Архива

Posts Tagged ‘muzej’

SEZONSKI DOZIRANA SRPSKA KULTURA U NOĆNOM MASKENBALU!!

16. маја 2015. Коментари су искључени

 

Kako je zahvaljujući "demokratskim tekovinama" i kleptokratskim "promenama" sistematski urnisana muzeologija u Srbiji. Kako je rimska izreka Hleba i cirkusa (igara) postala stvaralački lajtmotiv naše muzeologije. Kako je na najgori mogući način potvrđena narodna poslovica da riba smrdi od glave. Kako je pseudokulturni bašibozuk uzurpirao kulturu. Kako je bizarna nevladina organizacija uzurpirala muzeologiju u Srbiji. Da li uskoro predstoji otvaranje Muzeja propalih direktora muzeja. Ko bi trebao da dobije nagradu za životno delo i počasno mesto u njemu.

 

                      Stanislav Živkov

SRPSKA KULTURA5

 

U normalnom svetu manifestacija Noć muzeja (poznata takođe i kao Duga noć muzeja) predstavlja kulturni događaj u organizaciji muzejskih kuća i drugih kulturnih institucija kojem je glavna odlika da su muzejski i drugi izložbeni prostori otvoreni do kasno u noć te da je ulaz potencijalnim posetiocima slobodan ili uz minimalnu novčanu naknadu koja im omogućava posetu ne samo jednog muzejskog ili izložbenog prostora već više njih.

Prva Noć muzeja održana je u Berlinu pod nazivom Lange Nacht der Museen 1997. godine. Zbog izuzetnog interesa i načina na koji je ideja o samom događaj realizirana ubrzo se proširio na više institucija i različitih gradova širom Evrope pa i sveta.

Ovo sve važi za bilo koju iole normalnu zemlju u kojoj država normalno funcioniše ali s obzirom da mi već duži niz godina živimo u krajnje nenormalnoj državi u kojoj je sve doslovce okrenuto na tumbe, onda ni najmanje ne čudi što se manifestacija Noć muzeja doslovce pretvorila u ispunjenje starorimske izreke panem et circenses odnosno hleba i igara (u doslovnom prevodu sa latinskog hleba i cirkusa).

Naime ova veoma popularna metafora odnosi se pre svega na sve za metode kojima neka vlast osigurava podršku stanovništva tako što obilno zadovoljava njegove kratkoročne interese i nevažne potrebe, a nauštrb dugoročnih interesa, odnosno da bi mu skrenula pažnju s daleko važnijih problema.

Naravno ovde nije u pitanju nikakva vlast nego interes pseudokulturnog bašibozuka kome je jedino važno ne da vidi nego da negde bude viđen a to negde upravo mora da bude nešto po svaku cenu pomodno i još gore politički podobno, sve u skladu sa ciljevima udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja kulture sa jedne, i punjenja džepova članovima nevladinih organizacija.

 

      Selebriti i rijeliti…

 

Inače u široj javnosti je malo poznato da izraz Hleba i cirkusa (igara) zapravo potiče iz satiričke pesme rimskog pesnika Juvenala s početka 2. veka u kojoj se on žali na apatiju građana Rima, koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba te sve većim zanimanjem za raskošne gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je carevima i njihovim birokratskim klikama.

U današnje vreme se taj izraz često koristi i za kritiku masovnih medija koji sve manje služe javnosti, a sve više se vode za profitom kroz tzv. infotainment, odnosno insistiranje na trivijalnim temama kao što su, sportska takmičenja, život celebritija i realiti emisije, a nasuprot ozbiljnih društvenih, ekonomskih političkih i kulturnih problema društva.

Sve to naravno još više važi za muzeologiju koja je u periodu nakon tzv demokratskih, bolje rečeno kleptokratskih promena temeljno urnisana pre svega zahvaljujući sistematskom urnisanju drušva zahvaljujući činjenici da su tzv demokratske snage čitavo društvo pretvorile u najobičniju međustranačku buvlju pijacu .

Na takvoj pijaci se trguje direktorskim mestima po stranačkom ključu, a takođe je, barem što se muzeologije učinjeno sve da se važeći Zakon o kulturnim dobrima u što većoj meri derogira i sistematski krši samo kako bi se na mesto direktora muzeja i drugih kulturnih ustanova doveli stranački poslušnici, diletanti, raznorazne plavuše kojima zapravo uopšte nije stalo do muzeologije i zaštite kulturnih dobara.

Njima je u osnovi pre svega rešavanje svojih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, pretvaranje muzeja u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu, integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, sadomazohizam, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije…

Sve je to moguće samo zahvaljujući činjenici da se od strane samih gradskih uprava sistematski organizuje kršenje zakona o kulturi, odredbi o potrebnoj stručnoj spremi, o obaveznom stručnom ispitu kako bi sve to bilo jako moderno i jako poželjno a muzeologija pretvorila u servis za ispunjavanje najsumanutijih želja raznoraznih kulturtregerki, feministkinja, komunista -pseudo konvertita, nevladinog sektora i ostale nadrikulturne razularene bande.

A pri tome, republičko bilo pokrajinsko ministarstvo kulture ne može da reaguje i spreči nezakonita imenovanja ili izmene statuta i sistematizacija iz prostog razloga jer se zahvaljujući našem višesranačkom sistemu u kome zapravo ne postoje političke stranke već stranke lokalnim samoupravama omogućava da svi nezakoniti opšti akti dobiju status svetih krava i nedodirljivosti.

Na taj način se omogućava da se izmenama sistematizacija načisto srozava kriterijum stručnosti pa recimo nakon magistra nauka izmenama sistematizacije za isto radno naprasno bude neophodna srednja stručna sprema a da radnik zapravo nema ni to već svega 3 razreda srednje škole ali je zato politički podoban pa onda još ode na političku funkciju u opštinu a radno mesto drži rezervisano.

Uostalom sve ove svinjarije postale su najnormalnija stvar iz prostog razloga jer se na najgori mogući način potvrdilo pravilo da riba smrdi od glave o čemu najbolje govori primer naše najuglednije muzejske ustanove Narodnog Muzeja koji je zahvaljujući sprezi raznih štetočina koje do danas ni zašta nisu odgovarale maltene totalno fizički uništen.

Iz razloga jer je za potrebe realizacije udruženog zločinačkog poduhvata u režiji kumovsko -švalersko -žuto-rotarijanskog poduhvata „rekonstrukcije" najpre nekadašnji pomoćnik ministra kulture Jovan Despotović, koji je inače svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, na predlog ražalovane direktorke dr Cvjetičanin Tatjane dozvolio da se muzej zatvori kao bi se natenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe ideje, haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i inostranstvu.

 

      Dizanje kose na ćebetu

 

Inače , po svemu sudeći, već pomenuti Muzej savremene umetnosti daleko je bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod sadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević, koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao snajka Vojina Dimitrijevića, čijem je sinu Branislavu Dimitrijeviću Sonja Liht svojedobno otvorila skaredni Centar za savremenu umetnost, najpoznatiji po tome što su sorošovske pare arčene na budalaštine i pseudoumetničke svinjarije, a sam Dimitrijević je kasnije, u vreme dok je bio pomoćnik ministra kulture, nastavio u istom stilu pa je recimo ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose!

Inače, bračni par Dimitrijević & Anđelković straćio je neverovatne količine novca ni našta, a Anđelkovićka se u samom muzeju, recimo, proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima, iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili!

U isto tu kategoriju spada i policijska snajka, Tijana Palkovljević koja je u poslednjih nekoliko godina temeljno uspela da urniše nekada uglednu ustanovu Galeriju Matice Srpske u kojoj je zavela strahovladu, a kao najvidljiviji rezultat njene strahovlade je skandalozan otkaz noćnom čuvaru Momiru Nikiću samo zato jer je gledao televiziju!

Inače, sadašnja direktorka Tijana Palkovljević, inače, nekadašnji galerijski pedagog, uz svesrdnu saradnju penzionerke Branke Kulić i izvesne Dobrile Jerkov, inače majke portparolke DS-a Aleksandre Jerkov, naveliko kopira sve štetočinstvo koje je napravila prethodna direktorka Branka Kulić, koja je, pak, protežirala svog muža Ratomira i sina Luku, zaposlenog u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine.

Tu je, tek, zaposlen čitav niz drugih bizarnih likova i štetočina: izvesna Svetlana Mladenov, koja je zajedno sa kćerkom Sanjom Kojić-Mladenov uspešno urnisala pančevački Centar za kulturu, a ako se zna da je tamo doskora direktor bio izvesni Živko Grozdanić Gera, koji se svojevremeno "proslavio" simulirajući kopulaciju sa Meštrovićevom statuom u Narodnom muzeju, to zaista sve govori i o Geri i o savremenoj umetnosti uopšte!

Naravno tu spada i opskurna vedeta avangarde izvesni Vladimir Kopicl, nazovi avangardni pisac rodom iz Đeneral Jankovića, koji je zabunom zalutao u Novi Sad.

U ovaj zločinački poduhvat arčenja para svesrdno se uključio i izvesni Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve drugo trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači opis Šuvakovićevog delovanja, koji se, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš nikakve veze, stalno uvaljuje u raznorazne savete galerija, likovnih kolonija, a još se uz to bavi skribomanijom pišući dibidus nečitke knjižurine.

 

      Žuti fantom u Noći muzeja

 

Naravno, ovakvih nebuloza ima na sve strane, pa recimo treba podsetiti na čuveni slučaj neovlašćenog snimanja zaposlenih i izdavanje lokala u režiji izvesnog Miroslava Zubića u Pirotu naravno u istu tu kategoriju spada i izvesna Lidija Milašinović, na žalost još uvek direktorka Narodnog muzeja u Kikindi, koja je i tamo temeljno uspela da urniše muzej, što ni najmanje ne čudi, jer su direktori svih muzeja postavljeni od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama, ali u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu u kome se zato povremeno javljaju i neverovatne situacije poput one u Muzeju Nikole Tesle, koji pod hitno treba pripojiti Muzeju nauke i tehnike, i kome vrlo verovatno uskoro preti izbacivanje iz otete vile koji se lane "proslavio" rekonstrukcijom sobe hotela Njujorker u kojoj je Tesla živeo!

U najmanju ruku ovo je podsećalo na rekonstrukciju spomen soba gde su se nakon II svetskog rata raznorazni prvoborci fotografisali kako bi retroaktivno dokazivali da su bili učesnici NOB-a za vreme rata, a ne samo nakon oslobođenja, a kako bi ipak bilo i nešto autentično.

Muzej Nikole Tesle pretvoren je u svojevrsni nekrofilni klub, samo zato jer zaposleni u tom muzeju nipošto ne žele da vrate urnu sa pepelom Nikole Tesle njegovim rođacima, kako bi je dostojno sahranili, pošto misle da iz te urne, poput onog sanduka iz prvog filma o Indijani Džonsu, zrači neka božanska snaga koja će direktoru tog Muzeja , inače bivšem novinaru Studija B i uredniku RTS, Vladimiru Jelenkoviću verovatno omogućiti da stekne genijalnost Nikole Tesle i nastavi naučno istraživački rad, upravo tamo gde je Tesla stao!

Inače ovaj bizarni lik koji je u muzeologiju zalutao po liniji gradskog komiteta Demokratske stranke u Beogradu, ostaće zapamćen po skandaloznom šikaniranju muzejskih stručnjaka Zorice Civrić i Dubravke Smiljanić na šta niko nikada nije reagovao, ni Ministarstvo ni gradski sekretarijat za kulturu ni osnivač pošto je vrlo očito da Jelenković za nepoznate novinarsko piskaračke zasluge ima status svete krave!

Stoga ni najmanje ne čudi činjenica da je samo u društvu gde se već više od deset godina dešavaju ovakve budalaštine moguća pojava nevladine organizacije Noć Muzeja koja , u skladu sa sveprisutnim pomodnim štetočinskim svinjarijama i ove godine našu javnost maltretira organizovanjem opskurne i izvikane manifestacija pod imenom Noć muzeja samo zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno, a na to su kao svinja na masnu krpu navalili svi mogući i nemogući muzeji galerije i ostale ustanove kulture.

Sasvim je jasno da manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle, odnosno drpeža, muljaže i prevare. Naime, dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva i ministarstvo kulture, kod nas je ova manifestacija zapravo svojevrsni udruženi zločinački poduhvat predvođen privatnom bračno-vanbračnom manufakturom u koprodukciji sa grupicom anonimnih hohštaplera, doživotno propalih studenata i totalnih diletanata okupljenih oko opskurne produkcijsko umetničke grupe Noć muzeja koja, zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, prodajući muda za bubrege, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađuju.

Tako se sasvim jasno vidi da ova opskurna grupica anonimusa samo zahvaljujući opšteprisutnoj ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva za svime i svačime, zapravo prodaje kultutregersku maglu i to otrovnu.

Sam "eminentni" sastav umetničko produkcijske kuće Noć muzeja najbolje govori kakva je to zapravo grupica samoreklamera, prodavaca magle i u krajnjoj liniji muzeoloških diletanata jer je sasvim očito da čitava ta klika predstavlja pravi muzeološki balon od sapunice koji bi u svakom normalnom društvu odavno bio probušen, a sapunica prosuta!

Očito je da se ovde radi o dobro uigranoj pseudomuzeološkoj kliki jer je jasno da najopasniji tipovi u njoj sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze, a svi ti navodno istaknuti članovi umetničko – produkcijske grupe koja okuplja navodne istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti zapravo sa muzeologijom i strukom zaštite spomenika kulture apsolutno nemaju veze, niti sa osnovnim etičkim principima muzeologije jer svojim štetočinstvima iz godine u godinu sve više urušavaju muzejsku struku! O tome o kakvim se preseravanjima zapravo radi najbolje govori najava za ovogodišnju manifestaciju Mrak muzeja!

 

      Umnožavanje lokacija

 

Leonardu da Vinčiju bilo je potrebno deset godina da naslika Mona Lizine usne, a Džejmsu Kameronu isto toliko da napravi prvi 3D film. Jedna decenija dovoljna je da se tečno progovore tri jezika, precizno izmeri klima određenog područja ili naraste trešnjino drvo što sve zajedno ima međusobne veze kao dupe i milihbrot!

Dalje se navodi: za devet dosadašnjih i predstojeću – desetu Noć muzejamoguće je napraviti revoluciju u umetnosti, progovoriti jezik kulturnog provoda, postati poznat po prijateljskoj klimi i izrasti u događaj s prepoznatljivom tradicijom.

Povodom ovogodišnjeg jubileja, poželeli smo da opišemo fenomen Noći muzeja u jednoj rečenici: „Majsko veče u kojem se kultura uzdiže u zvezde, publika uzdiše od utisaka, a granice umetnosti i provoda se stapaju u istom sazvežđu".

Međutim, iz godine u godinu postaje sve teže izraziti se rečima, i zato smo prešli na jednačine. Naša formula za spajanje kulture i odličnog provoda sadrži najmanje 10 sastojaka: umetnost + inspiraciju + prefinjen sadržaj + jedinstvenu atmosferu na ulicama + inovativnu formu izlaganja + neobične lokacije + ozarene posetioce + nezaboravne trenutke + odličan provod + poseban i misteriozan faktor X.X predstavlja broj slučajeva u kojima je naš auditorijum ostao bez daha X označava broj posetilaca koji su se (bolje) upoznali čekajući u redu na najposećenijim lokacijama X je umnožavanje nesvakidašnjih lokacija koje su postale deo umetničke ponude X simbolizuje neobjašnjivu energiju koja čini Noć muzeja drugačijom od svih ostalih noći u godini X s razlogom provokativnih sadržaja koji pomeraju granice umetnosti X modnih revija na koje se gledalo kao na vrhunsko umetničko delo X koncerata koji su izmamili osmehe, usklike i radost X performansa koji su naterali posetioce da se zaljube u pokret X vaših i naših fotografija od kojih se može napraviti muzejska postavka na posletku:XX je broj narednih Noći muzeja, koje će vas još dugo, dugo radovati.

 

      Kapitalci i štihovi

 

Sve ovo postaje daleko jasnije ako se u obzir uzme činjenica da je „Noć muzeja" umetničko-produkcijska grupa koja navodno okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti.

Osnovna delatnost umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje, organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavi se i drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.

UPG „Noć muzeja" kroz različite projekte i manifestacije sličnog karaktera okuplja i upošljava ljude koji imaju slična interesovanja.

O tome kakvi su se sve kapitalci svojedobno nakotili u krilu Noći muzeja najbolje govori sledeći primer: Dugogodišnji saradnik ove razularene prevarantske bande bio je izvesni Ivan Stanić, koji, inače rođen 1970, a prema podacima sa sajta www. serbiancontemporaryart. info , još od 1993, dakle punih 19 godina imao status navodnog postapsolventa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odsek za Istoriju umetnosti!

Dakle, ako pretpostavimo da su po starom statutu studije istorije umetnosti trajale četiri akademske školske godine, pa potom apsolventski staž još godinu dana, proizilazi da nesretni Stanić fakultet sa manje od dvadeset ispita tokom četiri školske godine, studirao svega 24 godine da bi nakon toga neko vreme uhlebljenje pronašao u Narodnom Muzeju gde ga je zaposlila ražalovana direktorka dr Cvjetičanin Tatjana da bi na kraju završio u stovarištu muzeološkog otpada u Muzeju savremene umetnosti, čini se da su se stekli uslovi za osnivanje jednog potpuno novog muzeja, Muzeja propalih muzejskih direktora gde bi sigurno počasno mesto i nagradu za životno nedelo dobila dr Tatjana Cvjetičanin a redovna godišnja priznanja dodeljivala bi posebna komisija u sastavu Jovan Despotović, Miladin Lukić, Branka Kulić i Branislav Dimitrijević, odnosno sve sami štihovi. Spram sveća i tropar!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

15. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

PROSVETA VERBIC-10

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMIRANI NAPREDNJACI I INVAZIJA ZAPOŠLJAVANJA U ELEKTROPRIVREDI SRBIJE

 

Srbijom haraju dilatenti i neznalice, nosioci akademskih titula bez imalo obrazovanja, ljudi koji i ne znaju šta je stručnost. Njihova jedina preporuka je to što su platili diplomu i učlanili se u Srpsku naprednu stranku. Ako su imali još para da dodaju, neki od njih su kupili i direktorsko mesto u nekom od javnih preduteća poput EPS-a.

 

            Insajder- E 6

 

Rukovodstvo Elektro privrede Srbije (EPS), intenzivno pregovara o zakupu poslovnog prostora u naselju Belvil u stambenom kompleksu koje je vlasništvo Miroslava Miškovića. U pitanju je zgrada u kojoj je trebalo da bude smeštena korporacija Delta holding, ali se zbog problema u koje je Delta upala od toga kasnije odustalo. Cena zakupa koju EPS treba da plati je 25 evra po kvadratu, što je tri i po puta više od tržišne cene u tom naselju.

Ukoliko ugovor bude postignut, procenat od dobro zaključenog posla deliće sa Miroslavom Miškovićem, Aleksandar Obradović, Dragan Jeremić, Mlađen Malešević, Dragan Veljić…

Zgradu u koju čelnici elektro privrede planiraju da smeste EPS, Miroslav Mišković je pre više od godinu dana stavio pod hipoteku zbog nagomilanih dugovanja. Hipotekom na ovu zgradu raspolaže Hipoalpe adria banka, a kako je bilo kašnjenja u servisiranju duga vlasnička struktura zgrade je sada postala sporna i mogla bi biti predmet sudskog spora.

Osim poslovanja sa najpoznatijim srpskim tajkunom, rukovodstvo EPS je uspelo u igru da vrati i Vojina Lazarevića. Kako stvari stoje Lazarević se u EPS vraća na velika vrata, on će EPS-u ako sve bude išlo kako on planira naredne godine prodati desetak hiljada svojih brojila.

Glavni Lazarevićev čovek za sprovođenje ovog plana u delo je istaknuti funkcioner EPS Dragan Jeremić, direktor direkcije za informativnu tehnologiju komunikaciju u poslovodstvu EPS-a.

Jeremić je poznat po potpisivanju višemilionskih sumnjivih ugovora raznih vrsta, potpuno neopravdanih i nepotrebnih za poslove EPS. Ovde treba istaći da je Lazarevićeva firma koja navodno može da proizvede brojila sa daljinskim očitavanjem "Meter and kontrol" prethodno isporučila EPS-u brojila koja nije moguće očitati daljinski.

Ova Lazarevićeva firma posluje u okviru "Rudnap grupe" koju je Lazarević ranije privatizovao pod sumnjivim okolnostima. Ukupan posao prodaje brojila EPS vredan je nekoliko stotina miliona evra, a osim Lazarevića, i francuski Alstom bi želeo da dobije deo kolača. U njihovu korist trebalo bi da lobira Božidar Đelić, koji će pokušati preko nove ministarke Kori Udovički da ugura ovu francusku firmu.

Na EPS se trenutno vrši i invazija zapošljavanja. Na spisak je moguće doći i uz političku urgenciju iz vrha Srpske napredne stranke, ali ne može svako da ubaci kandidate na spisak. Ovakva politika je naravno u suprotnosti sa politikom koju propagira Aleksandar Vučić, on zvanično zagovara smanjenje zaposlenih u svim javnim preduzećima.

Broj službenih automobila u EPS, veći je nego u Vladi Srbije, zbog čega zaposleni ne mogu da veruju da rukovodstvo planira da sprovede sramotni plan nabavke novih vozila. Ne samo da hoće da kupe nova vozila već planiraju da vozila budu visoko luksuzna, daleko skuplja od onih sa kojima EPS sada raspolaže.

Blago dobra vest je činjenica da su iz Vlade zamolili da se smanji broj službenih putovanja, u pitanju su izmišljena i skupa putovanja. Mada i onih manje skupih putovanja na godišnjem nivou u EPS ima više nego u svim drugim javnim preduzećima zajedno.

Ništa bolja situacija nije ni sa dnevnicama koje se šakom i kapom dele stranačkim kadrovima. Po ovom pitanju javlja se i otpor zaposlenih koji su zabrinuti za budućnost ovog strateški važnog preduzeća.

Direktor ljudski resursa Dragana Rajačić je nešto bolje kvalifikovan za funkciju koju obavlja ona je diplomirani paleontolog! Eto objašnjenja otkud toliki dinosaurusi u EPS-u. Mlađi naprednjaci koji se ovih meseci zapošljavaju u EPS su doneli uredne diplome sa Univerziteta Singidunum, Univerziteta Union, i drugi čuvenih demokratskih univerziteta, koji rade po principu: platio sam, imam pravo na diplomu.

Kod naprednjačkog osoblja sa srednjom školom u EPS ima i nekoliko medicinskih sestara. Prijateljica direktora JP elektro Srbija Kraljevo je takođe medicinska sestra, ali kada su joj kolege zamerile što je sa takvom kvalifikacijom došla u EPS, ona je rekla: za razliku od vas, ja poznajem direktora lično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KULTURNA KRNJAČA? UGOVOR ZA KULTURNO ČERUPANJE DRŽAVNE KASE

23. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Ugovor o poslu koga nema.

Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški skandal. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina? Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas?

 

              Stanislav Živkov

 

Pre izvesnog vremena čitava javnost ostala je zatečena vešću po kojoj je javno saopšteno da bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.

Sama po sebi ovakva sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri.

Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom.

Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom da je "Kunsttrans"… kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posaoMagacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen!

Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina.

Pri tome je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

 

     Poslovno tehnička saradnja

 

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.

Pošto je Branković očito mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine.

Bilo bi stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi.

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota usporavanja Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš, da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da nikome ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda!

O tome da je to ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je sklapanje ugovora o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.

 

     Iznajmljen depo koga nema

 

Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv). O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi.

No, ako se zna da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!

Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku garanciju koja je bila predviđena ugovorom!

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine.

Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru.

Međutim, pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana 6 ovog ugovora.

Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa.

Ali, o tome da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?

Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog muzeja.

Pošto se na ovaj način nedvosmisleno dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči, siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto to navodno vređa prava tužioca!

 

    Manojlo fizičko lice?

 

Tako je, i pored objavljenih fotografija na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je dana 1. septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom Magacin Kunsttransa u Krnjači tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi, napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).

Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.

Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen!

Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."

Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra, pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.

Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena – previsoka , odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena i dela Đorđa Brankovića!

Iako su sve informacije bile javno poznate našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?

Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans – Narodni Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina, dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.

U nastavku se još zahteva da se u Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka, kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom.

Zanimljivo, ali je činjenica da za ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija za bozadžiju; ja tebi grofe – ti meni vojvodo, platiće neko treći!

Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio Večernjim Novostima šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi vređala nečija prava

Šta je tim povodom izjavio ex i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: