Архива

Posts Tagged ‘sta’

IZDAJNIČKI KAPACITET: PODANIČKA VLAST SRBIJE JE ODRADILA ZAMISAO ZAPADNIH SLUŽBI

5. јула 2013. Коментари су искључени

Na dan potpisivanja takozvanog Briselskog sporazuma 19. aprila 2013. godine, ruska agencija RIA Novosti, objavila je vest da je Srbija kapitulirala, i da ruska diplomatija može samo da kaže „šta je, tu je“. Na Vidovdan 2013. godine, koji je novi srpski gospodar Aleksandar Vučić proglasio istorijskim, jer „neće biti gubitnički“, iz Moskve nije bilo nikakvih vesti. Već je bilo sve rečeno. Srbija je ipak poražena, njeni mračni Vidovdani se nastavljaju, samo su laži i magle dobile novi oblik i boju.

          Nikola Vlahović

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić čestitali“ su Srbima dobijanje neutvrđenog datuma, lažući isto kao što je lagao Slobodan Milošević kada je, nakon tromesečnog bombardovanja NATO pakta, i kapitulacije u Kumanovu, građanima „čestitao mir„. U oba slučaja, reč je o istoj politici i istim ljudima, kojima je cilj opstanak na vlasti do sudnjeg dana, koje opseda moć, žudnja za novcem i sadizam. A narod, država, patriotizam i slične fraze, poslužili su im kako bi ostvarili svoje veleizdajničke planove. Ko još može da im veruje, i gde je kraj teroru lažnih demokrata, diktatora i kliničkih slučajeva, koji su Srbiju skoro živu sahranili?

Kada je 09.juna 1999. godine, ondašnji zamenik načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović potpisao takozvani Kumanovski sporazum, neposredno posle toga, u pokušaju da predstavi poraz kao pobedu, Slobodan Milošević je pred televizijskim kamerama izgovorio: „Poštovani građani, čestitam vam mir!“.

Na nesreću, Miloševićev „mir“ bila je najteža kapitulacija Srbije, još od pada srednjovekovne države pod otomanski jaram! Naime, tadašnji komandant međunarodnih snaga na Kosovu, nemački general Klaus Rajnhart, stavio je na sto ispred general-pukovnika Svetozara Marjanovića tekst procedure bezuslovne kapitulacije u kome je bila precizna formulacija razgraničenje Kosova i centralne Srbije. U Miloševićevim medijima to je opisano kao „sprovođenje vojno-tehničkog sporazuma“! Istovremeno, Rajnhart je odmah postavio granice između Kosova i Srbije na Kopaoniku, gde je i sadašnjim sporazumom iz Brisela potvrđena državna granica samoproglašenone države Kosovo.

Na dan potpisivanja Kumanovskom sporazuma, došlo je do sukoba lokalnih Srba u opštini Štrpce sa međunarodnim trupama, a dva dana kasnije, i do masovnog proterivanja Srba iz cele pokrajine. Okupatori su namerno odabrali Kumanovo kao mesto događaja, jer se nalazi na teritoriji Makedonije koja nije učestvovala u ratu, ali i zbog simboličnog poništavanja srpskih pobeda u Balkanskim ratovima. Tako je poraz Miloševićevog režima, koji je skupo platio srpski narod, bio potpun.

     „Dobili smo datum, a sad spektakl“

U sred leta 2013. godine, scenario kapitulacije Srbije pred američkim, nemačkim i albanskim okupatorima, ponovio se na perverzan način! Isto onako kao što je Slobodan Milošević čestitao građanima mir, tako su i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić požurili da Srbima „čestitaju datum“ koga nema, i početak pregovora sa Evropskom unijom kojih neće biti. Jer, istina je opet drukčija. Ima samo novih uslova! Nemačka kancelarka Angela Merkel, sastavila je spisak obaveza koje Srbija mora da ispuni da bi Savet Evropske unije u januaru 2014. godine dao nekakvo mišljenje o tome.

Spisak nemačkih zahteva je neiscrpan– od priznavanja nezavisnog Kosova, do temeljne istrage i pronalaženje krivaca za paljevinu ambasade Nemačke u Beogradu, koja se desila 2008. godina prilikom mitinga pod nazivom „Kosovo je Srbija“. Neverovatno zvuči podatak da nigde u režimskom medijima u Srbiji nije pisalo da je skoro jednodušan stav nemačkog Bundestaga da Srbija mora da kapitulira pred albanskim zahtevima, i da će tek priznanjem samopoglašene države Kosovo, biti ispunjena „puna implementacija“ sporazuma iz Brisela! A, to je ono na čemu se temelji „balkanska politika“ najmoćnije evropske države…

Šta Srbiju očekuje u narednim mesecima, kad narod sazna punu istinu o ovoj bezočnoj prevari koju vlastodršci pokušavaju da sprovedu? Izvesno je da će doći do neviđenog unutrašnjeg terora, koji nije moguće sprovesti bez potpune kontrole medija. Treba podsetiti da se Slobodan Milošević, dok je vodio ratove, nije mnogo obazirao na činjenicu da je imao slobodne medije koji su otvoreno govorili protiv njegovog režima. Bili su to najbolji dani radija B92, Studija B, „Srpske reči“, „Pogleda“, „Naše Borbe“ i mnogih drugih medija koji su imalu apsolutnu slobodu govora i kritičke misli.

Ali, čim je rat prestao, Milošević je krenuo u gušenje tih sloboda. Na ključno mesto, kao ministra informisanja postavi je Aleksandra Vučića, koji je odmah počeo sa terorom nad novinarima kakav nije zapamćen ni u vremenima najtvrđeg boljševizma. Vučić je često znao da napiše redakcijama „pisma upozorenja“, u kojima ih opominje kako „vrše širenje straha, panike i defetizma“. Tokom svoga mandata, surovo je novčano kaznio i zatvorio više medijskih kuća, a nekima, poput dnevnog lista „Danas“ i doslovno je „poslao katanac i lanac“ da se sami zatvore!

Današnje prilike govore da je Aleksandar Vučić, kao čovek imperatorskih ambicija, već odavno stavio skoro sve medije pod kontrolu, a mnogi od njih su zbog milionskih dugova pred gašenjem. Tako, recimo, „Večernje Novosti“ zvanično duguju oko 12 miliona evra, RTV B92 duguje takođe najmanje 20 miliona, a kad je RTS u pitanju, reč je o stotini miliona evra!

Očerupanim i uništenim medijima, Vučić danas suvereno komanduje. Preko njih sprema napad na sve što se kreće, a njegov dnevni bilten Informer, u broju od 29. juna 2013. godine, objavio je masovnu poternicu pod naslovom: „…Dobili smo datum, a sad spektakl! Ovog leta na repertoaru: rekonnstrukcija vlade, raspisivanje izbora, istrage o vezama ljudima iz vrha vlasti s mafijom, hapšenja ministara, lidera stranaka…“.

     U susret potpunom sunovratu

U narednim mesecima treba očekivati da režim Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića pokrene kompletan represivni državni aparat, protiv svakoga ko bude sumnjao u njihove obmane o Evropskoj uniji. Ali, kao i u vreme Slobodana Miloševića, taj represivni aparat će se okrenuti protiv njih prvom prilikom, jer novca za njegovo izdržavanje više nema.

Vojska više i ne postoji, policija je bez sredstava i stručnog kadra, u rasulu i ojađena, pravosuđe kriminalizovano i nestručno, glomazno i neefikasno…Kao i u svim sličnim režimima, ostala im je mala pretorijanska garda koja štiti njih lično, njihov novac i njihovu partiju. Ali to nije dovoljno da bi sačuvali vlast.

Trulež srpske državne zgrade vidljiv je na svakom koraku. U njoj jake policijske snage obezbeđuju polaganje takozvane male mature, ove školske godine na stotine hiljada mladih ljudi neće moći da upiše višu školu ili fakultet, nego će ostati nezaposleni, na ulici, i pridružiće se milionima onih koji su bez nade, u prvoj polovini 2013. godini zabeležen je najveći trend odlaska srpskih stručnjaka u inostranstvo, cene hrane su skoro 13 odsto veće nego u najvećim gradovima Evrope, a vrednost evra u odnosu na dinar je najveća u poslednjih 15 godina.

U jednom skorašnjem izveštaju Evropske komisije o siromaštvu u Srbiji, konstatovani su poražavajući podaci: svaki peti Srbin nema toalet, svaki šesti nema kupatilo, pola miliona ljudi nema čistu vodu za piće, milion njih ne zna za kanalizaciju, a više od 300.000 stanovnika Srbije živi bez struje! Ovako unazađena, opljačkana i pokorena Srbija ne može očekivati da bude predmet ičije samilosti.

Jedan poslanik Bundestaga je nedavno konstatovao da Srbija prvo mora da sebe „uljudi“, da se reši svoje kriminalne elite, da se nauči smenjivosti političara, pa da onda pogleda ka Evropi. Profesor Dejvid Filips sa američkog Kolumbija univerziteta, bio je još jasniji kada je proletos za „Njujork Tajms“ rekao da „brisleski dogovor neće pomoći pomirenju Srba i Albanaca, niti će ih to pridružiti Evropskoj uniji“.

Kraće rečeno, ovdašnjim brlogom ne želi više niko da se bavi. Srbija nije od ekonomske važnosti nijednoj velikoj svetskoj imperiji. Tu je još jedino Rusija koja će svakako izgraditi gasovod „Južni tok“ sa tranzitom od 430 kilometara kroz jugoistok Srbije, ali, uslovi će drastično biti promenjeni zbog opake politike koju vode Vučić i Nikolić prema Moskvi.

I dok Vučić i Nikolić paradiraju Srbijom šireći masovne obmane, između Bugarske i Rumunije, na Dunavu, ovih dana je otvoren most sa više auto-traka, koji je deo panevropskog Koridora 4, koji povezuje Drezden u Nemačkoj sa egejskim morem, lukom Solun i Istambulom na istoku. Radovi su bili ubrzani, jer je, kako rekoše planeri iz Brisela, Koridor 10 preko Srbije u „nenadoknadivom zakašnjenju“.

Tako je Srbija i konačno ostala južnoevropska kontinentalna rupa, zahvaljujući kriminalnoj politici svojih diktatora i njihovih klovnova poput Milutina Mrkonjića i njemu sličnih kreatura koje haraju ovom zemljom više od četvrt veka, u svim režimima. Narod koji ne nalazi načina da se obračuna sa banditskom politikom političara, mešetara i prevaranata, osuđen je na ekonomsku bedu, bolest i izumiranje.

Prošlost govori o sadašnjosti

Sada je više nego jasno da su Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, angloamerički „modni kreatori“ mnogo ranije videli kao odlične izvođače prljavih poslova u politici.

Njihovi psihološki profili, prema tumačenju jednog bivšeg ekonomskog savetnika iz Austrije, dobro je prorađen još ranih devedesetih godina u analitikama zapadnih obaveštajnih službi, i ti podaci slikovito govore o njihovom podaničkom karakteru, o vlastohleplju, varljivoj, skoro ženskoj naravi, kukavičkom odnosu prema opasnosti i slično.

Sve je to i dovelo do njihove amnestije pred takozvanim demokratskim vlastima posle 5. oktobra. Već je poznata činjenica da su bivši rezidenti britanske obaveštajne službe kod Zorana Đinđića tražili zaštitu za Aleksandra Vučića, smatrajući ga „dobrim materijalom“, čovekom koji može da se „preokrene“ i slično.

Iz istih razloga, ni Tomislav Nikolić nikada nije pozvan pred Tužilaštvo za ratne zločine, da se izjasni o delovanju pojedinih komandanata paravojnih formacija koje je poznavao i sa kojima je bio u prisnim odnosima.

U senci Vojislava Šešelja, i njemu i Vučići su deset godina bila puna usta Kosova. Vučić je čak javno slao „upozorenja Amerikancima i Nemcima da se ne bave Kosovom i Metohijom, „a ako to hoće, onda ćemo se i mi, Srbi, pitati da li će Teksas i Alzas da budu nezavisni“!

I ne samo to nego je bio kategoričan da je „pitanje Kosova nesporno, jer je regulisano Ustavom Srbije, a to ne mogu da promene šiptarski teroristi i njihovi američki i evropski saveznici, gori od Hitlerovih nacista“. za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, govorio je da ga „…Tomahavci ne mogu uplašiti, jer se Srbija, dok postoji makar jedan živi Srbin, neće odreći Kosova i Metohije“.

Kada je 2007. godine na demonstracijama protiv nezavisnosti Kosova spaljena američka zastava i Vučić se oglasio rekavši da se „…divi i ponosi srpskim mladićima koji su imali hrabrosti da probiju policijski kordon i dođu do ambasade„!

Godinu dana kasnije, takođe je dao podršku antizapadnim demonstracijama u kojima su zapaljene ambasade Nemačke i Amerike. Danas, 2013. godine, ima zadatak da istraži ko je to uradio. Inače, nema ni datuma ni Evrope. Postoji velika verovatnoća da su neki njegovi bivši politički istomišljenici, mlađe dobi, učestvovali u ovim događajima, kao „izvođači radova“. Ali, Merkelova traži i inspiratore!

Dalja Vučićeva (ali i Nikolićeva) politička sudbina zavisiće od njihovog izdajničkog kapaciteta, tačnije, od njihove spremnosti da razotkriju svoju nekadašnju „patriotsku bazu“, iz koje su se regrutovali „…ponosni srpski mladići koji su imali hrabrosti da probiju policijski kordon i dođu do ambasade!“.

Uskoro će iz Haga doći i njihova noćna mora, Vojislav Šešelj, koji je nedavno na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu, kazao da je sa sadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem „sve zajedno radio“ tokom ratova u Hrvatskoj i BiH! Pa je precizirao, na insistiranje sudije: „…Ako sam ja umešan u ratne zločine, onda je Tomislav Nikolić moj direktan saučesnik!„. Nije ni Vučića zaboravio pa je rekao da je on bio „dobrovoljac Srpske radikalne stranke kod Slavka Aleksića na jevrejskom groblju u Sarajevu“ i da je zatim radio na TV „Pale“. Kao ratni huškač.

    A 1.

Džulijan Asanž o Vučićevoj izdaji

Sajt heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža, Vikiliks, objavio je prepisku američkih diplomata o planovima za uništavanje autonomije Srba na Severu Kosova. Američke oružane snage i njihove diplomate ovaj plan vode pod šifrom „Severna Strategija„. Za njega je znao i potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, ali mu to nije smetalo da zamoli vladu SAD da ne povlače svoje trupe sa Kosova, navodno, zbog potrebe da „čuvaju Srbe„!

Mnogo pre stupanja na funkciju ministra odbrane Aleksandar Vučić je bio upoznat sa američkim planovima. Dokumenta su čak dostavljena i medijima u kojima je Vučić imao uticaj pre dolaska na vlast. Povlačenje američkih snaga, ili dela njihovih snaga otežalo bi ostvarenje „Severne strategije“.

U jednom ranije dokumentu, pod oznakom 10 BELGRADE 25, objavljenom na Vikiliksu, bivši savetnik Borisa Tadića, Jovan Ratković, obavestio je Ambasadu SAD u Beogradu da predlog o integraciji „Severa“ poslat od Međunarodne kancelarije ICO, prosleđen od strane Pitera Fejta, a koji podržavaju SAD, nije od koristi! Prema Ratkovićevim rečima, razgovaralo se i o vojnoj intervenciji…On je potom diplomatama ove zemlje izložio nekoliko mogućih scenarija za rešavanje Kosovskog pitanja. U jednom od tih predloga Ratković predlaže veće učešće Srbije na Severu i u pet manastira na jugu. U tom slučaju Beograd bi prihvatio, ali ne i priznao nezavisnost, kaže Ratković.

Nova vlada Srbije, i ministar odbrane Aleksandar Vučić, danas se ponašaju baš kao što je Ratković obećao, dok Vučićev poziv američkim trupama da ostanu, deluje kao izjava ranije dogovorena sa Amerikancima…

    A 2.

Otac o naciji

Do koje granice ide licemerje srpskih „voždova“, govori i podatak da je nekadašnji predsednik SR Jugoslavije, književnik Dobroca Ćosić, kad je čuo za srpsku kapitulaciju u Briselu, rekao da je sporazum posledica „trijumfa imperijalizma SAD i Nemačke“, te da je on lično odavno predlagao podelu i etničko razgraničenje, „što niko nije hteo da prihvati“.

    A 3.

Vučić o tokovima istorije

„…Srbija je današnjim Vidovdanom preokrenula tok svoje moderne istorije i odlukom o otvaranju pregovora o članstvu u EU platila kartu u jednom pravcu za januarski voz ka EU…“.

(28. jun 2013.)

    A 4.

Srbi sa Kosova o Vučićevoj prevari

“Taj sporazum ne valja, ni za jug ni za sever. Dosta je bilo s tim podelama, nama nikakve podele ne trebaju. Deli nas beogradska vlast, i vlast iz Beograda je najveći inicijator svih podela na Kosovu i Metohiji„. “Mi smo prevareni, oni su govorili da prave administrativni prelaz, sad je taj administrativni prelaz carina! To je čista laž za Srbiju i srpski narod!“.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PAJTIĆEVA GRAĐEVINSKA MAFIJA: BULEVAR PROFITERA, PUTEVI DROGE I VOJVODINA NA RASPRODAJI

 

Šta je sve policiji ispričao svedok saradnik Zlatibor Paunov zvani Torbica (67), bivši član Komisije za planove Skupštine grada Novog Sada, i bivši načelnik Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove. Zbog čega u izveštajima CIA i DEA Novi Sad predstavlja važnu raskrsnicu droge, i kako preko građevinskih prevara vojvođanska politička vrhuška pere novac od narkotika…

 

        A. Nađ

 

Svaki pametan gradonačelnik zna da je najskuplja roba koja postoji u nekom gradu građevinsko zemljište. Ono šta je uradio Šarićev kartel u Novom Sadu je mrvica prema onome šta je uradio kum Bojana Pajtića i bivši gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić u Novom Sadu u dogovoru sa Bojanom Pajtićem i odabranom grupom ološa koji sebe naziva Demokratskom Strankom.

Zbog činjenice da Pavličić, koji je nekada sa trulim "Jugom" došao iz Subotice, na poziv Bojana Pajtića, ima uknjiženih devet stanova a šef policije Miloš Krstić samo jedan manje, prošlog petka je beogradska policija došla da izvrši "uslužno hapšenje" novosadskoj policiji koja godinama zbog korumpiranosti neće da se meša u svoj posao.

U početku je izgledalo da su poplašeni i uhapšeni samo babe i dede koji su godinama radili u urbanizmu, ali, čim su vremešni ljudi još prvog dana shvatili koliko je hladno u zatvoru, otvorili su dušu i pokazali ko su, šta su radili, i koga su u gradu zastupali trinaest godina, umesto države i građana Novog Sada.

Posle dugačke i iscrpne priče koja direktno vodi od tajkuna Vojislava Gajića i Petra Matijevića do Bojana Pajtića, oni su pušteni da se brane sa slobode a poslednja fioka u istrazi nepočinstva pokrajinske vlasti je ostala otvorena. Pri tome je neverovatno dragocen bio prethodnih dana i Dušan Borovica koji je na ovo ukazao i kome sve više prija kafa u zatvoru na koji treba da se navikne i Dušan Elezović.

Pošto je Borovici prihvaćena uloga zaštićenog svedoka u istrazi protiv Bojana Pajtića i Dušana Elezovića, on sve više otvara svoju veselu dušu! Takođe se u posebnim krugovima spominje i poslednji boravak pokojnog Ratka Buturovića kod istražnih organa, čiji je iskaz direktno iz policije prenošen na pet šest službenih telefona, jer su se mnogi iz policije, koje je Buturović plaćao, bojali da nisu spomenuti!

Ovaj interesantni iskaz pušten je odabranim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i u njemu Buturović poslednji put baca puno svetlo na kriminal Pajtićeve lopovske bande u Novom Sadu i pokrajini, u kojoj je zatvoreno 300.000 radnih mesta, privreda uništena a oni priterani u ćorsokak, i sada nude za podršku “rezoluciji o Vojvodini “ 2.700 evra po glavi stanovnika.

Zlatibor Paunov (67), vremešni čičica sa večitom torbicom pod miškom, u poslednje vreme je posetilac zdravstvenih ustanova radi trošnog organizma koji mu je uništavan dok je posredovao između građevinske mafije i želja Bojana Pajtića. Ovaj dugogodišnji direktor urbanizma je prvi otkrio veliki talenat Vojislava Gajića, njegovih sinova i Petra Matijevića i njegovog mlađeg sina narkomana. Kad priča u šali, kako je počela ta saradnja, on se nasmeje i ispriča anegdotu kako je Vojislav Gajić, koji je na slici "Tajna večera" stavio svoju glavu umesto glave Isusa, pa je prozvan od meštana iz njegove rodne Bobote iz koje bolje da nikad nije došao-“ Isus iz Bobote“.

Gajić, sa neartikulisanom verbalnom komunikacijom, dolazi po prvi put kog njega, izuva cipele i penje se u čarapama na sto sa građevinskom maketom Novog Sada i počinje da pomera zgrade od stiropora pravdajući da se grad tako vidi bolje iz aviona! Pre toga nikad nije video ništa veće od Bobote, gde je ceo život varao svoje meštane. Kada ga je Zlatibor Paunov upitao, iz čega to misli da finansira, on je pritisnuo jednim prstom nos kao kad se ušmrkava kokain i tako objasnio iz čega…

Vojislav Gajić je devedesetih krenuo u biznis sa starim babama kojima je bagerima potkopavao i rušio kuće, puštao svoje kriminalce da stare ljude, uglavnom samce, presreću i tuku po mraku, ili ih je terao da potpišu da daju kuće za utočište u staračkim domovima.

Tako je počeo sa par građevinskih mašina devedesetih, izgradio kod Novosadskog Sajma ono što svi danas zovu "bulevar ratnih profitera", zapravo, oblast sadašnje mesne zajednice “7 Juli“ gde ima čitave ulice u kojima je kasnije DS-u poklanjao stanove, pa je krenuo na Liman, gde sada svi funkcioneri DS-a imaju stanove, a neki od su dobili i zgrade da po nekoliko puta prodaju stanove raznim vlasnicima!

U mesnoj zajednici 7 Juli nalazi se i privatna policijska stanica Vojislava Gajića i Petra Matijevića, u kojoj oni drže svoje automobile gde se policija uvek i svemu iščuđava, pa se čudila i kada je na deset metara od stanice ispaljen rafal u prolazu iz ruke "malog Kićuna" u trenerci sa kapuljačom, i kada je izrešetan "Žabac", kao upozorenje Matijeviću i Gajiću čiji su sinovi sedeli oko njega, jer nisu platili na vreme ratu za drogu.

Naime, Šarić je u okviru boravka u Novom Sadu kreditirao na mig Bojana Pajtića – Petra Matijevića i Vojislava Gajića, koji su mislili da je Šarić nestao zauvek, ubijen ili bilo šta, pa će im dugovi ostati nevraćeni, kao i pokojnom Arkanu ili ubijenim Zemuncima.

Bulevar Evrope je najveće ruglo od zgrada koje su iznikle na veoma skupom zemljištu koje je kupljeno za bagatelu. Ovaj deo grada zahvaljujući Bojanu Pajtiću i ostaloj kamarili koja je napunila džepove sada liči na siromašno sindikalno odmaralište u Solunskoj regiji.

Hotel Holiday Inn je najveća krađa Pajtićeve klike u saradnji sa Gajićem i Matijevićem, na čijem placu je građeno šest spratova više od dozvoljenog, gde je Vojislav Gajić hteo krišom, uticajem na Bojana Pajtića, u maniru primitivnog prevaranta, da napravi još tri sprata sa unutrašnjim pregradama. Ali, ispostavilo se, da će to sada teško dobiti.

Vojislav Gajić je izgradio i ogromnu zgradu koja polako tone, jer nije rađena statika. Nalazi se preko puta pokrajinskog SUP-a i tone! Tu nema prodatih lokala ni stanova, ali, njemu posao cveta i dalje i niko u pokrajinskom SUP-u ne sme da se pita kako mu to "ide", nego sada beogradska policija mora da vrši uslužna hapšenja po Novom Sadu.

Novi Sad je po podacima CIA i DEA glavna raskrsnica puteva droge koji vode u Evropu i iz Evrope. Bojan pajtić i Dragoslav Petrović su smislili da narko mafiji prodaju gradsko zemljište i zgrade, parama od provizije na trafiking droge, parama od pozajmica od narko bosova i parama za koje su narko bosovi dobijali sve sto je prestižno a posle čak i ono upropašteno u privredi Vojvodine.

Posao je internacionalni, a prao se novac od narkotika i žmurilo na njegovom transferu preko ovog grada. Veza pokrajinske vlasti i njenih tajkuna sa inostranstvom je u početku bila droga a sad je proširena na “deklaraciju o Vojvodini“ radi lične zaštite tih istih funkcionera.

Za te pare su Gajić i Matijević gradili i kupovali (jedan hotele a drugi mesare i poljoprivredne komplekse) a proviziju od zemljišta i zgrada je tajno i na tajne račune ubirao Bojan Pajtić sa svojom odabranom grupom koja sada čeka hapšenje. Međutim njihovim zatvorom se ne rešava problem siromašnog društva – oni moraju te pare vratiti natrag narodu i za to postoji uvek način!

Pajtić je dozvolio izgradnju i drugim sumnjivim licima od kojih su pet njih umrli (ili su ubijeni) pošto su višestruko prodali stanove u tim zgradama. Ljudi koji su kupili stanove od ubijenih sada čupaju kose, jer te stanove ne mogu uknjižiti zato što ima po deset vlasnika na jedan stan.

Jedan od investitora ovakvih zgrada, Živa Popović je u ulici Koste Racina dao celu zgradu DS-u kao nagradu, a uvaženi Pajtićevi prijatelji su stanove iz nje preprodavali građanima više puta uz znanje i saglasnost gradskih urbanističkih čelnika i njihovih advokata. Jedan od poznatijih DS čelnika i preprodavaca stanova je i sadašnji direktor Studentskog Centra, Jovan Bjelobaba, koji je sa svojim timom iz pokrajinske vlasti i sa Goranom Radićem koji se predstavljao kao “sainvestitor“, prodao preko sedamdeset stanova po ceni svakog od sto hiljada evra!

Po ovome šta je uradila zadnja Pajtićeva garnitura kadrova iz DS-a bivši direktor ZIG-a Borislav Novaković, zvani Bora Konj je sitan amaterski lopov, i zato je sklonjen, uprkos brojnim krivičnim prijavama koje čekaju na njega kad se promeni tužilaštvo.

Takođe, i Aleksandar Jeftić koji je Nenadu Čanku morao mesečno plaćati po 500.000 dinara dok je bio na funkciji direktora javnog preduzeća "Zavod za Urbanizam“, sitna je i ispušena lula, mada je sagradio velelepnu kuću u ulici Vojvode Knićanina, u kojoj su sva stakla zatamnjena da se ne vidi kako njegova zaključana žena po ceo dan liže jezikom prozorsko staklo iznutra, jer je u Jeftićevoj krađi bila zapuštena pa je poludela!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE NA KILAVIM NOGAMA: NAPREDNJAČKA VLAST OSTAVILA SRPSKO PRAVOSUĐE U RUKAMA DEMOKRATSKE VLASTI

19. јуна 2013. Коментари су искључени

 

Reforma srpskog pravosuđa u režiji Demokratske stranke i njenog (bivšeg) predsednika Borisa Tadića, čiji izvođači su bili doskorašnja ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen, nanela je neotklonjive štete građanima Srbije, i za duži period nas vratila u predinstitucionalno društvo. Nepotizam, kriminal, korupcija, nesamostalnost tužilaštva i sudova u postupanju, visoke sudske takse, astronomske advokatske tarife, potpuna zakonska nezaštićenost građana u izvršnom postupku, poništenje odluka o neizboru sudija i tužilaca i njihovo vraćanje na posao i naknada štete, masovna neosnovana hapšenja i držanje u pritvoru osumnjičenih, stanje je koje je zatekao sadašnji ministar pravde. I kada se učinilo da gore ne može biti, i on je sam izjavio da je pravosuđe u nokdaunu! Nova vlast se potrudila da nastavi tamo gde je prethodna stala! Sada je srpsko pravosuđe, definitivno, nokautirano…

 

              M. Brkić

 

Nedavno je list Informer, službeni glasnik Aleksandra Vučića saopštio da je Tužilaštvo za organizovani kriminal u svom dosadašnjem delovanju uhapsilo više građana nego što je to banda Čedomira Jovanovića uradila u toku zloglasne akcije "Sablja“ 2003. godine.

Za neosnovana lišenja slobode i godine provedene u pritvoru, oslobođeni građani od države Srbije, i njenog budžeta, potražuju 100 miliona evra! Od kada je na vlast došla Demokratska stranka, izborom njenog tadašnjeg predsednika Borisa Tadića za predsednika Srbije, niko više nije bio siguran da se, ako zanoći u kući, neće pred zoru probuditi u zatvoru. Hapšenja građana snimana su kamerama policije i pokazivana u udarnim vestima srpskih televizijskih stanica.

Reforma pravosuđa koju je započela Vlada premijera Cvetkovića dovela je Srbiju u predinstitucionalno društvo. Potpuno je ukinuta nezavisnost državnih tužilaštava i sudova, i njihov rad je podređen interesima vladajuće oligarhije. U tom smislu su izvršeni reizbori sudija i tužilaca, mada je po Ustavu Srbije, sudijska i javnotužilačka funkcija stalna, i skoro 800 sudija i još toliko tužilaca ostalo je bez posla. A ‘‘reformatori“ su se potrudili da svakom građaninu, koji pravdu traži, ili ona po njega dolazi, zagorča život.

Reorganizacijom mreže sudova, siromašni građani su prinuđeni da putuju po sto kilometara do drugog grada u kojim su premešteni sudovi iz njihovih gradova i varoši. Vlast je omogućila da se utrostruče advokatske tarife, tako da dve trećine građana nema šanse da plati advokata, za bilo kakvu uslugu! Razvod braka, izdržavanje deteta, svaki sastav tužbe je preko 100 evra. Plus naknada za ročište. Sudsku zaštitu danas u Srbiji mogu da traže samo bogati građani, ili oni čija plata je preko hiljadu evra, mesečno. Advokati su, s druge strane, zbog visokih tarifa, posebno oporezovani.

Prethodna vlada je donela odluku o sudskim taksama, kojim četiri petine građana ne mogu da ih plate! Podnošenjem tužbe moraju da plate taksu, koja je, često, u visini prosečne plate! Isto toliko moraju da plate i oni koji na tužbe odgovaraju! Ako se krene u parnicu, sledi taksa na tužbu, na presudu, na drugostepenu presudu i žalbu! Često su sudske takse dvostruko veće od visine koja se od protivne stranke tužbom zahteva!

A “reformatori“ su se potrudili da svakog građanina učine pravno potpuno nezaštićenim. Srbija je jedna od retkih država u kojoj se građaninu može oduzeti stan i prodati u bescenje ako građanin nije u mogućnosti da plati komunalne namete! Zakon o izvršnom postupku je gori nego bilo kakva samovolja iz turske vladavine Srbijom. Iz siromašne kuće građanina, zbog komunalnog duga, moguće je prodati posuđe, neispravan šporet, frižider, krevet, sve je moguće izneti iz stana, pa i dečja kolica! Zakon o izvršnom postupku, kakav ima Srbije, nije poznat u Evropi.

 

     Sudija za vlast i bogataše

 

Kada je ušao u kabinet, novi ministar pravde, tek punoletni Nikola Selaković izjavio je da je srpsko pravosuđe u nokdaunu! Ipak, odmah je zamolio Ustavni sud Srbije da za tri meseca odloži povratak na posao sudija i tužilaca, čije ustavne žalbe je Ustavni sud Srbije uvažio i naložio Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca da ih vrati na posao!

A i “reforma“ prethodne vlade je podržana od nove! U Ministarstvu pravde Srbije mesecima nije bilo moguće razrešiti od položaja “reformatore“, jer prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić nije želeo da čuje za promene. On je prijatelj bivše ministarke Snežane Malović i državnog sekretara Homena, sa kojima je godinama trgovao presudama i hapšenjima.

U ministarstvu je ostao i bivši koordinator za zatvore Velimir Vidić, njegova kćerka Maja, supruga Miruna i sin! Svi zajedno nemaju ozbiljnu fakultetsku diplomu (osim više trenerske škole!) i drmaju Upravom za izvršenje krivičnih sankcija.

Na njihov zahtev većina upravnika zatvora, u kojima su uslovi za život osuđenika nesnosni, prema izveštajima komisije Evropske unije, i dalje su na svom mestu, jer se sa njima bave ogromni poslovi i biznis, uzimajući pare iz budžeta.

Posle dužih peripetija, dužnosti predsednika Vrhovnog kasacionog suda razrešena je Nata Mesarović, čiji izbor je prethodno osporio Ustavni sud Srbije. Gospođa Mesarović je tokom rada zamerila ministarki Snežani Malović, i Aleksandar Vučić je ispunio njenu želju da je smeni. Na istoj sednici Narodne skupštine Srbije postavljena je i javni tužilac Srbije Zagorka Dolovac, ali ocena ustavnosti njenog izbora nije tražena. Umesto Nate Mesarović, za vršioca funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda postavljen je sudija Dragomir Milojević!

Upućeni deo javnosti je bio šokiran njegovim izborom. Gospodin Milojević nije prošao na reizboru. Pripadao je grupi sudija koja je pseći služila svakoj vlasti. Kao predsednik veća u Vrhovnom sudu Srbije, sudija Milojević je falsifikovao presude svog veća, po nalogu političke elite, tako da, kada je u jednom predmetu prvostepena presuda specijalnog suda bila ukinuta, Milojević je izdao saopštenje da je veće donelo rešenje da se pred žalbenim većem održi pretres!

Prema žalbama običnih građana, veće sudije Milojevića je demonstriralo nasilje, kao i prema onima za čije osude je bila zainteresovana izvršna vlast. Menadžeri sudije Milojevića i njegovih kompanjona špartali su Srbijom i ugovarali poslove. Za ukidanje presude ili za smanjenje kazne, tarife su bile paprene.

Gospodin Milojević je izazivao sažaljenje kolega, zbog bolesti kćerke. Vrhovni kasacioni sud je sud za gornju klasu društva. Odlučuje po revizijama, u kojima je vrednost spora preko 100 hiljada evra, i o žalbama na presude u kojima je izrečena kazna optuženim od 40 godina zatvora, a takvih je toliko malo, da se na prste jedne ruke mogu pobrojati.

Sudija Dragomir Milojević predsedava Visokim savetom sudstva, kao vršilac funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Pogađate odakle je. Pa, naravno, iz Kragujevca, u ovom gradu je i počeo kao sudija opštinskog, a potom okružnog suda.

 

     Jurišnici Demokratske stranke i dalje optužuju i presuđuju

 

Pravda proističe iz kulture jednog naroda. Srbija je danas na dnu, njeni građani su osiromašeni do krajnjih granica, i napad sudova i tužilaštava na njih je razoran. Ako građanin bude tužen zbog kašnjenja za neplaćene račune, troškovi postupka mogu biti veći od njegovog duga. Prethodna vlast je, da bi porobila pravosuđe, posvađala i advokate, razjedinila ih u dve komore, a sve sa ciljem da ima svoju advokatsku elitu koja će verno služiti interesima vlasti.

Od kada je vraćena na posao, u Viši sud u Beogradu, predsednica Društva sudija Srbije se više ne oglašava. Kao da je reforma okončana njenim povratkom na posao! A stanje u srpskom pravosuđe je još zlokobnije.

Na sastanku ministra Selakovića sa delegacijom Svetske banke održanim 4. maja, koju su činili šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Lu Brefor, i viši stručnjak za javni sektor i vođa tima Edgardo Moskira iz Vašingtona, glavna tema je bila unapređenje saradnje, kao i podrška Svetske banke srpskom pravosuđu kroz Multidonatorski fond.

Pri tome, čelnici Svetske banke su iskazali spremnost da podrže izradu akcionih planova, pre svega, iz domena njihovog finansijskog efekta na sistem pravosuđa, rekao je Selaković. Ministar pravde i državne uprave Srbije Nikola Selaković izjavio je 2. februara u Berlinu, posle sastanka sa državnom sekretarkom Saveznog ministarstva pravde Nemačke Birgit Grundmanm, da je Nemačka veoma zainteresovana da na polju pravosuđa sa Srbijom sarađuje na njenom putu evropskih integracija.

"…Nemačka je zainteresovana da Srbiji bude neka vrsta partnera u razvoju njenog pravosuđa i njenog pravnog sistema na putu evropskih integracija, što do sada nije bilo prisutno u razgovorima između ministarstava Srbije i Nemačke", rekao je Selaković.

Sa nemačke strane, postoji velika spremnost za jačanje srpskih institucija i za razmenu iskustava, naveo je ministar, napominjući da je sastanak sa državnom sekretarkom bio izuzetno koristan i sadržajan čemu u prilog govori i činjenica da je trajao pola sata duže nego što je bilo planirano.

"…Bilo je reči o razvoju pravosudnog sistema Srbije, o pomoći reformama pravosuđa i pravnog sistema Srbije, kao i dosadašnjoj i budućoj pomoći nemačkih organizacija za međunarodnu pravnu saradnju", precizirao je ministar. Nemačka sekretarka je pokazala veliko interesovanje za srpsko pravosuđe i sve ono što se čini kako bi se reforma pravosudnog sistema u Srbiji sprovodila na dobar i zadovoljavajući način, napomenuo je on. Ali, sve su to bile prazne reči i nadanja ministra Selakovića…

Nijedan sudija i tužilac, koji je izabran u “reformi“, umesto nereizabranih delilaca pravde, nije pozvan da se provere njegovi stručni kvaliteti i rezultati rada. Tako jurišnici Demokratske stranke i dalje optužuju i presuđuju, verovatno još strasnije. Oni i napreduju, dobijaju veće oplate i bolje plaćene položaje, telohranitelje, stanove…

 

     Pravda je u Srbiji na rasprodaji

 

Sudija Višeg suda u Beogradu Mirjana Ilić, koja je u nameštenom i brutalnom procesu vođenom protiv navijača Partizana, osumnjičenima za ubistvo Brisa Tatona izrekla zatvorske kazne od 240 godina zatvora!

Apelacioni sud u Beogradu je te kazne prepolovio, a posle trostrukog odbijanja krivičnog veća Višeg suda u Beogradu da dozvoli ponavljanje krivičnog postupka, jer su pribavljeni dokazi i progovorili javno očevici tog događaja, čije izjave su i ranije bile poznate policiji i javnom tužilaštvu i sudu, ali su isključene iz predmeta, veće Apelacionog suda u Beogradu kojim je predsedavao sudija Dragoljub Đorđević ukinulo je pravosnažne presude i naložilo da se optuženima ponovo sudi, ali pred drugim većem.

Sudija Mirjana Ilić, umesto da je Visoki savet sudstva odmah suspenduje i povede postupak za utvrđivanje podobnosti i stručnosti za obavljanje sudijske funkcije, pre mesec dana unapređena je za sudiju posebnog odelenja za presuđenje optuženima za organizovani kriminal. Rane na dušama 14 osuđenih navijača ostaće trajne, ali sudija je unapređena, dobijaće dvostruko veću platu, dobila je policijsko obezbeđenje, koje mora i da je seksualno zadovoljava.

Doskorašnji vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu Dragoljub Albijanić, koji je, inače, sudija Apelacionog suda u Beogradu, nakon razrešenja je upućen na rad u posebno odeljenje za organizovani kriminal! Njegova supruga Nataša Albijanić je takođe u Višem sudu u Beogradu, predsednik je krivičnog veća i član vanraspravnog krivičnog veća. Ona je dva puta odbijala zahtev odbrane za ponavljanjem postupka osuđenim navijačima.

Da je ovaj pravosudni skandal u režiji tadašnjeg predsednika Srbije obznanjen u nekoj evropskoj državi, državni tužilac bi istog momenta uhapsio i predsednika, i policajce, tužioca i sudije koji su u njemu učestvovale. Ministar pravde Selaković je preuzimajući dužnost konstatovao da je srpsko pravosuđe u nokdaunu, što je blaga ocena stanja u kojem se ono stvarno nalazi. I pored toga, on nije, kao član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ništa preduzeo da se tužilaštva i sudovi oslobode nepotizma, korupcije, kriminala i nekažnjenog presuđivanja onih koje je na te položaje imenovala klika iz Demokratske stranke!

 

     Koliki je rok trajanja Zagorke Dolovac?

 

Bivša ministarka pravde Snežana Malović je i dalje pod jakom policijskom zaštitom, čuvaju je pripadnici vojnih snaga bezbednosti, preko 30 podoficira, sa troja kola, mada ona nije ni na kakvoj državnoj funkciji! Odluku je doneo lično Aleksandar Vučić, jer se on i dalje, tajno, sastaje sa Snežanom, Slobodanom Homenom i svojim momkom Miodragom Rakićem i odlučuju da se išta u pravosuđu neće menjati!

Na mestu prvog čoveka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu je i Tomislav Kilibarda. Njegova supruga Jelena Kilibarda je sudija Višeg suda u Beogradu, predsedava većem u parničnim postupcima. Gospođa Jelena je servilna, ekspeditivna je, a kada je građanin nepodoban, onda postupak traje po tri godine, donosi međupresude, pa opet iznova, dok građanin ne lipše čekajući pravdu. Oboje voze službena kola, i pseći služe mafiji iz Demokratske stranke.

Zagorka Dolovac je i dalje Javni tužilac Srbije, a predsedavala je Državnim većem tužilaca koje je ostavilo bez posla nekoliko stotina nosilaca ove funkcije, proglašavajući ih nedostojnim. Ustavni sud Srbije je njene odluke poništio kao neustavne i sve je nereizabrane tužioce vratio na posao.

Ali, Zagorku to ne dotiče. Kakva ostavka! U svakoj evropskoj državi ona bi zbog protivustavnog odlučivanja bila izvedena pred sud, ili bi je odveli u duševnu bolnicu! Ali, ona je i dalje prvi tužilac ove razorene zemlje Srbije. Njeno razrešenje ne stavlja na dnevni red ni ministar pravde Nikola Selaković, kao član Državnog veća tužilaca. Šta to Zagorka treba da uradi još, da bi se na dnevni red stavila njena nedela?

Tužilaštva kriju krivične prijave, pogotovu ako su u pitanju imena iz Demokratske stranke. Vršilac funkcije Višeg javnog tužioca u Novom Sadu Milan Tkalec obavestio nas je da odbija da nam saopšti svoju odluku o krivičnoj prijavi koju je protiv najviših državnih funkcionera u AP Vojvodina podneo predsednik Opštine Bač. Reč je Pajtiću, Kostiću i najvišim rukovodiocima. Da su prijavljena druga lica, već bi preko novina bila osuđena i oblaćena i od pomenutog tužioca Tkaleca!

Konačne odluke po parničnim tužbama i krivičnim predmetima donose apelacioni sudovi u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu. Možete zamisliti u kakvom su položaju građani Niša, Kragujevca i Novog Sada, kada o njima odlučuju sudije koje su postavljene od strane lokalnih vođa Demokratske stranke!

Međutim, ni Apelacioni sud u Beogradu nije bolja kuća pravde. U ovom sudu presuđuju sudije poput Branke Dražić, Marine Govedarice, Milanke Vučković, Zorice Jašarević, Zorice Nikolić, Vladislave Milićević, Snežane Nakić Momirović.

 

     Sudska praksa u Srbiji ne postoji!

 

Događa se da isto veće po istom pravnom pitanju donese dve različite odluke, sa potpuno različitim obrazloženjima! Presudna je nestručnost sudija, ili činjenica da jedna od stranaka ima vezu kod nekog od sudija tog veća. Ni nova vlast nije nijednog sudiju i tužioca izvela pred disciplinski sud, čiji tužilac je, inače, pomenuta sudija Mirjana Ilić.

Izvršna vlast nastavlja da donosi zakone koji svakog građanina, u svakom trenutku, mogu ostaviti bez ikakve imovine, i sa porodicom ga poslati na ulicu. Naime, svaka država ima zakon o bankrotu, kojim građanin, od suda, dobija uverenje da nije kreditno sposoban. Od njega se ne može pleniti stan i imovina neophodna za život – automobil, televizor, kreveti, lični kompjuter, posuđe, posteljina. U Srbiji je još kao u tursko doba. Mogu mu uzeti sve!

Oni koji ne primaju mesecima plate, ili im se ne isplaćuju socijalna pomoć, dečji dodaci, hranarina za porodilje ne mogu da tuže državu i plene njenu imovinu, ali država to može da učini ako ti siroti ljudi njoj ne plate dažbine! Dakle, priče o reformi pravosuđa su samo, možda dobra namera ministra Selakovića, i ništa više. Njegova vlada je ozakonila nasilje u pravosuđu, amnestirala one koji su izvršili silovanje Justicije, a žele od Evropske unije novac za “dalje reforme"! Koje crne reforme?

 

   A 1.

Snežana i 30 oficira

Bivša ministarka pravde Snežana Malović je i dalje pod jakom policijskom zaštitom, čuvaju je pripadnici vojnih snaga bezbednosti, preko 30 oficira, sa troja kola, mada ona nije ni na kakvoj državnoj funkciji! Odluku je doneo lično Aleksandar Vučić, jer se on i dalje, tajno, sastaje sa Snežanom, Slobodanom Homenom i svojim momkom Miodragom Rakićem i odlučuju da se išta u pravosuđu neće menjati!

 

  A 2.

Ne piši sudiji

Danijela Diskić iz Beograda nalazi se u pritvoru od 9. oktobra, prošle godine, a po rešenju istražnog sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, jer je “ugrozila sigurnost“ sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu Mirjane Ristović, jer joj je pretila u podnesku, u predmetu u kojem gospođa Ristović postupa kao da je kadija i sudija.

Drugi osnovni sud u Beogradu, sudija Vladimir Mirosavić osudio je Danijelu na osam meseci zatvora, i produžio joj je pritvor do pravnosnažnosti presude. Na ovu presudu žalio se zamenik javnog tužioca, tako da Danijela, samohrana majka, može dobiti i još veću kaznu! U razgovoru sa urednikom ovog lista, sudija Ristović je ljubazno navela da je bila uplašena Danijelinih pretnji i da je predmet prosledila tužilaštvu. Ona navodi da je Viši sud ukinuo njenu odluku u slučaju Danijele Diskić, i da će ona sada tražiti svoje izuzeće. Šta bi bilo da je sudija Ristović donela zakonitu presudu? Danijela sigurno ne bi bila u pritvoru.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: KO JE SVE DOPRINEO DA DOĐE DO VELEIZDAJNIČKOG POTPISA DEVETNAESTOG APRILA?

29. априла 2013. 1 коментар

 

Nastavljači političkog i državnog banditizma koji je sprovodio Boris Tadić sa Demokratskom strankom, dobili su svoju priliku da pokažu kako je politika "najstariji zanat", stariji čak i od prostitucije. Bivše patriote iz devedesetih, oni koji su Kosovo iskoristili za stvaranje svojih političkih karijera, zbog kojih je Srbija proglašena okupatorom u sopstvenoj zemlji, uradili su ono što Tadić nije stigao da uradi; priznali su postojanje albanske separatističke države na teritoriji koja je srpska po svim božjim i zemaljskim zakonima!

        Nikola Vlahović

NI KOSOVO NI EVROPA-TACI-7abb

 

U predvečerje, 19. aprila 2013. godine, u Briselu, srpske vlasti su potpisale dokument kojim je Kosovo praktično priznato kao nezavisna država. Ovaj datum ostaće upamćen kao jedan od najsramnijih u novijoj istoriji Srbije, a protagonisti tog banditskog i protivustavnog akta ostaće zabeleženi kao veleizdajnici koji su, bez milosti, odredili Srbima na Kosovu ubrzano iseljavanje ili albanizaciju.

Iza politikanskih parola o "istorijskom kompromisu", stoji istorijska kapitulacija koja će skupo koštati narod u čije ime je pregovarano, ali će odgovarajuću cenu morati da plate i "pregovarači" koji su spremno prihvatili svaki ultimatum.

Na žalost, to neće vratiti Kosovo, niti će spasiti Srbe koji tamo žive okupirani i izolovani kao nijedan drugi narod u savremenoj Evropi. Propuštene su sve prilike u poslednjoj deceniji da Srbija pregovore o Kosovu drži isključivo u Ujedinjenim nacijama pod pokroviteljstvom Rusije, Kine, Brazila, Indije, Španije, Slovačke i drugih zemalja koje su od početka bile jasne u pogledu albanskog separatizma.

Da li je politika izbegavanja da u Rusiji pronađu strateškog saveznika za sva vremena, dovela do potpunog poraza državne i nacionalne politike u Srbiji? Zar to, na indirektan način, nije rekao i Dmitrij Medvedev u Moskvi, prilikom poslednje posete srpskog predsednika vlade Ivice Dačića Rusiji? Niko od vlastodržaca u Beogradu nije hteo da čuje ni vrlo jasnu poruku koju je, samo nekoliko dana uoči sramnog potpisivanja dokumenta kojim je priznato albansko Kosovo, uputio iz Kosovske Mitrovice ruski ambasador Čepurin:

„Ukoliko sutra priznaju Kosovo, ne treba računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji. Mi nismo čarobnjaci, ali ćemo učiniti sve što možemo, kako bismo pomogli Srbima i zaštitili njihove interese…Nepriznavanje Kosova znači suprotstavljanje velikim državama, koje žele da to pitanje bude rešeno, a slične pritiske može da izdrži samo nekolicina zemalja, među kojima su i Rusija i njeni bliski saveznici koji su i prijatelji Srbije, i Kina. Srbiji je neophodno da se prisajedini životnoj sili Rusije, pošto EU ne može da joj obezbedi brz ekonomski razvoj".

 

     Kako je Srbija stigla do dna?

 

Kad je na Đurđevdan 2012. godine postalo jasno da je Demokratska stranka konačno izgubila vlast u Srbiji, bilo je već kasno. Boris Tadić i njegovih dva mandata u crno su zavili Srbiju, bacili je na kolena, opljačkali, rasprodali i ponizili. Poništena kao država, bez ijednog traga suverenosti, od Srbije nije ostalo ništa, ona se pretvorila u najobičniju lešinu koju komadaju hijene iz Evropske unije, Amerike i NATO pakta.

U tome im je nesebičnu pomoć dala Demokratska stranka i Boris Tadić, koji je u dva predsednička mandata vodio spoljnu politku na principu "sa svakim fino, ni sa kim iskreno", što je konačno dovelo do toga da je Srbija ostala bez ičije podrške u najtežem trenutku svoje novije istorije.

Ovaj bezumnik je odlazio u Moskvu, nudio Rusima prijateljstvo i obećavao ekonomsku saradnju bez ograničenja, a po povratku kući, odmah zaboravljao na sve dogovore. Na kriminalan način je, preko Miodraga Rakića i svojih ljudi u Čikagu (Vladimira Petrovića, sina nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca Borivoja Petrovića) pomogao predizbornu kampanju Baraka Obame, milionima dolara iznetim iz Srbije, zbog čega je kasnije kongresmen Milorad Rod Blagojević (kao posrednik) platio zatvorom.

Udvarao se Tadić i zemljama članicama pokreta Nesvrstanih, ali samo zbog toga što je za sebe i svoje podanike tražio zemlju pogodnu za pranje para, ili za bekstvo u slučaju nevolja u Srbiji. Obilazio je Tursku i Azerbejdžan, nudeći im Srbiju i njene resurse, sve dok nisu uvideli da ih laže.

Odnosi sa Nemačkom, kao centralnom silom Evropske unije, došli su na najnižu tačku zbog toga što je kancelarka Angela Merkel u njemu prepoznala najobičnijeg klovna, koji je na sve načine pokušavao da dođe do nje, ne bi li joj objasnio da je "Srbije lider u regionu", i da je on na čelu tog liderstva. Nemci su pokušali da ga se otarase pa su mu dali i jedno besmisleno odličje i lepo ga zamolili da se više ne bavi politikom nego da sedi u stranci i "radi sa mladima". Ni to nije pomoglo. Onda su ga, jednostavno makli.

Njegov dolazak u zgradu britanske vlade, završio se pre nego što je i počeo. U Parizu ga je bivši predsednik Sarkozi isterao na zadnja vrata, pa mu je jedan prisutni lakej pokazao prstom u kom pravcu treba da ode. Bio je to kratak sastanak na kome su Tadić i Dragan Šutanovac objašnjavali Francuzima kako su Libiji prodali oružje i šta su tamo dalje nameravali da rade.

Ukratko, gde god je Tadić bio, tu za Srbiju više nije bilo mesta. Srpske diplomate su zbog svega toga primane na najnižim nivoima (neke uopšte nisu nigde primane!), a spoljna politika Srbije više nije ni postojala. Bez ikakve ideje, osim ideje sopstvene promocije, postao osoba koju je svaki ozbiljan državnik na svetu izbegavao.

Unutar države, Tadić je sa svojim skakavcima očerupao i poslednju travku. Mlađan Dinkić, čovek sa statusom ekonomskog ubice Srbije, bio mu je desna ruka. Između njih dvojice trajala je mrtva trka, ko će više da slaže, ko će više propalih investicija da otvori, ko će više da uništi bivših državnih i društvenih preduzeća. Tadić je zajedno sa svojim bivšim đakom Vukom Jeremićem potrošio više para na preskupa putovanja po svetu, nego ijedna ranija vlast, a sve sa opravdanjem da "lobira za Kosovo u Srbiji".

Istovremeno, Tadić je sve učinio da Euleks dođe na Kosovo, zbog čega su Ujedinjene nacije praktično prestale da se bave ovom temom. Na taj način je Rusiji i njenim saveznicama onemogućeno da u okviru UN brane status ove srpske pokrajine zacrtan Ustavom. Uprkos tome, Rusija je pozvala Srbe na Kosovu da sami odluče o svojoj sudbini, dajući garanciju da će ih pomoći u svakoj odluci koju donesu. Pametnome je i to bilo dovoljno, ali ne i lažnim beogradskim demokratama.

Kako se bližio neizbežni pad Borisa Tadića i njegovog političkog preduzeća, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Unutrašnji i spoljni dug su dostigli granicu nepodnošljivog, svi preskupi krediti su otišli na servisiranje deviznih rezervi i održavanje veštačkog kursa dinara, a broj gladnih i nezaposlenih je dostigao svoj istorijski maksimum. Nikada pre u svojoj prošlosti, čak ni u vreme otomanskog feudalizma, Srbija nije bila ovoliko očerupana i obespravljena!

 

     Tadić počeo, oni dovršavaju

 

Konačno, kad je u maju mesecu 2012. godine, došlo do neizbežnih izbora, i kad su Tadić i Demokratska stranka dobili jasnu poruku, šta narod misli o takvoj politici, pojavilo se zrno nade da će Srpska napredna stranka doneti promene, i da će se obračunati sa pljačkašima kakve pod ovim nebom istorija nije zapamtila.

Ubrzo, sve je palo u vodu. Mada je u predizbornoj kampanji to obećao, prvi potpredsednik tek stvorene vlade, Aleksandar Vučić, nijednog visokog funkcionera Demokratske stranke (i njenih satelita) nije doveo do suda, niti je iko iz prethodnih srpskih vlada izveden na optuženičku klupu, uprkos činjenicama koje bi ih odvele u zatvor po kratkom postupku. Nestao je, nigde ga nema, najveći uništitelj srpskog zdravstva, Tomica Milosavljević, ministar u četiri mandata, odgovoran za pljačku više milijardi evra iz zdravstvenih fondova i za ulazak farmaceutske mafije na velika vrata.

Ućutao se, više ništa ne govori, bivši predsednik vlade Mirko Cvetković, odgovoran za više od 80 kriminalnih privatizacija. Niko još nije ni pomislio da pozove bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, jednog od glavnih ideologa "liberalne pljačke" državne imovine koji je, isto kao i propali ekonomski ekspert, Božidar Đelić, iskoristio svoju funkciju i obogatio se na nezakonit način.

Mada je Aleksandar Vučić, kao novi ministar odbrane morao da hitno procesuira svoga prethodnika Dragana Šutanovca i sve njegove vojne liferante i švercere naoružanja i opreme, ni to se nije desilo. Zbog kriminalizovanog pravosuđa niko nije odgovarao.

U takvoj atmosferi, gde je kompletan prethodni državni vrh na čelu sa Borisom Tadićem morao da se nađe na jednoj, podugačkoj optuženičkoj klupi, vođe Srpske napredne stranke pribegle su kolektivnoj amnestiji Demokratske stranke. Ali, to je manje zlo od zla koje je usledilo: vrh Srpske napredne stranke je nastavio da vodi politiku Borisa Tadića, i to na način koji je sušta kopija njegove ideologije "sa svakim fino, ni sa kim iskreno".

Potpuni poraz Srbije kao države, nastavio je da se dešava sa perverzijom koju niko nije mogao ni da zamisli pre godinu dana. Dolazak "prijatelja", šeika El Zajeda iz Emirata, bio je najbolji znak da su ideje, započete još u vreme Zorana Đinđića, preuzeli Naprednjaci. Ovih dana, kompanija "Al Dahra" iz Emirata kupila je luku u Pančevu, a ugovor je potpisao grobar srpske privrede i ekonomije Mlađan Dinkić koji će za taj novac kupiti brodove.

Tako će Emirati dobiti besplatno i prevoz za žito koje će preko Dunava i Crnog mora voziti u svoju zemlju. Šta ima Srbija od toga? Za koga je to Mlađan Dinkić radio svih ovih godina, ako je jasno da je radio protiv Srbije? Za koga su svi oni koje je predvodio Boris Tadić radili, ako je jasno da je Srbija planski opljačkana? Čime može, posle godinu dana da se pohvali Aleksandar Vučić, ako su svi pljačkaši "demokratske provinijencije" ostali na svom mestu, zaštićeni od sudskog progona?

Svako je mogao da zaključi, i pre nego što je u predvečerje, 19. aprila 2013. godine stavljen potpis na dokument koji Srbiju svodi na granice iz 1912. godine, da će sadašnja vlast učiniti ono što Tadićeva vlast nije, jer je bila zauzeta pljačkom. Sa pravom, narod treba da se pita-za šta su nam preci ginuli kod Kumanova? Zašto u današnjoj "naprednjačkoj" Srbiji nikome ne smeta što razni "građanski" teoretičari, javno, na državnoj televiziji, bezočno lažu kako je Kosovo u Balkanskim ratovima postalo srpska "kolonija"?

U ovom zlu ima jedno dobro: otkriveno je duplo dno "srpske platforme za Kosovo" koja je na brzinu pisana u kabinetu Tomislava Nikolića. Niko više ne može da opravda užasno mrcvarenje Srbije ovakvim i sličnim prevarama. "Omladinci iz devedesetih" udruženi sa nekim novim momcima, bez biografije, radnog staža i životnog iskustva, očitali su opelo svojim slavnim precima koji su ginuli za oslobođenje celog Balkana od otomanskog jarma. Kosovo je predato Albancima, a NATO pakt je učvrstio svoje položaje, od Kopaonika do i Jarinja pa sve do Prizrena.

Zvuči nadrealno, ali je srpska delegacije koja je potpisala "istorijski kompromis" (zapravo, predaju Kosova) sastavljena od najžešćih "nacionalnih radnika" iz vremena vladavine Slobodana Miloševića! Sve sami prvoborci iz devedesetih kojima su bila puna usta patriotizma, koji su se kleli da sve rade za srpskog naroda, i koji su napravili svoje političke karijere na retorici o srpskom Kosovu "koje nikad nećemo predati".

Današnja Srbija ima cinične okupatore. I Vašington i Brisel su pribegli metodologiji gaženja nacionalnog ponosa, preko potkupljivih, verolomnih i vlašću impresioniranih ljudi kojima je dovoljno deset dana boravka u Americi da promene svaku ideologiju.

Znajući ovo, angloamerička sila je shvatila da će Boris Tadić i njegova Demokratska stranka, zbog opstanka na vlasti i zbog pljačke, zanemariti pitanje Kosova i pitanje Srba na Kosovu. Sve su učinili da ništa ne učine! Aplaudirali su svome narodu iz Beograda i držali preko svoga pregovarača Borka Stefanovića, "status kvo". Ali, to nije moglo u nedogled. Trebao im je neko "kooperativan", i dobili su ga. Dokument o priznavanju državnih atributa albanskog Kosova je potpisan, ali, kako će ga potpisnici sprovesti u praksi, drugo je pitanje…

Albanci vrlo dobro znaju da će to teško ići, pa je po savetu jednog generala NATO pakta, bivši komandant OVK, Agim Čeku (danas ministar u vladi Kosova), uputio poruku da "ni u kom slučaju neće silom ići na Srbe, građane Kosova".

 

     Epilog koji nije predviđen u Briselu

 

Vreme pred nama pokazaće svu trulež dosadašnje politike prethodnih srpskih vlada i njenih današnjih nastavljača. Srbija je i gladna i besna. Srbija je i skraćena i poražena. Srbija je svedena na kontinentalnu rupu, okružena je državicama koje su i same u teškim ekonomskim i političkim problemima. Srbija mema više nijednog prijatelja u svetu, osim Rusije, koja to nesumnjivo jeste, mada je srpski vlastodršci izbegavaju, jer sa velikima se nije šaliti. Ovdašnji političkim klovnovi sa razlogom se plaše ozbiljnih država.

Potpis koji je stavljen u Briselu, neće zaživeti onako kako misle njegovi potpisnici, a Srbi sa Kosova postaće faktor pobune protiv dosadašnjih vlasti u Srbiji. Budu li krenuli u kolektivno iseljavanje, epilog nije teško predvideti, jer i ovde i tamo, narod je očajan i nema šta da izgubi.

U slučaju da kosovski Srbi sami ostanu da brane svoje porodice od albanizacije, sa idejom da sačuvaju svoj jezik, veru, kulturu, svoja ljudska i građanska prava, život, potpisnici ovog sramnog "kompromisa" mogu očekivati brzi odlazak u političku prošlost, ukoliko budu imali sreće da se sve završi "na sudu istorije" a ne na linčovanju…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RFZO SRBIJE: MALVERZACIJE U FONDU ZDRAVSTVA I ŠTA SE OČEKUJE OD NOVOG DIREKTORA

16. априла 2013. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje (RFZO) optužuje

Grupa zaposlenih u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje obratila se pismom glavnom uredniku Tabloida, pismom, i u tom obraćanju, autori nabrajaju, imenom i prezimenom, sve korumpirane novinare koji rade za RFZO, a zapravo se bave prikrivanjem strašnih istina o kriminalnim delatnostima u ovoj ustanovi, gde vladaju lopovski klanovi, pljačka, nestručnost, bahatost, primitivizam i nerad.

 

KO PLACA CEH555

“Obraćamo Vam se sa nadom da ćete objaviti članak u vezi kadrovskih rešenja u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, kao novinaru koji nije bio na platnom spisku RFZO- a.

Svi novinari koji se bave zdravstvom bili su angažovani Ugovorom o delu u Savetu za reformu primarne zdravstvene zaštite RFZO, i to do 31.12.2012 godine, do Izveštaja Državne revizorske institucije, koja je ugovore o delu sa novinarima u svom Izveštaju, iznela kao nepravilnost, jer su ti ugovori o delu zaključeni sa trećim licem iz delokruga rada RFZO-a.

Novinari (Drago Jovanović- Pink, Tanja Zindović-RTS, Ana Stamenković-RTS, Biljana Radivojević-Večernje novosti, Sonja Todorović-Blic, Ljubinka Roljić- Pres, Nemanja Stefanović-Blic…) zadnjih nekoliko godina su na osnovu navedenog ugovora, primali mesečnu nadoknadu od 50.000,00 dinara, da pišu pozitivno o direktoru RFZO-a.

Mi, zaposleni u RFZO-u se nadamo da će novo izabrani direktor prof. Momčilo Babić, sprovesti nova kadrovska rešenja, ili će kao njegov prethodnik prof.dr Aleksandar Vuksanović, unaprediti kadar koji je Svetlana Vukajlović dovela, i koji se kod njega još više osilio.

Kada je došao iz Kliničkom centru Srbije u septembru 2010. godine, prof. dr Aleksandar Vuksanović je doveo sa sobom sledeće saradnike i to:

Bosiljku Vuković, diplomiranog pravnika, koja je bila stručni saradnik u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, sa radnim iskustvom od dve godine, glavna preporuka joj je bila što je drugarica izvesne Sandre, inače sekretarice Dušana Petrovića.

Nju je Vuksanović prvo rasporedio na mesto pomoćnika direktora za pravna pitanja, da bi je posle godinu dana unapredio u izvršnog direktora, bez sistematizacijom predviđenog radnog iskustva od pet godina.

Nakon dva meseca, izvršna direktorica je otišla na trudničko bolovanje sa platom od 200.000,00 dinara, a Gordanu lljadić, diplomiranog farmaceuta, koja je bila direktor apoteke u KC Srbije, rasporedio je na mesto direktora Sektora za javne nabavke, po preporuci Đorđa Bajeca.

U jednom od članaka u Vašim novinama, ona je okarakterisana kao „ Goca hiljadarka". Preko nje idu sve nabavke. Gospođa je drska, bahata, od kad je došla u fond, već dva puta je bila na Tajlandu kao i nekoliko puta u šoping po Evropskim prestonicama.

Dr Maricu Bašić, anesteziologa iz KC Srbije, koja je prvo bila raspoređena na mesto savetnika direktora po preporuci Đorđa Bajeca pa onda na mesto zamenika direktora Filijale za grad Beograd. Navedena je bila zadužena za sprovođenje kvaliteta od maja 2011. godine kao i sklapanje ugovora koji je bio oko 30.000,00 eura sa "SGS Beograd" za projekat implementacije ISO 9001:2008…

Kada je sprovela navedeni projekt ista je prebačena u Filijalu da svojim ekcentričnim ponašanjem i pričom ne skreće pažnju.

Vuksanović postavlja i Staniku Žunić, prvo na mesto zamenika direktora Sektora za finansije i ugovaranje, da bi vrlo brzo formirao nov Sektor za ugovaranje i nju postavio za direktora Sektora.

Inače, Stanika Žunić, diplomirani ekonomista, koja je bila direktor Filijale Užice l. priljateljica je Dušana Petrovića, a na to mesto je došla kao član Demokratske stranke, uzevši otpreminu iz "Telekom Srbija"Užice krajem novembra 2007. godine, u visini od približno dva miliona dinara (oko 24.000 evra) za 25 godina radnog staža.

Stanika je detaljno opisana (i likom i delom) u vašim novinama, u članku "Užički Boni i Klajd".

Tu je i slučaj dr Uroša Jovanovića, hirurga koji nigde nije radio u svojih 60 godina, i protiv koga se vodi postupak za smrt pacijentkinje. O je prvo bio raspoređen na mesto zamenika direktora Filijale Beograd, i to po preporuci Đorđa Bajeca. Kako Jovanović većinu svog radnog vremena prespava, Vuksanović ga 2011. godine prebacuje u direkciju na mesto zamenika direktora Sektora za poslove unapređenja finansiranja zdravstvenih usluga i kontrolu kvaliteta u Sektoru za dobrovoljno osiguranja. Ni tu ništa nije radio, nego je spavao na radnom mestu za platu od 200.000 dinara!

Novinara iz Večernjih novosti, Sanju Mirosavljević, prvo je rasporedio na mesto načelnika za informisanje javnosti, pa je vrlo brzo unapređuje u savetnika po preporuci Đorđa Bajeca.

Kada je Vuksanović došao sa svojim kadrom, prvo je smenio penzionera Petronija Dagovića, sa mesta direktora Sektora za finansije-i na njegovo mesto stavio Milicu Miletić zamenicu u Sektoru zaduženu za ugovaranje, koja sada vodi finansije, i to na osnovu dobrih odnosa koje je imao sa njom dok je bio pomoćnik direktora u KC Srbije.

Smenio je pomoćnika direktora za informisanje Vladana Ignjatovića, politikologa, desnu ruku Svetlane Vukajlović, i njenog kurira u svim poslovima. Prvo ga je rasporedio na mesto stručnog saradnika za informisanje javnosti, po nalogu Đorđa Bajeca, ali to nije sve o "umešnom Vladici"…Naime, on postaje desna ruka Aleksandra Vuksanovića sa kojim je putovao i u poseti privatnim kardiološkim klinikama u Istambulu, uprkos tome što je trezan do devet ujutru, a od devet je stalno alkoholisan.

Inače, ovaj lepuškast i naočit dečko, vrlo brzo se Vuksanoviću podvukao pod kožu. I pored protivljenja Bajeca, Vuksanović ga raspoređuje na mesto zamenika direktora Sektora za poslove zdravstvenog osiguranja i koordinaciju upućivanja na lečenje u zdravstvenim ustanovama u Sektoru za zdravstveno osiguranje i pravne poslove. Tako da Vladica prima 160.000 dinara dolazi kad hoće i ništa ne radi.

Osim ovih kadrovskih rešenja, Vuksanovićeve desne ruke i poltroni su i dr Zlatko Bešlagić, ginekolog, vršilac dužnosti od 2006. godine zamenika direktora RFZO- a.

Poznatiji kao dr Zlaja, koji je porađao Ružicu, Tanju Tadić i ostale, kao i rođak Vuka Jeremića. On je za svoje ginekološke zasluge dobio ovo mesto sa platom od 220.000 dinara. Dr Zlaja dođe na posao jednom nedeljno, i na istom provede oko 30 minuta, i to da popije kafu i viski.

Nikad od kada je na funkciji zamenika direktora RFZO-a nije ništa radio i nije se mešao u posao Vukajlovićki kao ni Vuksanoviću. Sada se bori da ostane zamenik i kod novog direktora i to kako on kaže, preko svoje priljateljice Jorgovanke Tabaković i Radića iz SNS.

Drugi izvršni direktor je Vukašin Radulović, elektroinženjer, izvršni direktor za razvoj zdravstvenog osiguranja, Vukajlovićkih kadar, inače i suvlasnik firme sa PEF, preko koje idu svi informacioni programi u RFZO.

Zoran Kaljević, elektroinženjer direktor Sektora za razvoj i informacione tehnologije, koga je Vukajlovićka zaposlila kao zeta člana Upravnog odbora iz reda zemljoradnika.

Inače, Kaljević je došao iz svoje privatne firme u Užicu, koja je radila računsku opremu, a sada je zadužen za razvoj i opremanje informacionog sistema u RFZO-u.

Jasmina Bojović, matematičarka, direktor Sektora za dobrovoljno osiguranje, koju je Vukajlovićka dovela iz Narodne banke i oformila joj Sektor, koja se ne bavi dobrovoljnim osiguranjem već matematički proračunava kapitaciju i analizira sve kod Vuksanovića.

Petar Stajković, pravnik, direktor Sektora za zdravstveno osiguranje i pravne poslove, zadužen je bio kod Vukajlovićke kao i kod Vuksanovića, za sva peglanje svih prljavih poslova u RFZO-u, počev od izgradnje zgrade u Jovana Marinovića, raznih tendera.

Kao i afere vakcina zbog koje je jedno vreme kao svedok saradnik proveo više u MUP-u nego na poslu. Kad je dolazio Vuksanović. Podnosio je ostavku, da bi vrlo brzo postao njegov najbliži saradnik.

Biljana Šapić, pravnik direktor Sektora za kontrolu, koju je Vukajlovićka primila kao svoju drugaricu sa fakulteta, i to na mesto stručnog saradnika za kontrolu 2008 godine. Inače, dotična je zasnovala radni odnos u RFZO-u, iako je inače penzionerka koja je radila u opštim poslovima MUP-a. Na nebitnim mestima.

Vukajlovićka 2009. godine smenjuje dugogodišnju direktorku Sektora za kontrolu Divnu Petrović i na njeno mesto stavlja gore navedenu penzionerku, sa vrlo malo pravničkog znanja, što bi rekli neznanja, koja je više odsutna sa posla nego prisutna na istom. Vuksanović je nju ostavio na tom mestu kako bi preko nje peglao Zapisnike o kontroli svojih prijatelja.

Erol Fetaković, pravnik direktor Sektora za reviziju koga je Vuksanović doveo iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja, gde je bio samostalni saradnik za internu reviziju. Vuksanović je 2011. godine doveo navedenog pre dolaska državne revizije sa preporukom, kako državne revizore zna, i kako bi izveštaj državne revizije bio što povoljniji za Vuksanovića. Vuksanović mu je odmah sistematizovao Sektor i Fetakovića postavio za direktora, međutim izveštaj baš nije sjajan.

Vesna Živković, farmaceut direktor Sektora za lekove i farmakoekonomiku koju je Vuksanović unapredio smenjivanjem dotadašnjeg direktora Nade Pecalj. Vesna Živković je Vuksanovićeva desna ruka u svim radnjama što se tiče stavljanja i skidanja lekova sa liste lekova, kao i saradnjom sa farmaceutskim lobijem.

Kako ista nije dorasla dodeljenoj funkciji i pritisaka kojih ima, ima povremene psihičke smetnje, te tako dva dana radi a tri provodi kući i moli se anđelima i bogu. Vuksanović je sredinom 2012. godine ukinuo Sektor za medicinske poslove i pripojio ga Staniki Žunić – Sektoru za ugovaranje. Direktor ukinutog Sektora je bila Lola Matić geotehnolog, inače supruga direktora B92, Verana Matića, zbog javno izrečenih opaski na lik i dela Vuksanovića.

Lola Matić je rasporedena na mesto zamenika direktora u Sektoru za ugovaranje. Gospođa Matić je to teško podnela, a verovatno i njen suprug. Osim ovih, u direkciji na visokopozicioniranim mestima je Biljana Šutanovac, pravnik, inače snaja Dragana Šutanovca, koju je Vukajlovićka primila iz PIO fonda, 2009. godine, kada je ova morala da beži zbog zloupotreba javnih nabavki u PIO.

Bivša snajka Šutanovac je neradnik i psihički je labilna, pa je Vuksanović ne znajući šta će sa njom, tako da je za kratko vreme sa mesta zamenika direktora za kadrove, prebacio za zamenika direktora za lekove, da bi ubrzo prebacio za zamenika direktora za kvalitet u Sektoru za dobrovoljno osiguranje.

Dok osiguranici ne mogu da ostvare svoja prava, plaćaju participaciju za lekove, dotle 80% zaposlenik u direkciji RFZO-a, ne radi ništa, primaju platu od para osiguranika…

Mi zaposleni radnici u RFZO-u nadamo se da će novi direktor prof. dr Momčilo Babić nešto promeniti, ili će, kao i njegov prethodnik Vuksanović, ove likove još više unaprediti, i ostaviti ih za svoje najbliže saradnike.

Već smo videli šta se delilo sa Vukajlovićkom, a videćemo u budućnosti šta će biti i sa Vuksanovićem.

(Zaposleni u RFZO-u )”.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAOPAKA HUMANOST: TRANSPLANTACIJA ORGANA JE ZA NEKOG JEDINI SPAS, A NEKOME VELIKI BIZNIS

12. априла 2013. Коментари су искључени

 

Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove "velike ugledne" bolnice. Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizme ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno jer se i sa mrtvih i sa živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. 

          piše: Ivona Živković

Za privatne bolnice koje posluju na tržišnom principu nema profitnijeg posla od transplantacije organa. Ovo je najskuplja i najkompleksnija usluga koju pružaju bolnice. Ona ne uključuje samo rad hirurga i medicinskog osoblja, već čitave procedure i tretmane pre i posle operacije, a koje su iste važnosti.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion američkih dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije koje su razvile i čitavu paletu hemikalija (čitaj otrova) koji treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje novi organ kako bi se sprečila prirodna reakcija njegovog odbacivanja.

Oni se stručno nazivaju imunio supresivnim lekovima i praktično se uzimaju čitavog života, koliko ko uspe da ugrabi nakon transplantacije. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimenata) potrošeno je mnogo života, kako životinjskih, tako i ljudskih. Posebno dečijih, jer poznato je da deca imaju dobro razvijen timus koji je bio veoma važan za ove eksperimente jer proizvodi T ćelije.

Logično je da ne možete razviti ni jedan bojni otrov ili farmaceutik za decu ili ljude, a da ga na istima niste isprobali. Poznato je da se organi uzimaju i sa mrtvih i sa živih donora, pa se za ovaj medicinski biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti…

 

   "Brokeri organa"

 

Ali, tamo gde kapitalisti osete velike pare i mogućnost fanstastične zarade uz malo ugalanja, medijskih obmana i sitne korupcije lekara i državnika, teško ih je zaustaviti. Za vlastelu su životi običnih ljudi kao životi pasa. Možete ih držati u stanu da vam se umiljavaju, koristiti ih za lov i rad u fabrikama, ili ih baciti šinterima.

Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad koji su uhvatili "šinteri" zaduženi za lov na ljudske organe. O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali, dok niste čuli da se i na Kosovu pojavila ekipa za krađu ljudskih organa. A profit je kapitalistima najvažniji, bilo gde da se može napraviti.

Tako je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih deset godina počeo ubrzano da se razvija širom sveta.

Samo u SAD je od 2005. do 2012 svake godine izvršeno oko 28 000 transplantacija. Godišnje se računa da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijarde dolara. Sada ukupno 117 000 ljudi čeka na neku transplantaciju samo u SAD.

Vlast u Srbiji verovatno pod pritiskom farmaceutskog biznisa grozničavo nastoji da uvede ovaj biznis u bolnice u Srbiji, pa se on preko odabranih novinara koje plaća RZZO maksimalno promoviše u svim medijima koje kontroliše masonerija (uključujući i RTS).

Kada pojedinca (žrtvu) koje alopatska medicina (koja je kapitalistički izum) stručno ubedi da mu nema života ako ne zameni svoje srce sa kardiomiopatijom (ili neki drugi organ) transplantacijom, masonerija već ima razrađen mehanizam prikupljanja "humanitarne pomoći" koji se onda po potrebi aktivira.

Tada se u ove fondove ubacuju stotine hiljada evra i dolara, a cenjakanja sa "uglednom bolnicom" koja idu plus – minus koja stotina hiljada su savim uobičajena. Ako operacija i ne uspe, novac se zadržava bolnica deli troškove sa svojim dobavljačima organa, takozvanim brokerima organa i farmaceutskim kompanijama.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna, je da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji i Africi, Istočnoj Evropi.

 

     Uzimaju organe i od mrtvih i od živih

 

Tako je u Ukrajini, febuara 2012. policija otkrila u jednom zapuštenom kombiju veliku količinu ljudskih kostiju i raznih tkiva koja su bila spakovana u priručnim frižiderima. U "robu" su bile udenute koverte sa keš novcem i rezultatima autopsija napisanim na engleskom jeziku.

Zaplenjena dokumenta otkrila su da se radilo o tkivima mrtvih Ukrajinaca koja su bila pripremljena za jednu fabriku u Nemačkoj koja se bavila reciklažom bio-produkata. Ta fabrika je bila deo lanca američke medicinske kompanije RTI Biologics sa sedištem na Floridi.

Kompanija RTI humane ostatke pretvara u razne medicinske implante koji s e danas širom sveta na mnogim klinikama rutinski ugrađuju, kao zubi, delovi ligamenata, rskavica, rožnjače, kosa…

U SAD (kao i u većini drugih zemalja) nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. brokere organa.

Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba samo da ga nađete ili da on nađe vas) i broker organa će sve dalje organizovati. I bolnica će od njega taj bubreg otkupiti i transplantirati ga i to sve naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke "humanitarne" akcije.

Tako je policija u Ukrajini nabasala na deo velike međunarodne mreže brokera organa koja je obuhvatala niz mrtvačnica. Sve su bile u blizini pristaništa na Crnom moru. Tu su sa leševa koji su određeni, na primer za spaljivanje, ili na kojima je vršena obdukcija, skidana tkiva!

Naravno, svi koji legalno rade u ovom biznisa, tvrde da se to ne radi već je sve veoma sigurno i odgovorno uz znanje i saglasnost porodica i sl. Kompanija RTI zvanično tvrdi da s e prema donorima tkiva ophode sa dužnim poštovanjem i da se delovi tela koriste samo kako bi s e nekom "pomoglo".

Reč "pomoć" je uvek prisutna u medijima i tzv "humaniratnim" akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i profit bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seče za mnogo veće pare.

SAD su inače najveće tržište kao i snabdevač "sirovinama" za ovu namenu, pa se procenjuje da se dva miliona bio-produkata od humanog tkiva proda svake godine. Ova brojka je poslednjih 10 godina u stvari duplirana.

Samo jedno mrtvo telo može ostvariti zaradu od 80 000 do 200 000 dolara za razne neprofitne i profitne učesnike u ovom poslu nabavke i prodaje tkiva.

Za razliku od srca i pluća koja se moraju pratiti od donora do primaoca, ni vlasti ni bolnice se ne trude da prate odakle i od koga potiče materijali za recikliranje kože, kostiju, ligamenata, rskavice, rožnjača ili bubrezi.

Da li je donor bio zaražen nekim HIV-om, drugim virusom ili nekim bakterijama, nije važno. Čak i hrani koju uzimam postoje bar-kodovi na pakovanju kojima se utvrđuje poreklo hrane, ali poreklo tkiva i kostiju za implante se ne utvrđuje. Ustvari, oni koji profitiraju znaju da su i HIV i druge viruse ionako izmislili.

 

    U Izraelu je najmoćnija bio-piraterija sveta

 

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa i tkiva nalazi se danas u Izraelu. Ovo tvrdi Nensi Šefer Hjuz, profesor antropologije na univerzitetu u Berkliju, u Kaliforniji. Još od 1996. godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija. Pored brokera i dilera u mreži su i mnogi lekari , kao i neprofitne organizacije ("humanitarne") koji čitavu delatnost objedinjuju.

U sistem su uključeni, kao logistika, i brojni korumpirani novinari i lekari i ministri sa ciljem da transplantaciju i doniranje organa promovišu.

"Izrael je na vrhu", tvrdi Nensi Šefer Hjuz. "…On ima pipke koji dosežu širom sveta. Imaju piramidalni sistem za rad koji je zadivljujući…Svuda imaju brokere organa i bankovne račune; imaju osobe za vrbovanje koji nalaze translatore, imaju turističke agente koji im sređuju vize…". Prema izveštaju dr. Šefer Hjuz, ova izraelska mreža, organe najviše prikuplja u Brazilu, Argentini, Kubi, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi i SAD. Tamo gde cveta siromaštvo i korupcija.

Šefer Hjuz je takođe otkrila da je prikupljanje tkiva- kože, kostiju…ali i organa vodio mnogo godina izraelski L. Grinberg Nacionalni Institut forenzičke Medicine (L. Greenberg National Institute of Forensic Medicine), poznat i kao Abu Kabir Institute, kada je na njegovom čelu bio bivši direktor dr Jehuda Hisa.

Organi su često uzimani sa mrtvih (ubijenih?) Palestinaca čija tela su dovožena na autopsiju u Abu Kabir forenzički institut i tu su im skidani organi i tkiva o čemu je 2009. godine pisao i švedski tabloid "Aftonbladet". Objavljivanje ovog teksta izazvalo je lavinu protesta jevrejske antidifamacijske lige u Njujorku (ADL) koja je odmah krenula da ih optužuje za antisemitizam i sl. (a, za šta drugo?).

Ali, kada je jula 2009, američki FBI uhvatio u švercu organa ortodoksnog i bogatog rabina Isaka Rosenbauma, koji je godinama bio deo veoma organizovane mreže za prikupljanje, transport i prodaju organa (a zvanično se predstavljao kao trgovac nekretninama) stvari su jasno izašle na videlo. Njihova mreža za prikupljanje organa je bila u Turskoj, Moldaviji, Ukrajni, Brazilu, Nemačkoj, Južnoj Africi, Filipinima, Kosovu, Kini, Azerbejdžanu i SAD. Prikupljene organa i tkiva su prodavali bogatim Izraelcima ili Jevrejima u SAD.

Zanimljivo je da u srpskim medijima ova afera sa rabinom Rosenbaumom nikada nije pomenuta, baš kao ni Izrael, iako se znalo za krađu organa sa zarobljenih Srba na Kosovu. Čak je i pravnik Dik Marti (izvestilac Saveta Evrope o trgovini organima na Kosovu) naveo u svom izveštaju da su primaoci organa izvađenih sa srpskih žrtava bili Jevreji.

Osećajući se ugroženim zbog ove izjave, bivši albanski premijer Sali Beriša je, kao svoju odbranu zbog očitog saučestvovanja u ovim zločinima, zasnovao na etiketiranju Dika Martija nazivajući ga antisemitom i rasistom. Eto, to je bila odbrana kosovske oslobodilačke vojske-napad na istražioce sa pozivanjem na antisemitizam(!). I pijanom jasno.

 

    Istraživanje o kineskim gulazima

 

Iako je kineska ambasada o svemu ćutala, baš kao i američka vlada, FBI je pokušao da uđe u trag ovoj brokerskoj kineskoj mreži. Tako je FBI svojevremeno otpočeo saradnju sa jednom privatnom kineskom fondacijom u SAD koja istraživala zločine "crvene vlasti" u jednom od četiri najveća komunistička gulaga u kojima su zatvarani protivnici kineske revolucije i terani na prinudni rad.

Bio je to zatvor Laogai kroz koji je prošlo nekih 50 miliona Kineza! Ovaj prinudni rad je donosio novac za brzo rastuću ekonomiju zemlje. Kažnjavanje se tako nije završavalo samo smrću, obično metkom u čelo,već su porodice ubijenog morale i da plate za taj potrošeni metak.

U Kini se i danas na smrt ljudi osuđuju i za lakša krivična dela: za nenasilne pobune ili štrajkove, za uzimanje mita, krađu kreditnih kartica, izbegavanje plaćanja poreza, krađu robe iz kamiona ili krađu voća i povrća. Mnogi politički neistomišljenici su osuđeni na smrt i pogubljeni. Broj ovakvih pogubljenja je u Kini ogroman.

U Kini je samo 1996 u jednoj akciji "protiv organizovanog kriminala" (koju vlada organizuje s vremena na vreme) pogubljeno čak 4000 zatvorenika. Po izveštaju Amnesty International, 1999-te broj pogubljenih je bio 1263.

Laogai je tako vremenom postao prava kompanija za egzekucije i upravo je on bio zatvor iz koga su najviše stizali organi za transplantaciju. Američki Laogai Research Foundation je vodio izvesni Hari Vu.

Hari Vu je tako 1998. godine uspeo da se poveže sa nekoliko ljudi iz brokerske mreže koja je radila u Kvinsu (Njujork) i organizovala ovakve jeftine transplantacije u Kini. Došao je i u kontakt sa jednom klinikom za bubrežne bolesnike u Arubi (švercerski raj na Karibima) gde je uhvatio vezu sa dva Kineza koja su bila spremna da organizuju, ne samo putovanje u Kinu na tarnsplantaciju, već i da prokrijumčare rožnjače (koje se mogu održavati u životu nekoliko nedelja). Laogai Research Foundation otkrio je i kineskog lekara koji s e reklamirao kao broker organa u novinama na kineskom jeziku koje su izlazile u SAD.

Ali, čitava akcija1998. godine je propala kada je ključni svedok u ovoj mreži pobegao iz SAD i odbio da se vrati i svedoči. Tako niko od ovih učesnika nije izveden na sud i ovaj kriminal nije zvanično dokazan. Hari Vu je utvrdio i da su 70 posto bolnica koje skupljaju organe u Kini – vojne bolnice. Novac se deli među onima koji imaju pristup mrtvim telima, pa onda naviše u hijerarhijskoj liniji vlasti, što može da uključi i sudije i tužioce. Vojni oficiri mogu prisustvovati samim pogubljenjima, a imaju i mogućnost da u njima učestvuju.

Kina je u 20 godina izvršila oko 25 000 transplantacija ne praveći razliku od koga potiču organi. Po nekim svedočenjima neka pogubljenja su vršena samo zbog potrebe za određenim organom. Prvo bi osuđeniku na smrt davali anesteziju, kao životinji, i onda bi bili likvidirani metkom u glavu. Kada je bila potrebna jetra ubijani su metkom u glavu, a kada je potrebna rožnjača pucano im je u srce. Korišćena je i smrtonosna injekcija.

Aktivisti ove Fondacije svedočili su i pred Američkim kongresom otkrivajući zločine u Kini, ali najverovatnije ne znajući da je monstruoznu kinesku revoluciju odradila skrivena ruka Zapada i njihova masonerija sa Jejl univerziteta osnivajući upravo u Kini medicinske Jali koledže. Kina jednostavno nije ono što i mi u Srbiji mislio da jeste. Ona je i dalje jedan veliki gulag najjeftinije radne snage i života uopšte.

Ako ste možda bili na izložbi Bodies Revealed održanoj i u Beogradu, koja je izložila leševe Kineza možete je slobodno povezati sa ovim gulazima. To što organizatori izložbe tvrde da su od svakog leša (dok je bio živ) dobili napismeno odobrenje da bude ovako upotrebljen, neka bude stvar vašeg razmišljanja ili vere u istinitost onoga što je na papiru. Ove leševe su za izložbu pripremali zatvorenici.

    A 1.

   Cena bubrega zavisi i od njegove nacionalnosti

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života potvrđuju i neke od afera koje su procurile javnost. Tako je najveća privatna južnoafrička bolnica St. Augustus u Durbanu priznala da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe koja je pokrala bubrege od petoro dece.

Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju i u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilaca i Rumuna koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege od 3.000 do 6.000 dolara, a koji su onda transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Koliko je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna, vidi se jer je ista grupa od donora iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20. 000 dolara, dok su rumunski i brazilski cenjeni manje.

    A 2.

   Tržišna bitka za vladine programe

Ni bolnicama nije lako, jer moraju da se bore da dobiju podršku vlade SAD za ovaj unosan biznis pošto je kongres SAD formirao fondaciju kao mrežu za raspodelu organa (United Network for Organ Sharing ) koja pomaže da bolnice koje imaju hitne slučajeve za transplantaciju mogu da dobiju različite vrste pomoći uključijući i prioritet u dobijanju organa, kao i neku vrstu finansijskog osiguranja u ovom biznisu. Da bi se kvalifikovale za ovaj program bolnice moraju da imaju i ordeđenu kvotu "hitnih pacijenata". Tako su neke od njih pribegle raznim biznis trikovima, o čemu je izvestio i Rojters.

Naime, dve univerzitetske bolnice u Čikagu, (Northwestern Memorial Hospital), platile su kaznu od 115. 000 i 23. 000 dolara, a University of Illinois Hospital je tužena za čak tri miliona dolara, kada je otkrivenmo da su lažno dijagnostikovali pacijente da bi stekle pravo učešća u pomenutom programu.

One su pojedine pacijente predstavljale kao hitne slučajeve i držali ih na intenzivnoj nezi bez potrebe samo da bi izgledali bolesniji. Radilo se o kandidatima za transplantaciju jetre. Kada je u pitanju jetra donora je manje nego što treba, pa blizu 20 000 Amerikanaca sada čeka operaciju, a oko 5000 se obavi svake godine.

   A 3.

   Dr Arči Kalokerinos hranom lečio kardiomiopatiju

Da li su transplantacije srca baš neophodne i mogu li se slabosti srčenog mišića otkloniti jednostavno njihovom boljom ishranom? Pokojni dr Arči Kalokerinos nakadašnji hirurg iz Australije upravo je u ovakvom načinu lečenja kardiomiopatije imao uspeha. Kalokerinos je ranije čuo da je "epidemija" srčanih bolesti u Kini nestala kada je otkriveno da se davanjem selenijuma jača srčani mišić. Takođe je čuo da je bolest srčane slabosti kod ovaca na Novom Zelandu nestala kada je otkriveno da je trava koju su pasle deficitarna u raznim tragovima minerala.

Kada mu je Jedan mlad čovek koji je imao kardomiopatiju – degenerativnu bolest srčanog mišića (koja kada je jako izražena obično znači da je jedina nada za preživljavanje transplantacija) došao kao pacijent na konsultaciju dok je čekao transplantaciju i donora.

Dr Kalokerinos je odlučio da proba nutricionistički da ga ojača. Ništa nije mogao da izgubi pa je počeo da uzima mešavinu raznih vitamina (prirodnih, ne sintetičkih) i minerala (koloidnih): vitamin C, vitamin E, B-grupu vitamina, cink, magnezijum, mangan, selenijum i riblje ulje.

Pacijent je prestao da puši i polako je počeo da poboljšava stanje svoga srca sve dok mu srce nije funkcionisalo sa 80 posto snage od normalnog. I tada je već mogao da vodi normalan miran život. Još jedan stariji pacijent sa teškom kardiomiopatijom koja je nastala brzo tretirao je na isti način. Na prvom rendgenskom snimku je srce bilo ogromno i imalo je veoma velike probleme u radu. Ali, terapija vitaminima i mineralima je dala odlične rezultate što je potvrdio i drugi specijalista kada je ponovo napravio i pregledao snimke srca. Bilo je normalne veličine i dobro je radilo.

Sa ove dve uspešno sanirane kardiomiopatije, Kalokerinos je pokušao da zainteresuje bar nekog od kardiologa, ali je ubrzo shvatio da je to traćenje vremena. Oni bi videli njegove pacijente, uporedili nalaze i snimke, nisu imali objašnjenje zašto je došlo do poboljšanja, ali su i dalje bili neprijateljski raspoloženi prema ovakvoj vrsti terapije.

Narednih nekoliko godina dr Kalokerinos je tretirao još nekoliko pacijenata od kardiomiopatije na isti način i njihovo stanje se drastično poboljšalo. Svestan da nije imao dovoljno pacijenata da bilo šta dokaže ogromnom i moćnom kardio establišmentu svoja iskustva je zato mogao samo da opiše u knjizi "Medicinski pionir 20 veka" (Medical Pioneer of the 20th century)…

Medicinski establišment je nalagao translantaciju i tretman produktima farmaceutskih fabrika. Pošto se od ovoga srce ne može oporaviti, pacijent je do kraja života ovisnik (mušterija) na farmaceutima. I samo to je dobar medicinski biznis. U medicini danas vredi samo novac, a ljudski život ne.

      A 4.

    Kod Kineza je sve najjeftinije, pa i život

Dr Tomas Diflo je bio direktor programa transplantacije bubrega pri "New York University Medical Center", kada su sve više počeli da mu se javljaju pacijenti kojima je transplantiran bubreg i koji su prošli ili kroz lošu operaciju ili nestručan postoperativni tretman. Bili su to uglavnom Amerikanci kineskog porekla i to mlađe žene. Tako je dr Diflo razotkrio da su svi oni dobili bubreg u Kini i to po ceni od 10. 000 za transplantaciju.

Dr Diflo je tako saznao da u Kini postoji već godinama uhodan sistem prikupljanja organa od ogromnog broja osuđenika na smrt. Kinezi koji su živeli u SAD su im bili odlične mušterije. Operacije su, međutim, vršene dosta nestručno, ilegalno, i to je bio razlog zašto je dr Diflo sa ovim svojim saznanjem izašao u javnost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: