fakulteti, da se partijskim kadrovima dodeljuju diplome neophodne da bi oni obavljali odgovorne poslove u društvu.

Dakle, u vreme velike nestašice para u budžetu Republike Srbije postavlja se pitanje zašto država ne smanji broj studenata na svojim fakultetima na optimalan, odnosno neophodan nivo, čime bi uštedela ogromna sredstva?

Jedan od odgovora nameće se na prvi pogled, prosto bode oči, naročito kada su u pitanju studije tehničkih i prirodnih nauka.

Ukoliko se zna da je od 5. oktobra 2000. godine Srbija postala država ograničenog suvereniteta, da su od tada na vlasti ljudi koje postavljaju Vašington i Brisel, kvote za upis studenata mogu da se smanje samo uz njihovu dozvolu. (Pre nedelju-dve, gostu u jednoj TV emisiji mrtav-ladan javno izjavi da svakog četvrtka naš ministar prosvete dobija naloge i uputstva iz Brisela šta treba da radi!).

Pa zašto ih onda ne smanjuju? Nije Zapad lud da to učini tj. odobri, jer sva ta naša pametna deca kada završe fakultete, pre svih elektrotehnički, mašinski, tehnološki, medicinski, rudarsko-geološki i slične, nemajući šta da traže u srpskoj privredi niti u srpskom društvu, zaposliće se pre svega na Zapadu.

Ne menjajući postojeće stanje što se tiče broja studenata država Srbija tj. njeni poreski obveznici kao i roditelji studenata finansiraće i dalje školovanje veoma stručnog, u svetskim razmerama kvalitetnog kadra, mladih punih energije stručnjaka koje će na kraju Zapad da dobije kao na tacni i to još za džabe.

U njihovo stvaranje neće on da utroši ni jednog jedinog evra. Srpsko društvo će da uloži ogromna sredstva u njihovo školovanje ali neće njihovo stečeno znanje da upotrebi u svoju korist, radi svog razvoja i prosperiteta, već će to znanje da prigrabi i eksploatiše pametni, lukavi i podmukli Zapad a u cilju svog napretka i svog blagostanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KULTURNA KRNJAČA? UGOVOR ZA KULTURNO ČERUPANJE DRŽAVNE KASE

 

Ugovor o poslu koga nema.

Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški skandal. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina? Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas?

 

              Stanislav Živkov

 

Pre izvesnog vremena čitava javnost ostala je zatečena vešću po kojoj je javno saopšteno da bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.

Sama po sebi ovakva sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri.

Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom.

Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom da je "Kunsttrans"… kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posao… Magacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen!

Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina.

Pri tome je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

 

     Poslovno tehnička saradnja

 

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.

Pošto je Branković očito mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine.

Bilo bi stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi.

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota usporavanja Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš, da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da nikome ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda!

O tome da je to ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je sklapanje ugovora o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.

 

     Iznajmljen depo koga nema

 

Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv). O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi.

No, ako se zna da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!

Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku garanciju koja je bila predviđena ugovorom!

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine.

Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru.

Međutim, pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana 6 ovog ugovora.

Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa.

Ali, o tome da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?

Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog muzeja.

Pošto se na ovaj način nedvosmisleno dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči, siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto to navodno vređa prava tužioca!

 

    Manojlo fizičko lice?

 

Tako je, i pored objavljenih fotografija na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je dana 1. septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom Magacin Kunsttransa u Krnjači tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi, napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).

Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.

Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen!

Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."

Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra, pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.

Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena – previsoka , odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena i dela Đorđa Brankovića!

Iako su sve informacije bile javno poznate našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?

Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans – Narodni Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina, dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.

U nastavku se još zahteva da se u Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka, kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom.

Zanimljivo, ali je činjenica da za ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija za bozadžiju; ja tebi grofe – ti meni vojvodo, platiće neko treći!

Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio Večernjim Novostima šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi vređala nečija prava

Šta je tim povodom izjavio ex i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IŠTVAN PASTOR: AMNESTIRAN SVAKE KRIVICE, NA LINIJI AUTONOMAŠTVA SPROVODI NAREDBE PAJTIĆA I ORBANA

 

 

Pre nego što je napravio veliku političku karijeru, Ištvan Pastor, predsedniku SVM, ubio je vozilom čoveka (Imre Križana) kod Čantavira u opštini Subotica.

Bio je u alkoholisanom stanju, ali je, uprkos tome, hitno pozvao advokata Mihalja Njilaša iz Kanjiže da ga on brani i odbrani, a nakon toga je podmitio sudiju u Subotici (ime poznato redakciji) da predmet zastari i da bude oslobođen krivične odgovornosti.

Pastor je posle toga samo napredovao! U međuvremenu je sa mesta direktora Zemljoradničke zadruge ‘Čantavir’, postao potpredsednik pokrajinske vlade.

 

 

          A. Nađ

 

Nakon saobraćajne nesreće koju je svojevremeno počinio, sadašnji predsednik Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), Ištvan Pastor, nagovorio je advokata Mihalja Njilašija i njegovu ćerku da odu u Ameriku o njegovom trošku, na „političku obuku„. Posle toga je Njilašija postavio za predsednika SVM u Kanjiži i imenovao ga za predsednika te opštine.

Sprega Mihalja Njilaša i Ištvana Pastora svima je poznata u Kanjiži kao i njihove kriminalne radnje kao naprimer kada se Pastor dogovorio sa Njilašijem da opština Kanjiža kupi vojnu kasarnu za 800.000 evra pa da uloži u nju dodatnih 5.000.000 dinara a da se to posle proda savetnici Mihalja Njilaša za 750.000 evra (!) – znači, opština je kupovala skuplje a naznačenom pojedincu posle prodala jeftinije!

Njilašijeva savetnica, Sečaj Buš Klara je kupila kasarnu za 750.000 evra a to su omogućili u dogovoru Mihalj Njilaš i Ištvan Pastor. Sečaj Buš Klara je vlasnica firme Geneza. Na ovaj način se Ištvan Pastor odužio Mihalju Njilašu za ubistvo u saobraćaju i neodgovaranje po krivičnom zakonu Srbije.

Da je sve ovo tačno potvrdila je žena predsednika DS-a u Kanjiži -Hajder Vladimira, Hilda Hajder koja je potvrdila našem dopisniku iz Kanjiže da je Ištvan Pastor vozio neprilagođeno preko 100 kilometara na sat, na sporednom putu, u alkoholisanom stanju, zbog čega je izazvao udes u kome je poginuo Imre Križan a teško je povređena njegova snaja Zorica kada je Pastor prešao na levu stranu i direktno udario u drugo vozilo. Ćerka poginulog se žalila tužilaštvu i Vladi Vojvodine, ali je Bojan Pajtić preko Đorđa Ostojića, sve lepo zašuškao…

Hilda Hajder vlada DS-om u Kanjiži i svađa se sa dr Slobodankom Drndarski, direktorkom Banje Kanjiža, terajući Mađare iz DS-a da pređu u SVM. Isterala je ona i Kermeci Karolja, bivšeg potpredsednika DS-a Vojvodine a njen suprug Vladimir Hajder, predsednik DS-a Kanjiža bavi se kriminalom tako što silom nagovara babe u Gerontološkom Centru da prepišu kuće i imanja na njega kako bi on brinuo o njima.

Vladimir Hajder maksimalno radi na isterivanju svih Mađara iz DS-a, navodno to je od njega tražio Mihalj Njilaš, predsednik opštine Kanjiža, koji je dobio instrukcije od Ištvana Pastora. Kontaktirali smo predsednika DS-a u Senti , Aniko Ziroš Jankelić, koja je potvrdila karakterne crte predsednika DS-a u Kanjiži Vladimira Hajdera: samoživ, nezreo i strašno pohlepan u svakom pogledu, a služi se kriminalnim radnjama koje su svima u Kanjiži poznate i velika su bruka za DS.

Ponašanje ovog bračnog para toliko je iritiralo sam vrh Demokratske Stranke u Beogradu jer su Hajderi čak i njihovog rođenog kuma Lazu Zrnića isterali iz stranke, nateravši ga da se učlani u SVM(!).

 

Zrnić nije pristao i žalio se vrhu stranke gde je ukazao na kriminal i korupciju kao i rušenje ugleda DS-a u Kanjiži. Na ovu politiku u Kanjiži je Mihalj Njilaši nagovorio Vladimira Hajdera da bi svi postali članovi SVM pred “Rezoluciju o Vojvodini“ gde Ištvan Pastor zahteva ispravku iz 1918. godine, kada Mađari i Nemci kao sile gubitnice nisu mogli uticati na odlučivanje o Vojvodini, jer ima naređenje iz Budimpešte od Viktora Orbana da se što više ostalih nacionalnosti prevede u Mađarsku u Vojvodini kao što se vec ne može naći niti trag od Srba u Mađarskoj o čemu novine sve više pišu (NS Reporter) jer je Viktor Orban sve očistio i preveo u Mađare.

Ištvan Pastor je zaboravio kako je bio totalno pijan kao i obično kad je izazvao saobraćajni udes sa tragičnim posledicama pa nije ni čudo što ispunjava ove Orbanove zahteve za Mađare u Vojvodini i ne grize ga uopšte savest ni u jednom slučaju jer je politički zaštićen zbog ciljeva Bojana Pajtića u kojima aktivno učestvuje ali Bojanu nije nikad priznao da mu je pravi gazda Viktor Orban u Budimpešti. Ponekad Ištvan Pastor ide po ambulantama u Novom Sadu gde leči visok pritisak od mnogo jela i pića, ali osnovna bolest od koje treba da se leči su alkohol i nacionalizam.

Bojan Pajtić predsednik Izvršnog Veća Vojvodine, zna za ubistvo koje je izvršio Ištvan Pastor, izbegavajući krivičnu odgovornost i ucenjuje Ištvana Pastora preko Đorđa Ostojića, zamenika republičkog tužioca, koji je zajedno sa Bojanom Pajtićem na istoj liniji autonomaštva i odvajanja Vojvodine od Srbije i zato ništa ni ne preduzima kada Bojan Pajtić, Dragoslav Petrović, Dušan Elezović, Goran Ješić i Nenad Čanak svojim izjavama ugrožavaju ustavni poredak Srbije.

Donetu Rezoluciju o Vojvodini, ovih dana je Ištvan Pastor nesmetano poslao u Vladu i Skupštinu Srbije iako zna da Ustavni Sud Srbije o tome treba prvo da raspravi. Koliko su naivne vlasti u Srbiji pokazuje podatak da je očigledno da se Bojanu Pajtiću i Ištvanu Pastoru iz nekog razloga jako žuri dok Ustavni sud Srbije ima za to vremena do kraja godine!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

FIRME ZA OBEZBEĐENJE U SLUŽBI MI6: FIKTIVNI TENDERI, PROFIT, UTAJA POREZA, KONTROLA POLITIČARA, INSTITUCIJA, MEDIJA…

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               

Iz pisma sadašnjih i bivših zaposlenih kompanije „Secuitas services" (imena poznata redakciji), se vidi kako strana kompanija u našoj državi u nekoliko navrata vrši višestruka krivična dela u sprezi sa državom, te se redakcijski kolegijum uzdražava od komentara na iznete činjenice, a sud o svemu ostavlja čitaocima i eventualno savesnim pojedincima nadležnim za rešavnje po istim (ne)delima.

 

 

Tavistock institut je najvažniji institut iz mreže MI6. Britanski MI6 je intelektualno jedna od najjačih svetskih obaveštajno-bezbedonosni službi, koja formalno i ne postoji. Jezgro ove službe nalazi se u britanskom ministarstvu spoljnih poslova, a ključni kadrovi dolaze iz britanskog naslednog plemstva.

Zaposleni službenici rade za platu, dok sve ostale služba nagrađuje, tako što im pomaže u karijeri, u sklapanju dobrog posla, te im pri tom pomaže u ličnom bogaćenju. Što postanu bogatiji, to lakše dolaze do podataka, pa su samim tim i korisniji.

Služba pod svojom kontrolom ima desetak najvažnijih naučnoistraživačkih instituta, nekoliko najvažnijih medija, mnoga humanitarna ili ekološka udruženja građana, te kontrolne pakete deonica u najmanje dve kompanije u svim delatnostima. Najvažnije delatnosti koje kontrolišu su bankarstvo, osiguranje, investicioni fondovi, vojna proizvodnja, visoke tehnologije, fizičko obezbeđenje, nafta, automobilska industrija, hemijsko-farmaceutska industrija…

U svim ovim delatnostima kontrolišu najmanje dve kompanije koje glume međusobnu konkurenciju, i koje imaju kontrolne pakete manjih regionalnih kompanija, a koje opet drže kontrolne pakete još manjih nacionalnih preduzeća.

Kontrolne pakete deonica obično vode na ime nekog fizičkog, ili pravnog lica, koje tajno služe kao maska za MI6. Preko ovakvih kompanija MI6 podmićuje razne državne službenike drugih zemalja, preko kojih dobijaju unosne poslove, nakon čega mogu lako prikupljati podatke i materijalna sredstva za operacije. Podmićeni državni službenici obično misle kako se radi o običnoj korupciji, te i ne znaju kako tajno rade za Britance.

Preko bankarske piramidalne mreže koja se sastoji od nekoliko britanskih banaka koje imaju nekoliko filijala na svim kontinentima, a koje opet imaju filijale u svim susednim državama, vrlo lako mogu doći do podataka o stanju i prometu na računima skoro svih većih svetskih i nacionalnih kompanija, te pojedinaca.

Preko osiguravajućeg društva „Loyd" mogu doći do podataka o tokovima roba u međunarodnom saobraćaju. Preko revizorskih kuća kao što su Coopers Lybrand, Peat Marwick i sličnih, mogu doći do podataka o poslovanju mnogih banaka i kompanija u svetu, nakon čega podatke mogu iskoristiti za korumpiranje i ucenjivanje vodećih ljudi u tim sistemima, te jeftinu kupovinu kompanija ili banaka. Preko paramasonskih humanitarno lobističkih udruženja kao što u Rotary i Layons mogu doći do podataka o većini društveno angažovanih pojedinaca u svetu.

Preko međunarodnih stručnih udruženja mogu doći do podataka o svim relevantnim stručnjacima svih struka, preko udruženja MENSA koja ima sedište u Londonu mogu doći do podataka o svim natprosečno inteligentnim ljudima sveta, a preko security kompanija mogu doći do podataka o svim službenicima i menadžerima u institucijama i kompanijama koje štite. Svi podaci šalju se u Institut za strateško planiranje Tavistock gde se drže dosijei više miliona najvažnijih ljudi sveta, s precizno izraženim psihološkim profilima.

 

     Špartaju i Srbijom

 

MI6 drži dve Security kompanije Group 4 securicor i Securitas services koje imaju svoje podružnice u svim državama koje su najčešće vlasnički maskirane pod imenom svojih terenskih saradnika.

Ove podružnice obično najviše zarađuju čuvanjem banaka pod britanskom kontrolom, a tako stečenim profitom korumpiraju najveće političke stranke, državne funkcionere i menadžere državnih preduzeća, kako bi preuzeli čuvanje svih državnih institucija i državnih preduzeća.

A kad jednom čuvari uđu na neki objekat, vrlo lako mogu saznati šta se događa na objektu, ko su najvažniji rukovodioci i menadžeri u čuvanim objektima, kakvi su odnosi među njima, koje su im slabosti i zavisnosti, kakav im je privatni život, seksualne sklonosti, imaju li ljubavnice ili ljubavnike i slično.

Čuvare povremeno kontrolišu kontrolori od kojih su neki obučeni kako iz čuvara, u nevezanom razgovoru, izvući informacije na osnovu kojih se u Tavistock institutu mogu izraditi vrlo kvalitetni psihološki profili svih važnih lica, ili lica koji bi jednog dana mogli postati važni.

Medijska i novinarska mreža koju su stvorili širom sveta povremeno služi za kontrolu nekih informacija, ali im je glavna svrha širenje dezinformacija o licima ili pojavama, u cilju ostvarenja njihovih strateških interesa.

Razvili su i mrežu za širenje dezinformacija preko interneta, te na svim važnijim jezicima sveta redovno prate rasprave na različitim internet forumima i uključivanjem u rasprave nastoje omalovažiti diskutante koji šire istinite podatke o onom što MI6 želi sakriti, uz istovremeno širenje dezinformacija o onom ili onima koje žele medijski ili politički uništiti.

 

     Perači novca

 

Kako Securitas SE realizuje pranje novca i utaju poreza u Srbiji? Davanjem mita činovnicima (privatne kompanije, javna preduzeća i ustanove, državni organi) sadašnji i bivši državni činovnici: Rasim Ljajić-saradnja datira još iz Ministarstva rada, Radmila Bukumirić-Katić- pomoćnica ministra Ministarstva rada, Zorana Mihajlović-ministarka energetike, Dušan Bajatović-direktor "Srbijagas"-a, Jelena Trivan, DS Aleksandar Jokić, SNS –davanjem mita probranim bivšim viđenijim (sa dobrim vezama) funkcionerima policije, BIA i Tužilaštva, lično ili preko njihovih osnovanih firmi ili advokatskih kancelarija, Rade Bulatović, general Goran Radosavljević-Guri, general Senta Milenković, Vuk Stanišić, general Zdravko Jelisavčić, general Mile Novaković…

Naravno da se svi oni pozivaju uvek, ili najčešće na Srpsku naprednu stranku(Guri i Jokić) ili Socijalističku partiju Srbije (Bajatović, Milenković, Stanišić).

Enorman profit se obezbeđuje tako što se svi radnici angažuju po Ugovoru o stručnom usavršavanju, obučavaju se 12 meseci, i naravno, nakon tog isteka, pošto "nisu položili" ispit vraćaju se na Tržište rada. Na njihovo mesto se angažuju novi radnici, po istom osnovu, i tako sve u krug.

Porezi su oko 40% opterećenja na neto zaradu, mada oni sada nelegalno pribegavaju plaćanju 32 % . Ne treba napominjati da je redovno opterećenje 63%. Oslobođeni su i ostalih davanja: godišnji odmor, regres, bolovanje, rad u vreme državnih praznika, prevoz, smenski rad i sl. Naravno da ovi radnici ne dobijaju obračunske listiće.

Na mnoge prijave radnika Inspekcijama uvek su imali spreman argument–Mišljenje Ministarstva rada, izdato je na ovu situaciju od strane pomoćnika ministra Radmile Bukumirić-Katić, tako da Inspekcija rada ostaje bespomoćna.

Rasimov rođak Zećir Kobilić je zaposlen u "Securitas"-u kao kontrausluga i radi na poslovima Lica za bezbednost(zaštita na radu). U februaru 2013.godine istom Kobiliću je najavljen otkaz jer je Rasim prestao da se javlja na telefon Vučiniću, a i Ljajić više nije koristan "Securitas"-u u ovom Ministarstvu(trgovine).

Kako bi se stekla prava slika o profitu i zakidanju države za sredstva u budžetu, evo notornih činjenica: "Securitas" ima 4.000 radnika angažovanih na poslovima fizičkog obezbeđenja sa prosečnim primanjima oko 22.000 dinara a koji imaju status-radnik na stručnom usavršavanju.

U državnu kasu trebalo bi mesečno biti uplaćeno po osnovu doprinosa 41.580.000 dinara. Oni mesečno uplaćuju 21.120.000 dinara. Državi nije ništa sumnjivo s obzirom da je i ovo veliki iznos u ovim teškim vremenima, a pored ovih 4.000 radnika imaju i 2.000 radnika "uredno prijavljenih", na određeno i neodređeno vreme.

Inspekcije su stalno po prijavama „češljale" „Securitas" ali uvek neobavljenog posla, jer Ministarstvo rada je legalizovalo ovaj oblik radnog angažmana do besmisla.

Drugi vid utaje poreza je kod ovih 2.000 radnika „legalno" zaposlenih koji moraju imati više od minimalca(22.000). S njima se ugovora određena visina zarada koja prelazi minimalac, ali minimalac ostaje kao ugovorena suma u ugovoru o radu a ostatak do ugovorenog iznosa isplaćuje se kao UDK (udeo u dobiti kompanije) na koji ide porez od 26%.

Taj UDK se ugovara usmeno i ne postoji nigde pisanog traga o tome, te isplata tog (drugog) dela zarade zavisi od trenutne volje poslodavca. Taj drugi deo „zarade" se uplaćuje preko tekućeg računa radnika i banka ga vodi kao drugi deo zarade.

Primer: radnik koji je usmeno ugovorio 50.000 dinara neto zaradu primiće; deo zarade-22.000 dinara sa opterećenjima od 63% i deo zarade-28.000 dinara sa opterećenjima od 26%.

Što je viša ugovorena zarada, to su veće utaje poreza.

Država je trenutno razbila mistifikaciju oko UDK i zabranila im ovakav vid isplate, ali se „finansijski mag" Tatjana Antonić priprema da ovaj vid isplate zameni sa fiktivnim putnim nalozima. Problem je samo u tome što mora biti uključeni mnogi zaposleni te stepen tajnosti izostaje.

Ove navode, u smislu više podnesenih prijava radnika protiv kršenja Zakona, treba samo proveriti u Inspektoratu rada, Inspektoratu rada Beograd 1, Poreskoj upravi Novog Beograda, Poreskoj upravi Regionalni centar Beograd, Poreskoj upravi-centrala, Policijskoj upravi-Policijska stanica Novi Beograd.

MUP-u su podnošene prijave, jer se ovim radnicima nije smelo davati oružje na držanje u toku redovnog rada, jer ne ispunjavaju Zakonom propisane uslove za to. Poslove nabavljaju na više načina:

1. Preko Regularne velike lože Srbije, koja okuplja masone, a koji su javno istaknuti (zbog uplata na svoje račune -provizije za svoje „konsultantske usluge") u „East-West bridge"(www.ewb.rs ), u kojima su poznati „trgovci uticajima": Tahir Hasanović, Zorana Mihajlović i drugi…

Agent za kupovine firmi za obezbeđenje na Balkanu je ujedno i agent MI-6, švedski državljanin srpskog (bosanskog) porekla Duško Suvajac. Imao je svoju kancelariju „Suvajac&Partners", u Beogradu, Kosovska 30/II. Preko tendera vrši se korumpiranje direktora i državnih činovnika Javnih preduzeća i ustanova. U prilogu je spisak gde su uspeli da korumpiraju direktore…

Preko bivših policajaca "zvučnih imena" i "trgovaca uticajem" : Goran Radosavljević Guri, Mile Novaković, Rade Bulatović, general vojni Jelisavčić, Vuk Stanišić, Dušan Bajatović i drugi ostvaruju kontakte i nude proviziju, mesečna apanaža po dobijanju posla. Naravno da se ta apanaža ugrađuje u cenu, i o trošku građana.

Inače, Guri je poznat u istoriji MUP-a kao drugi džudista (prvi je ubijen) koji je postao general bez kvalifikacija-kao običan fizikalac, a kasnije je preko nemačke firme "SecTraCon", regrutovao srpske mladiće kao plaćenike u ratnim zbivanjima u Zairu.

S obzirom da se po starom Zakonu o javnim nabavkama ne mora raspisivati tender(oglas) već se upućuje zahtev od naručioca ka probranim ponuđačima a za dostavu ponude za poslove fizičkog obezbeđenja, naručilac šalje zahtev na "slučajno" odabrane najmanje 3 adrese trima firmi za obezbeđenje na srpskom tržištu. Sasvim slučajno neko iz tima za pranje novca "Securitasa"(vidi gornju tabelu) dotura, činovnicima za nabavke, po ranijem dogovoru, adrese tri firme a nekad i pet, da se ne posumnja, koje sasvim slučajno imaju veću cenu od "Securitasa" tako da se ugovor "legalno" dodeljuje. Ceo posao traje najviše 15 dana, van očiju javnosti.

 

     Bez tendera

 

U slučajevima, kao npr. u januaru 2013.godine kada je neko saznao da je u toku "pozivna nabavka "Elektrosrbija-Ogranak Čačak" u toku, i poslao pismo zainteresovanosti tražeći da mu se dostavi konkursna dokumentacija, službenik za nabavke ovog Preduzeća Boban Poluga je rekao da on nije dužan da to dostavi. Čak je i na otvaranju ponuda, pohvalio se ponuđaču "Securitas" da je odbio da dostavi dokumentaciju jednom ponuđaču, izraživajući tako lojalnost onome ko ga je plaćao, a i svom direktoru u Kraljevu, odakle je došao nalog za "dobitnu kombinaciju" "Securitasa".

Slična situacija se dešavala i u "Transnafti", Poreskoj upravi-Reg.centar Novi Sad i Niš, "Elektrosrbija" Kraljevo- Ogranak Kruševac i Kraljevo, Sava centar, Parking servis i Klinički centar Vojvodine, EPS-"Centar" Kragujevac, EPS-"Elektrovojvodina" Novi Sad– Ogranak Novi Sad, EPS-"Jugoistok" Niš (svi ogranci), "Elektromreža Srbije", RTS, vode se pregovori da užu bez tendera u EPS-EDB.

Novi Zakon o javnim nabavkama (primenjiv od 1.4.2013)isključuje pozivne tendere za fizičko obezbeđenje, pa je u "Securitas"-u dignuta uzbuna. Treba samo proveriti kod ovih Naručilaca i drugih(novih u EPS-u) da su nabavke obnovljene pre isteka roka period od januara-29.3.’13) da li su vršene nabavke za obezbeđenje i kome su dodeljeni ugovori. Najčešće se pozivaju uslužne firme: "Gem-security", (MB 20865873) SNS, Aleksandar Jokić, član GO, potpredsednik OO Čukarica, "Euro security", (MB 20739916) SNS, Goran Radosavljević-Guri "G4s", firma sa sedištem u Londonu, saradnici MI-6, "Protecta Group", (MB 20003049) DS, Jelena i Dragan Trivan, firma poznata po učešćeu u šund-rijalitiju "Preljubnici" na TV "Pink".

Ne treba napomenuti da su objekti Vlade pod "fizičkom ingerencijom i opservacijom" "G4s" i "Securitas"-a u toku 24 časa svaki dan u godini. Guri i Jokić su bili mudri pa nemaju direktno vlasništvo (nisu osnivači) u APR već to čine preko posrednika, ali sa posebno obezbeđenim Ugovorom sa fiktivnim osnivačem koji je upisan u APR, koji definiše upravljanje i podelu profita.

Neki tenderi se uopšte ne obnavljaju pa su tako ušli u istoriju. Reč je o nabavci non-core delatnosti u EPS-PD "Jugoistok" Niš gde je neto vrednost posla 35 miliona mesečno. "Securitas" je u poslu već 8 godina, novi tenderi su povremeno raspisivani sa konkursnom dokumentacijom i uslovima koji favorizuju "Securitas" pojedini ponuđači su se na to žalili, Naručilac je usvajao zahteve za zaštitu prava i "Securitas" bi uvek ostajao u poslu do sledećeg "pogrešnog" tendera.

Što se tiče državne Komisije za zaštitu prava, javna je tajna da je Vladimir Galić(potpredsednik odbora novosadskog SNS), član Komisije za zaštitu prava, već 5 godina na platnom spisku "Securitas"- a odnosno 1% od vrednosti posla na godišnjem nivou, po pozitivno rešenom zahtevu. Nije zgoreg pročešljati zahteve od i u vezi sa "Securitasom", koji su upućivani Komisiji i pogledati konačne ishode po tim zahtevima.

7. Iz spiska JP koji je dostavljen vidi se da su najveći poslovi u EPS-u gde je sada (a i ranije) Aca Marković predsednik UO. Aca je član SPS-a, u kancelariji Đorđa Vučinića se nalazi nekoliko uramljenih fotografija sa ministrom Dačićem. Taj lobi je sada pojačan sa ministarkom Zoranom Mihajlović (SNS), koja se nalazi sa Đorđem rame uz rame u Regularnim velikim ložama Srbije.

Dobra devojka u predsednikovom kabinetu

Postoji niz drugih policijskih i drugih političkih funkcionera i van Beograda, koji su takođe na platnom spisku "Securitas"-a, a naravno, na kraju o trošku građana. Logistiku im pruža i Stanislava Pak, koja je ranije bila zaposlena u "Securitas"-u kao direktor sektora prodaje, a sada je savetnik za medije Predsednika Srbije-Nikolića.

Boško Ničić vuče dugo prijateljstvo iz "Nove demokratije" sa Anom Milutinović (PR manager) iz "Securitas"-a pa je zato ova firma ekskluzivna u Zaječaru na poslovima obezbeđenja. Svi "bezbednosno interesantni" podaci o objektima države putuju u London na dnevnom nivou.

Posebni zahtevi iz Londona o uvidu u pojedine kancelarije i spise Vladinih organa vrše se van radnog vremena administracije, vrše se digitalni zapisi i odmah šalju u Tavistok institut.

Naravno, da se ti zapisi ne vrše preko radnika obezbeđenja već preko supervizora koji ima pravo ući, bez njih, u svaku prostoriju koju ove firme obezbeđuju. "Securitas SE" je firma na glasu po mobingu.

U toku je, a i u kontinuitetu je, oko 200 prijava i tužbi za mobing od strane menadžmenta koji pokušava da uvede strahopoštovanje nad onima koji pokušavaju interno ukazati na nezakonito postupanje. Kao istrajna žrtva koja odoleva atacima menadžmenta i njihovog poglavara Pawela Rafalskog je Ana Milićević (osoba koja mnogo zna), koordinator i ekspert za alarm monitoring i tehniku, koja još uvek odoleva uvredama, provokacijama, pretnjama i ucenama i ne želi iz inata da napusti kompaniju, iako joj je nuđena i "pristojna" otpremnina.

Slati su i meilovi u Poljsku gde se nalazi koordinator za Jugoistočnu Evropu Pawel Rafalski. Međutim, s obzirom da je on zainteresovan da se uredno iz Srbije mesečno šalje 6% profita i 1% njemu lično(tajno) od provizije "srpske korumpiranosti", sve ove meilove Rafalski je ignorisao. Dakle, evo kako funkcioniše interni profit Rafalskog i "Securitas SE".

Stokholmu je "objašnjeno" a i podaci Transparentost Srbija pomažu u tome da je Srbija država korumpiranih činovnika i da bi se dobio posao ili ostalo u poslu mora platiti. Tako da u finansijskim knjigama postoji stavka, po odobrenju Rafalskog, po ovom osnovu (za davanje provizije-čitaj:mito). Tada na scenu stupa srpska lukavost…

 

   Primer 1.

Sa Pericom Miletićem (security manager) iz "Raiffeisen bank" se dogovori da mu "Securitas" na ime zasluga za "ulaz" u poslove obezbeđenja u banci mesečno daje 1.000 evra. Međutim, dogovorno se poveća taj iznos na 1.500 od čega bi 500 zadržao tim za pranje novca i dao 1% Pawelu Rafalskom, koji se pojavljuje jednom u dva meseca u Srbiji.

Perica je zahtevao da se i njegova intimna prijateljica Milica Jelić, zaposli kao referent osiguranja, a nakon kiksa u "Kombank arena", iako je sklona alkoholu i starijim muškarcima, unapređena je u Riziko menadžera. Trenutno se neuspešno "brani" od Vučinićevih i Hajdukovićevih seksualnih nasrtaja.

 

   Primer 2.

Isto ovo se može primeniti na Igora Petronijevića, security manager-a u "Hypo-Alpe Adria banci", koji je snimljen na Bežanijskoj pijaci kada preuzima kovertu s novcem od Hajdukovićevog kurira Stevanovića. Snimak je završio kod inspektora Puzovića iz UKP Novi Beograd, koji je dobio adekvatnu nagradu od Vučinića da se to sve zaustavi.

 

   Primer 3.

Kod dobavljača je slična situacija. Da bi neko na primer, vršio održavanje voznog parka-flota od 200 vozila, mora da iskešira mesečno određeni iznos, tako da dobavljač obezbeđuje sebi doživotnu angažovanost, naduvava fakture, uredno i u roku naplaćuje uslugu i daje apanažu "Securitas"-ovom Timu. Svi zadovoljni. I tako dalje…

 

   Primer 4.

U toku je nabavka sigurnosnih kofera od firme "Spinnaker" po ceni od 4.000 evra/kom. Realna tržišna vrednost istih ovakvih kofera u Hrvatskoj su 1.500 evra/kom. Neophodan kontigent je 360 komada(18 po blindi) kofera a razlika od 900.000 eura se deli interno timu za pranje novca.

 

   Primer 5.

"Securitas" ima savremeno opremljeni Operativni centar za satelitsko praćenje vozila koji im služi za GPS praćenje sopstvene flote. "Naučnici" su se dosetili da to treba da radi out-sorce firma NTS, domaća firma sa stranim kapitalom, normalno za ogromnu proviziju. Hajduković ovih dana bezuspešno pokušava da obustavu ovu transakciju iako je već uplaćen avans od 50%. Ovo sve zbog toga jer je saznao da je Vučinić uzeo veću proviziju nego što je rekao Hajdukoviću.

 

     Kukaju, prete, pretvaraju se….

 

Iz svih primera vidi se da najviše u ovoj kombinaciji gubi država, "Securitas" i njegov klijent. Kada se desi bilo kakav štetni događaj sa klijentom s kojim nisu u sprezi (nisu dali mito – a ima ih i takvih) onda oni tu štetu nadoknađuju kampanjom za povećanje (korekciju) cene svojih usluga svim klijentima.

Poznati su po tome da svaki mesec imaju kampanju za korekciju cene, pa ko se upeca-upeca. Obuku za vođenje razgovora sa klijentima za korekciju cene vrši im glumac Ivan Bekjarev, koji je angažovan u njihovom Centru za obuku u "Sava centru". Angažovan je svakog petka po četiri nastavna časa, i za to uzima 6.000 evra!

Dakle, on ih uvežbava za nastupe shodno različitosti svakog klijenta. Tako ih on uči da kukaju, plaču, prete otkazima, izmišljaju raznorazne izgovore: kriza, povećanje troškova, mnogo radnika, srpski interesi oko zaposlenosti i sl.

Ove scene se odigravaju kod onih klijenata koji nisu skloni primanju mita, a kod ovih drugih klijenata gde su korumpirali činovnike-to je njihova stalna obaveza, jer povećanjem cene povećava se i njihov procenat provizije.

Profit od korupcije se raspoređuje na: 6% za Stokholm, sredstva za visoke plate Tima, sredstva za zarade zaposlenih, sredstva za naknade "kandidata" na stručnom usavršavanju, sredstva za korumpirane državne činovnike, sredstva za masonsku ložu i "konsalting eksperte", sredstva za UDK (učešće u dobiti kompanije-svaki mesec u vidu drugog dela zarade), sredstva za bonuse probranih i lojalnih saradnika(jednokratno, u aprilu za prethodnu godinu), obezbeđuju se od razlike od 63% legalnih i 32% realnih poreza na zarade radnika na stručnom usavršavanju koja se mesečno zakidaju od države u iznosu od minimalno 220.000 eura mesečno, kao i od razlike poreza stalno zaposlenih radnika od 37%po radniku svaki mesec(63%legalnih-26% UDK=37% utaje poreza)…

 

     Fingirani otkazi

 

Inače, kada bi "Securitas" u Srbiji poslovao dosledno po lokalnim (srpskim) zakonima, kao i sve firme u Srbiji, mogao bi odmah da objavi bankrot. Toliko uspešnosti ovog srpskog menadžmenta koji zastupa standard multinacionalne kompanije. Svi koji su kontrolisali "Securitas" po raznim osnovama, ovajdili su se.

Nailazili bi na nepravilnost, saopštavali je je Timu, a ovi bi reagovali apanažom, zapošljavanjem njihove dece ili skupocenim jednokratnim poklonima. Ne postoji državni organ koji nema činovnika, a da nema lične koristi od "Securitas"-a, a i oni umeju tražiti poneku uslugu, mišljenje, odluku, uredbu i sl.

Ono što stranci ne znaju to je da ovaj Tim već ima odstupnicu. Znajući da će kad-tad dobiti otkaz u firmi zbog očiglednih friziranja finansijskih izveštaja ili otići na odsluženje kazne, oni stvaraju nove imperije kako bi imali bezbrižnu starost.

"Securitas" ima veliki broj klijenata i prirodno je i logično i da ima dnevni odliv-otkaze klijenata po raznom osnovu. U ovom slučaju otkazi su fingirani i to tako što: "Protecta group"(Jelena Trivan iz DS) prihvata "Securitasove" poslove u ime Đorđa Vučinića, a "Omega guard"-(Hajdukovićev bivši gazda-Ostojić, MB 20356561) poslove u ime Aleksandra Hajdukovića.

Hajduković je svog poverljivog Oblasnog menadžera poslao na otkomandu u "Omegu" kako bi što uspešnije prihvatao prebacivanje poslova. Večito je rivalstvo između Hajdukovića i Vučinića oko reciprociteta tih poslova, odnos treba da bude 1:1.

S obzirom na nizak kvalitet usluge (jer se niko ne bavi operativnim radom na terenu), često za incidentne situacije(krađe i sl.) predočavaju klijenteli da poseduju Polisu osiguranja na dva miliona dolara.

Međutim, kada zaista dođe do pljačke transporta novca i biva odnešen novac "Univerzal banke", onda se vidi da od toga nema ništa. Isti slučaj je i sa Direkcijom robnih rezervi kada je ove godine opljačkan magacin u Irigu i gde je šteta oko 310.000 eura. Naravno da se ni do sada nije šteta izmirena.

Treći najsvežiji slučaj je šteta u "Kombank arena" kada je organizator "White sensation" pretrpeo štetu od milion evra. Dušan Bajatović je zaposlio pilota Caneta Subotića-Vuka Stanišića (sin od Jovice Stanišić) i Vesnu Simatović, suprugu od Frenkija u beogradski deo "Srbijagas"-a. Vuk Stanišić, bez tendera, angažuje fizičko obezbeđenje u firmama u koje je "Srbijagas" ušao po osnovu duga za gas: "Informatika", "Agroživ", "Srpska fabrika stakla", "Petrohemija".

 

     Zašto baš EPS?

 

(Ili Veza- Đorđe Vučinić -Regularna velika loža Srbije, Securitas", – Zorana Mihajlović-Regularna velika loža Srbije, Ministarstvo energetike, EPS)-Aleksandar Jokić (SNS, savetnik v.d.generalnog direktora EPS-a, konsultant u Gem security).

Nova koalicija u EPS dovodi kadrove koji do sada nisu radili u energetskom sektoru… Za direktora Kolubare je postavljen vlasnik pečenjare iz Obrenovca, koji ima završen neki od privatnih fakulteta. Direktor Elektrovojvodine je bivši kik-bokser. Direktor u Nišu je lokalni SPS kadar.

Dolaskom SNS kadrova u direkciju EPS, savetnik je postao i Aleksandar Jokić, koji je najpre uzeo kancelariju koja je pripadala zameniku generalnog direktora, a onda i tri automobila – „Pasat" mu stoji kod kuće, „Škodu super b" velike kubikaže koristi po gradu, a superskupim „Lexus hibridom" ponekada krene na put.

Dobio je čak i vozača! Naravno, shodno poreklu, Jokić protežira kadrove iz Crne Gore i sa Kosova – tako je direktor interne kontrole postao Koprivica koji je iz Prištine, direktor „Elektrodistribucije Beograd" je dosadašnji radnik „Elektrokosmeta" koji takođe na ključna mesta dovodi svoje zemljake.

Finansijski direktor EPS-a Vukosavljević je promenio dosta firmi, a iz svake je bio proteran. Direktorka ljudskih resursa Rajačić je iz NIS otišla pod pritiskom pošto nisu bili zadovoljni njenim radom u oblasti HR. Izvršni direktor Aleksandar Surla je prilikom biranja kancelarija u EPS-u doveo suprugu da mu proveri da li kancelarije odgovaraju Feng-šui kriterijumima (kineska tradicionalna metoda određivanja idealnog položaja u prostoru)…

Promenjeni su ljudi u vrhu EPS ali oni stari u drugoj liniji su ostali. I to sve kadrovi DS i prethodnog direktora Markovića koga je zvanično postavio DS, a nezvanično Vojin Lazarević. Direktor za strategiju i investicije je Miloš Stojanović koji je bio prosečni konsultant, i koji osim lične sujete i želje za vlašću ima malo toga potrebnog za ovo mesto.

Njega su okružili saradnici bivšeg direktora Markovića (odnosno ljudi Lazarevića i Šekrevskog) koje je novembra 2012. vodio u Kinu u vezi projekta „Kolubara B" a koji će da košta do milijardu evra. To su isti oni ljudi koji su trasirali projekat u pravcu koje je određivao Vladimir Šekrevski (firme Terra Trade, Dekotra, SEEK), i Vojin Lazarević (Rudnap).

Stojanović je u decembru istu ekipu odveo u Japan za projekat TENT B3 koji će slično da košta kao i „Kolubara B". Zvanično, put u Japan je organizovala kompanija „Hitachi" a u stvari Rudnap grupa u vlasništvu Vojina Lazarevića, koja ih je za vreme prethodnog direktora EPS Markovića dovela u EPS kada su EPS i „Hitachi" potpisali Memorandum o razumevanju, tako da dva najvrednija projekta u Srbiji i dalje trasiraju tajkuni u pravcu ličnog profita i bogaćenja.

Tim EPS-a je u Japan otputovao avionom i to 1. klasom sa smeštajima u hotelima gde spavanje kosta najmanje nekoliko stotina evra. Pre promena direktora ogranaka u "Elektrovojvodini" direktor Ogranka Novi Sad Mirko Majstorović "u zadnji momenat" i na brzinu, bez uobičajene procedure je uspeo da "uvede" "Gem-security" i "Securitas" na poslove obezbeđenja na teritoriji svog Ogranka, koji je najveći u "Elektrovojvodini" iako tamo opservira njeno zavisno Društvo "Održavanje i usluge"(Novi Sad) koje opslužuje "Elektrovojvodinu" na tim poslovima.

Zna li ministarka Zorana Mihailović ko upravlja EPS-om? Javnost ima pravo da pita ministarku kako to da Lazarević i Šekrevski i posle odlaska direktora Markovića i dalje u EPS-u i da nastavljaju da kanališu glavne poslovne tokove EPS kao u vreme kada je koalicija DS-SPS vladala EPS? Novopostavljene direktore su uzeli pod svoje, a i dalje kontrolišu direktore koji su postavljeni 2009. godine – Dragana Jovanovića ("Kostolac"), Petra Kneževića (TENT-Obrenovac), Dragana Stankovića ("Đerdap"). Lazarević i Šekrevski su glavni lobisti „Rudnap" (proizvodi brojila za struju), „Terra Trade", SEEK, „Energosoft", „Rafako", „Alstom", „Končar", „Dekotra", „Silovie masini" (revitalizuje hidroelektrane „Đerdap"). Glavni kupci navedenih firmi su upravo „Kostolac", TENT i „Đerdap" odnosno firme u kojima su i dalje na vlasti direktori koje je postavila koalicija DS-SPS. Da li je ovo slučajnost?

Da li je slučajnost što „Rudnap", „Squadra" i „Minel-kotlogradnju" Lazarevićeve firme obezbeđuje „Securitas" gde ih je „uveo" Rade Bulatović, a Vojin ih uvodi tamo gde Aleksandar Marković neće u EPS-u. Rade je zaposlio bivšeg "fizikalca" BIA(fizičko-policijsko obezbeđenje Radetove ćerke) Dušana Jakovljevića kao menadžera transporta novca u "Securitas"-u kada je dobio otkaz, jer su obojica u alkoholisanom stanju pucali u kafani u Aranđelovcu. Naravno da ministarka zna jer je ova strategija sa „Securitas"-om dogovorena u "East-West bridge" na Novom Beogradu, Vladimira Popovića 6, apartman 202, odnosno, Regularnim velikim ložama Srbije.

Srđan Đurović, direktor "Elektrosrbije" Kraljevo i Igor Novaković, direktor "Jugoistok"-a Niš imaju domaći zadatak(dobijen iz EPS-a) da dodele posao fizičkog obezbeđenja firmi "Securitas" tako što će postaviti dodatne uslove za češće ponuđača a koje ispunjava samo "Securitas". Tenderi će se uskoro objaviti.

U Nišu će nabavka biti centralizovana dok "Elektrosrbija" za taj "projekat" prenosi ovlašćenje na direktore Ogranaka. Guri već obilazi Ogranke sa svojim vozilom, "Hummer"-om gde svojim preostalim autoritetom prenosi stav centrale SNS, iako je to direktor Đurović već uradio. S obzirom da dodatne uslove ispunjava samo "Securitas", Guri i Jokić su se dogovorili da se ni sa svojim firmama šlepaju kao grupa ponuđača, te da podele na 3/3.

 

     Isturene vođe i advokatski timovi

 

Bilo kakvi inspekcijski pregledi padali su u vodu, jer je angažovana beogradska advokatska kancelarija-firma od poverenja Stokholma: "Schonherr" (Moravčević& Vojnović&partneri) sa sedištem u Beogradu, Francuska 27. Istureni vođa tima za Srbiju je Relja Zdravković.

Ova kancelarija ima direktnu prohodnost ka Stokholmu, kojima i podnosi mesečni pravni izveštaj za Srbiju. Kancelariju sačinjavaju partneri advokati saradnici Slaven Moravčević, Petar Kojdić, Dejan Borić, Matija Vojnović, Nataša Lalatović, Miloš Bogdanović, Srđan Petronijević, Miljan Mimić Dijana Grujić… Mlađi partneri, Ivana Panić, Vojimir Kurtić, Nikola Babić, Vukašin Petković, Marina Nikolić, Jelena Bezarević, Pajić Jelena, Petrović Dušan, Obradović Miloš, Laković Andrea, Radonjin Tanja, Šumar Luka, Lopičić Bojan, Rajić Ivan, Pantović Danijel, Stevanović Srećko, Vujaković Marija…

U svim spornim pravnim situacijama a naročito obaveštajne zaštite oni stupaju na scenu.

Relja Zdravković je ipak odlučio da fiktivno istupi iz "Moravčević& Vojnović&partneri" i osnovao je kancelariju "Zdravković&partneri" i sada su na istoj lokaciji (Beograd, Francuska

Relja je, inače, ekskluzivni zastupnik biznismena Milana Beka, pa je i on upleten u aferu "Luka Beograd"…

Kod njega su i advokati: Aleksa Anđelković, Ana Arambašić, Vuk Vasiljević i Andreja Vražalić. Tako da "Securitas AB" Stokholm nastupa u Srbiji sa 5 obaveštajnih ćelija; advokatska kancelarija "Moravčević& Vojnović&partneri, Beograd; advokatska kacelarija "Zdravković&partneri", Beograd; "Securitas SE"(u ime njih: Vučinić Đorđe, Aleksandar Hajduković, Tatjana Antonić i Ana Milutinović), Beograd;"Suvajac&partners"(u ime njih: Duško Suvajac), Beograd; "Price Waterhouse Coopers", Beograd.

Ove ćelije iz Beograda direktno su i individualno potčinjene Stokholmu, a oni opet na iz Beograda rukovode direktno i individualno na Balkanu sa; "Securitas ME"(Montenegro), Nikšić, A. Baćkovića bb;."Securitas BH" (Bosna i Hercegovina), Sarajevo, Bačići 15 (bivša firm Bakira Izetbegovića); "Zvonimir-security" (Hrvatska), Zagreb, Zelinska…

Revizor je, po nalogu iz Stokholma, firma "Price Waterhouse Coopers"(MB 20051167) i on često nerado pomaže finansijskom kontroloru Tatjani Antonić iz "Securitas"-a da frizira finansije izveštaje koji idu ka Stokholmu.

Goran Radosavljević Guri, rođen je 1957.godine u Aranđelovcu. Zaposlio se u policijskom džudo-klubu, kao referent za obuku 1985.godine, nastavio devedesetih godina u jedinicama Posebnih jedinica policije, a isteran je iz MUP-a februara 2005. godine, i otvorio firme za obezbeđenje zajedno sa kriminalcem Miloradom Joksimovićem, zvanim Miša Omega, "biznismenom" koji je učestvovao u mnogim privatizacijama od 2004., a postao poznat široj javnosti tek kada su se zbog neisplaćenih plata radikalizovali protesti radnika preduzeća „1. maj".

Guri je isteran iz MUP-a zbog pronevere sa dnevnicama i ostalim troškovima i naneo štetu državi od 3,5miliona dinara o čemu je MUP vodio istragu. Nikada niko zvanično nije otpustio Gurija za pokušaj ili planiranje ubistva Vojislava Koštunice i ne zna se zašto on to navodi kao razloge za svoju smenu. U januaru ove godine, Agencija za privatizaciju Joksimoviću je oduzela hotel „Palas" u Jagodini i kompaniju „PTT ugostiteljstvo", koje upravlja nad dva hotela, jer nije uplatio sve rate u kupovini ovih firmi. U intervju za „NIN" Joksimović je rekao da je bio prijatelj sa ljudima kao što su Arkan i Ljuba Zemunac nekada, a da je sada sa Sretenom Jocićem, kao i da među kriminalcima ima dosta poštenih ljudi.

Prisustvovao 45. rođendanu Sretena Jocića 27. oktobra 2007., kada su bili napadnuti pripadnici policije, povodom čega je Joksimović svedočio pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 19. 5. 2009. godine.

Radosavljević i Joksimović su zajedno bili vlasnici agencije „SecTraCon", a njihova deca agencije „Sektra konsalting", pod pokroviteljstvom nemačke firme „Max secom". Pored ovoga, Joksimovićevi sinovi su vlasnici agencije „Obezbeđenje-Omega" iz Novog Sada, a Guri vlasnik agencije „Trekerdog". Jedan od osnivača zabranjene Legijine firme „Lupus". Kao "sposoban" biznismen sve firme je ugurao i višemilionsku blokadu a zatim i likvidaciju.

On objašnjava da je čitava poslovna akcija zapravo delo dugogodišnjih prijatelja koji su shvatili da mogu zajedno nešto da urade jedan za drugog, umesto da plaćaju usluge „trećim licima": „Od toga smo počeli. Posle smo se razvijali. Firma je učestvovala i u obezbeđenju u Iraku, bili smo angažovani od većih međunarodnih kompanija. Zaposlio sam dosta penzionisanih policajaca. Naša zajednička firma nema naoružanje, a ne znam za njegovu firmu. Ja ću nabaviti oružje tek kada se zakon donese", kaže Goran Radosavljević.

Ukoliko se obraćate za pravnu pomoć advokatu Boži Preleviću, odmah će dodatno angažovati (i naplatiti) Gurija. Mesto okupljanja im je u Liga eksperata (ekipa Lako ćemo). Guri je inače „specijalac za kolutove unapred i nazad". Učlanio se u stranku tražeći zaštitu od opasnih klijenata, a zbog neizmirenih računa u Africi. Guri, Badža i Vlaja (Vlahović) su obični policajci-džudisti sa kupljenim diplomama DIF-a. Kao takvi su primljeni kao instruktori u Gradskom MUP-u Beograda (29.novembar). Prema rečima policijskog generala Miloševića, Guri nikada nije učestvovao u ratovima bivše SFRJ, iako se predstavlja da jeste. Poznat je da je izdao sve za koje je radio. Često se viđao sa Mićunovićem, Čovićem, Legijom i Đinđićem, te je predložio da se Hagu umesto generala Rodoljuba Rođe Đorđevića isporuči general Sreten Lukić, što su ovi i prihvatili.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA AERODROMA: PRANJE NOVCA PREKO OMLADINSKIH ZADRUGA UZ AMINOVANJE MLAĐANA DINKIĆA

Lažnim uplatama u korist omladinskih zadruga, direktor Aerodroma Beograd Velimir Radosavljević je samo u prošloj godini proneverio preko tri miliona evra, a za poslednjih nekoliko godina na ovaj način se u džepove Mlađana Dinkića i ostalih funkcionera njegove stranke slilo više desetina miliona evra.

Aktuelna republička vlast je sa ovim upoznata, ali umesto da hapsi počinioce koalicioni partner, Srpska napredna stranka, traži da se poveća njen udeo u podeli plena.

 

     Milan Glamočanin

Akcionarsko društvo Aerodrom Nikola Tesla u Beogradu jedno je od najvećih preduzeća koja još posluju u prestonici Srbije. Prošle godine je ostvarilo poslovni prihod od 6 milijardi i 374,602 miliona dinara, odnosno neto dobitak od 727.657.000 dinara. U 2011. je, međutim, sa manjim prihodom (5.988.322.000 dinara) ostvarena dvostruko viša dobit, naime 1.580.293.000 dinara. Kao što će se videti, za ovaj pad dobiti nije bez uticaja činjenica da je 2012. za razliku od 2011. bila izborna godina.

Većinski vlasnik ovog akcionarskog društva sa 83 odsto učešća je Republika Srbija, dok ostatak pripada manjinskim akcionarima.

Beogradski aerodrom Nikola Tesla je u 2012. godini ostvario fizički obim saobraćaja u skladu sa očekivanjima, ali i sa povećanjem broja putnika za osam odsto u odnosu na prethodnu godinu, što je daleko najveći rast u odnosu na sve konkurentske aerodrome u regionu.

Ovu vest su početkom aprila 2013. preneli domaći mediji dodajući i statistiku: ukupno je usluženo 3.363.919 putnika, a obavljeno je 44.990 avio-operacija, što je neznatno više nego u prethodnoj godini, a u saobraćaju su učestvovale 33 avio-kompanije, od čega 27 u redovnom, a šest avio-prevoznika u čarter saobraćaju. S obzirom na ove podatke, jasno je da do pada prihoda nije došlo zbog pada obima posla.

Ni povećanje broja zaposlenih, što automatski povlači i povećanje rashoda, nije razlog za smanjenje poslovne uspešnosti, budući da je u 2011. na Aerodromu radio 421 radnik, a 2012. njih 453. Razlika je isuviše mala da bi opravdala pad prihoda za preko sedam miliona evra.

U pitanju je, kao što će da se vidi, krađa do sada nezabeleženih razmera čak i za zemlju kao što je Srbija u kojoj je otimanje para od strane vlastodržaca postalo deo političke kulture.

Surčinski aerodrom je već godinama pod direktnom kontrolom G17 Plus, odnosno današnjeg URS-a, preciznije rečeno samog Mlađana Dinkića koji je po tvrdnjama upoznatih sa ovom problematikom radije spreman da se odrekne učešća u vladi, nego da Nikolu Teslu prepusti nekom drugom.

Ako treba, da bi zadržao Aerodrom u svojim rukama, Dinkić je spreman i da obara vladu. Upravo iz ovog razloga su funkcioneri ovog privrednog društva postali toliko sigurni u sebe i svoje pozicije, da su bahato ostavili pismeni trag svog lopovluka.

Od novembra 2008. Aerodromom upravlja Velimir Radosavljević, prvih godinu dana kao v.d. direktora posle ostavke Bojana Krišta zbog afere oko milionskih bonusa, a od decembra 2009. kao generalni direktor. Radosavljevića je za ovu funkciju predložio lično Mlađan Dinkić u čiji feud je koalicionim sporazumom spadao i Aerodrom Nikola Tesla.

Pored Radosavljevića članovi borda direktora su još i Dejan Milovanović i Violeta Jovanović, ali se ovo dvoje potonjih u poslovnom smislu jedva nešto i pitaju, jer sve odluke mora da aminuje generalni direktor, koji je alfa i omega surčinskog giganta.

Uz finansijski izveštaj za 2012. godinu, dana 16. februara 2013. godine sastavljen je i predat dokument naslovljen sa „Napomene uz finansijski izveštaj za 2012. godinu„, koji su potpisali Zorka Latinović, kao lice odgovorno za sastavljanje finansijskih izveštaja, i generalni direktor Velimir Radosavljević.

Na strani 16. pomenutog dokumenta, u tabeli 8, pod nazivom „Troškovi zarada, naknada zarada i ostala lična primanja – AOP 210″, nalazi se stavka „Troškovi za naknade za omladinske zadruge (bruto primanja privremeno zaposlenih)“ u visini od 272.838.000 dinara.

Nešto dalje, u tabeli broj 10, naslovljenom sa „Ostali poslovni rashodi – AOP 212„. nalaze se još i sledeće stavke: „Troškovi usluga OZB pri Del. saobraćaj i ost. transp. i PTT usl.“ od 368.925.000 dinara, „Usluge fizičkog i tehničkog obezbeđenja od strane OZB-a“ u visini od 378.752.000 dinara, za „Troškove usluge OZB-a pri Del. tehnike“ plaćeno je 124.424.000 dinara, a stavka „Troškovi usluge OZB-a za ostale delatnosti“ koštala je 120.255.000 dinara.

Skraćenica OZB označava Omladinsku zadrugu Beograd. Upućeni visoki funkcioner Aerodroma, koji je redakciji Tabloida dostavio citiranu dokumentaciju, tvrdi da su skoro sve uplate vršene u korist omladinske zadruge registrovane na adresi Palmira Toljatija 5/4 na Novom Beogradu.

Na pomenutoj adresi se po podacima iz Agencije za privredne registre nalazi sedište kako Omladinske zadruge Beograd (matični broj 07050950), tako isto i Agencije za zapošljavanje Pobednik O.Z.B. doo (matični broj 20150122) koja je u većinskom vlasništvu pomenute zadruge.

U 2012. godini Pobednik je prijavio ukupni poslovni prihod od 53.465.000 dinara, a Omladinska zadruga još 16.358.000 dinara, odnosno zajedno su naplatili nešto manje od 70 miliona dinara. Istovremeno je Aerodrom Beograd naveo kako je za usluge Omladinskoj zadruzi Beograd platio ukupno 1.265.194.000 dinara?!

Po jednom drugom izveštaju funkcionera Aerodroma, uplate su delimično vršene i u korist O.Z.B Komerc doo (matični broj 07928378) sa sedištem u Lominoj ulici 5/9 u Beogradu. Čak i da je ovo tačno, s obzirom da je O.Z.B. za 2012. prijavio ukupni prihod od prodaje proizvoda i usluga na domaćem tržištu u visini od 925.736.000 dinara, još uvek nedostaje trag za oko tri miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.

Ono što celu priču čini još zanimljivijom jeste činjenica da je u APR-u kao jedini vlasnik O.Z.B. Komerca navedena Omladinska zadruga Beograd, čiji direktor Tomislav Sekulić u Pobedniku ima 3,44 odsto vlasništva, isto koliko poseduje i Miladin Milković, direktor O.Z.B. Komerca.

Ovako dobro povezana grupa Aerodromu Beograd služi da opere novac koji je godinama uplaćivan na privatne račune funkcionera G17 Plus, odnosno URS-a, a na prvom mestu na račune Mlađana Dinkića.

Kada bi neko od nadležnih proverio finansijske izveštaje Aerodroma iz poslednjih nekoliko godina i kada bi iste uporedio sa finansijskim izveštajima Omladinske zadruge Beograd, O.Z.B. Komerca doo i Pobednika doo našao bi da je samo na ovaj način pronevereno više desetina miliona evra. Međutim, tako nešto ne treba očekivati od sadašnje vlasti, jer Srpska napredna stranka, saznavši za marifetluke Dinkića na Aerodromu, planira samo da izvrši rekonstrukciju Nadzornog odbora kako bi bolje učestvovala u podeli plena. Lopovi jedan drugome, očigledno, više ne veruju.

    

    A 1.

Do vlasništva nad zadrugom za 20 evra

Vlasnici Omladinske zadruge Beograd su: Bojan Lapčević, Saša Gajić, Ana Petrović, Milorad Šolević, Danijela Opsenica, Marina Draganjac, Zorana Pavlović, Vladimir Zrnić, Srđan Draganjac i Vesna Rakonjac. Svi oni su kao novčani iznos uplatili po 20 evra osnivačkog uloga. Direktor zadruge je Tomislav Sekulić.

Vlasnici Agencije za zapošljavanje Pobednik doo su: Vesna Rakonjac, Igor Jovanović, Milanka Samurović, Tomislav Sekulić, Branislav Komadina, Slavica Zec, Nada Filipović, Milomir Cvetanović, Božana Tošić, Nebojša Mičić, Živko Đaković, Slobodan Vojnović, Aleksandar Kontić, Miladin Milković i Omladinska zadruga Beograd koja ima 51,72 odsto učešća. Direktor je Nada Filipović.

Jedini vlasnik O.Z.B. Komerc doo je Omladinska zadruga Beograd, a direktor je Miladin Milković.

Članovi borda direktora Aerodroma Nikola Tesla u Beogradu su Velimir Radosavljević, Dejan Milovanović i Violeta Jovanović. Članovi Nadzornog odbora su: Borisav Kovačević, Snežana Paunović (predsednik), Dragoslav Stanković, Iva Đinđić-Ćosić, Danijel Kozličić, Nebojša Andrić i Mile Novačkić.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije