Архива

Posts Tagged ‘zemlja’

FINANSIJE SRBIJE U BUNARU, PRIZVODNJA STOJI, GRAĐANI BEZ PLATE I ZADUŽUJU SE DA BI PREŽIVELI, NAPLATA DUGOVA STIŽE…

18. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Prema rezultatima međunarodnih istraživanja, iz Srbije godišnje odlazi skoro tri milijarde evra zarađenih organizovanim kriminalom i korupcijom. Istovremeno, Srbija samo u ovom mesecu mora da se zaduži za skoro pola milijardi evra, kako bi izbegla neminovni bankrot. Ukupno zaduživanje ove godine ne može da bude ispod tri milijarde evra, ali taj novac neće otići za preko potrebne investicije, već u punjenje džepova onih na vlasti.

 

          Milan Malenović

 

Prema mišljenu stručnjaka, već sada je predvidljiv minus u ovogodišnjem budžetu od oko tri milijarde evra, što iznosi oko trećine budžetskih sredstava. Da bi se popunila ta rupa biće potrebno uzimanje novih kredita, ali gde ih naći i pod kojim uslovima.

Poslednje veliko zaduživanje nastalo je krajem novembra prošle godine kada su prodate državne obveznice ukupne vrednosti od milijardu dolara, uz izuzetno visoku kamatnu stopu od 6,125 odsto. Rok otplate tih hartija od vrednosti je 2018. godina.

Već u februaru ove godine planirano je dalje zaduživanje kroz prodaju obveznica. Uprava za javni dug planira za februar aukcije državnih hartija od vrednosti u dinarima u iznosu od 46 milijardi i hartija denominovanih u evrima od 50 miliona evra, što zajedno iznosi 450 miliona evra. To je samo u jednom od predstojećih 11 meseci.

Za 4. februar zakazana je aukcija petogodišnjih državnih obveznica sa godišnjim kuponom od 10 odsto u iznosu od 10 milijardi dinara, a dva dana kasnije aukcija tromesečnih državnih zapisa vredna tri milijarde dinara. Za 11. februar planirana je aukcija dvogodišnjih amortizacionih obveznica sa varijabilnim kuponom, pri čemu je godišnji kupon jednak referentnoj kamatnoj stopi, uvećanoj za fiksnu maržu, u iznosu od 10 milijardi dinara.

Nedelju dana kasnije zakazana je aukcija pedesettronedeljnih državnih zapisa u iznosu od 10 milijardi dinara, a 25. februara aukcija trogodišnjih obveznica, sa godišnjim kuponom od 10 odsto, u istom iznosu.

Za 27. februar je planirana aukcija šestomesečnih državnih zapisa u iznosu od tri milijarde dinara. Za 19. februar zakazana je aukcija trogodišnjih državnih obveznica sa godišnjom kuponskom stopom od 4,5 odsto u iznosu od 50 miliona evra.

Ovako projektovane kamate su veoma optimistične, gotovo neostvarive, budući da je u novembru prošle godine dosegnut nivo od preko šest odsto, a da je u međuvremenu agencija Fič Rejtings donela odluku da snizi kreditni rejting Srbije na B+ sa stabilnim izgledima, sa dosadašnjeg BB- sa negativnim izgledima. Snižavanje rejtinga jedne zemlje obavezno sa sobom povlači rast kamatnih stopa za pozajmice toj zemlji, tako da je za očekivati da obveznice u ovoj godini, sa manjim izuzecima, dosegnu interes od 7 odsto.

Kao ključne razloge za svoju odluku, Fič Rejtings navodi rast deficita u 2014. godini po osnovu prethodno preuzetih obaveza, kao i opšte stanje javnog duga u odnosu na visinu bruto domaćeg proizvoda, ali i izostanak sprovođenja prethodno najavljivanih strukturnih reformi u prethodnim godinama.

Uz pad rejtinga srpsku privredu opterećuje i sveopšti pad, gotovo izostanak investicija. Pošto su domaće firme listom ostale bez sopstvenih sredstava, jedina mogućnost za investiranje bilo bi uzimanje kredita. Od sredine prošle godine, međutim, primetan je osetan pad kreditnog zaduživanja privrede i to ne zato što banke nemaju para ili daju nepovoljne uslove, već zato što preduzeća nemaju načina da uzete kredite plodonosno investiraju. Drugim rečima: u Srbiji je stala svaka privredna aktivnost.

Iako Lazar Krstić, ministar finansija sa diplomom BK Univerziteta i priučeni stručnjak za finansije, zaustavljanje dalje zaduženosti stanovništva i privrede smatra dobrom vešću, to je u suštini katastrofalno loša vest.

Istina je da je u toku 2013. došlo samo do neznatnog porasta prosečne zaduženosti stanovništva sa 814 evra u 2012. na 836 evra po glavi stanovnika. Ukupna zaduženost građana i privrede Srbije po bankarskim kreditima smanjena je u prošloj godini za 5,1 odsto, na 2.140 milijardi dinara. Struktura uzetih kredita, međutim, pokazuje da ovo nikako ne može da bude dobra vest.

Sve vrste kredita građana imale su pad u prošloj godini, osim gotovinskih kredita koji su porasli za 14,4 odsto, i poljoprivrednih kredita kod kojih je rast bio 10 odsto. Najveći pad zabeležen je kod potrošačkih kredita – 18,3 odsto. Gotovinski krediti i odlazak u dozvoljeni minus na kreditnim karticama najskuplji su oblici zaduživanja, ali istovremeno i najpristupačniji, jer ne zahtevaju nikakve posebne garancije.

Građani Srbije se, dakle, zadužuju da bi mogli da prežive, a ne da bi kupovali trajnija dobra. Pad kupovne moći građana istovremeno srpskoj privredi oduzima nadu u brzi boljitak, jer čemu proizvoditi robu koju nema ko da kupi?

Bez proizvodnje i prodaje dobara privreda ne može da ostvari prihode, pa nema odakle ni da plaća radnike. Po nezvaničnim podacima ministarstva privrede koji su nedavno procureli u javnost, svakog dana u proseku radnici pedesetak srpskih preduzeća obustavljaju rad zbog neisplaćenih plata i doprinosa. Na godišnjem nivou je to preko 17.000 firmi, odnosno mnogo više nego što ih ima unetih u registar Agencije za privredne registre!?

Dok je kompletna privreda u štrajku jer radnici ne primaju platu, na tržištu nema dovoljno para za obrt, preduzeća manje zarađuju, pa imaju manje para za plate radnicima, koji zatim nemaju dovoljno para za kupovinu, pa je na tržištu manje obrtnog novcaZačarani krug iz koga poneti pa upušteni studenti ekonomije ne mogu da nađu izlaz.

Marketing i spinovanje ovde ništa ne pomažu. Porast kupovne moći, zbog koga je odlazeća vlada u slavljeničkom zanosu zamalo proglasila dan radosti u Srbiji, iznosio je 0,77 odsto za celu prošlu godinu. To prevedeno na srpski znači da neko ko je ranije kupovao 100 mera nečega sada može da kupi "čak" 100,7 mera toga istoga. Manje smo gladni za bezmalo ceo jedan procenat.

Podatak iz jula 2013. godine govori da maloletnih lica na spisku korisnika narodnih kuhinja ima 11.174 od ukupno 34.600 osoba kojima je to najčešći način da se ishrane. Ovom broju treba dodati one koji se hrane u različitim verskim zajednicama i nisu statistički obuhvaćeni, kao i one koji bespomoćno bukvalno umiru od gladi, jer iz nekog razloga ne mogu da se hrane u javnim kuhinjama.

Po gornjim podacima deca (maloletne osobe) čine trećinu gladnih koji se hrane u narodnim kuhinjama. Koristeći tu računicu, samo u drugom smeru, možemo da dođemo približnog broja gladnih u Srbiji.

Na evidenciji republičkog Centra za socijalni rad tokom 2012. nalazilo se 177.171 dece, a više od 102.000 dece su socijalno i materijalno ugroženi (čitaj: goli, bosi, iscrpljeni od gladi). Primenjujući formulu da na jednog maloletnika dolaze dva gladna punoletnika, lako je zaključiti da u Srbiji zvanično gladuje preko pola miliona ljudi. Brojka je, međutim, daleko viša, jer iz birokratskih i marketinških razloga statistički nisu obuhvaćeni svi koji su zaista materijalno ugroženi.

Da bi, međutim, bilo dovoljno para da se nahrane bar oni statistikom obuhvaćeni nesrećnici i to celih godinu dana, bilo je dovoljno neraspisati vanredne parlamentarne izbore. Želja Aleksandra Vučića da postane neprikosnoveni vladar Srbije košta, naime, koliko i jednogodišnje sledovanje obroka za sve registrovane izgladnele.

A da se zaista krenulo u obračun sa korupcijom u Srbiji ne bi ni bilo potrebe za javnim kuhinjama. Evropska Agencija za borbu protiv korupcije (OLAF) procenjuje da se svakog dana u Srbiji prosečno izgubi dva miliona evra samo zbog korupcije. Istovremeno se odliv kapitala iz Srbije legalnim tokovima (iako se radi o novcu zarađenom na nezakonit način) procenjuje na prosečno tri milijardi dolara godišnje za poslednje tri godine, pri čemu je u izbornoj 2012. došlo do rekordno visokog odliva od preko pet milijardi.

Kada saberemo već odnetih preko 50 milijardi dolara u prvoj deceniji ovog veka sa desetak milijardi u ovoj deceniji i tome dodamo prosečno 700 miliona evra svake godine izgubljenih zbog korupcije, vidimo da bi Srbija danas bila skoro kao Švajcarska i to bez zaduživanja u inostranstvu, samo da se bilo koja od prethodnih vlasti ozbiljno uhvatila u koštac sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVO GDE SU NOVCI – PRIVATNA UZURPACIJA DRŽAVNIH ORANICA I JOŠ SE IZDAJU SE U PODZAKUP!!!

11. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako se preduzeće "Dinamika" iz Novog Sada već godinama bogati na račun slobodne eksploatacije državnog zemljišta, zašto država nikada nije dala na licitaciju strateški važno poljoprivredno zemljište i koga sve može da "obradi" kum vlasnika "Dinamike", ako stvari krenu po zlu.

 

                     Mersiha Hadžić

 

Firma "Dinamika" iz Novog Sada, vlasništvo Slobodana Vujovića, već osam godina obrađuje 1.160 hektara državnog zemljišta u katastarskoj opštini Sirig i Čenej, ali do današnjeg dana nikome nije platila ni jedan dinar nadoknade za to. Na taj način je država oštećena za pet miliona evra.

Pod izgovorom da je zemljište "u sudskom sporu" i da se oko toga vodi postupak u temerinskom i novosadskom opštinskom sudu i da je sud doneo takozvanu privremenu meru koja je i danas na snazi, firma "Dinamika" nesmetano eksploatiše nešto što nikada nije bilo njeno.

Priča o ovoj pljački počinje još 2005. godine (28. septembra), kada je ovo zemljište Rešenjem Vlade Republike Srbije (broj 464-4814/2005) bilo dato na korišćenje Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, ali je Vrhovni sud Srbije mislio nešto drukčije o odluci vlade, pa je konstatovao da Rešenje Vlade Republike Srbije nije validno jer ga nije potpisao tadašnji premijer Vojislav Koštunica, već, "tamo neki sekretar".

Ubrzo se pokazalo da takozvane kumovske veze u Srbiji rade na svim nivoima. Tako i u opštinskim sudovima u Novom Sadu i Temerinu. Naime, predsednik opštine Sremski Karlovci kum je vlasnika preduzeća "Dinamika" i kao bivši opštinski sudija u Novom Sadu a sada i privatni advokat, on je i mozak cele mreže lokalnih mahera koji žive od prevara i otimačina.

Niko se od ovdašnje javnosti nije upitao zašto već godinama sporno zemljište ne ide na licitaciju. U međuvremenu, pojavile su se i informacije da su svi bivši predsednici opštine Temerin (kao i sadašnji) podmićivani sa ciljem da se "ne petljaju u takve rabote". Zbog toga je temerinski budžet ostao bez dva miliona evra.

Takođe, valja znati da su i svi bivši ministri poljoprivrede znali za problem sa ovim, strateški važnim državnim zemljištem. Od bivše ministarke Dulić pa sve do sadašnjeg ministra Dragana Glamočića (koji najbolje poznaje celu situaciju, a nedavno se sastao i sa vlasnikom firme "Dinamika" Slobodanom Vujovićem).

Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Ješić zna za sve i on je dobro upoznat zašto zemljište ne ide na licitaciju. I bivši pokrajinski sekretar Igor Kurjački takođe bi mnogo toga mogao da kaže u vezi sa ovim zemljištem, ali je smenjen, kako on kaže, "voljom tajkuna".

Sadašnji direktor Uprave za zemljište, Zoran Knežević ali ni njegov kolega prethodnik na ovoj funkciji, Zoran Jeličić, nisu smeli, ili nisu hteli da prihvate opštinski program za uređenje i korišćenje državnog zemljišta, tj. davanja saglasnosti za licitaciju. Koliko je tu država izgubila, koliko je izgubila lokalna samouprava, još niko nije izračunao.

Radeći tolike godine bez plaćanja obaveza, firma "Dinamika" je kupila sebi oko 100 hektara obradive zemlje u Stanišiću kod Sombora, koju su hteli da menjaju po principu "hektar za hektar" za zemljište u Kamendinu, mada se zna da je zemljište u Sirigu na primer, ili u Čeneju, mnogo kvalitetnije nego u Stanišiću (tu bi zamena imala smisla), a dobar deo se nalazi uz sam autoput Novi Sad-Subotica, što je od neprocenjive vrednosti.

Ali, u Kamendinu je državno zemljište, može od njega brzo da se zarađuje! Dakle, malo im je bilo što eksploatišu zemljište bez ikakve nadoknade državi, pa su još 2008. godine dali 36 hektara državnog zemljišta na Kamendinu u podzakup uz nadoknadu od 1000 evra za hektar, firmi "Bon Fruit" iz Novog Sada, gde je i ugovor sačinjen i overen u sudu.

Državno zemljište u Kamendinu i dan danas daju u podzakup, ili je u pitanju zajednička proizvodnja. Poslednji takav ugovor je sačinjen i sa zeminskim Institutom za kukuruz, o proizvodnji semenskog kukuruza.

Opet nije plaćen zakup državnog zemljišta od 620 hektara za jednu godinu u katastarskoj opštini Sirig na imanju "7 Juli", a u pitanju je suma od 300.000 evra.

Kriminalsitička policija je tri meseca kontrolisala poslovanje Kamendina i "Dinamike" i pronašla mnogo nepravilnosti. Slučaj je predat Javnom tužiocu. Pitanje je, da li će opet kum "da sredi situaciju" kao do sada, ili će biti hapšenja…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA POVLAŠĆUJE STRANIM VLASNICIMA PREHRAMBENE INDUSTRIJE, A SRPSKI SELJAK PROPADA

4. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Srpski seljaci traže višu otkupnu cenu suncokreta od one u regionu, a prerađivači im nude manje od one najniže cene u okolnim zemljama. Bez obzira ko će da pobedi na ovom nadmetanju Srbija će i dalje imati najskuplji zejtin, kao što ima uopšte najskuplju hranu, ako se kao merilo vrednosti uzme cena rada. Država, za sada, ne pokazuje nameru da interveniše, jer se to ministrima finansijski ne isplati.

 

          Igor Milanović

 

Srbija je u prošlosti potpuno privatizovala prehrambenu industriju, a vlasnici najznačajnijih kombinata su stranci. Zbog toga ne treba da čudi što srpski seljaci zarađuju najmanje u regionu, dok istovremeno narod plaća najviše cene hrane. Kajmak, očigledno, skidaju strani vlasnici domaćih agro-kombinata.

Najbolji primer za ovo je Dijamant AD iz Zrenjanina čiji je vlasnik Agrokor hrvatskog megatajkuna Ivice Todorića. Zbog prošlogodišnjeg slabog roda suncokreta u svetu, njegova otkupna cena dostigla je u Srbiji istorijski maksimum od 55 dinara po kilogramu (za koliko je ova uljarica otkupljivana), a jestivo ulje je poskupelo vrtoglavom brzinom.

Ove godine rod je izuzetno uspešan, pa se zemljoradnicima nudi otkupna cena od 26 dinara po kilogramu, iako oni traže između 40 i 45 dinara. U vreme početka pregovora oko otkupne cene, kilogram suncokreta na berzi u Budimpešti prodavao se za (preračunato u dinare) oko 28 dinara. U međuvremenu je i u Mađarskoj suncokret poskupeo na oko 295 evra po toni, ali se otkupljivači u Srbiji tvrdoglavo drže ponuđene cene od 230 evra za tonu, a što je 20 odsto ispod najniže cene u regionu.

Niko, računajući tu i zrenjaninski Dijamant, nije istovremeno ponudio i da zejtin u prodavnicama pojeftini. Proizvođači i prodavci računaju sa još višom zaradom od one prošlogodišnje, upravo na taj način što će suncokret jeftino da kupuju, a zejtin skupo da prodaju.

Dijamant AD, čije rukovodstvo preti da će da zatvori pogone u Srbiji i proizvodnju izmesti u Hrvatsku, pri tome uopšte nije loše poslovao prošle godine kada je suša desetkovala rod suncokreta. Naprotiv.

Po podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja objavljenog od strane Agencije za privredne registre, Dijamant AD je 2012. završio sa sa poslovnim prihodom od 19.197.755.000 dinara i čistom zaradom od 1.269.712.000 dinara. Sam po sebi ovaj podatak ne bi bio značajan kada se ne bi uporedio sa izveštajima iz prethodnih godina.

U 2009. godini Dijamant je, naime, ostvario poslovni prihod od 10.556.383.000 dinara i zaradio 439.727.000 dinara, što znači da je u sušnoj 2012. godini ovaj kombinat imao za oko 90 odsto veći obrt u odnosu na "normalnu" 2009. godinu, dok mu je čist prihod porastao za skoro 200 odsto!?

Već iz ovog razloga seljaci koji traže višu otkupnu cenu su u pravu: zašto da imamo najjeftiniji suncokret u regionu, ali najviše cene jestivog ulja?

Prema efikasnosti tržišta i antimonopolske zaštite i regulative, Svetski ekonomski forum je Srbiju u 2013. godini svrstao na 142. od 144. analizirane zemlje na globalnoj listi konkurentnosti. Ispod nas su, dakle, samo još dve države.

Monopolizacija ovdašnjeg tržišta u slučaju poljoprivrede nikome na Zapadu ne smeta, baš zato što su njihovi puleni korisnici ovakvog stanja. Sa druge strane, Srbiji se drže stalne pridike o potrebi liberalizacije nekih drugih tržišta na kojima zapadne kompanije još nisu prisutne u dovoljnoj meri.

Da su upravo marže nezasitih i monopolističkih trgovaca i prerađivača glavni razlog izuzetno visokih cena osnovnih životnih namirnica, vidi se i iz toga da su cene hrane od maja 2011. do maja 2012. u Srbiji porasle za čak 12,9 odsto, dok su iste u Hrvatskoj, odakle je Agrokor, imale upola manji rast od samo 6,5 odsto.

Todorić i njegovi direktori, isto kao i vlasnici i rukovodioci drugih monopolista iz inostranstva koji vladaju srpskom poljoprivredom, dobro paze da na sebe ne navuku gnev matičnih vlada, pa ekstraprofit ostvaruju u Srbiji.

Poljoprivredni stručnjaci su samo delimično u pravu kada kao glavnog krivca za visoke cene okrivljuju državu zato što domaćim proizvođačima daje tri do čak pet puta niže subvencije od onih koje su u okruženju. Višim subvencijama bi individualni proizvođači, istina, zarađivali nešto više para nego danas, ali bi srpski građani i dalje kupovali najskuplje prehrambene proizvode u regionu.

Kakva je ekonomska logika u tome da cene mesa rastu iako je njegova ponuda daleko ispod potražnje? Jedino objašnjenje je upravo u tome da monopolistički prerađivači i prodavci žele da imaju iste prihode kao prethodnih godina uprkos smanjenoj prodaji. Zbog toga, u odsustvu tržišta i njegove logike, ni povećanje subvencija ne bi mnogo poboljšalo situaciju.

Da su prerađivači i prodavci poljoprivrednih proizvoda u Srbiji iznad svakog zakona i logike, videlo se prošle godine, takođe u vezi otkupa suncokreta.

Dijamant, koji danas preti napuštanjem Srbije, lane je seljacima nudio samo 42 dinara za kilogram suncokreta. U toku pregovora se pojavila jedna druga strana kompanija koja je ponudila realnih skoro 60 dinara po kilogramu, a država je zatim ceo taj posao zaustavila zabranom izvoza suncokreta, pa je tek na taj način Agrokor za svoju uljaru u Zrenjaninu uspeo da nabavi sirovine.

Inače, Dijamant godišnje na srpskom tržištu kupi između 100.000 i 120.000 tona suncokreta, pa tako samo na razlici u ceni od 65 evra po toni (koliko trenutno iznosi u poređenju sa berzom u Budimpešti) ovaj kombinat bi ove godine zaradio najmanje 6,5 miliona evra. a što iznosi više od polovine njegovog prošlogodišnjeg čistog prihoda. Dijamant, znači, ni ne mora da prerađuje suncokret, već mu je dovoljno da ovde otkupi ovu uljaricu i da je preproda u inostranstvu!

Očigledno je da država nešto mora da učini kako bi zaštitila kako domaće proizvođače, tako isto i domaće kupce. Ako strani investitori smatraju da im se isplati da se povuku sa ovdašnjeg tržišta samo zbog toga što se od njih traži fer poslovanje, neka im je srećan put. Stručnjaci ukazuju upravo na to da se strancima ne isplati naglo i potpuno napuštanje Srbije, jer ovde ostvaruju izvanredne prihode koji bi ostali i dalje na zavidno visokom nivou i kada bi država uvela malo više reda.

Ministarstvo poljoprivrede ima na raspolaganju čitavu paletu mera kojima bi ne samo za duže vreme stabilizovala domaće tržište osnovnih namirnica, već bi samim tim pomogla i domaćem agraru, ali i zaštitila domaće osiromašeno stanovništvo.

Umesto nastavljanja besomučnog i potpuno beskorisnog ulaganja u subvencionisanje stranih proizvođača za otvaranje pogona u Srbiji, pametnije bi bilo povećati subvencije agraru.

Prethodne vlasti su ono malo para kojima je raspolagao srpski budžet bukvalno poklonili strancima za račun navodnih otvaranja novih radnih mesta u industriji. Pri tome, niko ne želi da se osvrne na činjenicu da radna snaga, na primer, u ceni vozila kragujevačkog Fijata, miljenika prethodnih i sadašnjih vlasti, učestvuje sa samo 0,5 odsto, a da je izvoz ovog presubvencionisanog giganta uvozom pokriven sa čak 90 odsto! Kakvu korist Srbija ima od slabo plaćenog i gladnog radnika koji ekstraprofit ostvaruje jedino vlasnicima u Torinu i domaćim podmićenim političarima?

Da je vlada umesto u Fijat uložila u domaći agrar stotine miliona evra, Srbija danas ne samo da ne bi bila gladna, već bi u prehrambenoj industriji bila značajni izvoznik gotovih proizvoda i prerađevina, a ne jeftinih sirovina.

U Srbiji je hrana za građane skupa, a proizvođači se žale da su cene niske. Problem srpske poljoprivrede ogleda se upravo u tome da od nje jedinu korist imaju nakupci i prerađivači. Osnovne životne namirnice u našoj zemlji od početka krize poskupele su u proseku 30 odsto, dok su cene povrća i pojedinih vrsta mesa porasle i do 80 odsto, ali su zato plate među najnižima u Evropi. U Srbiji prosečna plata iznosi oko 400 evra, u Hrvatskoj je 730, u Sloveniji gotovo 1.000 evra, a u zemljama zapadne Evrope znatno više.

Prema navedenim podacima, plata u Srbiji iznosi 40 odsto one u Sloveniji, ali su zato cene hleba, mesa i žitarica u našoj zemlji na 64 odsto proseka cena u EU, što znači da prosečni građanin Srbije mora da radi čak za četvrtinu više od svog kolege sa Zapada samo da bi se prehranio.

Ono što zbunjuje kod ove analize jeste činjenica da su energenti u Srbiji (na prvom mestu struja), koji u velikoj meri učestvuju u formiranju cena namirnica, najjeftiniji u regionu. Očigledno da na disparitet cena i prihoda utiče nešto drugo.

Nacionalna organizacija potrošača ukazuje na još jedan neshvatljiv detalj. U prethodnom periodu, pre ovogodišnjeg otkupa suncokreta, jestivo ulje je u Srbiji poskupelo za 15 odsto, dok je isto u Makedoniji poskupelo za samo jedan odsto iako se ova republika suncokretom, ali i uljem, najviše snabdeva upravo iz Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: